Month: August 2014

Transplatacija dobrote

images (2)
Kako znate da li ste dobri?

Ili koliko ste rdjavi?

Da li postoji neki instrument koji bi vam poput merenja visine, težine i telesne mase u nekoj boljoj apoteci mogao izmeriti i solidnost, pouzdanost, širinu i dubinu vaše duše?

Ili se za to ipak traži angažovanje ljudskog faktora čiji su profesionalni i već dokazani kvaliteti iznad svake mašine koja bi mogla da se pozabavi kvalitetom vašeg bića?

Na primer, osetite jednog dana usled čiste dosade, ili možda usled razmišljanja o svojim dosadašnjim postignućima, potrebu da učinite nešto lepo, humano, a da pri tom to niko osim onih kojima je ta humanost jako važna i od koje zavise, ne zna. Možda osetite i da to treba da iscuri u medije, medjutim pravi humanista treba da bude anonimno velikodušan, ali šta fali ako se i otkrije, ta vi se nećete buniti kad vam njuškala za lov senzacija banu na vrata i sve to objave u nekom eksplokluzivu na tv-u ili novinama.

Ali vratimo se na moguće opcije…na primer, donirate potpuno novi komad odeće (ne ono što vam je postalo tesno i iznošeno), ogromnu kutiju namirnica (ne onih kojima je rok trajanja istekao ili se približava), knjigu (ne zato što je niste pročitali ili što je po vašem mišljenju običan papir kojim se ni wc šolja ne može usrećiti), ili izvolontirate par sati u nekom projektu koji vapi za besplatnom radnom snagom a koji su savršeno osmislili projektanti koji svoja osmišljavanja naplate preko grbače velikodušnih… i onda ta mašina ili čovek merač širine ljudske duše izbaci overeni, sa žigom opunomoćeni sertifikat sa tekstom: “Humani (ime i prezime), ovim stičete rezervaciju za mesto YZ1XA3W u hiljaduosamdesetčetvrtom arondismanu levog partera severozapadne hemisfere raja. Molimo Vas da uzmete u obzir da su promene u poziciji moguće usled zanemarivanja dobrih namera tokom vremena. Bilo bi poželjno da barem još 2 puta učinite neko dobro delo, kako bi svoju poziciju zadržali. Hvala unapred i još jednom – sve čestitke za ovo humano zrno koje ste posejali u našem Univerzumu uzvišenih činova”. I Vi se osetite tako, tako srećnim i ponosnim na sebe.

Medjutim, uzmimo da Vi niste od onih koji bi tek tako, olako javno prljali svoje dobre namere, već sasvim dobro disali i u poziciji anonimusa koji ima potrebu da svoj život učini svrhovitim i u nekim aspektima deljivim sa nepoznatima, koji od te potrebe mogu da dobiju mnogo. Vaš doprinos može biti simboličan ali, moguće su i neke poprilično ozbiljne, zabrinjavajuće i neizvesne priče koje mogu da vas i emotivno i u nekim drugim aspektima uvuku u sebe i pri tom iz vas izvuku zaista najbolje. Takve priče nisu retke, naprotiv, samo nekako uvek na marginama naših zapažanja, ili kada više ne mogu da izdrže preveliku težinu, oslone se na javni apel onima koji umeju i hoće. Te priče, teške, većinom mučne, obično se dese u onim zatvorenim, u belo i zeleno obojenim prostorima, u kojima se na vagu i u ruke belih mantila, stavlja život sa svakojakim mogućim pomeranjem tegova na onu stranu od koje svi strepe, iako je izvesnost nekih priča unapred poznata. Ali nada je uvek savršeni pratilac vere. I dobro je što je tako. Ali nije dobro što nije (uvek) tako.

Koliku i kakvu veru i nadu u ljudsku dobrotu i promišljenost, humanost i čovečstvo gaji sada jedna mama troje dece koja je nedavno svoju šansu da dočeka neko bolja sutra izgubila (nadam se na kratko) “samo” zbog jedne stvari? Tu stvar, ili bolje rečeno odluku o njenom životu, njenoj budućnosti, pa posredno i budućnosti njene dece, odredio je čovek (?), po opredeljenju, domaćem zadatku, haljinama, lančićima i bradi blizak Bogu (u koga se zaklinje, čiju ljubav širi, o tome propoveda i pokornosti njemu druge uči). Rekoše duhovnik…možda duhovnik s nazovi duhom ali definitvno bez duše. Šta se zapravo desilo?

Ta njegova duhovnost očigledno nimalo duhovita a osobito neutemeljena ikakvom dušom, uspela je da samo jednim razgovorom sa porodicom potencijalnog donatora srca poništi i nadu i veru pacijentkinje u ljudsku dobrotu i darežljivost.

Donator je verovatno o tome dobro razmislio pre nego što je takvu odluku i doneo. Nesrećan sticaj okolnosti doveo je do situacije da se njegove dobre namere stave na probu. Porodica je tu nameru znala, ali je očigledno uzgajala sumnje da to ima nekog smisla i da se to možda kosi sa nekim višim, religijijskim opredeljenjima. Angažovala je  jednog od poverljivih i proverenih lokalnih “konsultanata”, najbližeg zemaljskog asistenta nebeskog i sveopšteg gospodara svih carstava. Ako ćemo realno, konsultant sigurno ima validnu diplomu za vezu sa Bogom (ako nije lažirana, što je kao što znamo na ovdašnjim prostorima sasvim moguće) ali još sigurnije je da radi za nekog drugog “gazdu”, onog iz podzemnog carstva izdajući se za nešto sasvim drugo. Jer, kako je moguće, da neko ko veruje u Boga, u dobro, u pravednost, u uzvišenost, u večnost, u moralnost, u čistotu, može tako lako da preuzme ulogu tog istog Boga, igrajući se nečijim životom, zavaravajući one koji mu iz ko zna kog razloga veruju?

Može li se bilo kom čoveku makar i duhovniku ili svešteniku toliko, tako verovati, ili možda treba oslušnuti najiskrenije onog čoveka u sebi šta je ispravno i najbolje, koliko god i kako god nečija mišljenja, sugestije ili uputstva zvučala? Koliko smo u svojoj duši u stvari sitni i nesigurni da bi u ili/ili situacijama, kada znamo da i ne preostaje previše prostora za ikakva premišljanja, a osobito onda kada je neko već unapred dobrovoljno doneo odluku da deo sebe želi da donira, dospeli do toga da bitnu odluku prepustimo nekome ko samim tim što nosi odoru ili nametnuti oreol sluge Dobra i Pravednosti, ne može i ne sme to da čini?

