Month: June 2018

Dodir

“Probudimo se, popijemo jutarnju kafu uz priču o onome što je bilo i što predstoji, a onda pre njegovog izlaska iz kuće zagrlimo se čvrsto. Pribijemo se jedno uz drugo, poput bića koja jako stegnu svoje drvo koje im daje oslonac, svu snagu i volju za životom. I tako spokojna krenem u novi dan” … rekao je neko čije snove i potrebe ispunjava njegova realnost već više od 25 godina. Neko ko je uspeo da pronađe jako stablo čije grane prepliće sa svojim. Neko ko je ljubavlju i dodirom uspeo da sagradi kraljevstvo ličnog mira i sreće koji će nadajmo se ojačati korenje i njihovih izdanaka čije su privilegije prisustva bliskosti na delu mnogi uskraćeni. Oni će imati od koga, srećom, i moći će to da prenesu novom drveću. Mnogi nemaju, niti će ikada imati, a nekada ne nauče ni kada imaju.

 

Da li ste gladni dodira?

Umete li da nahranite one koje volite onoliko koliko im je potrebno, čak i kada ne traže?

Treba li dodirivati i one koji vam nisu važni?

Da li je dodir uslov preživljavanja ili samo lakši način da se živi?

Zasiti li se ikada iko dodira, ili je glad i žeđ za njim neutoljiva?

Može li da se ogugla na nepostojanje dodira?

Postoje li ljudi koji ne podnose bliskost i šta je tome razlog?

Možete li da zamislite svoje bivanje, a da danima, mesecima, nedeljama, godinama ne dodirnete nekog? I rečima, i rukom. Ili neko vas?

 

Naučna istraživanja tvrde da je ljudskim bićima svakodnevno neophodan dodir da bi (pre)živeli. Ne misli se na potrebe hormona, već potrebu za ljudskim prisustvom, doticajem njihove kože, toplinom, sigurnošću koja se dobija dodirom. Neki je nadomeštaju kućnim ljubimcima, smatrajući da nema iskrenijeg prijateljstva i ljubavi od te koju može životinja da dâ. Tu se rasplinjava reč, iako reči ne moraju uvek da budu izgovorene da bi se čule. Prenosive su dodirom i pogledom, pa dlakavi, perjani, goluždravi i ostali ljubimci dobro razumeju šta osećamo prema njima, ali ljudi, shvataju li oni uvek pravilno govor dodira bez izgovorenog?

Takođe se smatra da dodir jača prihvatanje drugačijeg, pospešuje povezanost i privlačnost. Njime može da se istražuje, stiče iskustvo, čak promeni uvreženo mišljenje. U praktičnom smislu, jedan (nameran ili slučajni) dodir može uticati da radije nekom pomognemo, vratimo pronađenu stvar, lakše nešto prodamo ili kupimo, zapazimo i podvojimo osobu suprotnog pola, visokoprocentno odredimo karakter nečijeg trenutnog raspoloženja, najbezbednije i najbezbolnije nekom nepoznatom (a da ga ne naljutimo) priđemo laganim pipanjem njegove nadlaktice (premda izvestan postotak muškaraca i žena ne podnosi nikakve dodire, ni u kakvom, pa ni bezazlenom kontekstu, te ih stoga treba zaobilaziti). Dodiri bude hormon sreće, umiruju krvni pritisak, grade poverenje, otvaraju dušu, umanjuju bol.  A da svet hrli ka dodirima, koji ne samo da pružaju i primaju utehu, govore i neki čudni (promućurno-izopačeni) naumi.

