Ma daj

Pucanje

Pukao je.

– Prilikom pregledanja testa, zamolio sam dve devojčice da ostanu samo kako bismo zajedno dali ocene. One su proanalizirale svaki kontrolni zadatak koji ja pregledam, kada su imale sugestiju rekle su mi, dodao sam bod gde je moglo. Svima sam izašao u susret. Nakon toga opet neko nezadovoljstvo. Kontrolni učenice koja se pobunila nije bio ni za jedan. Dati jednu rečenicu, bez ikakvog smisla, to nije ni za jedan.
Svoje nezadovoljstvo izražavala je kroz histeričnu viku, te sam je opomenuo rekavši da ne može tako da se ponaša, nakon čega je učenica sela na klupu i okrenula mi leđa. Na moja upozorenja, ona je odgovarala sa: “Niste Vi nikakav čovek, ni autoritet kada ja ovako mogu da sedim i ne možeš mi ništa”. Sledi da sam učenicu uputio na razgovor kod direktora, na šta mi se dete unelo u facu i reklo: “Ajde, izbaci me ako možeš” i uštivnuši me, onda se okrenula tako da me je kikom udarila po očima. U tom trenutku, u stanju neuračunjljivosti, za šta imam dokaz od psihijatra, ja sam je ošamario, te je ubrzo učenik P.P. ustao i tri puta me udario u glavu. Zbog njegovih udaraca lekari su konstantovali da je trauma pretrpljena i stavili mi kragnu”.

Ne, ovo se nije desilo u zemlji gde je sve moguće – Americi, u nekoj crnačkoj četvrti i školi, gde profesori redovno nose još par očiju na leđima za svaki slučaj, i gde su ovakvi incidenti redovniji od samih časova. Ovo je nusprodukt naše svakodnevice koji se odigrao u elitnijoj školi (jer se zove gimnazija) u našem glavnom gradu pre par dana. Profesor fizike koji se drznuo da odbrani svoju čast, zanimanje, znanje, ugled, autoritet (koji mu drsko, nevaspitano, mizerno govance zvano gimnazijalka oduze u agresivnom naletu svog latentnog debilizma), dobrovoljno je nakon ovog incidenta dao otkaz. Kada više nisi u stanju da se nosiš sa sveopštim ludilom koje je zarazilo i maloletne beskorisne crve (uzora bezbroj), kada ne postoji način da ostvariš svoje ljudsko pravo na rad koji će ti doneti ne samo materijalnu, nego i duhovnu satisfakciju (na vidiku ni jedne), kada ne postoji zakon koji delikventa može da strpa u zatvorenu instituciju za popravku lošeg karaktera i vaspitanja (ali takve ne postoje jer i običan ukor “može da ih emotivno i psihički obogalji”), kada je pri tom i javnost podeljena u tumačenju ove priče (jer su po jednima deca budućnost koja se ne sme sputavati, a odrasli dovoljno gluvi, slepi, mutavi i mudri po potrebi i nahođenju, dok drugi to vide kao atak na najobičnije ljudsko dostojanstvo koji mora biti sprečen ako želimo da nadvladamo nadiranje maloumnosti i bezobrazluka), i ne preostaje mnogo. Zapravo, profesoru preostaje da nastavi sa svojom terapijom antidepresiva koje koristi već duže vreme upravo zbog lošeg podnošenja teške situacije na poslu, koja egzistira jedno duže vreme, i kojoj po njegovim rečima nije jedini izložen. Neko će reći – a što se uopšte bavi time, kad nije u stanju da sa najlakšom profesijom na svetu gde ima toliko slobodnog vremena, raspusta, i mogućnosti da te boli uvo, pa ko hoće da uči nek uči, ko neće pokloniš mu ocenu a tebi sve ravno, gde može itekako da se uživa i ne izvoljeva? Valjda zato što postoje takvi ljudi koji u tome vide mesto do koga im je stalo, koje doživljavaju kao hram znanja, društvene i lične perspektive, odabranog utočišta, nimalo lake ali uporne i istrajne trke ka osvajanju zajedničkog cilja svih igrača u timu.

O istom trošku, potpredsednica Vlade smelo i nesuvislo izjavljuje:
– Zgrožena sam ovim postupkom, kao žena i majka. U vremenu kada država čini sve da smanji nasilje, ogromnu pošast svakog društva, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu da bilo ko, a posebno prosvetni radnici, šamaraju decu. I dok se borimo da se nasilje nad ženama iskoreni, ukazujući svakodnevno da mlade, treba da učimo toleranciji, nenasilju i poštovanju, imamo situaciju da onaj ko treba da ih podučava, sprovodi upravo suprotno. Da li su to lekcije koje jedna devojčica treba da nauči, da je šamar normalna stvar”.

Normalna je stvar da ova nazovi dušebrižna, odgovorna, obrazovana kreatura popije šamarčinu od koje bi prebrojala sva sazvežđa. I da pažljivije prouči ovaj slučaj kad već ne zna o čemu govori (i ne samo ovaj, nego i onaj o zlostavljaču i -čima žena iz redova sopstvene partije koji će se sada vucarati pod prisilom javnosti po sudovima, ali sigurno spasiti svoju bednu kožu jer je na pravoj strani, na šta se inače ni u jednom momentu nije osvrnula kada već drvi o pravima sopstvenog pola). I da ako već jeste u toku, ali i dalje ovo tvrdi, dobije neki ozbiljan lek. Pravni za početak.

Ovaj profesor nije jedina žrtva učeničkog nasilja u poslednje vreme. Nedavno je izašao video klip snimljen od samih učenika koji izvrgavaju ruglu svog profesora u tehničkoj školi, poigravajući se đačkim dnevnikom, posprdno se smejući, pri čemu očajni nastavnik ide od jednog do drugog pokušavajući da to spreči. Epilog  se ne zna, valjda nije umro od tolikog poniženja, a školarci su već spremni za viši nivo igre. Važno je da ima dovoljno antidepresiva, rešiće se to već… Izdržaće se sve psovke, verbalne uvrede, pretnje, nedozvoljeni snimci, podsmesi, izazivanja, batine, pa i ucene od samog obrazovnog sistema.

Usput, Član 82 dopunjenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz ove godine kaže:

  • Kontrolni mora da se najavi pet dana unapred
  • Ukoliko više od polovine učenika dobije jedinicu na testu, on se automatski poništava, a direktor može natavnika da pošalje na dodatno usavršavanje
  • Ocena mora da se unese u dnevnik osam dana od provere, u protivnom se poništava
  • U toku časa nastavnici imaju pravo da đacima zadaju petnaestominutni test čija ocena ne ulazi u dnevnik. To je samo rekapitulacija onogo što su deca usvojila u toku prethodnih 30 minuta tog časa
  • Na sajtu škola javno mora da bude objavljen raspored kontrolnih i pismenih zadataka
  • Na ocenu iz vladanja ne mogu da utiču ostale ocene. Na primer, ako učenik ima sve petice, a recimo da je počinio vršnjačko nasilje da i da zato ima jedinicu iz vladanja, to što je odličan đak ne može da utiče na to da mu se promeni ocena iz vladanja.

Šta ovo zapravo znači? Realno, ono što je sasvim jasno – mi svemoćni đaci možemo da se ciframo, da se žalimo, protestujemo, bojkotujemo, ne smemo da budemo iznenađeni i prepadnuti testovima, ali smemo da prigovaramo donetoj oceni te da je direktor opravdano razmotri, pa i poništi, a prosvetnog radnika istrese iz gaća i baci na pojačani nadzor i rada, i ocenjivanja. Tada će se oformiti komisija koja će naše nezadovoljstvo ponovo ispitati, uz prisustvo direktora naravno (koji je ne samo glava firme, nego i sociolog, psiholog, pedagog, stručnjak za sve predmete, sudija, policajac, mali pajac). Takođe je moguće pregovarati i o smanjenoj oceni iz vladanja. Da li će ovim zakonom biti i određena jačina upotrebljenih decibela histeričnih tinejdžera, snaga upućenih šamara nastavniku, minutaža obesnih monologa, dužina snimaka duela koji će se pojaviti na društvenim mrežama, obim dozvoljenog psovačkog vokabulara, minimum gradiva koje treba savladati za prolaz, maksimum strpljenja koje treba dobro utrenirati da neiživljenu mladež ne sastaviš s patosom? Trebalo bi valjda! Jer u suprotnom ovaj Zakon ima rupa, a ko zakon kopa, sam u rupu pada. Profesorima ostaje… da pojačaju dozu pilula za lilule, deci lepo upišu najviše ocene još u septembru a do juna formalno održe sve te bespotrebne časove, ili da lepo predaju meč i prepuste svoje radno mesto nekom KO HOĆE DA “RADI”. I ćuti. Trpljenje ili pak neizazivanje izazova se podrazumeva.

Dobro znamo da slika nije crno bela. Znamo da postoje oni koji kroz pedagoške vode nikada nisu smeli da zaplivaju, da su svoje tiranske metode mogli i smeli da sprovode samo na sebi, da su neki totalno zalutali u obrazovanje, da ne poseduju nikakva znanja niti veštine, da su agresivni, nepravični, dvolični, neznalice, manijaci. Znamo da takvi ne smeju da preuzmu ulogu vaspitača i predavača, ali to je neka druga tema i problem, podjednako bitan i veliki. Ovo je druga strana medalje koju je baš mrsko nositi.

Gde ćemo ovakvi stići? Onamo gde se zakon bezakonja u lice svesnih ludila smeje? Gde demonkratija vlada? Gde se glas smisla guši? Gde se pravo nepravdom ruši? Gde ubijamo sebe slaveći život samoizdaje? Gde gubimo smer i pravac? Gde je svako mamac? Gde je pravda izopštena luda? Gde poželiš da se sakriješ i odnegde opet počneš… ali nemaš kud. Svet je možda sazdan baš onakav, kakvim treba da bude. No svejedno… deca su (makar i onakva s početeka priče) naša budućnost. Nadajmo se najgorem. Verujmo u najbolje. Uostalom, oni što dolaze su rezultat onih koji prolaze.

Pukao je šamar. Pukao je Čovek. Pukao je motiv da se boriš. Pukla je profesija. Pukla je prilika da od neke dece nekad postanu ljudi. Puklo je očekivanje boljeg sutra. Nema veze… pukla je i veza s vezom.

Prva četvrtina

Zima se napokon, kao što i priliči dostojanstvenoj gospođi, pokupi i ode. Odnese je njen zimski san, gurnuvši drago proleće u prvi plan. Trešnjin cvet je u zanosu, magnolija miriše, dok sunčeva toplina polako jezu briše. Sa prirodom se bude i ljudske nade. Ne, ovog puta će biti potpuno drukčije, upićemo nosnicama svaki miris, dodirnuti svaki probuđeni pupoljak, primetiti ono što uvek promakne. I tek tako prođoše tri prva meseca 2019-te kosmičke pustolovine. Šta smo uspeli da uradimo za to vreme?

***Nešto malo pre roka, rodile su se dve mame. Pardon, dvojica tata. Ili ipak mama i tata? A da nije…? Kao da je uopšte važno, kad će se ionako jednog dana zakonski zvati roditelj 1 i 2 (a zašto bih ja na primer pristala da budem broj 2? pa ja sam i numerološki broj 1, a sad da budem drugi broj? neće moći!…ali o tome ovde nije reč, pa da se vratim na svetsku senzaciju koja će jednog dana postati običaj). Prošle sedmice je jedna baka, i to u ozbiljnim godinama, podarila dete svom sinu i njegovom drugu (zvanom muž, žena, partner, neki već đavo). Na 9 meseci je iznajmila svoju živahnu matericu u koju je ubačena sperma njenog sina i jajne ćelije sestre tog drugog dase. Iz te ogromne, božanskom silom udružene ljubavi, rodila se jedna devojčica. Surogat mama je postala baka, jedan od učesnika roditelj, drugi roditelj genetski materijal iz drugog kolena, a beba… beba će postati jedno konfuzno biće kome u životu neće biti jasno šta se dešava, ali kome će njeni očevi, majke, brojevi 1 i 2 prepustiti da još u ranom detinjstvu odluči hoće li ostati žensko ili postati muškarac. Epilog ove priče je da su svi na kraju jako ponosni na svoju odluku i doprinos. Svetu je ovim činom dokazano da ne postoji nijedna prepreka koja može da onemogući razmnožavanje jedne ljubavi, makar cela akcija bila nakaradna. Jeste li? Ako pitamo gomilu istopolnih parova koji žude za potomstvom, ovo je verovatno bio najbolji mogući poduhvat. Sa time se može složiti i naša premijerka koja je postala roditelj detetu svoje partnerke, osim što je našoj domaćoj kuhinji ostalo nejasno ko je bio glavni začin (a nije ni važno, važno da je sin zdrav i prav) i da se nikakve babe nisu uplitale, već prepustile svojoj deci da svoje bebe prave same kako znaju i umeju. Drage bebe, želimo vam da odrastete u nekonfuziji. Drage babe, vaše je da gledate svoja posla. Dragi svete, tvoje je da istrpiš svaki ljudski naum. Čak i onaj …

***
Zrnce sna

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Dragi Dobrice Eriću, mili pesniče koji će se Čovekom zauvek zvati, sada znamo da si zrno u svoj dlan sakrio, da te miran san svojim plaštom prekrio. Neka ti je srećan put do zvezda kojima pripadaš. Ne bi se onako dobar nikada naljutio što su te Neki samo uzgred na odlasku spomenuli, i besramno Niko, od Onih koji “Važne” od “Nevažnih” dele, na počinak ispratio. Pusti… za Dobricama uvek samo dobro ide, a zlo uvek ostaje tamo gde i pripada.

***
“Dete u Srbiji  ima veoma dobre šanse da preživi prvu godinu života, a gotovo 100 % dece ima odlične šanse da pohađa osnovnu školu.
Gotovo 60% devojčica iz romskih naselja uda se pre 18. godine života, a samo petina romske dece pohađa srednju školu.
U Srbiji 115.000 dece živi u apsolutnom siromaštvu, dok je dodatnih 30% u riziku da padne ispod linije siromaštva”.
Saopštenje srpske kancelarije UNICEF-a.

Prema definiciji OUN-a, siromaštvo je manjak materijalnih dobara potrebnih za zadovoljenje najvažnijih potreba svakog pojedinca, porodice ili veće društvene grupe. U to se ubraja nedostatak hrane, odeće, skloništa. 115 hiljada mališana se budi svakog jutra, bez nade da će tog dana imati na svom stolu šolju toplog mleka, komad hleba, toplu jaknu, cele cipele, suv krevet. Možda neće imati ni sto, a verovatno ni obavezan krov nad glavom. Umotani u prnje, bez lekova, bez topline doma, možda i  roditeljske nežnosti, pružaće svoj dlan sklupčani na ulici. Jači će raditi teže poslove za neophodni obrok. Nadaće se naivno vremenu koje im neće uvlačiti jezu u kosti. Nadaće se da će im odrastanje dati bolju šansu. Nadaće se da će se pojaviti dobri ljudi koji mogu da pomognu. Ako prežive, a moraće kad su već tako hrabro zakoračili i prebrodili onu kritičnu prvu godinu života. Naučiće možda da sriču slova, da preguraju dan, da veruju u velikodušnost pojedinaca, ali i da su rođeni u zemlji nemarnih i često ravnodušnih pojedinaca i službi koje zbog njih postoje. Uvideće nepojmljive krajnosti i ruglo kome mogu biti izvrgnuti upravo zbog lošeg starta koji im je život namestio. Boriće se onako kako umeju, veoma često poštenije od onih koji imaju. 115 hiljada srca, para očiju, duša koje imaju ista prava kao i ostali, ali su im uskraćena. I još koliko hiljada koji će im se pridružiti ako samo neko nadležan ne počne da misli i na druge osim na sebe. A siromašna većinska Srbija nije samo gladna hleba. Sita je svega ali žudna nade da postoji ikakvo sutra.

