Month: October 2017

Zeus Olympus

“Lepota čak i kada stvara konfuziju i biva subverzivna, uvek nosi poruku pomeranja!” – reči su autora Jana Fabrea čiji je znojavi izvođački napor bez ozbiljne konkurencije ubedljivo odlukom očarane publike osvojilo lentu ovogodišnjeg, 51.og Bitefa.

Poruka je shvaćena. Pomerena sam. Priznajem. Ne stojim na ustaljenom mestu, taknuto – maknuto. I konfuzna sam. Moj život više nije isti, niti će u duhovnom i vizualnom smislu išta biti kao pre. I subverzija je u potpunosti uspela. Oborena sam, s nogu, s uma. Istina je – lepota u svoj mogućoj različitosti ume da oboji esenciju egzistencijalizma, ovog našeg banalnog, ukolotečenog doživotnom među nevidljivim rešetkama. Njene nijanse su presudne za preživljavanje dogmi kojima prokleto robujemo tražeći smisao realnog, koje je zapravo ništa drugo no laž paralaže. To stvarno je samo nevidljiva pošast koja nas je progutala, dok čekamo da nas u vidu ispljuvka aterira na podnošljivu tačku večitog lovišta. Zrna smo obeznadežnosti, u neprebrojivosti ispaljenih rafala, neshvaćena a tako željna da budemo razumljena. Zato je potreban ishod, težište u kome, poput klimaksa erotske zadovoljštine, možemo da odemo mirno. Prisutni u opštoj odsutnosti. Fascinantni i fascinirani.

A počinje i dešava se otprilike ovim redosledom:

Oni šapuću njima u anuse, odaju im najveće tajne koje se selektivno vare kroz gastroenterološki trakt, i u vidu najvažnijih, fizički najjačih i najspreminijih za prepreke, izlaze onom kome su uduvane, kroz usta. Znak da velika mudrost traži preneto znanje, vreme, moć sažimanja, i pre svega otvorenost ka bliskosti koja ne poznaje nadmenost i ograničenost ličnim iskustvom.

Mnogo sirovog mesa, džigerica, iznutrica, sa kojim treba biti nežan, dodirivati ga, ali i kinjiti, razmazivati, kidati zubima. Spona životinje u čoveku, čoveka sa životinjom, životinja sa ljudskim skeletima. Iskonska povezanost sa prošlošću koja je moralnim predrasudama i zabranama svedena samo na hirurške ordinacije, mesare i izolovane slučajeve tkzv. zločina.

Lanci. Preskakanje istih. Život je lanac. Naš DNK je lanac. I teret koji treba savladati. To mogu samo najuporniji, najizdržljiviji. Posrću, greše, ponavljaju, njihovi mišići su u strahovitom naporu. Dobiće i modrice. I upalu. Ali ne sme se stati, jer je pad smrt. Lanac treba i oblizivati, odmoriti ga nežnošu. Jezik je mek. Pokret jezikom savladava svaki otpor, teskobu, čak i čvrstinu jednog lanca. Života.

Ona drži u rukama nevidljivi, očito u dobrom statusu, muški polni organ koji joj naizmenice unutar obraza živahno pleše. Levo i desno. Dve polovine jedne celine čija igra kulminira belim eliksirom koji joj curi niz bradu. Umorna je i presrećna. Sigurno i nevidljivi, sada već u nikakvom stanju, organ.

Oni i one gromoglasno kažu – fuck. I gledajući u nebo naređuju mu, mole ga, izazivaju da ih uzme. A on ih ostavlja. Da pate ovozemaljski život i sate predstave koji su pred njima. Jer život jeste patnja, i mi Njega ponekad molimo da nas uzme, ebući mater svima redom, pa i Njemu inadžiji, i okrutnom scenaristi naših mizernih života.

Srca u akvarijumima. Krvava. Jer srce uvek krvari, zbog ovog ili onog. I zarobljeno je, poput ribe kojoj je tesno. Ono bi da izađe, ili dobije veći akvarijum, da može i da leti, trči. Tesno je. Zato i krvari. I treba ga stiskati rukama, da se primiri, sputati mu sluđenost.

