kraj

Ubodi želju

Višegodišnje, višemesečno, višenedeljno, višednevno, višečasovno razdiranje želuca, nerava, i kućnog budžeta uskoro će svojim krajem biti privedeno nekim novim počecima, propraćenim novim, lakšim ili težim prodorima i razdorima. Osnovci su upravo prošli prvi krug životnog pakla koji je doneo dosta preznojavanja, mučnine, (ne)očekivanih obrta, stresa, neprijatnosti ali i pročišćenja. Prijemni ispit u vidu troglave aždaje, tj. dana podeljenih po oblastima, a za rešavanje enigmi iz maternjeg jezika, matematike i natrpanih prirodno-društvenih nauka, prošao je ovog puta skoro glat. Nije bilo potplaćenih insajdera u štampariji (možda bi ipak valjalo razmisliti o instalaciji rendgena na izlaznoj kapiji za svaki slučaj na dan testegzita, ili pak angažmanu ginekologa i urologa za situaciju); maskirani napadači su poštedeli blindirana vozila sa pripremljenim testovima; policajci koji su ih ekspeditovali do školskih institucija nisu prodali dušu, obraz i profesionalnu čast; roditelji, rodjaci i iznajmljeni intelektualci se nisu verali po zidovima i prozorima škola kao u Indiji da dobace papiriće sa odgovorima. Deca su nešto ranije, odradivši kvazi tj. simulirani test, približno procenila stepen težine onoga što ih očekuje, a i stepen dotle stečenog neznanja.

U medjuvremenu su od strane savesnih roditelja vodjeni ozbiljni progoni već osvedočenih neradnika, kojima nije na pamet padalo da se uzbudjuju oko prikupljanja bodova za životnu sreću. Neažurnim i ravnodušnim je bilo svejedno, dok su ambiciozni za svaki slučaj imali kec u rukavu školskih zbornica, ili zlatnu rezervu koja će se otprazniti kako ishod naloži. Blagorodnim i ponosnim, jer imaju radne potomke koji znaju šta hoće, teško je padala samo činjenica da im neko srećniji a gluplji, slučajna greška ili nastavničko zlo, pokvari uspešno zacrtanu sudbinu deteta. Kod vrednih i znanjem naoružanih, tinjala je nada da se milion puta ponovljeni slučajevi prepisivanja loših djaka neće ponoviti, i da će pravda uloženog truda konačno savladati krivdu provlačenja nepodobnih. Falsifikatori znanja su očekivali da će original neznanja izgoreti u plamenu odgovornih da su svi isti, zaslužujući svoje mesto pod suncem, uz širenje dima da je neregularnost samo u razrogačenim očima poštenih.

Glat naopako su se opet pojavili zadaci sa dvojakim rešenjima i jednostrano prihvaćenim odgovorima, moždane talasne dužine su nesputanom mobilnom mrežom kojekuda išle u širinu, dok su pojedini prosvetni radnici obimnog dijapazona nepoštenja pokazali da je poštenije ne poveriti im ni nacrtanu ovcu na čuvanje, a ne djake na prijemnom. Potom je usledilo ubadanje želja. Neki su dobili opanke, tj. ostvarili svoje ili roditeljske početničke životne snove na putu ka budućnosti, dok su neki morali da se zadovolje obojcima. No živa je istina da je verovatnoća da će se opančari u odnosu na obojčare kasnije u životu provesti kao bosi po trnju, baš onako na štiklama. Tako da su želje na jednoj, a mogućnosti na drugoj strani jedan obična klackalica. Iliti rolerkoster iz Diznilenda u kome obitavamo.

U to ime, pameti stečenoj nakon četri godine srednjoškolske igrarije, ne preostaje ništa drugo nego da ozbiljnije promisli studentsku želju. Standardno, tehnički, medicinski, “jezičarski” i “psiho” fakulteti pucaju od pritiska zainteresovanih, dok ostali, iako dovoljno atraktivni no lakše završivi u privatnim edukativnim jaslicama već mirišu nadolazeću propast. Za iste novce, sa manje glavobolje, uz skriptarsku literaturu, ti “akademci” će studentsku šetnju zaokružiti nekim državnim masterom i doktoratom. Ono što svemu tome nedostaje jeste jedan “Gao Kao” kineski pristup, koji osim infuzije na prijemnom ispitu o državnom trošku, obećava i maksimalnu sedmogodišnju kaznu zatvora za prepisivača. Kako mi uvek krademo ideje od najgorih, to za nagradu dobijamo prekomerno edukovane kadrove sa ne- ili jošmalopasa’će-akreditovanih ”obrazovnih” institucija, gde se sa par telefonskih razgovora ili hiljadarki može dobiti neka diplomica, a odatle i pristojno diplomatsko mestašce, neka ambasadica, konzulatčić, ili u najgorem slučaju skupštinski restorančić, u pauzama od skapavanja po poslaničkim foteljicama, i redjanja pasijansa na laptopčićima.