Čiju dobrotu i rdjavost ovde treba premeriti? Koliko je Božiji zemaljski bezdušnik kriv, toliko krivica leži i u onima koji su njegovo mišljenje tražili. Ličnom sumnjom u već nečije napravljene izbore, a potom i osporavanjem već unapred papirološki regulisane istinske dobrote, stavili su na kocku jedno bolesno srce koje željno iščekuje svoju zamenu zdravim. Da li osuda onih objektivnih i nezaludjenih ičim sada može da pomogne? Naravno da ne. Može samo da nas iznervira, da nas trgne na postojanje tolikog odsustva i razumevanja, i ljudskosti, a na prvom mestu bezobzirnosti onih kojima nije ni posao da se u takve stvari mešaju.

Ono što preostaje, jeste – ukoliko ste spremni da svoju humanost i dobrotu delite bez očekivanja ikakve nagrade (ili u ovom slučaju biće da je kazne što se nečije telo komada i ne vraća zemlji kao prah prahu iz koga je i nastalo), učinite to! Nemojte pitati za savet ikoga, a osobito ne strance kojima bezrazložno bezrezervno verujete (bezrezervnost je veoma škakljiv pojam i ne udeljuje se šakom i kapom), a nečiju dobrotu i nečije pozitivne odluke ranije donete ne vagati, menjati, poništavati ili u njih sumnjati.

Baš bih volela da čujem objašnjenje i izgovore arhimandrita Joila Bulatovića, koji je uspeo da jednu dobru nameru preobrati u prljavštinu i čisto zlo. Mislim da mu ne bi trebalo poveriti ni stado nacrtanih ovaca a kamoli onih ljudskih za čuvanje. Mislim da bi trebao da se malo preispita u kom će arondismanu podzemnog sveta zaglaviti iako je ubedjen da njegov špijunski rad za obe službe neće biti otkriven, a on pak dobiti tako očekivano unapredjenje u gornjem svetu. Mislim da bi bilo uzbudljivo da mu ponestanu bubrezi na primer pošto je dušu i srce odavno prodao djavolu (prodao, ne donirao), pa da mu u nedostatku donatora put ka večnosti bude popločan upravo onim namerama kakvim se ovom prilikom rukovodio i njima druge doveo u ćorsokak. Mislim da je svet pun onih koji sebi daju mnogo više prava no što im pripada i sa kojima umeju da se nose, nego što znaju da preuzmu obaveze za koje su se dobrovoljno opredelili.

Joile Bulatoviću, uvek ide onom – svakom prema sposobnostima, svakom prema zasluzi…želim ti mnogo sreće na putu ka večnosti, trebaće ti. Bojim se da ni djavolji advokati neće biti dovoljno stručni da dobiju spor. Od arhimandrita do mandrila je put mnogo kraći no što se čini.

Mami troje dece želim da do svog novog srca dodje što pre i da njena vera i nada ne potone sa ljudima koji nose kamenje u grudima.

I na kraju…Neću reći da je neko rdjav ukoliko ne želi da donira svoje organe nakon svoje smrti. Čak ako neće da pokloni ni svoju polovnu odeću, hranu iz frižidera ili oštećene, nepotrebne knjige. Svako ima prava na svoj izbor i doziranje svoje dobrote i velikodušnosti, ali je važno nesto drugo – mislite svojim srcem da bi usrećili neka druga, upitajte šta treba raditi svoju dušu a ne zvanične “duševnike” i dušebrižnike, i podajte onoliko koliko možete i želite ne očekujući aplauze, zahvalnost ili nagrade, a pre svega budite ljudi…oni dobri po sebi, a ne zbog drugih ili samo za sebe.

Jedna mala nedigresija za sve one koji bi i ruku, i nogu, i srce, i oko, možda čak i svoj mozak (pazite šta nudite, ne budite kvarni ko kvaran zub ako znate čime raspolažete u stvari) a da to nije neko blizak za koje bi život i dok ste živi a ne mrtvosani bili dali, evo linka…razmislite i ne bojte se…Možda spasite ne jedan, nego više života (i udjete u nagradnu igru za Mersenov broj istočne lože Raja…tamo je najsunčanije i nema tornada)

 

http://www.srbijazatransplantaciju.com/

 

Budimo ono što volimo da čujemo i vidimo kod drugih, i ono što u stvari u dubini duše svi zaista jesmo samo ne umemo da prepoznamo i primenimo uvek. Ne kukavice, ne prevrtljivci, ne sebični. Samo ljudi čistog srca za davanje i primanje.

Kazna bez predumišljaja

capital-punishment

Nepune dve sedmice je iz sve snage, i od strane bliskih, ali i onih koji su (polu) nemo pratili jezovitu neizvesnost, prizivana nada, a mnoštvo najiskrenijih, najboljih želja hrlilo je samo u jednom pravcu – da se nestala, maloletna devojčica Tijana vrati svojoj kući, čila i zdrava. Potmula pomisao da bi nežnom, bezazlenom detetu od 15 godina moglo nešto ružno da se desi, posle višednevnog bezuspešnog traganja i suprotstavljenih informacija, odbacivana je bez milosti jer se …takve stvari dešavaju negde drugde, nekom drugom, i takvi ružni scenariji ne mogu jednu običnu večernju šetnju da preokrenu u nesto tužno i sa lošim krajem. Na svu nesreću i žalost, upravo se to i desilo. Male Tijane više nema.

Sa tim gubitkom je do nebesa i sa razlogom porastao bes i  ogorčenje prema vinovniku ove tragedije, prema čovekolikom hodajućem zlu koje se usudilo da tako olako, životinjski, besomučno prekine jedan mladi život, Premostio je noć svog krvavog pira bez imalo griže savesti, kajanja, grča, u zbirku sopstvenih veština od kojih mu je najbolje išlo tranžiranje zivotinjskog mesa uvrstio i ubijanje ljudi, a onda se spokojno vratio u krug svoje porodice, prijatelja, poznanika, sugradjana s molitvom da nikada neće biti pronadjen. Ko zna, možda je i tako moglo da prodje i nemali je broj priča istovrsnih ili sličnih svesnih predatora koji su uspeli da se sakriju u svoje jazbine i ostanu nepoznati, i porodicama žrtava i ovozemaljskoj pravdi. Na sreću, iako sreća ne može nikako da se provuče kroz ovu priču, ovaj je otkriven. Nevažno je čijom zaslugom će uvećati zatvorski fond šljama, iako one koji su na tome radili svakako treba pohvaliti. Nevažno da li je sam napravio grešku u koracima i ostavio mrvice ili kamenčiće kao tragove koje su razboriti, profesionalni i vredni uspeli da dešifruju. Nevažno da li je pravda ipak htela da ovaj slučaj osvetli ali sa druge strane baci senku na činjenicu da nade i želje za dobrim završecima nisu dovoljne za najbolje ishode. Sada je sve nevažno, osobito Tijaninim roditeljima pa i onima koji bi se ubice najradije odrekli ali ih krvna zrna spajaju u tragediju neslućenih srazmera. Nije uništen jedan, več mnoštvo života, a nemilosrdna sadašnjost zatvorila je puteve nekih lepših budućnosti.