Oni su u belom. Ali život nije belina. Odjednom, počinju da se kolorizuju. Život te boji, zamazuje, ostavlja ti fleke koje se ne skidaju, osim ako nisu neke kineske, nekvalitetne, a tek pa te neće uopšte da se skinu, ko zna od čega su. Neki su ofarbani svim mogućim farbama, neko tek sitnim mrljicama. Ali su svi obojeni, jer čistote, nevinosti nema.

Oni i one sa biljkama, sadnicama u saksijama. Rukama vajaju izvađeno korenje, predigruju sa zelenišom koje željno iščekuje da bude koitusinirano. Najpre su nežni sa njima a onda sve prerasta u strastveni odnos. Možda je i lišće opalo od strasti, ne mogu se setiti. Posle toga nije bilo upaljenih cigareta, iako je zajapurenost svih aktera, pa i onih zelenih bila uočljiva. I biljke imaju pravo na produženje vrste, mada je seks kao seks apsolutno dovoljan.

On perkusionistički lupa, dok ona ogoljenih grudi udara ritam. Bubnjić mami na pokret. Oni sa svojim najvažnijim polumlitavim instrumentima igraju, napred-nazad, levo-desno, pa ukrug. Ritam je važan da se ne ispadne iz celine. Neuvežbani umiru ukoliko ne znaju da je otkrivenost uslov. Uslov za prihvatanje činjenice da smo goli rođeni ali da ćemo glupom greškom obučeni otići. Život je zapravo i sirtaki. Bez njega, i bez uza, i bez girosa, i grčkog mora, propast rom-antike, i prošlost bez smisla. Inače nisu svi isti, a i lepota je uvek bila u različitosti. I smislu za ritam.

Svakoj igri sledi smirenje. Oni spavaju u dream time-u. Uvlače se u vreće, tražeći kao obični smrtnici snagu za nastavak jave. Gledaoci imaju izbor – mogu da posmatraju tuđe snove, ili da prespavaju još nešto od sopstvenih života.

Odmorena i nakupljena energija skače. Uvertira za sređene rupice koje čekaju stilizovano stavljanje nežnih latica na njihovo lice. I one zaista procvetaju od usporenog čina ulepšavanja, na vulve mislim. Neke imaju i dlačice, što je medicinski definitivno zdravije. To zbog infekcija, a ovde se baš može zakačiti neka ozbiljna, prljavština je na sve strane, mada se svaki imunitet stiče suočavanjem i konačnim ogluglavanjem na problem.

Potom oni nose masku. Čini mi se Sokratovu.  Ili ipak onog koji mi je u naslovu, svi mi ti stari Grci liče. To je onaj čuveni mudrac koji je jednom prilikom izjavio:  “Ženite se u svakom slučaju. Ukoliko dobiješ dobru ženu bićeš sretan; ukoliko dobiješ lošu ženu postaćeš filozof “.  Da li je Jan Fabre srećno oženjen ili duboko nesretan filozof? Poruka je sigurno skrivena negde ispod dasaka koje život znače.

Mlečno bela gusta farba sliva se niz njihova gola tela. Nesrećni su. Nesreća uvek klizi na telo, čineći te prljavim, lepljivim, bespomoćnim. Želiš da se opereš, ali je njena tekstura i težina brža i jača od tvoje reakcije da je izbegneš.

Gola, živa telesa u odeždi kipova se tresu. Unutrašnji napon se prazni. Bolje je da se ne dodiruju jer povezano strujno kolo izaziva kratke spojeve. I smrt. Diode i elektrode.

Oni su u sedećem, stajaćem, ležećem položaju, goli. One im prilaze i škrope ih svetom vodicom po genitalijama. Da im kite budu zdrave, vesele, debele i prave. Da budu dugovečne i korisne. Potom im raspoređuju svećice po udovima i glavama, zarad osvetljavanja njihove fizičke i duhovne lepote koju ne sme progutati mrak.

