emo

Dobra tri

Neko bi verovatno rekao – ovde nešto ozbiljno manjka i nedostaje! Nemoguće je da je dovoljno samo tri stvari, tako jednostavnih, koje bi bivstvovanju u svetu neizvesnosti, nevolja i prezahtevnosti, moglo doneti toliko zadovoljstva. A na kraju krajeva i sreće, jer idealno upravo podrazumeva apsolut emotivnog ispunjenja.

Koliko je posao sticanja i zadržavanja prijatelja, bez prisile i nepodobne koristoljubivosti, težak posao, može svako da posvedoči. Možemo ih imati dosta, uz njih se osećati razdragano, prijatno, ispunjeno, ali samo dobri i ipak malobrojni ostaju uz nas, kada se razgrne sav mulj neprijatnosti, loših situacija, nevolja i životnih iskušenja. Na prelomnim tačkama ostaju retki, samo jedan, nekada ni toliko. Zato je vrednost tog zlatnog grumenja koje nekada ima samo dimenziju praha nemerljivo.

Savest je pak neopipljivi komad duše koji radi u skladu sa srcem. Ona procenjuje, lomi, uzdiže, odobrava, poništava, shvata, odbacuje. Iako ima različite kalupe i obličja, uvek nosi odgovarajuću težinu koju nije tako lako nositi. Samo oni koji su je odbacili, shvatili su koliko je teško imati je. Takve je lako prepoznati, jer nemaju ništa na plećima i probijaju se mnogo lakše u gomili. Previše hvaljenja istom baca sumnju na stepen njene čistote. U stvari, ne uprljati savest i biti ne samo čist pred sobom već i drugima, iako je Sopstvo najoštriji mada nekada nerealan slepi sudija, veoma je težak posao i na ivici žileta koji samo malenom posekotinom može napraviti neizbrisivu mrlju.

A knjige? Ti rudnici nepotpuno istraženog blaga, ovekovečenih misli, iluzija, mašte, prvi put su prokopani pre nekoliko hiljada godina. Protkane idejama, znanjem i neposrednim iskustvima, vizijama i fantazijom, istraživanjima i otkrićima, oslanjaju se jedna o drugu na policama, žudeći da ih ne prekrije zaborav ili prašina. Nekima uspeva, vekovima. Neke odumiru a da se nisu ni rodile. Održava ih ljudska glad i žedj za prošlim, sadašnjim i nekim budućim slikama koje će se nekada poklopiti sa ličnim predstavama, ali biti i izvor drugačijeg. Kroz sebe prožimaju karikaturu, satiru, kritiku. Obiluju dramom i akcijom. Nemilosrdno izručuju činjenice. Razotkrivaju tajne. Osmišljavaju stvarnost. Igraju se emocijom. Oduzimaju prisutnost u realnom. Guraju u ambis iz koga je nemoguće ili veoma teško izaći. Odvlače u paralelnost. Neguju strpljivost ili nemir. Teraju na razmišljanje. Svog tvorca guraju u pozadinu dajući nam primisao da smo sve to sami doživeli, videli, hteli. Dobro opisano postaje istina iako je maštom i talentom iznudjena neistina. Dosegnuto (sa)znanje sliveno u fakte postavlja kamen temeljac za razumevanje nepoznatog.

Knjiga je uteha. Ume da bude lek. Čak opsesija. Ima svoj miris koji protekom dužeg vremena u sebi sažima ne samo lična, nego i univerzalna, i iskustva onog ko je prisloni uz sebe. U stanju je da (ne)namerno izaziva ljudska čula i potrebu da je zauvek ili samo privremeno poseduju. Ispušta i zvuke iako je nema, komponujući simfonije i operete, lude plesove ili lagane igre lebdenja. Svesna je sopstvenog postojanja dok je u nečijim rukama i mislima, a osobito kada bude poklonjena nekom ko ju je oduvek želeo. Izaziva koricama, naslovom, poznatošću i respektom sopstvenog stvoritelja, aktuelnošću, površnošću ili dubinom. Ume da bude okrutno iskrena. Tužna, vickasta, bezobrazna, podstrekivačka, izazovna, letargična, dosadna, loša, glupa takodje. Možeš je čuvati, citirati, bacati, prljati, mrzeti, ignorisati.

Dobar je učitelj i roditelj. I sigurno izuzetan prijatelj koji će uvek biti nadohvat ruke i strpljivo čekati, koliko god nemali vremena ili bežali ka nečemu i u nešto drugo. Ona ima čistu savest, bez obzira na sadržaj i suštinu, jer je kao dete koje nije svojom voljom odlučilo da se rodi ipak ugledala svetlost dana. Neko je uložio trud da joj udahne život a ona poput ljudskog bića mora da se bori za sopstvenu večnost. Ne za večnost forme, već sadržine koju ne može uvek savladati ni smena vekova ili generacija.

U čast pisane reči, svakog aprila se obeležava Svetski dan knjige, i Dan zaštite autorskih prava. Može biti da postoji i Dan dobrih prijatelja, iako sigurno ne postoji Dan čiste savesti, no valja primetiti da je dobra knjiga nešto na šta svaki zaljubljenik književnosti i literature može računati kao neotudjivu imovinu sopstvene duše.
Mudro sledimo filozofiju daleke prošlosti koju sadašnjost ne može da ospori. Samo tri! To je idealan život.

(April 2016)

Zakon budjenja

Probuditi se i ponadati da će dan doneti isključivo pozitivne vesti, ili barem ostati u statusu nezaprepašćenja nezamislivim, neprijatnim činjenicama, verovatno je slika sa kojom se svako(dnevno) suočava. Ipak, život uporno i tvrdoglavo demantuje te pokušaje očuvanja jedva dostignutog mira, bez obzira na uzrast, pol, status, mesto življenja, iako se poslednje može uzeti kao štih na koji valja računati, čak i u vremenu sveopšteg haosa.

Izlistati dnevnu štampu, odslušati vesti, pročitati internet informacije, čuti priču neutralnih, poznanika ili suseda, načini su kojim dopiremo da realnih dešavanja koja sigurno utiču na naš život. Nekada u većoj, nekada u manjoj meri, nekada tek površno i pored izrazito negativnih konotacija. Nasilne smrti, nasilni životi, prisilna ponašanja, prisilno ćutanje, silni ljudi, silne nepravde.
Imunitet na izloženost tome nekome neobjašnjivo jača, dok drugima potmulo i postepeno rastače zdravi razum. Postavlja se pitanje – da li je razlog tome drugačije razgraničenje dobra i zla kod pojedinaca i grupa i ima li to veze sa slobodom, zadovoljstvom sobom i životom koji (ne) dodiruje nesreća nepoznatih? Ili sistemom?

Da li smo se i koliko ozbiljno pozabavili činjenicom da je u nekoliko poslednjih godina bilo hitno i neophodno doneti neke konkretne zakone, a i njihove predloge, kojima bi se nehajnom ponašanju nadležnih, smrtima nedužnih, nerazumu okrivljenih bar nekako stalo na put? Ima ih više i mnogi nose lična imena. To su imena nesrećnih žrtava čije su nasilne smrti pokrenule burnije ili tiše proteste i postala razlog preispitivanja zakonodavnog sistema.

