Month: November 2018

Samo sam-a

Srećne su. I same.

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće…

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe.

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu.

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima.

Ali… jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud – uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost.

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.
Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi.

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam…barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike… da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one “nesame”, što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:
Pričaju muž i žena:
– Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.
– Hajde, može, super ti je ta ideja.
– Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu – pogađaljka – Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.

P.P.S. Isto tako, znam… Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje.

Potpisujem

Niste čuli za nju? Nemate pojma o kome se radi? O, pa vi izgleda živite negde daleko. Verovatno na Marsu, ili u malenom iglou na nultom stepenu severne geografske širine. Ili nemate televizor. Pretpostavljam da nemate ni internet konekciju jer  sa svojim virtualnim prijateljima i agresorima ne komunicirate putem društvenih mreža nego telepatski. Slušate isključivo džez, čitate Hajdegera i Kanta,  tumačite na dnevnoj bazi južnoameričku poeziju i haiku, dok za užinu obavezno u sebe ubacujete  TED-ova naučna predavanja. Do vas nikada nisu doprli zvuci i pokreti ičega izvan vašeg sveta u kome vlada vanzemaljska inteligencija. Možda. Ali ja u to ne verujem. Prijemčivija sam na ideju postojanja vanzemaljskog života no zemaljskog u kome hteo, ne hteo, moraš da čuješ i vidiš sve ono čega se (realno) pametan stidi. Ipak, neki što žive po balonima iz kojih gledaju odozgo sav jad i bedu onih odozdo, i to sa filozofskom mirnoćom i bez tona, tvrde da za dotičnu nemaju šta da kažu jer je nikad do sada nisu videli. I šta reći no da je to dobar dokaz da ako ste jedan od tih, onda ste ne samo neobavešteni, nego i nekulturni. Da je suprotno, na polici bi već imali njenu knjigu. Sa njenim autogramom na autogramski naslov. Znali bi da je pakao jednog života (gde treba ozbiljno ožaliti i oplakati glavnu junakinju, kažu ovi što su kratko prepričali njen sadržaj) izvanredna tema za autobiografski roman za koji se čeka u redu, zbog koga se štampaju novi tiraži, za koji se zakazuju promocije i konferencije, čija je autorka barem u jednom naslovu tema dnevnih vesti, koju žene zdušno podržavaju i kojima je idol (da se sve može izdržati i dostojanstveno na svim poljima pobediti), koju kamere prate i do toaleta pa ne sme zbog finoće ko čovek ni da prdne ali sme na drugim mestima da dobije nervni slom,  zbog koga je ona ne samo rijaliti zvezda nego i piskinja iliti spisateljica. Naravno, upućeni znaju da je u pitanju čitljivo ali pre svega poučno štivo piskinje zvučnog prezimena Kockar koju je život bacio kao lopticu u rulet, i okreće je, okreće, da bi je (daće Bog) izvukao neki srećnik i oženio, a ona konačno našla svoj izgubljeni mir. Kristina, svetskije zvana Kija, više neće biti žrtva sudbine kojoj nezreli, izdajnički, frajerski muž  na njene i milionske oči uvaljuje krastavac drugoj, preživeće sve tumore i umore, sve buduće profesije koje joj se smeše, a možda, ako kucne u drvo, nekad postane i prava Ministarka, a ne samo ona pevaljska iz istoimene vokalne grupe kojoj dade svoj glas. Ne treba sumnjati da će se dočekati na noge jer je nekad bila i stjuardesa, što će reći posednica padobranske veštine koja sleće uvek pravo u centar. Žena za sve.

