Krivom mulcu i dlaka smeta

Nošenje krzna oduvek je bila privilegija. Nekada davno samo bogatih, jer su retki imali priliku da uhvaćene vidre, lisice, leoparde, trigrove, kune, činčile, zečeve, veverice, tibetanske koze i ostale, za ovu svrhu pogodne živuljke, oderu žive ili usmrte na druge nepojmljivo užasne načine, da njihova izmučena tela bace u tanjir ili tek u đubre, ali zato kvalitetnu kožu i krzno pretvore u tople, udobne, lepe odevne predmete. I danas je pravo krzno privilegija dobrostojećih, samo je dostupnost i masovnost uočljivija. Iza svakog kaputa, šubare, rukavica, mufa, podnog prekrivača i koječega i dalje stoji izuzetno surova priča sa veoma tužnim i jako bolnim krajem. Da sklonost prema životinjama nema granica, govori činjenica da se neko vremenom dosetio, manje zbog ljubavi ili pak osećanja krivice što nevine stradaju, više zbog komercijalnih razloga i profita, da inventivnim umovima da priliku da ugode i siromašnijima. Otud se i takvi mogu za mnogo manje novca i sa čistijom savešću (ako je taj razlog preobraćanja uopšte prisutan) ogrnuti imitacijama. Parčence životinjskog carstva je zahvaljujući tome ostalo spašeno, ali zlehuda sudbina i dalje tamani ogromne brojke jadnih krznara. Dok od humanih prezreni i dalje ponosno šetaju nevidljivom krvlju uprskane omotače svojih skupocenih života, falsifikatori utoljuju svoju glad replikama. Harmonija suživota pravih i veštačkih dlaka koje greju statuse i ukuse opstaje.

Ali svet nije tako jednostavan u svom poimanju ukroćivanja životinjizma. Nimalo ili samo malo. Jer uvek postoji jači motiv od puke prekrivke, modnog izazova, stepenovanja bogatstva, iako suština žedji za krvlju ne presušuje. To više, drugačije i novo slično je nauci, skoro pa istorijsko-antropološko-književno-fiziološko-lukrativnom momentu (na kraju krajeva). Udubljeni to objašnjavaju kao antropomorfizam, površni kao ozbiljnu zabavu sa izričitom porukom koju svako u sebi nosi i svetu nudi kao lično objašnjenje. Taj momenat razdvajanja banalnosti od serioznosti nošenja krzna desio se 80-tih godina prošlog veka kada je na jednoj konvenciji naučne fantastike, pokrenute povodom neke takve serije i specifične uloge u istoj, pokrenuta i diskusija o antropomorfnim karakterima u naučno fantastičnim ostvarenjima. Ljude je jednostavno zaintrigirao spoj čoveka sa životinjom i prepoznavanje sličnosti, premda se maštoviti Ezop time bavio još pre 1500 godina. I protekao je tek minut vremena da se od obične razmene oduševljenih mišljenja o neodvojivosti zverskog ili umilnog, lukavog i plašljivog, jakog ili snalažljivog u oba entiteta, pređe na obožavanje krznenih subjekata iz adaptiranih za sadašnjicu bajki i iz svakojakih scenarija, a potom i na formiranje sve većih grupa obožavalaca sklonih upotrebi krznenih kostima. Tako su konvencije zaludjenika serijama i filmovima polako postale redovna druženja preobučenih krznenih “životinja” čija je poenta zapravo bila – izražavanje ličnih preferencija i ljubavi ka odredjenoj vrsti sisara – mačkama, psima, lisicama, medvedima. Ali i poistovećivanje sa istim. Te samonazvane fursone u većini slučajeva čini muška populacija, različitog su seksualnog opredeljenja a sama druženja nekada imaju za cilj upravo seksualne kontakte i eksperimentisanja na temu, ali i skupljanje ogromnih donacija. Deo je inspirisan druženjem sa ljudima istih razmišljanja o značaju i sličnosti životinja sa ljudima ili pak obratno, dok drugi sebe upravo doživljava i vidi kao životinju čije krzno obožava da nosi. Krznari su tokom sledećih decenija postali zanimljivi i medijima koji su ih prezentovali kroz novinske članke, na televizijama, internet portalima, a njihova poprilično masovna okupljanja postala su redovni godišnji dogadjaj diljem Amerike, Engleske, Nemačke. Otklon od ovog od strane običnih, nekrznu i nepoistovećivanju sa istim sklonih ljudi još uvek je popriličan, ili što bi se reklo – Mjaučite i lajte, ali za svoju dušu, mi ipak štujemo samo prave mačke i pse, ili neke druge zveri.

Ali svet ne samo da se razvija dalje, nego dobija i na ozbiljnosti stavljanja ruku na čelo. Možda i nekog ozbiljnijeg orudja umesto šaka. Teške su ovo reči, poput same, neprijatne u neku ruku situacije koja ne samo da je mnogim ljudima još uvek neidentifikovana (osobito u patrijarhalnijim, neeksperimentalnijim ili zatvorenijim sredinama), već nesimpatična i u slučaju poznatosti (barem zasad). Nekima zapravo, jer drugima sve to liči na interesantan vodvilj kome nova vremena daju nove prilike. Da li to već ogrezli krznari žele da razmnože novu generaciju, ili novopridošli imaju priliku bezazlene indoktrinacije i uvodjenja komedije izvan konvencija, ili se kavez nepažnjom a možda i namerno otvorio, još uvek je nejasno. Pre otprilike 2 godine proneo se glas , koji kao i svaki neobičan brzo pretrči velike razdaljine, da se u nekoj američkoj školi pojavio djak sa mačijim ušima i repom i izričito zahteva da mu se tako i obraćaju – kao mački a i on sam jedino funkcioniše kao mačka – ne romori ali prede. Ali, i mace moraju da toaletiraju. Dotični mačak ili mačka je zatražio da mu se obezbedi pesak kako bi obavio/la posao. Zatečeni nastavnici su to izričito odbili. Sutradan se pojavio tata neutešne i nezadovoljne “mačke”, tražio da razgovara sa direktorom i rekao da će tužiti školu što potrebe njegovog deteta nisu ispoštovane. Ta šokantna vest sprinterski je optrčala još veći krug i probila državne granice, ali ubrzo proglašena i običnom laži. Kako laž ima kratke noge (nekih godinu dana) i ne može daleko (osim ako je ne uhvate), pretekla ju je istina (jer se nekom ideja dopala kao mogućnost zaraze), sadržana u ovom opisanom (što je za par meseci poprimilo masovne razmere a naginje nezauzdavanju kako vreme protiče).
Tako, ne samo da se kvantitativno uvećao broj krznara po američkim (i ne samo njihovim) osnovnim školama, već je stvar poprimila i auditivni karakter. Ova deca odevena u kostime ili sa samo nekim od adekvatnih rekvizita neretko mjauču i laju na časovima, odmorima, grebu, reže, arlauču, zavijaju, guraju se, hodaju četvoronoške, napadaju ili ignorišu neprilagodjene. Prezaštićeni od strane roditelja koji se s ovim slažu, podstiču i verbalno ih i fizički brane. Zaštićeni su od strane nastavnog osoblja koje većini govori da treba podržati svaku različitost, biti ljubazan i obziran, te trpeljiv na svakojake situacije. Ljudi upoznati sa ovim iz svoje neposredne okoline govore da su nastavnici i škola dužni da obezbede taj famozni pesak i takodje ga uklone pošto male životinje obave svoj posao. Ne spominje se da li im se obraćaju na mačijem, psećem, lisičjem, vučjem, dlakavom jeziku i kako se uopšte sporazumevaju. Ne, ovo nije izmišljotina, neki internet izazov, skrivena kamera i slična komedija. Stvarnost samo prezentuje neke nove činjenice na koje se Moramo navići jer je Normalno dopustiti svakom da bude ono što jeste, ne kriviti ga zbog unutrašnjih potreba i identifikacija, olakšati mu bivstvovanje u društvu običnih, obezbediti mu slobodno kretanje, razumeti ga i voleti, dopuštati mu da izbaci iz sebe i taj svoj maleni životinjski instinkt i poriv. Možda i pomaziti, počeškati po njušci i ledjima.
Ostaje samo nejasno ponešto – da li se škola polako pretvara u zoološki vrt, da li životinje imaju prava na nauku jer su do sada dreseri odlično završavali svoj posao vaspitavanja, zašto takva deca ne predju na ishranu granulama, konzervama, živim mesom i kostima, da li opasnije vrste treba držati na povocu (a neki ga nude jer imaju ogrlice oko vrata), mogu li im se obezbediti azili u slučaju napuštanja, i jeftini smeštaji u kućicama ili na jastucima umesto soba, mogu li se kastrirati na vreme da ne prave štetu, i preusmeriti im zdravstvene kartone na veterinara, a i redovno vakcinisati protiv parazita umesto hpv-a i ostalih ljudskih bocki, kupati ih i trimovati kod specijalizovanih frizera, valja li zarad zdravlja šetati ih i po kiši i snegu da se olakšaju, i usmrtiti kad napune 15 godina da ne bi patili od starosti? I ako Ne – zašto da ne? Naravno, i proveriti da li su njihovi vlasnici adekvatni, imaju li znanja krznenih jezika, ili ih jednostavno ne zaslužuju i valja dati na usvajanje boljim ljudima?
Ima mnogo nejasnoća na kojima treba raditi, a ne ovako – tras, bum – uvaliti krznare umesto u elitne za ljubimce u obične škole, gde plitka masa neraspoznajnih i bezobličnih ljudskih primeraka poništava posebnost. Poprilično nepromišljeno od strane njihovih roditelja za koje takodje treba utvrditi koje su pasmine i rase i da li su uopšte kompatibilni, ili su neke druge klase animalnosti. Takodje, veoma bitna stavka koja se nekako zanemaruje (valjda što se crta još nije pomerila) – zašto ne omogućiti odraslima da svoje sklonosti ne sputavaju ograničavajući se isključivo na 4 zida (oni stidljiviji) ili organizovana grupna i intimna druženja, kad se sve lepo može preneti u ravan svakodnevice. Na primer, kome može štetiti da se pojavi na poslu u kostimu pacova, hijene, jelena, svinje, kokoške, ovce, žirafe, ajkule, bizona? Sve mora biti u skladu sa ličnim preferencama i intimnim potrebama duše. Možda bi se ljudi lakše prepoznavali i sticali ubedljivija prijateljstva. I svoje anomalije, pardon animalije podelili sa drugima.

Kočnica super voza koji nas voza se izlizala. Sve glat glatko i ubrzano klizi u neprobijeni tunel. Mada, kažu da je tamo neko svetlo koje čeka. U stvari, još uvek nije sve gotovo. Ova zanimljiva zoološka zavrzlama još uvek nije prešla okean, ili se bar još uvek nije toliko odomaćila u Evropi. Ili možda jeste? A mi, kaskamo li kasnimo…
Nošenje krzna oduvek je po svojoj prilici bila privilegija. Disharmonija suživota dlaka koje greju bolesne ideje i terete začudjene je samo privid. Mali ljudski, i zauvek životinjski su naš usud. Lajmo i mjaučimo, da nas čuju. Čekaj… možda sve ovo ima smisla! Ako su prava životinja sve bolja, dok se ljudska uskraćuju, onda je ovo čisto vizionarstvo i spas. Makar sve završilo na četri noge i sa ponekom buvom u dlaci. Ili dlakom u ruci. Ajde, ne budimo Turci, i pravi mulci.

Sinadinara

Ne moraš da objašnjavaš zašto. Verovatno ni sam ne znaš, a sigurno to nisi želeo jer si život itekako voleo. Ni kako, jer je sada nebitno. Ni kada, jer od toga neće nikome biti lakše. I ne možeš, jer si već postao svetlost.

Sinadine, ti koji si uvek imao vremena i želje da čitaš moje blogove, i podržavao me u pisanju, nalaziš se ovde, na ovom belom ledenom papiru, kao moj gost, kao moja tema, kao moja žudnja da iskažem svo divljenje, poštovanje prema tvom biću koje je nažalost, samo na par godina, došlo u moj život. Postali smo virtualni prijatelji, a eto, i ne sećam se kako je počelo, ali je trajalo do poslednjeg trena, do momenta kada si krenuo na daleki put. I bilo je toliko lepo, smisleno, neobavezno, lagano i osećajno to druženje, da sam mnogo puta pomislila kako je divno i neki Božji dar imati te za druga, makar tu negde, sa one strane ekrana, a opet ne toliko daleko da nije moglo da se potvrdi i viđenjem… ali, nije se dalo. Sigurna sam da znaš da sam uživala u svakoj tvojoj pošalici, komentaru, igri reči, ozbiljnom komentaru, dijalogu, predlogu, idejama, i namerama koje si javno ili privatno delio sa mnom, sa mnogima koji su te rado pratili i čuvali kao dragog sagovornika. Imao si malo godina za toliko zrelog promišljanja, strpljenja, čak i ostvarenja iako ti je život sam od početka podmetao ogromne prepreke. Nisu te ometale, ne onoliko koliko bi možda neke druge, naprotiv. Ostvario si se u svom poslu, i u svojoj ljubavi ka muzici. Uspeo si u svemu što si namerio, a nadam se da je do kraja doveden i tvoj poslednji projekat kome si se neizmerno radovao.
Samo si promašio jednu stvar Markiću – nismo se ljudski pozdravili, a nisi ispoštovao ni red, gurao si se ispred onih koji su po datumu putne karte ispred. Ne znam zašto je ispalo tako, a bio si najvaspitaniji, najkulturniji dečko svojih godina koje poznajem, onaj koji je uvek poštovao starije – naljutio si me! Neću ti to zaboraviti, ali si se otkupio svojim bezmernim humorom, lucidnošću, mudrošću kojom si plenio i činio da se čovek od srca smeje, veruje, nađe nadu za dalje. Nema šanse da te ljudi zaborave – odradio si dobar marketing! U tome si bio stručnjak, znaš već, znam već.

Sinadine, najdraže moje biće, zaliću ove nedovršene reči ne samo suzama koje si mi obilato izazvao zbog bega u nešto, negde, tamo, što odavde ne vidim(o), nego i onim javorovim sirupom koji sam obećala ali nije stigao na tvoju adresu. Mnogo mi je teško zbog svega ali sam i mnogo radosna jer si ipak, malčice, bio tu. Sigurna sam da si već zauzeo poziciju za klavirom, negde gore, i da komponuješ neke nove nebeske, ne mračne i teške, simfonije.
Beskrajno te voli i zauvek ceni tvoja drugarica.