Na primer, sami ste. Možda stvarno, možda umišljeno. I imate dovoljno para ali premalo hrabrosti, volje, vremena ili mašte. Živite pri tom u zemlji čuda, gde se prosjak lako pretvara u milionera, sunčan dan u tornado, glumac ili biznismen u predsednika, starosedelac u izumrlu vrstu. Naravno, imate valutu koju svi vole, i njen broj telefona. Zakažete termin, njen king ili queen size krevet, i uslugu. Ona, profesionalac za maženje i dremanje, postaje vaša mažerka i dremarka za 60$ na sat (automehaničar će da vam mazi auto svega 40 min za taj iznos, a profesorka ima da vas kinji skoro 2 sata za tu sumu, tako da je to zaista jako povoljno). Ono što treba da uradite jeste da se strovalite u njene meke jastuke, maksimalno opustite i pustite da vas milki, mazi, šapuće (ne znam kakav je repertoar ali sigurno može po izboru). Svakako da možete da joj uzvratite ali vam neće dopustiti da je dirkate po erogenima (za to postoji druga tarifa i dobija se informacijom u uho). Nakon seanse ustajete rehabilitovani, podmlađeni, osveženi, ushićeni, namireni, i spremni da isto ponovite kad vam se kortizol opet sroza. Ne treba uopšte da vas brine što je za odrađeni posao nazivaju duplom prostitutkom, a zovu je tako jer je šaputanje i maženje na jastuku intimnije od seksa, pa ako dobiješ od stranca i jedno i drugo u paketu, onda će te strefiti još i duševni sifilis, što je ruku na srce baš dobar dil u ovo vreme međuljudskog otuđenja. Njoj takvo prozivanje sigurno neće zasmetati, a vaš problem leži samo u zakazivanju novog termina za posetu i novčaniku ako to postane nezaobilazna navika (a ko ne bi odoleo, kad možeš da je viđaš kad ti hoćeš, da ti ne pretresa džepove i savest, a ume tako dobro, bez objašnjenja i posebnih zahteva da pogodi svaku tvoju zapuštenu tačku). Ako ste pak posednica silikona gornje telesne trećine, sami možete jako lepo da zaradite time što ćete za novac dozvoliti da vam ih pomiluju, štipnu i prstima bocnu, ukazujući da je plastična operacija sisa pravi izbor za vas (nema veze što ste muško, možete i vi da se izoperišete). Dobro, to nisu mažerke, nego promoterke plastičnih operacija. Ali zasad, samo u Pekingu. A što ne bi moglo i kod nas, kad silikonjara ima ko blata, premda je satnica konzumiranja njihove plastike od strane brojnih klijenata znatno isplativija (Kinezi, pošaljite vaše plejboj zečice amo, Orijent vašeg zapada će ih bogato ugostiti, godine nebitne jer su vam žene božanstvene i u 80-toj…a ne moraju ni da imaju iskustva, samo neka su mazne). Verujem da će novoosmišljeni biznis stručnih mazulja (pretpostavljam da je sve krenulo od profesije maženja pandi po kineskim zoološkim vrtovima, a da su onda Amerikanci shvatili da je i čovek ugrožena vrsta), i dremera (nisam objasnila, to su oni što dremuckaju sa vama dok vas češkaju), biti uspešno inkorporiran i na našim prostorima (premda je ovde nekako sve tesno, bivaš dodirnut kada najmanje i od onoga od koga ne želiš, a i nekako ne volimo da plaćamo za ono što možemo dobiti džabe ako se samo malo potrudimo).

Naravno, profesionalnih dodirivača najviše ima među ženama jer su muškarci zauzetiji, stidljiviji, osetljiviji. Takođe su i mrzošljivi da isprobavaju traženje dodira od nedodirljivih žena. Pa i od dodirljivih (kad se sravnjaju računi ispadne boliglava trošak). Naravno, profesionalne dodirivače trebaju i one. Najbolji su oni koji plaćaju da bi te dodirnuli, i oni obično dolaze na kućnu adresu ili iznajmljuju poslovni prostor sa -5 do 5 komfornih zvezdica. Naravno, postoje i one koje moraju da plate za dobijenu uslugu, ali to nije iz ovog naslova , mada je logično da bude. Ono što naš život čini dodatno uzbudljivim jeste Međunarodni dan zagrljaja, koji nažalost kao i svaki dan traje svega 24 sata i dešava se krajem januara. Tada možete da dohvatite svog najdražeg ili nekog nepoznatog na ulici, da ga čvrsto stegnete i pokažete mu koliko ga volite i cenite. No kako je besmisleno čuvati svoj dodir za jedan zimski dan, najtoplija preporuka svetske zdravstvene organizacije je da se odlučite za nekog na dnevnoj bazi i ne pustite ga najmanje 10 minuta a najviše do 10 sati. Ne mora biti čak ni ista osoba, može se krenuti usput, redom ili na preskok, a onog najtoplijeg i najčvršćeg stega treba dovući kući i ne puštati ga više iz sopstvenog života.  Dan je i smišljen da se pronađe ili zadrži lični Dirnut, ili pokaže plemenitost prema beznadežnim slučajevima.