Neko bi postavio pitanje, mnoštvo pitanja u stvari, već mnogo puta izgovorenih – ko je kriv za sve to što se desilo? Mala Tijana koja je posle ponoći sama šetala ulicom (a sve se to moglo desiti i u nekim ranijim satima ili čak da nije bila sama ali da je vinovnika nesreće bilo više)? Možda odsustvo organa za održavanje reda kojih uglavnom nema kada su najpotrebniji (i koliko policajaca u stvari treba da dežura po ulicama, trgovima, usamljenim ili posećenim mestima da bi se mi osećali sigurnim)? Možda društvo i sistem koji je ubicu napravilo takvim kakav jeste (neshvaćen, iskompleksiran, neostvaren, besan ili naprosto prirodno lud i predodredjen da uništava)? Možda …i pri tom nijedno možda i pored drugih potencijalnih možda, ne može da zasluženu kaznu za počinjen zločin smanji, jer bi takav pokušaj i nagoveštaj istog samo potvrdio da ljudi veoma lako i brzo zaboravljaju loše, kako bi lakše podneli neko sutra. Hajka i uzvitlana prašina povodom slučaja je velika. S razlogom.

Predlozi sankcionisanja ubice raznoliki su i krvožedni. Smrtna kazna kao mogućnost i kao potencijal za koji nema osnova, jer bi se država definitivno dodatno odrodila od evropskih standarda i njima promovisane ljudskosti i na neki način tolerancije za najteže zločine, stoji samo kao neostvariva pretnja najogorčenijih. Neki su za vremenski lagano ali fizički najsurovije mučenje zločinca. I svi jesu u pravu. Ali nikom se ne daje za pravo dok konačno onaj koji se pravom bavi ne izvaga stepen užasa i patnji kroz koji je prošla Tijana, kao i neke prethodne ali i buduće žrtve (jer zlo neće prestati sa ovim slučajem kakav god završetak ove priče bio, a priča nije gotova dok sud ne donese poslednju reč, pa ni tada jer će u memoriji najbližih to ostati neizbrisiv žig, bola i srama). Zakonodavstvo neće moći, koliko god u njemu osećajni i pravedni ljudi radili (a istina i pravda se ne rukovodi emocijama, mada bi definitivno trebala) da nadoknadi ove strašne gubitke.

Njega treba kazniti, nemilosrdno, grubo (iako njegova bol ne može biti ravna onoj koju je njegova žrtva preživela, i ne računajući uopšte patnju njene porodice), bez uzimanja u obzir ikakvih olakšavajućih okolnosti (koje će  neki ljudi, zvani advokati, sigurno prizvati, a ovom prilikom ne bih doticala tu temu, iako je podjednako teskobna po sve one koji su njihovim “stručnim” doprinosom uspevali da već počinjeni zločin svojom bezobzirnošću udvostruče, valjda u sprezi sa “višom silom” ili onima koji su to morali da spreče i još za pobedu pravde odgovorni), bez traženja opravdanja i rešenja koje nudi bele umesto prugastih košulja, bez milosti i sažaljenja kakvo ni sam nije imao kada je svojoj žrtvi oteo šansu za povratak u okrilje porodice i spokojan, lep život.

Ostaje samo, a to Samo nije tako jednostavna stvar, da na život i ljude oko sebe gledamo nekim drugim očima. Možda za početak da decu naučimo da se drže svojih malih “čopora”, svojih prijatelja gde god se našli, u koje god doba dana ili noći (a kasna noć i prohladno rano/kasno jutro je za neke uzraste ipak vreme koje traži, moli, zahteva neko drugo mesto bivanja, onu “ćeliju” društva iz koje se tako ubrzano beži, i to ne samo zbog ovakvih opasnosti, nego i nekih drugih funkcionalnih konsekvenci). Treba sebe da naučimo da se treba bojati i onih naizgled pitomih i dobrih (velikih meda-kasapina koji se slikaju za socijalne mreže sa svojim malim rodjacima odašiljuci nesumnjivu ljubav i nežnost), ali i onih divljih i loših koji su uočljivi na prvi pogled, pri tom i uzori i trepeti, a da tako masovno i hladnokrvno to pokazuju jer je to tako moderno i mužjački. Da treba zazirati i od žena jer one takodje nisu “operisane” od veoma čudnih poriva zlostavljanja nejakih i čak istopolnih. Da treba voleti, voleti ljude, probati da se zlo na neki smišljen način svede na ništavnost.

Treba shvatiti da je život stalno na iskušenju neslučajnih dogadjaja i neslučajnih prolaznika koji u jednom trenu mogu svu lepotu i jednostavnost življenja preokrenuti u košmar. Treba umeti da se takvim iskušenjima neprepoznavanja opasnosti stane na kraj, i pre nego što se dese, i nakon što se dese. Zločin bez kazne je najveća kazna sa umnoženim zločinom na plećima. Nadam se da je Tijana sada, iako daleko od svojih najdražih, ipak na nekom dobrom mestu. To nije uteha ili želja, to je samo jedina mogućnost. Ionako više drugih nema…potrošene su.

Žao mi je Tijana…neopisivo.

 

A istina je negde svugde

 
 
images
 
 
 
 
Upozorenje – Za sve one alergične na predugačke tekstove u kojima kao što je uobičajeno mnogo napisano uglavnom vredi malo, preporuka je preskočiti ovaj naslov i otići u šetnju sa voljenom osobom bilo da je dlakava i ima rep ili pak hoda na dve noge i ume da razgovara, ili napraviti štrudlu, ili oribati kupatilo, ili pročitati neki zanosni književni redak, ili se igrati žmurke sa ogledalom. Nalaženje životnih istina  leži u svakodnevnim, trivijalnim stvarima, tako da je ponudjeni tekst samo naslonjen na nešto što svi ionako odavno znaju. Ali ja htedoh da prstohvatim malo sopstvenim začinima. Ko može da kusa, prijatnost mu želim.
 