Hvala ti za sve… a ova mi je omiljena:

https://www.youtube.com/watch?v=iqjDNpw7hIk&ab_channel=URVINA

U laži je istina

Juče je istina po drugi put zatvorena. Na određeno, neizvesno ili zauvek, uskoro ćemo biti obavešteni. Kažu da se to očekivalo… jer valjda postoje granice trpljenja dokle istina može da tera i da ne povredi dotaknute. Kada pređe sve granice, pa i one iza teritorije određene zemlje, koja se službeno vratima odvaja od neke druge, bez pardona se cokulom razvali prepreka, naoružani istinu uzmu pod miške i u oklopnom vozilu odvedu na nepoznato mesto. Zapravo, odvedu je u zatvor i pred sud koji efikasno odreže nestrpljivu kaznu.

Džulijan Asanž, Australijanac, koji je Istini omogućio da procuri kroz zadihtovane mehanizme odbrane svekolikog zla, juče je primenom sile prekoračio prag svoje ćelije da bi zamenio novom. Sve je započelo sa neprofitnim internet medijem po imenu Vikilis (necenzurisana vikipedija-mesto gde skriveni podaci “cure”) koji je on osnovao 2007-e godine. Cilj ovog sajta je bilo doturanje javnosti pažljivo skrivanih dokumenata sa svih strana sveta, u kojima su se nalazili podaci o najgorim prljavštinama na polju politike, ekonomije, iz svakodnevnog života. Skoro 10.000 dokumenata je obelodanjivano na dnevnoj bazi. Tu su se mogle videti diplomatske depeše, odluke o ratnim dejstvima na ugroženim područjima bliskog i dalekog Istoka ali i ostalim mestima, o malverzacijama banaka, o tretiranju zatvorenika u najozloglašenijim zatvorima, o građanskim ratovima, zagađenjima, budućim osvajačkim planovima najmoćnijih vlada i zemalja, o novim ekonomskim potezima kojima su rušene i građene nove imperije, imena ubica, plaćenika, svega zloćudnog čega u principu nismo bili svesni, ili ne u toj meri. Par godina kasnije, Asanžu je od strane demokratske Švedske podmetnuta lažna prijava vezana za seksualni napad, na osnovu čega je uhapšen, njegovi računi blokirani a sam Vikiliks finansijski oštećen. Premda je po Asanžovim rečima cilj Vikiliksa bilo suprotstavljanje neprijatnim režimima moćne Rusije, Kine i nekih azijskih država (kao “prirodnih” neprijatelja moćnog, modernog i pravednog zapada), na kraju se u bazu svih informacija slilo najviše podataka sa područja Amerike. Sav taj materijal koji mu je doneo mnogobrojna novinarska priznanja i nagrade, bio je dovoljan da se Džulijan proglasi neprijateljem zapadnjačkih vlada te da on potraži azil u Ekvadorskoj Ambasadi u Londonu. Tako je proteklo 7 godina prinudne izolacije bez velike nade da rešenje postoji, i male da su pregovori mogući. Za to vreme, Asanž je i imao, i nemao kontakt sa spoljnim svetom. Limitirani internet, retke posete pristalica, obožavalaca, stalni nadzor. Kada prekršiš pravila ponašanja domaćina, puštajući u etar prepisku i nepodobštine vladara zemlje koja te primila u okrilje, logično je… Možda to nije jedini razlog (zar ikad postoji samo jedan?), ali dovoljan da je sada moguće sa Istinom činiti što i do uvek – saseći je u korenu od strane onog kome ne odgovara (a takvih je mnogo), ne dopustiti adekvatnom kaznom da ikom slično padne na pamet (a to je nemoguće, premda neizvesno kad će se ponoviti), vinovnika zbrke konačno “opametiti” (zaboravlja se da se savest i samosvest ne prljaju i kvare tek tako i da moral ima svoje adrese).
Engleska premijerka je povodom hapšenja izjavila da je to dokaz da niko ne može da bude iznad zakona. Postavlja se pitanje, kako oni koji sve rade, samo nikako po zakonu, a najviše ispod njega, mogu i da daju ovakve izjave, da pravdaju svoje postupke, da zastrašuju probuđene, da mirno spavaju sa teretom svojih najgorih pobuda? Ali to nikad nije ni bilo upitno – svet je sazdan od paklenih planova đavoljih igrača kojima se slabi pokoravaju. Malo zbog neobaveštenosti, više zbog neznanja, a mnogo usled zastrašenosti. Doneti zakoni, osmišljeni od strane onih koji ih se sami ne drže,  nameću se pod pretnjom odmazde u slučaju kršenja, pogotovu onima kojima je jasna njihova selektivna primena, koji s pravom ne žele da im se pokore. Među njima prednjači Asanž, i zato mora da plati. Da će se to završiti samo na novcu, neće, jer je iznetog prljavog veša nedodirljivih toliko, da to više niko ne može da opere, ukloni, spali, negira. Englezi ga terete za kršenje uslova kaucije, Amerikanci za poniženje usled iznošenja podataka koji nisu smeli nikud, a kamo li u svet. Par dodatnih meseci, par doživotnih kazni. Spominje se i ona namenjena najvećim zločincima – električna stolica ili kako to već kod vladara sveta ide. Kod donošenja presude, presudno će biti da je – ono što smo pročitali i videli, podmetnuta “laž” i da nas naše oči u stvari “varaju”. Mi naravno znamo da se ratovi ne vode zbog ličnih interesa, nego zbog uvođenja demokratije tamo gde nemaju pojma šta to znači. Finansijski kolapsi su redovna terapija za otrežnjenje onih koji su se malo opustili u trošenju i pomamili za kreditima. Prebacivanjem otpada preko tuđe ograde zapravo se budi svest o globalnom zagađenju koga niko ne sme biti pošteđen. Ucene su dobar način da se neposlušnik nauči da koristi uši. Korpucija je nužda beskompromisa do cilja. Primena nasilja nad civilima znači da su obični malo zaboravili pravila igre. Otimačine i otmice su lek protiv grčevito drživih za svoj džep i uljuljkanih stanja. Prevarom se vaspitava uvežbanost za preimućstvo na tržištu robe i ljudi. Odgovor postoji za sve, a ispravan je uvek na strani onog ko zabranjuje postavljanje ikakvih pitanja. A Istina?

Gde u stvari Istina živi? Da li je sve ono što se može videti, pročitati po raznolikim medijima realan prikaz stvarnosti? Možemo li mirne duše otvoriti novinu ili internet stranicu, pogledati vesti, i u potpunosti poverovati plasiranoj informaciji, izveštaju, pregledu, obaveštenju o nekom događaju? Koliko toga ostaje nedostupno za javnost ili makar one na koje se određeni podaci odnose? Da li je potrebno mnogo grebsti ispod površine da bi došli do suštine nekog vanrednog događaja, skrivene namere, otvorenog plana? Čime osim pera i tastature raspolaže novinar izveštač, novinar istraživač, novinar reporter? Poseduju li osim moći interpretacije (onog što je obavezno preneti) i moć poimanja? Postoji li hrabro, neustrašivo, objektivno novinarstvo i koji su mehanizmi njegovog opstanka? Da li moć prodiranja u dublje slojeve priča koje se direktno odvijaju pred  pronicljivim očima, ili negde u pikselima teško dodirljivih podataka, bez ikakve nade može biti nadvladana moći onih koji krše svaki, ponajviše moralni zakon?
Zašto postavljam ova pitanja kada su odgovori ne samo naslutivi, već potpuno jasni. Činjenica o nezavisnom novinarstvu je oduvek vodila ka vidljivim i nevidljivim žrtvama ispravnog ubeđenja da Istina mora da preživi. Koliko dugo? Malo duže od onih koji za nju polažu svoj život (nemali broj je svoju pravdoljubivost platilo glavom…Asanž takođe?). Njihovoj časti se dive oni kojima je Istina bitna, mada su neretko sami preslabi da istraju u njenom širenju ili borbi da se Laži dalje spreče.

Ono što ovu priču o Džulijanu Asanžu čini veoma teškom i pomalo tužnom, jeste ogromna verovatnoća da će se Istina njime predvođena sada malo povući u senku. Naravno, Džulijan u svom pohodu na razotkrivanje najgorih neljudskih nedela nije jedini umni i sposobni Don Kihot. Međutim, veterenjača je bezbroj a njihova snaga ogromna. Broj lutaka čije udove pokreću konci velikog Mastera igre je još veći. Prepuštenost neminovnom je ravna unapred prihvaćenom porazu. Potpis na predaju već unapred obezbeđen. Zašto je Istini tako teško da dođe k sebi? Ne… zašto je Laži tako lako da se nametne tebi… meni… nama? Kako je moguće ćutati pred njenom evidentnošću i biti miran u redu za odrubljivanje zdravog razuma? Asanž možda nije mario za gubitke (svojih godina u azilu ili zatvoru) jer je znao da ne može ostati netaknut i prihvaćen zbog onoga što čini, možda bi ga neko čak prozvao ludim u otvorenim naumima ogoljavanja sramote  i bezumlja svemoćnih sila, ali moralne norme nekako uvek nadvise čoveka klanjajući se njegovoj hrabrosti da prežive. Zato je Moral isto što i Istina. Zato se njime i njome ogrću samo najhrabriji.

“Počinje era masovnog nadzora. Sloboda je na izdisaju” – govorio je.
“Ako želite da zaustavite nepravdu, morate da se potrudite da što više ljudi za nju sazna”- poručio je.
“Morate se odupreti, možete se odupreti” – uzvikivao je dok ga je nekolicina nosila ka policijskom vozilu. Možemo li? Ili je cela ova farsa u kojoj živimo neoboriva realnost kojoj se ne treba suprotstaviti… poput naplašenog, ili pak ravnodušnog prema sopstvenom a naročito tuđem životu, ogrezlog u ružnoj i jedinoj izvesnosti koja obezvređuje svaki smisao. Moramo li? Što se mora, nije uopšte teško, samo treba, treba lupiti šakom o sto… i glavom u zid… Boli to. Ali Istina tamo čeka i likuje.

 

Dan Osmi

Danas je Vaš dan.
Juče nije bio. Sutra neće biti.
Ne ugrabite li priliku koja Vam direktno pada u naručje (koja se poput sličnih divnih prilika dešavaju samo u određeno vreme, pa ako ih ispustiš onda nema kajanja), stvarno niste imale sreće, ili ste možda namćori koji takve nametenute prilike iz dubine duše preziru i traže ih i prekjuče, i za tri dana, i uvek. A prilike, drage moje, ne samo što mogu da se ukažu, nego mogu i da se ukinu. I ako Vi sada oklevate da ih iskoristite jer Vas boli njihova kratkotrajnost, jer Vam njima samo zamazuju vaše lepe oči, jer se pri tom okoriste i oni od kojih se očekuje i namakne neka korist, jer ugrožavaju Vaša globalna a tetošu samo lokalna prava, jer će Vam njome trljati nos ostalih 364 dana, jer ćete sutra opet biti ravnopravne u neravnopravnosti umesto da budete najravnopravnije od ravnopravnih, kako onda? A pre samo… 

150 godina, žene su imale prava samo da rađaju. Ništa javne škole, ništa karijera, ništa da same odaberu muža. Potom se probudila želja pretočena u inat da se nešto ipak pomeri sa mrtve tačke. Tako je nastao Pokret sifražetkinja čiji je cilj bio da se svet konačno osvrne na probleme i ograničenja kojima je ženski rod izložen, te da žene konačno dobiju jednako pravo glasa kao i muškarci. Članice su pribegavale veoma drastičnim akcijama poput razbijanja prozora, podmetanja vatre, vezivanja za prugu, bacanja bombi. Prilikom sukoba sa javnošću i policijom, mnoge su mučene i silovane, da bi u znak protesta dolazile i u fazu gladovanja, nakon čega bi bile puštene na slobodu, a potom nakon oporavka ponovo zatvarane i kažnjavane. Pokret je bio osujećen Prvim svetskim ratom, ali su njegovi ciljevi urodili plodom u godinama nakon toga, kada su žene konačno na anglosaksonskom području dobile pravo glasa, najpre sa 30, da potom sa navršenih 19 godina života. Tako su pre…

100 godina žene počele ne samo da rađaju, i glasaju, već i da pohađaju (ukoliko je bilo materijalnih mogućnosti) kvalitetne škole, bave se ozbiljnim poslovima, čak i da biraju svoje partnere za život. Većina je za život zarađivala radeći po fabrikama, dokazujući da se ravnopravnost može dosegnuti i slabašnijim mišićima. Na drugoj strani, neke umne žene su ozbiljno zakoračile u nauku i svojim velikim otkrićima dale svoj izuzetni doprinos, bez čega danas ne bi mogli da zamislimo svoj život. Umetnostima naklonjene žene su pak ostavile neizbrisiv trag na celuloidnim trakama, pločama, platnima. Ipak, pre samo…

50 godina, žene u Švajcarskoj nisu imale, ono već decenijama ranije na drugim mestima stečeno, pravo glasa. U neku ruku za to bivaju i same krive jer neke konzervativne grupe samih žena ne misle da im je to potrebno. Prevagnule su ipak one kojima to jeste bilo potrebno, a verovatno je bilo i sramno da pored prednosti i privilegija veoma dobrog životnog standarda, budu bačene u tamu glasačkog neznanja. Samo deceniju ranije pre buđenja švajcarkinja, budi se i hipi pokret koji je po pitanju emancipacija žena doneo velike promene. Osim slobodne ljubavi, pripadnice ovog lokalno orjentisanog pokreta izvojevale su i spaljivanje brushaltera, i antibebi pilule čime su po prvi put u istoriji čovečanstva preuzele potpunu kontrolu nad svojim telom i svojim odlukama o potomstvu. Pre…

20 godina liči na ovo danas. Više se ne postavlja pitanje prava glasanja jer žene sada mogu biti i izglasane. Mogu biti sve što hoće. Ili barem blizu toga. Ima ih među vladarima država, ministrima, nebeskim i estradnim zvezdama, na čelima firmi i za čelima orkestara, na krilima aviona i onim svoje neumorne mašte, u posadama i sa posedima. Umeju i znaju mnogo više no što su umele i znale njihove pra, čukun ili navrnbabe a  askurđele i da ne spominjemo. Osim mesta življenja, posla, muževa, mogu sada menjati i svoj pol. Da li to znači da su postojećim nezadovoljne, nečeg uskraćene, da onim drugim mogu stići dalje i do boljeg, da li osećaju da je suprotnosti lakše da opstane, ili naprosto osećaju da je žena nešto izvan njihove moći i sposobnosti, nevažno je. Bitno je da više ne moraju da trpe, boje se, traže dozvolu da bivaju. Ne moraju?