Estetika prelazi u viši nivo. Umesto sebi, one sada njima lepe latice po očiglednim mrtvuljcima. Sve klonulo od umora.  Za uterivanje snage, prava operska u beloj odori, poput Afrodite, im poje. Muzika je muza podizanja.

Žudnja, strast, izazov, ružnoća odbijanja. Tri ogoljena cveta između šest nogu, sa već poznatim laticama oko fontane života, uporno beže od njegovog oprašivanja. On ih besomučno po sceni juri, jer mu se nude, ali pokvareno ženski ne daju. Pokoleban, ponižen, potonut, odustaje. One mu prilaze i poput oktopoda vešaju o vitko telo koje počinje da posrće od tereta. Svaki je muškarac nosač, a žena pijavica.

Čajnici na struju iz koje izlazi para koju treba udahnuti. Aromu koncentracije i bistrine. Nju ugrožava magla. Zavesa koja život čini nejasnim, a staze i puteve nesigurnim. Ipak, tu su džigerice. One su simbol trpljenja, i izdržljivosti. Ukoliko je sami sebi ne pojedete ili ne dozvolite da drugi to učini, imate budućnost.

Glavni glumac je lanac. Oko njega se prepiru i nadvlače ga sada sporedni akteri, muškarci i žene, boreći se za prevlast, pobedu, imanje lanca. Jer imati lanac u svojim rukama, znači imati vlast. Nad drugim i nad životom. Znači pobedu i oružje u rukama. Od umora sedaju na pod i ližu voćne sladolede. Hladno pročišćava misli.

Na scenu stupa žena koja je u posedu lanca. Besno mlatara tim oruđem, tražeći svoju pravdu. I smisao protkanim kroz karike. One život čine pletenicom bez suvog grožđa.

Dvojica. Gologuzih. Jedan zavlači svoje prste, šaku, u guzove drugom. Simbolika uvlačenja u anus onom ko ima moć. Ali, treba se uvući ceo. Tada je sigurnost obećavajuće sigurna. Duboko, prožimajuće, prosvetljujuće iskustvo.

Oporavljene, iako nebitno da li žive ili plastične, biljke ponovo postaju cilj. Tema nad kojima hemičari i fizičari vrše eksperiment provere izdržljivosti. Nauka menja suštinu, pronalazi odgovore, čak i za pitanja koja još niko nije smislio. Uništenje je osnova novog rađanja.

Dream time po drugi put. Oblaci u vidu vreća za spavanje sa svojim čaurama, mirno plove po sceni.

Gimnastika, razmrdavanje, nešto nalik na publiku koncerta trance muzike, ali definitivno nedostaje pratnja Armin van Buurena. Veliki propust.

Polugole Venere vade bele trake. Nekima izlazi iz ustiju, nekima iz super zvezde. Trake su različite dužine, možda u zavisnosti od dubine svemira. Ili zbog starosti mraka. Bele su jer su simbol devičanstva, savršenstva, svetlosti. I kazuju mnogo o iskonskom, sadržanom u ženi. Mnogo različitih jezika. Engleski, francuski, grčki, italijanski. Svet je internacionala. I razumemo se, čak i kad ćutimo.  I ne razumemo se, čak i kada pričamo. Trake koje su ispale iz svojih izvora bivaju vezane oko njihovih sjajnih čela. One postaju boginje. Besmrtnice.

One imaju prava da se hrane iznutricama lešina. Humanoidnih i animalnih. One mogu da se njima ogrću, miluju ih, kidaju, spajaju sa svojom kožom. Mogu i da ih pojedu ako žele. Možemo biti ne samo hrana, nego i birati čijom krvlju i truplima ćemo produžiti svoj život.

Novi krug snova, osim jedne koja ulančana pleše. I sa teretom koji obavija, može se igrom suočavati. Nijedan lanac ne može biti prepreka letenju bez krila.