Tijanin zakon – donet nakon tragedije 15-godišnje Tijane Jurić, po nestanku zlostavljane i ubijene. Po ovom zakonu, nakon prijave nestalog maloletnog lica, policija odmah kreće u potragu, uz moguće angažovanje specijalizovanih jedinica.
Marijin zakon – donet nakon brutalnog zlostavljanja i ubistva 8-godišnje Marije Jovanović. Njen ubica nije doživeo konačnu kaznu, ali je ovim zakonom pooštren tretman prema pedofilskim počiniocima.
Tamarin zakon – donet nakon strahovitog požara u noćnom klubu, kada je pored 25-godišnje Tamare Miladinović nastradalo još petoro mladih ljudi. Zakonom bi trebalo obezbediti efikasniju kontrolu bezbednosti objekata u kojima se okuplja veći broj ljudi, što bi pojačalo i odgovornost nadležnih.
Aleksin zakon – koji još uvek nije donet, a čiji je predlog pokrenut od strane svih onih koji ne žele da se ikada više ponovi priča nekažnjenog zlostavljanja dece od strane vršnjaka. Aleksa je javašluk i nemar odraslih platio životom.
O tome da bi možda ozbiljno trebalo razmisliti da se donese neki Andrein zakon (maloletna Andrea Bojanić nastradala na pešačkom prelazu, koju je bahatom vožnjom pokosio sin vlasnika “najupečatljivije” TV kuće u državi i gde konačna presuda još uvek nije doneta). Ili možda Draganov zakon (54-godišnji Radoičić nastradao je kada je na njega u alkoholisanom stanju naleteo poznati fudbaler, sin još poznatijeg oca, pobegavši sa mesta nesreće, a potom i u drugu zemlju, bez još uvek donete presude). Ili možda Dimitrijev, Nenadov i Majin zakon koji bi njihove i slične nesavesne roditelje strpale u zatvor, jer maloletna deca NE SMEJU ostati sama u kući. Nužnost donošenja XYZ zakona, kao i zakona o zakonu nepromenljive kazne, ili ublažavanja iste, jer je Neko iz Nekog razloga veći od konačnosti. Činjenica je da postoje takvi koji su iznad svakog donetog pravila. Samo donošenje i formalizovanje zakona ne znači da će se on sam od sebe sprovesti. Ne znači da će pravda biti ostvarena, jer iako je možda moguća, ona najčešće ostaje nedostižna. S odredjenim razlogom. Davidi savremenog doba, koji se mentalno, verbalno ili čak fizički angažuju protiv nemoralnosti, nailaze na klopku. Nedostižnost i dvostrukost aršina, nažalost naša su realnost. Otud i osećanje nesigurnosti, varljive sreće, nepoverenja, ugroženost mentalnog i duševnog imuniteta na svaki pokušaj izigravanja pravde. Osećaj izneverenosti i očaja. Sa druge strane realno je prisutno i sasvim suprotno osećanje – indiferentnost, pomirenost i potpuno ignorisanje te iste nemilosrdne stvarnosti. Uklapanje i(li) podrška jačem. Dobro i zlo su na klackalici.

Zakonitost svakodnevnog budjenja pred kojima će mnogi i dalje bauljati žmureći, drugi gledati nemo, a ostali boreći se za svaku trunku humanizma neće se nikad promeniti. Ipak, ostaje nada da će broj zakona koji ne nosi nijedno lično ime biti sve manji. Kao i da će naš otpor i snaga izazivače Golijate postaviti tamo gde im je mesto. “Budjenje” je dobar razlog za realni životni san bez produženih košmara.

(Mart 2016)

Izbor (za)uvek

Izbor je oduvek bio mač sa dve oštrice. Prva ucenjuje životom, druga smrću (ideje, cilja, ali i suštine tih ne-reči). Svaka od oštrica daje šansu koja manje ili više boli, koja se manje ili više uklapa u ideal, ili barem podnošljivost. Kad postoje izbori, hvatamo se za ono što je podatnije, uklopivo sa težnjama, što daje krila i neki utisak slobode, a time i sliku sopstvene kontrole nad stvarima, pojavama ili ljudima. Nekada se izbor preobraća u ropstvo, ne zato što je konkretnim izborom izabran put sa koga se ne skreće (jer sa svakog može), već zato što je ljudsko biće sklono tome da u svoj izbor posumnja, shvati da je izbor izneverio njegova očekivanja, da je dobijena sloboda iz nekog razloga postala zatvor. Može, ne mora da bude, ali se desi. Situacija nije nepromenljiva, i traži naknadne izbore kojima se opet povinujemo sa nešto otpora, ili sa elanom.

Napred ili nazad? Nazad je vraćanje na staro, napred je neizvesnost. Ostajanje na istom – izazov na dvoboj sa izborima. Presudjuje strah ili nada. Sad ili ipak nikad? Tu izbor ume da uceni slobodu, koristeći se slepilom i gluvoćom želja, ličnih, i tudjih. Čitavih karika iščekivanja i htenja koja treba ispuniti.
Ipak, postoji dva ili više izbora. Uvek. I pri tom svaki od njih znači dobitak, iako je posledica sasvim drugačija. Razlika je samo u stepenu izneverenosti izvornih želja koje donese izbor jedan i izbor dva. Približavaš se ili udaljavaš. Imaš ili “imaš”. Prijatnost, podnošljiva bezizražajnost, ili bol. Smirenje ili kontinuirano traganje. Ali si dobio – Uvek. Dobio ono što si zaslužio i hteo, dobio ono sto si zaslužio ali nisi hteo, dobio ono što nisi zaslužio a hteo, dobio ono sto nisi zaslužio i nikako nisi hteo. Gubitak je isečak iluzije o promašenom dobitku. Ali nema promašaja. Nema ni umišljaja. Ni predomišljaja. Ni domišljanja. Niti domišljatosti koja bi lako izbor dva, koji se smatra lošijom alternativom jer je naprosto uvek iza prvosti, pogurala na mesto pobednika. Lentu treba da dobiju oba. Pehar čak, iz koga ćeš ispiti gorkost svoje sreće ili tugovanja. To se jednostavno zove – iskustvo.

Da li čovek u stvari stalno treba da teži nečemu što već nema ? Da li ga to nagoni da menja sebe, svoj “zabran”, percepciju, stvarnost, kvalitet, mišljenje, planove, sigurnost, svoje Ja za neko dopunjeno i izmenjeno izdanje Ja koje ne mora uopste da pravda plaćenu cenu?

Da li je nenametnuti izbor samo pustinja zvana – želja, gde se noću temperature spuste do tačke promrzavanja volje, a danju jarkost zraka izazove prizore fatamorgane? Odgovore naslućujem. Prebirem prstima po svakom od ponudjenih rešenja, i slepim dodirom nalazim ispravnost. Ta ispravnost najčešće nema veze sa realnošću. Valjda zato što irealni izbori znače zgužvanost tkanine, konce koji vise, aljkave šavove, pogrešan kroj i veličinu. A kada se načine oni koji ne prate konture, osećaš se poput odrpanca, prosjaka, ili lutke koja nema pojma o stilu koji joj pristaje.

Ne, ipak je svaki izbor dobar. Čak i kratkoća na debelom, mršavo u uskom, crveno naslonjeno na roze, nezgrapno visoko uz neoprostivo nisko, prijatno slano uz otužno slatko, svetlosno brzo uz pužeće sporo. Svaki izbor je samo put sa odloženom spoznajom o istini (iz nekog razloga, baš tako načinjenog) izbora. Ta istina se krila jer joj nisi dao dozvolu za izlazak. Ponašao si se kao roditelj koji drži konce u rukama nad životom svog nezrelog deteta, a ono je jednog dana iskočilo kroz prozor i još ti pokazalo srednji prst u znak protesta i odmazde. I vratiće se kad tad kući. Oprostiti mu moraš jer je tvoje i jer ga voliš.
Tvoji izbori su u stvari uvek Ti. I dešava(š) se s dobrim razlogom. Mislim da se toga ne treba bojati. Štavise, sigurna sam u to. S razlogom.

(Mart 2016)

Danrodjen

Nekome se desi slučajno, nekom ciljno, nekom na vreme, nekom u nedoba, nekom iz inata, nekom nažalost, nekom iz ljubavi, nekom iz prisile, nekom nikada ali onda to nije nešto već ništa. Nekom uspe iz prve a neko se zaglavi i ne dodje do cilja, te opet (p)ostane niko. Iz nečega nastane nešto a neko sa nekim opet napravi nekog ili ništa. Na kraju tog puta desi se početak, uz zvuk fanfara ili jecaje tužbalice.

Većina zna njegov tačan sat i minut i na osnovu toga ti naprave mapu kretanja do izvesnog kraja, u koju možeš verovati i uzeti kao izgovor za do-gu-bitke. Ukoliko su te zameli u prostoru i vremenu, nastavićeš ipak da bivaš, sa izvesnošću potpune neizvesnosti i najsigurnijim završetkom pride, što su nijanse u pitanju. Možda je nekima priča unapred napisana, ali ne mereno zvezdama već poreklom, no svoj novčić svako baca u vazduh, ispisujući sopstveni svitak. Desi se jedna veoma komplikovana stvar koju jednostavno zovemo – život.

