zivot

Zima jednog leta

Trenutno ne potapate svoje sunca i vode željno telo u nekom od proverenih, bliskih mora ili na nekoj dalekoj, namenjenoj egzotičarima, obali? Ne lomatate noge po gudurama domaćih ili tudjinskih planinskih venaca, hvatajući primetnu nijansu koju je nešto jeftinije moguće kupiti u solarijumu? Ne lečite bolne udove i kičmene pršljenove u nekoj od preživelih banja sa ili bez vaučera, ili nekoj stranoj, na glasu spa? Jasno je onda da ste ili točkić vlade u zalasku, ili pak budući vladalac u izlasku; ili “socijalno” biće koje “živi” od socijale s kojom može priuštiti tek komadić hleba, čašu česmuše i lavor za pirkanje; ili uposlenik na minimalcu, ili srednje žalosnoj tj. prosečnoj plati; ili mrzitelj letnjih koještarija zvanih letovanje; ili čak sam premijer lično koji od 365 ili 6 dana, radi celih 367, bez namere da uopšte odmara osim izmedju ponoći i 3 ujutru kad mora da ustane i pripremi se za prijem par desetina hiljada zainteresovanih građana koje će u maniru pravog profesionalca, ali malo emotivno i više intelektualno, na momente rodjački a pre svega domaćinski, ugostiti do negde pred svoju laganu večeru.

Ukoliko ste iz one prve grupe, ne treba vam zavideti jer ćete po nalogu svog i našeg Boga Oca, odmora videti tek u septembru. To i nije tako loše jer su aranžmani tad znatno jeftiniji, čime se neće ugroziti vaš bedan porodični, iako će se podjednako opteretiti jak državni budžet isceđen iz neposlušnih poreskih obveznika. Malo je samo nejasno kako to “tehničari” tj. Vlada u ostavci i dalje vlada za iste džeparce, dok će novoformirana umesto odmah na posao krenuti da odmara a da nije stigla ni da se umori od prethodnog nerada. Osim ako se pod tim ne podrazumeva obilan vonj tokom lobiranja za neku od pozicija apostola. No dobro, u vremenima kada smo najjači magnet za strane investicije, što bi trebalo da iznosi negde jačinu magnetnog polja oko 100 tesla (to je jače od onog naj američkog), apsolutno ima smisla uraditi nešto po pitanju podizanja (osim novog našem najvećem naučniku) i jednog spomenika u čast Oca Bogova koji je zaslužan kako za sputavanje godišnjih odmora saradnika, tako i za to što imamo najbolje radnike za “te pare” koje čine cenu rada. S obzirom da je u pitanju suma za koju taj civilizovan svet investitora ne želi ujutru da otvori očni kapak i započne svoj radni dan, zemlja belog roblja koje radi poput crnaca ili žutaća za šaku zrnevlja, uistinu nije loše mesto za bilo kakav naučni eksperiment o neprekidnom protoku besplatne energije koja pokreće ogroman kapital.

Iz tog razloga više nismo na rubu propasti, već jedna od najbogatijih država Evrope, te svako spadanje u grupu onih kojima je kada milija od mora, ravnica od brda, smog od kiseonika, zaslužuje dobijanje ordenja za nehedonizam. Posla ionako ima previše, samo treba mudro ekonomisati. U to ime, protiv uroka neumerenog budućeg roda, prekomernu količinu paradajza treba zavrljačiti u potoke, mleko proliti niz asfalt, a maloletnicima i penzionerima radne navike uterati letovanjem na voćnim plantažama gde će nakon 12-časovnog rada, osim kontinentalne nijanse barabar merljive sa morskom, obezbediti i “te pare”.

Slabo podnošljivu vrelinu leta rashladjuje dodatno razvijanje dobrih medjunesusedskih odnosa povremeno daleke, ali sa tendencijom nam približavanja Amerike, i oduvek prijateljske Kube koja sticajem okolnosti na svojoj teritoriji održava neprijateljsku američku vojnu bazu i ozloglašeni zatvor Gvantanamo. Ozloglašen jer je u pitanju sabirni centar nahvatanih mudžahedina, verskih fanatika, zarobljenika sa područja Avganistana i Iraka, navodnih ili pravih terorista koji su dolaskom na dotično mesto obezbedili jednosobne samačke stanove i mučenja o kojima se glasno ne govori. Po nalogu sada već bivšeg imperijalističkog predsednika, poznatog mirovnog nobelovca, zatvor raseljava svoje stanovnike diljem sveta. U cilju praćenja svetskog trenda uvlačenja malih i nevoljenih u nezasite pozadine moćnika, dvojica dobrih momaka koji su verno sluzili Al Kaidi i Talibanima, i koji znaju sve tajne efikasnih samoubilačkih i masovnih terorističkih akcija, mogu nakon velikodušnog odobrenja naše domovine, računati na poznatu srpsku dobrodošlicu sa hlebom i solju. Dobijanje državljanstva se podrazumeva, kao i povezivanje sa ličnim porodicama i centralama u Sandžaku i Gornjoj Maoči. Sunovratnom politikom preuzimanja tudjeg otpada, pa i ljudskog, pomirićemo sopstvenu humanost i ideju svih prevazidjenih opasnosti po nacionalnu i svetsku bezbednost.

Mi volimo svet. Samo sebe ne.

(Jul 2016)

Čovek – Životinja

Zbog lošeg tretmana životinja postoji opšti prezir prema ljudskoj vrsti, čak i mržnja prema ljudima koji svoje pozitivno ponašanje i emocije selektivno daruju. Naravno, to potiče od strane onih koji smatraju da životinje zaslužuju bezuslovnu brižljivost, negu i pažnju. Ali, da li životinje zaslužuju bolji tretman od ljudi osim što zahvalno (prirodom stvari) ćute i priklanjaju se onom ko o njima želi da brine, ne tražeći ništa za uzvrat? Zašto neki (pre svega nesrećni) ljudi sve to moraju da zasluže? Verovatno zato što razum traži zaslugu razumnog, a toleriše nesvesnost nerazumnog, i gde razuman sme da bude nesrećan, ali njegova nesreća ne sme da bude nerazumna, ili prevelika da bi je jedan razuman mogao ublažiti ljubavlju, ili ukloniti pažnjom.

Nesrećna životinja se spašava zahvaljujući sopstvenom nerazumu i nesvesnosti, aktivirajući ljudsku samilost. Nesrećan čovek se spašava kroz lični razum i vremenom, i opet, a ipak – i uz ljudsku samilost. U tom razgraničavanju, neki se pozivaju na pojam nedovoljne ili nikakve zahvalnosti, dobro prosudjujći da je ljudska zahvalnost kratkoročna i da nema veze sa količinom ukazane pažnje, niti objektom poklanjanja pažnje. Pri tom čovek traži bezuslovno pripadanje, zanemarujući da to znači i bezuslovno davanje. Trajnost takodje. Otud verbalizovana životinja zvana čovek, kada prestane da liže ruku svom gospodaru (davaocu pažnje), bez obzira na razlog (a razlog se imenuje kao nezahvalnost), postaje teret koji treba izbaciti na “ulicu”. Kažu – snaći će se sam nekako, a i dosta mu je kada već ne ume da dugoročno ceni dobijeno, nego samo uzima od dobročinitelja. No, da li je egoista onaj koji traži zahvalnost ili onaj čija zahvalnost ne ume da traje? I imaju li ljudi potrebu da budu dobri zarad (samo)dokazivanja, ili je čovek po prirodi već dobar, ali okolnošću izazvan da dobrotu pokaže? Da li zaista više verujemo životinjama no prosjacima? I zbog čega? Zatvaraju se oči pred okrutnošću nad ljudima, patnjom nevinih, ljudskom igrom. Naučeni smo da svoj mir štitimo begom od tudjeg nemira, jer bi njegovo puštanje poremetilo sopstveni balans koga postaješ svestan tek kad vidiš tudji haos. Ignorisanjem spasavamo sebe od činjenice da je čovek krvoločna životinja koja je negde prinudjna da se bori za goli život, a negde za bolji pansion. Sa prekomernim dopuštanjem ružnih slika postajemo tupi na nesreću i tvrdi na ljude.