 
Nisu to moje mudrosti ( “italijanke” u podnozju), već preuzete sa nekog bloga. Iznedrene su u trenucima velikog preispitivanja i osvrta na propušteno, pogrešno, neostvareno i sa dozom kajanja što se nešto nije znalo a možda je moglo da odvede na drugačije staze. Ko to zna. Možda je nužnost prolaska kroz greške svakog od nas upravo pravi put do sebe, iako malo gorak i naporan. Onaj ko je ovo pisao, a shvatio to kasnije u životu (toliko kasno da je već prošao voz), i što je možda moglo da mu olakša neke izbore i načine da ih je bio svestan mnogo ranije, poželeo je da drugima to predoči u par koraka. Teško da neko želi da prati tudje znakove upozorenja, sopstveni udarac u zid ipak boli više no tudj, i pored osvetljenja i verbalnih alarma mnogo je delotvorniji. Ostavlja upravo onakvu ozledu kakvu slušanjem o tudjim povredama ne može nikada. Ali mudrosti to jesu upravo zato što ih je neko iskustvom dodirnuo,  i treba se osvrnuti na njih, čak i ako im ne verujemo. Da li će one biti dobro shvaćene i u saglasju sa shvatanjima drugih strpljivih slušaoca ili čitaoca, to je već čist dobitak na kocki. A istina vreba, i dosta je obimna pa oni koji nekud žure ili lako pogube nerve sa predugačkim tekstovima u kojima se može pročitati svašta, mogu sve ovo da zaobidju u najširem matematičkom luku.

(Ograde i ono u njima su moje protivmudrosti … molim da se usta drže zatvorenim od zapanjenja njihovim kvalitetom, nekulturno je biti zabezeknut a i svako može da proveri koliko si aljkav s odlascima kod zubara).

~  Jači si nego što misliš
(da/ne/možda/ a da li je istinita ona da te ojača ono što te ne ubije? preživeli ne znači i živ iako mu u grudima kucka. No ne treba sve shvatati tako tragično iako pobeda znači  …, no ne treba sve shvatati tako tragično i zaista treba uzeti za istinu da duša pokaže svoje mišiće kada je najkritičnije. Ne treba sumnjati u to da će se u suočavanju sa smrću-ne samo bukvalnom, život grčevito hvatati za svaku slamku…i uspeti da izbegne Bermudski trougao. Ukoliko mišići popuste onda…nisi jači no što misliš, a to onda znači ili menjanje trenera, ili treninga, ili okretanje novom sportu u kome nema takmičenja sa životom).

~ Greške te uče važnim lekcijama. Svaki put kad načiniš jednu, jedan korak si bliži svom cilju.
(Naravno, petice nisu uvek najbolji motivatori iako glade ego. Zato jedinice i ponavljanje razreda ima svoju svrhu, ali koliko znam po školama se više nit jediničari niti ponavlja razred jer kažu da svako ima šansu za dozu lenjosti i nekoncentracije. Bole malo te lekcije udaranja štapom po dlanovima i glavi, mada je i to odavno bezrazložno ukinuto jer kažu da fizičko kažnjavanje vodi umnožavanju siledžija. Lekcije sa greškama urežu se poput tetovaže, mada rekoše da postoje i sistemi za uklanjanje tetovaža za one sa predomišljajem u karakteru. Kako god, svaka greška se ispraviti da. Ukoliko se pak više puta dozvoli padanje na istom ispitu onda od odlaska u školu nikakve koristi, ali zaista. Ka cilju ni prići. Zato ipak više verujem u moć nekadašnjeg vaspitanja – samoprutičanje po dlanovima, da boli malo više a i da ti neko stvarno zguli kožu kad istetoviraš na sebi žig nesposobnjakovića da upadne u istovetne greške).

~ Ne postoji ništa što te sprečava osim sebe samog.
(Smatram da je preuveličavanje sopstvene sposobnosti kontrole nesputavanja, što znači da nesputanost u stvari i nema kontrolu, ovde isforsirano. Želje imaju izuzetnu moć ali ne toliku da se samoostvare jer se toliko žele. Nekada su spoljne okolnosti ili jednostavno “rasklop” okolnosti uzrok sprečenosti nekog ostvarenja i pored najveće volje i truda. Nekada jednostavno nešto neće i ne može, iako smo sebe sprečili samo u tome da sumnjamo u dobar ishod nečega. Nekada ništa u sebi ne može da dovede u nešto po sebi. Ali da možeš sam sebi da podmetneš treću nogu za koju i ne znaš da je imaš, možno je).

~ Možeš napredovati mnogo više no što ti snaga dopušta, važno je samo želeti i to zaista jako.
(Želim, tako želim, mnogo želim, zaista želim, očajnički, morbidno želim, želim da nikad ne prestanem da želim…hoću li zaista onda uspeti da ikad ostvarim taj, ovaj, onaj san? Teško da će ići ali hajde, neka želim…možda malo jače da poguram poželjenje, mogu ja uvek snažnije da poguram stvari, samo da i to poželim. Najvažnije u svemu je naravno paziti šta želiš…tako kažu oni koji su nekad mnogo nešto jako želeli pa….im se želje nisu ostvarile).

Nebitno koliki napredak ostvarili, uvek će biti ljudi koji ce insistirati na tome da šta god radili da u nečemu uspete, kažu da je u stvari to nemoguće.
(Da, pakosnika i sumnjalica uvek ima, posebno kada nečija glava viri iznad gomile. Nekada čak i sa vidljivim iskoracima. To su oni koji bi da se klasje žita jednako pod vetrom povija. Ne treba se na njih ljutiti jer potrebu za drugačijim ne mogu razumeti svi. Ali na njih ne treba obraćati pažnju. I nastaviti raditi na nečemu što je (ne)moguće. U stvari sumnji-ča-va lica treba staviti u izolir sobu da ne galame previše i remete entuzijastima let).

~ Ograničeni ste samo sopstvenom maštom. Dopustite joj da leti.
(Ograničeni ste samo svojim realizmom i urodjenim pesimizmom, a mašta je najbolja, najiskrenija, najdetinjastija, najbliskija, najiskrenija drugarica. Ne sme ona leteti sama, samo u paru sa njenim tvorcem…i pada je tada poštedjena. Mašta je ona ženska što može svašta).

~ Percepcija je stvarnost.
(Jeste li? Sopstvena sigurno. I istina. A istina je uvek samo jedna ili ih toliko ima koliko i perceptora? Ne može ličnu percepciju promeniti ni tudji dvogled osim ako u njegovu oštrinu i sud jako verujemo. Tudji receptori se nekada poklope sa našim i onda možemo mirno živeti u saglasju naših stvarnosti koja je za nekog drugog običan film. Llični realizmi su igračke naših vidjenja stvarnosti…a stvarnost možda ustinu nije samo jedna…. tiiinu-niiinu).

~ Verujte svojim instinktima.
(Čovek je najveća životinja koja zaboravlja malo na svoje primarne osobine. Na svoju štetu nažalost. Nikako da shvati da se zahvaljujući instinktima može nekada zaista preživeti i nadživeti žmurenje.Čak i uvek hvaljeni racio. Instinkti ne varaju koliko god umeju da iz nekog razloga budu zabašureni potrebom za odbacivanjem istine, ili može biti pod komandosom raciom. Napregnuti čulo sluha i pažljivo slušati šta instinkt šapuće, pažljivo!…ili još bolje svoju instinktivnu brbljivu, dugo-kratko-srednjo-kosu, aromatičnu, nežnu polovinu koja će namirisati svaki pokušaj ulaska nepoželjnosti na sopstvenu tj. vašu teritoriju).