Početak je trenutak u kome počne da se odmotava nastavak pupčane vrpce koju su samo fizički presekli i time odvojili od uzroka tvoje lične životne (ne)sreće. Meri se gramima i ocenom koja ne garantuje lični životni (ne)uspeh. Slavi se kao dan rodjenja, sa kojim započinje nesvesni povratak u budućnost isprepletene od prošlosti manje više sličnih sudbina svih onih koji su bili zaslužni za tvoje postanje, a da za neke i ne znaš da su ikada postojali iako ih zovu genetskim kršom ako nesto krene po lošem, ili bogatstvom ukoliko probije neki specifični nasledjeni talenat.
Svake godine te teraju da pomisliš želju, čak i kada ih tako majušan nemaš jer ne znaš šta one znače. Onda te vremenom sustignu sve one nevinošću propuštene a u brojnosti nezajažljive. U godinama koje u činjenju ludosti odbijaju na mladost, želiš da ti rodjendan što pre dosegne broj koji će opravdati tvoju neshvaćenu zrelost obučenu u glupost. Želiš da postaneš Veliki jer je njima sve dopušteno iako nesumnjivo i kažnjivo, premda ti moć te robije apsolutno ne znači baš ništa, jer se okovi mogu razbiti upravo kad Mali i formalno to prestane da bude. Ali to ne znači ništa, jer sa većim brojem svećica i pored dobijenih vakcina, saveta, dobrovilinskih želja i veštičjih smicalica po rodjenju, ne moraš postati mnogo pametniji. Štaviše, negde baš ume da zapne.

Onda ti kažu – zreo si, odrastao, kuda? dokle? Naravno, hrliš tamo gde ćeš moći da radiš baš sve što želiš a tebe će baš biti briga šta drugi misle iako su baš ti skloni da drugima nameću ograničenja. Ni to ne znači ništa, jer nećeš lako primetiti ubrzanje vremena iako ti metabolizam usporava, i kako sve brojnije svećice više figuriraju ne kao ukras, jer je i nemoguće oduvati ih iz jednog daha, već kao sve brojnije neostvarene, prolongirane želje. Neke ćeš doseći i videti da nisu bile vredne tolikog htenja, neke odložiti, a mnoge zaboraviti. Neke ćeš čuvati u tajnosti jer su neprimerene rodjendanskom broju, druge ogoljene ganjati poput plena koji utoljuje vučju glad.

A oni, rodjendani, počeće da se smenjuju sve brže, smanjujući nekom magijom raspon izmedju dva uzastopna sve više. Ono zašta je nekada trebalo mnogo vremena da se desi, dešavaće se iznebuha, i ne samo nekom drugom. Ono što se nije dešavalo nikom, uglavnom se neće ni tebi desiti bez obzira na prizivanje. Vrhu sa koga sledi spuštanje približićeš se i ne znajući da si se uspinjao. Znaćeš kada budeš počeo da se kotrljaš, najpre sporo a onda sve brže, ne znajući gde ćeš se i kada zaustaviti, ostati osakaćen a živ u iščekivanju neodložnog. Slavićeš život zamerajući mu, zahvaljujući mu, umiljkujući mu se, naredjujući mu, verujući mu, ne dopuštajući mu da te slaže ili odvuče gde želi, premda znaš da ima veliku moć nad tobom iako izigravaš ulogu gospodara koji ga drži u šaci. Stezaćete jedno drugo u zagrljaju dok ne popusti strast a on izgubi moć da te spreči da odeš tamo čemu se opireš ili možda ipak žudiš. To će se desiti posle tvog poslednjeg rodjendana, koga će se onda kada ih više ne budeš mogao slaviti setiti oni kojima si bio važan. U medjuvremenu, potpuna svesnost o krajevima sopstvenih i tudjih početaka možda može ulepšati sam život. To bi morao znati, sada, mnogo pre no što i želiš da razumeš i opravdaš smisao svog postojanja.

Možda to u stvari nikada nećeš ni shvatiti ili objasniti, ali to nije razlog da u čast jedinstvenog poklona koji ti je dat, želeo to ili ne, iznudjen nečijom ljubavlju ili mržnjom, slučajnošću ili namerom, punim plućima živiš i poželiš sebi nešto veliko na svoj dan rodjenja, mada pravo na svakojake imas uvek, ali na irealne želje imas samo tada. Ne misli o krajevima jer su oni ionako uvek neki novi počeci.
Srećan ti rodjendan, ko god da si, gde god da jesi, i kada god ti on bio. A sad zažmuri i poželi svoju Želju…

(Decembar 2015)

Želja

Žudim za jednim takvim. Žudim zapravo za mnoštvom takvih. Desilo bi se kada se najmanje nadam, kada ne iščekujem. Iščekivanje ionako tvori očekivanje, dok iznenadjenje ne izaziva slutnje već te odmah baci na kolena, bilo da je lepo ili ružno, od čega ćeš ili uvis poleteti ili ostati zgrčen. Ali ja govorim o letenju, bez obzira što svaki let ima svoj kraj i što će ti kolena kad tad, protokom vremena, ostati u ranama.
Žudim za nekim, makar se desilo na listu sa drveta iz parka, neotrovne kućne biljke ili latici veštačkog cveta.
Može i na unutrašnjoj kori drveta, kamičku, parčetu stakla ili tkanine, kao što su nekada neprebrojivi činili jer drugačije nisu mogli. Ali se sigurno ne bih naljutila, sigurno ne, ni za ono obično, tanano, lagano, što na papiru biva. Baš to – jednostavno, glatko , sa mirisom koji možeš osetiti samo ti – primalac tudje želje koja tvoju sreće, ili tvoje koja nečiju ne očekuje.
Samo da se na trenutak prekinu žmirkave nevidljive niti elektronske moći koje i samim prenetim mislima daju snagu i važnost, i bez koje bi možda vešte ptice opet postale prava dragocenost a njihovi vlasnici golubari bogataši koji čuvaju nevidjene tajne. I ne samo tajne nego neke sasvim ogoljene nesumnjive reči koje sasvim drugačije osetiš, poput onih iz milovanja Brajevih gravura koje ti razotkrivaju neki novi svet, i to ne samo jednom nego mnogo puta. I koje možeš da nosiš sa sobom, ne samo u memoriji, srcu i kvarljivoj kutiji koja te ucenjuje sopstvenom starošću ili skladištem za koje ključ imaju i oni koje ne poznaješ i tu ne želiš, nego svuda iako zaborav na sve pa i njih možda padne.
Žudim za pokretom nekog znojavog dlana koji će dirigentski sinhronizovati ples palca i kažiprsta uz u zamku uhvaćenu olovku, dok se ostatak prstovne porodice čvrsto drži jedan drugog golicajući ideju kitnjastog ili sasvim običnog rukopisa da se uključe u omamljujuću igru.
Žudim da me uobičajeno plava, crna ili crvena povučena linija obučena u jedinstvenu šifru neotudjivih misli, koje samo ja razumem, uvuče u vrtlog dodira koje nikakva razdaljina, ni prostorna, ni emotivna, ni razumska ne može da ogrubi i spreči.
Želim to malo pismo, makar i bez ijednog napisanog slova, potpuno nemo a prepunjeno. Ili obiljem nahranjeno i odaslato da se u meni isprazni. Koje će proći kroz ruke onih koji i ne znaju da ništa znači nešto, ili da nešto znači ništa od vidljivog, i koje će zahvaljujući neumornom putniku, prenosniku pošte, dospeti tu gde jesam ona realna ja. Da, postoji i ona moja druga, vidljiva kroz trenutne odgovore na svako tastaturno postavljeno pitanje i htenje, iako podjednako očekujuća i zahtevna. Ali ja želim da se svet okrene naglavačke, i da za tren bude ono što je nekada bio, da nečija pisana misao bude rukom preneta reč na papiru koji ću svojevoljno ako želim s apetitom pojesti, s ljubavlju sačuvati dok sama trajem a možda i nakon, s mržnjom spaliti, ravnodušnošću izbledeti, ali osetiti njegovu punu aromu.
Želim.