No šta se dešava sa ljudima koji su se odvikli od dodira? Onima koji ga se boje a priželjkuju? Da li ih podilazi jeza od udarca ili ogrebotine čak i kada ne postoji takva pretnja, ili ih samo savladava strah od prolaznosti dodira? Osećaju li da im nametnuta ili izabrana izolacija umrtvljuje telo i duh? Ili uporno čekaju da se pojavi taj jedan čiji će zagrljaj postati plafon njihovog smisla? Kako nakon fizičkog odlaska bliskog, ili bolesti, ili dugotrajne usamljenosti tek tako možemo da se prepustimo tim zaista postojećim maserima naše nasušne potrebe za dodirom, i kako racionalno objasniti nuždu plaćanja da bi nas neko dodirom podsetio da smo živi? Umemo li da dodirujemo bez zadrške i granica? Da. Možda. Ne.

Postavlja se i pitanje, da li gubljenje potrebe za fizičkim i duševnim dodirom znači zastranjivanje? Prvo će nestati pre, drugo traje do poslednjeg daha. Prva će i pored lakšeg i bršeg zadovoljenja otići sama, druga će u samoći patiti. Mada sam sve sigurnija, da kada ti postane svejedno, onda više nisi živ iako drugima tako ne izgleda. Mislim i da se umetnost davanja i povezanost sa drugima uči. Za to nije potreban talenat. Samo Ono što te iznutra oblaže i ispunjava, i htenje da daš, i to mnogo više no što možeš dobiti. I to besplatno.

Dodirujte. Utonite u mekoću i toplinu onog ko vas dodiruje. I obavezno odgovorite na ona gore postavljena pitanja. Zagrlite svoju istinu, to joj je potrebno, koliko i ona vama.

 

 

Jupiter

Četvrtak. Dan kojim astrološki (to je nešto što “liči” na astronomiju jer se takođe bavi astrama, ali osim zvezda nema ništa zajedničko) vlada Jupiter (gasovito čudovište na nebu, bog otac svih bogova u Rimu i okolini, natalni benefik čiji trigoni i sextili biću donose sreću), koji se na sanskritu (“latinskom” jeziku dalekog istoka) naziva Guruom (tj.  Učiteljem) koji po svim etičkim i ontološkim određenjima označava mudrost, veru, budućnost i pravdu (a to kao negde u toj celovitoj kombinaciji postoji, samo se ne zna gde tačno). Kažu da Jupiter ” proširuje svest, da njegov uticaj rađa potrebu za stvaranjem pravednijeg, harmoničnijeg, pozitivnijeg i bogatijeg života, da razvija ljudsku vrlinu i plemenitost, dobrotu i moral, i još pozitivno utiče na zdravlje, sreću, putovanja, dajući jak štit i prosperitet”. Kako takav blistav i moćan pada baš u četvrtak, ovaj dan se smatra danom optimizma i uspeha, i sigurno donosi jedre i ukusne plodove. Za taj dan treba rezervisati sve aktivnosti u kojima za uspešan rasplet treba pomoć s neba, tj. Boga Jupitera. Ako tad ne potpišeš ugovore, ne obaviš važne novčane transakcije, ne sedneš da učiš, ne organizuješ se, ne otputuješ daleko ili blizu, zaboraviš na politiku i pravo, počni da se bojiš da će ti u životu sve krenuti krivo. I baš zato, isključivo zato, da bi u životu sve išlo pravo, i Vi sutra, u četvrtak, treba da uzmete godišnji odmor. Ili bolovanje. Ili nađete neki izgovor da zaustavite sve tekuće aktivnosti ili obaveze, i da konačno uživate. I ne samo da se ushićujete i šenlučite, nego da shvatite kako pravi izbori donose dugoročni prosperitet.