Pretpostavku da će sve biti mnogo uspešnije, naprednije, novitetnije, usaglašenije sa zakonima Muhameda koliko i Hrista, uvećava činjenica da je na čelo Skupštinskog odbora za obrazovanje stupio muftija Muamer Zukorlić, poslanik BDZ-a. Zahvaljujući tome, omladina Sandžaka će konačno pokazati državi ko je i šta je. Zukorlićev neakreditovani univerzitet koji godinama unazad štanca diplome će konačno dobiti pečat. I mi ćemo poput Zukorlića jednog dana moći da imamo više od jedne žene (a što ne i muževa?), i konačno proučavati Kuran. Alah Isus i nebesa su na našoj strani. Samo ubodimo želju.

(Jun 2016)

(Ne)Daj glavu

Ako samo uspe, biće to prava (r)evolucija. Davaće se oglasi, raspisivati poternice, ucenjivati, formirati zvanične i crne berze, vršiti otimačina, raditi donacije, oduzimati bez dozvole i pitanja. Bogati će kao i uvek imati bolji izbor, siromašni će platiti upravo njome, kao što su i do sada činili, mada u prenosnom smislu. Osim nade da će se time omogućiti čudo, preostaje i ona da je civilizacija na putu neslućenih promena. Neizvesno da li pozitivnih. Ako naravno uspe. Onaj od koga niko ništa ne traži, moraće da se zapita šta sa njim nije u redu i čemu se vala i rodio ako mu niko ne zavidi i ne želi ga.

Počelo je tako što je ruski pacijent, oboleo od teške bolesti koja ga je prikovala za invalidska kolica i kome je svaki dan života u stvari poklon od strane sigurne smrti, rešio da se odrekne svog onemoćalog i beskorisnog tela, i svoju glavu prilepi, prišrafi, zašije, pridoda, uklopi u telesni koncept donatora čija će sopstvena glava biti pretesterisana i sigurno stavljena u formalin. Verovatno će motivi odbačenog, ali humanog mozga koji je to u ovo novo, “svetlo” doba čovečanstva dozvolio (kada nema zvaničnih giljotina osim nečim izazvanog odsecanja glava u Saudijskoj Arabiji) biti podrobno naučno ispitani. Davalac trupla za sada nije poznat, ali se zna ime lekara koji će se usuditi da napravi senzaciju, iskušavajući prirodu uz poigravanje neurohirurgije. Italijan Sergio Canavero je taj hrabri tvorac potencijalnog realnog Frankenštajna, koji zapravo i nema šta da izgubi, osim već osuđen na kratkotrajnost – težak život. Sačuvao bi i dosadašnje stečeno znanje i iskustvo. Možda će ta 2017-ta godina biti ne samo godina preporoda pacijenta, već i uvod u fenomenologiju dobrovoljnog ili prisilnog prišivanja glava, kako već ustreba.

Ostavite na stranu sad ovu posebnu zdravstvenu nepriliku i probajte da budete iskreni, priznajte: čiju biste glavu uzeli makar na jedan dan da se siti naodmorite? A svoju poklonili, jer ne znate šta ćete s njom i već vam je opasno dozlogrdila. Ili možda nečiju preuzeli da shvatite kako funkcioniše um koji nikad niste mogli da razumete? Ili ste potajno zaljubljeni u nečiji mozak i tako bi ga rado prisvojili da ga nikad ne vratite?