(Septembar 2015)

Zakon o raju i batini

child-abuse

Priča br. 1 – Prodavnica. Dvogodišnje/trogodišnje dete u kolicima, pospano, meškoljivo, malo nervozno. Mama razgleda police lagano hodajući, uz povremeno bacanje pogleda na svoj minijaturni “prtljag”. Dete počinje da kenjka, zaplakuje. Majka nastavlja normalnim hodom, sada nudeći flašicu vode i keks kao zamenu za mir. Dete ispija par gutljaja, pojede keks, uzima novi zalet praćen nešto jačim decibelima. Majčina brzina kretanja kroz prostor ravnomerna je protoku vremena koje ipak ubrzano usporava sa porastom jačeg  detetovog tonaliteta za koje je prosto neverovatno da može da toliko bude bučno. Dete počinje da se otima, baca po kolicima, preteći da će iskliznuti i biti pregaženo svojim prevoznim sredstvom. Majka naglo zaustavlja kolica, odlučnim, naviknutim dvopotezom postavlja dete na pravilnu poziciju. Detetu suze počinju da zamagljuju vid pa više ne vidi šta šutira i pride rukama obara po okolnim korpama. Majka besno skuplja pobacano, dok joj izraz lica poprima grimasu kao kod vadjenja zuba bez anestezije. Dete sada vrišti, tražeći nešto a da niko ne može da razazna šta, ali znajući da to jeste ono što mu odmah treba. Majka očigledno zna šta ono traži ali je njen korak sada apsolutno usaglašen sa ritmom smene godišnjih doba dok joj lice ledene kraljice pažljivo ne odaje uzvitlani, zauzdani uragan. Detetov glas dostiže vrhunac iza koga sledi štucanje, kašalj, krčanje, promuklost pomešana sa kablovskim suzama koje liju potapajući njegov svet mira i spokoja. Majka je sva predanija štipaljkama za veš, alatu za popravku bicikla, spreju za komarce, grickalicama za nokte. Dete je umrljano suzama, slinom, verovatno i vodom iz flašice koja mu je izašla na suprotnom delu tela ali će mu to biti stavljeno kao dodatna recka tek kad stigne kući. Majka je umazana lošim raspoloženjem što je njeno histerično dete uspelo da istraje makar i sa trećinom glasa, ali joj je delimično lakše što je neuroza zvana histerija lako izlečiva bolest, i to tako što ćeš lukom udariti na tuk, a kad još malo poraste, može dobiti sertifikat o ADHD poremećaju (prevedeno na maternji, to je hiperaktivnost sa znatno umanjenom pažnjom i koncentracijom…ili još razumljivije – dete koje ne drži mesto i kome ništa ne može da pomogne osim…). Dete će postati konzument pilule za lilule. Majka će biti konačno mirna. I tada ne moraju više da idu zajedno u prodavnicu, premda se ovakav eksces ne bi ponovio. Terapija je uspela, niko u ludari osim ako baš krene po zlu, psihijatri imaju stalnu klijentelu i dovoljno posla.

Priča br. 2 – Ambijent isti. Četvorogodišnje/petogodišnje dete hoda pokraj mame. Trčkara od jednog do drugog reda ali  ima jasan cilj, a to je ili plastični dinosaurus ili kruna za princeze sa sve čarobnim štapom i andjeoskim krilima. Mama je rekla jedno amin, opominjući da izbor bude brz i efikasan i da požuri da je stigne jer ga neko može smotati ispod kaputa, izneti i odneti nekud, tako da nju mamu više nikad ne vidi. Dete uzbudjeno okupira zid sa naredjanim poslasticama, već pomalo nesigurno da treba ispuniti doneti plan o kupovini, pa se premišlja žudno birajući očima, koje nalet predivnog šarenila ne mogu da smire. Majku je progutao red sa kozmetikom ali će sigurno preživeti jer se otuda čuje njen opominjući glas da se požuri jer je vreme novac, a novca nema previše osim za njenih 10 neophodnih stvari i detetove jedne igračke, što će reći da vreme treba ceniti i ne gubiti ga na gomilu drugih opcija koje mogu da poremete već unapred donete odluke. Dete grabi dinosaurusa/krunu ali ga pljuvačka nagomilana u ustima od zadovoljstva otkrovenja mača/plišanog zeca nepromišljeno gura ka igrački broj dva, koju grabi i sav radostan/na hita ka mami koja je za svaki slučaj kupila dva mleka za telo jer je popust nezamisliv. Mama baca brzi pogled na dete, diže obrvu pri pogledu na po igračku u svakoj ruci, odrešitim glasom poput mača pravde preseca detetovu nadu da će princeza leći u krevet zajedno sa zecom, a dinosaurus od zlih prinčeva noći biti odbranjen mačem. Detetu počinje da igra donja usna. Mamina se pretvara u ravnu liniju. Dete suznog oka ostavlja zeca nadajući se da će čarobnim štapićem ipak uspeti nekako da ga vrati, a dinosaurus ide novoj kući da ne bi definitivno izumro ali sa nekom nadom da će mu se mač kad tad pridružiti, koliko još sledećeg puta kad se sretnu. Majka pobedničkim korakom stupa ka kasi. Dete uzgred strpa kesicu bombona i mini čokoladicu u korpu. Majka se okreće i kroz zube prošišti – Rečeno je, samo jedna stvar! Dete šapuće – Mamice, jede mi se nesto slatko. Majka – Nešto smo se dogovorili i to mora da se poštuje. Dete – Ali to je samo slatko! Majka – Ostavićeš to ili nikada više nećemo da udjemo u prodavnicu a možda bi trebalo da vratiš i dinosaurusa/krunu kad tako ne slušaš! Dete – Ali Ja to hooooćuuuuu! -dok suza suzu stiže. Majka uz osmeh kroz stisnute zube – Sigurno nećeš dobiti ništa, idemo ljubavi. Dete – rida. Majka naglim pokretom žene mačke zariva svoje nokte u detinji dlan, smešeći se široko okolnim trepćućim znatiželjnim pogledima. Dete rida na kvadrat. Majka mu zabada bodež od tri zašiljena prsta u ledja sa telepatskom porukom da je bolje da ne pokušava beg ili manevar uz – Srce mamino, nećemo to danas, neki drugi put. Dete se sapliće gutajući suze i moleći da ne ostane i bez krune/dinosaurusa kad je već prekoračilo dozvoljenu brzinu i nadležnost svoje uloge. Majka je uspela da zadrži oreol. Kod kuće je ribanje izvesno, a možda i brisanje poda. Vaspitna mera je sprovedena, jaganjce u stadu, majka ovca očuvanog renomea koju mali vukovi u jagnjećim kožuricama ne mogu da prevare. Ili ipak majka heroj koju nikakvi tajni agenti manji od jednog metra mogu da upropaste.

Postoji i priča 3, 4, x, y…Prisustvovala sam ovim navedenim. Nisu izmišljene. Nisu ovdašnje ali su univerzalne, osim što je balkanski štof možda plišaniji. Dobro je biti uporni posmatrač. I znatiželjni svedok. Tada vidiš ono što se ne vidi. Tada ne vidiš ono što se želi da ti se prikaže. Tada prosudjuješ, donosiš zaključke, procene, presude iako to niko nije tražio a možda nisi ni sposoban.

Kod prve sam najpre dobila postepeno dizanje pritiska u potiljku. Nisam razumela, kao da sam zaboravila kako izgleda biti nervozan kada si umoran i kada želiš tišinu, svoj krevet, nikog oko sebe. Osobito kako to izgleda kada si mali. U tom trenutku sam bila odrasla osoba, upijač slike i zvuka. Imala sam poriv da detetu pridjem, udarim mu par čvrga kako mu je galopirajući glas raspuštenom snagom lomio sluh prisutnih. A onda…kada sam preusmerila pažnju na robota koji ga je rodio, kome je taj, najpre besni, grleni glasić koji se topio u cviljenje, ustaljivao ravnodušnost, ali onu potmulu ispod koje je pažljivim posmatranjem mogao da se uoči preteći vulkan, shvatila sam…Dete je bilo samo dete, koje nije imalo drugi način da kaže ono što ga muči. Moglo je da zaspe, možda…ali nije moglo. I da jeste, to bi se sigurno već negde na nekom drugom mestu desilo. Ona je bila ta koja je naučena (od svojih roditelja ili od Zakona) da na besne izlive treba reagovati ćutnjom, ignorisanjem i da umor od napora donese tišinu. Šta bi se desilo da ga je nešto najednom zabolelo i da ne ume to da kaže? Da li su zagrljaj i utešne reči dovoljne da “situacija” stane? Ili je roditelj dovoljno mudar da zna svake prelive dečijeg ne-raspoloženja i da se sve može rešiti okretanjem glave? I da li iza toga stoji jos nešto…ili se tako očvršćuju dečije duše? Shvatila sam da je prekoračila svoja ovlašćenja iako se dovoljno potrudila da dokaže da voziti decija kolica znači i dozvolu za nedozvoljenu “vožnju”.

