Dan Osmi

Danas je Vaš dan.
Juče nije bio. Sutra neće biti.
Ne ugrabite li priliku koja Vam direktno pada u naručje (koja se poput sličnih divnih prilika dešavaju samo u određeno vreme, pa ako ih ispustiš onda nema kajanja), stvarno niste imale sreće, ili ste možda namćori koji takve nametenute prilike iz dubine duše preziru i traže ih i prekjuče, i za tri dana, i uvek. A prilike, drage moje, ne samo što mogu da se ukažu, nego mogu i da se ukinu. I ako Vi sada oklevate da ih iskoristite jer Vas boli njihova kratkotrajnost, jer Vam njima samo zamazuju vaše lepe oči, jer se pri tom okoriste i oni od kojih se očekuje i namakne neka korist, jer ugrožavaju Vaša globalna a tetošu samo lokalna prava, jer će Vam njome trljati nos ostalih 364 dana, jer ćete sutra opet biti ravnopravne u neravnopravnosti umesto da budete najravnopravnije od ravnopravnih, kako onda? A pre samo… 

150 godina, žene su imale prava samo da rađaju. Ništa javne škole, ništa karijera, ništa da same odaberu muža. Potom se probudila želja pretočena u inat da se nešto ipak pomeri sa mrtve tačke. Tako je nastao Pokret sifražetkinja čiji je cilj bio da se svet konačno osvrne na probleme i ograničenja kojima je ženski rod izložen, te da žene konačno dobiju jednako pravo glasa kao i muškarci. Članice su pribegavale veoma drastičnim akcijama poput razbijanja prozora, podmetanja vatre, vezivanja za prugu, bacanja bombi. Prilikom sukoba sa javnošću i policijom, mnoge su mučene i silovane, da bi u znak protesta dolazile i u fazu gladovanja, nakon čega bi bile puštene na slobodu, a potom nakon oporavka ponovo zatvarane i kažnjavane. Pokret je bio osujećen Prvim svetskim ratom, ali su njegovi ciljevi urodili plodom u godinama nakon toga, kada su žene konačno na anglosaksonskom području dobile pravo glasa, najpre sa 30, da potom sa navršenih 19 godina života. Tako su pre…

100 godina žene počele ne samo da rađaju, i glasaju, već i da pohađaju (ukoliko je bilo materijalnih mogućnosti) kvalitetne škole, bave se ozbiljnim poslovima, čak i da biraju svoje partnere za život. Većina je za život zarađivala radeći po fabrikama, dokazujući da se ravnopravnost može dosegnuti i slabašnijim mišićima. Na drugoj strani, neke umne žene su ozbiljno zakoračile u nauku i svojim velikim otkrićima dale svoj izuzetni doprinos, bez čega danas ne bi mogli da zamislimo svoj život. Umetnostima naklonjene žene su pak ostavile neizbrisiv trag na celuloidnim trakama, pločama, platnima. Ipak, pre samo…

50 godina, žene u Švajcarskoj nisu imale, ono već decenijama ranije na drugim mestima stečeno, pravo glasa. U neku ruku za to bivaju i same krive jer neke konzervativne grupe samih žena ne misle da im je to potrebno. Prevagnule su ipak one kojima to jeste bilo potrebno, a verovatno je bilo i sramno da pored prednosti i privilegija veoma dobrog životnog standarda, budu bačene u tamu glasačkog neznanja. Samo deceniju ranije pre buđenja švajcarkinja, budi se i hipi pokret koji je po pitanju emancipacija žena doneo velike promene. Osim slobodne ljubavi, pripadnice ovog lokalno orjentisanog pokreta izvojevale su i spaljivanje brushaltera, i antibebi pilule čime su po prvi put u istoriji čovečanstva preuzele potpunu kontrolu nad svojim telom i svojim odlukama o potomstvu. Pre…

20 godina liči na ovo danas. Više se ne postavlja pitanje prava glasanja jer žene sada mogu biti i izglasane. Mogu biti sve što hoće. Ili barem blizu toga. Ima ih među vladarima država, ministrima, nebeskim i estradnim zvezdama, na čelima firmi i za čelima orkestara, na krilima aviona i onim svoje neumorne mašte, u posadama i sa posedima. Umeju i znaju mnogo više no što su umele i znale njihove pra, čukun ili navrnbabe a  askurđele i da ne spominjemo. Osim mesta življenja, posla, muževa, mogu sada menjati i svoj pol. Da li to znači da su postojećim nezadovoljne, nečeg uskraćene, da onim drugim mogu stići dalje i do boljeg, da li osećaju da je suprotnosti lakše da opstane, ili naprosto osećaju da je žena nešto izvan njihove moći i sposobnosti, nevažno je. Bitno je da više ne moraju da trpe, boje se, traže dozvolu da bivaju. Ne moraju?