Životinji verujemo, jer je ona biće instinkta i ne napada ukoliko nije napadnuta (da li?). Zato za davanje ljubavi životinji opraštamo neuzvraćanje, ali joj ne opraštamo ni napad (ubićemo), dok samilost ka prosjaku dovodi u pitanje našu savest – radimo li to da bi sebe opra(vda)li, ili on prosi da bi nas obmanuo, zloupotrebio, izazvao sažaljenje sa posledicom kojom može da kupi svoje mesto. Ljudske duša ume da se gadi svoje nemoći, ali radi preživljavanja prihvata nečiju dobru volju, i zato čoveka ne treba osuditi što nekada na zahvalnost ćuti, ne misliti da to čini zato što je zao i loš (možda ima takvih), nego što pomoć nije tražio ali se ipak nadao, te da nije ni dužan da zbog toga bude rob nečije nužde za zahvaljivanjem. Zašto uopšte činiti takva dela dobročinstva koja se moraju naplaćivati vernošću ili klečenjem? Zašto ne tretirati bilo koje ljudsko biće kome nešto treba kao običnu životinju koja može, ali ne mora, da ti išta vrati? Davati, pružati i biti dovoljno ispunjen time.

Čovek lako vežba dobrotu tamo gde je lakše. Ispoljava naklonost gde su očekivanja redukovana, ili taman onolika da davalac može da se umori, a da mu se ne gundja (jer ljudski primalac takodje često sebično traži beskonačnost i trajnost davanja). Zato glatkoća dodirnute dlake pruža više topline od nekih (neiskrenih) ljudskih zagrljaja. Projekcija tipa “ovako bih želeo i mene neko da pazi” može da govori o pretrpljenom iskustvu pogubljenih, ili nikada doživljenih pažnji, uz potencijalni bol “uginulih” ljubavi, ili pak neiskustvu nahranjenim strahom od, unapred na smrt osudjene, nepoznate bliskosti.

Ljubav prema životinjama zaista liči na bezuslovnost koju bi valjalo svaki bližnji (i “daljnji”) da dobije, bez obzira na čestu tišinu zahvalnosti. A ljubav prema ljudima? Život je … nužnost sačinjena od straha, naklonosti i mržnje. Iako nekada zaslužuje ravnodušnost, životinji čoveku treba pokloniti sigurnost.

(Maj 2016)

(Ne)Daj glavu

Ako samo uspe, biće to prava (r)evolucija. Davaće se oglasi, raspisivati poternice, ucenjivati, formirati zvanične i crne berze, vršiti otimačina, raditi donacije, oduzimati bez dozvole i pitanja. Bogati će kao i uvek imati bolji izbor, siromašni će platiti upravo njome, kao što su i do sada činili, mada u prenosnom smislu. Osim nade da će se time omogućiti čudo, preostaje i ona da je civilizacija na putu neslućenih promena. Neizvesno da li pozitivnih. Ako naravno uspe. Onaj od koga niko ništa ne traži, moraće da se zapita šta sa njim nije u redu i čemu se vala i rodio ako mu niko ne zavidi i ne želi ga.

Počelo je tako što je ruski pacijent, oboleo od teške bolesti koja ga je prikovala za invalidska kolica i kome je svaki dan života u stvari poklon od strane sigurne smrti, rešio da se odrekne svog onemoćalog i beskorisnog tela, i svoju glavu prilepi, prišrafi, zašije, pridoda, uklopi u telesni koncept donatora čija će sopstvena glava biti pretesterisana i sigurno stavljena u formalin. Verovatno će motivi odbačenog, ali humanog mozga koji je to u ovo novo, “svetlo” doba čovečanstva dozvolio (kada nema zvaničnih giljotina osim nečim izazvanog odsecanja glava u Saudijskoj Arabiji) biti podrobno naučno ispitani. Davalac trupla za sada nije poznat, ali se zna ime lekara koji će se usuditi da napravi senzaciju, iskušavajući prirodu uz poigravanje neurohirurgije. Italijan Sergio Canavero je taj hrabri tvorac potencijalnog realnog Frankenštajna, koji zapravo i nema šta da izgubi, osim već osuđen na kratkotrajnost – težak život. Sačuvao bi i dosadašnje stečeno znanje i iskustvo. Možda će ta 2017-ta godina biti ne samo godina preporoda pacijenta, već i uvod u fenomenologiju dobrovoljnog ili prisilnog prišivanja glava, kako već ustreba.

Ostavite na stranu sad ovu posebnu zdravstvenu nepriliku i probajte da budete iskreni, priznajte: čiju biste glavu uzeli makar na jedan dan da se siti naodmorite? A svoju poklonili, jer ne znate šta ćete s njom i već vam je opasno dozlogrdila. Ili možda nečiju preuzeli da shvatite kako funkcioniše um koji nikad niste mogli da razumete? Ili ste potajno zaljubljeni u nečiji mozak i tako bi ga rado prisvojili da ga nikad ne vratite?

Zamislite da sebi presadite glavu našeg ili tuđih premijera, sve-(ili ne-)moćnih predsednika, ministara koječega, nedodirljivih kraljeva, doživotnih vladara, poglavica plemena. Bi li vam se o takvu glavu razbila tikva što ste je sa djavolom posadili? Zamislite da imate u posedu um koji će donositi i sprovoditi zakone i bezakonje, inicirati ratove i glad, ucveljene poniziti, sebi slične uzdizati. Ili da dobijete glavu neke starlete ili starletana, gde bi verovatno navukli večitu promaju izmedj ušiju, od koje bi imali samo problem sa sinusima, ali ne i problem zadržavanja složenijih misli, jer su nepovratno zakržljale od kolevke pa do groba. Ili da se presadi glava Japanca na telo Srbina (hodali bi brzinom od 300 na sat), nemačka na Afrikanca (bili bi to pravi Zulu-mćari), englesko na neki arapsko teleso (Allahu Quinn Akbar). Kako bi sve te glave rukovodile tim poznatim, ali ipak tudjm ekstremitetima, osim ako je akcija mozga zaista kriva za svaku reakciju tela, težeći ka krajnjoj divinaciji? Da li bi kičma balerine slušala glavu boksera koji je oduvek voleo ples, ali imao prejake pesnice i trapavost nogu za port de bras? Šta bi se moglo korisno uraditi sa glavom pisca, glumca, budiste, aboridžina, ahrimandrita, nezaposlenog, goniča zaprege, princa, filozofa, grobara, poslanika u skupštini? A kao vrhunac – šta bi se desilo da Ona svojoj krhkosti pokloni muško poimanje stvari i sveta? Bar bi se bolje snalazila u prostoru i bila za nijansu srećnija, jer je nauka tako izračunala. On pak zamenom nikada više ne bi ništa zaboravio, a ni oprostio, iako bi uporno tvrdio da je. Razlika u gramima bi se već nekako kompenzovala.
I šta ako se u banci glava izvrši zamena poput one zamene beba u porodilištu, te dobijete neku ništavnu za koju niste platili? I da li bi zapravo ipak radije kaparisali nečije famozno telo, a svoju glavu ni po koju cenu prodali?