Ipak …moraju. Ne svuda, ne uvek, ne po svaku cenu. Ipak…postoje žene koje žive na mestima koja nisu, niti će uskoro, a možda i nikad, prihvatiti činjenicu da je žena osim što je biološki entitet, pre svega ljudsko biće. U nekim krajevima sveta, žena je ispod ili u rangu životinje. Robinje predrasuda, religioznih izvitoperenosti, zatucanosti. Njihovi životi su prepušteni nemilosti jačeg pola koji ne preza da neposlušnost oskrnavi ili ih čak ubije. Neke žene nikada neće naučiti da čitaju i pišu. Neka tela usred kastracija nikada neće doživeti polno zadovoljstvo. Neke nikada neće saznati šta je ljubav iako će imati partnera. Neke će služiti samo za ugađanje muškarcima jer će samo tako moći da prežive ili se prehrane. Neke nikada neće videti svoju bebu jer će umreti zbog nestručno izvedenog porođaja. Neke nikada neće dobiti lek jer se mora čuvati za njega. Neke će celog života obavljati težak fizički rad bez ikakve nadoknade. Neke će biti silovane i optužene da su to same tražile. Nekima će biti oduzeta deca jer su samo žene a time neodgovorne i nesposobne za ulogu roditelja. Neke se nikad neće ni roditi jer ih unapred niko ne želi i ubiće njihovu šansu da postoje. Neke će čak ratovati. I te neke ne žive uvek daleko, u nekim zemljama čudnih imena i sa nepoznatih koordinata. Bliže su no što pretpostavljamo, i jako bliske po svim onim osećanjima od kojih ne možemo pobeći bez obzira na godine ili mesto rođenja. Možda drugačije, usred vaspitanja i okoline, posmatramo svet, ali onaj unutrašnji, onaj ženski, onaj ljudski kuca istim ritmovima i očekivanjima. Možda različito trpimo, različite uzore i ideale imamo, drugačije načine i forme ostvarenja primenjujemo, ali smo mi To – ljudska bića koja traže da budu poštovana, shvaćena i prihvaćena kao ravnopravna po pitanjima odlučivanja, obrazovanja, prihoda, tretmana na poslu, u porodici, na ulici, u poznatom ili stranom okruženju. Ta ljudska bića traže da budu subjekti a ne krpene lutke kojima će se neko poigravati ili ih kinjiti.

Na dugom istorijskom putu čije su staze bile ispunjene ogromnim nepravdama naspram  ženskog roda, žene su ipak unekoliko uspele da svoj položaj učine boljim i lakšim. Sigurno je da postoji još dosta toga što im je uskraćeno, čega nema jer je svet definitivno izgrađen po meri muškaraca (verovatno se oni ne bi s tim složili, a ako i bi, mnogi će to smatrati svojim prirodnim pravom, prednošću onog jačeg i umnijeg). Sigurno će i dalje ulagati mnogo vremena i snage da opravdaju sebe…ne, nego da dobiju mesto koje im pripada. Trenutni brojčani rezultat je 50,4 : 49,6 u korist muškaraca. Žene pak malo duže žive. Da li ih priroda na uštrb kvantitativne manjkavosti nagrađuje tim viškom, nepoznato je. Da li ih život na uštrb kvalitativne manjkavosti ostvarenja nagrađuje specijalnim vrlinama, ne zna se. Istina je da je biti Žena jedan izvanredan poklon sudbine. Zato… poklonite drage žene same sebi nešto lepo. Ne očekujte to uvek i samo od muškaraca, posebno ne ovog jednog dana u godini. Darujte sebi slobodno vreme, počastite svoja nepca, obradujte svoje čulo mirisa, nagradite svoje oči, pomilujte svoje telo, nasmešite se sebi u ogledalo. Zaslužile ste mnogo više od onog što sebi želite. Ne zato što ste žene, već što ste ljudska bića koja imaju prava da budu spokojna i zadovoljna. Sreću potražite zajedno sa nekim ili nečim. Ili pak same ako ste izričite u samostalnom osvajanju vrhova.
Probajmo da Nikada, ali baš Nikada ne budeMo sarkastične, osuđujuće, bezobzirne, nepristojne, nelojalne, indolentne, surove, lažljive, zajedljive, nehumane, preteće, neutralne, ravnodušne naspram onih kojima pripadamo, ako su već to pravo neki, zbog vaspitanja ili ubeđenja, sebi dali.

I juče je bio Vaš dan, i sutra će biti, bez obzira kakav je danas bio. I ne zaboravite  da ga Vi (nadam se) imate, dok je, i dok će, mnogima vašeg roda to biti uskraćeno. Jer su “Samo žene”, kako neki uporno tvrde i nameću. Osmicu s ruku treba zubima otkinuti. Osmi dan je dan koji simbolizuje pravednički “rat” žena. Zato ga i treba posuti ružama.

Brlog

Zovem se Ruža. Jana. An Na. Nadja. Anastasija. Lea. Kovalska, X©. Mnogo sam lepa, mlada, pametna, sposobna i uticajna. A sve je počelo ugledom na jednu predivnu plavušu koja je u odnosu na nas mlade vlogerke već sada obična tetka, premda jako slavna i uspešna, i koju ću jednog dana prevazići po količini najkvalitetnijih krema, maskara, pudera, senki, fudbalera, azurnih mora, cipela, bundi, tašni i stanova. Imam 100.000 subskrajbera na jutjubu a smeši mi se pola miliona. Na instagramu za mnom puzi još više, a kad se lansiram na zapadnu obalu, zaradiću i svoj prvi milion idiota. Pardon, dolara. Svoju karijeru započela sam kao devojčica pošto su mi mama i tata kupili kameru i rekli da moram sama da se izdržavam. Tako sam se odlučila za pokretanje svog kanala na kome možete pratiti moj uzbudljivi život. Tamo možete saznati koliko i u čemu spavam, zašto ne doručkujem, koliko često idem da piškim i kakim, kakvim frajerima dajem šansu, u kojoj boji su moje omiljene sveske i zašto ih ne popunjavam u školi, koliko sam platila antirid i masku od ježeve sline, koju veličinu sisa i guzice ću ugraditi za svoj 14-ti rođendan, pardon 28-i (jer sam već počela da se raspadam ali to niko ne sme da zna), gde sam kupila svoj prvi dildo , koliko sam sati provela na aerodromu na putu za Puket, šta sam kupila u Bečkoj operi, kako izgleda moj njujorški hotel sa zvezdicama, u šta sam se poslednji put zaljubila, šta on nikad ne sme da ti kaže, kako ćeš ostvariti svoj životni cilj, koliko puta sam izgubila nevinost, da li je bolji nude ili karmin boje jorgovana, kako proliti veštačke suze, kako mu se osvetiti kad te ostavi, kako se praviti da slušaš na času, kako izgleda moja baba, kako šminkam svoju kevu, koliki mora da mu bude intelekt da bi napravile dobar izbor, šta je emancipacija, da li su crnci gori od belaca, gde čuvam svoju najvredniju bižuteriju, ajfon ili ajfon, cipele od krzna ili zmijskog vrata, kako pravim smuti i njime oblažem kosu, lice i cipele, voli li te ili samo ceni, tatina sam mezimica, umirem – nestao mi je prajmer, moje leto na Kopu, moja prva palačinka, vozila sam se u šatlu, šoping princeza medju prosjacima, ne znam više šta da smislim, pitajte me ja odgovaram. Jedan vaš lajk = jedan moj virtualni poljubac a možda i moje nošene gaćice.

Zovem se Andrija. Janko. Čoda. Djota. Delić, Glavić, Y©. Mnogo sam frajer, mlad, pametan, sposoban i jebem po kućama, i na javnim mestima.  A sve je počelo ugledom na jednog svetski poznatog lika s jutjuba koga sada nakon stečene slave mulati hlade na Sejšelima dok mu svaki dan serviraju naizmenično plavušu i crnku u koktelu, ali ću tog pacera jednog dana prešišati i kupiti samo ostrvo a njega baciti ajkulama. Imam 200.000 subskrajbera sa progresijom ka milionu ribica koje će upasti u moju mrežu, somove ne računam. Na instagramu imam još više, a kada me otkriju belosvetske kurvice, postaću kapetan svemira. Svoju karijeru sam započeo igrajući video igrice u kojima sam bio najbolji. I u školicama. Mama i tata su mi kupili kameru i rekli da je krajnje vreme da se osamostalim i skinem im se s grbače. Tako sam otvorio svoj kanal i na njemu možete pratiti moj zanimljiv život.  Tamo možete saznati koliko sam platio svoj telefon i koliku ću karu da vozim. Koji tip gaća ne nosim. Koliki mi je u cm ujutru. Koju od vlogerki bih odveo u karantin a kojoj razmazao balzam po kosi. Kakve guze su najdruželjubivije. Voleti više majku ili dojku. Da li ti se svidjam da te imam. Moj prvi put. Da objasnim šta se desilo. Šutiram loptu u kineskoj prodavnici. Učim salto. Čelendž s ćaletom. Da te pita brat. Disstrack. Pazi, od igrica može da se živi. Žderemo inostranske slatkiše. Raskid. Preporučujemo. Jedan vaš lajk = poslaću vam uzorak svoje mokraće, a možda dobijete i autogram.

Zovem se Baka Prase. Mnogo sam jak. Najbolji. Najuticajniji. Najtraženiji. Najveći mi je. Rejting i ugled. Juče je zbog mene u novosadski tržni centar došlo, što samo, što u pratnji maćeha i očuha više od hiljadu maloletne dečurlije i punoletnih praznoglavaca. Ne mojom krivicom, hteli su moje telo. I da mi otmu duh kojim plenim. Jedni drugima su gnječili fontanele, stopala i bubrege. Oštetili inventar. Padali u nesvest. Zaradili modrice po labrnjama. Podlive i krvoliptanja. Izazvao sam histeriju, tj. konverziju kod publike. Plakale su. Tukli su se. Policija je upotrebila silu. Sabila me u ofis gde sam dao izjavu da oni tako hoće. Jer me vole. Shvatili su da je moj život u njihovim rukama. I da moraju da upotrebe svoje pendreke. Do autograma su došli retki. Ostale ću im predati preko vloga. A počelo je tako jer su mi tata i mama intelektualci, povremeni učesnici mog video materijala, rekli da zaslužujem ovu slavu. I zdušno me podržavaju u tome. I imam preko milion subskrajbera na jutjubu a tek pola na insti. Jajeta mi, biće ih barem trostruko nakon ovog incidenta. Zato u medjuvremenu na mom kanalu možete pratiti moj fenomenalni život. U njemu možete videti koliko sam glup, agresivan i prost. Tamo svojoj devojci, drugarici, koleginici po šarmu i poznatosti, kurvi i drolji što bi moji subskrajberi rekli, postavljam sledeća pitanja:

• Da li si se igrala sa šlagom, onako, stavljala ga?
• Da li si ikada bila u vezi u isto vreme sa više osoba?
• Da li si ikada bila prijatelj sa povlasticama, onako , samo se karate i ništa više?
• Da li si se ikad jebala u javnosti?
• Nije to jedina stvar koju nisi uspela da pojedeš
• A ti se probudiš a prangija ti onako stoji pa ti po njemu pa, pa.
• Da li si ikad snimila nevaljali video, svoj pornić, kućni, domaći?
• Da li si se ikad usrala u gaće?

Na mom vlogu možete videti kako sa pajtosom ocenjujemo guzove najpoznatijih jutjuberki, šta bi im radili, kako nisam otišao prvi dan u srednju školu jer sam dokazao da sam gluplji nego što se misli, a još i pevam, snimam spotove, i svadjam se sa yt ortacima koji me mrze tj. zavide, ali mi moj otac lepo u jednom zajednički snimljenom prilogu savetuje da se, tj. ga izdignem (ugled) iznad takvih. Šaim se, retard sam ali vi ste to tražili. Volim vas mali moji od 7 do 17 godina. A i vas kobile matore koje se na pastuve ložite. I vas buzdovane što mi niste ni do bicepsa.

***

Kako mediji kažu, krajem septembra 2018-te godine, održan je četvrti po redu Balkan Tube Fest. Tih dana se više od 70 najpoznatijih jutjubera sa ovih prostora družilo sa nekoliko hiljada svojih pratilaca ili modernije rečeno – fanova. Velika Kombank arena bila je pretesna da primi sve. Osim deljenja autograma, slikanja, igrica i izazova, ovaj skup je imao za cilj da progovori nešto i o nekim ozbiljnijim temama koje bi mogle da zainteresuju mlade. Uspelo je. Takodje sve to zahvaljujući sponzorima (veoma poznata imena, velike firme) koji su pokrili troškove ove manifestacije. Idoli su bili nadomak ruku svojih obožavalaca. Mogli su da ih dodirnu, da se smeju s njima, da im postave poneko pitanje. Razmenjena su iskustva, možda napravljeni dogovori za guranje na internacionalnu scenu, spajanje sa nekim svetskim facama. Učesnici su pokazali svojim subskrajberima da ih poštuju i cene (a i trebalo bi s obzirom da pojedinci zarađuju na pregledu njihovih kanala od nekoliko stotina do nekoliko hiljada eura mesečno), a pratioci da su njihovi uzori, idoli, ideali tako životni, tako dostupni, tako moćni da je naravno opravdano njihovo celodnevno buljenje u ekrane telefona i praćenje svih dogodovština njihovih junaca i junica, tj. junaka.

Naravno, Baba Svinja piše ovaj tekst jer je generacijski mnogo daleko od ovakvih priča. Proba da sve te mlade, bitne, preduzimljive, maštovite, privlačne, fantastične ljude uprlja blatom, da ih usled nerazumevanja ponizi i omalovaži. Baba svinja naprosto ne razume lepotu umetničkog prikaza svakodnevice naše mladeži. Ne kapira njihov način života. Ne razume internet i nove tendencije. Ne podržava vrstu njihove komunikacije, obraćanja, tema koje se tamo mogu naći (mogu se naći dobre, priznaje baba). Ne vidi smisao buljenja u pokretne slike koje su po njenom mišljenju čisto ruglo i besmislica. Na kraju krajeva, tj. početku početaka, ona to vidi kao degradaciju normalnosti, kako opšteg ponašanja tako i ljudske psihe. Vidi to kao uvod u potpuno posrnuće čitavih generacija koje u sveopštem informativnom haosu postaju meta izvitoperenih bezvrednosti. Koji preuzimaju odredjene modele ponašanja nalazeći tamo toliko toga pozitivnog i vrednog, jer im je blisko, na dohvat ruke, tako prijemčivo. Kopiraju rečnik, pokrete, modu jer se u tome osećaju sigurnim. Slušaju savete onih koji su im po godinama bliski i koji ih jedino mogu razumeti i pomoći im u bukvalno svemu. Možda i u tome da jednog dana postanu deo te elite. Dok mame i tate pojma nemaju čije se njihova deca hrane. Ili čak imaju, što ih zakonski može okarakterisati kao dobrovoljne davaoce svoje krvi vampirima, glupsone veće od sopstvene dece, budale kojima tu istu decu treba oduzeti. A deca i nisu kriva, samo se igraju…odraslih. Uz potencijal da ostanu to što jesu – deca.

