zdravlje

(Ne)Daj glavu

Ako samo uspe, biće to prava (r)evolucija. Davaće se oglasi, raspisivati poternice, ucenjivati, formirati zvanične i crne berze, vršiti otimačina, raditi donacije, oduzimati bez dozvole i pitanja. Bogati će kao i uvek imati bolji izbor, siromašni će platiti upravo njome, kao što su i do sada činili, mada u prenosnom smislu. Osim nade da će se time omogućiti čudo, preostaje i ona da je civilizacija na putu neslućenih promena. Neizvesno da li pozitivnih. Ako naravno uspe. Onaj od koga niko ništa ne traži, moraće da se zapita šta sa njim nije u redu i čemu se vala i rodio ako mu niko ne zavidi i ne želi ga.

Počelo je tako što je ruski pacijent, oboleo od teške bolesti koja ga je prikovala za invalidska kolica i kome je svaki dan života u stvari poklon od strane sigurne smrti, rešio da se odrekne svog onemoćalog i beskorisnog tela, i svoju glavu prilepi, prišrafi, zašije, pridoda, uklopi u telesni koncept donatora čija će sopstvena glava biti pretesterisana i sigurno stavljena u formalin. Verovatno će motivi odbačenog, ali humanog mozga koji je to u ovo novo, “svetlo” doba čovečanstva dozvolio (kada nema zvaničnih giljotina osim nečim izazvanog odsecanja glava u Saudijskoj Arabiji) biti podrobno naučno ispitani. Davalac trupla za sada nije poznat, ali se zna ime lekara koji će se usuditi da napravi senzaciju, iskušavajući prirodu uz poigravanje neurohirurgije. Italijan Sergio Canavero je taj hrabri tvorac potencijalnog realnog Frankenštajna, koji zapravo i nema šta da izgubi, osim već osuđen na kratkotrajnost – težak život. Sačuvao bi i dosadašnje stečeno znanje i iskustvo. Možda će ta 2017-ta godina biti ne samo godina preporoda pacijenta, već i uvod u fenomenologiju dobrovoljnog ili prisilnog prišivanja glava, kako već ustreba.

Ostavite na stranu sad ovu posebnu zdravstvenu nepriliku i probajte da budete iskreni, priznajte: čiju biste glavu uzeli makar na jedan dan da se siti naodmorite? A svoju poklonili, jer ne znate šta ćete s njom i već vam je opasno dozlogrdila. Ili možda nečiju preuzeli da shvatite kako funkcioniše um koji nikad niste mogli da razumete? Ili ste potajno zaljubljeni u nečiji mozak i tako bi ga rado prisvojili da ga nikad ne vratite?

Zamislite da sebi presadite glavu našeg ili tuđih premijera, sve-(ili ne-)moćnih predsednika, ministara koječega, nedodirljivih kraljeva, doživotnih vladara, poglavica plemena. Bi li vam se o takvu glavu razbila tikva što ste je sa djavolom posadili? Zamislite da imate u posedu um koji će donositi i sprovoditi zakone i bezakonje, inicirati ratove i glad, ucveljene poniziti, sebi slične uzdizati. Ili da dobijete glavu neke starlete ili starletana, gde bi verovatno navukli večitu promaju izmedj ušiju, od koje bi imali samo problem sa sinusima, ali ne i problem zadržavanja složenijih misli, jer su nepovratno zakržljale od kolevke pa do groba. Ili da se presadi glava Japanca na telo Srbina (hodali bi brzinom od 300 na sat), nemačka na Afrikanca (bili bi to pravi Zulu-mćari), englesko na neki arapsko teleso (Allahu Quinn Akbar). Kako bi sve te glave rukovodile tim poznatim, ali ipak tudjm ekstremitetima, osim ako je akcija mozga zaista kriva za svaku reakciju tela, težeći ka krajnjoj divinaciji? Da li bi kičma balerine slušala glavu boksera koji je oduvek voleo ples, ali imao prejake pesnice i trapavost nogu za port de bras? Šta bi se moglo korisno uraditi sa glavom pisca, glumca, budiste, aboridžina, ahrimandrita, nezaposlenog, goniča zaprege, princa, filozofa, grobara, poslanika u skupštini? A kao vrhunac – šta bi se desilo da Ona svojoj krhkosti pokloni muško poimanje stvari i sveta? Bar bi se bolje snalazila u prostoru i bila za nijansu srećnija, jer je nauka tako izračunala. On pak zamenom nikada više ne bi ništa zaboravio, a ni oprostio, iako bi uporno tvrdio da je. Razlika u gramima bi se već nekako kompenzovala.
I šta ako se u banci glava izvrši zamena poput one zamene beba u porodilištu, te dobijete neku ništavnu za koju niste platili? I da li bi zapravo ipak radije kaparisali nečije famozno telo, a svoju glavu ni po koju cenu prodali?

