Ne moraš da objašnjavaš zašto. Verovatno ni sam ne znaš, a sigurno to nisi želeo jer si život itekako voleo. Ni kako, jer je sada nebitno. Ni kada, jer od toga neće nikome biti lakše. I ne možeš, jer si već postao svetlost.
Sinadine, ti koji si uvek imao vremena i želje da čitaš moje blogove, i podržavao me u pisanju, nalaziš se ovde, na ovom belom ledenom papiru, kao moj gost, kao moja tema, kao moja žudnja da iskažem svo divljenje, poštovanje prema tvom biću koje je nažalost, samo na par godina, došlo u moj život. Postali smo virtualni prijatelji, a eto, i ne sećam se kako je počelo, ali je trajalo do poslednjeg trena, do momenta kada si krenuo na daleki put. I bilo je toliko lepo, smisleno, neobavezno, lagano i osećajno to druženje, da sam mnogo puta pomislila kako je divno i neki Božji dar imati te za druga, makar tu negde, sa one strane ekrana, a opet ne toliko daleko da nije moglo da se potvrdi i viđenjem… ali, nije se dalo. Sigurna sam da znaš da sam uživala u svakoj tvojoj pošalici, komentaru, igri reči, ozbiljnom komentaru, dijalogu, predlogu, idejama, i namerama koje si javno ili privatno delio sa mnom, sa mnogima koji su te rado pratili i čuvali kao dragog sagovornika. Imao si malo godina za toliko zrelog promišljanja, strpljenja, čak i ostvarenja iako ti je život sam od početka podmetao ogromne prepreke. Nisu te ometale, ne onoliko koliko bi možda neke druge, naprotiv. Ostvario si se u svom poslu, i u svojoj ljubavi ka muzici. Uspeo si u svemu što si namerio, a nadam se da je do kraja doveden i tvoj poslednji projekat kome si se neizmerno radovao.
Samo si promašio jednu stvar Markiću – nismo se ljudski pozdravili, a nisi ispoštovao ni red, gurao si se ispred onih koji su po datumu putne karte ispred. Ne znam zašto je ispalo tako, a bio si najvaspitaniji, najkulturniji dečko svojih godina koje poznajem, onaj koji je uvek poštovao starije – naljutio si me! Neću ti to zaboraviti, ali si se otkupio svojim bezmernim humorom, lucidnošću, mudrošću kojom si plenio i činio da se čovek od srca smeje, veruje, nađe nadu za dalje. Nema šanse da te ljudi zaborave – odradio si dobar marketing! U tome si bio stručnjak, znaš već, znam već.
Sinadine, najdraže moje biće, zaliću ove nedovršene reči ne samo suzama koje si mi obilato izazvao zbog bega u nešto, negde, tamo, što odavde ne vidim(o), nego i onim javorovim sirupom koji sam obećala ali nije stigao na tvoju adresu. Mnogo mi je teško zbog svega ali sam i mnogo radosna jer si ipak, malčice, bio tu. Sigurna sam da si već zauzeo poziciju za klavirom, negde gore, i da komponuješ neke nove nebeske, ne mračne i teške, simfonije.
Beskrajno te voli i zauvek ceni tvoja drugarica.
Hvala ti za sve… a ova mi je omiljena:
https://www.youtube.com/watch?v=iqjDNpw7hIk&ab_channel=URVINA
Lavirintiranje 