ljubav

Čovek – Životinja

Zbog lošeg tretmana životinja postoji opšti prezir prema ljudskoj vrsti, čak i mržnja prema ljudima koji svoje pozitivno ponašanje i emocije selektivno daruju. Naravno, to potiče od strane onih koji smatraju da životinje zaslužuju bezuslovnu brižljivost, negu i pažnju. Ali, da li životinje zaslužuju bolji tretman od ljudi osim što zahvalno (prirodom stvari) ćute i priklanjaju se onom ko o njima želi da brine, ne tražeći ništa za uzvrat? Zašto neki (pre svega nesrećni) ljudi sve to moraju da zasluže? Verovatno zato što razum traži zaslugu razumnog, a toleriše nesvesnost nerazumnog, i gde razuman sme da bude nesrećan, ali njegova nesreća ne sme da bude nerazumna, ili prevelika da bi je jedan razuman mogao ublažiti ljubavlju, ili ukloniti pažnjom.

Nesrećna životinja se spašava zahvaljujući sopstvenom nerazumu i nesvesnosti, aktivirajući ljudsku samilost. Nesrećan čovek se spašava kroz lični razum i vremenom, i opet, a ipak – i uz ljudsku samilost. U tom razgraničavanju, neki se pozivaju na pojam nedovoljne ili nikakve zahvalnosti, dobro prosudjujći da je ljudska zahvalnost kratkoročna i da nema veze sa količinom ukazane pažnje, niti objektom poklanjanja pažnje. Pri tom čovek traži bezuslovno pripadanje, zanemarujući da to znači i bezuslovno davanje. Trajnost takodje. Otud verbalizovana životinja zvana čovek, kada prestane da liže ruku svom gospodaru (davaocu pažnje), bez obzira na razlog (a razlog se imenuje kao nezahvalnost), postaje teret koji treba izbaciti na “ulicu”. Kažu – snaći će se sam nekako, a i dosta mu je kada već ne ume da dugoročno ceni dobijeno, nego samo uzima od dobročinitelja. No, da li je egoista onaj koji traži zahvalnost ili onaj čija zahvalnost ne ume da traje? I imaju li ljudi potrebu da budu dobri zarad (samo)dokazivanja, ili je čovek po prirodi već dobar, ali okolnošću izazvan da dobrotu pokaže? Da li zaista više verujemo životinjama no prosjacima? I zbog čega? Zatvaraju se oči pred okrutnošću nad ljudima, patnjom nevinih, ljudskom igrom. Naučeni smo da svoj mir štitimo begom od tudjeg nemira, jer bi njegovo puštanje poremetilo sopstveni balans koga postaješ svestan tek kad vidiš tudji haos. Ignorisanjem spasavamo sebe od činjenice da je čovek krvoločna životinja koja je negde prinudjna da se bori za goli život, a negde za bolji pansion. Sa prekomernim dopuštanjem ružnih slika postajemo tupi na nesreću i tvrdi na ljude.

Životinji verujemo, jer je ona biće instinkta i ne napada ukoliko nije napadnuta (da li?). Zato za davanje ljubavi životinji opraštamo neuzvraćanje, ali joj ne opraštamo ni napad (ubićemo), dok samilost ka prosjaku dovodi u pitanje našu savest – radimo li to da bi sebe opra(vda)li, ili on prosi da bi nas obmanuo, zloupotrebio, izazvao sažaljenje sa posledicom kojom može da kupi svoje mesto. Ljudske duša ume da se gadi svoje nemoći, ali radi preživljavanja prihvata nečiju dobru volju, i zato čoveka ne treba osuditi što nekada na zahvalnost ćuti, ne misliti da to čini zato što je zao i loš (možda ima takvih), nego što pomoć nije tražio ali se ipak nadao, te da nije ni dužan da zbog toga bude rob nečije nužde za zahvaljivanjem. Zašto uopšte činiti takva dela dobročinstva koja se moraju naplaćivati vernošću ili klečenjem? Zašto ne tretirati bilo koje ljudsko biće kome nešto treba kao običnu životinju koja može, ali ne mora, da ti išta vrati? Davati, pružati i biti dovoljno ispunjen time.

