Pravda

Zakon budjenja

Probuditi se i ponadati da će dan doneti isključivo pozitivne vesti, ili barem ostati u statusu nezaprepašćenja nezamislivim, neprijatnim činjenicama, verovatno je slika sa kojom se svako(dnevno) suočava. Ipak, život uporno i tvrdoglavo demantuje te pokušaje očuvanja jedva dostignutog mira, bez obzira na uzrast, pol, status, mesto življenja, iako se poslednje može uzeti kao štih na koji valja računati, čak i u vremenu sveopšteg haosa.

Izlistati dnevnu štampu, odslušati vesti, pročitati internet informacije, čuti priču neutralnih, poznanika ili suseda, načini su kojim dopiremo da realnih dešavanja koja sigurno utiču na naš život. Nekada u većoj, nekada u manjoj meri, nekada tek površno i pored izrazito negativnih konotacija. Nasilne smrti, nasilni životi, prisilna ponašanja, prisilno ćutanje, silni ljudi, silne nepravde.
Imunitet na izloženost tome nekome neobjašnjivo jača, dok drugima potmulo i postepeno rastače zdravi razum. Postavlja se pitanje – da li je razlog tome drugačije razgraničenje dobra i zla kod pojedinaca i grupa i ima li to veze sa slobodom, zadovoljstvom sobom i životom koji (ne) dodiruje nesreća nepoznatih? Ili sistemom?

Da li smo se i koliko ozbiljno pozabavili činjenicom da je u nekoliko poslednjih godina bilo hitno i neophodno doneti neke konkretne zakone, a i njihove predloge, kojima bi se nehajnom ponašanju nadležnih, smrtima nedužnih, nerazumu okrivljenih bar nekako stalo na put? Ima ih više i mnogi nose lična imena. To su imena nesrećnih žrtava čije su nasilne smrti pokrenule burnije ili tiše proteste i postala razlog preispitivanja zakonodavnog sistema.

Tijanin zakon – donet nakon tragedije 15-godišnje Tijane Jurić, po nestanku zlostavljane i ubijene. Po ovom zakonu, nakon prijave nestalog maloletnog lica, policija odmah kreće u potragu, uz moguće angažovanje specijalizovanih jedinica.
Marijin zakon – donet nakon brutalnog zlostavljanja i ubistva 8-godišnje Marije Jovanović. Njen ubica nije doživeo konačnu kaznu, ali je ovim zakonom pooštren tretman prema pedofilskim počiniocima.
Tamarin zakon – donet nakon strahovitog požara u noćnom klubu, kada je pored 25-godišnje Tamare Miladinović nastradalo još petoro mladih ljudi. Zakonom bi trebalo obezbediti efikasniju kontrolu bezbednosti objekata u kojima se okuplja veći broj ljudi, što bi pojačalo i odgovornost nadležnih.
Aleksin zakon – koji još uvek nije donet, a čiji je predlog pokrenut od strane svih onih koji ne žele da se ikada više ponovi priča nekažnjenog zlostavljanja dece od strane vršnjaka. Aleksa je javašluk i nemar odraslih platio životom.
O tome da bi možda ozbiljno trebalo razmisliti da se donese neki Andrein zakon (maloletna Andrea Bojanić nastradala na pešačkom prelazu, koju je bahatom vožnjom pokosio sin vlasnika “najupečatljivije” TV kuće u državi i gde konačna presuda još uvek nije doneta). Ili možda Draganov zakon (54-godišnji Radoičić nastradao je kada je na njega u alkoholisanom stanju naleteo poznati fudbaler, sin još poznatijeg oca, pobegavši sa mesta nesreće, a potom i u drugu zemlju, bez još uvek donete presude). Ili možda Dimitrijev, Nenadov i Majin zakon koji bi njihove i slične nesavesne roditelje strpale u zatvor, jer maloletna deca NE SMEJU ostati sama u kući. Nužnost donošenja XYZ zakona, kao i zakona o zakonu nepromenljive kazne, ili ublažavanja iste, jer je Neko iz Nekog razloga veći od konačnosti. Činjenica je da postoje takvi koji su iznad svakog donetog pravila. Samo donošenje i formalizovanje zakona ne znači da će se on sam od sebe sprovesti. Ne znači da će pravda biti ostvarena, jer iako je možda moguća, ona najčešće ostaje nedostižna. S odredjenim razlogom. Davidi savremenog doba, koji se mentalno, verbalno ili čak fizički angažuju protiv nemoralnosti, nailaze na klopku. Nedostižnost i dvostrukost aršina, nažalost naša su realnost. Otud i osećanje nesigurnosti, varljive sreće, nepoverenja, ugroženost mentalnog i duševnog imuniteta na svaki pokušaj izigravanja pravde. Osećaj izneverenosti i očaja. Sa druge strane realno je prisutno i sasvim suprotno osećanje – indiferentnost, pomirenost i potpuno ignorisanje te iste nemilosrdne stvarnosti. Uklapanje i(li) podrška jačem. Dobro i zlo su na klackalici.

