Lepota

Omiriši

Neodvojiv je deo svake persone iako po obličju može skriti različita ljudska “naličja”, jer tumači fizionomije uvek imaju specijalna objašnjenja za mnogo toga, pa i ovde – za karakterisanje njegovog vlasnika. Nije isto ako vam je veliki, mali, dug, kratak, uzan, širok, prćast, rimski, jevrejski, grčki, crnački, orlovski, pravi, ili korigovani. Ako vam je ogroman, znajte da će se svašta o vama pričati, a i to da je najbolje izbeći biti vam rob, jer ćete takvom biti gonič. Oni s malim su nestrpljivi i plahoviti. Vlasnik dugačkog je kažu ambiciozan, kratkog osetljiv, kukastog opasniji od onog sa velikim, rimskog tvrdoglavo karakteran.

Oni nezadovoljni će posegnuti za novim, zbog čega će preživeti torturu lomljenja hrskavice, podlive i ozbiljan bol. No, nepodeljena u prvom krugu ali zato kasnije nadoknadjena sreća uvek podrazumeva izvesnu žrtvu, makar izniklu iz neophodne patnje i prolivene krvi. Ono što ih sve povezuje, koliko god različiti, privlačni ili ružni bili, jeste sposobnost upijanja. Nos je taj prvooptuženi koji u svoj svojoj složenosti poseduje sposobnost koja se smatra najiskonskijim ljudskim (ali i životinjskim) imetkom. Čulo mirisa se smatra najstarijim od svih, osim naravno šestog, nevidljivog i osporavajućeg. To je ono što će vas u prisustvu božanskih mirisa baciti u delirijum, zvalo se to umivena koža, čista kosa, obični bebac, vruć ‘lebac, taman zapečeni kolač, drvo rascvetale lipe, pokošena trava , flora u u punom cvatu a da nije “djavolji jezik” (retko koji jezik ne smrdi, pa je logično da je djavolji najpoganiji), ajvar u septembarskoj šerpi, kafa u svakoj prilici, pečenje kome se od ražnja vrti u glavi, jedre jagode bez šlaga, duboka borova šuma, topla letnja kiša, kožni, čak i prazni novčanik. Njuh precizno oseća i otužni miris poraza, pirove ili veličanstvene pobede, namerno izazvanog uzbudjenja, mučne izdaje, zakletih neprijatelja i proverenih prijatelja, skrivene i ogoljene opasnosti, straha koji štipa, neželjene odvratnosti koja nadire. Odabrani nosevi padaju na miris novih knjiga, teških snežnih pahulja ili tek probuđenog proleća ali i trave za duvanje, šnapsa ili benzina. Oni istančanog ukusa će uživati u opojnosti lepka, cimeta, omekšivača za rublje, i dobre životne prilike. Žene će ludeti za tragovima mošusa i feromona, a muškarci će ionako labaviji u detektovanju, a nekomplikovani biti zadovoljni jasnim mirisom žen(k)e. Slabiji će uporno njuškati jake i moćne, trudeći se da im se uvuku u kožu. Dominantni ce bežati od mirisa slabosti znojeći se od košmara gubitka trona. Oni koji poštuju uklanjanje loših tragova prošlosti, težiće da od sopstvenog i tudjeg nosa što pre pomere smrdljive čarape. Nevoljnima će se u nozdrve i kožu upiti miris bolesti i bolnica. Čistoća će krečom ubiti smrad potamnelih zidova. Postoje i takvi koji mogu da namirišu novac. Uglavnom je to onaj brzohodajući, neprijatnog zadaha. Neki umešni nosevi umeju da nanjuše dobar posao, položaj ili premostive prepreke. Ako ste anosmičar, ni buket najlepših ruža vam neće biti dovoljan, jer vam je čulo mirisa u ozbiljnom problemu. Ali ako ste fantosmičar, može vam i kamen mirisati. No, udahnite duboko i probajte da iščeprkate miris obližnje ribe, narandže ili peperminta. Nema li ga ni na domaku nozdrve, možda ćete uspeti da iščupate neki petogodišnji životni plan ali dalje ni pomisliti. Smradna istina.