Čovek lako vežba dobrotu tamo gde je lakše. Ispoljava naklonost gde su očekivanja redukovana, ili taman onolika da davalac može da se umori, a da mu se ne gundja (jer ljudski primalac takodje često sebično traži beskonačnost i trajnost davanja). Zato glatkoća dodirnute dlake pruža više topline od nekih (neiskrenih) ljudskih zagrljaja. Projekcija tipa “ovako bih želeo i mene neko da pazi” može da govori o pretrpljenom iskustvu pogubljenih, ili nikada doživljenih pažnji, uz potencijalni bol “uginulih” ljubavi, ili pak neiskustvu nahranjenim strahom od, unapred na smrt osudjene, nepoznate bliskosti.

Ljubav prema životinjama zaista liči na bezuslovnost koju bi valjalo svaki bližnji (i “daljnji”) da dobije, bez obzira na čestu tišinu zahvalnosti. A ljubav prema ljudima? Život je … nužnost sačinjena od straha, naklonosti i mržnje. Iako nekada zaslužuje ravnodušnost, životinji čoveku treba pokloniti sigurnost.

(Maj 2016)

Dobra tri

Neko bi verovatno rekao – ovde nešto ozbiljno manjka i nedostaje! Nemoguće je da je dovoljno samo tri stvari, tako jednostavnih, koje bi bivstvovanju u svetu neizvesnosti, nevolja i prezahtevnosti, moglo doneti toliko zadovoljstva. A na kraju krajeva i sreće, jer idealno upravo podrazumeva apsolut emotivnog ispunjenja.

Koliko je posao sticanja i zadržavanja prijatelja, bez prisile i nepodobne koristoljubivosti, težak posao, može svako da posvedoči. Možemo ih imati dosta, uz njih se osećati razdragano, prijatno, ispunjeno, ali samo dobri i ipak malobrojni ostaju uz nas, kada se razgrne sav mulj neprijatnosti, loših situacija, nevolja i životnih iskušenja. Na prelomnim tačkama ostaju retki, samo jedan, nekada ni toliko. Zato je vrednost tog zlatnog grumenja koje nekada ima samo dimenziju praha nemerljivo.

Savest je pak neopipljivi komad duše koji radi u skladu sa srcem. Ona procenjuje, lomi, uzdiže, odobrava, poništava, shvata, odbacuje. Iako ima različite kalupe i obličja, uvek nosi odgovarajuću težinu koju nije tako lako nositi. Samo oni koji su je odbacili, shvatili su koliko je teško imati je. Takve je lako prepoznati, jer nemaju ništa na plećima i probijaju se mnogo lakše u gomili. Previše hvaljenja istom baca sumnju na stepen njene čistote. U stvari, ne uprljati savest i biti ne samo čist pred sobom već i drugima, iako je Sopstvo najoštriji mada nekada nerealan slepi sudija, veoma je težak posao i na ivici žileta koji samo malenom posekotinom može napraviti neizbrisivu mrlju.

A knjige? Ti rudnici nepotpuno istraženog blaga, ovekovečenih misli, iluzija, mašte, prvi put su prokopani pre nekoliko hiljada godina. Protkane idejama, znanjem i neposrednim iskustvima, vizijama i fantazijom, istraživanjima i otkrićima, oslanjaju se jedna o drugu na policama, žudeći da ih ne prekrije zaborav ili prašina. Nekima uspeva, vekovima. Neke odumiru a da se nisu ni rodile. Održava ih ljudska glad i žedj za prošlim, sadašnjim i nekim budućim slikama koje će se nekada poklopiti sa ličnim predstavama, ali biti i izvor drugačijeg. Kroz sebe prožimaju karikaturu, satiru, kritiku. Obiluju dramom i akcijom. Nemilosrdno izručuju činjenice. Razotkrivaju tajne. Osmišljavaju stvarnost. Igraju se emocijom. Oduzimaju prisutnost u realnom. Guraju u ambis iz koga je nemoguće ili veoma teško izaći. Odvlače u paralelnost. Neguju strpljivost ili nemir. Teraju na razmišljanje. Svog tvorca guraju u pozadinu dajući nam primisao da smo sve to sami doživeli, videli, hteli. Dobro opisano postaje istina iako je maštom i talentom iznudjena neistina. Dosegnuto (sa)znanje sliveno u fakte postavlja kamen temeljac za razumevanje nepoznatog.