Zakonitost svakodnevnog budjenja pred kojima će mnogi i dalje bauljati žmureći, drugi gledati nemo, a ostali boreći se za svaku trunku humanizma neće se nikad promeniti. Ipak, ostaje nada da će broj zakona koji ne nosi nijedno lično ime biti sve manji. Kao i da će naš otpor i snaga izazivače Golijate postaviti tamo gde im je mesto. “Budjenje” je dobar razlog za realni životni san bez produženih košmara.

(Mart 2016)

Glasovi razuma

Biti roditelj znak je ogromne ljubavi, one od dece u nevinosti i potrebi preživljavanja tražene, a iz duše i dobrovoljne obaveze prema njima date. Biti dobar roditelj znak je napornog učenja. Biti uspešan roditelj znak je velike posvećenosti. Biti srećan roditelj znak je velikog blagoslova. Biti tragičan, onespokojeni, zauvek obogaljeni roditelj znak je ogromne nesreće. One, za koju sam snosiš neizbrisivu krivicu, ili one koju odbijaš kao moguću, ali je drugi donese i tvoje najvažnije otme.

Da se ta “nemoguća” stvar nije desila, Aleksa Janković bi sada bio punoletni mladić. Roditelji bi zajednički sa njim pravili velike planove za budućnost koja mu ipak nije dala šansu da ostvari pilotski san. Njegov rodni grad, škola, drugovi, zlostavljači, ne bi izazvali medijsku pažnju, osudu, nevericu, strah i nuždu dizanja glasa za pravo na dostojno detinjstvo. Ipak, kao po nekom nepisanom pravilu, tek kada užasi realnosti postanu predmet pisanja i okasnelog tumačenja neuočenih uzroka i nepopravljivih posledica, na scenu stupa glas razuma. Da li? Čiji je to glas i zašto dečji vapaji, modrice, prelomi, bol i obelodanjenje istog bivaju nevidljivi?

Istorija Aleksinog košmara koja je trajala par meseci može se svesti na par rečenica. Osam brutalnih napada sa izrazitim povredama koje su zalečivane na niškoj Neurohirurgiji. “Igre” davljenja, šamaranja, verbalnih pretnji, ucena, nekada uz prisustvo vršnjaka, ali i nastavnika. Prijava policiji, pojačani nadzor školskog policajca, koji nije opravdao ulogu zaštitnika, prećutkivanje zabeležene torture na školskom video snimku, ignorantski odnos školskog psihologa, direktorke škole, školske uprave grada Niša, prosvetne inspekcije, ministarstva prosvete, grupe za suzbijanje maloletničke delikvencije PU Niš. Vaspitno- disciplinski postupak podnet protiv vođe nasilničke grupe zaključan je zajedno sa zaključenom peticom iz vladanja za istog. Aleksa je ostao potpuno sam. Pažnja i ljubav, strepnja i trud roditelja nije bila dovoljna da spreči zastrašeni i poraženi duh. 2011.-te godine, glas užasa i nepoverenja u nešto i nekog bolje(g), zamro je skokom u ambis.

