Prosveta i prosvetnici

Prosvetni ste radnik?
Imate Instagram? Twitter? Facebook?
Ukoliko nemate, pod hitno se aktivirajte jer ćete se možda tamo pronaći i otkriti da imate bezbroj lajkova i da ste ultra popularni.

Ne oklevajte da saznate dokle je dogurala vaša slava i kuda vodi vaša budućnost, iako je mogućnost da ćete se susresti sa sobom dok ispijate jutarnju kafu i neobavezno “listate” neki od najposećenijih internet portala izuzetno visoka. Neću ovog puta o profesorki(-kama, preciznije) iz Vranja čije slike golicaju maštu i nadražuju kožni pokrivač mlađe i starije populacije, i koja zbog jednog od poslednjih skandala koji potresaju intelektualni kružok sada na prinudnom bolovanju boluje kako bi se povratila od šoka. Mogućnost da joj je neko ukrao telefon, fotošopirao slike, naterao da bude u nezgodnim pozama(?!) – stoji, ali lako može i da padne tj. bude dokazana, no gospodja će se sigurno brzo oporaviti jer će se verovatno u medjuvremenu pojaviti neka druga koleginica koja će joj preuzeti štafetu. To mu u stvari dođe kao ništa naspram onih manijačica što po belom izopačenom svetu spopadaju maloletnike i seksualno ih zloupotrebljavaju dok se oni ne rasveste i shvate da javnosti treba neumoljivo otkriti ko to vaspitava decu.

Da postoji problem upristojavanja i savladavanja sopstvenih hormona od strane odraslih vaspitača, postoji (u ovo naravno ne ubrajam seksualna iživljavanja, mamce, ucene i insinuacije odraslih), ali šta uraditi sa hormonima onih koji su u škole došli nešto da nauče?
Na primer, pre nekih godinu dana jedna petnaestogodišnjakinja je u poznatoj Karlovačkoj gimnaziji u vreme časova i tokom vannastavnih aktivnosti malo svojim mobilnim telefonom iz dosade usnimavala svoje profesore, napravila fontomontaže, i sve to lepo postavila na Instagram. Profesori su se našli duboko povredjeni. A valjda je trebalo pomaziti nestašnu tinejdžersku glavicu i reći – no, no, da to više nikad nisi uradila. Direktorka koja je na inkriminisanoj slici držala fotošonalepljenu flašu šljivovice, naprečac je suprotno zakonu uz podršku ostalih uvredjenih, poniženih i solidarnih kolega devojci uručila šut kartu i još poželela da se ovoj onemogući školovanje u bilo kojoj vaspitnoj ustanovi na području grada (verovatno je trebala da joj ponudi da zajednički popuše po jednu lulu mira ili makar džointa i onda mir sestro mir), dok su roditelji bili izbezumljeni što je njiihova ljubimica izbačena iz škole, pozivajući se na njeno neotudjvo pravo na obrazovanje i razumevanje za histeriju duhovitih adolescentnskih hormona. Učenica je dobila tri meseca dodatnog raspusta ali na kraju ipak bila vraćena u školu. Direktorka je zbog svoje osionosti i nevaspit(a)nog pristupa popila otkaz.

Postoje i oni kojima su za zdravicu ponudjeni kokteli druga Molotova ukoliko ne poprave uporne loše ocene, drugi su završili na traumatologiji polomljenih vilica, noseva, udova, kukova i prignječenih rebara, nekima su se nezgodni padovi i bacanja s mosta dešavala pri povratku kući, dok se pljuvanje i verbalno maltretiranje može uzeti za najbeningnije i nešto skoro apsolutno normalno i uobičajeno. U celoj ovoj priči verovatno su najveći profiteri ispali psihijatri koji su oštećene trebali da primire i nagovore da se vrate na posao koji im ne garantuje stabilno radno mesto, platu, a biće ni život. Takodje solidno prolaze i “zvezde” tinejdžeri koji su pokazali da njima ne može da manipuliše nijedan pojedinac ili obrazovna institucija i da se, kao što sam život nudi na tanjiru, samo silom i pravom jačeg može doseći potpuna sloboda izražavanja i adekvatna nagrada za konstantni nerad. Ako nećeš da daš pozitivnu ocenu milom, to se može rešiti silom. Mame i tate dotičnih u 99% slučajeva apsolutno podržavaju učinjenu reakciju i stoje iza postupka svoje uglavnom ničim povredjene, već isključivo bahate i naravno slabo vaspitane dece. Pitanje je vremena kada će se na vestima pojaviti priča o jednom porodičnom tabanju neprimerenih, nedokazanih profesora. Njih je inače nekih 80% koji su na ovaj ili onaj način bili izloženi nekoj učeničkoj perverziji.