Knjiga je uteha. Ume da bude lek. Čak opsesija. Ima svoj miris koji protekom dužeg vremena u sebi sažima ne samo lična, nego i univerzalna, i iskustva onog ko je prisloni uz sebe. U stanju je da (ne)namerno izaziva ljudska čula i potrebu da je zauvek ili samo privremeno poseduju. Ispušta i zvuke iako je nema, komponujući simfonije i operete, lude plesove ili lagane igre lebdenja. Svesna je sopstvenog postojanja dok je u nečijim rukama i mislima, a osobito kada bude poklonjena nekom ko ju je oduvek želeo. Izaziva koricama, naslovom, poznatošću i respektom sopstvenog stvoritelja, aktuelnošću, površnošću ili dubinom. Ume da bude okrutno iskrena. Tužna, vickasta, bezobrazna, podstrekivačka, izazovna, letargična, dosadna, loša, glupa takodje. Možeš je čuvati, citirati, bacati, prljati, mrzeti, ignorisati.

Dobar je učitelj i roditelj. I sigurno izuzetan prijatelj koji će uvek biti nadohvat ruke i strpljivo čekati, koliko god nemali vremena ili bežali ka nečemu i u nešto drugo. Ona ima čistu savest, bez obzira na sadržaj i suštinu, jer je kao dete koje nije svojom voljom odlučilo da se rodi ipak ugledala svetlost dana. Neko je uložio trud da joj udahne život a ona poput ljudskog bića mora da se bori za sopstvenu večnost. Ne za večnost forme, već sadržine koju ne može uvek savladati ni smena vekova ili generacija.

U čast pisane reči, svakog aprila se obeležava Svetski dan knjige, i Dan zaštite autorskih prava. Može biti da postoji i Dan dobrih prijatelja, iako sigurno ne postoji Dan čiste savesti, no valja primetiti da je dobra knjiga nešto na šta svaki zaljubljenik književnosti i literature može računati kao neotudjivu imovinu sopstvene duše.
Mudro sledimo filozofiju daleke prošlosti koju sadašnjost ne može da ospori. Samo tri! To je idealan život.

(April 2016)

Imitacija smrti

Dan u kome saznaju da će postati roditelji za većinu ljudi bude jedna od najvažnijih vesti u njihovom životu. Dan koji je u stvari uvod u nešto što nikad nije postojalo pre toga, uglavnom nezamisliv (osim ako nije po prvi put) iako vizuelno i emocionalno opipljiv naspram bliskih ili nepoznatih koji su već u tome. Nekome donese ostvarenje dugo očekivanog sna, nekom nažalost neprijatno iznenadjenje, nekom mnoštvo upitnika koje ne može da zameni odlučnom tačkom, pa navodi na preispitivanje dok ne bude kasno, ali dan koji zasigurno znači neku vrstu preokreta i inicijaciju neke drugačije budućnosti. Ukoliko se opredele da “stvar” isteraju do kraja, porodici sledi manje više uzbudljiv period iščekivanja, psihofizičkih priprema, planova, prilagodjavanja postojećim uslovima ali i angažman na stvaranju bolljih od onih koji jesu. Nerodjenoželjeno dete u stvari biva unapred jako voljeno, paženo, maženo i očekivano sa nestrpljenjem i nadom da će sve proteći u najboljem redu. Dan u kome se ono pomalo zastrašujuće, nekada traumatično, bolno ali vremenom zaboravljeno iskustvo zvano porodjaj i donošenje novog bića na svet desi, za većinu ljudi postaje najvažniji praznik i radost. Dan u kome nakon proživljenog napora i uglavnom sterilne, zagušljive, neprijatne bolničke atmosfere, majka sa svojom bebom u pratnji porodice izadje i ode svojoj kući, za većinu ljudi znači kraj jedne neizvesnosti i korak ka nečemu konkretnijem, što podrazumeva odgajanje, brigu i ljubav – vajanje novog bića. Ali…

