dan

Omiriši

Neodvojiv je deo svake persone iako po obličju može skriti različita ljudska “naličja”, jer tumači fizionomije uvek imaju specijalna objašnjenja za mnogo toga, pa i ovde – za karakterisanje njegovog vlasnika. Nije isto ako vam je veliki, mali, dug, kratak, uzan, širok, prćast, rimski, jevrejski, grčki, crnački, orlovski, pravi, ili korigovani. Ako vam je ogroman, znajte da će se svašta o vama pričati, a i to da je najbolje izbeći biti vam rob, jer ćete takvom biti gonič. Oni s malim su nestrpljivi i plahoviti. Vlasnik dugačkog je kažu ambiciozan, kratkog osetljiv, kukastog opasniji od onog sa velikim, rimskog tvrdoglavo karakteran.

Oni nezadovoljni će posegnuti za novim, zbog čega će preživeti torturu lomljenja hrskavice, podlive i ozbiljan bol. No, nepodeljena u prvom krugu ali zato kasnije nadoknadjena sreća uvek podrazumeva izvesnu žrtvu, makar izniklu iz neophodne patnje i prolivene krvi. Ono što ih sve povezuje, koliko god različiti, privlačni ili ružni bili, jeste sposobnost upijanja. Nos je taj prvooptuženi koji u svoj svojoj složenosti poseduje sposobnost koja se smatra najiskonskijim ljudskim (ali i životinjskim) imetkom. Čulo mirisa se smatra najstarijim od svih, osim naravno šestog, nevidljivog i osporavajućeg. To je ono što će vas u prisustvu božanskih mirisa baciti u delirijum, zvalo se to umivena koža, čista kosa, obični bebac, vruć ‘lebac, taman zapečeni kolač, drvo rascvetale lipe, pokošena trava , flora u u punom cvatu a da nije “djavolji jezik” (retko koji jezik ne smrdi, pa je logično da je djavolji najpoganiji), ajvar u septembarskoj šerpi, kafa u svakoj prilici, pečenje kome se od ražnja vrti u glavi, jedre jagode bez šlaga, duboka borova šuma, topla letnja kiša, kožni, čak i prazni novčanik. Njuh precizno oseća i otužni miris poraza, pirove ili veličanstvene pobede, namerno izazvanog uzbudjenja, mučne izdaje, zakletih neprijatelja i proverenih prijatelja, skrivene i ogoljene opasnosti, straha koji štipa, neželjene odvratnosti koja nadire. Odabrani nosevi padaju na miris novih knjiga, teških snežnih pahulja ili tek probuđenog proleća ali i trave za duvanje, šnapsa ili benzina. Oni istančanog ukusa će uživati u opojnosti lepka, cimeta, omekšivača za rublje, i dobre životne prilike. Žene će ludeti za tragovima mošusa i feromona, a muškarci će ionako labaviji u detektovanju, a nekomplikovani biti zadovoljni jasnim mirisom žen(k)e. Slabiji će uporno njuškati jake i moćne, trudeći se da im se uvuku u kožu. Dominantni ce bežati od mirisa slabosti znojeći se od košmara gubitka trona. Oni koji poštuju uklanjanje loših tragova prošlosti, težiće da od sopstvenog i tudjeg nosa što pre pomere smrdljive čarape. Nevoljnima će se u nozdrve i kožu upiti miris bolesti i bolnica. Čistoća će krečom ubiti smrad potamnelih zidova. Postoje i takvi koji mogu da namirišu novac. Uglavnom je to onaj brzohodajući, neprijatnog zadaha. Neki umešni nosevi umeju da nanjuše dobar posao, položaj ili premostive prepreke. Ako ste anosmičar, ni buket najlepših ruža vam neće biti dovoljan, jer vam je čulo mirisa u ozbiljnom problemu. Ali ako ste fantosmičar, može vam i kamen mirisati. No, udahnite duboko i probajte da iščeprkate miris obližnje ribe, narandže ili peperminta. Nema li ga ni na domaku nozdrve, možda ćete uspeti da iščupate neki petogodišnji životni plan ali dalje ni pomisliti. Smradna istina.