Kod druge sam dobila poriv da majci ispraznim korpu i izbacim je napolje. Da, znam, jako dobro znam da je igračaka uvek nedovoljno. Kao i cipela, tašni, karmina, posteljine, peškira, gotovine na računu, želja u glavi. I da je neophodno staviti katanac na prekomernosti, ali da tajnoviti gestovi fizičke pretnje koja može da preraste u nasilje na nekom drugom mestu, definitivno uključuje alarm. I da iza svakog – ljubavi, sunce, srce, zlato – ne stoji uvek ono što sija. Ne samo izmedju odraslog i deteta već i u svetu ozbiljne džungle punoletnih. Shvatila sam da se nešto debelo loše odigralo, i da si kao posmatrač mogao samo da sliku premetneš još koji put u glavi, sa odredjenim naravoučenijem…Ali…

Da li i koliko i kako može iko biti u pravu kada procenjuje neke situacije? Da li bi ove navedene priče pre mogli da shvate i objasne roditelji? Možda iskusni roditelji? Možda stariji? Možda stručnjaci? Možda čak i oni koji se sa decom susreću samo u ulozi suseda, tetaka, stričeva, tamo nekih levih prolaznika? O kakvom je ovde vaspitanju, ili možda nije prejako reći zlostavljanju reč? Da li je ovo kombinacija fizičkog i psihičkog zlostavljanja? Kako se to može prepoznati? Koje se mere moraju preduzeti? Koliko je zakon rastegljiv u njihovom definisanju i sankcionisanju? I koliko su ove priče, kao i neke druge jednostrane a po očiglednosti jesu, jer su žrtve oni koji ne umeju da se brane? Da li su brojnije od onih gde je roditelj zaista nemoćan u odnosu na neka činjenja dece, uglavnom starijeg uzrasta? I zašto uopšte o ovome pišem?

O poreklu batine i njenim posledicama, kao i nužnosti hitnog regulisanja pitanja Raja i Pakla roditeljstva, vaspitanja i dečijih prava, počelo je intenzivnije na našim prostorima da se raspravlja početkom ovog meseca.  Naime, radi se o donošenju prednacrta Gradjanskog zakonika koji predvidja potpuno ukidanje fizičke kazne nad decom. Vest je procurila kroz sve kanale javnog informisanja i socijalne mreže. Aktivirani su forumi, pokrenute debate. Eminentni stručnjaci su dali svoje izjave, pobornici počeli da šire parole, protivnici da brane svoj stav. Svet se podelio na siledžije i branioce nedužnih. A zvanična evropska, a potom i nešto šira statistika kaže: jača polovina (što će reći nešto više od toga) zemalja EU zakonom je zabranila bilo kakvo fizičko kažnjavanje u školi i kod kuće, dok druga polovina kaže da će školi izaći na nos ako samo proba da u red dovede mangupe. Što se US-ovaca tiče, u njihovom slučaju u pola država možete izlupati dete i kod kuće i u školi i neće vam niko ništa, dok polovina ima manje razumevanja za kažnjavanje u školi ali sa dresurom možete naastaviti kod kuće. UNESCO konstatuje da je fizičko kažnjavanje neefektivan vid vaspitanja i da ugrožava dečija prava. O ostalim je malo teže naći podatke, valjda zato što često i pojedu sopstvenu decu kada dodje do gladi, ali to je moj proizvoljni i izmišljeni zaključak i naravno neistinit.

Šta zapravo ovaj zakon želi da poruči i koji je njegov cilj? Prvo, da je fizičko kažnjavanje vid neprimerenog, nevaspitnog načina ophodjenja s decom – slažem se. Drugo, da je batina životinjski način rešavanja problema i da se time stvaraju neprilagodjena, depresivna, u nekim slučajevima agresivna bića koja na agresiju moraju da odreaguju na isti način i postanu nova tura zlostavljača (od pijanaca – pijanci, od lopova – lopovi, od …ok) ili pak potpuno povučena isfrustrirana bića – slažem se, ali…Koliko je neophodno tačno odrediti šta u stvari fizička kazna predstavlja i kako odrediti da li ona ima podjednaku težinu za sve slučajeve? Naravno – Veoma je važno.

Da li je umorno dete u kolicima valjalo istući da zaćuti? Naravno da ne! Da li je detetu trebalo zabraniti kupovinu druge igračke i slatkiša, zabosti mu nokte u dlan ili možda u vrat gde se ne vidi, a onda ko zna šta kući uraditi da bi se obuzdalo? Hajde da čujem, ali ne bi valjalo da jeste! Da li nekom malom treba očitati po turu ako istrči na ulicu za loptom gde se vozi formula 100? Hajde da pogadjamo. Ili ga dobro potprašiti po prstima kada ih gurne u šteker? Ta nije valjda! A kad baci od besa hranu na pod? Ili kad malo poraste pljune nastavnika, profesora? Ili malo raspori druga nožićem za jabuke?  Ili prisili drugaricu na malo igrarije u wc-u? Ili gadja životinju kamenom? Ili komšiji polomi namerno prozor? Ili se malo poigra nemoćnim penzionerima da ušteka džeparac? Ili …Koliko je takvih “ili”, i kakva je kazna u stvari adekvatna a da ne bude fizička koja nanosi žig u duši i stvara novo agresivno biće? Da li je razgovor dovoljan? I zašto dodje do toga da se nabrajaju ovakva Ili? Nedostatak kažnjavanja, moći ubedjivanja, pravih reči, dobrog pristupa, strpljenja, molbi, ljubavi, topline, razumevanja, materijalne ili emotivne sigurnosti, nežnosti, roditeljskog ili bilo kakvog zaštitničkog instinkta, nedostatak zakona? Samo pitam…ne znam. Pitam jer ne znam ko i šta je krivo što mali ljudi postaju neljudi. I da li takvi mini neljudi obavezno moraju da rode nove izrode ljudskog roda, ili je pak ljudski odrod samo logičan nastavak neke greške u DNK? Mislim da bi neki sve poslali na adresu roditelja, a to i ne bude daleko od istine. Roditelj je zapravo zbog nečeg uvek kriv što je nedelo ispalo tako veliko. Ili su zeznuli u genetici (ako ne oni a ono neki navrdeda ili ozmikur, ali to je to) ili u vaspitanju. Ili su bili premeki a da im zakon nije ni trebao nego oni to odokativno i demokratski, ili su bili čvrsti kao kamenje i napravili novo kamenje bez srca i duše za bilo kog osim sebe.

Takodje, da li je poznato da fizičko kažnjavanje i fizičko zlostavljanje nije isto? Masnice, opekotine, rezovi, silovanja, kaiševanja na jednoj, ..čvrge, udarci po prstima, guzi na drugoj…i sve moguće zbog istovrsnog prestupa…i sve predloženo za isti zatvor ili odmazdu…a sve zbog zakona koji ne razlikuje mogućnost potpune fizičke i psihičke degradacije, životne opasnosti i upozorenja da se izbegne nezgoda. Da li je poruka različitog pristupa iste težine i efikasnosti? Da li dete uopšte može da razluči opasnost od iživljavanja? A može. Da li je autoritet odraslog kada su ispravne stvari u pitanju na proveri (a svi jako dobro znamo šta jeste ispravno a šta ne, i šta je to ono što nikada ne bismo voleli da neko uradi nama ali neki daju za pravo sebi da urade drugima)? Ukoliko se Zakon sprovede, da li će u zatvor ići roditelji koji dete vikom i jednom pljuskom nateraju da popije lek ili ga cimnu da ne pogine, i pošteno odležati svojih par godina koliko i ubica njih dvoje-troje na auto putu? Hoće li dete biti ushićeno i srećno kada ga socijalna služba iz tog razloga dodeli hraniteljskoj porodici za koju nikada, ali baš nikada ne možemo biti sigurni da li to radi zbog novca (možda je pogrdno i hulno to reći ali…budimo realni), ili iz čiste ljubavi (naravno da je takvih mnogo)? Da li ćete kao roditelji strepeti od toga da povisite glas na dete dok komšija izmedju ostalog prisluškuje šta gledate na tv-u, koliko često puta vodite ljubav, i jos njuši šta imate za ručak? Hoćete li dopustiti detetu da radi baš sve što hoće iako znate da je to srljanje u anarhiju, samo da vam ga ne bi oduzeli a vi postali počasni stanovnik sobe sa rešetkama? Znajući pri tom da radite u korist sopstvene štete, a i detetove.

Da li je sve uopšte postavljeno na dobre noge? I zašto  je na primer u razvijenoj Švedskoj broj prijavljenih fizičkih kazni od same dece znatno povećan ali broj osudjenih roditelja mnogo manji od prijava, prosledjenih slučajeva socijalnim radnicima takodje, a numera dece o kojoj je preuzeta briga ne tako visok. Da li je to znak da sve prijave nisu istinite, da je broj ljudi koji time može da se pozabavi mali, a ceo skup zakona na klimavim nogama?