Trag tog tragičnog pada ostaje urezan. Nekome u srcu. Ostalima bi trebalo u savesti. Ukoliko je uopšte iko ko je bio nadležan da takvo što spreči to posedovao. Ne izgleda da jeste. Liči da su neki ljudi namerno ili greškom dovedeni na mesta koja bi im trebala biti izričito zabranjena, jer nisu ni po jednom svojstvu sposobni da ga obavljaju. Štaviše, trebalo bi usled otaljavanja, uzmicanja, nesposobnosti, zastrašenosti po svoju poziciju i kožu, da budu kažnjeni. Dakako, oni nisu neki oni, već imena i prezimena koja se vuku po novinama i čaršiji bez ikakvih sankcija, posledica, promena u ličnom i profesionalnom životu, na čelu sa nekadašnjim ministrom obrazovanja Obradovićem, koji je svoje obećanje da će svi počinioci biti adekvatno kažnjeni naravno progutao, i odneo sa sobom na po prilici i okolnostima nimalo odgovornu poziciju profesora. I dalje svi “revnosno” obavljaju poslove na očigledno doživotnim radnim mestima. Direktori se povlačeći vraćaju, psiholozi kriju istinu, policajci selektivno primenjuju silu, nastavnici žmure, upravnici lokalnih školskih uprava podgrevaju vladajuće partijske obroke od kojih su svi gladni, ali presiti svega. Očigledno je da se sa 500.000 ili nesto manje dinara kazne može skinuti ljaga sa imena jedne po svim kriterijumima prosečne u moru srpskih škola u kojima se dešavaju slične stvari. A dešavaju se – nekažnjena iznuđivanja, pretnje, silovanja, tuče, ranjavanja.

Ono sa čime bivaju suočeni, ne samo Aleksini, već mnogi roditelji, jeste – da li (su) mogu(li) da učine nešto više? Mogu li da “izigraju” zakon, koji bez obzira na traumatične posledice po žrtvu, nekako stane na stranu krivaca? Da li je loše što veruju onima koji su tu da štite pravdu, životno dostojanstvo, normalnost? Ili je logično da se povuku, kriju, beže pred onima koji će sutradan počiniti još gore stvari, zato što im sistem to omogućava? Da li se treba praviti slepim pred skorašnjim prijavama istog tipa u istoj školi koju je Aleksa pohađao? Ili ćutati? Čekati?

Nemojte to raditi, čak i ako niste roditelj. Čak i ako vam deca nisu bitna i bliska. Poništićete sebe kao ljudsko biće. Kao nekog ko jeste glas razuma.
20. marta, u Nišu, Somboru, Šapcu, Loznici, Bačkoj Topoli, Vršcu, Pirotu, Bačkoj Palanci i Novom Sadu, biće održani skupovi za podršku “Aleksinog zakona” i prava dece na normalno detinjstvo. Razbijmo muklu tišinu, strah i silu nepravednosti. Podržimo pravo na ličnu i opštu sreću.

(Mart 2016)

Kastracija straha

Možda ste se i sami nekada, kao dete ili mlad čovek, našli u situaciji koja se može lako i jednostavno definisati kao scena užasa i bespomoćnosti. Ako na svoju sreću niste, sigurno jeste sa nesrećnom pričom nekoga koga poznajete ili ko poznaje nekog kome se to desilo, ili se pak dogodila nekom nepoznatom kao trauma provučena kroz štampane ili elektronske medije, izazivajući bes i nemoć. Ogroman je broj sumornih priča koje od sramote i straha nikada ne ugledaju svetlost dana ali uvuku večni mrak u dušu nevinog, ostavljajući neizbrisiv doživotni ožiljak. Neke ostanu tajna zbog premalog broja godina žrtve koja sigurno shvata bol ali ne shvata način na koji to može dalje da spreči.

Prema zvaničnim podacima prikupljenim od strane Incest trauma centra iz Beograda, a za potrebe Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece, utvrdjeno je da u ovom trenutku u svakom školskom odeljenju postoji četvoro maloletnika koji su preživeli odredjeni vid seksualnog nasilja ali ujedno još četvoro koji poznaju nekoga ko je tome (bio) izložen. Više od polovine žrtava neće naići na razumevanje onih kojima su se obratili za pomoć dok svega 7 odsto prijavljuje počinjeni zločin!