Istinita je činjenica i da svaki čovek smrducka, pardon, opija mirisom na svoj način, te mu je telesna aroma takođe vrsta lične karte koju mu niko ne može falsifikovati (ni najjača ulja ili kupke). Doduše, to ne znači da ćete uvek uspeti da omirišete nečiju neprijatnu duševnu nutrinu ili kožni prekrivač, ali će zato bilo koji pas koji poseduje skoro 44 puta jače receptore uspeti da vas prepozna medju milionima. Takođe, žene bolje na-mirišu (sve i svašta), tako da je veoma važno imati je uza sebe ali i ne ostavljati opasne tragove, jer će pokušaj prikrivanja istih biti potpuni fijasko. Istina je takodje i da sa starenjem sposobnost opažaja mirisa naglo opada.

Bez obzira da li imate aristokratski, bokserski ili samo običan nosić, miris uspomena nikada neće iščileti. Udahnite duboko u prošlost i izvucite iz najveće tame i memle najprijatnije emotivne mirise. Nalijte ih u male bočice, pažljivo čuvajte i koristite kada je najteže. One nemiomirisne …

Dan koji slavi mirise i čulo kojim život dišemo punim plućima je upravo ovaj 16. jun. Evo ga! Miriše vrelo leto!

(Jun 2016)

Dobra tri

Neko bi verovatno rekao – ovde nešto ozbiljno manjka i nedostaje! Nemoguće je da je dovoljno samo tri stvari, tako jednostavnih, koje bi bivstvovanju u svetu neizvesnosti, nevolja i prezahtevnosti, moglo doneti toliko zadovoljstva. A na kraju krajeva i sreće, jer idealno upravo podrazumeva apsolut emotivnog ispunjenja.

Koliko je posao sticanja i zadržavanja prijatelja, bez prisile i nepodobne koristoljubivosti, težak posao, može svako da posvedoči. Možemo ih imati dosta, uz njih se osećati razdragano, prijatno, ispunjeno, ali samo dobri i ipak malobrojni ostaju uz nas, kada se razgrne sav mulj neprijatnosti, loših situacija, nevolja i životnih iskušenja. Na prelomnim tačkama ostaju retki, samo jedan, nekada ni toliko. Zato je vrednost tog zlatnog grumenja koje nekada ima samo dimenziju praha nemerljivo.

Savest je pak neopipljivi komad duše koji radi u skladu sa srcem. Ona procenjuje, lomi, uzdiže, odobrava, poništava, shvata, odbacuje. Iako ima različite kalupe i obličja, uvek nosi odgovarajuću težinu koju nije tako lako nositi. Samo oni koji su je odbacili, shvatili su koliko je teško imati je. Takve je lako prepoznati, jer nemaju ništa na plećima i probijaju se mnogo lakše u gomili. Previše hvaljenja istom baca sumnju na stepen njene čistote. U stvari, ne uprljati savest i biti ne samo čist pred sobom već i drugima, iako je Sopstvo najoštriji mada nekada nerealan slepi sudija, veoma je težak posao i na ivici žileta koji samo malenom posekotinom može napraviti neizbrisivu mrlju.

A knjige? Ti rudnici nepotpuno istraženog blaga, ovekovečenih misli, iluzija, mašte, prvi put su prokopani pre nekoliko hiljada godina. Protkane idejama, znanjem i neposrednim iskustvima, vizijama i fantazijom, istraživanjima i otkrićima, oslanjaju se jedna o drugu na policama, žudeći da ih ne prekrije zaborav ili prašina. Nekima uspeva, vekovima. Neke odumiru a da se nisu ni rodile. Održava ih ljudska glad i žedj za prošlim, sadašnjim i nekim budućim slikama koje će se nekada poklopiti sa ličnim predstavama, ali biti i izvor drugačijeg. Kroz sebe prožimaju karikaturu, satiru, kritiku. Obiluju dramom i akcijom. Nemilosrdno izručuju činjenice. Razotkrivaju tajne. Osmišljavaju stvarnost. Igraju se emocijom. Oduzimaju prisutnost u realnom. Guraju u ambis iz koga je nemoguće ili veoma teško izaći. Odvlače u paralelnost. Neguju strpljivost ili nemir. Teraju na razmišljanje. Svog tvorca guraju u pozadinu dajući nam primisao da smo sve to sami doživeli, videli, hteli. Dobro opisano postaje istina iako je maštom i talentom iznudjena neistina. Dosegnuto (sa)znanje sliveno u fakte postavlja kamen temeljac za razumevanje nepoznatog.