Garanciju duhovnog ispunjenja pružiće Vam oni koji vode računa o svakom životnom detalju pa i tome šta kad u životu započeti. I fizičkog, ako ste toliko važni da neposredno prisustvujete veličanstvenom događaju što se zove ugođajem za koji ste dobili pozivnicu. Ako niste dobili, sutra, u četvrtak, imate za domaći (ako hoćete da budete ne samo srećni, nego i obavešteni) da se (ako ste samo obična boranija a ne elita) nacrtate ispred TV-a i uključite kanal Prve televizije.  Tačno u 13 ha, pod milozvučjem crkvenih zvona, u svetu mračnu zajednicu ući će jedan od najnebitnijih javnih parova naše svakodnevice, čija se još nebitnija imena već mesecima vuku po sredstvima javnog terorisanja, i to sve pod pokroviteljstvom bitnih (tj. poznatih po svojim karijerama jahačice harmonikaša u mladosti i udarača tenis loptice ) organizatora ovog, kako se imenuje, venčanja decenije. Kad mogu Megan i Hari po Engleskama da terorišu milione (i nas koji smo zijali u to dvoje i njihovu svitu, i još platili za taj prenos… kao da je nekog uopšte bolelo ćoše  da ih gleda), možemo i mi naš auditorijum koji je glamura i žedan, i gladan. I mi “princa” i “princezu” za trku imamo, i kamere državnog servisa koje će se uključiti da zabeleže njegovo i njeno DA, i oca i maćehu mu što će biti najsrećniji na svetu što su dobili pevačicu naslednicu za snahu i ponos, premda su u jednom momentu hteli da je šutnu jer im je mladoženju odvlačila od neketamovažnekarijere. Ali ljubav zna za granice, predbračne ugovore (jer i bogati znaju da plaču kad ih ne naprave), ko je tu tata, ko mama, kom opanci, kom obojci. Ali da ne plašimo mladu unapred, verujemo da će joj ulazak u Živojinoviće (koji kako im i prezime kaže, znaju kako se živi) otvoriti sva, pa i od zlata vrata. Samo da ne ljuti svekra i svekrvu, to je univerzalni recept (prijatelji kako će? Prijovićka lako će) . No, da se vratim na poentu suštine. Dakle,

U 13 ha će zapojati hor srpskih dečaka, tj. popova pod crkvenom kupolom. Krunisana glava Filipa, sina božjeg, sklopiće raskidiv brak sa njom Aleksandrom, kćeri božjom, a u prisustvu nekoliko stotina uzbuđenih najbližih rođaka, i dvojice kumova, od kojih jedan u životu drži mikrofon a drugi košarkašku loptu. Ako se ne predomisle u poslednjem trenutku, procedura će se završiti uz blagoslov Božjeg izaslanika. I hora. Napolju će više hiljada pozvanih i nepozvanih da šacuje kako je unutra prošlo, ali s obzirom na sigurno dobar ishod (ko bi rizikovao da brak završi pre nego je i počeo?), njihovi telefoni biće spremni. Ne dao Bog nikom da tad padne internet veza, sruši se instagram, tviter ili fejs. Doduše, kamermani i fotografi su sigurno tu, ali to nije isto kad ne zahvatiš svojim sredstvima.  Pošto prođe prvi nalet, čeka se na drugo veliko uključenje u 17 ha. Tu se već lako može zamisliti (danas u sredu), jedan ogroman, dugačak crveni tepih koji se valja duž Belexpocentra (mesto za kongresmene, iliti kongresni centar) koji je u stanju da primi barem 5000, a ako se malo potrudi i stisne možda i 10000 gostiju. Taj tepih će imati čast da bude zgažen od strane najpoznatijih ličnosti našeg zvezdanog neba. Linjaće ga pevačice, pevači, glumci, glumice, voditelji, voditeljke, političari, političarke, sportisti, sportistkinje, hetero i homo, mali i veliki, mršavi i prosečni, zgodni i zgodniji, svi oni od kojih se običnom smrtniku tresu gaće i ruka kad ih pitaju za autograme. Po njemu će se vući haljine najzvučnijeg pedigrea, udobni smokinzi, najvišlje štikle i kože raznih gmizavaca.  Biće to najsrećniji dan. Ne samo za mladence i goste. Ne samo za auditorijum ispred i iza tv ekrana. Nego i za crveni tepih koji takvu priliku neće više nikad imati u svom crvenom životu.