Žrtva koju je podnela zlosrećna, silovanjem i ubistvom uklonjena osmogodišnja devojčica, podstakla je njenog oca na pokretanje inicijative donošenja novog zakona u Srbiji pre dve godine – Zakona o posebnim merama za sprečavanje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnicima, što svakako jeste dobar uvod u neke nove procedure koje bi siledžije pravedno kaznile. Takozvani „Marijin zakon“ propisuje stroži nadzor nad pedofilima 20 godina nakon odsluženja kazne zatvora. Takođe, nakon izdržavanja kazne pedofil postaje obavezan da se svakog meseca javlja policiji u mestu prebivališta, da posećuje profesionalna savetovališta, da obaveštava vlasti o promeni prebivališta, radnog mesta ili o putovanju u inostranstvo. Dobar pomak u odnosu na predjašnju situaciju, no kako činjenice govore, zločincu se velikodušno može odrezati kazna najviše do 15 godina, što se inače nikada ne dešava, da bi sa žalbama i dobrim vladanjem boravak u instituciji sa besplatnom hranom i izležavanjem nakon dve godine bio prekinut, a isti se obično dočepao slobode. Ono što statistika neumoljivo tvrdi jeste da se preko 65% nasilnika vrati predjašnjem životu, kao i da su preko 80% onih koji su neko slično nedelo izvršili u periodu pre punoletstva definitivno na putu da isto krivično delo ponove kasnije tokom života.

Jedna od predloženih dodatnih mera koja se inače već u nekim zemljama sprovodi, odnosi se na hemijsku kastraciju koju sačinjava redovna mesečna hormonska terapija kojom se potiskuje seksualni nagon. U nekim državama se ova terapija sprovodi na dobrovoljnoj bazi (računajući na savest i svest počinioca, čime se naravno i smisao kazne anulira), dok se neretko na sav glas izriče primedba protiv tretmana uzimajući ga kao ugrožavanje ljudskih prava i sloboda! Kao protivargument navode se i hemijske promene u organizmu pacijenta pedofila (preciznije seksualnog psihopatu) koji može zbog navedenog zaraditi osteporozu, povišen holesterol, nestabilan krvni pritisak, što je definitivno po nekima nehumani produkt ozvaničene invazije na hormonski status osobe koja pak po nekim novijim objašnjenjima američkih psihijatara u stvari predstavlja ličnost sa osobitom seksualnom orjentacijom (ukoliko samo ima ideje o pedofiliji ali ih ne sprovodi iz nekog razloga) a ne sa psihičkom bolešću (koja to navodno jeste ako se ispad desi i još ima grižu savesti – pedofili sa savešću?!).

U Velikoj Britaniji roditelj ima prava da zatraži informaciju iz zatvorenih registara o počiniocima, kako bi utvrdio da li stanuje u blizini potencijalnog manijaka. U Norveškoj kriminalac poput kućnog ljubimca nosi ugradjeni čip pomoću koga je moguće pratiti njegovo kretanje. U Sjedinjenim Američkim Državama je doživotna za ponovljene prestupnike neretka kazna, kao i potpuno javna, dostupna lista imena svih počinioca sa fotografijom, detaljnim fizičkim i opisom njegovih dotle načinjenih prestupa.
Za razliku od neidentifikovanih letećih prestupnika koji se u slučaju našeg podneblja uglavnom „prepoznaju“ i pogadjaju po inicijalima, i kojima uglavnom preti ukor sudskog starešine i simbolična kazna, osuda žrtve što je bila nepažljiva, dovoljno bezobrazna da ne prećuti izazovnost situacije koju je možda sama prizvala, ili nezrela da proceni opasnost je mnogo izvesnija.

Pedofila ima svuda, čak i na onim mestima gde ih niko ne očekuje. Sramotni su i veoma opasni deo najbližeg okruženja, ima ih među članovima porodice, bliskim rodjacima, komšijama, prijateljima, prolaznicima, medju onima koji zvanično obrazuju, leče ili štite. Sakriveni su iza zavese krvnog srodstva ili vrata virtuelnog sveta. Čekaju svoj trenutak i parče zadovoljstva. I mogu se kladiti da je velika šansa da zbog još uvek prisutne patrijarhalnosti i straha od osude žrtve a ne počinioca, a delom i neverovanju u instituciju zaštite i deljenja pravde, mnogi bivaju nekažnjeni za svoje mentalno izvitoperenje.