Istinita je činjenica i da svaki čovek smrducka, pardon, opija mirisom na svoj način, te mu je telesna aroma takođe vrsta lične karte koju mu niko ne može falsifikovati (ni najjača ulja ili kupke). Doduše, to ne znači da ćete uvek uspeti da omirišete nečiju neprijatnu duševnu nutrinu ili kožni prekrivač, ali će zato bilo koji pas koji poseduje skoro 44 puta jače receptore uspeti da vas prepozna medju milionima. Takođe, žene bolje na-mirišu (sve i svašta), tako da je veoma važno imati je uza sebe ali i ne ostavljati opasne tragove, jer će pokušaj prikrivanja istih biti potpuni fijasko. Istina je takodje i da sa starenjem sposobnost opažaja mirisa naglo opada.

Bez obzira da li imate aristokratski, bokserski ili samo običan nosić, miris uspomena nikada neće iščileti. Udahnite duboko u prošlost i izvucite iz najveće tame i memle najprijatnije emotivne mirise. Nalijte ih u male bočice, pažljivo čuvajte i koristite kada je najteže. One nemiomirisne …

Dan koji slavi mirise i čulo kojim život dišemo punim plućima je upravo ovaj 16. jun. Evo ga! Miriše vrelo leto!

(Jun 2016)

Mali korak velikih ljudi

Ne možeš zamisliti šta te čeka. Osobito ako ti je to prvi put, a svaki put na tom putu je uvek neki prvi, osobito na nepromenljivi datum nepromenljivog početka koji krasi jedinica od koje ćeš uporno bežati. Sa viškom istih će te proglasiti lenjivcem i neradnikom pa ćeš možda nekim nepredvidivim slučajem (iako je u sadašnjosti to skoro pa nemoguća priča, jer je ovo vreme svakojakih „genija“ i velikodušnih nezasluženih poklona) po prvi put uraditi istu stvar drugi put i to sledeće godine u isti čas. Ipak, tebi se to sigurno neće desiti jer se najgore stvari uvek dešavaju drugima, a i nisi od sorte goniča usamljene cifre. A i da se dogodi, nije najgora stvar u životu boriti i neizboriti se sa brojem jedan jer je lako dokazivo da su mnogi sa mnoštvom jedinica u džepu danas za razliku od nekih čudnih vremena u kome se to smatralo sramotom, u stvari postali broj jedan kome se klanja, zavidi, a ponekad ga se i plaše. Ali ne treba otići toliko daleko jer je matematika iako egzaktna nauka sklona menjanju nekih pravila, kada je projektovanje veština, znanja i vrednovanje ljudi u pitanju. A budućnost nam valja svakojake narkotike i ozdravljenja.

Ne možeš zamisliti šta te čeka iako su te možda već zastrašili rečenicom – čekaj, čekaj, samo da kreneš, pa ćeš videti! Ali ne obraćaj pažnju na to. Videćeš neke svoje vršnjake kako unezvereno očekuju skidanje skalpa iako te zapravo niko ne sme čvrknuti ni jagodicom prsta po glavi. Ne smeju povisiti ni glas na tebe, šikanirati te, očekivati da budeš živa enciklopedija ili zamorac osim što će ti već drugog dana na ledja natovariti teretanu od barem jedne četvrtine tvoje ukupne telesne težine, za domaći zadati jednačinu sa jednom nepoznatom, sastav o tome ko su ti mama i tata i čime se bave, poslati dopis roditeljima o mogućoj destinaciji za školu u prirodi sa pravilno rasporedjenim ratama, i još neke nebitne sitnice. Nije neobično da se tako desi, ali se tebi neće to desiti, iako treba od malih nogu biti spreman na neprijatne izazove novih životnih početaka od kojih se ovaj ubraja u jedan od najznačajnijih, iako sa protokom vremena biva sklon ulepšavanju i pre svega zaboravu. Većina će se na tom neravnom putu mačevati sa raznolikim brojkama dok će se veštiji isključivo boriti sa peticama, a onda samo za njih. Neki će ih dobiti a da ih nisu zaslužili pa ni tražili. Najbolje će preživeti samo na kraći rok, a neke postati zrele, poželjne i prestižne desetke kada dodje njihovo vreme. A nije nemoguće tj. čak je verovatno da će sve to postati tako nevažno iako je izazivalo toliko buke i nemira.