Stari srpski mudraci su odavno rekli – živa glava sve podnese i na sve se navikne. Pa, i na sebe. Čuvajte je zato na ramenima. Ne zna se kad će zatrebati.

(Maj 2016)

Srednjenepčani

Zauzeti neko od prvih deset mesta na dvo- ili trocifrenoj brojčanoj skali evropske ili svetske liste, ne zvuči nimalo loše. Štaviše, govori o tome da se neko poprilično potrudio da to i postigne. Kada se tome pristupi sa aspekta napornog treninga koji (neki tvrde) pruža izuzetno fizičko i psihičko zadovoljstvo, onda definitivno treba “odati dubok naklon” za upornost. Verovatno suštinu hedonizma, bez obzira na oblik, valja poštovati čak i kada ispolji neprijatne indvidualne i kolektivne posledice. Visoko četvrto mesto koje po količini unetog alkohola Srbija drži u Evropi, potvrđuje da mi i te kako možemo biti blizu nekih vrhova po nečemu, osim po nesuvisloj politici prepoznatljivi, a i prigodni za društvo i opuštanje bez skoro ikakvih (kvantitativnih i starosnih) ograničenja.

Zovu ih bombondžijama (sigurno ne zbog likerskih bombona), mokrom braćom (bez tečnosti je nemoguce preživeti, dok bez toplote i može), alkosima (zvuči latinski prefinjenije, iako je obična skraćenica), pijanistima (nepogrešivo umeju da odsviraju svaki ponuđeni aperitiv i to bez gledanja u meni), a često i sisarima (iako je logičnije da upadnu u grupu Porifera, ili tkzv. sunđera).

Postavljanje solidnih temelja za nastanak vanrednog ljubitelja i “ljubimca” dobre i nikakve kapljice kreće od momenta kada se zakorači u život. Preko 25% problematičih konzumenata alkohola koji su rešili da postanu roditelji, verovatno će proslaviti taj bitni dogadjaj završivši u delirijumu. Umereni, kojih je preko 70% će i pored unetog pića narednog dana znati i sopstveno i detetovo ime, dok će apstinentnih 5% ovo životno pretumbavanje podneti potpuno trez(ve)no. Ukoliko se za takve ili manje bitne povode priča ponovi, dok mališan(ka) obilaskom prodavnica uredno osim cigaretama i alkoholnim pićem snabdeva jednog ili oba roditelja (osim što će na jednog tatu tu doći 3 mame, premda je u zlatno vreme deka i baka taj odnos bio 1:13), dete će verovatno negde u vreme polaska u školu već iskusno oblizivati rakijske čašice i skidati penu sa ivice čaše. U 12-oj godini će već imati prva ošamućenja praćena sitnijim mučninama, koje svoj uzbudljivi scenario najčešće zaokružuju ispiranjem stomaka, usled trovanja alkoholom na proslavama rodjendana, malih i velikih matura. Kako vreme prolazi to je vremenski period potpadanja alkoholnim dražima duži, a količina protočne hemije veća, što je samo dokaz da je redovna praksa jedini pouzdani izvor životnih, a time i “tekućih” iskustava. Uslediće venčanja, krštenja, zapošljavanja, razlozi za patnju, očajanja, ushićenja, da bi se sve završilo sa jednim ili više “neka mu/joj je laka zemlja” (u zavisnosti koliko je bliskost i ljubav – ka pokojniku i čaši velika).

U 15% saobraćajnih nesreća će upravo On biti kriv što je neko ostao osakaćen, ili ostao bez sebe, nekih bliskih ili drugih. Doduše, u Srbiji će zbog ovog prekršaja vozač, ako ga uhvate, ostati olakšan za 50 do 170 evra, ali će zato u Austriji ili Italiji isti poželeti da zauvek pređe na vodu i “vodene preradjevine”.

Pred veoma alkoholisanom osobom, koja osim pića u sebi nosi i nešto od ludila, i koja vas može zbog nekog duga, upućenog pogleda, gesta, reči, ili usput zapaziti, tek u 50% slučajeva imate šanse da dočekate novi dan.

Ako volite alkohol, ali ne volite život, 20% vas će konačno ostaviti ovo prvo, ali ostati i bez ovog drugog. Čak i ako ga cenite, ali više volite alkohol, računajte da će vam On (u)skratiti barem 5000 dana života.

Oko 2/3 ozbiljnih alkoholičara dolazi iz alkoholičarskih porodica. 1/3 incidenata izazivaju pijanci. 30% lečenih alkoholičara su samci. I da, alkoholizam nije definitivno izlečiva bolest. Naravno, prekomerni alkohol nije ni lek, iako vas mogu namazati rakijom da vam ubiju temperaturu, onemoćaju bakterije u grebajućem grlu, ili smanje otok od nervoznog zuba. Alkoholom nećete doseći nirvanu, iako možete svet videti u ružičastim nijansama. I nikako ne bežite od belih miševa iz predstave delirium tremensa.

Naravno, zameniti alkohol vodom značilo bi uskratiti sebi zadovoljstvo uživanja u nekoj čaši(ci) kvalitetnih pića. Čaša dobrog vina, nešto malo gorkosti piva, slatkoće likera, ljutine rakije i vatrometa raznih ukusa nije razlog za samobičevanje. Ne morate baš piti da ga/je zaboravite. Niti se častiti “unučićima” i “nameštajem” kad ophrva tuga ili neizmerna radost. I hrana može biti fina uteha, a slasne krofne, salčići, ili vanilice sa rakijom, spokojstva vrede. Prijatno – živeli! I sa ne baš slavne i korisne liste se (s)maknuli. Srednjenepčanost je vrlina.

(April 2016)

Zakon budjenja

Probuditi se i ponadati da će dan doneti isključivo pozitivne vesti, ili barem ostati u statusu nezaprepašćenja nezamislivim, neprijatnim činjenicama, verovatno je slika sa kojom se svako(dnevno) suočava. Ipak, život uporno i tvrdoglavo demantuje te pokušaje očuvanja jedva dostignutog mira, bez obzira na uzrast, pol, status, mesto življenja, iako se poslednje može uzeti kao štih na koji valja računati, čak i u vremenu sveopšteg haosa.