Knjiga je uteha. Ume da bude lek. Čak opsesija. Ima svoj miris koji protekom dužeg vremena u sebi sažima ne samo lična, nego i univerzalna, i iskustva onog ko je prisloni uz sebe. U stanju je da (ne)namerno izaziva ljudska čula i potrebu da je zauvek ili samo privremeno poseduju. Ispušta i zvuke iako je nema, komponujući simfonije i operete, lude plesove ili lagane igre lebdenja. Svesna je sopstvenog postojanja dok je u nečijim rukama i mislima, a osobito kada bude poklonjena nekom ko ju je oduvek želeo. Izaziva koricama, naslovom, poznatošću i respektom sopstvenog stvoritelja, aktuelnošću, površnošću ili dubinom. Ume da bude okrutno iskrena. Tužna, vickasta, bezobrazna, podstrekivačka, izazovna, letargična, dosadna, loša, glupa takodje. Možeš je čuvati, citirati, bacati, prljati, mrzeti, ignorisati.

Dobar je učitelj i roditelj. I sigurno izuzetan prijatelj koji će uvek biti nadohvat ruke i strpljivo čekati, koliko god nemali vremena ili bežali ka nečemu i u nešto drugo. Ona ima čistu savest, bez obzira na sadržaj i suštinu, jer je kao dete koje nije svojom voljom odlučilo da se rodi ipak ugledala svetlost dana. Neko je uložio trud da joj udahne život a ona poput ljudskog bića mora da se bori za sopstvenu večnost. Ne za večnost forme, već sadržine koju ne može uvek savladati ni smena vekova ili generacija.

U čast pisane reči, svakog aprila se obeležava Svetski dan knjige, i Dan zaštite autorskih prava. Može biti da postoji i Dan dobrih prijatelja, iako sigurno ne postoji Dan čiste savesti, no valja primetiti da je dobra knjiga nešto na šta svaki zaljubljenik književnosti i literature može računati kao neotudjivu imovinu sopstvene duše.
Mudro sledimo filozofiju daleke prošlosti koju sadašnjost ne može da ospori. Samo tri! To je idealan život.

(April 2016)

Mali korak velikih ljudi

Ne možeš zamisliti šta te čeka. Osobito ako ti je to prvi put, a svaki put na tom putu je uvek neki prvi, osobito na nepromenljivi datum nepromenljivog početka koji krasi jedinica od koje ćeš uporno bežati. Sa viškom istih će te proglasiti lenjivcem i neradnikom pa ćeš možda nekim nepredvidivim slučajem (iako je u sadašnjosti to skoro pa nemoguća priča, jer je ovo vreme svakojakih „genija“ i velikodušnih nezasluženih poklona) po prvi put uraditi istu stvar drugi put i to sledeće godine u isti čas. Ipak, tebi se to sigurno neće desiti jer se najgore stvari uvek dešavaju drugima, a i nisi od sorte goniča usamljene cifre. A i da se dogodi, nije najgora stvar u životu boriti i neizboriti se sa brojem jedan jer je lako dokazivo da su mnogi sa mnoštvom jedinica u džepu danas za razliku od nekih čudnih vremena u kome se to smatralo sramotom, u stvari postali broj jedan kome se klanja, zavidi, a ponekad ga se i plaše. Ali ne treba otići toliko daleko jer je matematika iako egzaktna nauka sklona menjanju nekih pravila, kada je projektovanje veština, znanja i vrednovanje ljudi u pitanju. A budućnost nam valja svakojake narkotike i ozdravljenja.