A upravo tu ženu oni već afirmisani pisci, kritičari i provereni intelektualci otvoreno opanjkavaju. Tvrde da je zajedno sa ostalim javnim gospodjicama (bolje tako zvuči nego reći – javnim ženama) koje su se prethodno proslavile na drugim poljima (tjuberke i rijalitke) blebećući gluposti i o glupostima, glumeći, filozofirajući, kasnije iz sebe iščupale i “talenat” za pisanje i tako sebe još više približile svojoj publici (što bi rekle novokomponovane pevaljke, a što naravno nije neistina). Talenat, netalenat, ali njihova pisana zlo-dela objavljuju veoma ugledne domaće izdavačke kuće. I oko tih knjiga se vodi mali rat laktovima i nogama koji čuškaju i gaze dok se čeka u redu da se kupe. Od toga te javne ličnosti imaju džeparac. I jednog dana će zahvaljujući tome, imati prava da udju u Srpsko književno društvo, a možda i traže nacionalnu penziju za postignuća na kulturnom polju. Ovu i slične gospodjice opanjkavaju i amateri, laici, zavidnici, neuspešni, propali, neobjavljeni kvazi pisci čije pisanje neće ama baš niko ni da pogleda a kamoli da štampa. Povećanih krvnih pritisaka i pulsa, gutaju knedle gledajući onu jagmu oko knjige koju je ona tako lako napisala, sigurno između snimanja emisija, reklama i tezgi (jer realno kad bi inače, osim ako ič ne spava), dok se njihova krčkala mesecima a možda i godinama. I ništa, da ih niko i ne oslovi. A da su pisali o svom teškom detinjstvu, da su imali partnera preljubnika, da su bili jadni, ili da su bar izmislili sve to a nekako se pre toga javno uključili na net, zaključali u ludnicu pred kamerama, ili izazvali neki skandal, podmazali, dali šta treba, već bi bilo … Zlobnici tvrde da je njoj (i mnogim drugim izvikanim poznatim književnicama… a muškarci? oni sve umeju sami?) neko tu knjigu napisao. Ti neki duhovi pisci, ili pisci u senci, ili ghostujući pisci koji to za novac a ne svoju slavu rade, mogu u nečije ime za dobru nadoknadu svašta napisati. Hajde što ne znaš i možeš da platiš, ali da ti plate da uradiš ono što znaš onome ko nikada neće znati a pravi se da zna, greh je od svih pisalačkih najveći. Ali…

Ono o čemu sam htela da pišem nije ovogodišnji jesenji sajam knjiga. Nije ni žena glupog umetničkog imena. Ni njen pokušaj da bude ono što nije. Ni njena prava ili kriva po autorstvu knjiga. Ni ludilo mase koja je izgubila kompas i koja ne čitajući ništa upravo tripuje i tipuje na kaobajagi literaturu, te kupuje još veće ništa. Ne ni ono što nas okružuje, čineći svakodnevicu dodatno apsurdnom u gomili poteškoća koje je teško razumeti. To je samo sporedna pozornica namere teksta. Htela sam da pišem o jednom drugom sajmu knjiga koji se zgodio na potpuno drugom kraju sveta, u zemlji izlazećeg sunca, dalekom Japanu. Iako ne po prvi put, ove godine je zvanično komisija koja pregledava prispele radove, dobila na uvid knjigu ” Dan kada je računar napisao roman”. Njen autor je kao što naziv kaže – kompjuter. Koautori su inženjeri koji su osmislili kako da mašina savršeno sklopi rečenice i napiše smisleno delo. Njoj je to uspelo, čak i to da uđe u uži krug za književnu nagradu. Povezivanjem ubačenih reči i rečenica, realizovana je ideja romana koji je imao primamljivu strukturu i celinu. Nije bilo savršeno, osetio se pomalo nedostatak ljudske ruke (duše), ali je bilo potpuno razumljivo, dovoljno interesantno i logično da bi mu se te minorne mane mogle uzeti kao osnov za poboljšanja. Tek će ih biti, vidi se gde škripi. A ja se zapitah, da li je moguće da će nam sada veštačka inteligencija, osim što nam otvara i zatvara vrata na dugme, vozi automobile bez ljudske ruke, nadzire živote, daje uputstva za kretanje, pokreće mašine, procenjuje novčane rizike, pomno prati naše preference i ukuse usmeravajući ih ka konzumerizmu, pamti sve ono što mozak ne želi čineći ga lenjim i uspavanim, gradeći kuće iz štampača, sada stvarati književnost, komponovati muziku, slikati na platnu, plesati umesto nas dok sedimo ili ležimo, maštati, voleti, želeti umesto ljudi? Da li će najtananiji instrumenti uspeti da prodru u srž naših emocija, preoblikovati ih u moćnu igru rečenica koje su možda univerzalna umna sadržina, ali uvek izvedena pojedincem? Da li će se čip za reč, notu, boju, pokret ugrađivati u naše nadlanice, slučajno ili po zasluzi, ili prema uloženom novcu, da bi tako ubačenih, isprogramiranih ideja nastalo nešto što više nije ljudsko jer bi čovek bio samo ljuštura bez svojstva? I neko takav bi bio siguran da su njegove misli zaista njegove? Njegove knjige rezultat njegovog nesna i rada? Miris priče veštačka aroma nevidljive sile? Duhovi svih pisaca i njihovih dela stisnuti u komadić metala što se razlaže krvotokom isisanog ljudskog bića, ili memorijom aparature koja oseća da je više od gomile gvoždja? Celokupna misao čovečanstva pretvorena u impuls koji tempira namera da se ovlada čovekom u svakom smislu, da se obesmisli svaki smisao, da se osmisli novi besmisao?