~ Postoji  pitanje koje se sebi može postaviti – Šta bi uradio da se nisi bojao? Da si bio hrabar?(Možda sve a možda i ništa. Fifti-fifti kao potencijal. Strah je nekada rezultat instinkta koji njuši veliki, bespotrebni bol. Ne mislim da je to loše, jer sve što voli to i boli. Hrabrost bi donela možda nemerljivu prijatnost ali gomiletina ide logikom da je bolje držati se onog što žulja nego da mu ne daj Bože nešto ne uslovi odsecanje noge. Onaj ko se boji bola i oporavka, pa i potencijalnog hendikepa nakon eksperimenta provere lične hrabrosti, ne treba da pokušava ništa. Strah je u stvari uzrok propustene lekcije, one s početka saveta. Propušteni čas i rupa u znanju. Vredi li? Pa i da, rekle bi sponzoruše i hvatači opasnih krivina).

~ Često je teško reći koliko si blizu uspehu.
(Često ali poprilično jasno, ukoliko znaš na koliko si koraka od neuspeha, kako on izgleda a i ti u njemu. Osim ako u potpunosti nisi promašio poentu uspeha i izobličio njegovu suštinu. Ali se ovde govori o odraslim ljudima koji znaju kako neki cilj izgleda, osim što najčešće ne znaju kako do njega stići. Znati il’ ne znati pitanje je sad?)

~ Jedina greška koja zaista može da zaboli je izbor da se ne uradi ništa samo zato što postoji strah da se načini greška.
(Ljudima zvanim ravne linije takve dileme ne padaju uopšte na pamet. Oni samo ne žele da izgube svoj tesko uspostavljeni mir, jer mir ne toleriše ikakvo grebanje po vratima, žuljeve od tesnih, neudobnih cipela, grinje u dušeku ili kajanja koja bi ih proganjala do groba. Avanturisti su već kategorija koja gadja u druge mete. Njima strelice vrludaju ali uporno žude ka crvenom, sa jedinim strahom da ne nedostane municija).

~ Ne dozvoli da ti uspeh udari u glavu, niti neuspeh udari posred srca.
(Mogu li se srce i glava odvojiti, te da jedno – uspeh ima konekciju samo sa razumom a drugo – neuspeh isključivo sa srcem? Potpuno je shvatljivo, čak i onima koji se ne trude i ne žele da shvate, da rad samo jednog od sistema dovodi do razdrndanosti točkića i kolapsa mehanizma. Srčani ljudi će uvek patiti ako osluškuju samo svoje srce. Umni ljudi će morati da konsultuju srce kako ne bi postali kamenje. Ali globalistički gledano – ne treba ništa tako ozbiljno i tragično uzimati k umu i kucavici, sve je to potrošna roba).

~ Nekada se moraš boriti sa lošim danima kako bi zaradio najlepše dane svog života.
(Posle kiše sunce biva…osim ako zaista ne zavlada apokalipsa nevidjenih potopa u kojoj se i sunce udavilo zanavek, u kojoj nema vlasti koja može da obeća da će doneti zakon o ukidanju padavina i donaciji toplote bazirane na ljudskoj dobroti, u kojoj je zlo samo eksperiment za preživljavanje najjačih. No sunce je izvor života i dobar plivač. Ako ne najlepše a ono utešnije, Ako neće milom iz oblaka će iscuriti silom) .

~ Život je 10% onog što se dešava i 90 % kako ti to doživljavaš.

(Da, ali percepcija je stvarnost, zar nismo malopre upravo to rekli? Mogu se menjati naočare, sočiva, stavljati čak ona u boji, ugradjivati nove oči, menjati slike kao na projektoru, film puštati u sekvencama, sa pauzama, premotavati, i na kraju će život biti upravo ono što jeste ali i onako kako ga MI doživljavamo a da je realnost možda nešto potpuno drugo, ili za nijansu drugačije od onog kako se to doživljava. Da li to znači da mi manipulišemo stvarnošću i dajemo onu viziju koja nam najviše odgovara, iako nekada nimalo ne odgovara? Lažuckanje je kaznjivo a samolažuckanje neoprostivo. OK., kome pa i to da smeta ako na kraju život izgleda mnogo lepši no što jeste… sto bi rekli optimisti).

~ Radi ono što voliš, a ne ono što se očekuje da bi trebao da uradiš.
(Ljubavi su nekada teško ostvarive čak i pored najvećih emocija koje im se daju. Ne mislim samo na odnosne ljubavi već i one koje opipljivo omekšavaju dušu i raspoloženje a ti ne možeš da ih vidiš. Ustati ujutru i pomisliti kako ćes u nepovrat prosuti novih par sati na stvari koje izazivaju mučninu, straćiti svoju budućnost na ništavilo zarad svakodnevnog preživljavanja, i na kraju pomiriti se sa svime, jedno je od najružnijih stvari koje mogu zadesiti nekonformistu. Praktičari gutaju ponudjeni meni, lakše im je ali Ritači (oni što se ritaju na ustaljenost) umeju da svisnu. Umeju i da vrisnu, što je naravno dobar rad ka pokušaju da radiš ono što voliš. Naravno da treba ispuniti očekivanja, nekada i drugih ljudi, ali prvenstveno dozvoliti sebi da otvaranje očiju ne prizove mrak na te iste oči već radost što ćeš uraditi ono što voliš i dobiti “ljubav” zauzvrat).

~ Smeh je najbolji lek protiv stresa. Smej se često sam sebi.
(Ili čitaj viceve. Ako umeš i da ih sam smisliš, ihaj. Samo da se ne zaboravi da moraš i plakati zbog sebe samog, ne zbog sažaljenja, vec suočavanja sa onom stranom sebe koja je daleko od smeha i izazivača pozitivnih osećanja. Smejati se zbog prepoznavanja svetla u sebi, plakati zbog neispravljanja ili podgrevanja dosadnog, zamornog gnjavatora kome ništa potaman nije).

~ Ukoliko želiš da se osetiš bogatim, samo prebroj stvari koje poseduješ a koje se novcem ne mogu kupiti.
(Život, zdravlje, drage svoje, drage nesvoje, svest, razum, želje, uspomene, slobodno vreme, iskušenja kojima si odoleo, biserje koje si pred ljude bacio, spoljni mir, unutrašnju oazu, kratkoću pamćenja, dužinu slasti, veličinu neke lepote…a opet, zašto je taj osećaj nedostatnosti nekada prisutan? Zašto bogati ljudi postavljaju uopšte pitanja nekih nedostajanja? Da li su toliko gramzivi ili je nužno da se nešto od njihovog bogatstva uruši i otkloni da bi shvatili koliko su bili siti i napojeni a žedjni i gladni a da to istina nije bila? Ma za posedima bogatim je lako ali sirotinja mora stalno da kopa rudnik svojih imetaka, a rudarski posao je oduvek bio slabo plaćen i jako težak).