***Za to vreme…
“Prirodno je ljudsko nezadovoljstvo i želja da želimo više i bolje, i da nikada nismo zadovoljni – to je ono što pokreće civilizaciju… Promenile su se potrebe, nekad su ljudi želeli da imaju hrane, a danas u svetu nema mnogo gladnih, a tri milijarde nas ima problem s gojaznošću. Niko na izborima neće da kaže – imamo veći problem s gojaznošću nego što imamo gladne”. Rekao je i ostao živ. I živeće još dugo i srećno s rupom u glavi. Valjda zato što mu je stomak prepunjen, on sit, a ovce na broju. Možda mu doušnici nisu javili o broju od 115 hiljada dece koji zajedno sa svojim roditeljima i ostalima čine pola miliona ljudi u njegovoj zemlji, koji žive u potpunoj bedi. U taj jad se ne računaju sendvičari koji imaju barem obezbeđenu hranu tokom turneja. Ni oni “mislioci” koji mu javno po portalima odaju počast i pružaju podršku pa se računaju u zaposlene. Kako predsednik jedne države čijih 500 hiljada ljudi gladuje može mirno da spava? I pri tom ih gleda u oči i govori im da trebaju na dijetu jer su debeli od silne raskoši i nerada? I pri tom je sam sve deblji i zadrigliji. I pri tom zaboravlja da još uvek živi na boljem delu planete, mada u analnom području Evrope. I pri tom je njegovo nezadovoljstvo onim što ima sve veće, i želi još više i bolje (da bude ko?), i to je izgleda jedino što pokreće njegovu personalnu necivilizovanost. I pri tom zaboravlja da kada savlada neizdrž, gladan pokreće ozbiljnu revoluciju.

***Tog dana je, sit roštilja ali neutoljivo gladan još jedne medijske pobede, otišao u Institut za majku i dete, i pred upaljenim kamerama pokazao koliko je jedan dečiji život, već ugrožen smrtonosnom bolešću, što zbog nepoštovanja procedura, što zbog odsustva znanja, a najviše odsustva morala, zapravo ništavan. Tog dana je, u vreme zvanične zabrane poseta bolnicama zbog epidemije gripa, raskopčanog zaštitnog mantila i sa labavom maskom hrabro ušao u sterilnu sobu gde je ležao mali bolesnik. Nije ustuknuo ni pred gripom, ni od lekara koji ga je plašljivo upozorio na nedozvoljenu radnju ali fasciniran njegovom moći ipak propustio do malog pacijenta, niti pred užasnom bolešću koja nije zarazna ali je pogubna po dete ako se umeša sve ono o čemu se inače jako vodi računa. Valjda je zov slave, i nepromišljene majke da svoje čedo ovekoveči sa jedinstvenom prilikom u životu, makar po cenu smrti, bio jači od svega. Pale su i maske, one s lica, i one s razuma svih prisutnih. Svi su se nakon tog plemenitog čina osetili veoma zadovoljnim i uspešnim, olakšani činjenicom da su svi preživeli taj komplikovan zadatak. Nadamo se, i mali Zlatan. Neka ga sam život čuva, kad već smrtonoše ne umeju. A to što su se “neki” nakon toga pravdali da su bili naterani situacijom da se sve tako desi, i da bi o njemu ko zna šta mislili da je takvo što odbio, šta ne reći …

***Ulični protesti započeti prošle godine i dalje traju. Uporne ne usporava kiša, sneg, hladnoća, loša medijska propraćenost, antipropaganda, policija, prebrojavanje. Ni slabiji ili vičniji govornici, nervoza pozicije, osokoljenost opozicije. Doduše, kao kandidati predvodnici pojavljuju se oni koji s politikom imaju veze koliko i ja s baletom. Ali imaju stav i karakterističan rečnik. Kao što i ja imam volju da stojim na prstima i budem crni labud. Imamo li znanja, veština i mogućnosti da promenimo svet svojim angažmanom? Teško. Ali se upornost uvek isplati. Sa druge pak strane, mineri narodne volje zaplakuju kako je nemoguće raditi u uslovima gde agresori ne priznaju dosadašnje izuzetne ekonomske rezultate, suficite, investicije i povećane penzije i plate, gde ministar obrazovanja neke svoje antiprotivne kolege naziva neozbiljnim (jer ozbiljni naravno slušaju i marljivo rade svoj posao), dok jedan bivši gradonačelnik demonstrante naziva šakom jada obećavajući da će na mržnju opozicije biti odgovoreno ljubavlju, ljubavlju prema zemlji i svima onima koje nije zanela neobjašnjiva mržnja prema jedinom valjanom izboru. Upad na javni servis završio je bez krvi, samo je srča pokazala srčanost obe strane da isteraju svoje, a prve i da vinovnike nereda propuste samo kroz šake, mada ne i zakon, osim ako ne ponove grešku. A grešnika svuda. I otpadnika.
Trčimo, hodajmo, posrćimo … poput maratonaca… do zelene trave.

***
Mi se borimo protiv ekstremizma, nasilja i loših ideologija.
Mi sarađujemo sa vladama, liderima nestabilnih, u razvoju, i država u nastajanju, kako bi pospešili njihovu efikasnost.
Mi radimo na povećanju stabilnosti i razumevanja između Izraela i Palestine.
Mi pružamo nova rešenja vođama kako bi odbranili liberalnu demokratiju i uspostavili politiku nade.
Mi pomažemo državama, narodima i njihovim vladama na putu teških izazova koji danas vladaju svetom.
Mi smo Institut za globalne promene, a naš osnivač je Toni Bler, bivši engleski premijer (koji je tokom svog premijerovanja pokrenuo vojne akcije svoje vojske u Iraku, Sijera Leoneu, Avganistanu i na Kosovu), biznismen, vlasnik fondacija, savetnik banaka i kompanija, jedan iz grupe najglasnijih i odlučujućih koji su se založili za bombardovanje Srbije i kopnenu invaziju na njenu teritoriju (i koji je zajedno sa svojim istomišljenicima i pokretačima tog jednostranog rata protiv naše zemlje bio u odsustvu od strane Okružnog suda Beograda osuđen na 20 godina zatvora, da bi se potom ta presuda ukinula). Kako bi izgladio odnose i pokajao se, gospodin Toni Bler je kao najveći prijatelj zemalja u nastajanju i nestajanju, ponudio svoje ekspertske usluge našoj vladi pre par godina, što mu je zarad oproštaja bivših grehova odobreno. Priča se da je jako osetljiv na naš nezavidan ekonomski položaj te savete daje besplatno. I ja bih mogla besplatno savetovati šta za obući za konferenciju za štampu, i da treba pokazati zube i nokte pokvarenim provokatorima, i da se moraju imati svoji novinari, novine, televizije i ostale potrebštine za duži o(p)stanak, i da treba obećavati toliko da na kraju i gluv poveruje, i naučiti jezik gestova. Nebesplatno bih savetovala sa kim treba spavati da se ne bi bio upišan, koliko dugo treba puzati do cilja, koji su ciljevi realni a koji bujna mašta. Ali Bler je jeftiniji, tj. sve daje jer se mnogo zbog prošlosti kaje. Da bi porodica Bler mogla da preživi, i supruga mora nešto da se pita. Zato je ona savetnik Specijalnog suda našeg neprijatelja koji živi u Prištini. A ako je naš bivši neprijatelj sada prijatelj, a njegova žena prijatelj naših neprijatelja, to samo znači da smo zapravo svi mi prijatelji koji upadaju u bezrazložna neprijateljska raspoloženja koja će proći kad svi izađemo iz klimaksa. To u stvari znači da nam je pre svega potreban psihijatar koji će ovu zavrzlamu rešiti tako što će nam dati jako sredstvo za umirenje. A može nešto i za čvrst san.
Da, Mi opstajemo dok drugi ne odluči drugačije.

***Ne, ne, nisu  nam se dešavale samo neke ozbiljne stvari! Zapravo, jedan naš čovek je sredinom januara konačno pronašao svoju sreću, što je takođe ozbiljna stvar, ali lepa ozbiljna. Na lotou je osvojio celih 6 miliona evra! Ajoj sume pregoleme! I pošto je taj anonimus verovatno glup i ne ume da se snađe sa tolikim novcem, razni eksperti su pritrčali da ga savetuju šta s njime učiniti. Jedan biznismen je predložio da sve to uloži u proizvodnju ili turizam i ugostiteljstvo. Drugi reče da bi mu najpametnije bilo da nakupuje zlatne poluge i deponuje ih u Londonskom depou (koliko poluga može da stane u ručni prtljag i ima li taj depo katanac i šifru?). Jedan profesor ekonomista kaže da se sva jaja ne stavljaju u jednu korpu i da je najbolje uložiti deo u zlato, drugi u gotovinu, treći u nekretnine. Neiskvarena direktorka jedne velike internet firme preporučuje da ne treba biti škrt i da deo treba donirati, nešto uložiti u nešto, a ostatak u obrazovanje i putovanja što ti nikad ne može propasti. Još jedan akademac tvrdi da treba investirati u oblasti koje daju sigurnu dobit, u sigurne valute, a počastiti se malo i uređivanjem sosptvenog života i hirića. Ja bih preporučila ovom srećniku da nijednu preporuku ne sluša, već samo sebe. Ako mu ostane nešto, dobro je. Ako ne, živeo je i bez toga. Eto, ima i lošeg u svemu tome…da ubodeš premiju i poludiš od neodlučnosti.

***Milijana, stara 21 leto, i Milojko, star 74 zime, ušli su u rijaliti. Nakon par udarnih dana po internet portalima, ovaj skladni ljubavni par je rešio da svoju čistu emociju podeli sa širokom javnošću. Obećali su seks na dnevnoj bazi. I da će mu ona davati lekove kao i do sada u određeni sat. A on, da će je štititi od mladih pastuva. Za tu svoju žrtvu, dobijaće od Hepi televizije i svojih obožavalaca, nedeljnu platu od 1200 eura, što je naspram lekara ili profesora koji to treba da zaradi za skoro dva meseca, zaista bezobrazno mala cifra. Prosečni penzioner će tu sumu videti nakon 6 meseci glodanja kostiju, kao i prodavci sa 28 radnih dana mesečno gnjavljenja za kasom i po magacinima. Ali niko od njih se s njima ne bi menjao. Izdržati takav psihološki pritisak u zatvorenom zaista vredi svih zarađenih novaca, valjalo bi tim početnicima dati i više. Hoće li Milijanina i Milojkova ljubav biti na proveri, da li će Milijana naći novog dečka (valjalo bi ubaciti još kojeg hrabrog penzionera jer ona trza na zrele i iskusne muškarce), da li će Milojka izneti iz šoua sa nogama napred, videćemo u redovnim prenosima. Da li ste igde videli da se toliko eura baca u blato i mulj? Sportisti se barem oznoje, pevači oderu grlo, glumci obuzdavaju svoje dvostruke ličnosti, političari nas pošteno (s)lažu…

***”Ples na šipci budi potisnutu ženstvenost, oslobađa nas inhibicija i unutrašnjih stega i vraća nas našoj prirodnoj a nežnoj unutrašnjoj snazi”… tako je pre par godina voditeljka i instruktorka Una, izjavila za novine na temu otvaranja kluba namenjenih isključivo ženama, u kome je pristup muškarcima strogo zabranjen.  Zarad pronalaženja negde izgubljenih sebe, žene različitih zanimanja su svoje potrebe za afirmacijom i samopotvrđivanjem tako pronašle u Klubu srećnih žena. Tamo su ih dočekale šipke, prigušena muzika i ples koji je trebalo savladati. Tamo su odbacivale svoje strahove, predrasude, stid, i postajale ono što jesu – devojke za šipkom. Ne možemo da zamislimo da li ih u plesu vodi slika publike koja ih žudno guta, jednog muškarca koga osvajaju, ženska priroda koja ih goni da se veru o metal kao majmun o drvo. I nevažno je. Oslobođene su. Bez ili sa velovima sopstvenih tajni i tela. Ono što je važnije povodom ove priče, jeste predlog da se obgrljivanje šipke uvede kao olimpijska disciplina. Logično je da nakon svetskog šampionata od pre 7 godina dođe do evoluiranja ovog “sporta” u nešto sasvim ozbiljno i neophodno prosvećenim ženama (naravno i njihovim muškarcima). Tako će se omasoviti pojava balerina, akrobata i erosa obučenog ne u kupaći, tangu ili til, nego u sportski kostim, a sve sadržano u jednoj osobi. Neće biti potrebe da zamišljamo kako ona sa šipke pravo klizi ka njegovim ustima iz koje viri novčanica koje joj trpa u grudnjak ili gaćice, ne, jer je to primitivno, prosto i prošlost. Ovo je na višem nivou, i kao takvo zaslužuje olimpijsku medalju za hrabrost i elastičnost. Hoćemo šipke!

Da li je prvi kvartal ove godine bio uzbudljiv? Valjda. Doneo je mnogo starih stvari, i nestvarnih. Svet i dalje hrli u rupe koje sam sebi kopa. I penje se ka vrhovima koje je teško osvojiti. Ko će se pre skotrljati u stvarnost? Aprilu, hajde, dokaži svoju nedosadnost. A ti proleće na posao!

Lepotica i zveri

Najlepša na svetu. Zelenim okićena, rekama upletena, planinama ogrnuta, ravnicom pružena, banjama okupana, voćnjacima namirisana, jezerima ozarena, livadama svedena. I naša. I očima ljubavi opisana. Oni kojima srce komanduje ne zure zenicama. Možda to više čine potpomognuti maštom i potrebom da se nešto drugačije a svoje uzdigne na pijedestal. Umešni smo da prepoznamo skrivene vrline, slatke tajne, i očiglednosti koje promiču. Ali uživanje uvek podupiremo sećanjima, distancu lečimo uspomenama, naklonost ubeđenjima.

Da bi mogli objektivno da sagledamo neka činjenična stanja, uvek se postavlja pitanje da li je za to neophodna vremenska, prostorna, ili misaona udaljenost? Ne samo da je to dovoljno, nego je važno imati sve tri. Obavezna klauzula je i – skidanje naočara, kontaktnih sočiva, uklanjanje magle i katarakte. Skupa aparatura u vidu mikroskopa i teleskopa nije potrebna, ali je zgodno imati satelit. Poželjna je i svesnost o tome gde su granice, i šta znači sve ono ispod, i iznad njih. Umemo li to?