Kad znojenje i pored dobre klime počne da probija kroz pore svih tkanina i boja, počeće u stvari ono pravo veselje.  Trajaće sigurno jako dugo, verovatno do jutarnjih sati, kad radnička klasa kreće u fabrike, domaćice po burek, mladost kući iz grada. Ipak ne bi valjalo preterati jer se svaka frizura, kravata i raspoloženje i pored kvaliteta relativno brzo sroza. A i gosti mogu mnogo da pojedu i popiju. I kamere to pustošenje mogu da zabeleže, što je apsolutno neglamurozno.

Mladenci će, pošto svečanost nažalost prođe, izračunati ko ih je razočarao, ko im ulepšao veselje, i onda ne otići na medeni mesec  jer mlada mora da otplaćuje troškove svadbe. Tj. rečeno je da su oni već odradili to neko predbračno putovanje, i da će poslebračno doći na red kad snajka odradi ugovorene tezge. Realno, to je na mestu. Iskreno, ne bi ni trebalo da počne odmah da se bahati i troši blago familije u koju ulazi. Pošteno, sve je to jedan običan prazi luk koji iz nečega viri i mirisom parfema i dodirom svile se prezentuje kao nešto bez čega ne možemo preživeti petak ili budućnost koja tek stiže. A ni razumeti svu bedu i jad sopstvenih običnih, prostih života koji nam poput kukuruza kolena dere.

No… idemo na svadbu sutra? Čak i ne moramo da nosimo ikakav poklon. Dovoljno je što postojimo, što ćemo očima pojesti sav njihov kavijar i popiti sav njihov šampanjac ali to njima ne smeta jer svega ima dovoljno za sve, što ćemo se diviti predstavi koju su osmislili samo za nas, što ćemo im se “besplatno” zavideti. Što će nas poput Gurua naučiti gde smo pogrešili, ali da najboljima uvek pripada najbolje. I da ovaj svečani četvrtak ne sme da bude crn (poput onog kada su u 20-tim prošlog veka pukle berze a svet pohrlio u sunovrat), već da znači jedan nov, srećan, uspešan početak. Za “elitu” ispred, i prosjake iza oka kamere.  Živeli! Svi Vi…ostali (lokalni “Bogovi” su se već snašli, Jupiter i njemu slični su im uvek pri ruci…mada, ko zna, možda poput one prolupale gospođe što je u venčanici proslavila 30 godina razvoda braka, naprave jednog dana i tv prenos svojih glamurazvoda ako im Fortuna pokaže srednji prst). Psssst, da ne prizivamo maler.

Vidiš li se?

” Zaista je zabavno, ovo je dogadjaj karnevalske atmosfere”.

” Ima ljudi svih polova, fizionomija i uzrasta (a i oblika i veličina, prim. aut.)”.

” Očigledno je da su ljudi iznenađeni, neki su negativno nastojeni, ali smo jako zadovoljni reakcijama”.

“Želimo da vožnja bicikla bude sigurnija i lakša”.