Stari srpski mudraci su odavno rekli – živa glava sve podnese i na sve se navikne. Pa, i na sebe. Čuvajte je zato na ramenima. Ne zna se kad će zatrebati.

(Maj 2016)

Srednjenepčani

Zauzeti neko od prvih deset mesta na dvo- ili trocifrenoj brojčanoj skali evropske ili svetske liste, ne zvuči nimalo loše. Štaviše, govori o tome da se neko poprilično potrudio da to i postigne. Kada se tome pristupi sa aspekta napornog treninga koji (neki tvrde) pruža izuzetno fizičko i psihičko zadovoljstvo, onda definitivno treba “odati dubok naklon” za upornost. Verovatno suštinu hedonizma, bez obzira na oblik, valja poštovati čak i kada ispolji neprijatne indvidualne i kolektivne posledice. Visoko četvrto mesto koje po količini unetog alkohola Srbija drži u Evropi, potvrđuje da mi i te kako možemo biti blizu nekih vrhova po nečemu, osim po nesuvisloj politici prepoznatljivi, a i prigodni za društvo i opuštanje bez skoro ikakvih (kvantitativnih i starosnih) ograničenja.

Zovu ih bombondžijama (sigurno ne zbog likerskih bombona), mokrom braćom (bez tečnosti je nemoguce preživeti, dok bez toplote i može), alkosima (zvuči latinski prefinjenije, iako je obična skraćenica), pijanistima (nepogrešivo umeju da odsviraju svaki ponuđeni aperitiv i to bez gledanja u meni), a često i sisarima (iako je logičnije da upadnu u grupu Porifera, ili tkzv. sunđera).

Postavljanje solidnih temelja za nastanak vanrednog ljubitelja i “ljubimca” dobre i nikakve kapljice kreće od momenta kada se zakorači u život. Preko 25% problematičih konzumenata alkohola koji su rešili da postanu roditelji, verovatno će proslaviti taj bitni dogadjaj završivši u delirijumu. Umereni, kojih je preko 70% će i pored unetog pića narednog dana znati i sopstveno i detetovo ime, dok će apstinentnih 5% ovo životno pretumbavanje podneti potpuno trez(ve)no. Ukoliko se za takve ili manje bitne povode priča ponovi, dok mališan(ka) obilaskom prodavnica uredno osim cigaretama i alkoholnim pićem snabdeva jednog ili oba roditelja (osim što će na jednog tatu tu doći 3 mame, premda je u zlatno vreme deka i baka taj odnos bio 1:13), dete će verovatno negde u vreme polaska u školu već iskusno oblizivati rakijske čašice i skidati penu sa ivice čaše. U 12-oj godini će već imati prva ošamućenja praćena sitnijim mučninama, koje svoj uzbudljivi scenario najčešće zaokružuju ispiranjem stomaka, usled trovanja alkoholom na proslavama rodjendana, malih i velikih matura. Kako vreme prolazi to je vremenski period potpadanja alkoholnim dražima duži, a količina protočne hemije veća, što je samo dokaz da je redovna praksa jedini pouzdani izvor životnih, a time i “tekućih” iskustava. Uslediće venčanja, krštenja, zapošljavanja, razlozi za patnju, očajanja, ushićenja, da bi se sve završilo sa jednim ili više “neka mu/joj je laka zemlja” (u zavisnosti koliko je bliskost i ljubav – ka pokojniku i čaši velika).