Razume Baba Svinja da je lakše igrati se, ne misliti, čak i moći živeti od prodaje ničega jer smo skloni da platimo ništa.

Pretpostavlja Baba Svinja da postoje različiti oblici zabave i forme duhovitosti, ali je nekada pretužno koliko je prejadno.

Uvidja Baba Svinja da će svet uskoro početi da komunicira sa 100-nak reči jer nema potrebe za verbalnim obiljem.

Zna Baba Svinja da je svet sačinjen od apsurda, i da je glupost zarazna bolest za koju nemaju inekciju ni oni belosvetski laboranti, da je ona možda čak namerno puštena da umori čovečanstvo, ali  takodje misli da ne mogu drugi za sve biti krivi. Da ima nešto i u cenzuri. I potrebi da sebe učinimo više od predmeta. I da je to glupo od onog pametnog mnogo lako odvojiti, samo kad se hoće. A može se. Nije valjda nemoguće od brloga napraviti bar pristojnu štalu, kad već ne može mirisni toalet.

Neka (namerna) istraživanja pokazuju da smo po broju pregleda kanala lokalnih mladih zvezda Youtuba, koji imaju preko 100.000 pratilaca, na trećem mestu u svetu. Na PISA testu , na kome smo poslednji put učestvovali 2012-te godine, od 65 zemalja bili smo na 43-ćem mestu. Literarna, matematička, naučna i finansijska pismenost 15-godišnjaka nam nije jača strana. Zbog toga ipak ne treba previše brinuti jer postoji velika šansa da dobrim savladavanjem tehnike šminkanja, pravilnim šopingovanjem, dobrim snalaženjem na svetskim destinacijama, dobrom pucačinom, poznavanjem najnovijih telefona, savršenim verbalizovanjem seksualne ponude i tražnje te savladavanjem svih neophodnih tehnika koju eksperti preporučuju, nama ne preti nikakva opasnost. Na zvaničnim manifestacijama će uvek biti dovoljno mladih književnica čije će knjige o modi i savetima o životu, kao i njihove biografije, zajedno sa njihovim kolegama čija se izdanja na razne teme tek očekuju (ako ništa drugo, bar profesionalni book-ovi sa njihovim slikama), biti primamljivo štivo. Preživećemo mi. Ne znam kako, ali bi možda Baba Svinja mogla da priupita Baku Prase za mišljenje. Ipak na mladjima svet ostaje. “More Baba, ne smrdi tu, nego idi i kuckaj svoje bpr(i)loge koje niko ne čita, a nas mlade pusti da živimo. Ko ti je kriv što te blato godina pokrilo pa ne vidiš šta se traži i od čega može da se živi”, odgovorio bi mi.
“U pravu si Prase Babino, samo ti grokći i uživaj”, uzvratila bih. Šta bi i inače mogla da dodam.

P.S. O Inst-u, V-kama +25-55, smislu života – u nekom od narednih brlogarija.

 

 

 

 

XYZ

Jehova Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.

Jehova Bog je pustio dubok san na čoveka, i dok je čovek spavao, uzeo mu je jedno rebro i zatim je to mesto popunio mesom. Jehova Bog je od rebra koje je uzeo čoveku načinio ženu i doveo je čoveku.

***

Da li su zaista ovako nastali muškarac, ili što bi neki rekli – čovek, i žena, koja izgleda nije čovek nego samo žena, nikada nećemo saznati. Ili to jednostavno moramo znati jer Biblija zna jedini ispravni odgovor. Ili zna još neko?

Da li će se ikad u toj svetoj knjizi dopisati šta se u međuvremenu s nama, koji po zemlji vekovima bauljamo i probamo da nađemo smisao života, izdešavalo? Ona dobro zna da ćemo potpuno posrnuti, da će doći kraj sveta i da će se samo oni koji u Njega Veruju spasti, a ostali zauvek nestati. Ali, da li pretpostavlja koliko smo u međuvremenu d-evoluirali, ogrezli u nemoral, zlo i nepopravljivost, i koliko nas sada ima?

Muškarac, iz praha nastao i u prah nestao, i za koga se ne zna da li je poput jajeta stariji od kokoške ili je pevac koja ipak ima jaje, medicinski gledano nije ništa drugo no XY proizvod. Taj X-ć i Y-ć je dokaz da muškarac zapravo nije samo muškarac nego i žena. Komplikovana u svakom, ali jednostavna u biološkom određenju, žena je samo XX. Ako je muškarac taj koji u ponudi drži Y-one, i onaj koji je uvek odgovoran za pol svog potomka (dok primitivci masovno za svoje promašaje krive svoje žene), jer je on taj koji seje seme svoje ne-sreće, dok je ona ta koja plodove njegovog truda iznosi na svet, postavlja se pitanje – zašto on sebe višim bićem smatra? Pa valjda zato što u sebi svetu tajnu drži – on je zemaljski Bog (sa batinom) koji odlučuje o svemu, a najviše o sinovima.

Žena, iz rebra nastala i u prah nestala, za koju se zna da je ne bi bilo da se njegov Y nije umešao (mada je Isusova mati bez ikoga sama uspela), slovno gledano je jedno veoma prosto biće. Stvoreno da jaja nosi, na njima sedi dok se pilići ne izlegnu, da o njima brine dok ne porastu, a ona u međuvremenu prestane da bude nosilja sreće, nego postane stara kokoš od koje nijedna a kamo li dobra juha može da se spravi. Ona u svojoj prostoti i sebičnosti može samo sebe umnožavati i produžavati, i čekati žudno onaj Y da joj popravi sudbinu. Zato svoju niskost može podići samo njegovom milošću da joj sina udeli a koji će daljom borbom čovečanstvo održati u životu. Ona je samo mala Boginja koja čeka. I pokorno se gura u udobno mesto njegovog kičmenog stuba, održavajući ga uspravnim i jakim za hod po zemlji (dok on misli da sve radi sam).

Ali se jednog dana u svet umeša tvar nepoznatog porekla, i odluči – Ovaj svet više nikada neće biti isti. Nikada više dosadan. Nikada manje jednostavan. I tako i bi.

On je dečak, dokaz za to postoji u krštenici a može se i taktilno osetiti ko ne veruje. A može da ne poveruje jer ima izgled devojčice, žensko ime i novi pasoš koji kaže da se on oseća kao žensko, želi da to bude, i tako će i ostati, dok ne odluči drukčije. Ima vremena, tek mujoj je 10 godina. U stvari, biće sve što hoće, jer može, jer se rodiola u državi koja poštuje duhovne potrebe svojih stanovnika. On tj. ona u svojoj matičnoj zemlji Norveškoj može sebi priuštiti luksuz dopiranja do suštine svog bića. Da je rodjen-a Na Malti, takođe ne bi imaola problema. Niti u Argentini, Irskoj ili Danskoj ali bi moraola da sačeka punoletstvo da se domisli šta je. Da se rodiola na nekom drugom mestu, mogaola bi samo da bira haljine i štikle i prošeta ih ponekad po ulici, manje ili više pod okriljem mraka. Ili pantalone kao lakšu varijantu, ošišavši se na kratko i mutirajući do muževnog basa. Ovako je imaola mnogo sreće, a uz sve još i standard. Samo ta duga i hladna zima, bestraga joj…On-a dakle nije više muškarac, no žena. E sad, da li je ona tkzv. Bigender ili ni muško ni žensko, Demigirl ili ono što se oseća delom kao žena (jer će možda promeniti ideju ili pak neće, ali ima tog ženskog kog ne želi da se odrekne), ili Genderqueer gde i ima i nema ženstvenosti i mužstvenosti, ili je nešto sasvim drugo, ja zaista ne znam. Volela bih da saznam, da ne ostanem neupućena u činjenice sa kojima se svaki dan sudaramo na ulici, po autobusu, na radnim mestima, na opštim proslavama i porodičnim okupljanjima. Možda nismo Norvežani i privilegovani da čak i ako je Bog drugačije planirao, sami ispravimo stvari, ali smo podjednako ljudi sa svojim prohtevima, izlivima, nuždama i opredeljenjima. A ima nas svakojakih i zato treba znati ko smo mi u stvari. Ima nas raznih.

Androgyne (Androgin) – ni muškarac, ni žena, ni plavo, ni crveno, ni pantalone, ni haljina. A u stvari sve. Vi ste ciklama i  lavanda koju gleda tirkizno plavo nebo.

Demiboy (Polumuškarac) – onaj ko se samo delom oseća kao muškarac. Zastava ove grupacije ima tamnosivu, sivu, svetloplavu i belu boju. Da li demibojevi nose kravate i suknje, ili čipkane bluze i cokule?  Ili se isključivo razaznaju po navedenim nežnim nijansama u odevanju?

Demigirl (Polužena) – ona koja se samo delom oseća kao žena. Umesto svetloplave, ubačena je, kao što devojčice vole, roze boja. Koji deo kod poludevojke je muški? Menja li se sa promenom vremena ili raspoloženja?

Neutrois (Neutralac) – ni jedno, ni drugo, ili možda ne može da se opredeli, ili se opredeljuje prema volji i nuždi. Nosi zastavu sa belom (boja neutralnosti ili upitnika), tamnozelenom (ni muško, ni žensko) i crnom bojom (ništa od svega tj. bespolnost).

Agender (Nećudakažem) – pol koji se ne izjašnjava, zbog neodlučnosti ili iz protesta. Zastavu krase štrafte obojene u crno, svetlosivo, belo i svetlozeleno po sredini.

Pangender (Volim sve i sve sam) – najhumaniji pol koji voli sve i svakog. Nešto žute i puno rozeg sa belim po sredini na zastavi. I još medaljon po sredini koji svojim raširenim kracima opisuje otvorenost ka životu.

Third gender (trećepozicionar) – taj se nikad ne definiše konkretno, jer može biti i sve i ništa. On najviše voli roze, žuto i plavo.

Butch (muškarčina) – ni levo, ni desno, a ko posumnja, može dobiti po glavi. Dokazi su transparentni i upečatljivi. Slobodno pipni i proveri!

Femme – (ženabre) – prava, nepatvorena, sa oblinama, zavijucima, dugom kosom, nežnim glasom, rađa, pere i kuva po potrebi a ako to mrzi onda je još i fatale, ili žena koja sigurno može bilo koga da ufati jer je prebajna i prekrasna.

Aliagender (čovekpresvega) – koji ne želi da ga iko definiše ovako ili onako i koga ne sme niko da procenjuje, diskriminiše ili nagrađuje na osnovu pola, jer je on pre svega mozak sakriven u telu sa sekundarnim oznakama. Njegova zastava je mirni prelaz od zelene boje trave, preko plave, ljubičaste, do mirne narandžaste.

A gde su još i Aporadženderi, Maverici, ljubičasto-lila, oker-žute, sve ostale zastave i opredeljenja? Ima li toga po knjigama negde, ili smo se popeli i dosegli vrh čovečanstva pa sada može da nastane potop i da krenemo ispočetka?

I u ovakvoj ponudi, kako se osetiti sigurnim šta si u stvari? Kako znati kojim putem krenuti i koji barjak u ruci poneti? Kako ne pogrešiti i zalutati u tuđ tabor? Kako progutati pljuvačku, glupi stid i naučeni red, i ući u unisex javni toalet gde možemo ravnopravno, muški uz ženske, deca uz odrasle, a da smo u stvari isto jer jesmo isto, obaviti nuždu i izaći rasterećen, oslobođen razloga zbog koga se ušlo, ali i nametnutih pravila? Više ne treba trpeti polnu segregaciju nametnutu tablom za levo ili desno, sa čovečuljkom u pantalonama i čovečuljicom u haljini (privilegija žena, manekena i Škota… a koji toalet pa oni biraju?!). Kako nakon svega ne poželeti da odeš u Norvešku ili na Maltu i postati ono što jesi a ne silom, što se slučajno zadesilo u gaćama?

Ja slučajno poznajem samo muškarce i žene. Nekako nisam nabasala na one treće, ili osme. O desetim tek da ne govorim. Čini mi se da se svi dobro osećaju u svojoj koži. Možda bi se neka žena menjala sa nekim muškarcem, čisto da oseti moć (ne znam na koju se misli), ili da se rastereti svoje poprilično teške uloge oktopoda koji mora da ima 8 ruku sve da stigne. Nijednog muškog kog znam ne bi se menjao za poziciju žene, što ipak govori da su ili kukavice, ili neavanturisti, ili ogrezli u privilegijama koje im se na drugoj strani ne smeše. I nekako svako živi udobno u svojoj koži, jer možda nema vremena da misli drugačije, ili nije obavešten o novim tendencijama i mogućnostima koje bi im život učinile punim ko oko. A ja… ja nekako i dalje volim što sam žena, bez obzira na sve. I kad u sledećem životu budem birala, opet ću izabrati da nosim haljinu, pratiti pločicu sa čovečuljicom (verujem u univerzalne a ne unisex vrednosti), ležati na jajima, gajiti piliće, na vrhuncu svoje ukusnosti biti skuvana i pojedena i tako nepcima ugodna uvažena, iako sa kraćim ali sočnijim batacima od bilo kog glavonje petla. Silno ću se još u jajniku boriti da mi niko ne uvali nijedan Y. I nosiću ponosno žensku zastavu koja nikad neće biti roze ali to je samo estetski a ne suštinski otpor. Da se predomislim svakako mogu uvek. Osim ako… osim ako je ovaj svet već na ivici ponora, na ivici razumnosti, na ivici ispraznosti, na ivici opstanka ljudske dobrote i morala pa će propasti brže no što se vratim. Ne…on je otišao mnogo niže. Možda u to ime treba poneti belu zastavu… Predati se, položiti oružje, pokoriti konačnosti koja valjda može da pročisti svu nakupljenu prljavštinu i ljudsku glupost. Ili ipak uzjahati onu u boji duge što u sebi svetlo “ravnopravnosti” nosi. I biti ono sto jesmo. A ko smo, da li to zaista znamo? I ima li to zaista veze sa polnim organom? Ili je pol nešto mnogo finije od hormona i žlezda?