Lepa je. Kada se razgrnu oblaci i horizont sa visine očiju ode nekud gore, a zemljina teža povuče na dole, kada pritisak u ušima počne da raste a visina doživljaja smanjuje, tada pogled počinje da se premešta sa nestvarnosti kojoj duša često stremi, ka onome gde se telo najbolje snalazi. Vide se najpre pravougaonici, kocke, krugovi i nepravilne mrlje razlivene poput prosutog mastila. Vidi se dodir ljudske ruke koja uredno iscrtava svojinu i trud. Vide se apstraktne slike umirujućih boja. Vidi se da je čovek i pored svoje malenkosti moćan da udari žig svog bitisanja. Sa poniranjem se geometrija širi, gea postaje bliža, kilometri cepkaju na dužine merene dlanom, člankom, ili jagodicom prsta. Praznine nema, bez obzira što je poneka površ uskraćena za ljude. Kuće se od praha pretvaraju u zrna. Iz žile kucavice se račvaju vene i kapilari. Odozgo vidiš da ogoljeni organizam duboko diše, da živi – punim plućima. Krila se lagano ustremljuju ka tlu koje se neumitno približava, čineći da se magloviti obrisi pretvaraju u oštre linije. Na paleti se boje nemirno mešaju, dobijajući nove nijanse… sve više one sive, smeđe, neodredive u svojoj turobnosti. Približene razbacane kockice sada deluju oronulo i umorno. One okupanih, novih, uglancanih površina odskaču od jednostavnosti davno ukotvljenog. Točkovi izlaze iz ležišta, spremajući se da teret na leđima spuste na sigurno.
Nagli dodir, poskakivanje, oštar zvuk – rodino, hvala ti što postojiš. Noge se klecavo pomeraju ka izlazu iz metalne kutije, žureći da se dočepaju ulaza na svoje. Najpre te za nozdrve, kosu, odeću štipa smrad nevidljivog cigaretnog dima koji ti ne smeta ukoliko ste se odavno srodili i družite se redovno mada odmereno i ispod vela vaše zajedničke tajne koju izričiti, neki tuđi zakoni oštro kažnjavaju. Probaš da razumeš taj poriv o pušačkom neizdržu koji hvata za gušu i nevine, nenačete strašću ka nikotinu. Probijaš se što brže možeš ka otvorenom prostoru čiji darežljivi kiseonik obećava smrt svih klica mučnosti zarobljenih staklima. Ima je i tu neposredno, ali treba čvrstim korakom produžiti još malo, zaobilazeći svesno one koji je valjaju između prstiju, tu negde u mimohodu ili na parkingu. Zauzimaš spokojno svoje mesto u autu koji će te odvući sa periferije i odvesti ka cilju. Željan si vraćanja na poznati put, onaj posut događajima zaustavljenim u vremenu, ljudima koji ti nedostaju, lepim stvarima koje će se tek desiti. Bacaš znatiželjni pogled sa strane, tražeći znakove promena, boljitka koji si video u svojim snovima i nečijim obećanjima davno datim. Iz auta ispred, kroz prozor izleće prazna limenka. Postrance, na ivici auto puta pregršt plastičnih kesa igra svoj ludi ples. Oko hvata i lešinu udarenog psa koji nije mogao ni da nasluti da je za preživljavanje bitno obavezno pogledati na levo. Obod grada se preliva u unutrašnjost olinjalog suda u kome se krčkaju milioni duša. Ko zna koliko njih je uspelo da mu obeleži teritoriju grafitima sa smislom, i bez ikakvog, svojim imenom, i bezimenošću, i prostotom, lepotom, plemenitošću, zluradošću, gde sme, gde nikako, iz pakosti, usled ludila, zbog obesti, nevaspitano, umetnički, amaterski, neizbrisivo, prekrečivo. On liči na Geto, čak i tamo gde misli da bi ga po izgledu gospodinom prozvali. Na staro telo navlači novu odeću koja mu visi i deluje neprilično u svojoj neprivlačnosti. Smrdi iako se miriše. Rupe na trotoarima i u glavama onih koji dozvoljavaju arhitektonski teror i rogobatnost lome noge i oči koje ne veruju svemu onom što vide. Ne vide ono što je očigledno… Ne samo tu, nego ni istočno, ni severno, ni južno, ni zapadno. Navikle su se. Svejedno im je. Ignorišu. Ne priznaju. Ne shvataju da je lepotu odavno progutao mrak. I nepoštovanje iste.

Ne, naša zemlja nije najlepša na svetu. Jedna je od najprljavijih, najzagađenijih, najnaruženijih, najupropašćenijih, najnapuštenijih, najzapostavljenijih država – od nas samih. Ima sličnih. Ima gorih. Ima beznadežnih. Ima uređenih. Ima siromašnijih u pogledu prirodnih darova koje su taj minimalizam dovele do statusa simpatičnosti. Ima prebogatih u svom obilju koje doseže do neistraženosti. Stecišta šuma, stepa, pustinja, prerija, kamena, planina, jezera, ravnica, žitnica, soli i sunca, leda i goleti, vetrova i talasa, tišine i odjeka, nedodirnutih sela, udaljenih gradova, beskraja koje ljube kontinenti. I do njih se stiže s neba, ili preko vode, očaravajući iz daljine, opravdavajući  ili razočaravajući blizinom. Pri susretu sa nepoznatim i tuđim, kritičnost sa brojem suočenosti raste. Priznajemo da se nismo prevarili u verovanju sopstvenim željama, ili opovrgavamo preporuke već uhvaćenih u zamku odobravanja. Divimo se. Ili odbacujemo, i znamo da tu više nikada nećemo doći. Volimo bez razloga. Mrzimo iz hira ili neke valjda objašnjive nužde. Ili ostajemo ravnodušni, poput već sitog i napojenog svime.

Više puta sam se vraćajući se s putovanja, kraćih ili dužih, pitala kako neko ko nikada tu nije bio doživljava moju zemlju. Šta je tu presudno, šta je ono što osvaja, šta je to što odbija, šta je moguće ispraviti, šta je beznadežno koliko god upirali prst na problem? Postoji li takvo mesto kome je nemoguće odoleti ili mu čak oprostiti nesavršenost, premda je priroda po sebi najveće savršenstvo, kakvog god lica bila? Pomislila sam, da li neko sletevši na beogradski aerodrom, ili prešavši bilo koju kopnenu granicu, iz bilo koje zemlje gde postoji red u svakom smislu ili bar delimično, oseća isto ono sa čime se sama suočavam svaki put kada se vraćam kući (ponekad pomislim da bi se to kući moglo uglaviti pod navodnike)? A to je osećaj beznađa (izuzimam ovom prilikom masivne razloge za to, tipa – slab životni standard, finansijska nestabilnost, loša zdravstvena zaštita, fizička nesigurnost, bezakonje, vladavina moći, okrnjen obrazovni sistem, globalna bežanija, nemoral, apatija, poremećeni međuljudski odnosi…. Bože, koliko ih samo ima… taman da se baciš u neku zagađenu reku, ili obesiš o neko neposečeno drvo od muke), osećaj bespomoćnosti (da je sve gore), osećaj ljutnje (zbog nemarnosti), osećaj besa (kako samo možemo ovako), osećaj gađenja (nismo dostojni imanja ičega), osećaj nepripadanja (jer znam da sigurno može drugačije i da sve to moje više to nije, iako me okružuje). Biti deo civilizovanog sveta podrazumeva civilizovano ponašanje, i ne samo iskazani respekt prema drugom, nego i prema sebi. Prema onom što je nasleđeno, i prema onom što ćemo nekome ostaviti. Biti posednik ičega, podrazumeva brigu o nečemu, a briga znači ljubav i pažnju. Da li mi zapravo dovoljno kao nacija volimo sebe? Da li je briga o fizičkom zdravlju strah od smrti ili cilj ka preživljavanju, a briga o spolja put ka miru unutra? Da li je težnja da se živi u zdravom i pristojnom okruženju bolest koja iziskuje bespotreban napor? Kako je samo lako diviti se onima koji umeju sve ono što je nama teško, i biti nemarni gad naspram svog jer to nije bitno? Novčana kazna ili samosvest kao uzrok i posledica za umetnost življenja u harmoniji linija, oblika i boja? Zar biti sluga prirode koja će ipak preživeti osim ako je ubiješ svojom ravnodušnošću? Pa posle nas nema ničeg, svet će nestati, raspasti se, otprhnuti u večnost zajedno za nama. Koga je briga za posečene šume, to je samo tvar koja greje hladne kosti. Kome su potrebne te reke kada već mogu daleko da odnesu progutano đubre. Ti zidovi, fasade nisu naši, već platna po kojima možemo pišati i pisati. Ti zaustavljeni izvori nas neće napojiti, ali će odabranima dati opravdanje što su u odumiranje života uložili svoj novac. Te deponije ne smetaju nikome jer je i ljudski život đubre. Te iskopane rupe i krateri će zatrpati naše strpljenje. Te musave zgrade i njihovi jezivi ulazi koji skrivaju manijake, njihovi škripavi liftovi koji propadaju, njihovi svetlarnici kroz koje lete samoubice, njihovi zakrčeni parkinzi, njihovi mračni zidovi koji će istrpeti naše prisustvo. Taj ljudski i životinjski izmet sa kojim igraš školice. Ti javni wc-i na otvorenom čije mesto sam biraš. Ta nadmoć smrada koji preliva retke kante za đubre. Te mutne vode u kojima plivaju nadute polumrtve ribe. To drveće na kome lepršaju patrljci nerazgradive plastike. Ta preklana i odbačena trupla na smetlištima što hrane muve i lešinare. Ta urušena zdanja što nisu kulturna baština već prošlost nepovratila se. Te staklene površine na temeljima ilovače – ogledalo zlokobnosti. Ti sakati stubovi novog kao podvučena crta neispravljive ružnoće. Baš to… ogrezli smo u ružnom. Naviknuti na haos i raspad. Omađijani propašću. Uspavani bezvoljnošću. Možemo da pobegnemo bilo kuda, na levo, desno, gore ili dole, i sve će delovati kao spas, kad se već u srži ništa ne može spasti. Tišina će nas navići na muk. Sivilo na drame sa normalno lošim krajem. Lepota će grcati da je spasu, ali joj niko neće pritrčati u pomoć. Neće hteti iako će umeti.

Beg je lak. Zažmuriš na oba oka. Šum točkova odbrojava trenutke odložene svesnosti. Uđeš u dimnu zavesu i mahneš onome što ostaje. Podignu te krila. Otpustiš ventile i baciš pogled naniže. Slagalica se volšebno sama sklapa. Istina je, najlepša je to zemlja na svetu, ali samo odozgo. I tako blizu srcu iako na ozbiljnoj dubini. Progutaće je ipak oblak, i požar nedorečene ljubavi prema njenom postojanju, od čega će se pretvoriti u prah ali iz pepela ponovo roditi kada, i ako se vratiš. Ptica će te spustiti na neko drugo mesto. Izvesno je razočarenje, divljenje, upoređenje. Videćeš umetnost na zidovima metroa i pomešati ga sa muzejom. Neke čudne ljude koji ljubimčevo govance u kesi stavljaju u svoj džep. Uredno podšišanu travu. Osvetljene ulice bez rupa. Neokrnjene zidove stare preko 200 godina, iza kojih žive novi ljudi. Restauracije prošlosti koju sadašnjost poštuje. Kazne jednake za sve prestupnike koji čereče opšte ali i lično dobro. Drvorede pod konac. Parkirane automobile koji ostavljaju mesta za život i ljudima. Jutra koja mirišu na prašak i sveže pecivo. Djubre koje završava na predodređenom uništavalištu. Ispljuvci i slinci u maramicama. Reciklaža. I blamaža kada te uhvate u svinjariji koju ni svinje ne čine. Shvatićeš da sve funkcioniše drugačije od onog što nikako ne možeš da shvatiš jer takođe funkcioniše. Da, reći ćeš, ali ispod tog sjaja i glamura kriju se horde pacova koje jurcaju podzemnom kanalizacijom. Ima krajeva grada u koje od straha ne smeš da kročiš. Buđavih, teskobnih, turobnih podzemnih zmija sa mračnim ljudima u njenoj utrobi. Tona otpada koju niko ne skuplja jer je nastupio štrajk. Lokve krvi iza ćoškova kojima ne smeš prići. Zidove i žice između bogatih i siromašnih. Prosjake rasute i onde gde ih ne mora biti. Pa to je isto, čak i gore! Oni imaju i mogu. Ili nemaju i ne moraju. Kao i mi, eto.

Zar je lepota ikada spašavala svet? Takva Dostojevščina ne može proći. Sve je zapravo trulo a istina maskirana nepotrebnošću. Oni su isti ili poput nas, samo se kriju iza uglancanih i sjajnih slika… Zar ne? I njima ne bi bilo stalo ni do čega, ali ih muče oni koji su plaćeni da terorišu skladom. A nama to nije potrebno. Zašto bi? Naš silom nametnuti od strane ulickanih, bedni život ćemo nositi ponosno. Pocepani, polupani, prljavi, ravnodušni… možemo mi da dezintegrišemo najsitniju česticu i pretvoriti u ništa. Uinat! Njima što misle da su bolji. Nama što možemo to postati kad god hoćemo. Dotle… pustite nas da budemo ružni i tužni. Može nam se a i nema te kazne koja može da se ne plati.
Neće biti lepa, ni približna prihvatljivoj lepoti naša zemlja. Ona je trenutno jedna obična deponija. Đubrište nagomilane nesavesnosti, opipljive i nevidljive prljavštine, ružne smelosti da se zaboravi na sutra, nagomilanog neznanja i inata. A možemo biti, samo da htenje i samopoštovanje pobedi.

P.S. Tekst motivisan plemenitim činom gospođe Ane koja je naišavši na razbacano smeće na nedozvoljenom mestu kod Vrdnika, malim trudom uspela da dođe do bahatog vinovnika svega, do gospođe profesorke Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, inače velegrađanke i plemkinje gospodskog Vračara, koja je greškom prirode, odnosno nepažnjom izbacila 10 džakova svoje sramote koju je napravila njena vikendica. Ani nije bilo teško da sve to skupi i pošalje intelektualki nazad, da ova malo razmisli o svemu. Gospođa profesorka se nije samospalila zajedno sa svojim đubretom usled osećanja krivice, mada je sigurno pocrvenela, od muke. Zarad pouke ove priče… trebalo je. Uinat bahatim čuvarima prirode.

Instina

Imaju svoju platformu. Svoje umetničko ime. Svoj profil. Svoje prijatelje. Prijatelje svojih prijatelja. Svoje pratioce. Svojih 15, 16, 17 godina. Imaju sve vreme ovog sveta koji još uvek nije u potpunosti svestan njihovog postojanja i osobitih vrednosti. Svetu hrle u naručje jer pruža osećaj sigurnosti i priznanja. Svet čuvaju u laganom komadu složene konstrukcije koja im polako srasta uz šaku. On nema prava na odmor ni dok spavaju, jedu, ili idu u toalet. Zbog njega se noću bude na svaka dva sata, uzimajući ga kao redovnu terapiju kojom se vraća duhovna i fizička ravnoteža. On im daruje osmeh, ali i užasne brige. Biti deo tog sveta je dokaz o sopstvenom postojanju. Ne biti, činjenica da si se sveta odrekao, ili možda on – tebe.

U svom istraživačkom pohodu o životu mladih na zapadu, jedan novinar je intervjuisao tri tinejdžerke. Sedeći sa njima u kafeu neobavezno ispijajući šolju zelenog čaja, svojim pitanjima ih je odvajao na momente od telefona koje nisu ispuštale iz ruku. Dekoncentrisane, s mlitavom pažnjom u vezi svega opipljivog, pa i tog dogovora da malo pričaju o sebi, polako su se otvarale kako su pitanja bila konkretnija i doticala upravo onu sferu bez koje ne mogu da zamisle svoju svakodnevicu. A ona, svakodnevica, stvar je merena pojmovima koje starije generacije donekle ili nimalo razumeju. Pod starijima se podrazumevaju pregaženi petom decenijom i definitivno zaglavljenim (kada je reč o uspomenama) u vreme gde je bilo mnogo čekanja i istraživanja da bi se do nečeg ili nekog došlo. Ipak, oni mladji duhom, ne želeći da ih unapred proglase umornim starcima, pomno prate šta je to bez čega toliki ne mogu, čime su toliki ispunjeni, i mogu li se sami tome prilagoditi. Sigurno je da iskustveno to otkriju jako brzo. Da li ih to obespokojava i čini nezadovoljnim jer mnoge stvari nisu doživeli na lepši (sadašnji) način, ili upravo suprotno – spokojnijim, jer su nekadašnji izazovi imali neke svoje vrline, verovatno spoznaju odmah. Srednjaci (oni u najboljim za ponešto godinama) pak ne dopuštaju da ih sve tek tako mimoilazi i pregazi. Moraju biti u toku zbog svoje dece, poznanika, samog života koji uopšte ne čeka već vabi da uskačeš i plivaš, ili te na talasima odnese u neznano.