~ Oprostiti sebi je mnogo važnije od dobijanja oproštaja drugih.
(A ako se molim svake veceri i jutra, hoce li proći? M’da, zaista treba oprostiti sebi…na učinjenim svojim greškama, svojim ružnim mislima, svojim lošim delima, svojim neučinjenim a željenim ostvarenjima pa tek onda baciti pik na tudje propuste. Oproštaj dobijen je samo kratkotrajni analgetik za tinjajući bol a svesnost bolesti unutra je kod savesnih i te kako prisutna. Zato je oproštaj sebi …nužnost za ravnomerno disanje, ali šta ako se to nikada ne dogodi i još kao aneks dobiješ neoproštaj drugih? Ostaje nada da se krajnja instanca smiluje, Gospode pomiluj!).

~ Ukoliko se svakog jutra probudite sa osećanjem da će se nešto lepo dogoditi u vašem životu, shvatićete da ste baš u pravu.
(Pravo je ozbiljna nauka, pravnici oni koji regulišu zakon, prekršioci zakona oni kojima je krivo pravije, egzekutori krivdu ispravljuju, ali šta ako te osećaj da će se nešto lepo dogoditi izneveri? Ko odlazi u zatvor?).

~ Budi dobar prema sebi.
(To se valjda podrazumeva. mada se ne podrazumeva. Ako si genetski modifikovan ili organski izvorni mazohista, kud se denuti onda? A ta dobrota prema sebi valjda sluti na umnožavanje dobrote i ka drugima. Netačan odgovor. Biće da je sebičluk koji forsira dobrotu prema sebi kao uslov spokojstva i sreće razlog toliko srećnih ljudi oko nas. Hajde nabroj ta imena na prste jedne ruke, ali ne laži se da ti ne otpadnu prsti i porastu brkovi?).

~ Prati svoj put. U većini slučajeva nije bitno šta drugi misle.
(U manjini slučajeva slučajevi prate svoj put. Koliko je on trnovit i prav to oni znaju. Treba im u svakom slučaju čestitati na rešenosti. Ipak, šta drugi misle nije zanemarljiv pojam. Ne znači da misle loše. Ne znači da misle pogrešno. Ne znači da misle nerealno. Ne znači da misle pokvareno. Znači da možda vole da gledaju tudja posla. Ili da im iskustvo daje za pravo da misle za drugog. A kako god mislili, ostaje onaj instinkt, on tera na put, dalek i neizvestan, šta god to u turističkom prospektu značilo).

~ Nijedno učenje nije izgubljeno vreme. Pokupi što više možeš od iskustva.
(Učenje iz iskustva je poput … popunjavanja praznog zida slikama; otvaranja desetina vrata čudne zgrade, hodnicima ispresecanom, poput dešifrovanja nepoznatog jezika i koje svakim korakom daje na snazi i spoznaji sopstvenog neznanja i detinjatosti koja jednostavnosti kliče. I ima smisla kada na istovetnu priču upali lampicu upozorenja, nevažno da li je zelenog ili crvenog odsjaja. Ako pak ne zasvetli upozorenje pri koraku u vazduhu, na korak od greške, iskustvo postaje vazduh. Otrovani. Ta hajte, ko još nosi gas masku sa sobom osim ako na biološki rat miriše. Ali učiti i samo učiti i možete nekom srećom završiti mumificirani u mauzoleju i da naplaćujete ulaznice posmrtno).

~ Nasmejati samo jednu osobu može izmeniti svet.
(Nečiji svet. Ne ukupni svet. Kome i ne treba težiti jer svet i ne zna da postojimo. Znaju samo neki. Oni su važni, presudni, jedini. I kada vidiš da umeš da dodirneš njihovo srce onda si sam izmenjen unutra. Obasjan. Topao. Ceo. Ko si ti koji bi rado da te ozarim i da te usne i facijalni mišići od pogleda na mene bole ali da ne želiš da to ikada prestane?)

~ Ne zaboravi da uživaš u svom putovanju.
(Plaža, more, talasi i bure? Visovi, dine, glečeri i špilje? Da, može i tako…i eventualna pusta ostrva nakon brodoloma na kojima treba preživeti dok ne stigne pomoć. Uz sunce i udarce oluja. I svo neznanje i nesnalaženje u iznenadjenjima što broje dane od-do ).

~ Nikada ne možeš znati koliko možeš biti jak dok ne postoji jedini izbor da to i budeš.
(Iskušavanje izdržljivosti, čvrstine materijala, otpornosti mase, brzine prolaska kroz mučninu, jačine stiska zuba, moći stajanja na vetrometini, snage korenja. Udarci udaraju a ti uzvratiti osim ćutanjem ne možeš. Vikom je neke izbore nemoguće oterati. Gluvoća problema je pobediva sopstvenom tišinom, spremnošću da se tihuje i čeka. Ćuti i vežbaj, bilduj dušu za jedini izbor koji ti predstoji).

~ Ne možeš promeniti ono sa čime se moraš suočiti a ne želiš.
(Možeš promeniti samo tok svojih misli vezanih za suočavanje. Ili nećeš misliti no čekati (s)u oči u oči(avanje) i čekati da to prodje. Ili mislima utupiti ošricu predmeta suočavanja tako da neželjeno ne boli previše. Prodje sve. I žiznj prodje).

~ Plač ne govori o tvojoj slabosti. Ali takodje ne rešava ni problem.
(Govori o bespomoćnosti, strahu, tuzi, teskobi, ljutnji, o tome da se gorkost izlije jer više nema mesta u rezervoaru. Problem ne otiče sa suzama, niti se njima pročišćuje, suzice služe da se teskoba zalije. Suzama treba izraziti zahvalnost, u “kutiji” ih ne treba čuvati jer bolnost ume da izgrize najotporniju ambalažu. A ko zna, možda poručkaju i problem).

~ Nevažno je koliko si grešaka napravio ili koliko sporo napreduješ, to je ipak za mnogo koraka ispred onog ko ništa nije ni pokušao.