Neki nezvanični podaci tvrde da je u Srbiji tokom poslednjih 40 godina preko 10.000 majki (a brojka se možda može i umnogostručiti za nešto duži period) izašlo iz bolnice bez svog novorodjenčeta. 10.000 beba je proglašeno mrtvim a da ih njihovi roditelji nikada nisu videli, niti dobili konkretne dokaze o uzrocima smrti, niti da su ta tela sahranjena u porodičnim grobnicama. Bar 20.000 roditelja je ostalo uskraćeno radosti odgajanja svog deteta koje je nečijom odlukom, zlom namerom i zločinačkim delom proglašeno nepostojećim, a u stvari oteto, prodato, može biti i ubijeno, bez ikakvog lekarskog izveštaja o detaljima rodjenja i smrti koji bi u normalnim okolnostima bili prosledjeni i roditelju i nadležnim organima. Opravdane sumnje i “dokazi” bez dokaza o pravim smrtima, sa neregularnim otpustima i smrtovnicama bez tela, govore da je preko 10.000 osoba, od kojih su neki sada u već zrelim godinama, ostali u neznanju da ne pripadaju (po prezimenu, mestu rodjenja i prebivališta, genetici) onome kako zvanični dokumenti tvrde. Sa 10.000 ljudi se neko a da to nije sudbina, ozbiljno, veoma grubo i surovo poigrao.

Možda bi neko sumnjičav ovakve informacije preimenovao u glasine, u malo okasnelo probudjenu a u stvari nikada prežaljenu bol nesudjenih očajnih roditelja koji se naknadno hvataju za slamku, izmišljotine kako bi se uznemirila javnost i bacila ljaga na ionako okrnjen renome već ozloglašenog zdravstva koje hropće i posrće u skoro svakom segmentu, kako bi se malo udarilo i na ugled policijskih organa koji nikako da počnu da rade svoj posao kako treba, da se malo zatalasa onde gde zapravo ne može da postoji ništa osim “čistote, gugutanja, nežnosti”, i profesionalizma koji bar tu nema razloga da izaziva neki revolt iako itekako ima. Ne treba spominjati učestale priče žena koje su na porodjaju izdržale mnogo gori tretman no steone životinje po štalama; nošenje ludačkih okrvavljenih košulja spavaćica tokom boravka u bolnici; neljubaznost osoblja koje očekuje dodatnu nadoknadu za svoj trud i požrtvovanje; obroke koji bi možda odgovarali bolesnicima obolelim od srca ali ne i majkama koje instinktivno treba da dokuče kako se može izvući mleko, multiplicirati preko noći njegove skromne količine i same ućutkaju pregladnele, nepresvlačene, osute bebe; jedva izvučene žive glave zbog bacanja kockice da li treba čekati prirodni porodjaj, ili se ipak poigrati forcepsom ili nožem kad nevaspitana i razmažena porodilja ne može da ispuni ono što svaka normalna pristojna žena može, i to ćuteći; a ni selektivno ubadane epidurale i prisustva polumuškaraca u obliku muževa koji moraju da vide ono što im nije posao.