Tako je novinar saznao da ono bez čega apsolutno nijedan tinejdžer ili adolescent ne može da zamisli svoj dan jeste – Instagram. Ne samo dan, već i noć. Jedna od priupitanih je izjavila da joj je san konstantno isprekidan i da loše spava jer je neophodno biti u toku sa svim notifikacijama koje dobija na svoje priložene slike, a naročito sa reakcijom glavnog motivatora postavki. Druga je apsolutno saglasna da je nemoguće imati samo jedan profil. Jedan je glavni i tu se postavljaju najbolje fotografije i to odgovarajućim ritmom, i nikako u velikom broju (od napravljenih 100, bira se jedna, obično na predlog najboljih drugarica koje procenjuju koja od urađenih može najbolje proći kod publike), tu ima najviše pratilaca, i tu se ništa osim fotosa ne stavlja jer bi profil sve ostalo učinilo dosadnim i nezanimljivim. Drugi je za dobre poznanike i prijatelje gde se osim najboljih mogu stavljati i obični fotosi, pisati statusi, igrati neobavezne verbalne igre. Treći je za postavljanje grupnih prijateljskih slika sa zajedničkih događaja. Četvrti je za rodbinu i roditelje koji su blokirani sa ostalih. Peti je tajni, služi za praćenje ex-ova.
Treća objašnjava da je i tagovanje (obeležavanje imena) jedan promišljeni proces gde se tačno zna pozicija bliskih, daljih i neutralnih ljudi na slici. Sve se slažu u tome da je odsustvo reakcije tagovane osobe siguran put ka prekidu prijateljstva i uklanjanju tragova ikakvog postojanja takve nezahvalne osobe. Takođe je notorna istina da sve ispod 500 lajkova u periodu od 48 sati nakon postavke fotografije znači potpuni promašaj i neizvesnu sudbinu imaoca profila. Ugled tako rapidno opada. Preostaje neizvestan pokušaj da se osmisle bolje poze, obezbedi kvalitetniji fundus šminke i garderobe, a osobito pronađu neka posebna mesta za slikanje, što bi koliko toliko moglo spasiti stvar. U suprotnom, ne preostaje ništa drugo no da se tinejdžer zauvek zazida u svoja 4 zida i više nikad ne promoli svoj nevoljeni, neprihvaćeni, nesviđani, nepoštovani nos, lik i delo. Tako prestaje život. Prestaje smisao postojanja. Prestaje da preostaje išta.
Tinejdžerke u konačnici zaključuju da je Instagram mesto koje im omogućava da budu ono što se od njih traži, da ih tera da se bore za svoje mesto koje im neće zauzeti neko drugi, da se bez toga osećaju izgubljenim i neprilagođenim, da im pruža opciju ravnopravnosti u odnosu na muškarce, kao i šansu da otvoreno izraze ono što osećaju i misle, čineći ih time vidljivim, poželjnim, i vrednim. Zaista?

Kada je 2010. godine pokrenut, Instagram nije bio naročito prihvaćen, ali kupovinom od strane najveće društvene mreže Fejsbuk, broj njegovih korisnika je drastično porastao, upravo prelaskom sa jedne već pomalo bajate na drugačiju, novu mrežu. Koncipiran kao mesto na kome se mogu samo postaviti fotografije, kratki video klipovi u trajanju od par sekundi, bez mogućnosti razglabanja unedogled što odlikuje ostala virtualna mesta za druženje, ovaj oblik „socijalizacije“ postao je interesantan najpre mlađoj populaciji a potom i ostalima, bez obzira na godine i pređašnja interesovanja. Tako su Fejsbuk, Twitter, blogovi, forumi, sva ona mesta koja su služila za interakciju i razmenu misli, polako potisnuta od strane mesta koje zauzvrat pruža vizualna uživanja. Osim toga, Instagram je i prostor koji pojedinci koriste za sticanje zarade. U zavisnosti od broja pratilaca, ona može da iznosi od nekoliko stotina, do nekoliko hiljada po postu, odnosno slici. Te sume njihovi vlasnici opravdavaju gomilom sati koji su uloženi u zauzimanju poza, šminkanju, biranju garderobe, osmišljavanju ideja, nalaženju sponzora, biranju materijala koji će se prezentovati… dakle “fizički veoma zahtevan i umno prenapregnut napor” koji nisu svi sposobni da ulože a osobito ne da naplate. Ti najatraktivniji i najuspešniji zovu se influenserima i bez njih život običnih smrtnika nema nikakav smisao. Uticatelji ili uticači tako prostom, siromašnom, neinventivnom, neobrazovanom pojedincu znatno unapredjuju svakodnevni život, pružajući mu time i duboke fizolozofske uvide u sve tajne besmrtnosti. Takvom pojedincu ostaje da uči, prati, kopira, ili pati. Da bi sve bilo uzbudljivije, u biznis prodavanja magle uključuje se i dojenčad, sitnež od par godina života koji imaju svoje instagram profile ili se šljamče uz roditeljske, čije mame njihov tek probuđeni život dekorišu skupim igračkama i firmiranom odećom, odajući gde se i kako ta nejač polako uključuje u život kroz neke obične, svakodnevne stvari, učeći tako sopstvenu decu od malih nogu da ispod određenog nivoa nije dopustivo ići – sjajni mali influenseri kojima se smeši sjajna budućnost, osim ako Instagram u dogledno vreme ne ugine, a njegovi pasionirani korisnici budu prinuđeni da se sele na neko novo uzbudljivo mesto. Instagram zaljubljenici nisu samo deca, adolescenti, mladja populacija, već i gospoda u srednjim godinama koja malo iz male nužde (praćenje prijatelja, dece, komšiluka, ex-ova i budućih), a više iz velike (da budu sami praćeni i pohvaljeni), takođe predano grade svoj Instagram status i poziciju. Najrevnosnije su u tome dame koje ne propuštaju da svaki svoj izlazak na kafu, kolač, ručak, pozorište, koncert, kod frizera, kozmetičara, ili na jogu, prijave svojim vernim pratiocima, ne propuštajući nikako dragoceno obaveštenje o tome gde letuju ili zimuju, šta čitaju, čije filozofske misli ih okupiraju, šta su kupile, koju vrstu kozmetike koriste, kako imaju skockan dom, kako izgledaju podjednako lepe nenašminkane sa 50 g nevidljive šminke naspram 150 g za svečane prilike. Instagram imaju i pojedini kućni ljubimci nesvesni toga što imaju, ali slatki u svojoj nevinosti i ljupkosti. Imaju ga i hobiji koji slabo da nekog zanimaju ali se negde moraju prikazati. Imaju ih nevidljivi ljudi kojima je nemoguće ući u trag kako izgledaju i čime se bave ali vole da kače tuđe slike, misli i nezanimljivosti . Imaju ga muškarci, ali znatno manje od suprotnog i ostalih polova, i obično im služe da prate nepoznate žene koje se ne boje prehlade i bolesnih jajnika ili upale pluća, ili poznate koje mogu još bolje da upoznaju i tako otkriju sve njihove tajne a time i ključ do njihovih vrata koja će im jednom biti otvorena ako samo budu uporni. Imaju ga oni koji hoće da se igraju sa svojim pratiocima pa im prepuštaju da odluče u njihovo ime šta će obući, pojesti, kuda izaći, šta kupiti. Imaju ga pasivni posmatrači koji imaju vremena napretek pa žele da ga ubiju. Imaju ga oni koji nekako moraju da isprazne svoje albume i podele svoje raspoloženje. Imaju ga najbogatiji koji žele da im se zavidi. Imaju ga siromašni koji barem imaju to ako već nemaju ništa drugo.  Imaju ga svi, skoro svi, osim onih koji ga nikad neće iz određenih razloga imati. Takvi će u svojoj povučenosti ostati neprepoznati, u stvari niko (u budućnosti, kada se obelodane arhive čovečanstva ili samo one lične) neće verovati da su uopšte i živeli.

Neka naučna istraživanja tvrde da je višečasnovno korišćenje društvenih mreža, pre svega Instagrama, siguran put ka depresiji. Sa time se još uvek ne slažu one tri tinejdžerke sa početka teksta, iako smatraju da se bez svega osećaju kao da im je uskraćen kiseonik, a sa svim kao na ozbiljnom testu spremnosti za život i uklapanje. Nesanica, nervoza, anksioznost, frustracija zbog neadekatne reakcije publike polako osobu uvode u ozbiljniju formu psiholoških padova i samoprezira usled neadekvatnosti. Samopouzdanje je na stalnoj proveri i iskušenjima. Mogućnost otvorenog ili prikrivenog zlostavljanja ogromna. Pri tom su tome izloženije devojčice no dečaci, s obzirom i na vreme provedenom na mreži, kao i ciljevima koje postavljaju pred sebe.

Koliko god da je pojava društvenih mreža uspela da poveže ljude, proširi njihove vidike, približi ih istim ili sličnim interesovanjima, da im olakša komunikaciju, pruži mnoštvo korisnih informacija a time poveže i na nekim drugim osnovama, činjenice pokazuju da je to istovremeno uticalo i na dozu pojačane izolacije ljudi. Produženo sedenje uz ekran je ujedno ograničilo aktivno i realno druženje, opuštenost razmene mišljenja koje se ne meri brojem dobijenih lajkova. Prezentacija najboljeg(?!) od svega, uspela je da poremeti sistem vrednosti koji više ne razlikuje iluziju od stvarnosti. Kritičko mišljenje nestaje u moru kopiranja onih koja su najnametljivija. Zabrinjavajuć je broj i rast samoubistava među mladima koji ne ispunjavajući zahteve sredine kojoj pripadaju, postaju žrtve negativne selekcije istovrsnih ali krvoločnijih. Socijalne mreže prerastaju u paukova carstva u koje se upliću neoprezni, nesvesni rizika da mogu biti pojedeni. Ali ne od strane insekata koji su to osmislili, već od strane sebe samih koji ne umeju da razlikuju prednost slobode od potpadanja u leglo izazivača kojima je broj dobijenih srca merilo sopstvene ali i tuđe vrednosti.

Zapravo, Instagram nije kriv. Nije ni prav. To je samo Instagram, prostor poput ostalih kolektivnih mesta za gutanje vremena, za nerealno druženje, za lečenje naših ličnih važnosti i posebnosti što vape za istovetnošću s onima koji su jako uspeli. U čemu? Ako i saznamo, biće već kasno. Ali dovoljno da shvatimo da se nije ni trebalo toliko truditi, jer je zapravo svima previše svejedno i da se prave stvari nalaze na manje izloženim mestima. Ili baš na vreme, da se ne zaljubimo previše u onu fotošopiranu, ulepšanu, nestvarnu fotografiju sebe samih. Kada padne mrak, otuda će nas gledati ono Ja koje zna pravu i jedinu istinu. Na sreću…ili na žalost, ona je uvek jedna.

Hoću – Neću

Počelo je. Tamo gde nikad nije ni prestalo. Ima samo drugu parolu, ali ona svakako asocira na onu – Snađi se. Prethodna je bila u kontekstu prognoze o pobedi. U borbi protiv koga? Unutrašnjih neprijatelja što u vidu demona navode na pogrešne slogane, ili  pak protiv neopredeljenosti za prave stvari?
Sada, pošto smo zauvek pobedili prošlost, mada nas i dalje mrcvari i izaziva da joj opalimo šamarčinu i pošaljemo u večiti ćošak, konačno se okrećemo budućnosti. Nije samo precizirano kojoj, onoj koliko sutra, ili onoj kad nas više ne bude? Dobro, budućnosti ne treba gledati u zube, samo je treba prihvatiti kao neminovnost uslovljenu trenutnim izborima. A izbori su tu. I to ne bilo kakvi, nego parlamentarni. I tek što nisu. Tek što će biti il’ ne biti. A biti će što će, onako kako…oni hoće? Ili neće? Ali zašto lomiti glavu kad se lepo može priupitati jedan krasan cvet koji unapred zna sve odgovore. To bi praktično izgledalo ovako…

Izaći u šetnju (ne protestnu nego onako), u neki park (zapušten, gde ima mnogo nepokošene trave), ili na livadu (na obodu civilizacije), ili uz neko brdo-planinu (poneti nepromočivu obuću, štap za podupiranje, ceradu ako se uzvitla oluja, sok i sendvič za okrepljenje). Naoštriti oko i vizualno odbacivati sve što ne potpada pod cilj koj se zove  Capsella bursa pastoris.  Nju je u stvari lako uočiti. Ima listiće kao srciće a oni, svakom ko se razume u botaniku i želje, služe da dođete do preciznog odgovora – voli li vas on/ona ili ne, tj. hoće li nešto ili neće. Dakle, nalaženjem ovog cveta i sakaćenjem njegovih srca, dolazi se do istine. Osim što realno može da zaustavi krvarenje (ako ste usput razbili koleno), unutrašnje (ako vam je procurelo srce od ljubavnih jada…tj. ne za to nego za neke druge organe), da vam podigne pritisak (možda vam je pao od napornog šetanja ili vam je neko dirnuo u živac), ovaj cvet ima prediktivnu moć. U njemu leži odgovor ima li naša zemlja budućnost kao što slogan njenog poglavnika glasi, ili uopšte ne treba sumnjati u to, premda je sumnja mnogo puta bila opravdana. Međutim, ono što iskrsava kao jedno veliko ali, jeste činjenica da taj cvet uopšte neće biti dostupan širokim narodnim masama u momentu kada je to od krucijalne važnosti. Zašto? Zato što on cveta u aprilu, a izbori su 31-og marta. Znači, neko osim vanrednih izbora remeti i prirodni protok stvari, a time i informacija. Dakle, treba bojkotovati izbore dok ne procveta… momenat…pustimo proročko cveće i zeleno proleće,  verovati treba samo u vanrednosti izbora a time i (iz)vanrednu budućnost.