Ona sedi i nonšalantno pipa svoje nestidljive dlačice dok joj se iza leđa primiče, sa već ranije spomenutim lepljivim belilom po telu, sapatnica malenih opuštenih grudi koja ima platnenu kobasicu sa jajima među nogama. Ima i par noževa za pojasom i u ruci. To je feministkinja, borkinja za ženska prava. Iako obigrava oko obične, neprosvećene i nesvesne svoje potčinjenosti žene, delujući preteće, sečiva grubo zabada u pod, kao ljuta žena u muškarce koje mrzi. Iskaljena, srećna igra sirtaki. Ona sa razjapljenim dlačicama diše sa olakšanjem, jer nije žrtva, i jer ima ko da joj čuva leđa, makar satarom i na silu.

Oni su sada žene. Obučeni u haljine. Obučeni u šminku. Obučeni u telesnost XX hromozoma. Oni mogu biti i žene, samo ako hoće. I one su sada muškarci. One su snaga veličine XYX. Simbolika jedinstvenosti Jina i Janga, i nesputanih izbora. I transvestitije koja s neminovnom dozom bola koji je sastavni deo rađanja novog, doživljava katarzu.

Opet zelenilo. I zemlja. Dodir sa prirodom koju je potrebno zauvek spojiti sa ljudskim. Samo tako može da preživi. Priroda ili čovek?

Razapeti lanci između njih(oni) i njih(one). U parovima su, vezani njime.  Neraskidivost kao uslov za džandrljanje i podupiranje u starosti kad deca, ako ih ima, odu. Gvožđe kao preduslov okova oko prsta. I relativnog spokojstva da se leš ne raspada mesecima dok ga jedu pregladnele mačke jer ne postoji iko kome je bitan. I naduslov da se može produžavati ili skraćivati, dodavanjem ili oduzimanjem dužine, po potrebi i po intenzitetu osećanja. Ali da, neki su njime sputani. Neki ga čvrsto privijaju.

Maslina – Simbol Božanske brige za ljude. I snage, koju je potrebno dobro međusobno utrljati u preumorna tela. Homerovo je to tekuće zlato, a i dobar melem za podizanje odanosti i vernosti po Odisejevom i Penelopinom iskustvu. Najbolje je kožom upijeno ako se valja po podu, u duetu sa svojim parnjakom.

Ali život nisu samo masline. Život su pre svega boje. Šarenolikost smisla gde ništa ne sme da preteža. Treba se prepustiti vatrometu, dozvoliti da te poprska strast, kreativnost, idealizam, harmonija, inteligencija, misticizam, težina i vrlina. Treba proći ispod duge, ne zaliti se jedinom bojom kojoj tvoja srž stremi. Jer je pasioniranost, nepromišljena usredsređenost, odanost – gubitak.

Njih četiri. U odori Eve, dok još nisu poslušale zmiju i zagrizle voćku. Sa akvarijumima kao matericama koje će iz sebe iznedriti smisao. Jedna po jedna iz svojih breskvica, neznatnim naporom izbacuju po jedno drveno jaje. Izbacuju svoje seme koje će se u plodnoj vodi očovekovečiti.  I ovaj, naš, poseban, svet učiniti nezamislivim đubrištem na kome opstaje samo najupornije cveće. I masa korova.

Kraj.

24-časa frenetične igre kroz koju je prožet smisao prošlosti, sadašnjeg i onog što dolazi. Delo koje (raz)otkriva sav jad, znoj, lažnu krv i prave suze, očaj i sreću, mahnitost i nežnost zrnevlja ovog našeg univerzuma. Magija je bacila publiku na kolena i ubrizgala joj delirijum iz koje se neće dugo izbaviti. Aplauz obožavanja. Divljenje sunovratu čovečanstva koje je zapravo Feniks umotan u prevarantske rite, koje će odbaciti i još jače odleteti u nebo.  Beogradska publika je rekla veliko DA i gospodina Fabrea simbolično krunisala maslinovim vencem. Osvojili smo Olimp. Zajedno sa akterima koji su pomerili granice fizičke izdržljivosti i skoro latentne mutavosti, osim ekscesa urlanja, vrištanja, orgazmiranja, nekoliko emotivnih monologa i visokog C kao intermeca, uspeli smo da zgrabimo zlatnu medalju za izdržljivost. Dodatni bonus je i sertifikat o dosegnutom stepenu intelektualizmičnosti koji su dobili svi aplauderi i ponosni posmatrači ove….baljezgarije.