Ali nije o tim „trivijalnim“ stvarima reč. Reč je o mnogo ružnijim i pogubnijim posledicama koje su unesrećile previše ljudi u prošlosti pa i sadašnjosti, izazvale sumnju u dobre ishode, strah da dobre stvari mogu da se izokrenu u nešto nepredvidjeno a izvan kontrole, i što je najgore, bez adekvatnih sankcija. Retki su imali sreće da nakon čak nekoliko decenija uspeju da upornom potragom pronadju svoje potomke, što mnogima koji trenutno jesu članovi udruženja Porodica ukradenih beba predstavlja samo san ali i daje izvesnu nadu . Oni definitivno odbacuju pre nekoliko meseci donet predlog Lex Specialisa koji predvidja da se neki do sada nerazrešeni slučajevi stave van zakona i zatvore kao zastareli slučajevi. Odbacuju da je gonjenje sumnjivih lica sada u nadleštvu skromnih nezavisnih policijskih grupacija a da se pri tom evidencija o rodjenim i umrlim u bolnicama nekada prolongira i po šest meseci umesto zakonskih 15 dana. “Najefektniji” ili bolje rečeno najsramniji deo istog predloga kao utešnu nagradu oštećenim daje mogućnost ubiranja materijalne nadoknade do 10.000 evra u zavisnosti od slučaja, čime mogu potpisati prekid svoje potrage i time nekako utolili glad sopstvene boli za izgubljenim roditeljstvom.
Da li se godine patnje, praznine, opravdane sumnje, manjka dokaza, poklanjanja sopstvene krvi i mesa u neznane svrhe i zbog zlokobnih namera mogu potkupiti hiljadama pa i milionima novčanica? Koliko jedan život vredi na ovim prostorima? Koliko vredi poverenje u one koji su nadležni da daju sve od sebe da novi život pripadne onima koji su ga stvorili a i u one koji mogu da mahinacije i manipulacije spreče, otkriju i kazne? Mogu li se oskrnavljena srca i duše zakrpiti obećanjem da je to verovatno bila nenamerna greška ili smeju tek tako bezočno proglasiti sumnjičavošću bez pokrića?

Dan u kome saznaju da je njihovo dete ipak živo i da negde obitava, da su nesrećom bili lišeni sreće njegovog odgajanja, za sve one koji su prošli pakao nepredvidjenog gubitka i nepostojećih smrti, sigurno je dan koji će slaviti kao novi rodjendan i trenutak koji im više niko ne može oduzeti.
Ne dajmo da se iko poigrava životima živih, niti životima “umrlih” koji ništa od toga nisu hteli. A dešava se, i to mnogo češće no što mislimo i verujemo da može. Ne dozvolimo da nam iko ikada ukrade našu nadu, sreću, budućnost, makar se “samo” detetom zvala. U tome je zapravo – Sve.

(Avgust 2015)

Dan opsednutih

Image

Jeste li se jutros probudili sa srcem voljene osobe na svom jastuku, a zbog koga je dotična za ovaj poseban dan rasporila svoj grudni koš i podala vam ga tako pulsirajuće, i tako snažno da može da preživi na svakojakim temperaturnim varijantama (i februarski plus, i minus), a sve kao dokaz svoje odanosti, nežnosti i pažnje? Ili vam ga je čika poštar isporučio na vrata, umotano najpre u crveni papir, pa ušuškano u srcoliku kutiju obmotanu ogromnom mašnom stegnutom u mrtvi čvor? Ili još uvek ništa, pa ste izgrizli i nokte i zanoktice do krvi a pramenje kose se od čupanja i nestrpljivosti valja po okolišu? Naravno, pod uslovom da subjekat – darodavalac srca zainteresovanog za vas egzistira, a koji može biti ujedno vaš objekat interesovanja, mada i ne mora. Da li vam je uz njega poslao još i srceadrelinsku poruku koja obećava večnost i vernost do kraja života (naravno njegovog, jer vi ne smete umreti pre njega, jer on ne bi to mogao da podnese pa bi presvisnuo od tuge ili se čak ubio od samoće, a i logičnije je da ipak umre najpre on, i onda vi konačno shvatite da vam se ništa tako dobro i veličanstveno a ponajmanje slično može ponoviti u životu, i da će time postati ako ništa drugo do vaš posmrtni heroj ljubavnik)? Nije?! A obećanje romantične večere uz svetlucave sveće i mirisne štapiće i zajednička kupka nakon, gde će izreći nešto što ste dosad videli samo u onim filmovima uz koje svako žensko mora da odcmizdri ne dopuštajući mozgu da shvati da je to samo izfabrikovana, lažirana verzija savremene Ružice koju iz trnja ne može ni madjioničar da izvuče? Ni to ili i to?!
Ako se ništa, ali baš ništa od ovog nije desilo a kandidata ima, onda obrišite iz kalendara ovaj dan i čekajte novi datum, onaj u martu. Ako se i mart izvuče, onda ne sme da omane godišnjica, ali ako je rodjendan pre, ili posle toga pa se neko i dalje pravi lud i ne servira vam na tanjir organ za emocije onda ga postrojite ispred zida svoje nesvesti, ustrelite višestrukim rafalom, zakopajte ga u rupu nememorabila, i napišite mu smrtovni list u tefteru svojih promašaja. U stvari, ništa od ovog i ne mora da se desi ukoliko je svaki drugi dan opsedan opsednut vama kao i vi njim. Nikakvi zvanični datumi nemaju toliku težinu davanja i primanja koliko jedan običan dan obojen uzajamnim razumevanjem i nežnošću.  No, za sve one kojima Dan opsednutih i specijalni datumi nešto znače…