Kija, iako u stvari nemam pojma ko si iako sam se pravila da imam (osim što vidim da se tvoje ime vucara na sve strane a sve zahvaljujući tom ozloglašenom gengu kome pripadaš i kome se opijena masa klanja, a sve praćeno budnim okom kamera, novina, vesti), premda imam tv ali uključen na kanale u kojima ne borave gorile koje čuvaju ološ od sebe samih, solidnu internet vezu, ne umirem za džezom, ne družim se sa Hajdegerom i Kantom, poeziju i haiku ne razumem previše, a TED-ova predavanja me mrzi da slušam jer mi je predavanja u životu dosta, te stoga nisam osebujne inteligencije i kvalitetetnosti, a pri tom ne živim u izolovanom balonu i zanima me svašta, pa i kuriozitet uspeha ljudi i pojava koje bi trebalo zabraniti da bi razum ostao čitav, želim da ti kažem, iako ti nikad nećeš čuti moje kazivanje, da je meni ipak drago što si ti napisala to što si napisala, premda možda nisi. Ne zato što si dokazala da si i pametna (to kao…napisao knjigu i taj je pametan), osim što si u skladu sa duhom vremena (to kao… digla žaba nogu), i uspešna (to kao… pojaviš se na tv-u i pristaneš da budeš sve što hoće), već da je … ma ništa. Radi ti svoj “posao” najbolje što možeš, a na ostalima je da procene da li baš moraju da znaju baš sve o tebi čak i ako im to turaš pod nos. Ja u stvari želim da se obratim tim Japancima da malo smanje doživljaj. Nisu mi potrebne knjige ikakve veštačke inteligencije (zvale se one Kija ili Hal 9000). Nisu mi potrebne izmišljene reči koje će mi um činiti pospanim ili razdraženim jer prate moje raspoloženje iz nekog ćoška. Nisu mi potrebni sajmovi knjiga gde će mi roboti ljudi i ljudi roboti prodavati snove o nemogućem. Ni živote o mogućem. Potrebne su mi stvarnosti sa mirisom i ukusom jesenjeg okupa knjiga na mestu gde je lako i divno uljuljkati se u prizor istinske ljubavi prema pisanoj reči… reči, a ne ljudima…ili mašinama koje ih stvaraju. Ne smeta mi čak ni miris pljeskavica, pa šta… ogladni se dok se obidje sve, mada bi intelektualcima tu bolje legao neki kavijar i šampanjac. Ne smeta uopšte ni onaj miris starog što se uvukao u ko zna čije knjige, polovne ali cele u svojoj bitnosti.

Ovo je u stvari trebao biti tekst o knjizi. O sajmu papirnog lišća što miriše. O pisanju. O snazi stvaranja. O razlozima postajanja i postojanja književnosti. O kradljivcima mašte.  I darivaocima iste, kad ko o čemu, a ono o Kiji i nekim nedostižnim Japancima… eh inteligencijo, makar i veštačka – reaguj. Ne puštaj me da se raspuštam i prvobitnu ideju napuštam… Moj potpis.

Ne može biti svak

On izgleda obično. Obično je utreneren u trenerku. Ili umajčen u majicu. Ili uduksan u duks. Ili ubačen u najskuplje odelo sa kravatom. Obično ošišan obično. Obično nosi patike ili cipele. Obično koristi prevozna sredstva da bi stigao do nekog običnog mesta. Obično se vozi svojim dobrim autom ili čak ima svog pilota. Obično je bez posla, ili sa poslom koji bi mu oteli. Obično je privlačan, ili neugledan. Običan čovek. Sa izuzetkom onog neobičnih manira i neobičnih namera. Neobičnije rečeno – manijačkih.