” Reč je o tome da biciklisti budu primećeni. Čak i kada smo obučeni, ogoljeni smo pred opasnošću od motorizovanih na putu”…

…Rekoše u anketi neki gologuzani, gologuzanke i gologuzovi preostalih polova, sa sve raznolikim prednjicama, zadnjicama, vimenima i imenima na biciklima. Anketa je inače sprovedena među akterima Svetske Biciklističke Gole Vožnje, ustanovljene na globalnom nivou pre 14 godina. U cilju osvešćivanja aktivnih učesnika u saobraćaju, prvenstveno onih sa jačim i bržim mašinama koje pokreću “konji” (tj. benzin), a zarad zaštite prava dvotočkova koje pokreću mišići, ova akcija je postala humanitarni i vizuelni spektakl koji se svakog juna odvija u 17 država i 75 gradova širom sveta.  Ono što ga čini drugačijim od nekih drugih manifestacija vezanih za promociju čistijeg, zdravijeg, sigurnog transporta oslonjenog na ljude (biciklisti, skejteri, roleraši), jeste njegova egzotičnost.  U stvari, ima li u golotinji uopšte ikakve egzotike? Skinuti gaće, zajahati svog dvotočkastog ljubimca, umešati se u masu ostalih nudista kojima ne treba plaža i more već samo zeleni talas koji će ih nositi ulicama grada, i time dati svoj glas za pravo jednakosti u saobraćajnoj džungli jeste ravno egzotici. Obojiti svakodnevno sivilo bojom smelosti, fizičke dodirljivosti, duševne i telesne nefrustracije, na istom mestu okupiti sve te oblike, godišta i veličine koje pri tom imaju isti cilj i viziju, svakako je egzotično. I egzibistično i izložbistično, jer takav umetnički performans sa na izvolte anatomijama bicikala svih mogućih sorti izgleda tako artistički. Da li je efekat odbrane prava zdravijeg (po korisnika i životnu sredinu) prevoza skidanjem odeće dupliran, neosvešćenost (pešaka i pogonskih) osvešćena, javno mnjenje probuđeno, bicikli i mišići razrađeni, treba prepustiti novinarima i istraživačima da procene. Šokiranim puritancima koji se sablažnjavaju golotinje na javnom mestu, ne razumeju motiv ovog dobrovoljnog pokreta, osporavaju  nenasilnu pobedu konzumenata biciklizma nad motornim nasilnicima izvojevanu bez donjeg veša, svakako treba udariti javnu packu. Izvori govore da su izlivi zabezeknuća zbog mase nasmejanih, nehajnih, golih biciklista bili primetni. Da li su razlog tome bili otromboljeni trbusi, celuliti, presahle i uzdignute dojke, visuljci omekli od sunca ili godina, pihtijaste ili čvrste guze, ne zna se pouzdano. Verovatnije je da su takve reakcije bile prouzrokovane velikim znakom pitanja koji se završavao u predelu donjih ledja iznad kojeg je pisalo – Dujusiminau ili – Vidiš li me sad (ćorčo, nasilniče, bezobrazniče, gutaču svetskih izvora energije, bogatašu, lenjivče, nepoštovaocu mene što gura biciklo…dobro, to nije sve moglo ni da stane na leđima ali se na te odnosilo)? Ako me nisi primetio obučenog, moji guzovi će ti sigurno sijati kao semafor i moraćeš da usporiš i ispoštuješ mi prostor. Ono što je moglo biti razlog otvorenim ustima je i očiparajuće odsustvo šlemova koji biciklisti obavezno moraju da nose čim sednu na tricikl pa do svoje stote, i tu privilegija nema ako hoćeš da ne pojedeš kaznu za ugrožavanje sopstvenog i tuđih života. Ovog puta su neki sebi dopustili da im ćele i kose vijore slobodno na vetru i time prekršili zakon. Toliko golog, vidljivog kršenja pravila bez adekvatnih sankcija, žmurenje na očigledne incidente iako su sigurno predstavnici upravo tog zakona izbučili četvore oči na defile prekršioca, definitivno govori o urušavanju državnog sistema. I moralnog. Jer ispada da goli ne moraju ni šlemove, ni gaće, ni lične dokumente, ni stid, ni opravdanja sa sobom da nose. To bi se onda moglo smatrati ugrožavanjem prava obučenih, i to ne samo biciklista. A gde su ovde prava esteta koji su izloženi dlakama i mesima nekih nepoznatih ljudi koji im bez njihovog dopuštenja podmeću, makar u prolazu, makar i na jedan dan? Da je neki drugi datum, bi li to golo na biciklu bilo privedeno za narušavanje reda i mira i osim kazne bilo naterano da poliže sa sopstvenih leđa ono Vidiš li me sad, sa sve ?