Zamislite da sebi presadite glavu našeg ili tuđih premijera, sve-(ili ne-)moćnih predsednika, ministara koječega, nedodirljivih kraljeva, doživotnih vladara, poglavica plemena. Bi li vam se o takvu glavu razbila tikva što ste je sa djavolom posadili? Zamislite da imate u posedu um koji će donositi i sprovoditi zakone i bezakonje, inicirati ratove i glad, ucveljene poniziti, sebi slične uzdizati. Ili da dobijete glavu neke starlete ili starletana, gde bi verovatno navukli večitu promaju izmedj ušiju, od koje bi imali samo problem sa sinusima, ali ne i problem zadržavanja složenijih misli, jer su nepovratno zakržljale od kolevke pa do groba. Ili da se presadi glava Japanca na telo Srbina (hodali bi brzinom od 300 na sat), nemačka na Afrikanca (bili bi to pravi Zulu-mćari), englesko na neki arapsko teleso (Allahu Quinn Akbar). Kako bi sve te glave rukovodile tim poznatim, ali ipak tudjm ekstremitetima, osim ako je akcija mozga zaista kriva za svaku reakciju tela, težeći ka krajnjoj divinaciji? Da li bi kičma balerine slušala glavu boksera koji je oduvek voleo ples, ali imao prejake pesnice i trapavost nogu za port de bras? Šta bi se moglo korisno uraditi sa glavom pisca, glumca, budiste, aboridžina, ahrimandrita, nezaposlenog, goniča zaprege, princa, filozofa, grobara, poslanika u skupštini? A kao vrhunac – šta bi se desilo da Ona svojoj krhkosti pokloni muško poimanje stvari i sveta? Bar bi se bolje snalazila u prostoru i bila za nijansu srećnija, jer je nauka tako izračunala. On pak zamenom nikada više ne bi ništa zaboravio, a ni oprostio, iako bi uporno tvrdio da je. Razlika u gramima bi se već nekako kompenzovala.
I šta ako se u banci glava izvrši zamena poput one zamene beba u porodilištu, te dobijete neku ništavnu za koju niste platili? I da li bi zapravo ipak radije kaparisali nečije famozno telo, a svoju glavu ni po koju cenu prodali?

Stari srpski mudraci su odavno rekli – živa glava sve podnese i na sve se navikne. Pa, i na sebe. Čuvajte je zato na ramenima. Ne zna se kad će zatrebati.

(Maj 2016)

Život posle

Nakon buke sledi tišina. Uvek. Pa i nakon ove predizborne, ona predizborna. Možda i neki pritajeni bes kako bi Fokner to slikovito u svojoj priči o degeneraciji nekih generacija formulisao, samo u nešto drugačijoj scenografiji.

Od ponoćnog časa 22-og dana ovoprolećnog meseca 2016. godine Gospodnje, koju ćutljivi Kinezi zovu i godinom Majmuna (valjda to sluti na radost, ali biće i na neka posla), moći ćemo slobodno da uključimo TV i radio prijemnike, internet, da bezbrižno koristimo kućne aparate, ormane, sefove, česme i ulazna vrata, odakle neće iznebuha iskočiti neki politizovani govor, ispljuvak ili kamen. Doduše, psihopate iz rijaliti ludnica će i tih dana slobodno prenositi smrtonosnu zarazu gluposti, dokazujući da smo ipak nekako srećni i bezbedni s ove strane duge. I da mi zapravo živimo život jednoroga i vila. Ako ništa drugo, nakon te prisilne, potmule tišine i objavljenih rezultata već u ranim jutarnjim satima, kada će nekom omrknuti a drugom zasijati sunce u slobodnom trajanju od 4 leta bez zime, život iz bajke garantovano stiže. Oni zaglavljeni u basnama, prinudno će birati između 20 veličanstvenih koji nedeljama, mesecima, godinama, decenijama unazad, a osobito sada mnogo obećavaju. Važno je da u svom odabiru slede svoje srce, a kome je preostao razum, može i to.

“U inat – Složno za Srbiju” kontrirajuće tvrdoglavo izjavljuje da će formirati treći politički pol, koji bi značilo hermafroditno ni levo, ni desno, ni gore, ni dole, ni da nam udje, ni da nam izadje.

“Zeleni” u 100 programskiih tačaka obećavaju svež vazduh i mirišu na organic.

“Partija za demokratsko delovanje – Ardita Sinani” će razrešiti problematičnu poziciju Albanaca u inostranstvu zvanom Srbija, nostrifikaciju preteško stečenih diploma, nedefinisane udžbenike i zbunjene sudove s juga.

Ako je i Vama dosta, i hoćete da uhvatite poslednji voz za Srbiju (iako ovaj prosečno juri celih 42 km na sat, pa je uputnije krenuti pešaka), tu je transparentno “Dosta je bilo – Saša Radulović”.

“Dijalog mladih sa stavom i Stanko Debeljaković” će se sa svojim kolegama studentima potruditi da Bolonju baci na kolena, a iz praznog budžeta obimnije nagradi buduće akademce.