Ustavom je zagarantovano pravo na obrazovanje svakom biću. Iz tog razloga ne postoji način da se ijednom djaku, makar vitlao pištoljem ili obavio jednu vaspitnu šutku, može narediti da izadje sa časa. Mudar profesor bi trebao znati da mu ne preostaje ništa drugo nego da pokupi svoj ponos i još uvek neokrnjeni fizički integritet, te da napusti učionicu dok mu neko nervozan ne promeni fizički opis. I da naravno drugi put obavezno pokloni bar četvorku, zapuši uši, zatvori oči i napravi najlepši mogući osmeh da bi na Youtube-u sa kompromitujućim klipom izgledao bar šmekerski a ne ponižavajuće ubijen, u pojam i status. Neuhvatljivi će od nadležnih ionako samo dobiti jedan veliki ukor.

Program i koncept Škole bez nasilja uveden pre 10-ak godina, koji je imao za cilj stvaranje bezbedne i podsticajne sredine za učenje, rad i razvoj, i sprečavanje bilo kakve psihičke i fizičke povrede medju decom će i dalje očigledno samo deklarativno sprovoditi ideje od kojih niko nije video koristi. Definitivno ne postoji niko dovoljno merodavan, odlučan i moćan ko bi zaštitio ugrožene strane, bilo da se ona nalazi na strani učenika ili prosvetnog radnika (a bezumlja ima na obe). Deca su, uzgred, međusobno sve agresivnija i izvitoperenija u mučiteljskim idejama. Pojedini školski policajci će i dalje (valjda je za red i mir nekako najsigurnije imati uniformisano lice sa oružjem, i nadam se da će dotični uskoro dobiti svoje pozicije i u vrtićima (mada je tu valjda dovoljno da nose pendreke), šurovati sa dilerima ili biti pregaženi od istih koji usred bela dana naočigled svih vode svoj unosni posao. Direktori će izigravati francuske sobarice kako ih iz nekog budžaka ne bi zadesila ista sudbina napadnutog. Sistem će se zbog svoje navodne humanosti i nužnosti uvodjenja demokratskih vrednosti praviti slepim, i u nedrima gajiti mala zla koja vode ka nekim mnogo većim i opasnijim. Ostalima ne preostaje drugo nego da se pomole za neki meteor koji ovog puta neće promašiti sav besmisao ličnog i opšteg kukavičluka i sveopšteg haosa koji vlada u ovom zamišljenom redu.

(Novembar 2015)

Mali korak velikih ljudi

Ne možeš zamisliti šta te čeka. Osobito ako ti je to prvi put, a svaki put na tom putu je uvek neki prvi, osobito na nepromenljivi datum nepromenljivog početka koji krasi jedinica od koje ćeš uporno bežati. Sa viškom istih će te proglasiti lenjivcem i neradnikom pa ćeš možda nekim nepredvidivim slučajem (iako je u sadašnjosti to skoro pa nemoguća priča, jer je ovo vreme svakojakih „genija“ i velikodušnih nezasluženih poklona) po prvi put uraditi istu stvar drugi put i to sledeće godine u isti čas. Ipak, tebi se to sigurno neće desiti jer se najgore stvari uvek dešavaju drugima, a i nisi od sorte goniča usamljene cifre. A i da se dogodi, nije najgora stvar u životu boriti i neizboriti se sa brojem jedan jer je lako dokazivo da su mnogi sa mnoštvom jedinica u džepu danas za razliku od nekih čudnih vremena u kome se to smatralo sramotom, u stvari postali broj jedan kome se klanja, zavidi, a ponekad ga se i plaše. Ali ne treba otići toliko daleko jer je matematika iako egzaktna nauka sklona menjanju nekih pravila, kada je projektovanje veština, znanja i vrednovanje ljudi u pitanju. A budućnost nam valja svakojake narkotike i ozdravljenja.