Ovo je jedna strahotna verzija opsedanja. Ali ima i lepših sa “lepšijim” završetkom, a o tome nešto kasnije . Mislim da bi se većina složila da su opsednuti u stvari osobe koje imaju suženu moć rasudjivanja. Opsednut je pre svega iluzionist. Takodje i pod hipnozom. Veoma ga lako na primer prevesti žednog preko vode. Možeš mu takodje napričati svakojake verzije jedne istine i on će poverovati u svaku izgovorenu laž koja to ne može biti jer opsedan tako kaže. On misli da je opsedan otelotvoreni Adonis ili Afrodita sa osobinama bestelesnih savršenstava koji se zovu andjelima. Njemu ne smrde noge, ne čačka nos i ne vire mu dlake iz ušiju, gladak je ko bebina guza, miriše na čistotu, svi vam zavide na njemu a i njemu na vama, njegov dah i pored konzumiranja belog i crnog luka odiše svežinom, može se meriti sa bilo kojim članom mense a možda i ima sertifikat o svom članstvu ali se ne hvališe jer je skroman ili zato što neće da opsednutog postidi. I da nije sve tako, e baš jeste, jer opsednutost nosi Ray Ban sa najboljim zatamnjivačima. Opsednuti znaju da će njihova opsednutost nadživeti i njih same. U stanju su da oproste skoro pa sve osim opsednutosti opsedanog novom osobom, ali se i to može oprostiti jer opsednut zna da ima veću moć od osobe koja sad opseda opsedanog.

I onda dodje neko sutra. To je dan ili-ili. Od prvog očekivajućeg i priželjkujućeg “ili” udje se u spiralu blaženstva čije posledice rode nova dva ili. Od drugog “ili” opsednutost se pretvara u dramu koja može imati dramatične posledice, usled dramatičnog neshvatanja poente opsednutosti a može biti i zbog velikog praska koji bogove i boginje sroza na obične, pod debelu manu, ljudske promašaje.

I sad, da li je 14-ti dan u februaru, tj. dan opsednutih, izmišljotina opsednutih, spiralnih elemenata (onih pomenutih koji su tu fazu već pregurali) ili rulera berze nepotrebnih stvari koje se mogu uvaliti opsedanima i  opsednutima da svoju hipnozu učine šarenijom, kad već reči i dela nisu dovoljni?  Šta god da je u pitanju, sve deluje tako … ljubavnički napeto, obećavajuće i crveno. Sluti na strast, opijenost i mučninu ako se pretera ili ne stavi pod kontrolu. A svaka opsesija je – zaljubljenost a zaljubljenost često samo opsesija.

Ja sam opsednuta mnogim stvarima – neopipljivim. Da budem otvorena, i ljudima. Zato mi je dan opsednutih drag dan, što zbog stvari, što zbog emo koncepcije. Jest da mi se ništa danas po tom pitanju nije desilo, i pored opsednih misli, no, medjutim, ali … Volim te crveno, što pamučno nežno, orhansko visovski izazva opsednutost u meni. Ovo voleti je već spirala…preterah bez podloge.

I naravno, o spiralama i tim nihovim “ilima” nekom drugom prilikom…mnogo je uzbudljivo :).

Živeo Dan opsednutih!