Ako se zarad prepoznavanja medju biračima može promeniti lično ime, može se promeniti i lični opis države. Svima u korist, “Srbija za sve nas i Borko Stefanović” kao svetla tačka konačnog preobraćaja.

“Srpsko – ruski pokret Slobodan Dimitrijević” hoće Savez sa Rusijom. Ako uspe, onih sa dvojnim državljanstvom će se po proceni meriti milionima, a potrošnja votke po glavi u balonima.

“Republikanska stranka – Republikanus part i Nikola Sandulović” politika su tradicije i ozbiljnog pedigrea. Stranka koja želi da ispravi istorijsku krivdu i dovede pravdu.

“Ruska stranka – Slobodan Nikolić” sa već dobro razradjenom firmom zvanom “Srpski prag” će Vam ako ste neoženjeni pribaviti suprugu iz Rusije, Belorusije ili Ukrajine, ali i sve ostalo što gradjanima nedostaje.

Prof. dr Slobodan Komazec će Vas sa “Za preporod Srbije” timom tokom mandata sigurno ubediti da su Srbi jedan od najstarijih naroda na svetu, a on sam kao najveći monetarni stručnjak u Srbiji, ekonomiju izvući iz kaljuge.

Zavetnica Milica Djurdjević će učiniti sve “Za slobodnu Srbiju”. Odana Rusiji i uz podršku Radovana Karadžića, drugarica Milica donosi svetlost nakon tmine.

“Muamer Zukorlić i Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka” kao i lista “Stranka demokratske akcije Sandžaka – Dr Sulejman Ugljanin” će Sandžak učiniti mostom izmedju istoka i zapada, Muhameda i Isusa, neba i zemlje.

Lista sa najdužim imenom koja je prepoznatljiva i kao skraćenica ” BoTa, ČeJo i NeČa”, a koji čine “Savez za bolju Srbiju” ponudiće sigurno nešto što do sada niko nije smislio, i uraditi što do sada nisu mogli, jer su bili sprečeni.

Madjari će sa “Savezom vojvođanskih Madjara” odbraniti madjarsko i srpsko more.

Udružena Vrata, Demokrati sa duplim S, kći poznatog oca i gospodin Obradović će se boriti za kolevku i izbrisati Brisel sa putničkih destinacija naših patriota.

Najbolji advokat sebi i drugima, pravnik i Dr Vojislav Šešelj sa svojom “Srpskom radikalnom strankom” učiniće sve da Hag bude potopljen usled dizanja političke i okeanske plime.

To da predostojeći izbori garantuju da je “Reč o poštovanju”, da treba “Živeti normalno, i sad”, a ne malo nikad, i da će “Srbija pobediti” iako ne znamo protiv koga se u stvari bori, potpuno je jasno.

Zaista, ima li života posle (izbora) smrti?

(April 2016)

Tu nešto smrti

overcoming-fear

Pre nepune dve sedmice zaposela me Misao. Misao strašna, misao tužna, misao definisana dimenzijom neodredjenog vremenskog trajanja i svih potencijalnih oblika u koje može da se transformiše a da ne izgubi suštinu. Prišunjala mi se iza ledja, stavila duge hladne prste preko vidnog polja, onda se spustila na vrat i poput ljigavog oktopoda isti čvrsto obgrlila ali očito bez namere da dovrši stiskavski posao, da bi potom vrtoglavo skliznula na područje grudnog koša i tu odležala dovoljno dugo da se misli zabrinjavanja aktiviraju i poguraju je naniže u grotlo gde se vari štošta ali takvi elementi nikako. Dotična me ozbiljno paralisala na par dana, izazvala izuzetno neprijatne simptome čije posledice još uvek vučem ali da kucnem u drvo, čini mi se da će se povući. Ali Možda, ako ne zaključi da sam povoljno tle za izgradnju stambenog prostora u koji bi se naselila na duži period. Sada prikupljam dokumentaciju da je moja teritorija trusno područje, da tu često vršljaju zemljotresi rastegljivih skalnih veličina, poplave su kao dobar dan, vulkani se aktiviraju s vremena na vreme i to nenajavljeno, o tornadima i uraganima da ne govorim. I naravno, posle toga sve treba graditi od nule i to bez spoljnih donacija, humanitarnih pomoći i slično, sve u se i u svoje kljuse. Potpuno je onda logično da ta Misao kod mene nema šta da traži i još da planira da mi stalno pravi društvo. Ne, hvala, Ne. Čak sam razmišljala da joj ponudim plaćanje neke mesečne ili kakoveć nadoknade da mi se ne primiče. Kako nemam nikakve jake veze da joj se sudski zabrani komunikacija i približavanje mojoj duši, idem na sve mogućnosti umiljavanja joj i odobrovoljavanja je. Nisam ulizica ali nekad ne može drugačije. Postane tako čovek malecan i u sopstvenim očima, ali i strah ima velike oke. 