Da li u nju verujemo? I njemu koji je čvrsto, hrabro, promišljeno, uporno, beskompromisno, nametljivo, slikovito obećava? A da je to i do sada obećavao, uglavnom sve nerealno, i da smo (poneki) u ta obećanja uložili ne samo nadu nego i vreme i strpljenje, istina je. U to da mu (većina) nismo verovali računajući da od goreg ne može biti dole, nego da ta obećavajuća budućnost i za nas ima svoj dobar plan, istina je. Ali je kratka pamet zavladala. Prizovi se, i seti praznino …pre tačno 5 godina njegov moto je glasio: Budućnost u koju verujemo. Opa! Znači, prepisujemo! I treba. Rad je dobio prelaznu ocenu, pa usled kvaliteta i  ustaljene amnezije može da se iskoristi još koji put. Ovom prilikom nećemo spomenuti da u nju verujemo jer se to podrazumeva. A ova nova budućnost…

… jasno je da će zajedničkim naporima u narednom periodu biti otvorena nova 2,19 auto puta, 21,9 naftovoda, cevovoda i vodovoda,  219 novih škola, bolnica i vrtića, 2019 novih fabrika, 20019 novih mini hidroelektrana, 200190 novih radnih mesta za lekare, naučnike i ostale kukavice  što su već zauzele niski start da klisnu na zapad, a bez kojih će se pomreti ako im to uspe (neće svi, najvažniji članovi zajednice će se o trošku poreskih obveznika lečiti u inostranstvu kad je već tako teška situacija).  Investitori sa istoka i zapada će nas na kolenima moliti da im damo 10.000 eura po motaču neizvesne sudbine i dopustimo im da ih naučimo biznisu. Prestonički metro će konačno savladati podzemlje, vozovi leteti šinama, avioni sa jedinog kasvetnog aerodroma prevesti blizu 20,9 miliona domaćih i stranih putnika. Udarićemo temelje gradova ispod vode. Prvi u Evropi ćemo šofirati letećim autima domaće proizvodnje sa kineskim brojevima motora. Arapi će ostati naša najbliža braća, samo da im u sestre ne diramo. On će naučiti još jedan svetski jezik da bi se lakše sporazumevao sa svetskim glavonjama a i vanzemaljskim elementima ako iskrzne međuplanetarna kriza. Svoje podređene će i dalje držati u pozitivnom stresu da se ne opuste na svojim odgovornim radnim mestima. Na našim njivama će procvetati papaja i avokado. Izvozićemo domaću kurkumu i kokosovo ulje. Uvešćemo samo dobrovoljne poreze, naplatiti samo simbolične takse, povećati minimalnu penziju na brutalni nivo od 219 eura, od maksimalnih plata otcepiti i raspodeliti sirotinji. Asfaltiraće se auto put susedstva i trpeljivosti preko Kosova do Jadrana. Milion migranata će dobiti šansu da započne novi život diljem zemlje. Odbranićemo od propasti 2,19  miliona mastera i doktorata, otvoriti nova odeljenja, smerove i programe na privatnim gubilištima vremena. Kvalitet sendviča i broj autobusa za sledbenike biće uvećan za 219 %. Nerotkinjama će se obezbediti dobrovoljni davaoci kvalitetnog semena, a porodicama sa nikakvim ili malim brojem dece pružiti ruka podrške da ostanu na tome ukoliko ne sarađuju u izgradnji boljeg sutra. Onima što misle da će se to desiti kad na vrbi rodi grožđe, vlada poručuje da se na berbu istog javi na plantažama u inostranstvu, izdajnici nam ne trebaju.  Budući parlament obećava da će kao i do sada sa istim sastavom udarnički ne raditi išta što smatra nesvrsishodnim za sebe i ostale članove verne zajednice. Najuspešniji iz redova će se izrotirati sa manje uspešnima kako bi im pokazali šta se od njih očekivalo a nisu ispunili, te se nakon isteka mandata ukoliko savladaju gradivo mogu vratiti na stare pozicije. Vladajuća partija će se osvežiti novom krvlju mladih ambicioznih sledbenika vladajuće političke religije. Opozicija da strepi, glava će je boleti od svih pravnih i usputnih lekova koji će se primeniti u slučaju prelaska dozvoljene crte pristojnog ponašanja, a može da završi i iza rešetaka bolnica ili domova za prevaspitavanje. Novinari mogu očekivati širi spisak pitanja koja smeju da postave i objave u medijima. Na povišeni ton u obraćanju, specijalni rečnik koji ne bira prilike i vreme, neguje oštrinu, britkost i opravdanu kritiku, pravo ima isključivo čovek budućnosti koji drši sadašnjost u šaci. Za ministre ima prava da bira najdublje karaktere, odnosno lica koja imaju sposobnost najvećeg uvlačenja u problematiku. Potpisnici spiskova koji se deklarišu kao intelektualna elita biće oterani u prosjake ili u rudare kojima preostaje ne da kopaju ugalj nego bitkoine ako hoće da prežive, dok će ozbiljna imena i saradnici moći da krckaju svoju simpatičnu penziju ako je dožive. Egzodus ko zna zbog čega nezadovoljnih lica biće sprečen povećanjem plata u kritičnim oblastima za 20,9 procenata ukoliko barem 2, 1 promil anketiranih pokaže volju da se predomisli, ali ako to i ne učini, postoji rezervni plan da se organizuje prekvalifikacija penzionera koji će to sigurno oberučke prihvatiti. Sudije će kao i do sada jednom pošteno meriti i 3 put seći, što će kriminal i stopu ubistava smanjiti najmanje za 2, 019 puta dnevno, što će u krajnjem skoru ukinuti i zatvore, i zatvorenike, ali nažalost i sudije. Ukoliko takse na srpskoj zemlji kojom vlada šaka zaštićenih kriminalaca tuđeg porekla ne budu ukinute, EU žmuri i pravi se blesava, u znak protesta će od države ipak biti odobrena besplatna užad za bešenje svih zainteresovanih, pri čemu treba napomenuti da je to individualna odluka i da za taj čin nisu predviđena javna mesta, niti vešala na istim koja je neko već provokativno ponudio za druge izvitoperene namene, a što je zahvaljujući pravovremenoj reakciji sprečeno. Sveta zemljišta nećemo dati, ali glave patriota hoćemo. Budućnost! To je ta, prava, jedina, moguća, izvesna. I za sve nas dobra, bolja nego ikad do sad.

Da li zato uopšte treba pitati Rusomaču, tj. Hoću-Neću, odnosno Capsellu šta nas u stvari čeka? I da li treba izlaziti na izbore nadajući suprotnom od onog što je već zapisano u zvezdama? Možda je gorka crna kafa na dnu šolje tačniji izvor? Ili pitati tetovski pasulj koji je već provereno dobra stvar?
Bože, koliko samo izbora i mogućnosti. Ali nijedna kao vanredni. Sa ishodom budućnosti o kojoj smo oduvek maštali.  Voli nas – ne voli? Naravno da Voli … toliko, da užasno boli.

Put in središte zemlje

Uputio se na daleke pute. Prešao je preko sedam gora i nevidljivog mađarskog mora. Kao i uvek, na krilima realnosti pratila ga je njegova omiljena stjuardesa čije ime je najveća istina i za SVR i za GRU (tamo neke skraćenice nebitne) ali tajna za sve ostale (mada kopka koje sve istočnjačke i zapadnjačke borilačke veštine ona zna, da li ume da koristi minobacač, čuva li ispod suknje bočicu cijanida za svaki slučaj, da li je sposobna da preuzme avion u letu ukoliko krene po zlu, da li je dovoljno duhovita da ume da nasmeje najčešće ozbiljnog šefa).  Let je bio ugodan do momenta sletanja na džombavu pistu neuglednog, smradom cigareta i smoga obavijenog aerodroma koji je obasjavalo hladnokrvno sunce. Ipak, telohranitelji su uspešno razgrnuli neprijatnu zavesu ustajalog vazduha i suvišnih ljudi. Aurus Senat je sa ugrejanim sedištima strpljivo čekao svog vlasnika gosta i gosta domaćina. Na otvorenom auto putu do zatvorenog grada klanjali su mu se gusto stisnuti panciri. Stanovnici najužeg jezgra sivog grada postali su privremeno taoci značajne posete (tako i treba, ne možete imati samo privilegije). Usputni saputnici su svojom bitnošću dodavali na ozbiljnosti teme putovanja, pa se za broj maskiranih snajperista može samo licitirati. Agentice i agenti za organizaciju turističkih putovanja, nevidljivo su pratili stvar iz svog ugla. Ukrštene plavo–crvene sa crveno-plavim, obe podvucene belim zastave, vijorile su se mašući uzbuđenjem preplavljenim građanima. Himne su se dizale u nebo, ispaljeni plotuni nišanili oblake, probuđena crkvena zvona parala atmosferu. A onda se krenulo na ozbiljan posao. Gosti su se jako iznenadili nivoom tehnološkog razvoja domaćina u oblasti digitalne energetike i protetike, veštačke i prirodne inteligencije, digitalne poljoprivrede i digitalizovanih privrednika na raznim poljima. Zato je nekoliko našiljenih penkala sigurnim potezima potpisalo ozbiljno sročena dokumenta, memorandume i ugovore o ekonomskoj i drugim saradnjama. Mi smo njima prodali to, oni nama ono. Ali smo nešto od srca i poklonili – nemalog dlakavog Pašu, poreklom sa Šar Planine i iz poznate porodice, koji je izmamio prvi spontani osmeh svom budućem gazdi. Od srca smo nešto i primili, tj. ne baš mi ali pošto je on mi, mi je on, to se možemo osetiti počastvovanim što smo orden velikog Aleksandra Nevskog dobili i precednik Srbistana pored nekolicine poštovanih precednika -menistana, -tarstana, -džikistana i Belerusije. On tj. mi smo se osetili veoma zahvalnim i uzbuđenim tim povodom a to bi potvrdio sigurno i pojačani broj otkucaja naših srdaca da se našao neko to da izmeri. Dotle je stotine novinara, tv stanica, i fotografa strpljivo čekalo svoj komad priloga kojim će nahraniti neobaveštene. 100-tine hiljada gladnih građana (dobili jedan ili dva uručena sendviča za truckanje iz svih mogućih unutrašnjosti do prestonice i čekanje satima po ulicama? prava informacija još uvek nedostupna), gladnih senzacije koja se ne pruža svaki dan, a to je susret sa prvim čovekom planete i prvim čovekom univerzuma (makar bio mali, ali je naš), strpljivo je lutalo strogo omeđenim ulicama ne mareći za promrzline. Kao da je uopšte i bitna ta Svetohramska žrtva koja se ne može meriti sa Igmanskom. Za 5 miliona eura donacije gosta Skadru na Vračaru, treba sve izdržati i podržati. Osobito prisustvo srpske majke koja je u bliskom prisustvu patrijarha, vladika i ministara, neposredno prisustvovala prisustvu velikog gosta (da si gostu znao ko je ona, uzeo bi joj autograf, ali kad si neobavešten, ako ti je, sad plači nad prolivenom prilikom). Mada, koji uposleni državni službenik može odbiti takvu ponudu kao što je slobodan neradni radni dan, besplatnu hranu i pozorišnu predstavu? Samo neucenjeni.  A da je gost bio upućen u to da je samo sa područja naše otete zemlje njemu u čast pristiglo više od 2000 podr- i obo-žavatelja, da je njihov tj. naš grad bastion srpstva poput metropole bio okićen zastavicama, posterima, panoima, i majicama njegovog lika, da je samo veče ranije čitava Avala i njegov toranj blistao u bojama ruske i srpske zastave, da su oči i nade svih nas bile uprte u njegovo Njet ili Da (zavisi od tematike), možda bi njegova poseta potrajala duže a osmeh bio širi. Ovako…kao da nije sve to baš znao, kao da mu je sve to bilo pomalo dosadno, kao da je jedva čekao da skine ovu tezgu s vrata, kao da ga je boleo zub pa je sve to posmatrao poprilično ozbiljno, te je nakon masovnog delirijuma građanstva, a osobito svog domaćina kome osmeh zahvalnosti, sreće i ponosa nije spadao sa lica, ubrzao nazad kući. A tek u specijalnim prilikama vidiš da gospodar našeg malog univerzuma ume da se široko smeje, ume da potisne sve brige, muke i sekiracije oko prethodne vlasti i svojih najgorih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, i da se opusti kao čovek, mada ne koliko njegov ministar spoljnih poslova koji osim što zna da se smeje probava i da zapevava. Doduše, treba se zapitati, da li glavnom ipak podrhtava želudac od treme pred gospodarom sveta, pred neizvesnošću odluke da se konačno zgrejemo ruskim gasom ko ljudi, koji će nam se ako Bog Rusa i Bog s neba dozvoli preko Turcije dati. Ali da se to i ne desi, bitno je da su državnici dveju prijateljskih zemalja u večiti mozaik svetog hrama ugradili po jedan kamenčić, potpisavši se tamo i ostavivši tako neizbrisiv trag na zajednički trenutak najdubljeg razumevanja i uzajamne podrške. Podjednako je bitno i to što je gost na našem jeziku ukratko zahvalio za sve što je doživeo i preživeo tog dana. U 20 sati i 16 minuta, sve je bilo gotovo. Vinuo se u visine i ostavio nas u oblaku prašine. Ali srećne. Blokada naših, na trenutak promenjenih okolnostima, života je otklonjena. Zastavice su pale, agenti poslati na zasluženi odmor, zadovoljstvom i obećanjima ispunjeno građanstvo mirno otišlo na počinak.  U dubini duše narod zna da je sve proteklo u najboljem redu. Zna da nas on, putnik što je prešao daleke pute, ipak voli. Da im, zapadnjačkim hijenama, neće dozvoliti da nas ucenjuju. Da ga, njega narod, neće na nemilost ostaviti. Da mu je, on narod, dužan. Da mu je, on putnik, odan. Da smo kvalitetan tampon, dobar uložak, odnosno zahvalni ulog koji ima bitnu ulogu za mir između istoka i zapada. U dubini duše domaćin zna da je sve uradio kako treba ali će naredni put uraditi mnogo više i daleko bolje. Gost će mu to potvrditi osmehom širokim približno njegovom. Jer mali uvek znaju šta veliki vole.

A oni najmanji, srednji, zakržljali, zaglavljeni? Zna li iko šta njima treba? Ko će njima ispuniti želje? Uglavljuju li se oni u neki mozaik? Mogu li se nadati dolasku spasa s visina? Ili ih niskost položaja unapred osuđuje na kopanje izlaza skrivenog u podnožju?
Previše pitanja na koje je u stvari lako odgovoriti… dovoljno je upotrebiti mudar citat dragog nam putnika koji je prešao daleke pute da bi se dočepao naše rute:

„Uvek moramo znati šta ćemo dobiti zauzvrat. To je veoma jednostavno razumeti ukoliko se prisetimo našeg detinjstva…

Izašao si u parkić i nosiš čokoladicu. Utom ti priđe neko i traži ti čokoladicu! I šta radiš? Stisneš je u pesnicu i pitaš šta ćeš dobiti zauzvrat.

Sve što mi želimo jeste da znamo šta će oni nama dati“.

Znači logično…daće nam…ono što srednjacima i pripada. To? Ma ne… ono.

 

Samo sam-a

Srećne su. I same.

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće…

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe.

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu.

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima.

Ali… jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud – uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost.

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.
Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi.

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam…barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike… da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one “nesame”, što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:
Pričaju muž i žena:
– Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.
– Hajde, može, super ti je ta ideja.
– Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu – pogađaljka – Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.

P.P.S. Isto tako, znam… Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje.

Vrtlogleto

Treća četvrtina 2018-godišnje utakmice je završena. Krajnji rezultat je i dalje neizvestan. U mrežu je nabijeno više (auto)golova od očekivanih, igrači već pokazuju vidljive znake umora i naprsle samodiscipline.  Uočljiv inat obećava da će protivnik zvani vreme morati da se osloni na neku dosad neviđenu strategiju. Da se zaustavi? Ubrza? Promeni trenera? Uvede rezerve? Crveni kartoni se i dalje štede za prave prestupe.  Sudija je podmićen. Ili ćorav na treće oko. Znojevi se slivaju niz savijene kičme. I niz zadrigle vratove. Toplotu je razneo ciklon jeseni. Oktobar se za stope lepi.

### Šta da kažem da ostaneš, i izbrišem bes, dok ljubiš me, ljubiš, a mrziš me. Bog zna šta srce mi oseća, samo s tobom sam pitoma, i tvojim rukama topiš moj led. Ti i ja smo savršen par (on nju mrzi a savršen su par, besna je a pitoma???)… Da li vas je hitnuo ovaj hit koji se po tjubu i klubovima od jula besomučno vrti? Da li znate da je pevačica koja recituje ovu elektrosklepanu pesmu i autorka ovih tužnih preemotivnih stihova? Da li vam je poznato da se u njima krije nešto autobiografskog, lično doživljenog, jedva preživljenog? Da li imate pojma da je u pitanju singlica, prvenčica, pesmica kćeri srpske majke? Prvorođeno “dete” budTreća četvrtina 2018-godišnje utakmice je završena. Krajnji rezultat je i dalje neizvestan. U mrežu je nabijeno više (auto)golova od očekivanih, igrači već pokazuju vidljive znake umora i naprsle samodiscipline.  Uočljiv inat obećava da će protivnik zvani vreme morati dauće psihološkinje, multitalentovane foto modelkinje, promoterke bundi, kučića i zuba, akademkinje herbafast akademije sa titulom herbafast lejdi. Da li je moguće da je tako mladu i lepu neko ikad mogao mrzeti?! A ona bežala od ljubavi. Strašno! Mislim da svi jedva čekamo da Anastasija snimi jedan lep mekećući duet sa svojom tvoriteljkom, sa mnogo optimističnijom porukom za sve verne pratioce i obožavaoce. I zasluženo dogura do miliončeta zaraženih bolešću gluposti koji je prate na instanTgramu duboko verujući da će i oni jednom postati originalna kopija srpske kopije američkog prekardašijanskog originala. Ti i ja… malo po malo. (p.s. i da se nikako ne sekiraju povodom pokušaja atentata dva nakazna auta na ugaoni kamen pevačicine kuće tokom ovog vikenda! temelj tvrđave je malo zaljuljan, ali se da popraviti. kriminalci će biti uhvaćeni u najkraćem roku i strogo kažnjeni zbog uznemiravanja javnosti i vlasnice toplog doma).