Ne možeš zamisliti šta te čeka iako su te možda već zastrašili rečenicom – čekaj, čekaj, samo da kreneš, pa ćeš videti! Ali ne obraćaj pažnju na to. Videćeš neke svoje vršnjake kako unezvereno očekuju skidanje skalpa iako te zapravo niko ne sme čvrknuti ni jagodicom prsta po glavi. Ne smeju povisiti ni glas na tebe, šikanirati te, očekivati da budeš živa enciklopedija ili zamorac osim što će ti već drugog dana na ledja natovariti teretanu od barem jedne četvrtine tvoje ukupne telesne težine, za domaći zadati jednačinu sa jednom nepoznatom, sastav o tome ko su ti mama i tata i čime se bave, poslati dopis roditeljima o mogućoj destinaciji za školu u prirodi sa pravilno rasporedjenim ratama, i još neke nebitne sitnice. Nije neobično da se tako desi, ali se tebi neće to desiti, iako treba od malih nogu biti spreman na neprijatne izazove novih životnih početaka od kojih se ovaj ubraja u jedan od najznačajnijih, iako sa protokom vremena biva sklon ulepšavanju i pre svega zaboravu. Većina će se na tom neravnom putu mačevati sa raznolikim brojkama dok će se veštiji isključivo boriti sa peticama, a onda samo za njih. Neki će ih dobiti a da ih nisu zaslužili pa ni tražili. Najbolje će preživeti samo na kraći rok, a neke postati zrele, poželjne i prestižne desetke kada dodje njihovo vreme. A nije nemoguće tj. čak je verovatno da će sve to postati tako nevažno iako je izazivalo toliko buke i nemira.

Ne možeš zamisliti šta te čeka iako ćeš se najverovatnije naći u društvu već poznatih drugara iz susedstva ili vrtića, pa je potpuno zamislivo da se ne može nista tako nezamislivo čudno desiti. To su tvoji budući šaptači, pomagači u preskakanju predmetnih prepona i u nošenju štafete na stazi obrazovanja, ali i konkurenti koji neće biti imuni na podsmeh ukoliko nešto ne znaš ili provokaciju ukoliko znaš više od njih. Kako vreme prolazi, njihov uticaj će rasti makar se u tebi nešto lomilo i savijalo, ne dopadalo i odbijalo. Uticaj i autoritet onih koji su tu zbog tebe, iako neki nekad pomisle da si ti tu zbog njih, biće sve manji osim u slučaju onih koji su lepotom svog bića uspeli da ti se uvuku u memoriju do kraja života, i čega ćeš biti svestan tek kada sve prodje. Neki će zasluženo poneti titulu trenera strogoće i postavljača temelja tvog neotudjivog znanja koje će se godinama kasnije nadogradjivati. Neki će izbledeti i nestati iz vidokruga onog momenta kada prestanu da budu bitne njihove isprazne i promašene nastavničke karijere. Medju svima njima će ostati oni najvažniji koje ćeš bez problema prepoznavati na nekim budućim proslavama godišnjica male ili velike mature, bez obzira što će promeniti svoj lični opis ali ne i lični pečat. Ostale ionako nećeš imati potrebu i želju da saslušaš ili vidiš.

Ne možeš zamisliti šta te čeka, ali računaj da pravda nekad nije dostižna. I da su razočarenja neminovna. Neki „trudovi“ nenagradjeni. Veliki napori i zalaganja sigurno pohvaljeni i potvrdjeni. Kriterijumi ocenjivanja različiti. Naklonosti ili neprihvatanja izvesni. Gubljenje časova, nerava i vere u svoje profesore – moguće. Otkrivanje nepoznatih svetova i sticanje znanja najlepše iako najteže. I to da su tvoja prava zaista velika ali obaveze još veće, ali ne naspram onih koji su dužni da te paze a ne zoveš ih mamom i tatom, već naspram sebe od koga mnogo toga zavisi. Ne treba nikud žuriti pa ni ka odrastanju koje će doći brže no što se nadaš.