Ne možeš zamisliti šta te čeka iako ćeš se najverovatnije naći u društvu već poznatih drugara iz susedstva ili vrtića, pa je potpuno zamislivo da se ne može nista tako nezamislivo čudno desiti. To su tvoji budući šaptači, pomagači u preskakanju predmetnih prepona i u nošenju štafete na stazi obrazovanja, ali i konkurenti koji neće biti imuni na podsmeh ukoliko nešto ne znaš ili provokaciju ukoliko znaš više od njih. Kako vreme prolazi, njihov uticaj će rasti makar se u tebi nešto lomilo i savijalo, ne dopadalo i odbijalo. Uticaj i autoritet onih koji su tu zbog tebe, iako neki nekad pomisle da si ti tu zbog njih, biće sve manji osim u slučaju onih koji su lepotom svog bića uspeli da ti se uvuku u memoriju do kraja života, i čega ćeš biti svestan tek kada sve prodje. Neki će zasluženo poneti titulu trenera strogoće i postavljača temelja tvog neotudjivog znanja koje će se godinama kasnije nadogradjivati. Neki će izbledeti i nestati iz vidokruga onog momenta kada prestanu da budu bitne njihove isprazne i promašene nastavničke karijere. Medju svima njima će ostati oni najvažniji koje ćeš bez problema prepoznavati na nekim budućim proslavama godišnjica male ili velike mature, bez obzira što će promeniti svoj lični opis ali ne i lični pečat. Ostale ionako nećeš imati potrebu i želju da saslušaš ili vidiš.

Ne možeš zamisliti šta te čeka, ali računaj da pravda nekad nije dostižna. I da su razočarenja neminovna. Neki „trudovi“ nenagradjeni. Veliki napori i zalaganja sigurno pohvaljeni i potvrdjeni. Kriterijumi ocenjivanja različiti. Naklonosti ili neprihvatanja izvesni. Gubljenje časova, nerava i vere u svoje profesore – moguće. Otkrivanje nepoznatih svetova i sticanje znanja najlepše iako najteže. I to da su tvoja prava zaista velika ali obaveze još veće, ali ne naspram onih koji su dužni da te paze a ne zoveš ih mamom i tatom, već naspram sebe od koga mnogo toga zavisi. Ne treba nikud žuriti pa ni ka odrastanju koje će doći brže no što se nadaš.

Budi siguran da će ovaj današnji dan, za tebe koji nažalost odlaziš iz carstva čarobnjaštva i bajki i ulaziš u pomalo surovi svet odraslih, biti mali dan za čovečanstvo ali veliki za Tebe. Zamisli mali školarcu – i ovaj današnji, i neki drugi prvi septembar je uvek novi početak.
I ne boj se, iako ne možeš zamisliti šta te čeka. Ali slobodno zagrizi jabuku saznanja, budi najbolji što možeš, i veruj da istinu zbore oni koji govore: Od kolevke pa do groba, najlepše je djačko doba!

***

A vi poštovani roditelji, koji ćete jedini i razumeti ovaj tekst jer ste kroz to odavno prošli – budite uvek uz svoje dete. Budite njegova podrška, savest, nesavršena enciklopedija koju će osloviti bez straha, njegov uzor i motivator, dok ne nauče da je glavni u njima samima. Ne oklevajte da ga učite pravim vrednostima, ne potencirajući da je važno samo snaći se, iako nećete biti daleko od istine, ali mnogo bliže samo(za)vara(va)nju. Naučite svoje dete da misli i da to pokazuje iako mu to neće uvek ići u korist. Pospešite njegovu samostalnost jer će to neko umeti da ceni. Naoružajte ga strpljenjem da se u životu treba predano boriti, i znanjem čime će osvojiti sve što poželi. Čak i one koji to sami nikada nisu umeli da steknu. Ako i pogrešite, nemojte lagati da nije moglo drugačije. Razumeće sve jednog dana. Čak i ono zašta mislite da je samo vaša privilegija. Srećno!