O zmijo zmijurinska, i ženska ćudi pokvarenska, i Adame šonjasti, hvala Vam što smo ipak na kraju dosegli (k)raj. Ili možda to treba na Darvinovu adresu?

I gde može da se dobije Jupiterski pasoš? Ja osećam da ne pripadam ovde! Zemaljska košuljica mi je baš tesna.

Prohujalo s vihorom

Još jedna na samom kraju. Da li se tome raduje ili ne, ionako neće nikom otkriti, ali valjda svi i sve svesno svog kraja, osim ako se to ne uzima kao olakšanje, ima dozu tuge što nije potrajalo duže. O kakvoći iste mogu da pričaju samo oni koji su je preživeli, ovako ili onako. O tome mogu da govore samo oni koji su je doživeli, svakojako ili nikako. Bila je i burna, i spokojna, i hirovita, i prazna, i silovita, i ispunjena. Dovodila je i sklanjala glumce sa životne pozornice po nekom nepisanom pravilu. I čini se, otvorila neka nova poglavlja koja govore da se svet neumitno menja, iako liči na onaj juče. Menja na lošije i bezizlaznije. Možda samo tako izgleda, ili se percepcija njenih piona menja u skladu sa godišnjim dobima. A moglo je i drugačije…

*** Ubijen je mučki. Kamere koje su trebale da zabeleže svaki tren zločina nisu iz nekog razloga radile. Policija koja je trebala da izvrši istragu uklonila iz nekog razloga ključne dokaze i do dan danas ostavila slučaj nerešenim. Politički saradnici koji su trebali da daju neke odgovore, da pritiskom ubrzaju razrešenje ubistva, bez griže savesti su prešli preko svega i ostavili porodicu i verne saradnike i poštovaoce ubijenog u nedoumici. Početak 2018-te je porodici Ivanović zauvek izmenio živote. Verovatno i nekima koji su verovali da će on zaista nešto promeniti. Oliver u tome nije uspeo. Nisu mu dozvolili oni koje je otvoreno (zalažući se tako za vladavinu prava i istine), javno optužio da unose haos na ulice grada koji je voleo. Istinu da to okruženje grca od korupcije i kriminala svake vrste, platio je glavom. Onom na čijem je čelu mesecima bila iscrtana meta koja je nagoveštavala nesreću. Tražio je zaštitu, podršku, razumevanje, saradnju, ne samo u matici nego i od onih koji su ga tapšali po ramenu iz prestonice. Onih istih koji su ostali nemi i gluvi na istinu. Koje je zapravo briga. Koji su zapravo sami deo tog zmijskog legla. Koje je veoma lako prepoznati kao poručioce i izvršioce sramne egzekucije nad svetlom tačkom u mraku. Koji uz igru sveopšte obmane samo čekaju povoljan tren da opale u naša čela, grudi i leđa bez milosti. Bez griže savesti, i kazne, kao svi vrhunski smišljeni zločin(c)i.

*** Živeli su jako, jako davno. Nekima je uspevalo da dobace i do 40-te. Iako su voleli da u znak poštovanja probaju mozak svojih mrtvih, da ih ritualno zakopaju ispod pažljivo odabranog kamenja, bili su pravi lovci i sakupljači. Osim pravljenja neophodnog oružja i oruđa, oni su bili začetnici, i to ne makar čega, nego – apstraktne umetnosti! Istraživači su specijalnim tehnikama u jednom području Španije uspeli da pronađu po pećinama crteže,povezavši ih sa periodom paleolita u kome su neandertalci živeli. Geometrijski oblici, krugovi, obrisi dlanova, čak i obojene školjke koje su izvesno predstavljale delove nakita, govore o tome da pračovek, makar nečovek naspram oblika šta poznati termin čovek podrazumeva, u svojoj suštini, bez obzira na vreme i prostor, nosi zrno iskonske potrebe da vizuelno prikaže ono što vidi i oseća. Imao je, ima, i imaće uvek želju da nešto stvori, makar to bila samo apstrakcija sopstvene realnosti. I iskrenije od svih “apstraktičara” sadašnjice koji svoja dela zovu umetnošću koja to nikada neće biti. Valjda ti, i oni koji je za to smatraju, zaboravljaju da se umetnost stvara iz srca a ne hira. Onako neandertalski, sirovo i toplo u isti mah, ali dovoljno upečatljivo da ostane zauvek.

*** U martu ove godine u časopisu “Scientific reports” otkriveno je da u ljudskom telu postoji još jedan organ za koji se odavno zna da postoji ali da nije ono za šta se smatralo  da jeste. Takozvani intersticijum, iliti “jastučići” koji ublažavaju udarce na vitalne organe i pri tom provode tečnosti. Ne zna se da li je isključivo od koristi ili i vinovnik štete. Šta to zapravo za borbu protiv postojećih bolesti znači, pokazaće još jači mikroskopi i uporniji naučnici. Sićušna vest za čoveka, ali ogromna za čovečanstvo.

***  U toj zemlji one ne mogu izaći bez pratnje muškarca. Oni i one se ne mogu mešati a ni razgovarati osim ako nisu u nekom rodbinskom odnosu. Drustvene igre poput šaha su zabranjene. Alkohol takođe. Mogu maštati o krmenadli na tanjiru ali i izgubiti glavu ako maštu pretvore u stvarnost. Gola ramena, kolena i stomak mogu da sretnu samo u svoja četri zida, pred ogledalom. Ples, muziku ili slike po školama i javnim mestima nemaju. Ne poznaju crveno, išta što podseća na srce ili ima prizvuk ili prisliku ljubavi, a ako požele crvene ruže tamo ih neće naći. U sportu su žene nevidljive. Kurana se nikada neće odreći i mrzeće do kraja sveta ostale religije. Na Chop Chop Square-u u Rijadu se odvija uzbudljiv rijaliti – Seča nedokazanih i neposlušnih, u proseku jedna na dan. Bičevi za svojeglave žene rade neumorno. U toj zemlji je u aprilu, nakon 35 godina stroge zabrane proradio bioskop. Da li će ta, do sada nedolična zabava povećati prosek odrubljenih glava koje su iskoristile mrak za nedoličan osvrt na nekog iz publike, potvrdiće čoperi sa skvera.  Dotle ćemo mi, zahvaljujući bliskoj saradnji dve prijateljske zemlje, a na osnovu sporazuma o trgovinskoj i turističkoj razmeni, sa velikom radošću pripremati doček za prve goste iz te sjajne, moćne, napredne zemlje. Hoće li bin sultan salman biti ljubazan da sa našim princem sklopi i ugovor o eksportu kvalitetnih bičeva u Srbiju u zamenu za naše oružje koje mi tamo ekspeditujemo?

*** U maju je žena kvočka iz zemlje koja ni teritorijalno ni po bilo kom osnovu ne pripada Evropi, osvojila prvo mesto na takmičenju pesme Evrovizije. Izrael je po treći put dokazao svoju muzičku superiornost. Pesma je bila poprilično glupa, izvođač-ica poprilično groteskna, publika spremna da proguta ideju da je red da ovi pobede regularna. Još uvek se ne zna koji grad će biti domaćin 2019-og evrovizijskog cirkusa, možda se treba konsultovati sa Arapima kada će uzeti slobodan dan da ne provociraju, ili da se najpre dogovore sa Amerikancima šta oni misle da je bolje.
U maju je takođe jedna osrednja glumica, sa već propalim brakom iza sebe, uspela da se dočepa krune. Ne kraljevske, ali ni princeska nije za bacanje. Grejs Keli sindrom nikada nije napustio aristokratije gladne Amerikanke. Elizabeto, pazi se, opasna je ovo igračica. Hari prinče, ova ćete preko okeana preveslati. Englesko, zemljo proleterska, za bolje i nisi. Ali da mi preko tv-a pratimo direktan prenos venčanja nekih zaista nebitnih ljudi… “plutokratijo” međ šljivama.

*** Posle samo dva meseca od progledavanja bioskopa, u državi koja snima i na tv-u prikazuje javna smaknuća, desila se još jedna istorijska promena. One su dobile prava da same voze! Dobro, i pre su same mogle da voze, po pustinji ili po svom imanju, da ubiju malo vreme, da im ne bude dosadno. Ali sad stvarno mogu da okolišu naokolo preče. I da se osete emancipovano.
A na Vidovdan, posle 15 godina zamandaljenosti, progledao je Narodni muzej u Beogradu. Ministar kulture je izjavio da je to simboličan čin renesanse naše kulture. Premijerka BrAna je rekla da je to korak ka našoj sjajnijoj budućnosti. Ostali političari nisu ništa rekli, samo su se pojavili na svečanom otvaranju i otvorenih usta buljili u izložene eksponate čekajući zakusku i koktel. Običan narod, gladan umetnosti, s radošću je dočekao da na miru pogleda sve ono što mu je dugo bilo uskraćeno. S pravom, i na nesreću što je sve to moralo toliko da čeka.

*** Osvojio je Vimbldon. I preko toga, nešto kasnije. Pokazao je ko je. A jeste to – Veliki sportista, veliki borac, veliki čovek. To što se opredelio za travu i korenje u ishrani je apsolutno njegova stvar. Uostalom, pokazao je da mu zaklane životinje u tanjiru nisu bile neophodne da se ponovo vrati na tron, bacajući najveća teniska imena na kolena. To što je promenio trenera apsolutno je njegov izbor. Uostalom, pokazao je da to ništa ne menja u načinu njegove igre i srčanosti. To što i dalje promoviše Srbiju, iako ne mora, apsolutno je odraz njegovog izuzetnog karaktera. Uostalom, to uvek čini, na svakom mogućem mestu i u svakoj prilici, za razliku od mnogih koji su za to plaćeni a rade upravo suprotno. To što ima više nekretnina i živi gde mu je bolje, apsolutno je njegovo pravo. Uostalom, pokrenuo je toliko humanitarnih akcija i poklonio toliko novca, da je dovoljno da se mnogi zastide što zarađuju toliko a pitanje je zbog čega, pri tom ne plaćajući taj famozni porez koji se njemu stavlja na dušu. To što ima izuzetan odnos sa publikom i medijima, sređen porodični život, podršku od strane supruge koju poštuje i voli a eto “nije neka nego ga samo ometa i kvari mu sreću”, apsolutno je za respekt ali i za kritiku nebuloznih napada. Uostalom, važno je da je on svoj život, kako privatni, tako i profesionalni, uredio prema svojim htenjima. I tome se treba diviti, kao što ga treba podržati i kada ne ide sve tako glatko. Ali je svet tako skockan – da zavidi, umanjuje, degradira, ne poštuje, ljuti se, izmišlja, ponižava, prvenstveno kada je neko mnogo bolji od njega. Baš te retke, te bolje, te izuzetne treba uzimati kao uzor. Ali uzori su u naopakom okruženju uvek na-opaki. Bravo Novače. Nastavi tako, i pusti pse da laju… a one što ujedaju će već pokupiti šinteri.

*** Potrošio je novac stranke za turistički obilazak Italije na koji je poveo i ženu,  pokrio godišnje troškove privatne škole za decu, odradio zubalo tako dobro da mu kad razvuče osmeh iz ustiju ispadaju biseri, falsifikovao je bitna dokumenta,  poklonio kućnom ljubimcu – zecu putovanje avionom, olešio se od alkohola u letećem baru, kupovao božićne poklone, krpice, video igrice. Ako mislite da je to neki naš političar, mnogo ste se prevarili. Ovo je belosvetski maher, perspektivan kalifornijski republikanac srednjih godina koji je spiskao 250 hiljada dolara tuđeg novca, tj. partijskog. Uvatili su ga nakon godinu dana praćenja. Doduše, bio je primećen i pre ovog slučajnog trošenja jer je jurcao za ženama i družio se neumereno sa alkoholom, usput lažući stručno i obilno u korist budućeg a sadašnjeg predsednika Amerike. Kolege su mu rekle da se opere povlačenjem jer bi oni to tako uradili. On ih nije poslušao i uradio onako kako bi i oni uradili, tj. prodao postojeću kuću da vrati dugove i tako javnosti zamazao memoriju na izvesno vreme. A naši partijaši? Sposobnjakovići, kažite tom kalifornijskom gilipteru da je glup koliko je neinventivan, dojavite mu da ste vi njegove varijante troškarenja odavno prevazišli i da mu možete održati lopovski kurs za pristojan iznos.

*** On laže. Ili lepše rečeno – izmišlja. Pušta buve što bi neki rekli. A kad on nešto kaže i namerači, ekonomija se ustrese. Najtačnije rečeno on je finansijski magnat sa kim bi se menjali svi. Ne baš svi, ali većina da. Zauzvrat bi dobili prenatrpanu radnu nedelju od cirka 120 sati rmbanja, koji mu donose u proseku 108 miliona dolara prihoda nedeljno. Taman za lepa svilena odela, auto iz snova (mnogo bolji od onog koji je izmislio za druge), obroke sa jestivim zlatom, cipele od ljudske kože, 30 kuća na najlepšim svetskim destinacijama, uvrnutu ružnjikavu verenicu. Nema godišnjeg odmora, nema vikenda, nema brbljanja, nema druženja sa prijateljima, nema porodičnih okupljanja, nema ništa, osim – cilja. A cilj…pa valjda postati besmrtan. Besmrtan kao inovator, menadžer, pokretač nekog boljeg sveta. Kako inače objasniti potrebu da se provede 17 sati na poslu. I povlačiti poteze koji fasciniraju berzu, poslovne partnere, štampu. Dospeti čak i do suda koji ne toleriše ishitrene izjave kojima manipuliše javnost i deoničare. U stvari, možda on uopšte ne laže, ne spava, neće sav taj novac, nego on sam odnekud pada (odaklen bi mogao  biti?). I, bi li menjali svojih 157,3 dinara za njegovih 900.000 dolara  na sat pod datim uslovima? Naravno da ne bi. Jer je on, Elon Musk – Ilan Mošuski koji nema vremena da svo to bogatstvo potroši, pa iako besmrtan i njemu će jednom otkucati poslednji minut. Naravno da bi, jer je bolje biti bogat ceo život nego siromašan jedan dan. Biti il ne biti.  