###Recite mi gde živite i reći ću vam ko ste! U Smrdiću? selogradiću blizu Bučića (ne Vučića!), tj. nadomak Žitorađe (tamo gde je rodilo mnogo žita a i gorespomenuta srpska kraljica majka pevačica), što je blizu…Ili možda u Ćelijama kome su komšije Veliki Kupci? A da niste žitelj Svinjareva? Ili Visibabac? Ili iz Obzira? Jeste? Dakle stanovnici sela čudnih imena raštrkanih po Srbiji. Lepo! Niste? Vi ste Beograđani pete generacije s vode? Pa zašto to ne kažete odmah, pobogu!? I uselili ste se pre dva meseca u svoju raskošnu rezidenciju beograda na wodi, pardon u belgrade waterfront residence? I imate terasu, lift, olimpijski bazent, teretanu, garažu, biciklodlagač, kupatilo sa dva lavaboa, klot belu kujnu, konsijerža (to je strani naziv za vrhunski sposobnog hotelskog slugu koji će sve vaše izmišljotine, besove, brljotine, neinformisanosti i nesposobnosti da pokrije i reši), pogled na reku, tvrđavu, i nedodirljivi jad i bedu u podnožju i dalekoj daljini? Komšija ste diplomatama, menadžerima, glumcima, pevačima, sposobnim preduzetnicima iz zemlje i dijaspore? To samo znači da imate mnogo para da sve to platite. I da ste elita. I da verovatno pričate engleski bez akcenta jer ćete se tako lakše dovikivati sa susedima iz budućih stambenih lepotica egzotičnih imena BW Aurore (to sigurno kupuju zvezdaši), BW Arkadije (utopisti…nadam se i plivači s obzirom na blizinu vode), BW Magnolije (botaničari), BW Parkvjua (poštovaoci parkova), BW Viste (astalabejbe), BW SentRegžiste (za preferatore najluksuza).  Priča se nešto da su oni ključevi koje ste dobili pri otvaranju bili lažni, tj. da su vam ih posle gašenja tv kamera oduzeli. Dok se ne dovrše svi oni bolničko sterilni hodnici,  podzemna skloništa, piste za helikoptere i paraglajding na vrhu, srebrne česme, pozlaćene kvake. Dotle čuvarkuće redovno pale svetla po spratovima i stanovima, da bi vas podsetili da tamo živite, dok vas mi ostaci  s gorčinom posmatramo iz svojih potleušica, straćara i mišjih rupa. A možda samo zavidni negiraju onu crvenu vrpcu što je pri svečanom otvaranju pukla od sreće na dvoje najavljujući novu svetlu eru za sve nas, gde god, kako god i kad god živeli.

###On je poslanik Socijaldemokratske partije. Osim lepog izgleda, izleta u medije gde se dokazao kao dobar voditelj poznatog kviza, završetka ozbiljnog fakulteta, karijere univerzitetskog profesora i skupštinskog poslanika, on ima i veoma “zanimljive” ideje. Toliko neobične da se graniče sa… lakojeocenitikako. Kako inače definisati njegov predlog o uvođenju nacionalne penzije za mlade talente? To što razume i podržava proverena dostignuća  mladih matematičara i ostalih uspešnih učesnika međunarodnih školskih naučnih takmičenja, za svaku je pohvalu. To što u njima vidi kamen temeljac obrazovnog i intelektualnog bastiona naše zemlje, razumljivo je. To da je mladim ljudima potrebno pružiti podršku i dati nadu, humano je. Ali smatrati da je obećanje i davanje nacionalnih penzija nekom ko ima (u nekom kontekstu uspešnih) 15 – 25 godina iza sebe, i život pun nebrojenih mogućnosti, puteva, opcija ispred sebe (da steknu još obimnije i kvalitetnije obrazovanje ali i radno iskustvo na mestima gde bi njihov rad bio cenjen i priznat), u zemlji koja nikom osim političkih poslušnika i na vreme (u dobro vreme) udenutim u sistem ne pruža nikakvu nadu za pristojan život (a i on je diskutabilan), i pri tom bez ijednog dana radnog staža, neoboriv predlog – Besmisleno je. I pre svega Glupo. Ako je država nešto dužna svojim građanima, to je obezbeđenje kvalitetnog obrazovanja, dobrih poslovnih mogućnosti, pristojnih plata, normalnog radnog vremena, sigurnog porodičnog okruženja, stabilnog životnog standarda, ohrabrujuće budućnosti, mirne starosti svima (ne samo odabranima). Nije obavezna na nacionalnu penziju koja živi tamo u nekoj budućnosti, nedohvatljiva poput onog goluba na grani, dok se do “vrabaca” sada jedva dobavlja i genije, i prosečno pametan, i netalentovan a ipak vredan. Niti da govori o penziji  države za koju ne postoji garancija da će uopšte postojati za par decenija kako sve naopako ide, dok ovi mladi “penzioneri” ne dođu na red da svoju troše. Ne u vreme kada je neizvesno da će i ovi sadašnji dobiti svoju davno stečenu. Ali zašto pa da ne…kad je mogu dobiti uvaženi tezgaroši svih fela, osvajači sportskih medalja i nesportskih raznoobraznih titula, valjda mogu i ovi mladunci. Makar na papiru. Kao obećanje. Kao kredit za već uloženi ali i budući trud njihovih umova ili mišića ako se ne “snađu”. Baueru Ivane, hoćeš li i ti jednu za idejnu inovativnost? Ili barem na ime svih onih odgovora koje si na kvizu i sam znao.

### Da li ste kojim slučajem žena? Ako jeste, da li ste možda majka? Ako jeste, da li ste možda friška mama? Ako jeste, da li ste osim svoje utrobe u kojoj je ona porasla, svojoj bebi nesebično dali i svoje mlečne žlezde iz koje će izvući ne samo svoju hranu, nego i vama njihovu svežinu i lepotu? Ako jeste, vi ste super roditelj, žena, biće koje ne brine prvenstveno o svom izgledu, već o psihičkim i telesnim potrebama svog deteta. Ako niste, onda ili te hrane jednostavno nema dovoljno pa će bebac biti gladan, te se morate poštapati drugim pomagalima, ili ste mala gadura koja ima dovoljno mleka ali ne da na sebe kad već može drugačije i lakše. Ako niste gad, nego ona super varijanta, sigurno ste bile u situaciji da se sa svojom gladnom bebom slučajno nađete van uobičajenog mesta za dojenje. Bebe nisu programirane da čekaju. Kod njih je kao kod muškaraca, sad ili odmah, pa ti sad odluči hoćeš li je pustiti da plače, urla, pravi scene ili ćeš utoliti njenu glad (dobro, preterala sam ovo za muškarce, tj. bebe, tj. nebitno, tj. svako ima različita iskustva). Tako se jedna strana mama našla u restoranu, i naravno materinski nežno odlučila da nahrani i svoje dete. Ogolila dojku, kad naišao neimenovani muškarac i zatražio da se pokrije. Očigledno, nije mogao podneti taj bludni čin (potekle mu bale jer je bio žedan? bradavica ga je pogledala u oči i izazvala mu ponos? mizoginist? etičar? čistunac?) Super mama je bez reči na to prebacila ešarpu preko svoje glave, i nastavila svoj posao. I ostavila veoma prijatan utisak na one koje su s odobravanjem (osim gadova koji su s gnušanjem posmatral/e/i to rastezanje ženstvenosti) propratile njenu odluku da svojoj bebi ugodi. Kad tako po nekima nemaš srama da se sakriješ poput životinje i okajaš u mraku svoje “prljave” nužnosti. Kad tako imaš hrabrosti da se na šaljiv način okreneš protiv tuposti u ljudima koje je neka sisa othranila, ali ne i zadojila razumom da izvitoperenost ne razume prirodni tok stvari. A da mu je super mama dala svoju na tanjiru, da se i on posluži? O užasi mogućih scenarija!

###Osim što se pre par meseci naš preCednik pozitivno izjasnio o svojim građanima nazvavši ih javno strašnim glupanima jer ne žele da daju svoj aerodrom sa uspešnim niskobudžetnim letovima pod kontrolu skoro propalog državnog avio prevoznika (što se  logično i desilo jer sila Boga ne moli), dokonim budalama sve one koji protestuju zbog cena goriva, i još obećao da će objaviti rat mafiji na ulicama (onu skrivenu po kućama, firmama, policiji, državnim jaslama, kanalizaciji nije spomenuo), povećati penzije kao nikad u istoriji, i da nema razloga za brigu kad se lepo premda ne idealno može živeti od 200 eura mesečno (posebno ovi u unutrašnjosti koji ćute i trpe to umeju, što znači da se sve može kad se hoće), dobili smo i obećanje da će u nekoj doglednoj budućnosti, na osnovu ozbiljnih ćaskanja u pauzama za ručak sa arapskim šeicima, Kinezima biti doturen predlog da se Srbija kao kineski poslovni partner podmetne sa svojom jeftinom radnom snagom za projekat proizvodnje letećih automobila. Pre svega toga ćemo im izvesti naše svinjske papke koji će kao sirovinu ili pojesti ili pretopiti u alat za jednokratnu upotrebu. U međuvremenu smo im poklonili Borski rudnik ali sačuvali 5000 radnih mesta koja će raditi za pola šake pirinča dnevno. No, da se vratimo na letelice na točkovima. Smatram da je to idealna šansa da prvi u Evropi, jer to radimo preko veze,  provozamo te prototipove, a onda i tipove. Tako ćemo smanjiti pritisak regularnih vozila na asfalt. Malo je nejasno kako bi se rešilo pitanje naplatnih rampi u vazduhu. I da li ta auta primaju komande samo na kineskom jeziku? I ko će nam izdavati dozvole za njihovu vožnju, Kinezi ili AMSS? A registracija i tehnički pregled? Da li je potrebno tražiti dozvolu preleta od aerodroma ili idu ispod uobičajene visine za vazduplohove? Hoće li Srbi moći da kupe te letelice na kredit, na rate? Toliko mnogo pitanja, ali je preCednik sigurno i o tome prozborio koju sa šeikom. Ali dok to ne dođe ili baš nekako u to vreme…

### Mi rešavamo problem metroa. Ideja nam je o tome na um pala pre tačno 60 godina. U međuvremenu su donošeni idejni projekti, iskopala se prva rupa, pa neke stepenice u tamno grotlo, pa postavljene šine, pa su tu neki nazadnjaci obećavali a ništa nisu radili, da bi naprednjaci konačno rekli – Dosta! Sa gradnjom krećemo tačno u ponoć na prelasku 2019-te u 20-tu. Jeste da je bivši gradonačelnik a sadašnji ministar Finansija Siniša mali tvrdio da se metroi nikada, ali baš nikada ne prave u gusto naseljenim delovima, ali šta je tu je, kad je već sve započeto, odradiće se. To što je u Londonu prvi metro napravljen pre 130 godina, verovatno bar 30 km dalje od samog grada, Moskovski i Pariski zaobilaze svoje gradove naokolo preče pa nekako sve kroz centar, Njujorški ide ko zna kojim prečicama, i to su sve izuzeci. Mi ćemo svoju specifičnost iskazati prokopom tunela ispod Save, tako da će naš metro ići pod vodom. Valjda će ispod svakog sedišta imati i po jedno ronilačko odelo za slučajeve otkazivanja mašine. Bez boca kiseonika naravno jer svako ko hoće iz starog u Novi Beograd metroom, moraće da ima položeni kurs držanja daha u trajanju od cirka 10 minuta. Ukoliko sve teče po planu, metro bi trebao biti konačno završen 32-og decembra 2xxx-te godine (slatka tajna!).

###Avgusta meseca je objavljena vest da je bivši predsednik države Nikolić Tomislav (čovek neznane diplome neznanih nauka neznanog datuma) rešio da ni za živu glavu ne napusti rezidenciju koju je okupirao dolaskom na svoju funkciju pre više godina. Funkciju nekako otpustio ali kuću ne da. Nakon svega, 80% predsedničke plate dok ne crkne, novi posao u vidu rukovodioca Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom (inače, odlično “komunicira” na kineskom i ruskom sa bajčetinskim naglaskom), 30-oro nestučnih članova tog izmišljenog i beskorisnog projekta sa ovejanim kriminalcima u redovima, sekretar, vozač, obezbeđenje, kućne pomoćnice, baštovani, lični lekari, diplomatski pasoši, i pride 800 kvadrata prostora da se baškare gospođa, sinovi, unuci, tašta i dragi stranački prijatelji, možda poneki zalutali Kinez i Putinova slika lično. On ne da, a oni ga pustili…da mu se nađe, u ime starih dobrih vremena i doprinosa stabilnosti mira u regionu. Čiča Tomina koliba je to.

###Šta radi prosečna penzionerka u Srbiji? 1) Čuva malene unuke, riba, pere, kuva ručak, pijačari, pije kafu sa drugim penzionerkama, gleda rijaliti; 2) Unuci su odrasli, sve navedeno, čita romane, prati vesti i omiljene serije, gleda rijaliti; 3) Sve od navedenog moguće, član je penzionerskog udruženja, putuje, gleda rijaliti; 4) Verovatno nešto od navedenog, možda gleda rijaliti, i kao i sve prethodne ima neku akutnu ili hroničnu bolest; 5) Ko zna šta sve od navedenog ili nešto potpuno nepoznato, ali ubija i kriminalce po ulicama. Ta peta, početkom septembra meseca, je pri punoj svesti i usplahirenoj pameti rešila da ovaj svet oslobodi od jedne propalice koja je ojadila silne ljude. I njenu porodicu. To što je malo nezgodno rešila lični problem olakšavši time i drugima, ostavilo je malo goru sliku o svemu načinjenom. Kad se više nije moglo drugačije, posegnulo se za pištoljem i kok u čelo. Jednog sunčanog dana, kada se niko nije nadao. Najmanje njegova najbliža porodica koja nije mogla da veruje da njihov otac i muž ima neprijatelje, najviše svi ostali koji više nisu znali kako da njegovom užasnom ponašanju stanu na kraj, kad već zakon nije hteo, a koji nije samo finansijski nego i telesno ugrozio mnogo ljudi na svom putu gradnje imperije. Jedan investitor manje. I mnogo upitnika u glavama istovrsnog šljama koje će sada povećati lično obezbeđenje i nastaviti po starom. Onako kako im zakon i dalje ništa ne može. Tj. Neće. Nadajmo se da će savesnih penzionerki, koje baš i nemaju šta više da izgube, i lenjih penzionera koji takođe gledaju rijalitije a nešto slabo imaju petlju da se petljaju sa oružjem, biti sve više. I da će bar oni uspeti da komadno fizički uklone sve one koji nasrću na običnog malog čoveka, kad već to ne rade oni što moraju. Upamtite – ne zamerajte se penzionerima! I uvek im ustajte u busu!