Manijaka ima svakojakih. To nisu samo oni koji prolaze kroz crveno, kupe na haubi pešaka sa pešačkog, trube kao mahniti, pretiču preko pune, urlaju uz podignutu pesnicu izbačenu kroz prozor. Nisu samo oni koji ubijaju pogledom za svaku im upućenu reč. Nisu samo oni koji bacaju svoje đubre preko terase, auta ili ispred ulaznih vrata. Nisu samo oni koji se guraju u redovima i uspevaju da zafrknu sve. Nisu samo oni koji disciplinuju nastavnike, lekare, policajce, majstore, ali i đake, pacijente, prestupnike, klijente. Nisu samo oni što po haustorima i osamljenim mestima vrebaju slučajno žensko da mu pokažu svoju napaćenu i usamljenu stvar u gaćama. Nisu samo oni koji pištoljima i puškama slave rođenja, smrti, razočarenja, unapređenja, ili ništa nego samo onako. Nisu samo oni koji u nedostatku svojih života uhode tuđe, onako iz prikrajka ili iz senke. Nisu samo oni koji dosadom svojih života proganjaju tuđe, glumeći ispunjenost koja tuđim nedostaje. Jesu svi oni, i još mnogi drugi od čijih postupaka ostaneš zgranut, pomalo ili previše uplašen, zabrinut, bespomoćan.

Jedan takav posebnog šarma i intencija je pre sedmicu dana obično utreneren, umajčen, upatikovan, ošišan, ušao u tramvaj. Naravno, cilj mu je bio da se preveze od tačke A do tačke B. Ovešen o šipku, posmatrajući odsutnim pogledom svetla živog grada u kome se okružen ljudima nekako uvek činiš usamljeno, osetio je najednom neodoljivu potrebu da stupi u kontakt sa osobom suprotnog pola, sa nekim ko bi mogao da mu promeni tok misli i života. Osvrnuo se okolo i sokolski naciljao kome bi mogao da se udvara. Kako mu gospođe tmurnih godina baš nisu zapale za oko, odlučio je da svoja htenja usredsredi  na usamljenu maloletnu devojku koja je sigurno brinula iste brige poput njegovih. Kako je lepa, zgodna, fina za druženje, pomislio je. Ali da ipak skratim postupak, jer su reči  oduvek uzrok mnogih nesporazuma, pa i gubljenja vremena. Primaći ću se, ispipati je i tako joj pokazati kako mi se sviđa i kako bi jednog dana mogli postati dobri prijatelji. Ako ćuti  znači da joj se dopadam. Mogao bih tu odmah na licu mesta i da je obljubim, štaviše nije loša ideja, uzbuđuje me pomisao da nas ove matorke gledaju. Ako pristane da odšetamo zajedno, mogao bih je odvesti kući i pokazati joj nešto od borilačkih veština jer sam u tome ekspert, i naučiti je kako da se brani od manijaka. Kako je samo dobro dodirivati to mlado neotporno telo što miriše na nevinost i neznanje, na neotpor i strah. Za to vreme gospođe u pozadini znatiželjno vire. Čekaju da vide šta će da se desi. Rijaliti uživo, osim što nema brojeva da se glasa ko da ispadne iz tramvaja. U sebi bučno navijaju da pobedi on jer je mlad i jak, a ona mala glupača koja se sad tu nešto prenemaže i neće sa njim da komunicira. Ne, nije tako. On je mlad i jak, a ona nemoćna koliko i one, ali žene su tu da trpe. Ne, nije tako. On je mlad i jak, i ona treba sama da se brani, a sve ostale treba da bude briga. Ne, nije tako… Čekamo da neko ovo vidi, i postavi na internet pa da vidimo šta dalje. Ako to izostane, nije se ni desilo.