I ono što me oduvek fasciniralo u svojoj nevidljivosti i nereagovanje na isto, ali u negativnom kontekstu jeste – kada će i na koji način biti donet i definisan zakon o psihičkom zlostavljanju. O tome se uporno ćuti. Rana i podliva nema. One u duši se dakle uopšte ne računaju. One ne govore. Nevidljive stvari ne postoje. Ako se i čuje o tome, to je već “prihvatljivo”. I to je ona prva priča. Da li je to veća i brižnija ljubav od svake kasnije navedene…pitam se…a odgovor jako dobro znam. I ne moram da se razbacujem njime okolo. Ko prepoznaje, shvatiće.

Ono što takodje znam jeste da decu treba tući, i to – ljubavlju. Neprekidnom, stalnom, izražajnom. Ne mora čak da bude praćena velikim rečima, iako je mali najpre shvataju i najbolje razumeju tako. Ali oni razumeju i mnogo više, čak i ono što se ne govori. To najbolje znaju bebe koje je dovoljno prisloniti na grudi i milovati. Ako se i ne govori a pokazuje, i ta je prava. Verujem da sam i ja negde u životu pogrešila…sigurno da jesam. Da li će to ostaviti ožiljke u dušama mog blaga, ne znam…možda ću saznati nekad ili mi biti uzvraćeno u nekom drugom obliku. Uzgred, da sam zapamtila jedini šamar u svom životu od svog mirnog oca – jesam, ali samo zato što sam ga zaslužila. I onaj od svoje nastavnice hemije pred svima, dakle u školi – i on nikako nije smeo da se desi čak i da sam ga zaslužila što odgovor nisam znala, a da se  ja pitam njoj je trebao zapasti zatvor (valjda žrtve tako umeju lepo, olako da presude). Zapamtila sam zauvek i neke druge stvari iz doba detinjstva, a i kasnije, a da znam da nisam zaslužila. I neke priče nekih ljudi koje znam, opet usadjene duboko, najdublje, da ne mogu odatle nikud.

Neke posekotine su nelečive iako zarasle. Samo čekaju asocijaciju na budjenje. Zakon zaborava je dobar. I da, tačno je da je Zakon jačeg najmoćniji zakon i da Zakon o zabranama može da spasi mnoga nesrećna bića, i da je Zakon ljubavi moćniji od svih navedenih i nepostojećih…Zato preostaje da svako uzme svoj Zakon u svoje ruke i uradi ono što misli da treba. Kazna će ga svakako stići, šta god loše uradio. Nekako sam ubedjena u to. Ili sam trapavi plivajući optimista u moru pesimizma. I postavljač toliko pitanja na koja bi želela da čuje neke dobre odgovore…nezakonske.

Upali sveću u čast sumraka sveta

manversusbeastsepiasmall

Dodju tako dani, a otprilike dolaze svaki dan, kada shvatiš da nešto ne razumeš. Mnogo toga u stvari, nekada baš slabo a mnogo češće no što bi želeo – baš ništa. Podstreka iz raznih izvorišta je pregršt. Malo nečeg te bocne iz bliskog okoliša, nešto pak sa sigurne daljine. Posledica prvobitnog znaka pitanja velikog kao vrata je zbunjenost, koju odmah zamenjuje zgražanje, koju pak poklopi ljutnja, a na kraju sustigne nemoć. Iako si nešto saznao, pažljivim varenjem činjenica uvidiš koliko zapravo produbiš svoje neznanje…ne znaš da objasniš, shvatiš, prihvatiš. (P)ostaneš slep kod očiju, nem kod ustiju, gluv kod ušiju, a ako se uključi i um kao glavni krivac, jedan po umlju ili čak sklon bezumlju.

Prošlog meseca se u Norveškoj desila jedna priča koja je, u nizu retkih ali drastičnih po obliku, uzburkala javnost. Jedna od najmirnijih, najsigurnijih, najzelenijih, najsevernijih, najrazvijenijih zemalja u Evropi i svetu, doživela je šok i suprotstavila koplja široke javnosti i uznemirene privatnosti. Desio se – škotski ovčar, pas čije ime nisam upamtila ali njegovu lošu sudbu jesam, a usled upečatljivosti neslavnog kraja sa mnoštvo ljudskih repova iza, dospeo je i na ove moje stranice. Slava mu i hvala, što je najverovatnije ostvario svoju misiju vernog i dobroćudnog psa, ulepšao život svog gospodara, ali na kraju nažalost doneo mnogo tuge bliskom usled svoje nasilne smrti. A psi obično ne umiru tako, ili ako i jeste pre vremena to je zato što su probali da nekom spasu život pa sami nastradali, ili uginuli usled neizlečive bolesti, kao i ljudi uostalom.

U stvari taj pedigrirani pas je, može se reći, doživeo nešto mnogo više no što većina njegovih srodnika po šapama i načuljenim ušima može i da poželi. Živeo je mirno a umro u agoniji ali slavan, oplakan od onih koji nisu ni znali do njegove smrti da postoji. No, vratimo se na početak ove posebne priče koja je uspela da tu naj javnost podeli u dva tabora. Jedna bezazlena šetnja psa sa gospodarem, negde na obali hladnog severnog mora, u blizini bogatog pašnjaka sa stadom ovaca, pretvorila se u užas njegovog vlasnika. Naime, škotski je kao i obično izašao na vazduh, veselo trčkarao,  a onda se iznebuha pojavio nervozni, napeti, frustrirani, beskrupulozni, bezosećajni vlasnik blejavog stada, repetirao pušku, opalio jednom, onda drugi put i … škotski ovčar je otišao u raj za pse. Raj sigurno jer je takva nevina i bezazlena životinja dobila metak koji nije zaslužila a valjda sve nevine žrtve završe u nekom paradajzu. 70-godišnji ubica je zaobišao pripadnika svoje vrste, tj. čoveka, ali se prekomerno ljutit nakon zločina, vratio džipom i ucveljenom vlasniku psa sasuo u lice da će tako drastično proći svako ko ugrozi njegovo stado. Nije bas najjasnije da li je psić zaista pokušao da se poigra sa ovcama ili je histerija već nečim uznemirenog stadovodje bila neopravdana ali ipak nečim izazvana. Ko zna, možda je ipak nekim ličnim ludilom ali mi to nikada nećemo saznati, tajna otišla u pseći grob. a oštećenom vlasniku treba verovati na reč o odigranom scenariju jer je već dovoljno p(l)atio.  Možda je priča ipak izazvana mržnjom prema psima? I u toj mržnji leži pas tj. u tom grmu leži zec. Upravo su posledice te (može biti) mržnje, cela ta dijabolična priča izazvala raskol u javnosti. Na jednoj strani su se našli oni koji vole životinje, a na drugoj oni koji vole ljude…ako ćemo bukvalno da prevedemo, ali bi bilo previše bezobzirno i površno da se sve oboji tako olako u crno i belo (ili ipak realno?) i još tvrditi da su ljubitelji životinja mrzitelji ljudi, ili da su ljubitelji ljudi mrzitelji životinja i da se sve završi na tome.

Razložimo to zdravorazumski ovako – Oni prvi su bili pogodjeni surovošću jednog strahom i besom obuzetog nečoveka koji se životinjski ophodio prema zivotinji (dakle čovek je postao nečovek, a ako je nečovek onda može biti samo životinja, mada kažu da životinje nikada ne ubijaju bez razloga nego ili iz straha, ili zbog opstanka, ili zbog hrane, te je logično da je u ovom slučaju nečovek životinja koja je ubila iz straha ali i opstanka njegove hrane tj. stada). Ovi drugi su bili manje-više pogodjeni osudom nečoveka tj. životinje u ljudskoj koži jer je ipak po pravdi, ali izuzetno pogodjeni time što je mimohod i masovno paljenje sveća po trgovima za dušu nevino nastradalog psa nadmašio svaku iole sličnu manifestaciju na istom prostoru, povodom neke ljudske smrti, a da se ne spominju one masovne koje se pred njihovim očima na tv-u i kompjuterskim ekranima dešavaju svakog dana, svakog časa, svakog minuta, svake sekunde sadašnjice (lokalnog Breivika ću izuzeti iz ove priče). I time su ovi drugi svrstani u ? Dušebriznike koji veličaju patnju tamo nekih dalekih, nepoznatih, bezličnih ljudi koji eto nisu imali sreće pa ih bar treba istrebiti da ne budu vise nesrećni, ILI u ljude životinje koji nemaju ništa od ljudskosti kada mogu hladnokrvno da osudjuju ljude neživotinje koji ljudski sagledavaju koliko ljudsko zlo može da izazove i životinjsku i ljudsku agoniju, ILI u mrzitelje životinja koji ne shvataju koliko su životinje plemenitije i bolje od ljudi i koji nikada neće shvatiti onu maximu – što više upoznajem ljude, to više volim životinje?  Na suprotstavljenim stranama našli su se oni koji su osudili ubicu nevinog psa, što je svakako ljudski, i oni koji su osudili toliku buku ljubitelja koji su ostali tihi i ravnodušni pred mnogo većim zločinima koji se dešavaju svuda oko nas, što je takodje ljudski. U sredini su se stisla pitanja – da li se stepen ljudskosti meri prekomernim doziranjem ljubavi prema životinjama ali i ljudima? Da li su neke ljudske smrti važnije od onih koje nas se ne tiču, pa ostajemo tvrdi uzimajući ih nedovoljno važnim, trivijalnim, nebitnim ikakvog osvrta? Mogu li se i trebaju ljubavi prema životinjama i ljudima razdvajati i uopšte stavljati u isti koš? Kako se meri stepen humanosti, bez obzira na vrstu i treba li to uopšte raditi?