Ne možeš zamisliti šta te čeka iako su te možda već zastrašili rečenicom – čekaj, čekaj, samo da kreneš, pa ćeš videti! Ali ne obraćaj pažnju na to. Videćeš neke svoje vršnjake kako unezvereno očekuju skidanje skalpa iako te zapravo niko ne sme čvrknuti ni jagodicom prsta po glavi. Ne smeju povisiti ni glas na tebe, šikanirati te, očekivati da budeš živa enciklopedija ili zamorac osim što će ti već drugog dana na ledja natovariti teretanu od barem jedne četvrtine tvoje ukupne telesne težine, za domaći zadati jednačinu sa jednom nepoznatom, sastav o tome ko su ti mama i tata i čime se bave, poslati dopis roditeljima o mogućoj destinaciji za školu u prirodi sa pravilno rasporedjenim ratama, i još neke nebitne sitnice. Nije neobično da se tako desi, ali se tebi neće to desiti, iako treba od malih nogu biti spreman na neprijatne izazove novih životnih početaka od kojih se ovaj ubraja u jedan od najznačajnijih, iako sa protokom vremena biva sklon ulepšavanju i pre svega zaboravu. Većina će se na tom neravnom putu mačevati sa raznolikim brojkama dok će se veštiji isključivo boriti sa peticama, a onda samo za njih. Neki će ih dobiti a da ih nisu zaslužili pa ni tražili. Najbolje će preživeti samo na kraći rok, a neke postati zrele, poželjne i prestižne desetke kada dodje njihovo vreme. A nije nemoguće tj. čak je verovatno da će sve to postati tako nevažno iako je izazivalo toliko buke i nemira.

Ne možeš zamisliti šta te čeka iako ćeš se najverovatnije naći u društvu već poznatih drugara iz susedstva ili vrtića, pa je potpuno zamislivo da se ne može nista tako nezamislivo čudno desiti. To su tvoji budući šaptači, pomagači u preskakanju predmetnih prepona i u nošenju štafete na stazi obrazovanja, ali i konkurenti koji neće biti imuni na podsmeh ukoliko nešto ne znaš ili provokaciju ukoliko znaš više od njih. Kako vreme prolazi, njihov uticaj će rasti makar se u tebi nešto lomilo i savijalo, ne dopadalo i odbijalo. Uticaj i autoritet onih koji su tu zbog tebe, iako neki nekad pomisle da si ti tu zbog njih, biće sve manji osim u slučaju onih koji su lepotom svog bića uspeli da ti se uvuku u memoriju do kraja života, i čega ćeš biti svestan tek kada sve prodje. Neki će zasluženo poneti titulu trenera strogoće i postavljača temelja tvog neotudjivog znanja koje će se godinama kasnije nadogradjivati. Neki će izbledeti i nestati iz vidokruga onog momenta kada prestanu da budu bitne njihove isprazne i promašene nastavničke karijere. Medju svima njima će ostati oni najvažniji koje ćeš bez problema prepoznavati na nekim budućim proslavama godišnjica male ili velike mature, bez obzira što će promeniti svoj lični opis ali ne i lični pečat. Ostale ionako nećeš imati potrebu i želju da saslušaš ili vidiš.