###Jednog bliskog dana mi ćemo biti nova Finska. Da, južnjačka temperamentna “Finska” obučena u odoru srpske bogate narodne tradicije koja osim finih jela, fine prirode, finog temperamenta, fine klime, finih ženskih ima i fine zamisli. Pametni ljudi uče od finijih, i mi ćemo za početak kao Finci opisno ocenjivati drugi jezik. Prvim jezikom baratamo ko matori, sa malim greškama u padežima i raznolikim akcentovanjem po regionima, ali je to to. Za drugi to više nećemo raditi brojevima, nego rečima. To će verovatno biti engleski koji ni nakon 12 godina školovanja ne znamo baš najbolje ali ako bi koristili opisni opis stepena usavršenosti, reklo bi se – snalažljivo, dopadljivo, upotrebljivo. Može biti i sve moderniji italijanski koji je lak kao pero. Ili francuski koji je dosadan sa onim zavrtanjem. Ili nemački koji je u poslednje vreme jako popularan i jako koristan. Ili kineski koji će se tek uvoditi jer ćemo morati da vozimo one njihove leteće aute i kopamo rudu na kineskom. Nebitno koji, ali profesori će opisati rečima ono čemu smo mi tuđim jezikom dali smisao. Kad završimo sa tim delom, kao Finci ćemo svoju decu slati biciklima u školu (napravićemo biciklističke staze rušeći postojeće objekte uz ulicu), svi udžbenici i pribor će biti besplatni (najpre u prestonici, a posle deceniju-dve i u unutrašnjosti), domaći će uzeti 15-30 minuta dnevno (imaće više vremena da pričaju sa roditeljima koji dolaze kasno uveče posle napornih 12 sati posla i ne mogu više fizički da stignu da im pomažu, natežu se s s njima, a i više vremena za ličnu socijalizaciju u virtualu), umesto ocena dobijaće se bodovi (kad nakupe mnogo bodova, mogli bi na primer da konkurišu za doktorat), deca će moći ako im ćufne da dođu u pidžami u školu i da jedu šta hoće (biraj povrće i voće kolko te volja, ali džanka nema), naučiće u školi da kuvaju, pletu, šiju, plaćaju račune (a ne da im kao nama do 30-te to rade majka i otac), neće smeti da pljuju i mlate nastavnike (ali respekt je uzajaman) pa će biti tuče među intelektualcima ko će u prosvetu. Naši mali Finci će postizati super rezultate na pisa testu na kome godinama zadnjače. Naša deca će sa osmehom ići u školu. Neće se bojati dilera droge, jačih i starijih učenika, vrlodobrog uspeha, nauke. Postaće neki novi ljudi. Jednog dana, kad nam sve postane fino.

###Nema više seksi odeće i veštačkih noktiju! Nema kratkih suknji i farmerki! Ovo je parlament! Ako je neko pomislio da su ove zabrane uvedene kod nas, debelo je pogrešio. U stvari, ne bi mogao da pogreši, osim ako veruje u donošenje i primenu zakona preko noći. Kakvi god oni bili. Reč je o Tanzaniji. Tanzanijci očigledno ne uvažavaju žensku slobodu i pravo da izraze svoj personaliti na svoj način. Zabranjuju nešto što gomila naših parlamentarki zdušno primenjuje. Osobito u poslednje vreme, gde je teško razlikovati da li su uvažene gospođe ministarske, delegati, sekretarke, poslanice, krenule u noćni klub, na privatni parti, kafanu, koncert, premijeru. Definitivno ne liče da su  krenule na posao jer takvi paket aranžmani sigurno ne podrazumevaju primetne slojeve pudera, jake karmine, “zadimljene” kapke, neprilične štikle, jarke boje, dopičnjake i izložene (ak)sisoare, silikonske dopune što izlaze i na uši. Ukoliko i imaju stiliste, a imaju ih, očigledno su preuzeti iz estradnog “establišmenta”. Kako diplome i funkcije podrazumevaju i malo samosvesti i respekta prema poziciji i instituciji kojoj se pripada, postavlja se pitanje, da li se smatra da se osim njih (diplome i funkcije), može nekako kupiti i ukus? Jok. Ne može. Ali može ogledalo. I savet prijatelja u vidu interneta, pa da se malo zađe po evropskim parlamentima i pogleda na šta liče koleginice. I da se malo smanji pritisak olovaka za oči i usne, karmina, senke, brašna po licu. Da se prouči dress code (ili što bi se reklo – pravilo oblačenja) u odgovarajućim prilikama. Da se nauči izbor i balans boja. Da se neke stvari produže, a neke skrate. Da se ne imitiraju blazirane karikature sa splavova, ekrana, uličnih štrafti koje su se razmnožile poput ogavnih vaški. Da se barem izgleda pristojno i lepo, ako je već sve ostalo glupo i nepopravljivo. Ali ne radi to po tom principu. Bliži smo nekadašnjoj Tanzaniji no što mislimo. Naravno, govorim o bruto nacionalnom dohotku.

I tako…napisah čini mi se svoj najduži ovogodošnji tekst. Uzelo je dosta vremena a da nije pokrilo ni milioniti delić burne svakodnevice poslednjih 90 dana. Uhvaćeni u mrežu (sopstvenih zabluda i grešaka), koprcamo se. I dalje nam govore da smo glupi. I mi im ne verujemo. I dalje nam govore da će sve biti bolje. I mi im verujemo. Još 3 meseca nade da se nije desila još jedna godina opštih i ličnih promašaja što nadglasiše pogotke. I još nešto volje da ovaj svet i svoj život zamaskiramo šminkom koja će prekriti sva bledila i modrice. Ruž boje zrele trešnje molim, da se utisne duboko…

Homo Homini Human

 

I šta kažete, Ministarstvo Prosvete je rešilo da uvede red u nered? Odrapiće prestupnike kaznama da će im brideti uši i pocrveneti im savest? Pa mislim stvarno… da li teroru, makar i  edukativnom iko može stati na put?! A sve to može mnogo nežnije, da ne boli, da ne iziskuje napor, i nameće uvijenu u oblandu pokornost.

Ona dolazi skockana u školu. Ima uredno nalakirane kandžice, iscrtane pijavice, najnovije topiće od laganih materijala, uske lonice sa rupama kao da je nedajbože iscepala neka džukela usput ali nije to je sad moderno, vruće i kratke šorciće kad podgreje dnevna i noćna zvezda, suknjicu od tri šake ispod pupka, namalano lice što je uzelo 30 minuta jutarnje toalete bez nepotrebnog pranja zuba, i 12 je do 18 godina starosti. Potpuno je eksterijerno spremna za čas, ali i da nakon predavanja produži na splav ili noćni klub. Karakondžule iz Ministarstva, ljubomorne na mladost i lepotu, smatraju da tako nepristojno odevene devojke ugrožavaju neatraktivni ženski profesorski personal a kod muškog, odraslog i vršnjačkog izazivaju pojačano lučenje žlezdi. E pa tako više neće moći.

On/Ona bacaju papire po učionici. Ponekad povraćaju prekomerno popijeno čokoladno mleko. Ili preobilni sendvič sa triheneloznom pljeskavicom iz školskog kioska. Iskašljavaju šlajm po podu, a u nedostatku rukava i slince. Blatnjave patike koje majka nije htela da im opere jer je baksuz, ostavljaju tragove a da su učinili zločin, oni iz kriminalističke bi ih zbog izdajničkih šara na gumama uhvatili za minut. Čistunci iz Ministarstva, kojima služavke čiste njihov sopstveni lom, smatraju da takvi aljkavi učenici mogu da rašire zarazne bolesti i poremete estetiku savršeno uređenih školskih prostorija. E pa tako više neće moći.

On/Ona je polomila tupu olovku svom drugu iz klupe. Iscepala njegovu ružnu svesku. Ušvrljala korice njegove kupusare. Njegovim šestarom pogodila broj devet ispisan na tabli u centar, što ga je od siline udara prepolovilo. Iscedila mu sve tempere u ranac. Policajci iz Ministarstva, koji ne pipaju tuđe stvari a svoj alat ne koriste bez preke potrebe, misle da je uništavanje drugarskog školskog pribora razlog slabijeg uspeha oštećenog. E pa tako više neće moći.

On/Ona imaju loš dan. Izgubio im tim na internet igrici. Devojka/Dečko žvalavi drugog. Matorci zakinuli kintu. Gađaju se noževima a njega promašuju. Složan porodični tim sa njim u opozitnoj jednini. Ne podnosi mutavog iz ćoška. Ona u prvoj klupi je neopisivo ružna. Nije popio pivo za doručak. Mrzi budućnost koja mu se plezi. Dosadno mu je do večnosti.  Kobci iz Ministarstva, koji su mirni do penzije, smatraju da su povišen ton, bacanje stolica, davljenje, pesničenje, šikaniranje, pljuskanje, izazovi kojima samo slabi popuštaju. E pa tako više neće moći.

On/Ona ne tolerišu. Peder ga nije pustio na čas na koji je kasnio samo 25 minuta. Debela krava ne shvata da su integrali nepotrebna stvar. Penzosi se i dalje dovlače na posao a ne znaju ni svoja imena. Ocenjuje se samo stoka za rasplod. Čas mora da traje koliko poluvreme u rukometu. Smorovi mu projektuju nebulozni život zaboravljajući da je ulica mesto za sticanje doktorata. Onaj ga mrzi. Ona ga ponižava. Oni su šaka jada. Gorile iz Ministarstva, koje čuvaju naoružane ćelave glavonje, veruju da se znanje od sile brani metodom. E pa tako više neće moći.

On/Ona konzumira. Pićence za opuštanje. Cigareta za pućkanje. Droga za letenje. Trezan ne shvata lepotu valjanja čovekolike svinje u promilima. Nepušač da bi mu dim prodrmao plućna krila i sinuse. Čist da nikad neće produbiti misli i emocije. Jeftino je. Dostupno. Kul i hot. Diferencira od bezlične ljudske kaše. Od nedodirnutih slatkim porocima.  Od slobode odlučivanja, uživanja, prepuštanja, pripadanja, izdizanja. Narkotičari iz Ministarstva, koji konzumiraju u tragovima, ubeđeni su da opijati traže iskustvo i zrelost. E pa tako više neće moći.

On/Ona završavaju školu. Ne bilo kako. Nikako nikako. Okolo brojevi koji guraju ljude u fijoke. Odredjuju im boju života. Možda biraju i muža ili ženu. Kvadraturu stana ili kalorije na tanjiru. Dužinu puteva koje će preći. Kovčeg od oraha ili kartona. Ionako se razred ne ponavlja, ali degradacija udara šamar. Postoji noć. Ili odrtaveli profesor koga je lako odvratiti od knjige pune cifara što plešu. Dovoljan je trenutak nepažnje. Olovka da se dopiše što fali. I pobedi nepravda koja zaboravlja da je pravda dostupna svima. Cepdilake iz Ministarstva, čije je nekadašnje brojčane neuspehe sadašnjost bogato nagradilia, tvrde da su sve ocene za djaka. E pa tako više neće moći.

On/Ona ne podrazumevaju. Jednakost ne postoji. Mišić, obrva, pramen kose, patika, telefon, sve je razlika. Bolje zaslužuje dokaz. Pokazati zube. I đon. Ako ima otpora i jačinu šake. Slabost ima obavezu da poklekne. Da se izvini. Da prede. Da moli. Da kaže hvala i da se pokupi s poda. Da tigar rastrgne antilopu ili joj pokloni bedan život. Osmatrači iz Ministarstva, koje ne proganja niko sa vladajućeg vrha prehrambene piramide, stručno procenjuje da je ravnopravnost ustavom zagarantovano pravo. E pa tako više neće moći.

Za 3 dana naša zemlja okreće novi list stare pravne knjige. Od 15-og septembra ove godine, nepristojno obučeni, aljkavi, naprasiti, agresivni, nevaspitani, pijani, opušeni i naduvani, nepošteni, i dokazane siledžije učenici i školarci, potpadaju pod nove kaznene mere koje će biti određene i sprovedene po pravilniku koje je donelo Ministarstvo Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Profesor više neće moći da kao do sad ikog za prestup tuče, lepi o zidove, verbalno ponižava, izlaže kukuruzu, koristi šibu, nunčaku, boksere. Sada će to sve lepim, na kulturan i civilizovan način. Novi pravilnik o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada ima vaspitnu a ne kaznenu ulogu, ima za cilj umanjenje ili otklanjanje načinjene štete, razvoj empatije i poštovanja prema okolini od strane prestupnika. Preduzete mere će biti stroge ali pravedne, sa psihološkog stanovišta nenasilne ali edukativne, sa ekonomskog stanovišta isplative i dugoročne, sa filozofskog čovečne i efikasne.

Tako će prema novim merama oni provokativno obučeni, prljavi i nemarni prema tuđim stvarima morati da očiste učionicu, prebrišu prašinu u biblioteci i trpezarijskim stolovima a oni pametniji mogu da urade i neke administrativne poslove (na primer da vode zapisnike sa nastavničkih veća, upisuju ocene za nastavnika tokom časa ili obračunaju plate zaposlenih).

Izazivači nemira, neprilagođeni nastavnom osoblju, opijatori i dopisivači željenih ocena bi mogli po predlogu da uporedo sa izricanjem vaspitne mere pomognu domaru (na primer, da zaključa sva vrata ili mu pridržavaju alat dok popravlja polomljene stolice), da počiste sneg (i još prave vesele sneškove oko škole), skupljaju lišće (i usput prave herbarijume za biologiju), farbaju ogradu školskog dvorišta (što da ne i automobile školskog osoblja prskalicama), ili pomažu u organizovanju određenih tribina (na primer vezanih za ušne infekcije mladih, prepoznavanje raznih vrsta droga s obzirom na ekspertski nivo, inkluziji nezainteresovanih roditelja u školske aktivnosti).

Oni što vole da tuku školske drugove, moraće nafajtanom da pomognu da ustane, uz prethodno pitanje da li to želi (ili da ga namlati još jednom zbog nepristojnosti ako pruženu ruku odbije), a ako mu ovaj to dozvoli (da mu pomogne, ne da ga opet tuče), da mu odnese ranac od škole do kuće (jer ga sigurno bole leđa od batina) i da zajedno rade domaći (što bi nastavnik sigurno zdušno podržao i oboje pozitivno nagradio).

Budući društveno-koristan rad će trajati od 15 do 45 minuta dnevno, par puta nedeljno, sve to zgurano u 2- 4 sedmice, a u akciju se uključuju i roditelji učenika (ukoliko pre toga ne obezglave razrednog, psihologa, direktora, načelnika školskog okruga koji ne može i ne sme da naređuje njihovom detetu da bude nečiji rob, a posebno ne sužanj glupave škole od koje niko koristi nije video).  U tom slučaju Pravilnik diže glas i roditelj dospeva u nezgodnu situaciju opomene, pa i poziva na sud koji uvek oslobađa one što zgrešaju prvi put i obećaju da neće više (a desi se i da država platiti odštetu za naneti bol i učinjenu sramotu). To bi za posledicu moglo imati i popravku poljuljane ocene iz vladanja učenika kome su podmetnuli strašne, nepravedne optužbe. A to znači da bi se sada sve predviđene kazne mogle prebaciti na profesorski kadar koji je slučajeve izmislio. Obavezno uz odbijanje narednih 24 mesečnih ličnih dohodaka koji će se pretočiti u džep ocrnjenog učenika.

Takav staložen, ljudski, pedagoški pristup svakako će odvratiti i najgoreg prestupnika od ideje da se nađe u situaciji da mora da, zbog banalnih grešaka, sebe ponižava nametnutim radnim zadacima koje ni njemu, ni roditeljima niko nije predočio kad se u školu upisivao (a obećano je znanje, kvalitetan nastavni kadar, mirisni novi udžbenici, puno petica, užina i igara). Divlji će postati pitomi, bahati mirni, provokativni smerni, bezobrazni kulturni, napeti opušteni. Roditelji neće više morati da uče potomke šta je dobro i zlo, niti da je pomoć ili doprinos okruženju prirodna stvar, niti da je poštovanje drugih uslov pristojnih međuljudskih odnosa, a rad napor koji održava ljudski duh i telo a ne kazna. Sistem će to rešiti Pravilnikom. I profesori više neće morati da pomoću psihoterapeuta i bromazepama brišu iz memorije dobačene ružne reči, pljuvačke i udarce, oštećeni drugarice i drugovi će imati povremene nosače svojih tereta na leđima, niko neće biti seksualno insinuiran, mentalno provociran, fizički prepadan. Ako i bude, tu je sneg, lišće, ograda. Pa ko sme, neka samo proba da rizikuje!