(Septembar 2015)

U se, i u svoje prase

atlanta-accident-attorney-medical-bills1

Jutros sam se probudila okupana u mokrom znoju tela svog. I za to je bio kriv moj mozak. Naime, sanjala sam jedan užasan, mračan, hororističan, uznemirujući san, sa tematikom ekstra blok bastera, poput onih onostranookeanskih, apokaliptičnih, pretećih, surovih, nebrojenožrtvenih i uvek sa krnjim no ipak srećnim krajem, koji svoje višenulske megabudžetne novčane uloge moraju da opravdaju spasenjem sveta koji kreće od nule, i to tako što se obavezno na vrhu brda, na Arktiku ili u svemirskoj letelici nakon silnih peripetija, iz svemogućih zala i iskušenja, izvuku jedan crnac, jedan neodredjenog pola, mladi haker koji osim što zna da pokrene i nahrani i najkomplikovaniji kompjuter ima i vozačku dozvolu za sva poznata prevozna sredstva, naučnik koji je sve to predvideo a niko mu nije verovao sa sve epruvetom kriptona sakrivenom u peti leve čizme i drugom u skrivenom džepu skafandera u kojoj se nalazi 5 jajnih ćelija najuspešnijih žena na svetu, zatim njegova mlada, prelepa i još prepametna asistentkinja koja može da posluži kao materica ukoliko nešto krene po zlu, dvoje tinejdžera, jedna slučajno u haosu pokupljena beba i naravno predsednik bez žene jer ona nije imala previše sreće ali sa kućnom ljubimicom, nosećom labradorkom retriverkom. I sve može onda da krene ispočetka, a ukoliko se u medjuvremenu uhvati i labavi radio signal još nekih, nekim čudom spašenih, snalažljivih ali po duši najboljih primeraka ljudskog soja, makar morali da se kopaju podzemni kanali ispod okeana ili leteli balonom preko velike vode da se sretnu, još optimističnije i lepše.

I da skratim, ja sam naravno u tom snu bila nešto što svako voli da bude, koliko god traumatično i naporno u životu bilo. Ne, to nije crnac koji je predodredjen da crnči makar za milione ubacivao loptu u koš, nije ni sekretarica koja mora biti i devojka i momak za sve, da budem tinejdžer ni u snu sna, ni naučnik iako bih volela da mućkam bočice, od hakeraja znam samo da sama sebi ishakujem neki virus u komp, a ostalo da ne komentarišem jer se ipak zna koji je posao najteži, najodgovorniji, najglavobolniji na svetu – dakle, Ja sam bila predsednik, premijer ili šta već glavato, što donosi odluke od kojih ljudima zavisi opstanak. Ali, to je samo jedan deo. Ostali deo gornjeg scenarija u stvari treba zaboraviti jer je moj san išao u drugom pravcu a opet govorio o kataklizmi sa minimumom preživelih.