Taj strah, odnosno spopadajuća manijakalno depresivna Misao glasi – strah od smrti. Od smrti bliskih. A kao nikada dosad ili preciznije po prvi put, i od sopstvene. A uvek sam imala sasvim dobro i utešno objašnjenje da nije sve tako…ni smrtno, ni dosadno, ni nerešivo, ni uporno, ni bajkovito, ni moguće da je nemoguće ne objasniti ga. Ista besmislenost (jeste li?) kinjila me u ranom detinjstvu a onda i uzlaznoj mladosti. Užasavala me pomisao da ću ostati bez roditelja, a tako jedincata i prepuštena samo njihovoj pažnji, brizi i ljubavi, svaka pomisao o takvom gubitku uspevala je da iscenira najgore moguće košmare u kojima me kao siroče niko nije hteo, makar i za ukras. Valjda sam imala potrebu da budem potrebna a i da meni potrebni budu zauvek tu, da se niti nekih neraskidivosti nikada ne prekinu. Onda sam porasla a Misao se povukla i pronašla neke druge ljude, da ih muči i opominje na neke neminovnosti. Njena senka se ipak vukla negde po ćoškovima mojih sećanja ali sam je kao što inače i radim sa neprijatnim stvarima ignorisala, nadajući se da sam u njenom podsetniku za sastanke štiklirana kao odradjeni posao.

Medjutim, mi sićušne, zastrašene od svega i svačega, nemirne, nedokazane a može biti i površne duše ne umemo da dobro procenjujemo stvari. Misao mi je kucnula na vrata par puta i to onda kada sam ja sama postala nekom zaista potrebna i zaista odgovorna za tog drugog, kada sam vec donela odluku da taj drugi postane deo i izdanak mene. Vrata nisam otvarala, samo sam im se prišunjala ne dišući da se ne odam, i čekala da zbog žurbe i silnog posla nastavi dalje. Ali, ovog puta očigledno nisam bila dovoljno oprezna. Ne da nije pokucala na vrata, nego je usled moje nezaključavajuće nepažnje elegantno ušetala, sela na najbliže udobno mesto i ošinula me svojim izazivačkim pogledom. On, pogled, prikovao me uza zid i jedino što sam čekala bilo je izvršenje zaslužene smrtne kazne jer sam eto svesno eskirivala stvari koje normalni ljudi lepo ugoste, popričaju o tome i onda Misao isprate uz tapšanje po ramenu da će se opet, Bože ti pomozi kada, opet sresti. Naravno, nisam se usplahirila koliko bi mene sve to fizički bolelo, na kaznu mislim, nego na to što nemam ni napisani testament, ni ispisana oproštajna pisma iako nije samoubistvo u pitanju, ni pozavršavane poslove, što po kući, što po glavi, ni to što imam bar još par godina odgovornosti za druge a posle kako hoće. Hoću reći, nisam se uplašila toga što bi mene ne bilo bilo, nego to da je u pitanju pogrešan trenutak za egzekuciju. Medjutim, taj deo je potpuno ništavan po svom senzibilitetu. Ono što me paralisalo bilo je da nikako ne treba, ne može, ne sme da se nešto tako desi meni bliskim ljudima, onima od kojih moj unutrašnji sistem za preživljavanje opstaje.