Budi siguran da će ovaj današnji dan, za tebe koji nažalost odlaziš iz carstva čarobnjaštva i bajki i ulaziš u pomalo surovi svet odraslih, biti mali dan za čovečanstvo ali veliki za Tebe. Zamisli mali školarcu – i ovaj današnji, i neki drugi prvi septembar je uvek novi početak.
I ne boj se, iako ne možeš zamisliti šta te čeka. Ali slobodno zagrizi jabuku saznanja, budi najbolji što možeš, i veruj da istinu zbore oni koji govore: Od kolevke pa do groba, najlepše je djačko doba!

***

A vi poštovani roditelji, koji ćete jedini i razumeti ovaj tekst jer ste kroz to odavno prošli – budite uvek uz svoje dete. Budite njegova podrška, savest, nesavršena enciklopedija koju će osloviti bez straha, njegov uzor i motivator, dok ne nauče da je glavni u njima samima. Ne oklevajte da ga učite pravim vrednostima, ne potencirajući da je važno samo snaći se, iako nećete biti daleko od istine, ali mnogo bliže samo(za)vara(va)nju. Naučite svoje dete da misli i da to pokazuje iako mu to neće uvek ići u korist. Pospešite njegovu samostalnost jer će to neko umeti da ceni. Naoružajte ga strpljenjem da se u životu treba predano boriti, i znanjem čime će osvojiti sve što poželi. Čak i one koji to sami nikada nisu umeli da steknu. Ako i pogrešite, nemojte lagati da nije moglo drugačije. Razumeće sve jednog dana. Čak i ono zašta mislite da je samo vaša privilegija. Srećno!

(Septembar 2015)

Slikovnice naše veličanstvenosti

 

8b4799f4fe3d1be1ae8cb4d421171ad1

Taman pomislim da sam savladala sve što se traži od jednog prosečnog konzumenta interneta, socijalnih net-ova, virtualnog podjarmljivanja, štaviše pomno pratim svaki nagoveštaj neke novotarije, a tokom časova mirovanja i spavanja mentalno vizualizujem sve potencijalnosti koje se očekuju da ispunimo mi ne-mašine, kad? – ostanem bez glasa. Ne bez reči jer mi odmah pokuljaju na vrh jezika, ali mi se negde u grlu zaglave na trenutak i nešto ne da da ih prelomim preko organa za sporazumevanje. Da ne ispadne da sam previše osetljiva, nerazumna, konzervativna, nemušta, džangrizava, neprilagodljiva, kruta, sentimentalna a opet nije da nisam sve od toga, pa malo i više od svega, ali moram da se priupitam – da li je ljudska inventivnost recipročna veličini kosmosa ili pak svemogućoj gluposti, ili je deka Albertova maksima da su dve stvari na svetu beskonačne, pomenuti kosmos i ljudska glupost ipak po snazi i dokazima vrednosno jednaka zakonu relativiteta? Pasuljasto objašnjeno – dokle bre više sa zahtevima koje treba ispuniti da bi se uzelo u obzir da egzistiraš, i ne samo da postojiš nego da to argumentuješ u odgovarajućim vremenskim sekvencama i sa adekvatnim pozicioniranjem? Pa mora i da se spava i odmara malo. No, hajdemo redom…