Možda u stvari nije dobro što sam krenula otpozadi ili s ledja ove priče, kao što se ni muzika ne sluša ili knjiga čita naopačke. Medjutim, kako je porodjena posledica izazvanog uzroka moj nervni sistem dovela do znojnog delirijuma, tako ću morati da primireno objasnim šta me toliko pomelo. San je započeo tako što sam sebe videla za okruglim stolom za kojim je sedelo još 16-oro ljudi koji su se medjusobno dozivali Ministrima za ovo ili ono, onda je tu bilo po 4 njihova savetnika koji su im pridržavali svečane odežde i stalno prilazilii šapćući im nešto na uvo iako sam non stop opominjala da se začepi, udarajući onim tučkom kojim sudije umiruju neurotičnu rodbinu oštećenih koja ne može da se pomiri sa simboličnim kaznama za simbolične zločine i kriminal u vidu ubistva, silovanja i basnoslovnih pljački. Nemirni su bili izbačeni i stavljeni u ledenu sobu zarad hladjenja, ali kako je ta mera poznata od ranije, samo su dvojica najdivljijih izbačena iz sale. U drugom redu iza su stajali njihovi naslednici, žene, kućne pomoćnice, vozači, stajling savetnici i kumovi. Upravni odbori svih mogućih agencija, klubova, banaka, i ostalih nebitnih institucija, kao i svi odbornici i delegati kao odani predstavnici plebsa i aristokratije, ceo sastanak su posmatrali iza staklenog zida sa pravom do, ali ne preglasavanja. Moje desne i leve ruke, kojih ima više a nisu vidljive, sedele su ispod stola i hvatale beleške o poremećenim moždanim talasima prisutnih, sa ciljem da se odmah po završetku radne sednice i svečanog ručka po obavljenom poslu, stvari prijave u detalj i regulišu bezbolnom inekcijom fizičke eliminacije iz državnog vrha za teže slučajeve odstupanja, ili automatsko slanje u psihijatrijsku bolnicu na 20 godina bez prava žalbe i slobodnih izlazaka za one nesigurne. Strani, visoko obučeni posmatrači, od najdaljeg egzotičnog Istoka sa jednim izuzetkom, do predalekog pitomog Zapada bezizuzetno, uz prismotru delimično zainteresovanog Severa i potpuno apatičnog Juga, situaciju su pratili preko video bima. Zarad regularnosti, svaki od učesnika, osim mene kome se naravno veruje, imao je ugradjeni osetljivi čip koji je bio prva linija odbrane od pogrešno donetih odluka, tj. iskakanja iz već predvidjenog plana i programa koji je svaka pravno regulisana država morala da poštuje. Taj čip, da bolje objasnim, radi na principu hemijske reakcije koja izaziva nadražaj u moždanom sistemu, koji pak reguliše odgovarajuće nervne nadražaje na odgovarajuće pojmove. Uljezi čiji su sistemi neotporni na hemiju i teraju te da misliš svojom glavom, koje ni darežljiva materijalna stimulacija ne može da savlada, bivaju kao neželjeni organizmi, kao što je spomenuto ali sa drastičnijim završetkom, sklonjeni na sigurno mesto, tamo odakle povratka nema. To znači, da svako ima šansu i pravo da odredi svoju sudbinu, što je moto svake prave demokratije u svetu a to je naravno i preuzeto od mnogo modernijih i naprednijih država. Sastanak je trajao tačno 1 sat i 03 minuta, što je bilo duže od očekivanog, ali se može iako nerado istolerisati kao posledica nacionalne sporosti i neplaniranog incidenta zbog ona dva kandidata, ali i dodatnih problema navedenim u nastavku. Da bi se shvatila ozbiljnost ovog samita, treba spomenuti da su za njenu organizaciju vrhovnu odgovornost preuzele glavne svetske ekonomske, političke, psihofilozofske, nindža i kung fu institucije, uz amin našeg vrhovnog religijskog poglavara sa sapatnicima po bočnim verskim linijama. Dati predlozi dati su na glasanje, glasovi prebrojani. Nažalost, čipovi su zbog tri glasača u centrali u inostranstvu uključili crveni alarm, jer su pokušali da eskiviraju jedini tačan odgovor, što mi je predočeno puštanjem bezopasnog ali neprijatnog elektriciteta kroz desni rukav, a time i uslovilo lančanu reakciju moje reakcije na ispodstolnu garnituru koja odstupanja nije primetila na vreme. Nepodobni su odmah poslati ambulantnim kolima na psihijatrisko posmatranje, mene je ruka boluckala ali sam uspela da stvar dovedem do kraja. Iako se cela organizacija ne može uzeti kao apsolutno uspešna, ja sam ipak na kraju bila zadovoljna postignutim. Na osnovu pametno donetih odluka, uspeli smo da finansijski sistem spasemo kolabiranja a penzioni i socijalni program drastično stabilizujemo. Svi predstavnici vladajuće odnosno garniture odlučivanja, zajedno sa članovima porodice i rodbinom do 3-eg kolena unapred, pomoćnim osobljem i bliskim prijateljima, dobili su doživotne penzije i primanja 12,8 puta veća od trenutnih uz progresivno povećanje za stopu dnevne inflacije u narednih 240 godina, čime je socijalni mir definitivno veoma jeftino plaćen. Svi izdaci bili bi prebačeni na konto penzionera kojima će neradni vek započeti sa 80-om godinom života, radno sposobnog stanovništva čija je polovina primanja trebala biti odbijena i direktno deponovana u Svenarodnu banku i banku Vlade, trudnicama koje bi bile kažnjene za trudnoću izmedju 16-te i 45-te godine života i plaćale na ime toga državi trećinu najvišlje plate bez obzira da li rade ili ne, dece koja moraju da aktiviraju radnu knjižicu od 10-te godine života i plaćati procenat birou bez obzira da li su u radnom odnosu, primalaca socijalne pomoći koja se ukida i isplaćuje  invalidima koji će moći da biraju da li da izvrše eutanaziju ili da pomažu penzionerima čime na posredan način doprinose popunjavanju deficita u budžetu. Stabilizacioni, reformatorski , opstajalački program je jednom rečju bio – fenomenalan, da se naježiš i oznojiš. I bila sam tako, tako ponosna na sebe, što kao predsednik, premijer ili šta već glavato jesam u stanju da izvedem jednu zajednicu na pravi put. Ali, zapitaćete se – zašto su mi onda znojne žlezde tako masivno odreagovale, zašto sam taj san doživela kao horor i jezu, ili je svo to otpuštanje vode u stvari bila samo pozitivna reakcija na ono na šta me osećaj u snu vodio?