*** Alright now
Won’t you listen?
When I first met you, didn’t realize
I can’t forget you or your surprise
You introduced me to my mind
And left me wanting you and your kind
Oh, yeah!

I love you
Oh, you know it
My life was empty, forever on a down
Until you took me, showed me around
My life is free now, my life is clear
I love you, sweet leaf, though you can’t hear
Oh, yeah!

Come on now
Try it out
Straight people don’t know what you’re about
They put you down and shut you out
You gave to me a new belief
And soon the world will love you, sweet leaf
Oh, yeah, baby.

Come on now! Oh, yeah!
Try me out, baby! Alright!
Oh, yeah-ah! I want you part of this sweet leaf!
Oh, yeah! Alright, yeah, yeah, yeah
Oh-oh, try-y me-e o-out
I love you, sweet leaf, oh.

*

Oh Canada, our home and native land, you really understood lyrics meaning of Black Sabbath band. Ne samo da razume. Ona poštuje pravo svakog bića na opijanje duše. Od oktobra svaki punoletni građanin ima prava na kupovinu i posedovanje 30 g kanabisa. Svako domaćinstvo može posaditi 4 stabljike ove biljke i koristiti je za salatu. Može se sipnuti i u piće ali nema vožnje nakon konzumacije. Oh Canada, we stand on guard for thee. Sweet leaf is the future as we always expected to be.

***  Gilets jaunes. Ili Emanuele Makronu, odbrojavaj. Skoro 300 hiljada žutih prsluka izašlo je na pariške ulice sa namerom protesta protiv porasta cena goriva. On je rekao da će više cene benzina smanjiti broj vozila a ozon iznad Francuske biti spašen. Oni su rekli da do posla moraju koristiti prevozna sredstva i da će nove cene ugroziti njihov budžet. On je rekao da je bolje da oporezuje gorivo nego rad. Oni su rekli da mu se ne piše dobro jer je muljator koji radi za elitu i buržoaziju. Oni su dobili širu podršku od strane službenika, penzionera, nezaposlenih, poljoprivrednika, koji su shvatili kako im se životni standard urušava. On je shvatio da je vrag odneo šalu, i pustio suzavac i policajce na demonstrante. Oni su već šestu nedelju na suprotnim stranama. Pobednik je strah, ili upornost? Sila ili odlučnost? Svi ili oni?
Oni naravno. Oni su ti koji su nam u novembru glavu nacije, a time i nas kao telo, stavili u ponižavajući položaj od čega je on pocrveneo (od muke ili njihove sramote?) a mi pozeleneli (od uvrede nam glave ili osionosti večnih prijatelja?). Umesto da se demonstrativno digne i opali im time virtualni šamar zbog koga bi mi dobili materijalnu odštetu ali i moralnu satisfakciju, on je ostao tamo da sedi i da se jedi. I da nam posle kod kuće gunđa i zaplakuje. Obično mu uvek titraju i mole ga da iznese svoje uvaženo mišljenje ali su ovog puta pokazali svoje pravo lice. Proslava svetskog Dana Pobede u velikom ratu bio je naš Dan Poraza u malom Parizu. Realno, jeste. Ponekad su potrebni sirovi dokazi određenog mišljenja o nekome i nečemu. Nažalost, ili na sreću (za one koji imaju dugoročno pamćenje).

*** A mi? Mi smo jedan od pet miliona. Mi se zalažemo za – Stop krvavim košuljama. Mi smo između 20 i 40 hiljada protestanata. Mi svake subote proteklih sedmica izlazimo na ulice glavnog grada i tražimo da teror svake vrste stane. Mi hoćemo normalan život.
A oni? Oni sa ministrom policije na čelu, aka plagijatorom doktorata sa privatnog visokoobrazovnog vrtića, aka pohađačem večernje škole Tonija Blera na smeru Uloga medija u popravljanju imidža, aka bivšim direktorom propalog preduzeća, aka sadašnjim podpredsednikom vladajuće stranke, aka umiljato lišce koga vlasnik svih nas zdušno podržava, milki i voli, tvrdi da je matematički egzaktno utvrdio da je na dotičnim protestima bilo najviše 5 hiljada slučajnih prolaznika. Od toga je bilo pola dece na večernjem grudvanju, trećina Bugari koji su došli da vide novogodišnju rasvetu, osmina ovi iz unutrašnjosti na putu do autobuske stanice, pa suma sumarum, zapravo pravih protivnika aktuelne politike bilo je možda jedva stotinak budala kojima su se priključili ovi ostali misleći da se na nekom punktu deli besplatna kafa. Da li su brojanje odradili dronovi, drotovi, drukare, drveni advokati, droce ili drogiraši, nikad nećemo saznati. Ili možda sve to sam Dr Nebojiša kome za toliki trud treba dati još jedan doktorat. Ili ćemo saznati? Možda sve to utvrdimo još ovog, a najkasnije do sledećeg decembra.

 

Ova godina je bila krcata već dobro poznatim ratovima. I nekim novim, pokrenutim zarad mira u svetu. Berze su se opet igrale ljudskim životima, u stvari,  ljudskom naivnošću i pohlepom.  Priroda je slavila svoju nadmoć. Mi smo se uzajamno lagali i istovremeno verovali. Nade su se potapale, želje izranjale sa samog dna. Mislimo da smo ostali isti, ili čak postali bolji. Negde, na nekom skrivenom mestu, čeka nas ono što će nam u potpunosti promeniti život a da ne mrdnemo prstom. Za ono što smo mrdali, pokazalo se da je bilo uzaludno. Prošla je i ova. Sluti na novu… i nas koji više nećemo biti ovo što smo sada. Razlog za brigu? O tome ćemo misliti sutra. Ionako će sve s vihorom prohujati.

Daš Ne daš

1933. Nemačka. NE moralnoj dekadenciji i iskvarenosti, DA pristojnosti i moralnosti u porodici i državi. Gebels. Nacionalna akcija protiv nenemačkog duha. Više od 70.000 spaljenih knjiga napisanih od strane nenemaca koje “kvare” nemački jezik, književnost i intelektualnu misao čistokrvne rase. Nestaju dela Brehta, Marksa, Ajnštajna, Remarka, Kafke, Mana, Igoa, Prusta, Frojda, i ostalih autora koji se deklarišu kao Jevreji, pacifisti, komunisti, socijalisti, liberali, anarhisti. Deo knjiga sa zloglasnih spiskova se sklanja i iz nekog razloga ipak spasava od uništenja. Sve kao posledica ubeđenja da odgovarajući politički stavovi i ciljevi zahtevaju odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava početak buđenja nezapamćene mržnje i devastiranja svih ljudskih vrednosti.

2018. Kosovo. NE proizvodima koji dolaze iz centralne (? Iz ostale se ne uvozi nista?) Srbije sa dosadašnjom taksom, DA kazni za one koji se oglušuju na upozorenja. Hari i mašinerija. Nacionalna akcija protiv nealbanskog duha. Više od 70 spaljenih kutija keksa, testenine, grisina kojima se pune rafovi prodavnica teritorije za koju se ne zna čija je još uvek, iako se zna čija zemlja jeste. Umanjuju se sigurni izvori prihoda, tačnije, jednim neočekivanim ekonomskim potezom vlade za nas nepostojeće države, nestaje 20 miliona evra koji su se dotle izvozom slivali u Srbiju, kao i omiljeni slatkiši i ostale potrepštine sa rafova koje u toj ničijoj zemlji više niko neće okusiti ako ne plati dvostruko. Sve kao posledica ubeđenja da delovanje severnog suseda zahteva odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava nastavak trajanja već dobro poznate netrpeljivosti (mržnje?) i devastiranja podnošljivih međuljudskih odnosa.

Da li postoji znak jednakosti između ova dva događaja koje deli 85 godina, različita teritorija, drugačiji predmeti obračuna, ali sličan akt? Histerična (uobičajeno) izjava iznenađenog (uvek nam neko napravi neko novo, očekivano sranje) i uvređenog (očevidno na sam život i sve nepokorive ljutog) predsednika (i oca nacije koji ne spava i ne jede od planine problema) napaćene  ali prkosne zemlje suočene sa strašnom činjenicom finansijskog gubitka, sa šamarom na teritorijalni suverenitet, sa ćuškom na nacionalni identitet, sa političkom ko zna kojom po redu provokacijom, sa izdajom onih koji to treba da vide i primereno kazne, potvrđuje da poveznica itekako postoji. On izričito tvrdi da je zločin uništenja sve te plazme i jafe, mančemloua i medenjaka (ako ih ovi nisu pre toga pojeli pa spalili samo ambalažu, neka sagorim) nestalih u plamenu albanskog žara, jednak spaljivanju prokazane literature i književnog stvaralaštva od strane nacista. I da je ovo zapravo repriza nacističkog pristupa rešavanju problema koji naravno nadilazi prehrambene potrebe (u ovom slučaju, ne uništavaju se dela namenjena duhu već telu, ali svejedno, podjednako je bitno, ako ne i bitnije), i produbljuje već postojeći sukob koji se vrti oko maltene svega. Naravno, nisam spomenula zakinutu flaširanu vodu i lekove iz Srbije koji se mogu sada tamo za preostali srpski živalj smatrati raritetom za kupiti. I što su cene svih tih proizvoda otišle u nebesa, takoreći postavši nedostupni ili bar nepristupačni mnogima… što je apsolutna laž. Cene su i dalje iste. Lekova ima. Ima i dovoljno posla za sve (ili barem onoliko i onakvih kakvih ima u Srbiji) , ali većina neće da radi osim ako nije neki državni poslić za finiju naknadu. Zašto bi i radili kad se može lepo živeti od šverca i konstantne finansijske pomoći iz matice (da li tih 850 hiljada evra koje Srbija za Kosovo odvaja na dnevnom nivou stigne baš svuda gde treba (i da li treba?), o tome ne treba pitati, jer oni koji to znaju žele da mi to ne znamo, a što bi baš sve morali i znati, nismo mi enciklopedije već očigledno sumnjivi i sumjičavi tipovi koji guraju nos gde im nije mesto). Ne mora se već drugu deceniju plaćati ni utrošena struja. Ima i tri tv kanala u kojima 24 sata bez predaha neki obdareni muškarci i neke vatrene žene dahću i smiruju damare tuđih telesnih potreba (da li će to pospešiti prirodni priraštaj Srba na Kosovu? Ili će se masovno odbraniti doktorati  iz seksologije?). Ima i izbora čelnika za bitne institucije prema ključu (koji li to u svežnju beše?). I državnih što liče na privatne fakultete gde se studije završavaju dok prespavaš semestar ili prelistaš skriptu. I izolovanih mesta, prilika i ljudi gde postoje konkretne pretnje, ucene, fizičko nasilje, i loši ishodi. I prećutnog dogovora između razumnih Albanaca i svesnih Srba da sve može i mora da funkcioniše, samo da svi gledaju svoja posla. I njihovih pokvarenih „izroda“ koji iz nekih motiva kupuju srpske pasoše i sve moguće nekretnine po gradovima u blizini svoje samoproklamovane države, i to od srpskih „patriota“ koji su spremni da umesto njih formalno podmetnu svoje ime a zauzvrat dobiju dobar novac za tu uslugu koja će nam se svima obiti o tintaru za nekih 20 do 30 godina maksimum. Doduše, većina se u vihoru rata (zar se uopšte može i sme takvo što osuđivati), prodavali svoje nekretnine za basnoslovni novac, a onda nove kupovali unutar Srbije, zajedno sa radnim mestima sa kojih su istiskivali domaćine (zar se uopšte može i sme takvo što opravdati i razumeti). Neki od tih patriota su redovnu, mesečnu humanitarnu pomoć u vidu životnih namirnica merenih džakovima, sa sigurnom platicom u džepu od poslova na neodređeno, preprodavli domaćima, ali su se svi pravili gluvi i slepi na tu sliku. Te patriote više nikad i ne žele da se vrate na svoja ognjišta jer su se dobro snašle na novom. One druge, na patriote mislim, za otadžbinu spremne, čekaju da vojnička truba  pisne i da krenu u odbranu rasprodatog, makar po cenu života, tuđih pre svega. U međuvremenu, belokapi orlovi će formirati svoju vojsku dok im se oružje od svetskih prijatelja već doprema. I dalje će imati jak politicki lobi u svetu. I osmišljenu strategiju koju zdušno brane veliki moćnici. I dalje će njihovi zločinci po belosvetskim sudovima nepravde biti oslobođeni za masovna ubistva našeg življa i pored očiglednih dokaza, a kao nagradu dobijati odgovorna i uticajna mesta na čelu svoje nove, promućurno izgrađivane države. I dalje će provocirati na sportskim takmičenjima, međunarodnim političkim i ekonomskim okupljanjima. Imaće uvek spremnu srceparajuću priču prognanika koji su se jedva izvukli od terora. Vladaće kriminalnim podzemljima, prljavim novcem, i pretnjom kupiti sve sto je moguće njime dobiti. I dalje će oni koji su rešili da ostanu tamo gde su oduvek pripadali, drhtati pred neizvesnošću svakog novog dana, čiju im izvesnost, ne još ali jednog lepog sutra, obećava uvek nadrndan, oprezan, i posvećen predsednik koga niko živ na ovom svetu ne razume i ne podržava osim pojedinaca koji to još uvek neće pred svima da obelodane, da ne ispadnu seka Perse ili dvoličnjaci koji i ovima i onima.