Dok nije izmišljena faktografija fotografijom, što se desilo u prvoj polovini 19-og stoleća, ljudska obličja i dogadjaji mogli su se vizualizovati ili opisom (što je bilo uslovljeno motivima i pre svega književnom sposobnošću, čemu ozbiljno preti maštovitost i objektivnost onog ko se pera latio), ili slikarskim stvaralaštvom (što je u to vreme a i vekovima unazad bilo poprilično autentično (valjda), za razliku od decenija koje su usledile, a narocito sa pojavom moderne umetnosti u dvadesetici gde su pojedini pravci fizionomije izjednačili sa čiča Glišama), ili vajarstvom kao ogrankom umetničkog performansa (u kome su redom svi Grci i Rimljani lepi k’o Bogovi i družice im, pa čak i ona šaka jada što im robuje). Medjutim, kad je camera obscura ugledala svetlost dana, svet je počeo da se menja, ili bar njegovo vidjenje sa aspekta i vremenske i prostorne distance. Uvažene istorijske ličnosti novog doba, likovi iz uglednih i bogatih porodičnih zajednica a na kraju i slučajni prolaznici kao kulisa odredjenog mesta i trenutka, prešli su na negative tanušnih folija i ostali tako sačuvani u muzejima, arhivama i porodičnim albumima. Bilo je i tad škakljivih poza vrckavih, od stida operisanih devojčica i dečaka, ali je njihova distribucija išla mračnim kanalima a sablažnjavala pošten svet. Sve se to isprepletalo sa idejom gospode Limijer koji su rešili da naprave pokretne sličice, doduše gluvoneme za početak, ali je to bilo znatno uzbudljivije od nepokretnih prikaza. Naravno, to nije nit’ unazadilo, nit’ odnelo u večnost prvobitnu ideju beleženja malih i velikih, ličnih i opštih istorija putem foto aparata. Štaviše, uporedo sa galopirajućim industrijskim napretkom a da ljudi fiziološki i psihički nisu odmakli od pećine, razvijala se već spomenuta fotografija. U crno-belo se postepeno umešala boja čija je nijansa čak na samom začetku otkrovenja zavisila od umeća retušera. To je u stvari fotošop na staromodan nacin, jer je uvek bilo važno stvari činiti lepšim no što jesu i jer je surova stvarnost realno daleko od savršenstva i vuče uglavnom na škart. I tako vreme teče, pa od skupocenih aparata koje su samo stari majstori sa sobom vukli, preko zgodnih igračkica za dobrostojeće a onda i sasvim obične ljude, dodje trenutak da čak majušni jasličari sa mobilnim telefonima počeše da prave snimke privatnih i kolektivnih žurki. Maloletnički fotoprofesionalizam je juče i danas a kako se stvari odvijaju i sutra, dosegao vrhunske širine.
Da se rezimira šta je trenutno u ponudi novotarija koje smenom dana i noći sapliću neke novije, zbog kojih ja ostajem onemoćala, pardon onemljena, jer trčim i trčim i ne mogu sve da stignem, ni da razumem a ni da sprovedem. Ali polako, i mi aparat za trku imamo. Dakle:

Selfie – najpre se postaviš u poziciju dole, ravno ili odozdo (mada je tu podbradak ubitačan) a da je oko kamerice usmereno na napućena usta, pogled ala Marlena Ditrih i ono utegnuto i naglašeno da samo što ne prsne. Klik, send, i ako ne dobijes dovoljno lajkova za toliki trud, odmah se ubij. Medjutim, kako lepota ima više dimenzija a negde je manja od lepote nekih drugih delova, logično je da na red dodje

Belfie – za to vec morate imati zadnja obeležja. Najbolje je kad je upakovano u vruće, vrele, goreće pantalonice. Oblik voća je nebitan, da li je napuderisano ili nije takodje. To je ono što se lepo šljapka, štipka i premerava. Ali, zašto stati tu kad postoji još jedno od najvažnijih zenskih obeležja zbog kojih muškarci lome svoje. Naravno, to je