Izlistati dnevnu štampu, odslušati vesti, pročitati internet informacije, čuti priču neutralnih, poznanika ili suseda, načini su kojim dopiremo da realnih dešavanja koja sigurno utiču na naš život. Nekada u većoj, nekada u manjoj meri, nekada tek površno i pored izrazito negativnih konotacija. Nasilne smrti, nasilni životi, prisilna ponašanja, prisilno ćutanje, silni ljudi, silne nepravde.
Imunitet na izloženost tome nekome neobjašnjivo jača, dok drugima potmulo i postepeno rastače zdravi razum. Postavlja se pitanje – da li je razlog tome drugačije razgraničenje dobra i zla kod pojedinaca i grupa i ima li to veze sa slobodom, zadovoljstvom sobom i životom koji (ne) dodiruje nesreća nepoznatih? Ili sistemom?

Da li smo se i koliko ozbiljno pozabavili činjenicom da je u nekoliko poslednjih godina bilo hitno i neophodno doneti neke konkretne zakone, a i njihove predloge, kojima bi se nehajnom ponašanju nadležnih, smrtima nedužnih, nerazumu okrivljenih bar nekako stalo na put? Ima ih više i mnogi nose lična imena. To su imena nesrećnih žrtava čije su nasilne smrti pokrenule burnije ili tiše proteste i postala razlog preispitivanja zakonodavnog sistema.

Tijanin zakon – donet nakon tragedije 15-godišnje Tijane Jurić, po nestanku zlostavljane i ubijene. Po ovom zakonu, nakon prijave nestalog maloletnog lica, policija odmah kreće u potragu, uz moguće angažovanje specijalizovanih jedinica.
Marijin zakon – donet nakon brutalnog zlostavljanja i ubistva 8-godišnje Marije Jovanović. Njen ubica nije doživeo konačnu kaznu, ali je ovim zakonom pooštren tretman prema pedofilskim počiniocima.
Tamarin zakon – donet nakon strahovitog požara u noćnom klubu, kada je pored 25-godišnje Tamare Miladinović nastradalo još petoro mladih ljudi. Zakonom bi trebalo obezbediti efikasniju kontrolu bezbednosti objekata u kojima se okuplja veći broj ljudi, što bi pojačalo i odgovornost nadležnih.
Aleksin zakon – koji još uvek nije donet, a čiji je predlog pokrenut od strane svih onih koji ne žele da se ikada više ponovi priča nekažnjenog zlostavljanja dece od strane vršnjaka. Aleksa je javašluk i nemar odraslih platio životom.
O tome da bi možda ozbiljno trebalo razmisliti da se donese neki Andrein zakon (maloletna Andrea Bojanić nastradala na pešačkom prelazu, koju je bahatom vožnjom pokosio sin vlasnika “najupečatljivije” TV kuće u državi i gde konačna presuda još uvek nije doneta). Ili možda Draganov zakon (54-godišnji Radoičić nastradao je kada je na njega u alkoholisanom stanju naleteo poznati fudbaler, sin još poznatijeg oca, pobegavši sa mesta nesreće, a potom i u drugu zemlju, bez još uvek donete presude). Ili možda Dimitrijev, Nenadov i Majin zakon koji bi njihove i slične nesavesne roditelje strpale u zatvor, jer maloletna deca NE SMEJU ostati sama u kući. Nužnost donošenja XYZ zakona, kao i zakona o zakonu nepromenljive kazne, ili ublažavanja iste, jer je Neko iz Nekog razloga veći od konačnosti. Činjenica je da postoje takvi koji su iznad svakog donetog pravila. Samo donošenje i formalizovanje zakona ne znači da će se on sam od sebe sprovesti. Ne znači da će pravda biti ostvarena, jer iako je možda moguća, ona najčešće ostaje nedostižna. S odredjenim razlogom. Davidi savremenog doba, koji se mentalno, verbalno ili čak fizički angažuju protiv nemoralnosti, nailaze na klopku. Nedostižnost i dvostrukost aršina, nažalost naša su realnost. Otud i osećanje nesigurnosti, varljive sreće, nepoverenja, ugroženost mentalnog i duševnog imuniteta na svaki pokušaj izigravanja pravde. Osećaj izneverenosti i očaja. Sa druge strane realno je prisutno i sasvim suprotno osećanje – indiferentnost, pomirenost i potpuno ignorisanje te iste nemilosrdne stvarnosti. Uklapanje i(li) podrška jačem. Dobro i zlo su na klackalici.

Zakonitost svakodnevnog budjenja pred kojima će mnogi i dalje bauljati žmureći, drugi gledati nemo, a ostali boreći se za svaku trunku humanizma neće se nikad promeniti. Ipak, ostaje nada da će broj zakona koji ne nosi nijedno lično ime biti sve manji. Kao i da će naš otpor i snaga izazivače Golijate postaviti tamo gde im je mesto. “Budjenje” je dobar razlog za realni životni san bez produženih košmara.

(Mart 2016)

Danrodjen

Nekome se desi slučajno, nekom ciljno, nekom na vreme, nekom u nedoba, nekom iz inata, nekom nažalost, nekom iz ljubavi, nekom iz prisile, nekom nikada ali onda to nije nešto već ništa. Nekom uspe iz prve a neko se zaglavi i ne dodje do cilja, te opet (p)ostane niko. Iz nečega nastane nešto a neko sa nekim opet napravi nekog ili ništa. Na kraju tog puta desi se početak, uz zvuk fanfara ili jecaje tužbalice.

Većina zna njegov tačan sat i minut i na osnovu toga ti naprave mapu kretanja do izvesnog kraja, u koju možeš verovati i uzeti kao izgovor za do-gu-bitke. Ukoliko su te zameli u prostoru i vremenu, nastavićeš ipak da bivaš, sa izvesnošću potpune neizvesnosti i najsigurnijim završetkom pride, što su nijanse u pitanju. Možda je nekima priča unapred napisana, ali ne mereno zvezdama već poreklom, no svoj novčić svako baca u vazduh, ispisujući sopstveni svitak. Desi se jedna veoma komplikovana stvar koju jednostavno zovemo – život.

Početak je trenutak u kome počne da se odmotava nastavak pupčane vrpce koju su samo fizički presekli i time odvojili od uzroka tvoje lične životne (ne)sreće. Meri se gramima i ocenom koja ne garantuje lični životni (ne)uspeh. Slavi se kao dan rodjenja, sa kojim započinje nesvesni povratak u budućnost isprepletene od prošlosti manje više sličnih sudbina svih onih koji su bili zaslužni za tvoje postanje, a da za neke i ne znaš da su ikada postojali iako ih zovu genetskim kršom ako nesto krene po lošem, ili bogatstvom ukoliko probije neki specifični nasledjeni talenat.
Svake godine te teraju da pomisliš želju, čak i kada ih tako majušan nemaš jer ne znaš šta one znače. Onda te vremenom sustignu sve one nevinošću propuštene a u brojnosti nezajažljive. U godinama koje u činjenju ludosti odbijaju na mladost, želiš da ti rodjendan što pre dosegne broj koji će opravdati tvoju neshvaćenu zrelost obučenu u glupost. Želiš da postaneš Veliki jer je njima sve dopušteno iako nesumnjivo i kažnjivo, premda ti moć te robije apsolutno ne znači baš ništa, jer se okovi mogu razbiti upravo kad Mali i formalno to prestane da bude. Ali to ne znači ništa, jer sa većim brojem svećica i pored dobijenih vakcina, saveta, dobrovilinskih želja i veštičjih smicalica po rodjenju, ne moraš postati mnogo pametniji. Štaviše, negde baš ume da zapne.