Ono što je krucijalno jeste – koja je to kazna koja je adekvatna za urušavanje ideje o ljudskosti i ličnom integritetu? Da li bolesnike treba skrivati i tolerantno davati nove šanse za oporavak uz 65 ako ne i više % mogućnosti povraćaja na mesto zločina? Da li ih u sistemu ozvaničenih ali traljavo sprovedenih zakona treba propustiti kroz sopstveni filter odmazde? Da li ih treba zauvek ostaviti u šumi sa sebi sličnim zverima, ogradjenoj visokom žicom sa strujnim naponom? Da li je lična nesreća bivanjem čudovištem za nekog dovoljna kazna da bi bila tolerisana kao nebitna stvar koja se može lečiti antibiotikom najkraće moguće kazne, ali i razumevanjem sredine za njihovu bolest (ili seksualno opredeljenje što bi neki rekli)? Da li ipak treba verovati sistemu koji ima obavezu ne samo da fizički već i psihički zaštiti jednu naciju od potencijalnih opasnosti? Pitam, jer imam ideju kako bi to izgledalo ali ne znam kako bi trebalo. Možda….

Ali ćutati nemojte!!! Ne budite slepi i gluvi saučesnici priče u koju je teško poverovati ali postoji neka šansa da jeste istina. Ne bojte se, i verujte da je Pravda ipak dostižna, makar sumnjali u Sopstvenu sposobnost njenog dosegnuća.

(Oktobar 2015)

Imitacija smrti

Dan u kome saznaju da će postati roditelji za većinu ljudi bude jedna od najvažnijih vesti u njihovom životu. Dan koji je u stvari uvod u nešto što nikad nije postojalo pre toga, uglavnom nezamisliv (osim ako nije po prvi put) iako vizuelno i emocionalno opipljiv naspram bliskih ili nepoznatih koji su već u tome. Nekome donese ostvarenje dugo očekivanog sna, nekom nažalost neprijatno iznenadjenje, nekom mnoštvo upitnika koje ne može da zameni odlučnom tačkom, pa navodi na preispitivanje dok ne bude kasno, ali dan koji zasigurno znači neku vrstu preokreta i inicijaciju neke drugačije budućnosti. Ukoliko se opredele da “stvar” isteraju do kraja, porodici sledi manje više uzbudljiv period iščekivanja, psihofizičkih priprema, planova, prilagodjavanja postojećim uslovima ali i angažman na stvaranju bolljih od onih koji jesu. Nerodjenoželjeno dete u stvari biva unapred jako voljeno, paženo, maženo i očekivano sa nestrpljenjem i nadom da će sve proteći u najboljem redu. Dan u kome se ono pomalo zastrašujuće, nekada traumatično, bolno ali vremenom zaboravljeno iskustvo zvano porodjaj i donošenje novog bića na svet desi, za većinu ljudi postaje najvažniji praznik i radost. Dan u kome nakon proživljenog napora i uglavnom sterilne, zagušljive, neprijatne bolničke atmosfere, majka sa svojom bebom u pratnji porodice izadje i ode svojoj kući, za većinu ljudi znači kraj jedne neizvesnosti i korak ka nečemu konkretnijem, što podrazumeva odgajanje, brigu i ljubav – vajanje novog bića. Ali…

Neki nezvanični podaci tvrde da je u Srbiji tokom poslednjih 40 godina preko 10.000 majki (a brojka se možda može i umnogostručiti za nešto duži period) izašlo iz bolnice bez svog novorodjenčeta. 10.000 beba je proglašeno mrtvim a da ih njihovi roditelji nikada nisu videli, niti dobili konkretne dokaze o uzrocima smrti, niti da su ta tela sahranjena u porodičnim grobnicama. Bar 20.000 roditelja je ostalo uskraćeno radosti odgajanja svog deteta koje je nečijom odlukom, zlom namerom i zločinačkim delom proglašeno nepostojećim, a u stvari oteto, prodato, može biti i ubijeno, bez ikakvog lekarskog izveštaja o detaljima rodjenja i smrti koji bi u normalnim okolnostima bili prosledjeni i roditelju i nadležnim organima. Opravdane sumnje i “dokazi” bez dokaza o pravim smrtima, sa neregularnim otpustima i smrtovnicama bez tela, govore da je preko 10.000 osoba, od kojih su neki sada u već zrelim godinama, ostali u neznanju da ne pripadaju (po prezimenu, mestu rodjenja i prebivališta, genetici) onome kako zvanični dokumenti tvrde. Sa 10.000 ljudi se neko a da to nije sudbina, ozbiljno, veoma grubo i surovo poigrao.