Tačno je da sam utrošila 45 minuta za prelet preko svih 6 delova ovog nazovi umetničkog performansa na YT-bu, jer je još tačnije da ne bih provela dan i noć da otpratim išta slično i pored sve ljubavi ka pozorištu (ne mogu da zamislm termos, četkicu za zube pod miškom, sendvič u tašnici, i bauljanje od neispavanosti od čega počneš i da haluciniraš na kraju). Tačno je da sam bila zaintrigirana tekstovima iz novina i komentarima svake vrste, i poželela da barem malo imam uvida o čemu se radi (nisu bili presudni visuljci koji igraju u ritmu sirtakija), te tako sama donesem neki sud, iako su sudovi iz ruke pasivnog posmatrača (tj. onog kog ne zapljusne pravi znoj i pokret uživo) možda osakaćeni nedostatkom nečeg onog, što samo oči u oči može da dâ.  Tačno je da je bilo mesa (svih vrsta, i krvi, i razvlačenja) na izvol’te, ali Bože moj, pa nismo od juče, znamo kako šta izgleda, nećemo si iskopati oči sa par manje-više tvrdih kolaca i manje-više odlakavljenih pica. Tačno je da su glumci i glumčice u dobroj formi, da bi mogli komotno u vojsku s obzirom na stepen pripremljenosti i izdržljivost, telesno najvećma prijemčivi za očni aparat, imaju savršenu gestikulaciju i mimik(ričk)u transformaciju mada je gomila radnji bila repetitivna i ne naročito inventivna (osim onih pokretljivih jaja u poslednjim minutima, što je za respekt i promišljaj kako te žene nikad neće imati problem sa nevoljnim oticanjem mokraće u starosti). Tačno je da je lepota u oku posmatrača, i da se o ukusima i te kako raspravlja, jer sam tačno sigurna da sam s ovakvim mišljenjem upala u grupu primitivaca koji ne shvataju poentu. I da za mene, kako rekoše dubokoumni, poznati kritičari koji su od silnih utisaka posle predstave plakali i gutali sline od tolike lepote, nema spasa osim da se vratim tamo odakle sam došla – u pravi srpski rijaliti sa Macama i njihovim prostačkim sisama koje Homer ne bi pogledao. Tačno je da nikada neću shvatiti autora koji već skoro 30 godina briljira alternativnom pozorišnom scenom i čija se karijera bazira na specijalnim scenskim eksperimentima koji podrazumevaju bacanje mačaka niz stepenice, puštanje žaba po pozornici, pranje čarapa u kofama, lupanje presamićenih golih ženskih pozadina pred gladnim tuđih guzova očiju, crtanje slika sopstvenom krvlju (što je mnogo veći podvig od onog Tima Patcha, nazovi Pikasa II, koji stvari iscrtava svojom alatkom po platnu), sopstveno zatvaranje na tri dana i noći u belu kocku koju je iznutra iscrtavao hemijskom. Poznat je i po svojim vajarskim delima, u kojima preovladava mozak (volela bih da proučim njegov, i ako nekom bitnom to isto padne na pamet, neka reaguje, valjalo bi da se isti turi u formalin i podrobno ispita). Kuhinju mu je projektovala posestrima po egzibicionizmu i glupostima (koje su mi, priznajem, nekada bile intrigantne, ali sam u međuvremenu postala konzervativna primitivka), naša a tuđa – Marinče Abramovič. Kad smo već kod toga, ima li u toj kuhinji dovoljno satara, noževa i tiganja za pohovanje mozgova, i zamrzivača za posledice onolike fascinacije džigericama i krvlju? Tačno je da je on multimedijalni umetnik, da ne brzam sa znacima navoda, i da uspeva da spaja operu, dramu, i balet, i da ne ostavlja ravnodušnog nikog (pa ni mene, koja se u par navrata toliko smejala, i dizala obrvu i želudac na pojedine iščašenosti), i da za sve to osvaja nagrade, i da će umreti slavan a ja ostati samo bedno piskaralo koga čita par slučajnih i nekolicina vernih prolaznika. Tačno je da ovde na primer mnogo toga fali, na primer – zašto publika takođe aktivno ne učestvuje, skida se, urla, premazuje? To bi pomoglo na interaktivnosti i nepostojanju barijere, jer su jedni egzibicionisti a drugi muljatori koji se naslađuju (dvoličnjaci u pravom smislu reči).  Gde su prave životinje, deca, crnci, žuti u ovome? Fail!