Ipak …moraju. Ne svuda, ne uvek, ne po svaku cenu. Ipak…postoje žene koje žive na mestima koja nisu, niti će uskoro, a možda i nikad, prihvatiti činjenicu da je žena osim što je biološki entitet, pre svega ljudsko biće. U nekim krajevima sveta, žena je ispod ili u rangu životinje. Robinje predrasuda, religioznih izvitoperenosti, zatucanosti. Njihovi životi su prepušteni nemilosti jačeg pola koji ne preza da neposlušnost oskrnavi ili ih čak ubije. Neke žene nikada neće naučiti da čitaju i pišu. Neka tela usred kastracija nikada neće doživeti polno zadovoljstvo. Neke nikada neće saznati šta je ljubav iako će imati partnera. Neke će služiti samo za ugađanje muškarcima jer će samo tako moći da prežive ili se prehrane. Neke nikada neće videti svoju bebu jer će umreti zbog nestručno izvedenog porođaja. Neke nikada neće dobiti lek jer se mora čuvati za njega. Neke će celog života obavljati težak fizički rad bez ikakve nadoknade. Neke će biti silovane i optužene da su to same tražile. Nekima će biti oduzeta deca jer su samo žene a time neodgovorne i nesposobne za ulogu roditelja. Neke se nikad neće ni roditi jer ih unapred niko ne želi i ubiće njihovu šansu da postoje. Neke će čak ratovati. I te neke ne žive uvek daleko, u nekim zemljama čudnih imena i sa nepoznatih koordinata. Bliže su no što pretpostavljamo, i jako bliske po svim onim osećanjima od kojih ne možemo pobeći bez obzira na godine ili mesto rođenja. Možda drugačije, usred vaspitanja i okoline, posmatramo svet, ali onaj unutrašnji, onaj ženski, onaj ljudski kuca istim ritmovima i očekivanjima. Možda različito trpimo, različite uzore i ideale imamo, drugačije načine i forme ostvarenja primenjujemo, ali smo mi To – ljudska bića koja traže da budu poštovana, shvaćena i prihvaćena kao ravnopravna po pitanjima odlučivanja, obrazovanja, prihoda, tretmana na poslu, u porodici, na ulici, u poznatom ili stranom okruženju. Ta ljudska bića traže da budu subjekti a ne krpene lutke kojima će se neko poigravati ili ih kinjiti.

Na dugom istorijskom putu čije su staze bile ispunjene ogromnim nepravdama naspram  ženskog roda, žene su ipak unekoliko uspele da svoj položaj učine boljim i lakšim. Sigurno je da postoji još dosta toga što im je uskraćeno, čega nema jer je svet definitivno izgrađen po meri muškaraca (verovatno se oni ne bi s tim složili, a ako i bi, mnogi će to smatrati svojim prirodnim pravom, prednošću onog jačeg i umnijeg). Sigurno će i dalje ulagati mnogo vremena i snage da opravdaju sebe…ne, nego da dobiju mesto koje im pripada. Trenutni brojčani rezultat je 50,4 : 49,6 u korist muškaraca. Žene pak malo duže žive. Da li ih priroda na uštrb kvantitativne manjkavosti nagrađuje tim viškom, nepoznato je. Da li ih život na uštrb kvalitativne manjkavosti ostvarenja nagrađuje specijalnim vrlinama, ne zna se. Istina je da je biti Žena jedan izvanredan poklon sudbine. Zato… poklonite drage žene same sebi nešto lepo. Ne očekujte to uvek i samo od muškaraca, posebno ne ovog jednog dana u godini. Darujte sebi slobodno vreme, počastite svoja nepca, obradujte svoje čulo mirisa, nagradite svoje oči, pomilujte svoje telo, nasmešite se sebi u ogledalo. Zaslužile ste mnogo više od onog što sebi želite. Ne zato što ste žene, već što ste ljudska bića koja imaju prava da budu spokojna i zadovoljna. Sreću potražite zajedno sa nekim ili nečim. Ili pak same ako ste izričite u samostalnom osvajanju vrhova.
Probajmo da Nikada, ali baš Nikada ne budeMo sarkastične, osuđujuće, bezobzirne, nepristojne, nelojalne, indolentne, surove, lažljive, zajedljive, nehumane, preteće, neutralne, ravnodušne naspram onih kojima pripadamo, ako su već to pravo neki, zbog vaspitanja ili ubeđenja, sebi dali.

I juče je bio Vaš dan, i sutra će biti, bez obzira kakav je danas bio. I ne zaboravite  da ga Vi (nadam se) imate, dok je, i dok će, mnogima vašeg roda to biti uskraćeno. Jer su “Samo žene”, kako neki uporno tvrde i nameću. Osmicu s ruku treba zubima otkinuti. Osmi dan je dan koji simbolizuje pravednički “rat” žena. Zato ga i treba posuti ružama.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s