Onda ti kažu – zreo si, odrastao, kuda? dokle? Naravno, hrliš tamo gde ćeš moći da radiš baš sve što želiš a tebe će baš biti briga šta drugi misle iako su baš ti skloni da drugima nameću ograničenja. Ni to ne znači ništa, jer nećeš lako primetiti ubrzanje vremena iako ti metabolizam usporava, i kako sve brojnije svećice više figuriraju ne kao ukras, jer je i nemoguće oduvati ih iz jednog daha, već kao sve brojnije neostvarene, prolongirane želje. Neke ćeš doseći i videti da nisu bile vredne tolikog htenja, neke odložiti, a mnoge zaboraviti. Neke ćeš čuvati u tajnosti jer su neprimerene rodjendanskom broju, druge ogoljene ganjati poput plena koji utoljuje vučju glad.

A oni, rodjendani, počeće da se smenjuju sve brže, smanjujući nekom magijom raspon izmedju dva uzastopna sve više. Ono zašta je nekada trebalo mnogo vremena da se desi, dešavaće se iznebuha, i ne samo nekom drugom. Ono što se nije dešavalo nikom, uglavnom se neće ni tebi desiti bez obzira na prizivanje. Vrhu sa koga sledi spuštanje približićeš se i ne znajući da si se uspinjao. Znaćeš kada budeš počeo da se kotrljaš, najpre sporo a onda sve brže, ne znajući gde ćeš se i kada zaustaviti, ostati osakaćen a živ u iščekivanju neodložnog. Slavićeš život zamerajući mu, zahvaljujući mu, umiljkujući mu se, naredjujući mu, verujući mu, ne dopuštajući mu da te slaže ili odvuče gde želi, premda znaš da ima veliku moć nad tobom iako izigravaš ulogu gospodara koji ga drži u šaci. Stezaćete jedno drugo u zagrljaju dok ne popusti strast a on izgubi moć da te spreči da odeš tamo čemu se opireš ili možda ipak žudiš. To će se desiti posle tvog poslednjeg rodjendana, koga će se onda kada ih više ne budeš mogao slaviti setiti oni kojima si bio važan. U medjuvremenu, potpuna svesnost o krajevima sopstvenih i tudjih početaka možda može ulepšati sam život. To bi morao znati, sada, mnogo pre no što i želiš da razumeš i opravdaš smisao svog postojanja.

Možda to u stvari nikada nećeš ni shvatiti ili objasniti, ali to nije razlog da u čast jedinstvenog poklona koji ti je dat, želeo to ili ne, iznudjen nečijom ljubavlju ili mržnjom, slučajnošću ili namerom, punim plućima živiš i poželiš sebi nešto veliko na svoj dan rodjenja, mada pravo na svakojake imas uvek, ali na irealne želje imas samo tada. Ne misli o krajevima jer su oni ionako uvek neki novi počeci.
Srećan ti rodjendan, ko god da si, gde god da jesi, i kada god ti on bio. A sad zažmuri i poželi svoju Želju…

(Decembar 2015)

Opismenočitanije

Prošlo je tačno 50 godina od kako je na predlog UNESC-a, 8. septembar proglašen Međunarodnim danom pismenosti. Slavio se i slavi na globalnom nivou već pola veka unazad, i to pre svega sa ciljem promocije opismenjavanja, kako pojedinaca tako i masovnije populacije. U tom dugom periodu, desile su se velike pozitivne promene. Zahvaljujući činjenici da je osnovno obrazovanje na mnogim prostorima postalo moguće, većini obavezno, a samosvest i potreba za istim poprimila je ozbiljne dimenzije, tako je i broj ljudi koji se mogu pohvaliti ne samo pukom pismenošću već i solidnim obrazovanjem drastično porastao. Svetska statistika tvrdi da je u svetu pismeno (a pod tim se podrazumeva populacija iznad 15. godine života koja zna da čita i piše) oko 85% ljudi, od čega je procenat muškaraca nešto veći u odnosu na žene. Od toga je preko 700 miliona nepismenih odraslih skoncentrisano u 10 zemalja i to uglavnom na području južne i zapadne Azije, južne Amerike i Afrike. Jedan od petoro odraslih nema nikakvo obrazovanje, žene sačinjavaju dve trećine ukupnog broja nepismenih, a preko 60 miliona dece trenutno uopšte ne pohadja školu ili ju je napustilo. Prema svetskim standardima, smatra se da je nepismenost neprisutna ukoliko je broj onih koiji uopšte ne znaju da čitaju i pišu, manji od jednog procenta.

Kada je, pak, reč o Srbiji, činjenica je da se ne možemo pohvaliti visokim procentom pismenosti, premda je u odnosu na period od samo pre 15 godina on dosta poboljšan. Zahvaljujući podizanju svesti, potrebi za usavršavanjem, zarad zadovoljenja potreba tržišta rada a naravno i uslova života, broj nepismenih je sa nekih 6 smanjen na nepuna 3 procenta. U isto vreme je svaki deseti građanin uspeo da stekne visoko obrazovanje. Nepismenost je, inače, najprisutnija u seoskim sredinama gde prednjači starija populacija, preko 70 godina života.

A sada na trenutak ostavimo zvanične podatke po strani. Probajmo da napravimo jedan praktičan, iskren i kritički osvrt na svoje realno okruženje. Na kvalitet onog što vidimo i što osećamo kao dobrobit ili negativnosti koje ljudski resurs realizuje. Naravno, saplitanje je neminovno a rezultati definitivno različiti u odnosu na referentnu tačku koja ima konkretne dimenzije i prostorno odredište. Mislim da smisao ovog ne treba previše da pogodi i potrese populaciju koja se iz nekog razloga nije potrudila da preskoči više od 8 zakonom obaveznih stepenika i tu svojevoljno zastala. Jačom dioptrijom treba pregledati one koje nije mrzelo da se potrude za još 4 neobavezna, pod lupu staviti one koji su imali viziju kvalitetnijeg i boljeg života koji se smeši sa još tri do pet redovnih stepenika dodatnog truda. A onda treba angažovati veoma jak mikroskop za sve one koji su rešili da postanu doktori, iako možda neće položiti zakletvu Hipokratu ali će možda probati da leče sistem, državu, društvo, a prvenstveno svoj ego. Naravno, ovom prilikom izuzimam sve one koje će pošteni prepoznati kao dragulje i nepomućenu vrednost koja je zaslužila svoje titule (ali nažalost, u većini slučajeva ne i pozicije, uglavnom retko na ovim prostorima).
Naravno, kako bi se ova možda presmela tvrdnja o nekoj očiglednoj neregularnosti potvrdila, nije loše opet u pomoć na tren prizvati zvaničnu statistiku koja ovog puta sigurno pruža istinit podatak da je naša država u poslednjih deset godina proizvela, ištancovala, iz istog naopakog kalupa izbacila na tržište oko 9.000 doktora nauka, dok se očekuje da će u nekoj doglednoj, bliskoj budućnosti taj broj biti zaokružen na oko 25.000 “stručnjaka“. Zašto navodnici? Možda zato što dotični uspevaju da za minimum vremena, što po državnim, što po privatnim fakultetima, tuđe radove prepišu, iskopiraju (nekada čak to neko uradi za njih), da inventivno uvedu toplu ili nevidljivu vodu, da svoje ispite polože u vidu seminarskih radova a onda uz nebesku pomoć dodj do…
Zapravo, zahvaljujući tom stečenom znanju i osposobljenosti koju su stekli, zbog čega su zaradili svoje funkcije za koju su izvanredno plaćeni (osim političkih poteškoća koje su potresale ovdašnje prostore u poslednjih 25 godina i u čemu su neki takodje poprilično doprineli opet zahvaljujući svom umeću i veštini), naša zemlja upala je u grupu 10 najsporije rastućih privreda u svetu, a čvrsto i odlučno, bez namere da ga ispusti drži poslednje mesto u Evropi.
Ne zaboravimo da je za poslednjih sto godina na 6 državnih univerziteta doktoriralo oko 17.000 naučnika. Za razliku od sadašnjih, može se sa sigurnošću tvrditi da su, osim što su znali da pišu i čitaju, uspeli da steknu nešto više i to isto pruže zajednici zauzvrat. Veliki broj njih je uspeo da postane bitan ne samo u domaćim, već i u stranim naučničkim krugovima, da budu akteri velikih odluka, dogadjaja i pronalazaštva, inovatori, direktni učesnici stvaranja nekada poprilično cenjene i jake države sa potpuno drugačijim postavkama moralnih i ostalih vrednosti. Oni koji sada vrede, definitivno će ostati upamćeni po mudroj odluci da odu negde gde je njihovo znanje cenjeno i dobro plaćeno. Mnogi će u njih uperiti prst, prozvati ih neprikladnim imenima (u koje upada i pojam izdajništva), ali će se sigurno prevariti ukoliko ih ne okarakterišu dalekovidim kada je u pitanju njihova osigurana lična budućnost i sasvim dobrog, nepomućenog vida kada je opšta lokalna kataklizma u pitanju (ovo pre svega važi za patriote i one verujuće u natprirodno).