U 15% saobraćajnih nesreća će upravo On biti kriv što je neko ostao osakaćen, ili ostao bez sebe, nekih bliskih ili drugih. Doduše, u Srbiji će zbog ovog prekršaja vozač, ako ga uhvate, ostati olakšan za 50 do 170 evra, ali će zato u Austriji ili Italiji isti poželeti da zauvek pređe na vodu i “vodene preradjevine”.

Pred veoma alkoholisanom osobom, koja osim pića u sebi nosi i nešto od ludila, i koja vas može zbog nekog duga, upućenog pogleda, gesta, reči, ili usput zapaziti, tek u 50% slučajeva imate šanse da dočekate novi dan.

Ako volite alkohol, ali ne volite život, 20% vas će konačno ostaviti ovo prvo, ali ostati i bez ovog drugog. Čak i ako ga cenite, ali više volite alkohol, računajte da će vam On (u)skratiti barem 5000 dana života.

Oko 2/3 ozbiljnih alkoholičara dolazi iz alkoholičarskih porodica. 1/3 incidenata izazivaju pijanci. 30% lečenih alkoholičara su samci. I da, alkoholizam nije definitivno izlečiva bolest. Naravno, prekomerni alkohol nije ni lek, iako vas mogu namazati rakijom da vam ubiju temperaturu, onemoćaju bakterije u grebajućem grlu, ili smanje otok od nervoznog zuba. Alkoholom nećete doseći nirvanu, iako možete svet videti u ružičastim nijansama. I nikako ne bežite od belih miševa iz predstave delirium tremensa.

Naravno, zameniti alkohol vodom značilo bi uskratiti sebi zadovoljstvo uživanja u nekoj čaši(ci) kvalitetnih pića. Čaša dobrog vina, nešto malo gorkosti piva, slatkoće likera, ljutine rakije i vatrometa raznih ukusa nije razlog za samobičevanje. Ne morate baš piti da ga/je zaboravite. Niti se častiti “unučićima” i “nameštajem” kad ophrva tuga ili neizmerna radost. I hrana može biti fina uteha, a slasne krofne, salčići, ili vanilice sa rakijom, spokojstva vrede. Prijatno – živeli! I sa ne baš slavne i korisne liste se (s)maknuli. Srednjenepčanost je vrlina.

(April 2016)

Ružičasta opomena

Momenat suočavanja sa nekim činjenicama može biti veoma težak. Nije nemoguć, nije uvek premostiv i ne dešava se samo drugome. Možda ste Vi jedna od onih 10 koja će morati…

Svake godine 4000 žena u Srbiji se suoči sa momentom neprijatnog saznanja. Nažalost, njih 1600 definitivno izgubi šansu da pobedi, ali sa pravovremenim prepoznavanjem i započinjanjem borbe, 90% može očekivati da će ovaj izazov sudbine u njima sigurno usaditi bolje sagledavanje sopstvenog zdravlja i života. I upravo na toj šansi treba biti veoma zahvalan.

Nije bila mlada ali je ove godine trebala da po drugi put postane baka. Vest o tome nije uspela da joj da snage da se izbori sa bolešću koja ju je po prvi put savladala pre 5 godina. Nakon hemoterapija, zračenja, gubitka kose, mršavljenja, emocionalnih i fizičkih uspona i padova, izgledalo je da će sve na kraju ispasti u najboljem redu. Nije. Neizlečeni i neizlečivi rak je metastazirao. Jedna mala devojčica će kao i njena malo starija sestra imati uspomene na svoju hrabru baku samo preko slika i dirljivih priča svoje mame. I nosiće potencijalno breme moguće bolesti u svojim genima. Naša porodična prijateljica.

Desilo se u njenim ranim tridesetim. Sa sinom koji je tek prohodao, solidnim poslom, relativno sredjenim životom ali poprilično izložena stresu, dogodila se dijagnoza koja joj je istumbala život, u stvari više života. Hemoterapija, zračenje, gubitak kose, strah, odsecanje dojke. Rezultat uspešan, i nada da se neće više ponoviti. Rodjaka naših poznanika.