Evo zašto. Zato što sam shvatila da se kvalitetni američki fikšn dizaster filmovi sa srećnim završecima nikada ne mogu uporediti sa jednim srpskim snom o spasenju, ma ni da mu vodu nose! Tamo se spase njih 10 do maksimalno 100 a ovamo bar 1000 top odabranih bez familije, posluge i najrodjenijih a da su nekrvno povezani, što mu dodje još x 100 plus nešto u proseku, što je na kraju mnogo hiljada ljudi, a to je već nepristojan broj za scenarističke prilike. Drugo, mi u realnom možemo sve te odluke da donesemo sami a da nas ne pritisnu ni ida, ni miga, ni ibrd, ni mmf, ni ifc, ni eib, ni ebrd, ni icsid, ni čipovi, ni puštanje struje, ni najveći belosvetski kung fuisti i karatisti, žongleri i madjioničari, vanzemaljci i drakule. Treće i najvažnije, ona prva stavka je bila samo šala jer je to naravno samo san ali će u realnom broj preživelih biti u milionima jakih, odlučnih, za spas časti i obraza nacije, spremnih penzionera, trudnica, invalida, radnika koji mogu da jedu samo travu i kamenje ako treba, i to kad za 10 dana potroše zagarantovana primanja za dati mesec, u preostalih 20 mogu lavovski da žive i od vazduha i vode kao široko dostupnom energentu. Četvrto, mi treba da izdržimo na grbači familije plemenitih i odabranih, a sve po spisku i sposobnostima, samo 2, najviše tri godine, a ako treba i 23 da bi izašli iz krize i preživeli u okruženju giganata kojima se tresu temelji, prete bankroti a gospodin iz porodice vrabaca, i još dobitnik Nobelove za ekonomiju, mister Štiglic amerikanac, kaže da je unija kontinenta na kome smo samo fizički ali ne i njen deo, na opasnom putu sunovrata. Dakle, oni su gotovi, a mi možemo samo napred jer od dna nema dnije, ako se ne računa uzemljenje tj. podzemni svet u koji odeš ili tudjom ili svojom ili Božjom voljom. Peto, od čega mi je znoj poprimio veoma nezgodan miris ali od olakšanja, jeste da sam shvatila da je najjači adut ovog podneblja naš predsednik, premijer ili šta već glavato muškarac, da ima 16 Pravih odanih ministara i svitu najrodjenijih i najodanijih koja mu nikada, ali nikada neće okrenuti ledja, dopustiti puštanje slabe struje makar i na lokalu ili kroz mobilni telefon, koja će pljesnuti na svaki predlog i decidirano dokazati da je podneta nacionalna žrtva merena mnogo nižim procentima a broj preživelih mnogo viši no u mom snu, čime se potvrdjuje da je humanost glava donosioca odluka za narodni ep, a što potvrdjuje da je to potpuno i jedino ispravan put ka vadjenju iz gliba.