Tačno je da na sve ono što on radi mogu da kažem samo jedno – pa, ili – i?

I da se zapitam, da li je mera intelektualnosti u razumevanju onog što većina ne kapira ili mu se (poput mene) ruga jer ne ume da kopa po slojevima kao što Intelektualac ume? Da se zapitam, dokle diletantizam i šokiranje banalnostima može da ide? Da se zapitam, zar umetnost ne postoji da bi joj se divili i hranili se njenom lepotom, koju ipak ne čine golotinja bez svrhe, primalni krici i krv, makar kao obojena voda, i pokušaj ubeđivanja da se grčke ili bilo čije tragedije mogu prezentovati i na ovakav način?  Da se zapitam, da li bi se mogli poslati srednjoškolci ili studenti FDU-a, da ne pročitavši originalna dela odgledaju ovakvu i slične predstave i razumeju baš sve što su neke Odiseje, Antigone i ostale starovremske napisane dogodovštine imale da kažu? Da se zapitam, da li ta ista umetnost našu strašnu, ili prihvatljivu, ili u mnogim aspektima lepu stvarnost, mora da ubljuzgavi do besmisla i da ako ne misliš da je taj pristup u redu, da je sa tobom, i zbog tebe takvog sve naopako? Da se zapitam, gde i zbog čega sve brže nestaju reči među ljudima i za ljude, i da se sve više život, pa eto u neku ruku i ovaj pozorišni, manifestuje slikom (najbolje nekom šokantnom, intrigirajućom, o kojoj će se pričati, lomiti koplja i odrvenjeni jezici)? Ovo Bitefovsko Epsko putovanje, izazvalo je mnoga zapitkivanja u mom nerazumnom umu.

“Kritike sa desnice u vezi s predstavom ‘Olimp’ su bile bedaste i tupave i svako je mogao da ih diskredituje malim prstom, ali kritike sa levice nisam očekivao, mada su takođe banalne”, kazao je Ivan Medenica, selektor i umetnički direktor Bitefa. Kao bedasti i tupavi desničar, zaključujem da ću se ipak držati isključivo, i samo, iako nažalost retko jer sam tako u nemogućnosti, nekih predivnih predstava zbog kojih vredi odsedeti dva a ne 24 sata. Otpratiti ih bez daha, otplakati malo tokom izvođenja, i biti pod njihovim utiskom ko zna koliko dugo. Zahvaljujući pravim glumcima, čarima njihovih dočaranih reči i pokreta, smislu koji je očit, težini koja je spojiv deo…i to se desilo. Hvala Proviđenju na nekim putevima i prilikama.

I? Predstava “Olimp” je po mom mišljenju jedno obično sranje. Shitina, što bi se reklo. Desnica mi se pozlatila.  Prijatelji dragi, ako čitate ovo i ako sam vam povredila ukus, šteta. Maski nema. Nepokajnica.

A kome je volja, može evo uz čaj, pivo, mleko ili špricer, biftek ili ramstek, uvaljen u jastuke ili na hoklici,  na miru, za džabaka da pogleda ovaj ogled. Samo prvi deo, ostali se mogu potražiti okolo:

https://ok.ru/video/66484078564619-7