Ne možeš zamisliti šta te čeka, ali računaj da pravda nekad nije dostižna. I da su razočarenja neminovna. Neki „trudovi“ nenagradjeni. Veliki napori i zalaganja sigurno pohvaljeni i potvrdjeni. Kriterijumi ocenjivanja različiti. Naklonosti ili neprihvatanja izvesni. Gubljenje časova, nerava i vere u svoje profesore – moguće. Otkrivanje nepoznatih svetova i sticanje znanja najlepše iako najteže. I to da su tvoja prava zaista velika ali obaveze još veće, ali ne naspram onih koji su dužni da te paze a ne zoveš ih mamom i tatom, već naspram sebe od koga mnogo toga zavisi. Ne treba nikud žuriti pa ni ka odrastanju koje će doći brže no što se nadaš.

Budi siguran da će ovaj današnji dan, za tebe koji nažalost odlaziš iz carstva čarobnjaštva i bajki i ulaziš u pomalo surovi svet odraslih, biti mali dan za čovečanstvo ali veliki za Tebe. Zamisli mali školarcu – i ovaj današnji, i neki drugi prvi septembar je uvek novi početak.
I ne boj se, iako ne možeš zamisliti šta te čeka. Ali slobodno zagrizi jabuku saznanja, budi najbolji što možeš, i veruj da istinu zbore oni koji govore: Od kolevke pa do groba, najlepše je djačko doba!

***

A vi poštovani roditelji, koji ćete jedini i razumeti ovaj tekst jer ste kroz to odavno prošli – budite uvek uz svoje dete. Budite njegova podrška, savest, nesavršena enciklopedija koju će osloviti bez straha, njegov uzor i motivator, dok ne nauče da je glavni u njima samima. Ne oklevajte da ga učite pravim vrednostima, ne potencirajući da je važno samo snaći se, iako nećete biti daleko od istine, ali mnogo bliže samo(za)vara(va)nju. Naučite svoje dete da misli i da to pokazuje iako mu to neće uvek ići u korist. Pospešite njegovu samostalnost jer će to neko umeti da ceni. Naoružajte ga strpljenjem da se u životu treba predano boriti, i znanjem čime će osvojiti sve što poželi. Čak i one koji to sami nikada nisu umeli da steknu. Ako i pogrešite, nemojte lagati da nije moglo drugačije. Razumeće sve jednog dana. Čak i ono zašta mislite da je samo vaša privilegija. Srećno!

(Septembar 2015)