Međutim, imamo li uopšte razloga za brigu? Nama će u stvari ostati odabrani, oni koji su sa najboljim ocenama (iako su i ostale naravno najbolje) savršeno savladali predmete Snadji se, Sigurna veza i Korupcikupioni procesi. I budimo ponosni na to da će nam, na kraju krajeva, ipak mnogi nesnadjeni doktori u kućnoj varijanti popravljati auto, na živo vaditi zube, prodavati voćke, frizirati nas, uterivati neplaćene račune i dugove u korist onih što su u ozloglašenoj grupi od 3 procenta zvanične statistike, ali i 10 procenata snadjnih kolega, taksirati nam, ili u najgorem slučaju nama običnima polupismenima tražiti milostinju u šešir.

Uostalom, svaki posao je pošten, osim sto su neki “pošteniji”. Samo šta ako jednog dana sve ove pismene zamene oni doktori koji ne znaju uopšte da čitaju i pišu a imaju onoliki mur na zvaničnom dokumentu na zidu? Možda će ipak otisak prsta biti dovoljan za funkcionalnu doživotnost. Zar nam uopšte treba više i bolje, kad već ima onih koji misle umesto i za nas?
A može biti i da je ipak istina da svako dobije ono što zaista zaslužuje.

(Septembar 2015)

Tu nešto smrti

overcoming-fear

Pre nepune dve sedmice zaposela me Misao. Misao strašna, misao tužna, misao definisana dimenzijom neodredjenog vremenskog trajanja i svih potencijalnih oblika u koje može da se transformiše a da ne izgubi suštinu. Prišunjala mi se iza ledja, stavila duge hladne prste preko vidnog polja, onda se spustila na vrat i poput ljigavog oktopoda isti čvrsto obgrlila ali očito bez namere da dovrši stiskavski posao, da bi potom vrtoglavo skliznula na područje grudnog koša i tu odležala dovoljno dugo da se misli zabrinjavanja aktiviraju i poguraju je naniže u grotlo gde se vari štošta ali takvi elementi nikako. Dotična me ozbiljno paralisala na par dana, izazvala izuzetno neprijatne simptome čije posledice još uvek vučem ali da kucnem u drvo, čini mi se da će se povući. Ali Možda, ako ne zaključi da sam povoljno tle za izgradnju stambenog prostora u koji bi se naselila na duži period. Sada prikupljam dokumentaciju da je moja teritorija trusno područje, da tu često vršljaju zemljotresi rastegljivih skalnih veličina, poplave su kao dobar dan, vulkani se aktiviraju s vremena na vreme i to nenajavljeno, o tornadima i uraganima da ne govorim. I naravno, posle toga sve treba graditi od nule i to bez spoljnih donacija, humanitarnih pomoći i slično, sve u se i u svoje kljuse. Potpuno je onda logično da ta Misao kod mene nema šta da traži i još da planira da mi stalno pravi društvo. Ne, hvala, Ne. Čak sam razmišljala da joj ponudim plaćanje neke mesečne ili kakoveć nadoknade da mi se ne primiče. Kako nemam nikakve jake veze da joj se sudski zabrani komunikacija i približavanje mojoj duši, idem na sve mogućnosti umiljavanja joj i odobrovoljavanja je. Nisam ulizica ali nekad ne može drugačije. Postane tako čovek malecan i u sopstvenim očima, ali i strah ima velike oke. 

Taj strah, odnosno spopadajuća manijakalno depresivna Misao glasi – strah od smrti. Od smrti bliskih. A kao nikada dosad ili preciznije po prvi put, i od sopstvene. A uvek sam imala sasvim dobro i utešno objašnjenje da nije sve tako…ni smrtno, ni dosadno, ni nerešivo, ni uporno, ni bajkovito, ni moguće da je nemoguće ne objasniti ga. Ista besmislenost (jeste li?) kinjila me u ranom detinjstvu a onda i uzlaznoj mladosti. Užasavala me pomisao da ću ostati bez roditelja, a tako jedincata i prepuštena samo njihovoj pažnji, brizi i ljubavi, svaka pomisao o takvom gubitku uspevala je da iscenira najgore moguće košmare u kojima me kao siroče niko nije hteo, makar i za ukras. Valjda sam imala potrebu da budem potrebna a i da meni potrebni budu zauvek tu, da se niti nekih neraskidivosti nikada ne prekinu. Onda sam porasla a Misao se povukla i pronašla neke druge ljude, da ih muči i opominje na neke neminovnosti. Njena senka se ipak vukla negde po ćoškovima mojih sećanja ali sam je kao što inače i radim sa neprijatnim stvarima ignorisala, nadajući se da sam u njenom podsetniku za sastanke štiklirana kao odradjeni posao.