Desilo se jer je internet na dan-dva buknuo zbog tramvajskog incidenta. Kamera je zabeležila aktivaciju njegove moći koja doduše nije potrajala (šta ga je sprečilo da je stavi na krkače i odnese u svoju pećinu? kad već nije vriska i piska ostalih žena u pozadini ili štangla probuđenog majstora za volanom). Zabeležila je i njegovu fizionomiju, zahvaljujući čemu je prepoznat od još jedne žrtve koja je tih dana prošla s njim kroz sličnu torturu osim što je na napad oštro i glasno reagovala. Kao i u prvom slučaju, posmatrači su ostali gluvonemi premda ne i ćoravi. Valjda tako neki strah, ili možda ravnodušnost poput mace pojede jezik i osećaj za pravdu. On je prepoznat u liku koji je nekad bio faca, uzoran mladić i sportista. Ali život nanese traume i postaneš monstrum, u stvari ne, samo običan manijak. Tada ti izađe slika u novinama i na portalima, prepoznaju te i ubace na 48 sati u pritvor. Dovoljno da te procene i odluče za gde si. Da li za psihijatrijsku, kućnu ili zatvorsku sobu. Obično se sve završi u sredini, osobito ako ima logičnog objašnjenja za sve (na primer da je devojka izazvala sama incident, ili da on nije pre toga nikad osuđivan, ili da je preglednost bila loša a vazdušni pritisak visok), a onaj na koga je uperen prst svečano obeća da to nikad više neće ponoviti. Naravno, dok ne uđe ponovo u tramvaj ili bus. Mada, može i dok čeka na stanici, u redu za poštu ili burek. OK, pritvorni sati su istekli, i gde je on sad? Internet ćuti.

No, ne treba da nas bude previše briga šta je sa njim jer će biti što biti mora (a moralo bi i i to nešto jako ozbiljno, i treba, i to neopozivo). Ova priča ima i drugu stranu. I treću. Drugoj strani je glava silom bila priljubljena uz staklo a psiha i telo oskrnavljeni gadnim rukama prljavog uma. Onoj prvoj druge strane su stradali nervi i uši od njegovog dahtanja i šaputanja. Nisu se dakle previše pobunile na to, ne zbog uživanja u zamamnoj seksualnoj igri pred ne-vidljivim svedocima, već zbog straha od njegove naknadne pojave pred ulaznim vratima jer će kad tad da im sazna adresu, i dalje uvreženog mišljenja da se od siledžije treba sklanjati a ne suprotstaviti, zbog opravdanog verovanja da se nijedan zločin u jednoj tužnoj i osakaćenoj zemlji nikada adekvatno ne kažnjava. Tako oštećena meta produžava svoju ulogu žrtve  i nakon što je opasnost prošla. Ostaje joj trauma, da se sa njom nosi i da je inicira svaki put kad joj se primakne neki nepoznati ili čak poznati muškarac koji odašilje znake nerazumnog ponašanja koje nije ni izazvala, ni odobrila. Treća strana su posmatrači, pasivni učesnici događaja koji ih nečinjenjem zapravo stavlja rame uz rame sa nasilnikom. Gledati kako se odvija neprijatna slika prinude, iživljavanja, mučenja, omalovažavanja, ponižavanja, i pri tom ćutati, ravno je manijaštvu. Naučnici kažu da je čovek egoistično biće kojim preovladava strah, strah za sopstvenu kožu i sopstveno sutra. To je onaj strah koji ignoriše savest (da li je svako ima?), koji neće da sam ili sa drugima podigne kuku i motiku i tako spreči siledžiju da sprovodi svoj teror, koji parališe ideju solidarnosti sa slabijim koja pak jača humanost kada joj se prikloniš. To je strah od bezumlja koji je bio u stanju da pokori i pojedince i grupe, učinivši ih taocima nosioca pogrešnih gena, izvitoperenih sistema i uništenih vrednosti (da li je koncentracione logore hranio strah?). Tako prepušten i uravnodušen na sve, taj famozni čovek postaje korov, stvar, zarazna smrtonosna bolest koja opovrgava sve ono što mu daje za pravo da se smatra višim od ostalih živih bića.