Ambis-ador

Treslo se brdo, pa gora, pa planina, pa počeo da kulja dim i suklja vatra, zamalo da i novovremska Sodoma i Gomora dožive reinkarnaciju svog nestanka, ali se na kraju kao što mudra izreka kaže samo rodio miš. Sad je sateran u rupu, gde živi sa velikom porodicom drugih prognanih miševa, gde mu preostaje da gricka zagadjeni vazduh, dok ne smisli bolju taktiku za nadživljavanje. Tragovi sodomije nad uzburkanim intelektualnim snagama koje su i digle celu prašinu kako bi se konačno otvorile poluzatvorene ili većma sklopljene oči, ubrzano bivaju uklonjeni jer komunalna služba za zataškavanje frapantnosti  i ubrzano zaboravljanje  istih radi punom parom. Uostalom, svaki dan iz čarobne kutije nezamislivih iznenadjenja iskoči bar po jedna nova istincata priča koja je u rangu čiste fantazije, u koju zdravorazum teško može da poveruje, ali koja uvek uspešno ne demantuje da čudesa opstaju. Sve to me nakon sleganja prašine, u koju se uspešno zamaskirao poput kameleona i dotični dogadjaj, naterao da ipak dobro porazmislim o sopstvenoj sudbini, koja je ništa drugo no parčence moguće kolektivne tragedije. Nikad se ne zna Ko može da ti zakuca na vrata i traži dokaze a i kad ih nadje da ih ospori ili pripiše njihovu (bez)vrednost nekom originalu za koji nisi ni znao da postoji.  Doduše još nisam postala doktorka, čak ni masterka mada sam to mogla očas posla za jednu jaču hiljadarku uvek tražene i kvarno rastuće strane valute  i uz priložak originalno prepisanog ili neoriginalno namučenog rada. Sprečila me melanholija u stvari, inače bi stvar dogurala i do postdoktorata, ali ne verujem da se i to neće desiti samo ako se naljutim. I ako mi naravno preki sud garniture direktora na čelu firme koja bi mogla da me primi na posao to postavi kao uslov. Uostalom, sve to može da se upakuje za nekoliko dana, u vrh glave sedmica, pa nema razloga da se mučim kad Mog konkursa ni na vidiku. Ukoliko bi pak ovo trebalo za neku od pozicija Ministarstva, obećavam da bih to uradila u roku od 24 sata. Kad hoću, sve umem, i mogu. To umeće se uči od najboljih, proverenih, a ko neće i ne ume, neka zaboravi na mučenje usled truckanja službenim Audijem i gladovanja u poslaničkoj i ministarskoj menzi. Štono bi sažaljivi ljudi rekli – zaista sam osetila strahovitu  mučnost što je  jedan uspešan, sa silnim nagradama, napisanim radovima i vrhunskom pozicijom čiji su neodvojiv privezak majušni privatni avion i neprimetni rols rojs,  šarmantni gospodin zavodljivih manira, ljupkih šiški i zvučnog imena,  veličanstveni Mića, brzinom svetlosti izleteo na ulicu i postao obesparen, obesposlen, obezglavljen, obeščašćen.  Doduše, nogu nije dobio otpozadi već ju je sam sebi gurnuo u pozadinu, kako čojstvo i junaštvo i nalažu. Samokritika je veoma pozitivna osobina. Premda pogurano spoljnom kritikom i hajkom, ipak je i to nešto naspram onih koje nikakvi dokazi ne mogu da maknu sa dočepanih pijedestala. Da je Japanac, mogao je još i harikiri da sprovede, no na sreću Srbski Junaci ipak više cene život, makar mizeran bio.  Najgore od svega je što se taj jad našao sad medj’ paćenicima na Birou rada gde neradnici moraju svaka tri meseca da pečatiraju svoju radnu nesposobnost. Ono što me pri tom najviše štrecnulo jeste – Sa kojom školskom spremom će dotični biti evidentiran jer mu još nije vreme da džabalebari po parkovima igrajući šah ?  Hoće li mu se priznati celokupno radno iskustvo fortanja svih i svega uzduž i popreko? Da li će po osnovu lažnog predstavljanja a time i stečenih sitnica poput gorenavedenih letećih i zemljećih sredstava ličnog prevoza,  može biti i nekoliko skromnih vila po belom svetu i rodini, kao i verovatno izuzetno skromnih porodičnih deviznih rezervi biti javno ili tajno opomenut? Hoće li izbeći onaj ružan nakit za noge koje izvanredni pregovarači sa silama pravde umeju da trampe za prave rešetke i super drugare kojima bi mogli da održe prolongirane kurseve iz privrednog preduzetništva? Hoće li mu prijatelji, saradnici, kolege, inače krem i marcipan trenutne vladajuće državne garniture ipak oprostiti sićušan greh rane i produžene mladosti, nezrelosti i nestašnosti, i kao nagradu za pretrpljeni bol i sramotu za par godina ipak dodeliti mesto glavnog ili desnog od prvog savetnika Ministarstva za posrnule i rehabilitovane? Hoće li ga sada u ovakvim teškim trenucima preokreta podržati nabubrela, mladjahna i na pamet upecana supružnica  i možda, o nesreće li, morati da proda onaj od pet karata brilijantni prsten sa venčanja vredan svega 70-ak hiljada a da nisu dinari, kako bi se isplatili platinijumski advokati? Kako će uopšte izgurati ovaj šuplji ni tamo-ni vamo period do krvavo zaradjene penzije ako mu se ne dozvoli da reprodukuje svoje sposobnosti i znanje?  