Medjutim, mi sićušne, zastrašene od svega i svačega, nemirne, nedokazane a može biti i površne duše ne umemo da dobro procenjujemo stvari. Misao mi je kucnula na vrata par puta i to onda kada sam ja sama postala nekom zaista potrebna i zaista odgovorna za tog drugog, kada sam vec donela odluku da taj drugi postane deo i izdanak mene. Vrata nisam otvarala, samo sam im se prišunjala ne dišući da se ne odam, i čekala da zbog žurbe i silnog posla nastavi dalje. Ali, ovog puta očigledno nisam bila dovoljno oprezna. Ne da nije pokucala na vrata, nego je usled moje nezaključavajuće nepažnje elegantno ušetala, sela na najbliže udobno mesto i ošinula me svojim izazivačkim pogledom. On, pogled, prikovao me uza zid i jedino što sam čekala bilo je izvršenje zaslužene smrtne kazne jer sam eto svesno eskirivala stvari koje normalni ljudi lepo ugoste, popričaju o tome i onda Misao isprate uz tapšanje po ramenu da će se opet, Bože ti pomozi kada, opet sresti. Naravno, nisam se usplahirila koliko bi mene sve to fizički bolelo, na kaznu mislim, nego na to što nemam ni napisani testament, ni ispisana oproštajna pisma iako nije samoubistvo u pitanju, ni pozavršavane poslove, što po kući, što po glavi, ni to što imam bar još par godina odgovornosti za druge a posle kako hoće. Hoću reći, nisam se uplašila toga što bi mene ne bilo bilo, nego to da je u pitanju pogrešan trenutak za egzekuciju. Medjutim, taj deo je potpuno ništavan po svom senzibilitetu. Ono što me paralisalo bilo je da nikako ne treba, ne može, ne sme da se nešto tako desi meni bliskim ljudima, onima od kojih moj unutrašnji sistem za preživljavanje opstaje.

Jednostavno ne želim da se išta loše desi, jer smrt nije dobro ili ne olakšanje, osim kada to zaista jeste a biva ponekad. Teško podnosim sliku o nemanju, nestajanju, sliku o nikada više, i ne stvari nego ljudi. Opis toga je…kao da je u pitanju otimanje nečeg, nekog. I još osećaš, znaš da imaš mogućnosti da koliko toliko nešto nadoknadiš a ne znaš baš kako, ni koliko ti je vremena preostalo. Ta Misao. Učinila me da se osetim tako samom i tako obeznadežnom, tako nemoćnom i tako ranjivom. Nedostajalo mi je da mi neko kaže – Ne brini, biće sve u redu. I da nekako znam da je to jedino rešenje za izbacivanje te Misli iz mog stana. I da znam da nisam jedina koja se sa tim uljezom suočila. I da znam da će sve to zaista proći, makar se vratilo kasnije, ali kada budem spremnija. Valjda mu ta spremnost za nepotrebnost drugima i netrebanje drugih sebi dodje u pravi čas, kada ta Misao za tebe takodje ostari i izgubi na snazi, postane sopstvena suprotnost, ili pak potreba kao jedini izlaz. I ima takvih, medju nepoznatim, nevidljivim, nikad dodirnutim, ali divnim ljudima sa kojima te slučajnosti spoje i koji to – ne brini, umeju da ti kažu a da nisi ni tražio, a još manje očekivao. I njima hvala. Onim drugima koji su se dobrovoljno pretplatili da budu tu a onda pobegli jer ih nervira vapajna buka, treba otkazati “obavezu” da se nadju u nevolji. Još se i oni moraju nositi na savesti i uterivati im strahove da budu dobri a ne umeju. Bolje da se plaše Misli nego nečijih slabosti i nečije potrebe za njihovim ličnim prisustvom koje namerno, iz bezosećajnosti odsustvuje.    

U stvari, nakon dubokog i ozbiljnog razmišljanja, ispitivanja i testiranja uzroka i posledica – io, Ich, Я, je, 私は, me – veruje u stvari u večnost svake vrste, samo što sam imala loše dane, loše trenutke, loše konekcije sa Mišlju koja u sebi nosi strah…strah od prolaznosti, prestanka, potrebe da se bude potreban i da je nesto potrebno da bi se smatralo upotrebljivim. Ionako jako dobro znam, mada znam da ne znam zašto, da svi ionako uvek staro završimo da bi uvek novo započeli. Mogu eto odabrati da na kraju krajnosti počnem kao orhideja, ili bambi, ili mozda eukaliptus, muškarac ili patuljasti jež i sve će to imati svoju svrhu i odredjeni rok trajanja sa novim neizvesnim početkom nakon zasluženog srećnog završetka.

A mogu odabrati i da se tešim nekim mudrostima dok ne dodje fajront i račun za plaćanje. Gospodin pisaoni Pekić je mudro izjavio da čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan covek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost (ja sam sve kompletirala i mogu da kažem ponosito da sam – čovek, tj. žena, tj. valjda je to isto mada bi mi mizoginisti dobro očitali). Pa je još jedan, a taj bi bio ovaj očitavši, Joca Dučić kazao – umreti to nije ništa, ali biti zaboravljen to je najsvirepija odmazda smrti nad životom (daklem, pod hitno mora da radim na svojoj nezaboravljivosti tj. upamtljivosti, da stvaram, vajam i sebe i one za koje odgovaram, da ne zapostavim ovaj blog i pišem mu domaći svake sedmice, da smišljam mudrosti koje će neko citirati nakon moje smrtnosti, kada budem bila mahovina ili leptir). A smatram da je najlepša ona latinska – strašnije je bojati se smrti nego umreti. Jašta da je istina jer dok se ustručavaš i kako je još jedan veliki gospodin i to Selimović rekao “boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?”, ne umeš opraviti na ono sad i samo misliš o nekom crnom odmah ili sutra, onda i ne zaslužuješ da jedeš pečenje, nego da te nataknu na ražanj i pojedu. Umreću, pa šta. I živeću posle smrti opet možda, pa šta. I večnost zaista postoji, samo u tu bajku treba verovati, čak i kada je i ako je to samo nada uplašenih i voljnih za besmrtnost. A imam i ignore listu za takve provokacije koje Misao inicira. Jeste da problem perzistira ali je bar pod ključem.  

I poručujem Misli – za sebe ne hajem, ali me poštedi straha za druge i njihovih odlazaka. Niko ne ide nikud, ne maši mi lažima pred očima. I da – sve će biti u redu, ne brinem. Samo lelujam u trenucima kotrljanja nizbrdo. I stvarno mi nekada neko treba da me zaustavi. I obriše svu prašinu, stavi meleme na uboje i poljubi me za utešje mi ako to jako poželi, jer i ja to želim i mnogo mi znači. Zaista bi manje bolelo što tu nešto smrti a smrd je nesto sto te hteo ne hteo …. (četiri slova za stihovnu rimu, ali cenzura se vratila sa godišnjeg pa se tačkamo).

Kada oslušneš, možeš videti…

7f82c4e01f0625e564f0206f7934ca44

Postoje oni koji slučajno ušetaju u naš život, prodju ili čak budu pokraj nas a da ne ostave nijedan trag, premda smo se možda rečima, gestovima, čak delovima tela dodirivali. Postoje i Oni (da, sa velikim O) koji su mereno dimenzijom vremena, svojim kratkim prisustvom, načeli naše duše a onda se uvukli u svaku poru našeg bića. Vrednost tog odnosa (neću reci obostranog ali poenta na neki način jeste u tome) ne leži u taktici i svesnoj nameri da se neko osvoji i ostane večito zabeležen u analima našeg sećanja, već upravo u nenamernom ali presudnom dodiru duša. Kažem presudnom jer se nezaboravne stvari ipak ne dešavaju slučajno. Možda ih naše oslabljene, senzacija i nečeg posebnog željne, emocije imenuju takvim, ali sam sklonija verovanju da slučajnosti ne postoje, i da ne zaboravljamo samo dve stvari – ono što ili boli, ili voli (i mi to, i ono nas). Fatalizam je opijum za fataliste a biće i fatalan ako se pretera u sugerisanju nepromenljivosti, ali nisam o tome želela da pišem. Želela sam da pišem o njoj, a Ona je – Neko, nešto zaista posebno premda tako obično, svakodnevno, sakriveno u sličnim pojedincima utopljenim u mnoštvo.