Dobro… prosvećeni, obavešteni i nestidni biciklisti i roleristi su juče pokazali i svoje genitalije i svoj stav. I uspeli, valjda, barem malo, da ubede sve ostale učesnike u saobraćaju da oni nisu manjina, posebno ne nevidljiva i neka skrajnuta skupina koju može svako da gazi i na nju baca blato u prolazu kako i kad god hoće. Izoštrili su im čula, zagolicali ideju da im se naredne godine pridruže i omasove pokret, probudili humanu stranu, i sad mogu biti mirniji i sigurniji da je izložba, u kome su bili aktivni eksponati u potpunosti uspela. Pojavili su se na tv-u, novinama, internetu. Misija uspela. Ali…

… zašto sad moram da se nadovežem iz nevezuše i spomenem incident koji se desio pre samo par nedelja u zemlji u kojoj su biciklistički jahači juče takođe pokazali svoje zube i guzice, a sve u ime sigurne vožnje? I kakve to uopšte veze ima sa pričom iz druge provincije te države što se Kanadom zove? Mislim da ima. Trogodišnjakinja je iz vrtića vraćena kući. Ne, nije se skinula gola i takva otišla u školicu. Da su je roditelji bez kupaćeg, i to samo bez gornjeg dela odveli na bazen, zaglavili bi u zatvoru i još uzeli kredit da plaćaju ogromnu kaznu. Njeno malo telo bi izazvalo pometnju i namamilo manijake. Greh je bio manji ali dovoljan, mnogo uži od 5 cm koliko sme da iznosi širina bratela na njenoj letnjoj haljinici koja je unela pravu pometnju među njenim drugarima i vaspitačicama. Tanke kolike su bile, značile su da su dečaci u ozbiljnoj neprilici, da mogu biti izazvani, pa bi došlo do ne daj bože seksualnog harasmenta iliti napada, što bi slučaj učinilo potpuno nepodnošljivim. Lola prestupnica je vraćena kući a roditelji strogo opomenuti da joj malo prošaraju garderober i izbace sve nepodobne preženstvene stvari koje bi mogle da izazovu problem. Oni su obećali da se to više neće ponoviti i da njihova kći više neće biti mala prljavica što izaziva bludne misli. Doduše, smelo su izjavili za novine da bi zakon trebalo da se pozabavi više vaspitanjem malih dečaka i  spreči ih da još od jaslica na svoje drugarice gledaju kao na pokvarene droce koje im mašu haljinicama pred nosom ko bikovima crvenom maramom.

I da li to sada ima neke veze sa 2000 km udaljenim Torontom gde gole guzice na biciklima traže pravo da budu bezbedne? Ono, istina…ta dupeta ne traže da ih neko ocenjuje, da zlostavlja nikako, već da ih sused u saobraćaju štiti, ali se postavlja pitanje, gde dvoličnost zaista živi? Možda u porno filmovima, zakonu, u ili izvan Kanade, daleko od planete Zemlje, ili baš u našim glavama i postupcima koje selektivno dopuštamo i nakon kojih moramo da se zapitamo – kuda ode ovaj svet?

Možda tamo gde se vidi ono što ne bi trebalo… ili tamo gde se ne vidi što bi moralo.