(Važno je koliko si grešaka napravio. Važno je koliko se brzo napreduje. To jeste dosta ili poprilično koraka ispred onog ko ništa nije ni pokušao ali nedovoljno da bi se osećao potpuno spokojnim u svojim pokušajima ukoliko sve predugo traje. Neki uspesi, a pokušaj ujedno znači i to, prekasno dodju. Nemaju sjaj i blistavost onog trenutka koji znači pravo vreme, a vreme je merljivo. Ono ističe, pretiče, zatiče, odmiče, protiče. Curi i odlazi nepovratno kroz pukotine naprslog života. Ali se grešaka ne treba odricati, zaboravljati, lažirati, umanjivati ih. Ne, jer su deo puzanja, učenja hodanja, trčanja, sedenja, ležanja kroz život. Opomene. Znakovi pored glavnog puta. To su signali sa svetionika koje možeš prenebregnuti i ipak krenuti naslepo sa rizikom očekivanog ali neželjenog udarca. A onaj koji nije pokušao? Gledaće i osluškivaće. Nadaće se da je čekanje takodje neki pokušaj iako nemaštovit i neizvestan. Ne treba ga osuditi. Možda samo rečju ohrabriti ili dodirom nežnosti pogurati da korak pusti. Evo mene dobrovoljca da svetlim, možda ne kao uzbunilo na obali, već kao sičušni svitac…valjda je dovoljno).

~ Život nije čekanje da oluja prodje, već naučiti da se pleše na kiši.
(I možda ipak nadje sklonište. Jer je i sunce opasnost. Lagana, osvežavajuća kiša, pa i iznenadni pljuskovi iz oblaka mračnih nisu strahovitost i put do upale pluća ali oluje mogu da raznesu. Čak i ono sklonište. Možemo i mjuziklovati na kiši kao Džin Keli, sa kišobranom ili bez njega, ili plesati po barama, šljapkajući i igrajući u svom ritmu sambe sa podlogom Štrausa. Možemo sve. A to, što je nekada sunce podjednako mračno i turobno poput olujnog neba? Što ne daje svetlost i toplinu iako te po obrazima greje? Pravac kod Eskima na obuku!)

~ Možes naučiti velike stvari iz sopstvenih grešaka ukoliko nisi zauzet njihovim negiranjem.

(Negacija negacije je negativnost. Neuzimanje za tragičnost negativnosti je pozitivnost. Veličina negacije je obrnuto srazmerna veličini greške – u slučaju svesnosti i prihvatanja greške. Ako je greška načinjena u neznanju onda negacija nije negativna. Ako je greška ponovljena, onda je negacija negiranja duplirana. Greške su svakako negacija razuma…jer obicno nastaju iz srca ili nerazuma u trku. Šta li bi sve na ovo tautolozi rekli?).

~ Nemoj brinuti o tome šta drugi misle o tebi.
(Lako je to reći ako uspeš da do kraja života izadješ iz puberteta. I usput brini o tome kada drugi ne misle o tebi. Razlog za to postoji. Šta drugi misle o tebi je uputstvo za korišćenje tog mišljenja o sebi u svrhu racionalizacije problematičnih svojstava. Šta sam misliš o sebi je korak od sebe ka drugima. Loše mišljenje o sebi je korak unazad u odnosu drugi-ja. Loše mišljenje drugih o sebi je korak unapred u ja-drugi (angažuje znakove ?). Briga je neminovnost iako je mišljenje subjektivnost objekta. Nekada je uslovljena mišljenjem mnoštva subjekata ili pak grupnim načelima, pravilima, moralom. Zato treba razmisliti o mišljenju drugih ali ne brinuti ako si svestan da iza toga leži kreacija stada. I naravno, ako je stado ipak u pravu, a ti to želis sebi da priznaš. Ko priznaje pola mu se dodaje).

~ Kada prestaneš da juriš za pogrešnim stvarima daćeš šansu pravim stvarima da uhvate tebe.
(Žmurke i jurke se uvek igrati mogu.Čak i kad porasteš. I ćoravih baka. To je ono kada hvataš pogrešne stvari ili misliš da si uhvatio prave a imenujes loše. Treba ipak biti lovina….lakše je. Ali biti i lovator uopšte ne boli).

~ Moraš prihvatiti da neke stvari nikada neće biti tvoje i naučiti da ceniš stvari koje su samo tvoje.
(Treba u tanjir staviti onoliko koliko se pojesti može. Ako se ponudi repete a stomak želi, zašto da ne. Medjutim, gledati švedski sto i očima gutati ono što nikada neće biti tvoje (jer tvoj stomak ne može toliko da ima, jer je tvoj poslužavnik ograničenih kapaciteta, jer na kraju krajeva može da ti se smuči) je uživanje sa žaljenjem. Zato je tvoje dovoljno za zahvalnost, a netvoje prilika za neko drugo vreme i mesto. Možda. Ili nikad. Pa šta ako je i možda ili nikad? Osim ako je toliko vredno da bi skupo, makar s pozajmicom platio. Što je moje to je moje, što je tvoje možemo da se dogovorimo da bude i moje, hajde ljudi ne budite stipse).

~ Bilo da misliš da možeš ili da ne možeš, u pravu si.
(Kako je dobar osećaj znati da si u pravu, makar značilo ružan osećaj da nešto ne možeš? Možda je ružna stvar ne moći jer nisi probao ali mnogo teža ne uspeti jer si probao. Onda je i osećaj “pravosti” lakši jer trud nije propao. Da li ili nije li? Ili-ili ali ja sam uvek u pravu)

~ Nemoj se bojati da izadjes iz tačke sigurnosti. Neki od tvojih najboljih životnih iskustava i mogućnosti pojaviće se kada rizikuješ da izgubiš.
(Tačka sigurnosti je tamen kemeljac. Iz tog kamena izrastaju potporni stubovi. Potom zidovi. Onda i krov. Kada je krov stavljen onda je rizik kockanja kućom veliki a kockanje ludost. Sve dok se ne predje poslednja ploča ili bar ne potroši materijal za fasadu, može se igrati na dati ulog i možda očekivati dobit. Sve ostalo je lepo uzbudjenje za samce. Za dvojce i duže čamce pretrpane posadom – NE! Još kad se potrpaju neplivači a ladja bušna, nije nego).

~ Odustati ne znači uvek da si slab, već možda da si dovoljno jak i pametan da pustiš da stvari idu svojim tokom.
(Kako se ne bi u zid udaralo glavom jer je pokušaj rušenja rukama bio očito neuspešan, ne treba insistirati na rušenju zida, osim ako nemaš – dinamit. Od istine nije daleko. Da li je prepuštanje stvari sopstvenom toku posledica snage ili uma nebitno je, ali to nekada znači odustajanje upravo zbog nemanja snage ili nedovoljno razuma da se do rešenja dodje. Time se ne priznaje glupost i neupornost? Po meni, time se priznaje pomirenost i prihvatanje onog čiji tok nisi uspeo da savladaš, kao neminovnost. Ili možda umor da se toku ispravi putanja. Odspavaj, prespavaj pa onda odustani ako previše smrdi na rizik).