Mi ćemo i dalje brižno ljuljati svoju kolevku i čedo, koje nikako sa svojim roditeljem da odraste i shvati – da jesmo sami u svemu – da smo umnogome sami krivi za sve ono što nam se dešava – da ima previše nepoštenog sveta koji se zalaže za svoje interese lažirajući brigu o svačijim – da nemamo plan, viziju, načine – da je borba za opstanak više od praznih obećanja – da su neki vozovi odavno prošli – da strategija znači istrajnost i mudrost – da nije sve tako crno-belo – da je zveckanje oružjem kontraproduktivno i da nam je ratova preko glave – da sami sebe mnogo lažemo jer je istina teška – i da nam treba ne samo više domaćeg hleba, nego i igara tj. muzike. A za to je bar lako. Osim odgovornog oca imamo i nežnu majku. Pravu srpsku mater za koju ne postoje ni državne, ni virtualne granice, koja bi i iz zemljine orbite izašla u susret svom narodu, svojoj publici. Sa porukom „ Niste sami“, „Ovde sam zbog vas“, 4 S-ova (koliko je ironije u tim rečima kad je parola primerenija za one koji uporne Srbe drže pod katancima, i koji su dakako složniji od onih koji su to osmislili), i da će opet doći jer je potresena slikom koju vidi, majka je uspela da okupi silan narod (neki su došli autobusima, neki pešaka, kao i uvek u sličnim prilikama pod prinudom naravno), zvanično nekih 10 hiljada (pa podelimo to sa 10 da dobijemo realan broj). Verovatno su dokoni i sami došli, a sto i ne bi kad su dobili kolače umesto leba, tj. besplatan koncert zvezde u konstantnom usponu jer nema tog pada kome je sklona (tog dana je iz budžeta Srbije na Kosovo sigurno otišlo nešto malo više hiljada no u proseku, pravo pevačici u džep, gotovinski da ne plaća porez). Ne postoji nikakva sumnja da će njena pesma, nastup, verbalna podrška u nekoj meri olakšati život Srbima na Kosovu, a posebno ublažiti ovu neprijatnu situaciju sa uvođenjem poreza na srpsku robu. Moje nagađanje kaže da se pod uvozom podrazumeva prijem robe iz druge države, a ako je Kosovo Srbija, Srbija Beograd, Beograd svet, Albanija na autoputu koji će Srbija izgraditi preko Kosova za Srbiju koja je Kosovo, kako se uveženom robom može smatrati roba koju si iz jednog dela svoje države uvezao u drugi, i o kakvom se finansijskom gubitku onda govori? Možda odgovor na to ima Putin. Nas doživotni predsednik tvrdi da ga je tri puta direktno dobio na telefon i da je to sila na koju mi kao nacija uvek možemo, a posebno on sam, može računati.  On takođe uvek našem, zbog bremena na leđima namrgođenom predsedniku, izaziva osmeh do uveta (doduše, ne samo on, jer to mogu i drugi bitni stranci, pa mi kad on ode negde sa strane, ili kad sa strane neko dođe kod njega, vidimo da ume i da se smeje, namešteno ali ume, ili iskreno, nisam sigurna …valjda su tamošnji duhovitiji od ovih naših od kojih dobija gorušicu i facijalni grč). Ali On ima plan za nas. A i on je nama u nekakvom, čini se, maglovitom planu. Ili smo mi u magli. Horda lutajućih poluočerupanih bataka. Ne, mi smo samo žrtve za sada jos uvek bezazlenog rata velikih ideja i minornih praktičnih rešenja u kome ne padaju glave, funkcije, istine, već samo spopada ogroman bol prouzrokovan bespomoćnošću i osećanjem izdaje od strane iščašenog i bešćutnog sveta i internih mekušaca koji nisu spremni da poginu za ideale, ili pak jesu, ali čekaju da ozbiljna prilika konačno iskrsne.

Ono što je važno, jeste da su albanski policajci i carinici od Majke Cece kad je pošla kući tražili autogram (a ja stvarno ne razumem, zašto te poznate i bitne ličnosti, od političara do puštača glasova ne odvoje malo novca i kupe neku nekretninu na Kosovu i tamo organizuju svoj život, makar na par meseci u godini? zar to ne bi bio dokaz ljubavi i patriotizma prema kolevci? pa da onda svi mi, polagacke, kad i koliko ko može uradimo isto, i tako na miran iako podmukao način vratimo što nam je oteto?). Mogli su gospođu da zadrže kao taoca i traže 1000 miliona dolara da je otkupimo, da je proglase za špijuna, da joj predaju orden posthumno namenjen tragično preminulom mužu čija vojnička čizma nije nikad nameračila njihovunašu teritoriju, da joj otkinu bubreg, da je preobrate u drugu veru, da je nateraju da otpeva nešto iz Toske, da je primoraju da skine naočare za sunce za vreme koncerta dok kiša uveliko dobuje u ritmu tam tama po leđima i otvorenim kišobranima okupljenih, da bilo šta… ali oni su samo hteli autogram. Svaka čast za skromnost. Zapravo, mali, običan čovek je uvek skroman u svojim prohtevima, pa i očekivanjima. Problematični su porivi onih velikih. Onih što hoće ono što je nekad bilo njihovo ali im sada ne pripada. Ili im nikad nije ni pripadalo. Što koriste sva sredstva da to toga dođu. Što igraju prljave igre. Što prikrivaju svoje zločine. Što očigledne zločine pretvaraju u pobede.

Zato predsedniku selektivnih osmeha, i nama iz magle, preostaje da stisnemo petlju i …. možda tako povratimo nešto od ugleda, dostojanstva, časti, vere. Pred sobom pre svega. Za povraćaj teritorije treba mnogo više. Da nas ne iščupaju iz korena i da nam ne počupaju korenje, treba baš sve. Samo još da pronađemo šta je to. I kako. I bez muzike molim, dovoljno je gadno. U međuvremenu nikako ne treba zaboraviti na keks i konditorske proizvode, da ne bude baš sve tako gorko.

Potpisujem

Niste čuli za nju? Nemate pojma o kome se radi? O, pa vi izgleda živite negde daleko. Verovatno na Marsu, ili u malenom iglou na nultom stepenu severne geografske širine. Ili nemate televizor. Pretpostavljam da nemate ni internet konekciju jer  sa svojim virtualnim prijateljima i agresorima ne komunicirate putem društvenih mreža nego telepatski. Slušate isključivo džez, čitate Hajdegera i Kanta,  tumačite na dnevnoj bazi južnoameričku poeziju i haiku, dok za užinu obavezno u sebe ubacujete  TED-ova naučna predavanja. Do vas nikada nisu doprli zvuci i pokreti ičega izvan vašeg sveta u kome vlada vanzemaljska inteligencija. Možda. Ali ja u to ne verujem. Prijemčivija sam na ideju postojanja vanzemaljskog života no zemaljskog u kome hteo, ne hteo, moraš da čuješ i vidiš sve ono čega se (realno) pametan stidi. Ipak, neki što žive po balonima iz kojih gledaju odozgo sav jad i bedu onih odozdo, i to sa filozofskom mirnoćom i bez tona, tvrde da za dotičnu nemaju šta da kažu jer je nikad do sada nisu videli. I šta reći no da je to dobar dokaz da ako ste jedan od tih, onda ste ne samo neobavešteni, nego i nekulturni. Da je suprotno, na polici bi već imali njenu knjigu. Sa njenim autogramom na autogramski naslov. Znali bi da je pakao jednog života (gde treba ozbiljno ožaliti i oplakati glavnu junakinju, kažu ovi što su kratko prepričali njen sadržaj) izvanredna tema za autobiografski roman za koji se čeka u redu, zbog koga se štampaju novi tiraži, za koji se zakazuju promocije i konferencije, čija je autorka barem u jednom naslovu tema dnevnih vesti, koju žene zdušno podržavaju i kojima je idol (da se sve može izdržati i dostojanstveno na svim poljima pobediti), koju kamere prate i do toaleta pa ne sme zbog finoće ko čovek ni da prdne ali sme na drugim mestima da dobije nervni slom,  zbog koga je ona ne samo rijaliti zvezda nego i piskinja iliti spisateljica. Naravno, upućeni znaju da je u pitanju čitljivo ali pre svega poučno štivo piskinje zvučnog prezimena Kockar koju je život bacio kao lopticu u rulet, i okreće je, okreće, da bi je (daće Bog) izvukao neki srećnik i oženio, a ona konačno našla svoj izgubljeni mir. Kristina, svetskije zvana Kija, više neće biti žrtva sudbine kojoj nezreli, izdajnički, frajerski muž  na njene i milionske oči uvaljuje krastavac drugoj, preživeće sve tumore i umore, sve buduće profesije koje joj se smeše, a možda, ako kucne u drvo, nekad postane i prava Ministarka, a ne samo ona pevaljska iz istoimene vokalne grupe kojoj dade svoj glas. Ne treba sumnjati da će se dočekati na noge jer je nekad bila i stjuardesa, što će reći posednica padobranske veštine koja sleće uvek pravo u centar. Žena za sve.

A upravo tu ženu oni već afirmisani pisci, kritičari i provereni intelektualci otvoreno opanjkavaju. Tvrde da je zajedno sa ostalim javnim gospodjicama (bolje tako zvuči nego reći – javnim ženama) koje su se prethodno proslavile na drugim poljima (tjuberke i rijalitke) blebećući gluposti i o glupostima, glumeći, filozofirajući, kasnije iz sebe iščupale i “talenat” za pisanje i tako sebe još više približile svojoj publici (što bi rekle novokomponovane pevaljke, a što naravno nije neistina). Talenat, netalenat, ali njihova pisana zlo-dela objavljuju veoma ugledne domaće izdavačke kuće. I oko tih knjiga se vodi mali rat laktovima i nogama koji čuškaju i gaze dok se čeka u redu da se kupe. Od toga te javne ličnosti imaju džeparac. I jednog dana će zahvaljujući tome, imati prava da udju u Srpsko književno društvo, a možda i traže nacionalnu penziju za postignuća na kulturnom polju. Ovu i slične gospodjice opanjkavaju i amateri, laici, zavidnici, neuspešni, propali, neobjavljeni kvazi pisci čije pisanje neće ama baš niko ni da pogleda a kamoli da štampa. Povećanih krvnih pritisaka i pulsa, gutaju knedle gledajući onu jagmu oko knjige koju je ona tako lako napisala, sigurno između snimanja emisija, reklama i tezgi (jer realno kad bi inače, osim ako ič ne spava), dok se njihova krčkala mesecima a možda i godinama. I ništa, da ih niko i ne oslovi. A da su pisali o svom teškom detinjstvu, da su imali partnera preljubnika, da su bili jadni, ili da su bar izmislili sve to a nekako se pre toga javno uključili na net, zaključali u ludnicu pred kamerama, ili izazvali neki skandal, podmazali, dali šta treba, već bi bilo … Zlobnici tvrde da je njoj (i mnogim drugim izvikanim poznatim književnicama… a muškarci? oni sve umeju sami?) neko tu knjigu napisao. Ti neki duhovi pisci, ili pisci u senci, ili ghostujući pisci koji to za novac a ne svoju slavu rade, mogu u nečije ime za dobru nadoknadu svašta napisati. Hajde što ne znaš i možeš da platiš, ali da ti plate da uradiš ono što znaš onome ko nikada neće znati a pravi se da zna, greh je od svih pisalačkih najveći. Ali…

Ono o čemu sam htela da pišem nije ovogodišnji jesenji sajam knjiga. Nije ni žena glupog umetničkog imena. Ni njen pokušaj da bude ono što nije. Ni njena prava ili kriva po autorstvu knjiga. Ni ludilo mase koja je izgubila kompas i koja ne čitajući ništa upravo tripuje i tipuje na kaobajagi literaturu, te kupuje još veće ništa. Ne ni ono što nas okružuje, čineći svakodnevicu dodatno apsurdnom u gomili poteškoća koje je teško razumeti. To je samo sporedna pozornica namere teksta. Htela sam da pišem o jednom drugom sajmu knjiga koji se zgodio na potpuno drugom kraju sveta, u zemlji izlazećeg sunca, dalekom Japanu. Iako ne po prvi put, ove godine je zvanično komisija koja pregledava prispele radove, dobila na uvid knjigu ” Dan kada je računar napisao roman”. Njen autor je kao što naziv kaže – kompjuter. Koautori su inženjeri koji su osmislili kako da mašina savršeno sklopi rečenice i napiše smisleno delo. Njoj je to uspelo, čak i to da uđe u uži krug za književnu nagradu. Povezivanjem ubačenih reči i rečenica, realizovana je ideja romana koji je imao primamljivu strukturu i celinu. Nije bilo savršeno, osetio se pomalo nedostatak ljudske ruke (duše), ali je bilo potpuno razumljivo, dovoljno interesantno i logično da bi mu se te minorne mane mogle uzeti kao osnov za poboljšanja. Tek će ih biti, vidi se gde škripi. A ja se zapitah, da li je moguće da će nam sada veštačka inteligencija, osim što nam otvara i zatvara vrata na dugme, vozi automobile bez ljudske ruke, nadzire živote, daje uputstva za kretanje, pokreće mašine, procenjuje novčane rizike, pomno prati naše preference i ukuse usmeravajući ih ka konzumerizmu, pamti sve ono što mozak ne želi čineći ga lenjim i uspavanim, gradeći kuće iz štampača, sada stvarati književnost, komponovati muziku, slikati na platnu, plesati umesto nas dok sedimo ili ležimo, maštati, voleti, želeti umesto ljudi? Da li će najtananiji instrumenti uspeti da prodru u srž naših emocija, preoblikovati ih u moćnu igru rečenica koje su možda univerzalna umna sadržina, ali uvek izvedena pojedincem? Da li će se čip za reč, notu, boju, pokret ugrađivati u naše nadlanice, slučajno ili po zasluzi, ili prema uloženom novcu, da bi tako ubačenih, isprogramiranih ideja nastalo nešto što više nije ljudsko jer bi čovek bio samo ljuštura bez svojstva? I neko takav bi bio siguran da su njegove misli zaista njegove? Njegove knjige rezultat njegovog nesna i rada? Miris priče veštačka aroma nevidljive sile? Duhovi svih pisaca i njihovih dela stisnuti u komadić metala što se razlaže krvotokom isisanog ljudskog bića, ili memorijom aparature koja oseća da je više od gomile gvoždja? Celokupna misao čovečanstva pretvorena u impuls koji tempira namera da se ovlada čovekom u svakom smislu, da se obesmisli svaki smisao, da se osmisli novi besmisao?