A da smo u blatu jesmo. A da ima volova koji mogu da povuku, ima. A da je izlaz uvek bio i ostao u onima koji volove sprovode i usmeravaju, jeste. A da one koji sumnjaju u dobre ishode treba izbaciti iz stada i poslati izvan ograde sopstvene štale, i poslati na tešku rmbu po tudjim njivama, treba.

Ono što mi se još provuklo kroz san, kao kroz maglu, ali sam zapamtila, jeste – učinilo mi se da sam kao predsednik šapatom naredila Ministru bankrota da se sprovede oružana racija po kućama, i svi sefovi, dušeci, wc kotlići, i dečije kasice prasice isprazne, a krivci skrivači najstrože kazne radom u rudnicima i kamenolomima. To je trebalo da ide u fond za pomoć najugroženijim članovima Vlade i meni za ne daj Bože. Zato se iskreno nadam da će neko od nadležnih ovu moju inovativnu ideju videti, razmotriti i staviti kao predlog zakona za koji bi se jednoglasno glasalo. Mislim da niko ne bi uopšte imao išta protiv. Nekada i pantalone trebaju da poslušaju suknju, bilo koje dužine i opipljivosti. Pa nismo ni mi žene, makar virtualni vladari iz snova, mačija kijavica. Ako je vrhu dobro, dnu je još bolje. Tako oduvek bilo, i ostalo.

Dan opsednutih

Image

Jeste li se jutros probudili sa srcem voljene osobe na svom jastuku, a zbog koga je dotična za ovaj poseban dan rasporila svoj grudni koš i podala vam ga tako pulsirajuće, i tako snažno da može da preživi na svakojakim temperaturnim varijantama (i februarski plus, i minus), a sve kao dokaz svoje odanosti, nežnosti i pažnje? Ili vam ga je čika poštar isporučio na vrata, umotano najpre u crveni papir, pa ušuškano u srcoliku kutiju obmotanu ogromnom mašnom stegnutom u mrtvi čvor? Ili još uvek ništa, pa ste izgrizli i nokte i zanoktice do krvi a pramenje kose se od čupanja i nestrpljivosti valja po okolišu? Naravno, pod uslovom da subjekat – darodavalac srca zainteresovanog za vas egzistira, a koji može biti ujedno vaš objekat interesovanja, mada i ne mora. Da li vam je uz njega poslao još i srceadrelinsku poruku koja obećava večnost i vernost do kraja života (naravno njegovog, jer vi ne smete umreti pre njega, jer on ne bi to mogao da podnese pa bi presvisnuo od tuge ili se čak ubio od samoće, a i logičnije je da ipak umre najpre on, i onda vi konačno shvatite da vam se ništa tako dobro i veličanstveno a ponajmanje slično može ponoviti u životu, i da će time postati ako ništa drugo do vaš posmrtni heroj ljubavnik)? Nije?! A obećanje romantične večere uz svetlucave sveće i mirisne štapiće i zajednička kupka nakon, gde će izreći nešto što ste dosad videli samo u onim filmovima uz koje svako žensko mora da odcmizdri ne dopuštajući mozgu da shvati da je to samo izfabrikovana, lažirana verzija savremene Ružice koju iz trnja ne može ni madjioničar da izvuče? Ni to ili i to?!
Ako se ništa, ali baš ništa od ovog nije desilo a kandidata ima, onda obrišite iz kalendara ovaj dan i čekajte novi datum, onaj u martu. Ako se i mart izvuče, onda ne sme da omane godišnjica, ali ako je rodjendan pre, ili posle toga pa se neko i dalje pravi lud i ne servira vam na tanjir organ za emocije onda ga postrojite ispred zida svoje nesvesti, ustrelite višestrukim rafalom, zakopajte ga u rupu nememorabila, i napišite mu smrtovni list u tefteru svojih promašaja. U stvari, ništa od ovog i ne mora da se desi ukoliko je svaki drugi dan opsedan opsednut vama kao i vi njim. Nikakvi zvanični datumi nemaju toliku težinu davanja i primanja koliko jedan običan dan obojen uzajamnim razumevanjem i nežnošću.  No, za sve one kojima Dan opsednutih i specijalni datumi nešto znače…