Jednostavno ne želim da se išta loše desi, jer smrt nije dobro ili ne olakšanje, osim kada to zaista jeste a biva ponekad. Teško podnosim sliku o nemanju, nestajanju, sliku o nikada više, i ne stvari nego ljudi. Opis toga je…kao da je u pitanju otimanje nečeg, nekog. I još osećaš, znaš da imaš mogućnosti da koliko toliko nešto nadoknadiš a ne znaš baš kako, ni koliko ti je vremena preostalo. Ta Misao. Učinila me da se osetim tako samom i tako obeznadežnom, tako nemoćnom i tako ranjivom. Nedostajalo mi je da mi neko kaže – Ne brini, biće sve u redu. I da nekako znam da je to jedino rešenje za izbacivanje te Misli iz mog stana. I da znam da nisam jedina koja se sa tim uljezom suočila. I da znam da će sve to zaista proći, makar se vratilo kasnije, ali kada budem spremnija. Valjda mu ta spremnost za nepotrebnost drugima i netrebanje drugih sebi dodje u pravi čas, kada ta Misao za tebe takodje ostari i izgubi na snazi, postane sopstvena suprotnost, ili pak potreba kao jedini izlaz. I ima takvih, medju nepoznatim, nevidljivim, nikad dodirnutim, ali divnim ljudima sa kojima te slučajnosti spoje i koji to – ne brini, umeju da ti kažu a da nisi ni tražio, a još manje očekivao. I njima hvala. Onim drugima koji su se dobrovoljno pretplatili da budu tu a onda pobegli jer ih nervira vapajna buka, treba otkazati “obavezu” da se nadju u nevolji. Još se i oni moraju nositi na savesti i uterivati im strahove da budu dobri a ne umeju. Bolje da se plaše Misli nego nečijih slabosti i nečije potrebe za njihovim ličnim prisustvom koje namerno, iz bezosećajnosti odsustvuje.    

U stvari, nakon dubokog i ozbiljnog razmišljanja, ispitivanja i testiranja uzroka i posledica – io, Ich, Я, je, 私は, me – veruje u stvari u večnost svake vrste, samo što sam imala loše dane, loše trenutke, loše konekcije sa Mišlju koja u sebi nosi strah…strah od prolaznosti, prestanka, potrebe da se bude potreban i da je nesto potrebno da bi se smatralo upotrebljivim. Ionako jako dobro znam, mada znam da ne znam zašto, da svi ionako uvek staro završimo da bi uvek novo započeli. Mogu eto odabrati da na kraju krajnosti počnem kao orhideja, ili bambi, ili mozda eukaliptus, muškarac ili patuljasti jež i sve će to imati svoju svrhu i odredjeni rok trajanja sa novim neizvesnim početkom nakon zasluženog srećnog završetka.

A mogu odabrati i da se tešim nekim mudrostima dok ne dodje fajront i račun za plaćanje. Gospodin pisaoni Pekić je mudro izjavio da čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan covek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost (ja sam sve kompletirala i mogu da kažem ponosito da sam – čovek, tj. žena, tj. valjda je to isto mada bi mi mizoginisti dobro očitali). Pa je još jedan, a taj bi bio ovaj očitavši, Joca Dučić kazao – umreti to nije ništa, ali biti zaboravljen to je najsvirepija odmazda smrti nad životom (daklem, pod hitno mora da radim na svojoj nezaboravljivosti tj. upamtljivosti, da stvaram, vajam i sebe i one za koje odgovaram, da ne zapostavim ovaj blog i pišem mu domaći svake sedmice, da smišljam mudrosti koje će neko citirati nakon moje smrtnosti, kada budem bila mahovina ili leptir). A smatram da je najlepša ona latinska – strašnije je bojati se smrti nego umreti. Jašta da je istina jer dok se ustručavaš i kako je još jedan veliki gospodin i to Selimović rekao “boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?”, ne umeš opraviti na ono sad i samo misliš o nekom crnom odmah ili sutra, onda i ne zaslužuješ da jedeš pečenje, nego da te nataknu na ražanj i pojedu. Umreću, pa šta. I živeću posle smrti opet možda, pa šta. I večnost zaista postoji, samo u tu bajku treba verovati, čak i kada je i ako je to samo nada uplašenih i voljnih za besmrtnost. A imam i ignore listu za takve provokacije koje Misao inicira. Jeste da problem perzistira ali je bar pod ključem.  

I poručujem Misli – za sebe ne hajem, ali me poštedi straha za druge i njihovih odlazaka. Niko ne ide nikud, ne maši mi lažima pred očima. I da – sve će biti u redu, ne brinem. Samo lelujam u trenucima kotrljanja nizbrdo. I stvarno mi nekada neko treba da me zaustavi. I obriše svu prašinu, stavi meleme na uboje i poljubi me za utešje mi ako to jako poželi, jer i ja to želim i mnogo mi znači. Zaista bi manje bolelo što tu nešto smrti a smrd je nesto sto te hteo ne hteo …. (četiri slova za stihovnu rimu, ali cenzura se vratila sa godišnjeg pa se tačkamo).