Danas sam dobila jedno pisamce, pravo, pisano rukom iako ne njenom jer ona ne vidi dobro, ali sa njenim rečima, njenim mislima, upućenim sa mesta na mesto koje razdvaja čitav okean. Ne sećam se da sam se skoro tako nečemu obradovala, da je nešto tako jednostavno moglo da mi izazove tako širok osmeh. “Svoju” baku sam upoznala pre pola godine, na jednom dalekom, mirnom, pomalo od sveta izolovanom mestu. Bilo je to, i dalje jeste, prostor gde se nemoćna starost (ona to nije uvek ali jeste uglavnom) suočava na manje ili više bolan način sa činjenicom gubitka, ne samo sebe, vec i onog izvan sebe a opet, sve zbog sebe progutanog vremenom, mada ne prostorom (neki mogu da tvrde čak i to). To je mesto hodajućih i ležećih Alchajmera, bolnih udova, ostavljenih tu svojom ili pak tudjom voljom, galopirajućih ili sporohodajućih bolesti bez leka, gde se odanost životu meri brojem uzetih obroka i progutanih pilula. Neki ne razlikuju dane od noći jer je svetlost odavno utulila i samo žmirka ili na trenutke odašilje samo izdužene zrake, dajući šansu da mrak ne deluje tako zlokobno i definitivno. To je mesto pokušaja da se igrom memorije evociraju uspomene i činjenice od pre pola veka, da se dobiju najjednostavniji odgovori na jos jednostavnija pitanja od strane osoblja ili bliskih u poseti, da se teskoba odumiranja sećanja, svih mogućih čula svede na najmanju meru, da barem smrt bude bogate, intenzivne, osvežavajuće, zelene boje, poput ogromnog negovanog imanja na koje puca pogled iz svih soba osim ako ne pada sneg. To je mesto neispričanih, skrivenih, ogoljenih, potisnutih, neostvarenih, uznemirujućih, ordinarnih, uzbudljivih, prosečnih, nepojmljivih sudbina koje se sudaraju po hodnicima ličnih i nekih tudjih sećanja, ali definitivno predodredjenih da jednog dana odu u arhivu iz koje će biti izvučene najdalje do drugog kolena, ako ne zaboravljene pre no što su i dospele dotle. Zastrašujuce? Da. Poprilicno. Ali je to Ono što izmedju ostalog neke One gura ka nama, kako bi nas dodirnuli i uselili se u nas ne otišavsi odatle čak i kada se presele u Arhiv duša, ili pak nas same sećanje na samopostojanje izgura sa staze.

Adresant pisma je Marion, baka koja je svoj 90-ti rodjendan proslavila ovih dana, malo u tom Mestu, malo sa članovima svoje porodice i nekolicinom živih prijatelja. Tako mi je napisala u pismu :). Marion je pokretna, živahna, dugih prstiju, elegantnih pokreta, slabovida ili bolje rečeno poluslepa. Voli muziku i knjige ali ovo drugo sebi ne može više da priušti, a voli i da igra bingo i skuplja pobedničke kupone za simboličan poklon u vidu kafe i kolača u kojima će uživati u grupnoj šetnji jednom mesečno do tržnog centra. Voli da maže nokte i stavi diskretan karmin. razgovara i sluša svoje životne sapatnice, medicinske sestre, doktora, kćeri i sve one koji joj život čine lakšim. I ona voli život…još uvek. A to nije masovna pojava…ne mislim na život, već na volju za životom u tim godinama. Ne misle svi kao Marion ali svi jesu Marion – na tom Mestu se ljudi ne boje smrti. To je neka druga temilica, pa za tim sada necu zviždukati (ne, ni ja je se ne bojim, da se ne pomisli da bežim od toga kao Djavo od krsta!). Tog dana, kada sam završila svoju praksu i sebi konačno zatvorila mogućnost da se i njoj i drugim bakama, dekama, izuzetnom medicinskom osoblju približim, osim kao povremeni posetilac…obe smo otplakale. Takodje smo i jedna drugoj obećale da ćemo ostati u kontaktu, gde god se ja na kugli zemaljskoj našla. Otišla sam sa istinom da se verovatno ili bolje rečeno sigurno više nikada nećemo videti, čuti, pisati, i da je obećanje varljivost koja ne zavisi od voljnosti, već od protoka vremena (koje nikome, baš nikome ne ide u prilog), od veličine naših uzajamnih potreba, od krhkosti nečije memorije (a da ovog puta nije moja u pitanju). Otišla sam sa grčem, nesumnjivom slutnjom da ni Marion, Veronica, Helen, Kay, Hatice, baka sa violinom i slikarskom četkicom kojoj sam nažalost zaboravila ime (i još mnoge…sve one sa kojima sam uspostavila neki kontakt i delila prijatne sate ćutnje ili razgovora a da mi to nije ni bio posao) više nikada neću videti. I onda se zapitaš…da li smo svesni koliko je takvih baka, starih ljudi oko nas na koje treba samo malo obratiti pažnju. Ne zbog njihove zahvalnosti, ne zbog dizanja svog ugleda u njihovim očima, ne zbog umirivanja svoje savesti iako niko od nas nije tražio da budemo dobri i da obratimo pažnju na njih, ne zbog testiranja sopstvene saosećajnosti, vec naprosto zato što su to ljudi koji zavredjuju naš osvrt, naše osluškivanje, naše razumevanje sve tegobnosti tog pomalo ili čak previše tužnog položaja ljudi koji nemaju nikakav izbor, osim delimične ili potpune izolacije i …čekanja. Čekanje novog dana, čekanje nove posete, čekanje novog stanara, čekanje novog leka koji ce olakšati bolove svake vrste, čekanje smrti. Zato je Marion postala Ona. I ne samo ona, mnoštvo njih koji su “slučajno” prošli kroz moj život i naterali me da mislim, posmatram, shvatim. I ostali tu! Starost je težak “posao”….ne, pogrešila sam…život je lagana “stvar” koja postaje teža sa godinama a imaš sve manje fizičke i psihičke snage da je nosiš. Ali možeš da čuješ, i vidiš, i kroz tudju priču razumeš ili bar probaš da to učiniš – i život, i odnos prema smrti, i načine borbe za svoje presahlo Ja.

Marion, srećna sam što sam te upoznala i što si moja prva tema na blogu 🙂 (premda sam ispala nepravedna prema mojoj pravoj baki, ali će i ona jednom dospeti na ove strane, za to postoji zaista debeo razlog). I to što sam dobila uzvratno pismo. I što si me naučila da jezička i starosna barijera medju ljudima ne postoji i da mogu izgraditi prijateljstvo bez obzira na specifičnost okolnosti. I što si mi pokazala da se čovek može radovati malim stvarima.

Poželela bih ti jednu stoticu za početak, a kraj…ionako je svaki kraj neki novi početak, zar ne? Mislim da bi se složila sa mnom. Znam!