Hoće li u ambis javnog kamenovanja povući sve te jadne studente i studentkinje koji su em studirali a neki em i doktorirali ali baš kod Miće u kabinetu danonoćno prelistavajući i memorišući  preobimne skripte? Misli li neko da će u potpunosti da se raspadne državni vrh i podvrh, firme kolabiraju ako nekom padne na pamet da stavi katanac na njegovu školicu? Ne, ne, to nikako ne sme da se desi! Da li mu ipak treba dati šansu da se izvini i napiše taj famozni doktorat do koga mu je tako stalo i diplomatskim kanalima pronadje veza da se to konačno odbrani u Londonu? Onda će sve koze i ovce, jarci i ovnovi biti na broju, prašina obrisana, slučaj uglancan i stavljen ad acta da se vise ne uzbunjuje narod. Možda je ovo poslednje rešenje najhumanije, meni se bar tako čini. Razvezah previše o golicljivoj temi a da se i ne osvrnuh na ono zbog čega je moja zabrinutost u stvari dosegla alarmantne dimenzije. Apropo date priče, uzbudilo me to da se i meni, i kome god, može desiti slično. Jeste da su polazne tačke naspram datog slučaja dijametralno suprotne (ovo se odnosi samo na one koji su prošli sopstveni detektor laži a da ovaj nije ni zucnuo) ali nikad se ne zna. Naime, šta ako se sutradan meni neko tako pojavi na vratima, i kaže – Daj diplomski rad sa fakulteta! Daj maturski rad iz srednje škole! Daj svedočanstva i sve diplome za odlični uspeh iz osnovne? U vrtić na svu sreću nisam bila. Onda će možda potražiti onu diplomu iz plivanja, a i one sa kurseva stranog jezika. Ako mi ne veruju, mogu da otplivam 20 metara ledjno, 500 m kraula, i 1 m baterflaja a jezik mogu da uvrćem kako god požele. Imam i neku diplomu što sam zgulila iz neke strane zemlje, ozbiljnu za neke druge teritorije ali ovde mora da se nostrifikuje i da je okreću i od napred i otpozadi da bi proverili da nije izašla ispod fotokopirke, ali hajde tu da ne računam. Onda neki sertifikat za kompjutere. Ne idem na kurs kreativnog pisanja a volim i usudjujem se da pišem, pa će možda i za to da mi traže a to već nemam. Šta ako država kaže jednog dana da to što je ta ista država izdala u tada jedinim obrazovnim institucijama nije moje, nego da sam prepisala i radove i imala dvojnicu na ispitima i na časovima? Šta da se radi sad, šta? Zašto se ne bi to desilo kad se dešava ono što neko i ne može da zamisli da se dešava? Ako je neko mogao da bude rektor sa lažnom diplomom, zašto ne bi bio i korektor istine? I da mu drugari iz opozicije, tj. države a u stvari najbliži pajtosi dolaze da uz kaficu dobiju svoje parče obrazovanja na papiru?  A što ja jednostavno ne bih sad upisala taj najuspešniji privatni univerzitet uz obećanje da ću ispite spremati kao nekad, i da neću ni od koga tražiti da me provoza do nekog motela da bih položila, a ako baš mora,  mogu nekom i seminarski da napišem ali za regularnu, trenutno važeću satnicu od dva evra bruto? Još sam čula da sa takvim mega znanjem čovek može da očekuje da možda dogura i do ambasadora, a ja tako volim da putujem. Upis je ovih dana…Sad ili Nikad! Valjda prijemni neće biti težak. Još mogu naučiti konačno i da pevam kao asistentkinja klaberka Nata, ako je nisu već šutnuli, treba proveriti. Da ne govorim o neposrednoj saradnji sa elementima državnog oštrog vrha medju nastavnim redovima, sa čijim slizavanjem možda dobijem i ono ambasadorsko mesto.   Uostalom…onu nesudjenu hiljadarku za državni master mogu da preorjentišem na mnogo isplativije mesto. Bogo moj, kako sam samo pametna…doduse sa zakašnjenjem. Šta na kraju reći a ne zapevati – dati onom čoveku izvinjenje za uzor svim jedinkama gladnim titula i praktičnog umenja što se zove snalaženje. I da izdajničke snage intelektualne prodane elite stave rajsfešlus na usta. Nego kako drugačije?