Ovo je jedna strahotna verzija opsedanja. Ali ima i lepših sa “lepšijim” završetkom, a o tome nešto kasnije . Mislim da bi se većina složila da su opsednuti u stvari osobe koje imaju suženu moć rasudjivanja. Opsednut je pre svega iluzionist. Takodje i pod hipnozom. Veoma ga lako na primer prevesti žednog preko vode. Možeš mu takodje napričati svakojake verzije jedne istine i on će poverovati u svaku izgovorenu laž koja to ne može biti jer opsedan tako kaže. On misli da je opsedan otelotvoreni Adonis ili Afrodita sa osobinama bestelesnih savršenstava koji se zovu andjelima. Njemu ne smrde noge, ne čačka nos i ne vire mu dlake iz ušiju, gladak je ko bebina guza, miriše na čistotu, svi vam zavide na njemu a i njemu na vama, njegov dah i pored konzumiranja belog i crnog luka odiše svežinom, može se meriti sa bilo kojim članom mense a možda i ima sertifikat o svom članstvu ali se ne hvališe jer je skroman ili zato što neće da opsednutog postidi. I da nije sve tako, e baš jeste, jer opsednutost nosi Ray Ban sa najboljim zatamnjivačima. Opsednuti znaju da će njihova opsednutost nadživeti i njih same. U stanju su da oproste skoro pa sve osim opsednutosti opsedanog novom osobom, ali se i to može oprostiti jer opsednut zna da ima veću moć od osobe koja sad opseda opsedanog.

I onda dodje neko sutra. To je dan ili-ili. Od prvog očekivajućeg i priželjkujućeg “ili” udje se u spiralu blaženstva čije posledice rode nova dva ili. Od drugog “ili” opsednutost se pretvara u dramu koja može imati dramatične posledice, usled dramatičnog neshvatanja poente opsednutosti a može biti i zbog velikog praska koji bogove i boginje sroza na obične, pod debelu manu, ljudske promašaje.

I sad, da li je 14-ti dan u februaru, tj. dan opsednutih, izmišljotina opsednutih, spiralnih elemenata (onih pomenutih koji su tu fazu već pregurali) ili rulera berze nepotrebnih stvari koje se mogu uvaliti opsedanima i  opsednutima da svoju hipnozu učine šarenijom, kad već reči i dela nisu dovoljni?  Šta god da je u pitanju, sve deluje tako … ljubavnički napeto, obećavajuće i crveno. Sluti na strast, opijenost i mučninu ako se pretera ili ne stavi pod kontrolu. A svaka opsesija je – zaljubljenost a zaljubljenost često samo opsesija.

Ja sam opsednuta mnogim stvarima – neopipljivim. Da budem otvorena, i ljudima. Zato mi je dan opsednutih drag dan, što zbog stvari, što zbog emo koncepcije. Jest da mi se ništa danas po tom pitanju nije desilo, i pored opsednih misli, no, medjutim, ali … Volim te crveno, što pamučno nežno, orhansko visovski izazva opsednutost u meni. Ovo voleti je već spirala…preterah bez podloge.

I naravno, o spiralama i tim nihovim “ilima” nekom drugom prilikom…mnogo je uzbudljivo :).

Živeo Dan opsednutih!