~ Niikada ne možeš biti 100%-no siguran da nešto uspeva. Ali uvek možeš 100%-no biti siguran da nečinjenje znači neuspeh.
(Znači proba je ipak bitna, čak i kada sluti na neuspeh? Da li probu trebaju da urade i oni koji su na neuspeh slabi? Ili da se sa gornjom tačkom usaglase odmah i svoj mir ne ugrožavaju nikakvim eksperimentom? Da li nam podsvest uvek tačno nagovesti visokoprocentnost plusa ili minusa? I ima li podsvest uopšte veze sa razumom ili onim što u grudima kuca? Pitajmo komšiju, on sve prati i zna, čak i ono što sami ne znamo).

~ Nemoj razmišljati previše o prošlosti ili brinuti o budućnosti. Život je sada. Živi ga.
(Nemoj previše razmišljati o životu uopšte. Oduzmi mu sve a predaj sebe. Ko misli, svašta smisli a ponekad i umisli).

~ Nevažno je sa koliko pažnje biraš svoje reči jer će se uvek naći neko da ih preokrene i loše protumači.Samo reci ono što je potrebno reći.
(To su oni koji su unapred osudili sve ono što si uradio, makar i dobro. Dušebrižnici ili dobri poznavaoci pravih stvari u životu. Da  li je loše tumačenje stvar zavisti ili prekomerne kritičnosti? Imaju li prava na to bliski ili bilo ko naspram nas? Šta sa sopstvenom kritikom tudjosti? Zašto negativno tumačimo tudje najbolje namere i dela? Može li se time umanjiti nečije dobro a sakriti svoje zlo…rečima? I najvažnije, da li je biranje reči privilegija kojom štitiš sebe od tudje prevrtljivosti i naopakosti ili oružje kojim manipulišeš te sprečavaš izdaju sebe? Pitah i zalutah, vadite me odavde!)

~ Ne dobiti ono sto želiš je nekada izvanredan udarac velike sreće.
(Pazi šta želiš jer želje su atentatori na duševnu stabilnost. Preživeti loše odabranu želju je udarac u ponos i temelj oplodilišta zelja . Ko preživi stideće se. Ko umre od srama blago si ga njemu, imao se za pogrešne želje i roditi).

~ Ukoliko nešto jako želiš, učini to, nije važno šta iko o tome misli. Tako se ostvaruju snovi.
(Da li u snove treba verovati? Slepo, predano, verno, dugo? Šta sa time što su snovi prevrtljivi i promenljivi? I što se tako brzo zaborave tako lako? I što san često nije što i java. Kada bi se poneki sni ostavili tamo gde im je mesto, u jami noći i kanalima podsvesti, možda bi ostali upečatljiviji i sjajniji od onih rodjenih po najsvetlijem danu. A snaga snova nema veze sa drugima. San, da bi se ostvario, mora da bude jači od drugih i dovoljno udoban i topao da ga imalac zauvek ne ostavi. Svet je lep kada sanjamo, što otpeva onaj Pilot).

~  Ukoliko nastaviš da činiš što već činiš, dobićeš ono što zaslužuješ.
(Kako seješ tako plodovlje žanješ. Ali čime se zasluge mere? Dobrota je često potcenjena stvar na javi, a za nebo se moze samo nagadjati. Zlo je često preplaćena stvar u irealnom, a u stvarnom nepobediva. Kada bi svi znali da će naplatiti onoliko koliko su radili, bi li promenili nešto? Nego ja poznajem i one koji su samo žnjeli a da su samo grickali semenke i pili rujno vino dok raja kuluči).

~ Ono što stoji ispred i iza nas je neznatno naspram onog što leži unutar nas.
(Unutra je rudnik sa raznoraznim žičkama. Valjalo bi udarnički prionuti da se stigne do dna, ali nije retko da stigneš i kad ono tamo medjutim. I slabo je plaćeno, prljavo i teško. Ali ako ubodeš sajlu ko prst osvojenog blaga, kada se to iznese na svetlost dana, može da otplati mnogo toga što je iza i ispred. Kopati, samo kopati, reče nelenji rudar i ode u mračnu sadašnjost).

~ Nemoj se moliti kada pada kiša ukoliko se ne moliš kada sunce sija.
(Da li se računaju i molitve za nedobro? Ko će tu biti kriv ako se molitva ne ostvari? Prijavljujem se dobrovoljno u dodole. Molim da se uzme u obzir da znam samo da pevušim, neka me pokrivaju prvi glasovi).

~ Nije stvar u dobijanju šanse već u pokušaju njenog ostvarenja.
(Šansa se ipak najpre mora dobiti da bi se probalo sa njenim ostvarenjem. Kolač ne mogu umesiti ako materijala za njegovo spremanje nemam. Pa ako izgori, e onda…tu je poslastičara, gospodje majstorice za slatke ukuse…sve može da se kupi, sve, eto nama šansi bez trudova).

~ Da je to lako svako bi mogao.
(Zar ne može svako? Zar nije stvar u probi, makar i bez ostvarenja? Zar i jedno lako ima svoj jin?

~ Budi osvojiv.
(Ali ne i lak. Lakoća je sramota za osvajača. Teškoća je ponos za osvojenog. Posebno za onog koji lakoću svoje težine prezire. Zato se težim i pravi, i biva ipak osvojen na kraju. Igra vremena i veličine naklonosti osvajača. Ili čak njegove gluposti. Lalalala, volim da sam osvojiva, ali prionite gospodo, postavljam zamčice).

~ Problem je tvoja mogućnost da naučiš nešto.
(Problem je želje da naučiš nešto. Mogućnost je aplikacija za ispoljeno htenje. Nekad stvari treba pokrenuti i na kurblu).

~Bezobzira na situaciju – život ide dalje.
(Ide i ne osvrće se. Ne kaže ni izvini, ni žao mi je. Valjda zato sto stvarno nije kriv nizašta koliko si sam kriv što si mu dopustio da to uradi od tebe. Pa neka ide. Srećan mu put. Ionako i on do kraja tog puta doći mora. E, hoćeš li da me povezeš do tačke B?).

I gde sam ovde ja? Negde tu izmedju redova. Poprilično skrhana činjenicom da od svega ovog teško da nešto moze pomoći. To mi kaže moj p(r)esimizam. Oportunizam šapće da ćutim i pratim utakmicu i gurkam treneru prstiće u oko da me ne zaboravi. Optim(al)izam vrišti da se treba praviti da ne postoji nikakav problem, ni u varljivim željama, ni u vremenu koje se kotrlja, ni u sistemskim greškama. Budem li se složila sa ovim izmima lako meni, lako svima. Kao da je pa život toliko ozbiljna pojava….Istina je ionako negde svugde.