Možda sam o sledećem već pisala, ali se nekako uklapa u ovu priču, pa ću svejedno ponoviti. Pre tri godine je u jednom našem većem gradu izveden sociološki eksperiment. Imao je za cilj da proceni ponašanje slučajnih prolaznika u kritičnoj situaciji. Situacija je podrazumevala nju i njega. Na javnom mestu su započeli (lažnu) raspravu, potom ozbiljnu svađu, a onda je on devojku počeo fizički da maltretira, vuče za kosu, šamara, udara uz pogrdne reči. Eksperiment je trajao par sati. Prolaznici su to izignorisali. U stvari, odreagovao je svaki peti. Četvoro ljudi je žmureći prošlo pokraj očiglednog maltretiranja i nije preduzeo baš NIŠTA. Da li je peti prišao i probao da manijaku zavrne ruku, da mu vikne, da ih rastavi, da pripreti, da se dohvati telefona i pozove policiju, nebitno je. Svaki peti je bio budan. Ostali su spavali i pustili da košmar sam od sebe prođe. Nije ih zanimalo zašto on nju tretira kao psa (da je bio zaista pas, verujem da bi panika i reakcija bila veća). Nije ih interesovalo da zastanu i pitaju da li joj je potrebna pomoć ili bar viknu da joj se pomogne (neki komentatori na situaciju kažu da pomoć treba pružiti samo onom ko je traži, u suprotnom je to mešanje u lične stvari). Nije im bilo važno jer se to njih nije ticalo. Upućeni smatraju da bi uvlačenje u nečiji sukob mogao da eskalira i da sve poprimi ozbiljniju konotaciju (upotreba oružja na primer). Da se uključeni tretira kao akter sukoba i dobije kaznu koju nije zaslužio (govori se o realnim primerima iz života gde je naše sudstvo potpuno nevine ljude upravo zbog tog svedočenja neopravdano kažnjavalo). Da žrtve nasilnika nekada promene iskaz te da stvari treba pustiti da se završe između sukobljenih strana. Da se može sebi natovariti beda na vrat usled odmazde. Ljudima kojima jako verujem i čije mišljenje poštujem, postavila sam pitanje šta bi oni uradili u takvoj situaciji. Obojica su rekla da se ne treba mešati. Bila sam zapanjena tom izjavom. Neprijatno iznenađena. Shvatila sam da …  valjda treba samo imati dovoljno sreće da ne upadneš u takav užas, da ako zapadneš ipak valjda ima ljudi koji će nešto preduzeti (taj neki peti, i da pri tom sigurno ne mora da bude muškarac jer eto neki muškarci to ne vide kao razlog da spašavaju ženu, posebno ne tuđu iako možda slađu… ali ko zna, možda bi džentlmeni koji me poznaju izginuli u borbi da sam ja u pitanju, sic!), i da je kombinacija indolencije, straha i egoizma (ili ipak realnog sagledavanja stvari…ma daj!) veoma ozbiljna boljka zbog koje umiru ne samo poverenje i vera u čoveka, nego i nada za ovaj svet. Ne znam… možda je lako biti jak na rečima, predstaviti sebe savesnijim i hrabrijim no što jesi, mada ne bih rado iskušavala ništa od toga (da pobegnem u gomilu koja ne vidi dok gleda). Ja imam potrebu da vrisnem, da vapim, da očekujem da se neko trgne na nametnutu silu. No, možda je strah zaista spasio mnogo više glava no suluda hrabrost. Možda se sistemu i onima koji ga štite zaista ne može nipošto verovati, ali kao da uopšte imamo drugi izbor, barem malo ako ne u potpunosti. Možda sve priče i primeri nisu isti, ali u njima uvek postoje barem dve strane, ne uključujući glavnog vinovnika nesreće. Na jednoj je žrtva. Na drugoj svedoci kojih uvek ima ali se dobro kriju, da ih valjda ne stigne kob prve strane. U sredini je manijak koga valja zatvoriti u kutiju bez svetla i baciti otvarač njegove konzerve u slivnik. A onda mirno sesti u tramvaj i srdačno proćaskati sa obamrlim gospođama i gospodom o lepom vremenu. Sa sobom naravno obavezno za nesrećni slučaj poneti štikle, bakandže, biber sprej, dimnu bombu, skakavac, nepromukao glas, neku borilačku veštinu, oštre nokte, i dobru vezu u unutrašnjim poslovima ako manijaku slomiješ vrat. Čisto da bi spoljašnje poslove nastavio u miru, sa verom u krajnju pravdu i svako dobro sutra.