Restorativna disciplina će novim pravilnikom neiživljenu ili tek nestašnu mladež naučiti da voli i poštuje bližnjeg svog. Roditelje će opomenuti da za svoju mladunčad treba da izginu, pa i završe pred sudom ako treba. Nastavnike će obrazovati da je korbač ipak izašao iz pakla i da im ne pada ni na pamet ideja o njegovoj upotrebi jer lepa reč i najgoreg u dobro pretvara. Društvo će biti spremno na sprovođenje restorativne pravde koja će opomenama, blagim pristupom, razumevanjem i blagoslovom kriminalni krem pretvoriti u slatku pobedu.

A da sam ja tamo neki kadar, to bi malo ovako išlo:

Za neprimereno odevanje bi dobilo kaznu da nosi prteni džak od glave do pete celu školsku godinu a roditelji plate 100 iljadarki jer tolerišu prostačku (ne neprimerenu) odevnu varijantu za školu. (I da potpiše unosan ugovor za estradu nakon punoletstva).
Za prljanje učionice radna akcija i počinioca, i najuže porodice u trajanju od mesec dana svaki dan posle časova. (I da se kasnije zaposli u oblasti kulinarstva ili održavanja čistoće u bolnicama).
Za uništavanje školskog pribora druga, drugu bi nadoknadio pribor, i kupio mu knjige i garderobu za narednu školsku godinu. (Kad ojača odvojiti fabriku pod stečajem i prepisati mu vlasništvo).
Za nasilje u školi, izbacivanje iz obične i teranje u specijalnu školu u trajanju od godinu dana a sve pod 24-nim nadzorom bez prava odlaska kući dok ne istekne period. ( Specijalizovati ga za posao bodigarda).
Za vređanje nastavnika javno izvinjenje pred celim nastavničkim kolektivom, i svim učenicima svih odeljenja svih razreda, na tv-u, a specijalno i na instagramu i tviteru. Kazna roditeljima od 200.000 dinara. (Obećati mu posao u Vladi ili Skupštini).
Za pušenje u zatvorenom, radnom ili odmornom prostoru, da pojede 3 pakle cigareta pred direktorom i razrednim starešinom uz prisustvo dežurnog lekara. Kazna od 50.000 dinara. Za ponovljeni prekršaj sve isto, kazna 75.000. (Uposliti ga u duvanskoj industriji u marketingu).
Za alkohol ga naterati da popije za 30 minuta 1 litar votke uz prisustvo dežurnog lekara, isprati mu stomak. Kazna 150.000 dinara. Ponovljeni prekršaj uvećava količinu kaznenog alkohola i sumu za novih 50.000. (Obezbediti mu kad završi školu posao degustatora pića po sajmovima ili bartendera u elitnim hotelima ili bircuzima).
Za konzumaciju droge, oterati u Lazu i zatvoriti na godinu dana bez izlaska na čist vazduh. Za preprodaju u zatvor u trajanju od 25 godina i to sa odraslima, i na tucanje kamena. (Posle može da postane instalater asfalta ili vlasnik firme za izradu spomenika).
Za dopisivanje ocena u dnevnik anulirati mu sve ocene iz prethodnih razreda i poslati na ponovno polaganje uz zabranu da završi išta više od osnovne škole i uposliti na đubrišnoj deponiji na 10 godina. ( Diplomatija ili ministarstvo po izboru).
Za svaki ponovljeni prekršaj roditelji trebaju da uplate dodatnih 100.000 na pređašnju sumu. U slučaju odbijanja saradnje, roditelju oduzeti prestupnika i pokloniti ga onom ko ga hoće, roditelja u zatvor na godinu dana sa radom u rudniku i dugom od stotinu iljadarki evara (sve na ime bezumnosti, greške prirode što je otac ili majka, pokvarenog karaktera i osionosti). Pređoh na evre jer strana valuta zvuči svetskije. I dodadoh ono u zagradama jer mladoj osobi treba ne samo znanje nego i obezbeđen posao koji mu leži i u kome će se savršeno snaći. U stvari, ono u zagradama ne važi ali deluje interesantno.

Ali mene nece da zaposle u Ministarstvu,  zbog frljanja ovolikim hiljadarkama i torturom koju prosečan čovek ne može da podnese, tako da će ovih 15-45 minuta “kažnjavanja” biti blagorodniji i prijatniji mladim, nestašnim prestupnicima koji nisu mislili ništa loše ali se omaklo. Oh, da ja nisam inkarnacija Himlera? Hitlera već imamo. I zakone. I pravilnike.  Nedostaje samo razum da se stvari nazovu pravim imenom i reše na prigodne načine. Na kazne su mnogi otporni. Na finansijski udar većma sluđeni premda mnogi ležerni. Ali nekako… treba da boli. Baš onako resko i jako. Toliko, da se spreči odrastanje tih nevoljnika u neke nove promašaje čije nas čelične šape sve više stežu. I ubijaju nam nadu da će nekada ipak sve biti dobro. Molbe i lepe reči ne leče bolesti. A humanost je validan lek za znadežne.

A ove matore što im ni godine nisu pomogle da postanu Ljudi? Ali su postali uvaženi profesori, advokati, lekari, sudije, političari, klovnovi? I smišljaju i priređuju nam idealne recepte za život i rešenja u koja sami ne veruju? Možda su ih niske i visoke čkole zlostavljale?! Ili pakleni roditelji. O! Nije valjda…

Ali lepo Biblija kaže: Ne sudi, da ti ne bi bilo sudjeno, jer kakvom merom meriš – meriće ti se. Evo ćutim! (iako nabrbljah za tuce). I ostavljam Pravilu da Nepravilno ispravi.

Dodir

“Probudimo se, popijemo jutarnju kafu uz priču o onome što je bilo i što predstoji, a onda pre njegovog izlaska iz kuće zagrlimo se čvrsto. Pribijemo se jedno uz drugo, poput bića koja jako stegnu svoje drvo koje im daje oslonac, svu snagu i volju za životom. I tako spokojna krenem u novi dan” … rekao je neko čije snove i potrebe ispunjava njegova realnost već više od 25 godina. Neko ko je uspeo da pronađe jako stablo čije grane prepliće sa svojim. Neko ko je ljubavlju i dodirom uspeo da sagradi kraljevstvo ličnog mira i sreće koji će nadajmo se ojačati korenje i njihovih izdanaka čije su privilegije prisustva bliskosti na delu mnogi uskraćeni. Oni će imati od koga, srećom, i moći će to da prenesu novom drveću. Mnogi nemaju, niti će ikada imati, a nekada ne nauče ni kada imaju.

 

Da li ste gladni dodira?

Umete li da nahranite one koje volite onoliko koliko im je potrebno, čak i kada ne traže?

Treba li dodirivati i one koji vam nisu važni?

Da li je dodir uslov preživljavanja ili samo lakši način da se živi?

Zasiti li se ikada iko dodira, ili je glad i žeđ za njim neutoljiva?

Može li da se ogugla na nepostojanje dodira?

Postoje li ljudi koji ne podnose bliskost i šta je tome razlog?

Možete li da zamislite svoje bivanje, a da danima, mesecima, nedeljama, godinama ne dodirnete nekog? I rečima, i rukom. Ili neko vas?

 

Naučna istraživanja tvrde da je ljudskim bićima svakodnevno neophodan dodir da bi (pre)živeli. Ne misli se na potrebe hormona, već potrebu za ljudskim prisustvom, doticajem njihove kože, toplinom, sigurnošću koja se dobija dodirom. Neki je nadomeštaju kućnim ljubimcima, smatrajući da nema iskrenijeg prijateljstva i ljubavi od te koju može životinja da dâ. Tu se rasplinjava reč, iako reči ne moraju uvek da budu izgovorene da bi se čule. Prenosive su dodirom i pogledom, pa dlakavi, perjani, goluždravi i ostali ljubimci dobro razumeju šta osećamo prema njima, ali ljudi, shvataju li oni uvek pravilno govor dodira bez izgovorenog?

Takođe se smatra da dodir jača prihvatanje drugačijeg, pospešuje povezanost i privlačnost. Njime može da se istražuje, stiče iskustvo, čak promeni uvreženo mišljenje. U praktičnom smislu, jedan (nameran ili slučajni) dodir može uticati da radije nekom pomognemo, vratimo pronađenu stvar, lakše nešto prodamo ili kupimo, zapazimo i podvojimo osobu suprotnog pola, visokoprocentno odredimo karakter nečijeg trenutnog raspoloženja, najbezbednije i najbezbolnije nekom nepoznatom (a da ga ne naljutimo) priđemo laganim pipanjem njegove nadlaktice (premda izvestan postotak muškaraca i žena ne podnosi nikakve dodire, ni u kakvom, pa ni bezazlenom kontekstu, te ih stoga treba zaobilaziti). Dodiri bude hormon sreće, umiruju krvni pritisak, grade poverenje, otvaraju dušu, umanjuju bol.  A da svet hrli ka dodirima, koji ne samo da pružaju i primaju utehu, govore i neki čudni (promućurno-izopačeni) naumi.

Na primer, sami ste. Možda stvarno, možda umišljeno. I imate dovoljno para ali premalo hrabrosti, volje, vremena ili mašte. Živite pri tom u zemlji čuda, gde se prosjak lako pretvara u milionera, sunčan dan u tornado, glumac ili biznismen u predsednika, starosedelac u izumrlu vrstu. Naravno, imate valutu koju svi vole, i njen broj telefona. Zakažete termin, njen king ili queen size krevet, i uslugu. Ona, profesionalac za maženje i dremanje, postaje vaša mažerka i dremarka za 60$ na sat (automehaničar će da vam mazi auto svega 40 min za taj iznos, a profesorka ima da vas kinji skoro 2 sata za tu sumu, tako da je to zaista jako povoljno). Ono što treba da uradite jeste da se strovalite u njene meke jastuke, maksimalno opustite i pustite da vas milki, mazi, šapuće (ne znam kakav je repertoar ali sigurno može po izboru). Svakako da možete da joj uzvratite ali vam neće dopustiti da je dirkate po erogenima (za to postoji druga tarifa i dobija se informacijom u uho). Nakon seanse ustajete rehabilitovani, podmlađeni, osveženi, ushićeni, namireni, i spremni da isto ponovite kad vam se kortizol opet sroza. Ne treba uopšte da vas brine što je za odrađeni posao nazivaju duplom prostitutkom, a zovu je tako jer je šaputanje i maženje na jastuku intimnije od seksa, pa ako dobiješ od stranca i jedno i drugo u paketu, onda će te strefiti još i duševni sifilis, što je ruku na srce baš dobar dil u ovo vreme međuljudskog otuđenja. Njoj takvo prozivanje sigurno neće zasmetati, a vaš problem leži samo u zakazivanju novog termina za posetu i novčaniku ako to postane nezaobilazna navika (a ko ne bi odoleo, kad možeš da je viđaš kad ti hoćeš, da ti ne pretresa džepove i savest, a ume tako dobro, bez objašnjenja i posebnih zahteva da pogodi svaku tvoju zapuštenu tačku). Ako ste pak posednica silikona gornje telesne trećine, sami možete jako lepo da zaradite time što ćete za novac dozvoliti da vam ih pomiluju, štipnu i prstima bocnu, ukazujući da je plastična operacija sisa pravi izbor za vas (nema veze što ste muško, možete i vi da se izoperišete). Dobro, to nisu mažerke, nego promoterke plastičnih operacija. Ali zasad, samo u Pekingu. A što ne bi moglo i kod nas, kad silikonjara ima ko blata, premda je satnica konzumiranja njihove plastike od strane brojnih klijenata znatno isplativija (Kinezi, pošaljite vaše plejboj zečice amo, Orijent vašeg zapada će ih bogato ugostiti, godine nebitne jer su vam žene božanstvene i u 80-toj…a ne moraju ni da imaju iskustva, samo neka su mazne). Verujem da će novoosmišljeni biznis stručnih mazulja (pretpostavljam da je sve krenulo od profesije maženja pandi po kineskim zoološkim vrtovima, a da su onda Amerikanci shvatili da je i čovek ugrožena vrsta), i dremera (nisam objasnila, to su oni što dremuckaju sa vama dok vas češkaju), biti uspešno inkorporiran i na našim prostorima (premda je ovde nekako sve tesno, bivaš dodirnut kada najmanje i od onoga od koga ne želiš, a i nekako ne volimo da plaćamo za ono što možemo dobiti džabe ako se samo malo potrudimo).

Naravno, profesionalnih dodirivača najviše ima među ženama jer su muškarci zauzetiji, stidljiviji, osetljiviji. Takođe su i mrzošljivi da isprobavaju traženje dodira od nedodirljivih žena. Pa i od dodirljivih (kad se sravnjaju računi ispadne boliglava trošak). Naravno, profesionalne dodirivače trebaju i one. Najbolji su oni koji plaćaju da bi te dodirnuli, i oni obično dolaze na kućnu adresu ili iznajmljuju poslovni prostor sa -5 do 5 komfornih zvezdica. Naravno, postoje i one koje moraju da plate za dobijenu uslugu, ali to nije iz ovog naslova , mada je logično da bude. Ono što naš život čini dodatno uzbudljivim jeste Međunarodni dan zagrljaja, koji nažalost kao i svaki dan traje svega 24 sata i dešava se krajem januara. Tada možete da dohvatite svog najdražeg ili nekog nepoznatog na ulici, da ga čvrsto stegnete i pokažete mu koliko ga volite i cenite. No kako je besmisleno čuvati svoj dodir za jedan zimski dan, najtoplija preporuka svetske zdravstvene organizacije je da se odlučite za nekog na dnevnoj bazi i ne pustite ga najmanje 10 minuta a najviše do 10 sati. Ne mora biti čak ni ista osoba, može se krenuti usput, redom ili na preskok, a onog najtoplijeg i najčvršćeg stega treba dovući kući i ne puštati ga više iz sopstvenog života.  Dan je i smišljen da se pronađe ili zadrži lični Dirnut, ili pokaže plemenitost prema beznadežnim slučajevima.

No šta se dešava sa ljudima koji su se odvikli od dodira? Onima koji ga se boje a priželjkuju? Da li ih podilazi jeza od udarca ili ogrebotine čak i kada ne postoji takva pretnja, ili ih samo savladava strah od prolaznosti dodira? Osećaju li da im nametnuta ili izabrana izolacija umrtvljuje telo i duh? Ili uporno čekaju da se pojavi taj jedan čiji će zagrljaj postati plafon njihovog smisla? Kako nakon fizičkog odlaska bliskog, ili bolesti, ili dugotrajne usamljenosti tek tako možemo da se prepustimo tim zaista postojećim maserima naše nasušne potrebe za dodirom, i kako racionalno objasniti nuždu plaćanja da bi nas neko dodirom podsetio da smo živi? Umemo li da dodirujemo bez zadrške i granica? Da. Možda. Ne.

Postavlja se i pitanje, da li gubljenje potrebe za fizičkim i duševnim dodirom znači zastranjivanje? Prvo će nestati pre, drugo traje do poslednjeg daha. Prva će i pored lakšeg i bršeg zadovoljenja otići sama, druga će u samoći patiti. Mada sam sve sigurnija, da kada ti postane svejedno, onda više nisi živ iako drugima tako ne izgleda. Mislim i da se umetnost davanja i povezanost sa drugima uči. Za to nije potreban talenat. Samo Ono što te iznutra oblaže i ispunjava, i htenje da daš, i to mnogo više no što možeš dobiti. I to besplatno.

Dodirujte. Utonite u mekoću i toplinu onog ko vas dodiruje. I obavezno odgovorite na ona gore postavljena pitanja. Zagrlite svoju istinu, to joj je potrebno, koliko i ona vama.