Kija, iako u stvari nemam pojma ko si iako sam se pravila da imam (osim što vidim da se tvoje ime vucara na sve strane a sve zahvaljujući tom ozloglašenom gengu kome pripadaš i kome se opijena masa klanja, a sve praćeno budnim okom kamera, novina, vesti), premda imam tv ali uključen na kanale u kojima ne borave gorile koje čuvaju ološ od sebe samih, solidnu internet vezu, ne umirem za džezom, ne družim se sa Hajdegerom i Kantom, poeziju i haiku ne razumem previše, a TED-ova predavanja me mrzi da slušam jer mi je predavanja u životu dosta, te stoga nisam osebujne inteligencije i kvalitetetnosti, a pri tom ne živim u izolovanom balonu i zanima me svašta, pa i kuriozitet uspeha ljudi i pojava koje bi trebalo zabraniti da bi razum ostao čitav, želim da ti kažem, iako ti nikad nećeš čuti moje kazivanje, da je meni ipak drago što si ti napisala to što si napisala, premda možda nisi. Ne zato što si dokazala da si i pametna (to kao…napisao knjigu i taj je pametan), osim što si u skladu sa duhom vremena (to kao… digla žaba nogu), i uspešna (to kao… pojaviš se na tv-u i pristaneš da budeš sve što hoće), već da je … ma ništa. Radi ti svoj “posao” najbolje što možeš, a na ostalima je da procene da li baš moraju da znaju baš sve o tebi čak i ako im to turaš pod nos. Ja u stvari želim da se obratim tim Japancima da malo smanje doživljaj. Nisu mi potrebne knjige ikakve veštačke inteligencije (zvale se one Kija ili Hal 9000). Nisu mi potrebne izmišljene reči koje će mi um činiti pospanim ili razdraženim jer prate moje raspoloženje iz nekog ćoška. Nisu mi potrebni sajmovi knjiga gde će mi roboti ljudi i ljudi roboti prodavati snove o nemogućem. Ni živote o mogućem. Potrebne su mi stvarnosti sa mirisom i ukusom jesenjeg okupa knjiga na mestu gde je lako i divno uljuljkati se u prizor istinske ljubavi prema pisanoj reči… reči, a ne ljudima…ili mašinama koje ih stvaraju. Ne smeta mi čak ni miris pljeskavica, pa šta… ogladni se dok se obidje sve, mada bi intelektualcima tu bolje legao neki kavijar i šampanjac. Ne smeta uopšte ni onaj miris starog što se uvukao u ko zna čije knjige, polovne ali cele u svojoj bitnosti.

Ovo je u stvari trebao biti tekst o knjizi. O sajmu papirnog lišća što miriše. O pisanju. O snazi stvaranja. O razlozima postajanja i postojanja književnosti. O kradljivcima mašte.  I darivaocima iste, kad ko o čemu, a ono o Kiji i nekim nedostižnim Japancima… eh inteligencijo, makar i veštačka – reaguj. Ne puštaj me da se raspuštam i prvobitnu ideju napuštam… Moj potpis.

Ne može biti svak

On izgleda obično. Obično je utreneren u trenerku. Ili umajčen u majicu. Ili uduksan u duks. Ili ubačen u najskuplje odelo sa kravatom. Obično ošišan obično. Obično nosi patike ili cipele. Obično koristi prevozna sredstva da bi stigao do nekog običnog mesta. Obično se vozi svojim dobrim autom ili čak ima svog pilota. Obično je bez posla, ili sa poslom koji bi mu oteli. Obično je privlačan, ili neugledan. Običan čovek. Sa izuzetkom onog neobičnih manira i neobičnih namera. Neobičnije rečeno – manijačkih.

Manijaka ima svakojakih. To nisu samo oni koji prolaze kroz crveno, kupe na haubi pešaka sa pešačkog, trube kao mahniti, pretiču preko pune, urlaju uz podignutu pesnicu izbačenu kroz prozor. Nisu samo oni koji ubijaju pogledom za svaku im upućenu reč. Nisu samo oni koji bacaju svoje đubre preko terase, auta ili ispred ulaznih vrata. Nisu samo oni koji se guraju u redovima i uspevaju da zafrknu sve. Nisu samo oni koji disciplinuju nastavnike, lekare, policajce, majstore, ali i đake, pacijente, prestupnike, klijente. Nisu samo oni što po haustorima i osamljenim mestima vrebaju slučajno žensko da mu pokažu svoju napaćenu i usamljenu stvar u gaćama. Nisu samo oni koji pištoljima i puškama slave rođenja, smrti, razočarenja, unapređenja, ili ništa nego samo onako. Nisu samo oni koji u nedostatku svojih života uhode tuđe, onako iz prikrajka ili iz senke. Nisu samo oni koji dosadom svojih života proganjaju tuđe, glumeći ispunjenost koja tuđim nedostaje. Jesu svi oni, i još mnogi drugi od čijih postupaka ostaneš zgranut, pomalo ili previše uplašen, zabrinut, bespomoćan.

Jedan takav posebnog šarma i intencija je pre sedmicu dana obično utreneren, umajčen, upatikovan, ošišan, ušao u tramvaj. Naravno, cilj mu je bio da se preveze od tačke A do tačke B. Ovešen o šipku, posmatrajući odsutnim pogledom svetla živog grada u kome se okružen ljudima nekako uvek činiš usamljeno, osetio je najednom neodoljivu potrebu da stupi u kontakt sa osobom suprotnog pola, sa nekim ko bi mogao da mu promeni tok misli i života. Osvrnuo se okolo i sokolski naciljao kome bi mogao da se udvara. Kako mu gospođe tmurnih godina baš nisu zapale za oko, odlučio je da svoja htenja usredsredi  na usamljenu maloletnu devojku koja je sigurno brinula iste brige poput njegovih. Kako je lepa, zgodna, fina za druženje, pomislio je. Ali da ipak skratim postupak, jer su reči  oduvek uzrok mnogih nesporazuma, pa i gubljenja vremena. Primaći ću se, ispipati je i tako joj pokazati kako mi se sviđa i kako bi jednog dana mogli postati dobri prijatelji. Ako ćuti  znači da joj se dopadam. Mogao bih tu odmah na licu mesta i da je obljubim, štaviše nije loša ideja, uzbuđuje me pomisao da nas ove matorke gledaju. Ako pristane da odšetamo zajedno, mogao bih je odvesti kući i pokazati joj nešto od borilačkih veština jer sam u tome ekspert, i naučiti je kako da se brani od manijaka. Kako je samo dobro dodirivati to mlado neotporno telo što miriše na nevinost i neznanje, na neotpor i strah. Za to vreme gospođe u pozadini znatiželjno vire. Čekaju da vide šta će da se desi. Rijaliti uživo, osim što nema brojeva da se glasa ko da ispadne iz tramvaja. U sebi bučno navijaju da pobedi on jer je mlad i jak, a ona mala glupača koja se sad tu nešto prenemaže i neće sa njim da komunicira. Ne, nije tako. On je mlad i jak, a ona nemoćna koliko i one, ali žene su tu da trpe. Ne, nije tako. On je mlad i jak, i ona treba sama da se brani, a sve ostale treba da bude briga. Ne, nije tako… Čekamo da neko ovo vidi, i postavi na internet pa da vidimo šta dalje. Ako to izostane, nije se ni desilo.

Desilo se jer je internet na dan-dva buknuo zbog tramvajskog incidenta. Kamera je zabeležila aktivaciju njegove moći koja doduše nije potrajala (šta ga je sprečilo da je stavi na krkače i odnese u svoju pećinu? kad već nije vriska i piska ostalih žena u pozadini ili štangla probuđenog majstora za volanom). Zabeležila je i njegovu fizionomiju, zahvaljujući čemu je prepoznat od još jedne žrtve koja je tih dana prošla s njim kroz sličnu torturu osim što je na napad oštro i glasno reagovala. Kao i u prvom slučaju, posmatrači su ostali gluvonemi premda ne i ćoravi. Valjda tako neki strah, ili možda ravnodušnost poput mace pojede jezik i osećaj za pravdu. On je prepoznat u liku koji je nekad bio faca, uzoran mladić i sportista. Ali život nanese traume i postaneš monstrum, u stvari ne, samo običan manijak. Tada ti izađe slika u novinama i na portalima, prepoznaju te i ubace na 48 sati u pritvor. Dovoljno da te procene i odluče za gde si. Da li za psihijatrijsku, kućnu ili zatvorsku sobu. Obično se sve završi u sredini, osobito ako ima logičnog objašnjenja za sve (na primer da je devojka izazvala sama incident, ili da on nije pre toga nikad osuđivan, ili da je preglednost bila loša a vazdušni pritisak visok), a onaj na koga je uperen prst svečano obeća da to nikad više neće ponoviti. Naravno, dok ne uđe ponovo u tramvaj ili bus. Mada, može i dok čeka na stanici, u redu za poštu ili burek. OK, pritvorni sati su istekli, i gde je on sad? Internet ćuti.

No, ne treba da nas bude previše briga šta je sa njim jer će biti što biti mora (a moralo bi i i to nešto jako ozbiljno, i treba, i to neopozivo). Ova priča ima i drugu stranu. I treću. Drugoj strani je glava silom bila priljubljena uz staklo a psiha i telo oskrnavljeni gadnim rukama prljavog uma. Onoj prvoj druge strane su stradali nervi i uši od njegovog dahtanja i šaputanja. Nisu se dakle previše pobunile na to, ne zbog uživanja u zamamnoj seksualnoj igri pred ne-vidljivim svedocima, već zbog straha od njegove naknadne pojave pred ulaznim vratima jer će kad tad da im sazna adresu, i dalje uvreženog mišljenja da se od siledžije treba sklanjati a ne suprotstaviti, zbog opravdanog verovanja da se nijedan zločin u jednoj tužnoj i osakaćenoj zemlji nikada adekvatno ne kažnjava. Tako oštećena meta produžava svoju ulogu žrtve  i nakon što je opasnost prošla. Ostaje joj trauma, da se sa njom nosi i da je inicira svaki put kad joj se primakne neki nepoznati ili čak poznati muškarac koji odašilje znake nerazumnog ponašanja koje nije ni izazvala, ni odobrila. Treća strana su posmatrači, pasivni učesnici događaja koji ih nečinjenjem zapravo stavlja rame uz rame sa nasilnikom. Gledati kako se odvija neprijatna slika prinude, iživljavanja, mučenja, omalovažavanja, ponižavanja, i pri tom ćutati, ravno je manijaštvu. Naučnici kažu da je čovek egoistično biće kojim preovladava strah, strah za sopstvenu kožu i sopstveno sutra. To je onaj strah koji ignoriše savest (da li je svako ima?), koji neće da sam ili sa drugima podigne kuku i motiku i tako spreči siledžiju da sprovodi svoj teror, koji parališe ideju solidarnosti sa slabijim koja pak jača humanost kada joj se prikloniš. To je strah od bezumlja koji je bio u stanju da pokori i pojedince i grupe, učinivši ih taocima nosioca pogrešnih gena, izvitoperenih sistema i uništenih vrednosti (da li je koncentracione logore hranio strah?). Tako prepušten i uravnodušen na sve, taj famozni čovek postaje korov, stvar, zarazna smrtonosna bolest koja opovrgava sve ono što mu daje za pravo da se smatra višim od ostalih živih bića.

Možda sam o sledećem već pisala, ali se nekako uklapa u ovu priču, pa ću svejedno ponoviti. Pre tri godine je u jednom našem većem gradu izveden sociološki eksperiment. Imao je za cilj da proceni ponašanje slučajnih prolaznika u kritičnoj situaciji. Situacija je podrazumevala nju i njega. Na javnom mestu su započeli (lažnu) raspravu, potom ozbiljnu svađu, a onda je on devojku počeo fizički da maltretira, vuče za kosu, šamara, udara uz pogrdne reči. Eksperiment je trajao par sati. Prolaznici su to izignorisali. U stvari, odreagovao je svaki peti. Četvoro ljudi je žmureći prošlo pokraj očiglednog maltretiranja i nije preduzeo baš NIŠTA. Da li je peti prišao i probao da manijaku zavrne ruku, da mu vikne, da ih rastavi, da pripreti, da se dohvati telefona i pozove policiju, nebitno je. Svaki peti je bio budan. Ostali su spavali i pustili da košmar sam od sebe prođe. Nije ih zanimalo zašto on nju tretira kao psa (da je bio zaista pas, verujem da bi panika i reakcija bila veća). Nije ih interesovalo da zastanu i pitaju da li joj je potrebna pomoć ili bar viknu da joj se pomogne (neki komentatori na situaciju kažu da pomoć treba pružiti samo onom ko je traži, u suprotnom je to mešanje u lične stvari). Nije im bilo važno jer se to njih nije ticalo. Upućeni smatraju da bi uvlačenje u nečiji sukob mogao da eskalira i da sve poprimi ozbiljniju konotaciju (upotreba oružja na primer). Da se uključeni tretira kao akter sukoba i dobije kaznu koju nije zaslužio (govori se o realnim primerima iz života gde je naše sudstvo potpuno nevine ljude upravo zbog tog svedočenja neopravdano kažnjavalo). Da žrtve nasilnika nekada promene iskaz te da stvari treba pustiti da se završe između sukobljenih strana. Da se može sebi natovariti beda na vrat usled odmazde. Ljudima kojima jako verujem i čije mišljenje poštujem, postavila sam pitanje šta bi oni uradili u takvoj situaciji. Obojica su rekla da se ne treba mešati. Bila sam zapanjena tom izjavom. Neprijatno iznenađena. Shvatila sam da …  valjda treba samo imati dovoljno sreće da ne upadneš u takav užas, da ako zapadneš ipak valjda ima ljudi koji će nešto preduzeti (taj neki peti, i da pri tom sigurno ne mora da bude muškarac jer eto neki muškarci to ne vide kao razlog da spašavaju ženu, posebno ne tuđu iako možda slađu… ali ko zna, možda bi džentlmeni koji me poznaju izginuli u borbi da sam ja u pitanju, sic!), i da je kombinacija indolencije, straha i egoizma (ili ipak realnog sagledavanja stvari…ma daj!) veoma ozbiljna boljka zbog koje umiru ne samo poverenje i vera u čoveka, nego i nada za ovaj svet. Ne znam… možda je lako biti jak na rečima, predstaviti sebe savesnijim i hrabrijim no što jesi, mada ne bih rado iskušavala ništa od toga (da pobegnem u gomilu koja ne vidi dok gleda). Ja imam potrebu da vrisnem, da vapim, da očekujem da se neko trgne na nametnutu silu. No, možda je strah zaista spasio mnogo više glava no suluda hrabrost. Možda se sistemu i onima koji ga štite zaista ne može nipošto verovati, ali kao da uopšte imamo drugi izbor, barem malo ako ne u potpunosti. Možda sve priče i primeri nisu isti, ali u njima uvek postoje barem dve strane, ne uključujući glavnog vinovnika nesreće. Na jednoj je žrtva. Na drugoj svedoci kojih uvek ima ali se dobro kriju, da ih valjda ne stigne kob prve strane. U sredini je manijak koga valja zatvoriti u kutiju bez svetla i baciti otvarač njegove konzerve u slivnik. A onda mirno sesti u tramvaj i srdačno proćaskati sa obamrlim gospođama i gospodom o lepom vremenu. Sa sobom naravno obavezno za nesrećni slučaj poneti štikle, bakandže, biber sprej, dimnu bombu, skakavac, nepromukao glas, neku borilačku veštinu, oštre nokte, i dobru vezu u unutrašnjim poslovima ako manijaku slomiješ vrat. Čisto da bi spoljašnje poslove nastavio u miru, sa verom u krajnju pravdu i svako dobro sutra.