No hajde nešto i na svoj račun. Od kako znam za sebe, jurila sam sitne životinje, pa tako gajila papagaje, kornjače, ružne grebajuće bradate agame, mutave ribice, par kučića a osobito gnjavila mačke pri čemu mi ni ulične nisu izbegle, da bi na kraju postale redovno društvo. Štaviše, ponekad sanjam mačke i leptire koji razgovaraju sa mnom, onako kao ljudi, tako da su oko mene sve te divote skoro neprestano. Dakle, ja sam Mačka-rka na kvadrat! Neki bi rekli, pre svega oni što vole verne, odane kuce, najpoznatije najbolje prijatelje čoveka, da grešim i da sam izabrala nešto lukavo, svojevoljno, kvarno, što se vezuje za kuću ali ne i vlasnike. Ali ja i ne želim da budem vlasnik, da raščistimo. Ne mogu da se savladam ni svoje misli a kamoli živa bića, makar bili repati i dlakavi od glave do pete. Zato je mačka za mene savršen izbor. Usled takvih “poremećenih” vrednosti, kroz moj život je prošao jedan poveći čopor mačaka. Jednoj sam čak rečima i maženjem asistirala tokom koćenja tj. radjanja mačića i mnogo sam ponosna na to! No, ono za šta bi me pravi ljubitelji mačaka osporili kao jednog od njihovih jeste to da ja ne mogu da živim sa mačkom, mačorom, mačićem, šta god od toga, u kući. Možemo mi da se gnjavimo, mazimo, zajedno predemo, razgovaramo, čak i ljubnemo u vrh nosa, ali me njihova neizdipiliranost i specifičan miris ipak drži na distanci. Uzgred i alergija na njihovu dlaku od strane mojih porodičnih čovekolikih. Tako se moje mačke i ja volimo na daljinu ali je ta ljubav ovekovečena do kraja, njihovog ili mog. Nažalost, kako sam surovo odredila granice naših druženja, tako su se i moje mace smenjivale jer ih je nešto uvek sprečilo da dožive duboku starost. Najčešće su to bili automobili na ulici i mačje nepoznavanje saobraćajnih propisa pri prelasku a i bahati vozači koji ravne teren pred sobom, divlji mužjaci mačori koji su mi davili najbolje primerke i ostavljali ih ranjene ili dokrajčene što je izazivalo veliku bol, ili su nestajali u neznanom pravcu uz pretpostavku da ih je neko od dece iz komšiluka usvojio, do najdrastičnijeg primera dugogodišnje ljubimice koja je uginula usled bolesti i zašta sam pomalo sama bila kriva. Mace su se smenjivale, ja očajavala za bivšim ali ushićeno dočekivala neke nove koje su od “loptica” brigom i pažnjom dostizale svoja zrela doba. Evo, i sada imam jednu macu, pomalo neodgovornu majku prvog puta koja je u drugom krugu naučila šta znači predanost i posvećenost roditeljstvu, pa se čak i od mene sakrila sa sve potomcima, čiji broj još uvek nažalost nisam saznala. Nadam se samo da će jednog dana graciozno ušetati sa svima njima i doći mi na ručak. Da li mi nije verovala pa našla bolje sklonšte u dvorištu pored, ili ju je situacija iznenadila dok je obavljala noćnu šetnju pa je aterirala na tudjem terenu? Ja strpljivo čekam i radujem povratku svoje domaće ljubimice. Doduše, ja nisam toliko po svojoj prilici posvećena, pa ni dobar obožavatelj životinja kada dozvoljavam da se mezimica u takvom ali i običnom stanju snalazi sama. Neki bi možda mojoj maci na mom mestu obezbedili potpun pre i post porodjajni tretman, uveli parno grejanje u jastuke, obezbedili penziju u neograničenim whiskas kolačićima za mirnu starost, platili estetsku operaciju poderanog uva osakaćenog u nekoj uličnoj prepirci.

Neki od mojih prijatelja, a ima ih podosta, zaista predano brinu o svojim članovima porodice, a da ne govorim o deci, na njihove pse mislim (niko od njih ne čuva mačku, hm…kako ja to mogu da tolerišem?!). Znam da su imali mnoge neprospavane noći, plaćali skupe intervencije, vodili ih na ili zbog njih nisu išli na godišnje odmore, da ih zovu sopstvenom decom i da bi dali sve da im produže već ušuškan i spokojan život na kome im može pozavideti 2/3 čovečanstva. Prijatelji moji, a i oni koje ne poznajem, ako ovo čitate, nemojte me pogrešno shvatiti iako je izvesnost upravo takvog tumačenja osigurana!…Samo hoću da kažem da ja ljubav kao pojam obradjujem u svojoj glavi svakodnevno, da je tumačim, živim, predajem joj se, uzimam kada je daju, bez premišljanja, a u to ulazi i ta prema životinjama, mojim i tudjim. Takodje, jako dobro znam koliko nežnosti može da se razmeni sa ljubimcem, i koliko je detinjstava bilo obojeno čuvanjem životinja, i kako se njihovim imanjem razvija odgovornost i saosećajnost, i koliko samo životinje umeju da slušaju a da ne postavljaju pitanja, i da vole bezuslovno (što neki ljudi i ne znaju šta znači). Šta ako u stvari ja i ne znam šta je prava ljubav, kada mogu uopšte da merim nešto što se nekome bezrezervno daje, makar hodalo na četiri noge? I kalkulišem da će mi ugroziti životni prostor dlakama, ostavljajući je na nemilost vremenskim i nekim drugim neprilikama? Da li sam onda zaista čovek ili životinja koja misli samo na sopstvenu kožu ali ne i krzno onih koji u nekom smislu zavise od nas?

Ali šta ćemo sa onim velikodušnim koji svojim ljubimcima obezbedjuju dnevne obroke koje neki ljudi neće za života videti, kupuju im fensi garderobu pa čak i nakit, i pri tom organski ne podnose decu? Što neki prošetaju decu samo zahvaljujući višim silama fiziologije njihovog ljubimca a da njega nije dete bi do polaska u školu premeravalo kvadraturu stana? Štaviše, provlače se tu i neke paralelne homicidne ideje, koje ne smem od užasa i neshvatanja (opet ja ništa ne razumem) da uzmem za ozbiljno jer je previše morbidno da ne bi bilo filmično? Šta sa ostavljenim basnoslovnim nasledstvima od 23 sobe podgojenim četvoronošcima i hiljadarskim tretmanima za uklanjanje tumora na nezgodnim mestima? I sa čoporima pasa koji tokom ledenih i hladnih dana u potrazi za hranom, napadaju decu i nemoćne dok zagovornici životinjskih azila nemaju bolji predlog od toga da svako ima prava na slobodu pa i takve životinje, umesto da ih lepo rasporede i odvedu svojim kućama i brinu sami o njima. Šta sa bulovima koji šetaju pitove bez brnjice na tanušnim trakama ili bez njih, koji svako malo užinaju nečiju polovinu lica, ili nekog od udova i budu od nadležnih blago ukoreni a od istomišljenika pohvaljeni za izbegnutu kaznu? Šta sa minskim poljima od smradnih ćuftica koje bi njihovi vlasnici trebali lepo da stave u džep i odnesu kući na analizu i dubinsko ispitivanje ili bar sahranjivanje u svojim kupatilima gde, ako ćemo pošteno, treba deliti i taj prostor kad već nema diferenciranja teritorije a vaspitanja o pravilnoj brizi o dotičnim stvarima uopšte?