Rutinski, obavezni pregled u studentskoj poliklinici u veoma ranim dvadesetim. Neočekivana kuglica čiji oblik i veličina izazivaju ozbiljnu sumnju. Pregled, snimanje, operacija, biopsija, ožiljak. Rezultati negativni, tumor “nasmejane” ćudi. Gomilica istovrsnih na drugoj strani, čekaju… Kontrola obavezna. U medjuvremenu više pregleda ultrazvukom, mamografije. Kvržice (za sada) ćute. Ja.

Znaci zbog kojih Vi žene (ali i neznatan procenat muškaraca) možete posumnjati da ste obolele od najčešće vrste smrtonosne bolesti u obliku raka kako u Srbiji tako i u svetu, lako su prepoznatljivi, iako sigurno i nisu, a nisu jer rak, ili tumor u početku zapravo ne boli. I ne osećaš da se išta loše dešava u tvom telu, da se nešto iznutra raspada, umnožava, truje i preti da izazove haos. Onda kada počne da boli, tada je obično kasno. Nedovoljno je vremena i prostora da se nešto uradi, osim silovitim merama koje pospešuju strah, izazivaju sumnju u pozitivne rezultate, ubijaju volju, izazivaju paniku, i pri tom ne garantuju da će išta biti bolje. Nateraju te da shvatiš kako je život uvek o koncu i koliko nisi umeo da se bolje brineš o sebi, da pratiš svoj organizam, ugadjaš mu, prinosiš žrtvu vremena kako bi prekontrolisao upravo na vreme sve ono što je dobro ali može postati loše, i kako sada, kada vreme na neki način ističe zapravo ceniš mnogo više ono što imaš, shvatajući koliko ćeš izgubiti jer si mislio da ničeg nema dovoljno. Imao jesi – zdravlje. No ono je krhko.

Obratite pažnju na svaku izraslinu ili čvor u grudima, ne zanemarujte njihovu asimetriju i drugačiji oblik, ne ignorišite osipe, vene, iscedke i krvarenja iz bradavica, promene kvaliteta kože, čudna ispupčenja ili udubljenja dojki, crvenilo. Nemojte u stvari čekati da se išta od ovog pojavi, već jednom godišnje obavezno posetite svog ginekologa. Nemojte se bojati mamografije koja ne boli iako je neprijatna. Radite samopreglede. I nikada nemojte zaboraviti da porodična istorija te bolesti visokoprocentno cilja na vašu stranu.
Preventiva je ta koja vam može spasiti život. Pa i ako se loše desi, ne postoji ništa što vas može sprečiti da se borite. Rak dojke je bolest koja ne napada samo stariju populaciju. Može se desiti bilo kome. Može se desiti bilo kada. Može se desiti da je otkrijete u prekasnom stadujumu. Možete izgubiti jednu ili obe dojke, ali nećete prestati da budete Žena. Borite se za svoj život, i njegov kvalitet mnogo pre no što Vam okolnosti nametnu neka svoja ružna nova pravila.

Oktobar mesec je zvanični svetski mesec borbe protiv raka dojke. Ružičasta mašna je njen zaštitni znak. Dobrotvorne akcije sprovedene zarad informisanja i prikupljanja novčanih sredstava deo aktivnosti kojim se bave neki bivši ali i potencijalni pacijenti i njihovi lekari. Zato budimo dobri prema sebi ali i prema drugima, i to ne samo u ovom mesecu koji nas podseća na tu obavezu koja zapravo treba da se pretvori u iskonski nagon za preživljavanjem.
Naučimo da je briga i o tom i o ostalim delovima tela isključivo lični zadatak, i to ne samo zbog sopstvenog života nego i zbog svih koji nas vole. Ne zaslužuju takvu nemarnost ili strah od onog što se može desiti a ne dozvoljava da se nešto preduzme.
Budimo mudri i dobri prema svom biću. Ionako nemamo nekog drugog sebe, niti iko nekog drugog nas.

(Oktobar 2015)