Lelfie – i nemoj neko da kaže da ne zna šta je to u stvari? To su nogare, nožice, bataci maternjim jezikom rečeno. Na lelfiu uglavnom insistiraju gimnastičarke, balerine, facijalno ružne ali imaju bar nešto valjano, bez celulita je poželjno ali ako se neki provuče nezamenljivi fotošop je uvek majka spasiteljica, a mogu baš i one prosečne koje uz pomoc adekvatnih hulahopki, haltera i dvanaestice na petama izvuku nepodnošljivu kratkoću. I baš protrčah kroz gugl, da vidim da li je dok sam napisala ovaj tekst izmišljeno nešto novo, kaže da nije, ALI i mi ideje za trku imamo! Naravno, kako svaka ideja padne na pamet u momentu njenog nastajanja bar 10-orici na ovom svetu, ali samo jedan bude srećno izvučen i proglašen za idejnog tvorca nečega, tako ću ja ostati anonimus a neko će već to vec sutra izbaciti na tržište i za to zgrnuti neki džeparac. Doduše, ima tu jedan fazon a to je – napraviti lični proboj ličnim primerom, ali … hajdete molim Vas, pa na šta Vam ja ličim!? Ipak, šanuću o čemu je reč…Ovo još nije izmišljeno ali je samo pitanje minuta, možda sekundi kad će nam pljusnuti na ekrane, medjutim ono što slutim je TO, baš TO!

Valfie! Mogla bih na primer da sad postavim nagradno pitanje šta je to u stvari, ali nemam ni cvonjka za podeliti čak i ako je neko odmah shvatio u kom se smeru moje inovacije kreću. Za pravilan odgovor samo treba uključiti engleski translejter ili igrati se igricu rečima od kojih su nastali prethodni izumi. To bi mu bilo – selfie (sebe), belfie (butsići), lelfie (legsići), pelfie (m?….ma ništa, to su samo životinje, kućni ljubimci, dakle nepripadajući termin, samo da zavara trag) i opet ‘ tratatata – valfie! Još niste pogodili?!
Ako stvarno ne volite “mačke” onda vam niko nije kriv! Valfie bi intrigirao sve one koji uživaju u različitim frizurama ili ćelavostima svojih vlasnica. Ko neće neka preskoči i umota se u šator. A onda, ono što svakako ne bi trebalo preskočiti jeste

Swilfie! Opet nešto što zenu krasi kao i ono drugo a i tortu orasi. Prave ili krivotvorene apsolutno je nebitno. Uostalom, sve pa i ništa može da se upakuje u nešto i da izgleda toliko živahno i primamljivo da ti dodje da uzmes iglu i bocneš, kao one puckavce što mrviš prstima od zadovoljstva. Zato, ako imas ružnu facu, kameričko oko spustiš samo malo niže. Možeš i da ukradeš drugaričine sise, podmetneš kao svoje, opet klik, opet send i čekaš lajkove. A onda

Kako ni muški rod ne bi bio u potpunosti zapostavljen iako se bez njega u stvari uvek može osim kada su u pitanju lajkovi, a i oni vole da su vidjeni i pohvaljeni, ono što je vec smišljeno ali nešto stidljivo probija na tržište (ili se ja krećem u zaostalim krugovima) jeste Melfie, ali to bez onog sto se zove Delfie nije dovoljno – ako čujem opet neki znak pitanja samo mogu da kazem – trk u biblioteku i dikšnari u ruke, ili još hitrije na internet, pa kopaj po slengu i sve će biti jasno kao bogojavljenska noć.

Dalji ali ne tako dalekosežan korak je lielfie (cmok), cholfie (gric), smalfie (ako ga uopšte imas a radi priključeno na obrazovanje i učenje), toolfie (stepovanje), gilfie (super za one što vole da ti udju u sitna i krupna creva ili gastro program), dok jednog dana svi ne postanemo kamerom isecirani živi leševi koji hodaju.

Ono što moj egzibicionizam može da izjavi jeste – ko sve ovo neće da proba na sopstvenom primeru i da gleda druge, uradi klik, send, odmah da mu se oduzme i telefon i fotoaparat! I da slučajno neko ne postavi slike a da ih nije provukao kroz fotošop! Sve one bez ideja i hrabrosti treba zazidati u neki mračni podrum, a ne da troše impulse za razgovore, esemesiranje i neke trivijalne umotane poze koje niko ne može da vidi. Smo mi naprednjaci ili neandertalci?