Nakon ovakvih (pomisliće i verovatno neko reći), tendencioznih pitanja i konstatacija koja u sebi kriju zluradost, osudu vlasnika bilo kakvih ljubimaca, koja pokazuju netrpeljivost i prema ljudima koji imaju veliko srce  i životinjama koje imaju njih za savršene vlasnike, mogu samo da namaknem na vrat gomilu usplahirenih i u srce i dušu pogodjenih ljudi koji znaju šta ja gubim a šta su oni dobili, koji su svesni moje nesvesti. Medju njima je sigurno i onih koje poznajem i koji me znaju. Možda ih ima manje a možda isto onoliko koliko je često sresti ih kada se u medijima povede tema o životinjama, i gde obavezno na verbalnoj giljotini završi onaj ko prednost da ljudima nad animalijom.

Kaže se da oni koji vole životinje vole i ljude. Da li dotični ili pak norveški slučaj zbog koga je ova tema i pokrenuta opravdava tu postavku? Nekako bi mi zaista draže bilo da se u toj naj, a i na nekim drugim mestima na kojima se lepo i opušteno živi, održi neki mimohod i paljenje sveća za sve one mučenike koji ovog trenutka gube svoj krov nad glavom, svoju budućnost, svoj mir, državu, svoj život čak, makar delićem snosili deo odgovornosti za takvo što, iako…

Jedan nevini pas poginuo je zbog privremenog ili permanentnog ludila jednog čudaka, i sigurno je zaslužio neke suze i bol, postmortem podršku za sprečavanje sličnih situacija, pa možda i za osnivanje nekog novog humanitarnog fonda za zaštitu životinja. Usput je izazvao spontana okupljanja saosećajnih, onih koji će sprečiti rat izmedju ljudi i životinja ali ustuknuti, zaćutati, onemeti kada treba stati iza parole o prekidu rata medju ljudima. Da li je to zato što su životinje bolje od ljudi i što nikada neće izazvati rat, ili zato što ljubimci umeju samo da ćute,  i da uvek samo pružaju ljubav a da i ne moraju da traže nešto posebno zauzvrat?

I još nešto na kraju ove duge storije. Dragi ljubitelji životinja, kada bi dospeli u situaciju da treba da spasim samo jedan život – Vaš ili Vašeg ljubimca, šta mi ne bi oprostili? Da li treba da se osećam krivom što bih vam poklonila život? A da nisam Bog. Ili ne zaslužujem ni ljudsku milost kada ne razumem ono što samo uzajamna ljubav ćutljivog i govorećeg ume da shvati?

Dan opsednutih

Image

Jeste li se jutros probudili sa srcem voljene osobe na svom jastuku, a zbog koga je dotična za ovaj poseban dan rasporila svoj grudni koš i podala vam ga tako pulsirajuće, i tako snažno da može da preživi na svakojakim temperaturnim varijantama (i februarski plus, i minus), a sve kao dokaz svoje odanosti, nežnosti i pažnje? Ili vam ga je čika poštar isporučio na vrata, umotano najpre u crveni papir, pa ušuškano u srcoliku kutiju obmotanu ogromnom mašnom stegnutom u mrtvi čvor? Ili još uvek ništa, pa ste izgrizli i nokte i zanoktice do krvi a pramenje kose se od čupanja i nestrpljivosti valja po okolišu? Naravno, pod uslovom da subjekat – darodavalac srca zainteresovanog za vas egzistira, a koji može biti ujedno vaš objekat interesovanja, mada i ne mora. Da li vam je uz njega poslao još i srceadrelinsku poruku koja obećava večnost i vernost do kraja života (naravno njegovog, jer vi ne smete umreti pre njega, jer on ne bi to mogao da podnese pa bi presvisnuo od tuge ili se čak ubio od samoće, a i logičnije je da ipak umre najpre on, i onda vi konačno shvatite da vam se ništa tako dobro i veličanstveno a ponajmanje slično može ponoviti u životu, i da će time postati ako ništa drugo do vaš posmrtni heroj ljubavnik)? Nije?! A obećanje romantične večere uz svetlucave sveće i mirisne štapiće i zajednička kupka nakon, gde će izreći nešto što ste dosad videli samo u onim filmovima uz koje svako žensko mora da odcmizdri ne dopuštajući mozgu da shvati da je to samo izfabrikovana, lažirana verzija savremene Ružice koju iz trnja ne može ni madjioničar da izvuče? Ni to ili i to?!
Ako se ništa, ali baš ništa od ovog nije desilo a kandidata ima, onda obrišite iz kalendara ovaj dan i čekajte novi datum, onaj u martu. Ako se i mart izvuče, onda ne sme da omane godišnjica, ali ako je rodjendan pre, ili posle toga pa se neko i dalje pravi lud i ne servira vam na tanjir organ za emocije onda ga postrojite ispred zida svoje nesvesti, ustrelite višestrukim rafalom, zakopajte ga u rupu nememorabila, i napišite mu smrtovni list u tefteru svojih promašaja. U stvari, ništa od ovog i ne mora da se desi ukoliko je svaki drugi dan opsedan opsednut vama kao i vi njim. Nikakvi zvanični datumi nemaju toliku težinu davanja i primanja koliko jedan običan dan obojen uzajamnim razumevanjem i nežnošću.  No, za sve one kojima Dan opsednutih i specijalni datumi nešto znače…

Ovo je jedna strahotna verzija opsedanja. Ali ima i lepših sa “lepšijim” završetkom, a o tome nešto kasnije . Mislim da bi se većina složila da su opsednuti u stvari osobe koje imaju suženu moć rasudjivanja. Opsednut je pre svega iluzionist. Takodje i pod hipnozom. Veoma ga lako na primer prevesti žednog preko vode. Možeš mu takodje napričati svakojake verzije jedne istine i on će poverovati u svaku izgovorenu laž koja to ne može biti jer opsedan tako kaže. On misli da je opsedan otelotvoreni Adonis ili Afrodita sa osobinama bestelesnih savršenstava koji se zovu andjelima. Njemu ne smrde noge, ne čačka nos i ne vire mu dlake iz ušiju, gladak je ko bebina guza, miriše na čistotu, svi vam zavide na njemu a i njemu na vama, njegov dah i pored konzumiranja belog i crnog luka odiše svežinom, može se meriti sa bilo kojim članom mense a možda i ima sertifikat o svom članstvu ali se ne hvališe jer je skroman ili zato što neće da opsednutog postidi. I da nije sve tako, e baš jeste, jer opsednutost nosi Ray Ban sa najboljim zatamnjivačima. Opsednuti znaju da će njihova opsednutost nadživeti i njih same. U stanju su da oproste skoro pa sve osim opsednutosti opsedanog novom osobom, ali se i to može oprostiti jer opsednut zna da ima veću moć od osobe koja sad opseda opsedanog.

I onda dodje neko sutra. To je dan ili-ili. Od prvog očekivajućeg i priželjkujućeg “ili” udje se u spiralu blaženstva čije posledice rode nova dva ili. Od drugog “ili” opsednutost se pretvara u dramu koja može imati dramatične posledice, usled dramatičnog neshvatanja poente opsednutosti a može biti i zbog velikog praska koji bogove i boginje sroza na obične, pod debelu manu, ljudske promašaje.

I sad, da li je 14-ti dan u februaru, tj. dan opsednutih, izmišljotina opsednutih, spiralnih elemenata (onih pomenutih koji su tu fazu već pregurali) ili rulera berze nepotrebnih stvari koje se mogu uvaliti opsedanima i  opsednutima da svoju hipnozu učine šarenijom, kad već reči i dela nisu dovoljni?  Šta god da je u pitanju, sve deluje tako … ljubavnički napeto, obećavajuće i crveno. Sluti na strast, opijenost i mučninu ako se pretera ili ne stavi pod kontrolu. A svaka opsesija je – zaljubljenost a zaljubljenost često samo opsesija.

Ja sam opsednuta mnogim stvarima – neopipljivim. Da budem otvorena, i ljudima. Zato mi je dan opsednutih drag dan, što zbog stvari, što zbog emo koncepcije. Jest da mi se ništa danas po tom pitanju nije desilo, i pored opsednih misli, no, medjutim, ali … Volim te crveno, što pamučno nežno, orhansko visovski izazva opsednutost u meni. Ovo voleti je već spirala…preterah bez podloge.

I naravno, o spiralama i tim nihovim “ilima” nekom drugom prilikom…mnogo je uzbudljivo :).

Živeo Dan opsednutih!