Možda bi neko sumnjičav ovakve informacije preimenovao u glasine, u malo okasnelo probudjenu a u stvari nikada prežaljenu bol nesudjenih očajnih roditelja koji se naknadno hvataju za slamku, izmišljotine kako bi se uznemirila javnost i bacila ljaga na ionako okrnjen renome već ozloglašenog zdravstva koje hropće i posrće u skoro svakom segmentu, kako bi se malo udarilo i na ugled policijskih organa koji nikako da počnu da rade svoj posao kako treba, da se malo zatalasa onde gde zapravo ne može da postoji ništa osim “čistote, gugutanja, nežnosti”, i profesionalizma koji bar tu nema razloga da izaziva neki revolt iako itekako ima. Ne treba spominjati učestale priče žena koje su na porodjaju izdržale mnogo gori tretman no steone životinje po štalama; nošenje ludačkih okrvavljenih košulja spavaćica tokom boravka u bolnici; neljubaznost osoblja koje očekuje dodatnu nadoknadu za svoj trud i požrtvovanje; obroke koji bi možda odgovarali bolesnicima obolelim od srca ali ne i majkama koje instinktivno treba da dokuče kako se može izvući mleko, multiplicirati preko noći njegove skromne količine i same ućutkaju pregladnele, nepresvlačene, osute bebe; jedva izvučene žive glave zbog bacanja kockice da li treba čekati prirodni porodjaj, ili se ipak poigrati forcepsom ili nožem kad nevaspitana i razmažena porodilja ne može da ispuni ono što svaka normalna pristojna žena može, i to ćuteći; a ni selektivno ubadane epidurale i prisustva polumuškaraca u obliku muževa koji moraju da vide ono što im nije posao.

Ali nije o tim „trivijalnim“ stvarima reč. Reč je o mnogo ružnijim i pogubnijim posledicama koje su unesrećile previše ljudi u prošlosti pa i sadašnjosti, izazvale sumnju u dobre ishode, strah da dobre stvari mogu da se izokrenu u nešto nepredvidjeno a izvan kontrole, i što je najgore, bez adekvatnih sankcija. Retki su imali sreće da nakon čak nekoliko decenija uspeju da upornom potragom pronadju svoje potomke, što mnogima koji trenutno jesu članovi udruženja Porodica ukradenih beba predstavlja samo san ali i daje izvesnu nadu . Oni definitivno odbacuju pre nekoliko meseci donet predlog Lex Specialisa koji predvidja da se neki do sada nerazrešeni slučajevi stave van zakona i zatvore kao zastareli slučajevi. Odbacuju da je gonjenje sumnjivih lica sada u nadleštvu skromnih nezavisnih policijskih grupacija a da se pri tom evidencija o rodjenim i umrlim u bolnicama nekada prolongira i po šest meseci umesto zakonskih 15 dana. “Najefektniji” ili bolje rečeno najsramniji deo istog predloga kao utešnu nagradu oštećenim daje mogućnost ubiranja materijalne nadoknade do 10.000 evra u zavisnosti od slučaja, čime mogu potpisati prekid svoje potrage i time nekako utolili glad sopstvene boli za izgubljenim roditeljstvom.
Da li se godine patnje, praznine, opravdane sumnje, manjka dokaza, poklanjanja sopstvene krvi i mesa u neznane svrhe i zbog zlokobnih namera mogu potkupiti hiljadama pa i milionima novčanica? Koliko jedan život vredi na ovim prostorima? Koliko vredi poverenje u one koji su nadležni da daju sve od sebe da novi život pripadne onima koji su ga stvorili a i u one koji mogu da mahinacije i manipulacije spreče, otkriju i kazne? Mogu li se oskrnavljena srca i duše zakrpiti obećanjem da je to verovatno bila nenamerna greška ili smeju tek tako bezočno proglasiti sumnjičavošću bez pokrića?

Dan u kome saznaju da je njihovo dete ipak živo i da negde obitava, da su nesrećom bili lišeni sreće njegovog odgajanja, za sve one koji su prošli pakao nepredvidjenog gubitka i nepostojećih smrti, sigurno je dan koji će slaviti kao novi rodjendan i trenutak koji im više niko ne može oduzeti.
Ne dajmo da se iko poigrava životima živih, niti životima “umrlih” koji ništa od toga nisu hteli. A dešava se, i to mnogo češće no što mislimo i verujemo da može. Ne dozvolimo da nam iko ikada ukrade našu nadu, sreću, budućnost, makar se “samo” detetom zvala. U tome je zapravo – Sve.

(Avgust 2015)