Zločin

Realno bol(es)no

Na osnovu člana 49. stav 3. i člana 58. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 107/05), gospodin neimenovani Ministar zdravlja, neimenovanog dana neimenovane godine, potpisao je Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama. Prema tom dokumentu zdravstvenom ustanovom se mogu smatrati domovi zdravlja, apoteke, zavodi, bolnice koje mogu biti opšeg i specijalnog karaktera, a tu su još i klinike, instituti, klinički centri i privatna praksa.

Prema istom Pravilniku, zdravstvena zaštita obuhvata očuvanje i unapredjenje zdravlja, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, dijagnostiku, lečenje, rehabilitaciju i još mnogo toga. Službeni Glasnik RS takodje izlaže da na teritoriji zemlje postoji pet državnih specijalizovanih psihijatrijskih bolnica, doduše malo neravnomerno raštrkanih sabirnih centara za duševno obolele, ali sa doskora pristojnim kapacitetima. Na osnovu nepotpune evidencije postoji mišljenje da u Srbiji ima izmedju 300 i 400 hiljada mentalno obolelih osoba. U to se ubrajaju svi oni koji su bolnički i ambulantno tretirani, i za koje postoji dokumentacija da su se zbog nekog razloga obratili lekaru. Ono zbog čega ovaj tekst grca od pitanja koja tek predstoje a koji za uvod ima ovo, jeste – zašto se konačno u registar firmi istovrsnog sadržaja a kao dodatne ne uvedu Rijaliti institucije?
Jer:

Uključenjem tv-a, otvaranjem novina, šetnjom internetom Vi automatski doživite vizuelni i čeoni udar nekog Rijalitija koji se u celosti i celodnevnosti informativno prati. Trenutno ih ima 3, i tu je reč o tipičnim psihijatrijskim pacijentima kojima je po zajedničkom pristanku prepisana izolacija u odgovarajućem trajanju, a koje nadgledaju odgovarajuci stručni (zdravstveni i ostali) timovi. Noćno dežurstvo i video praćenje je obavezno. Ima i gerijatrije iako je mladja populacija prisutnija, ali bolest svakako za godine ne pita. Ukoliko se pažljivo osmotri, a iole skoncentrisan amater može da da svoju ocenu, dijagnoza stanara je spektrolika: afektivna psihoza, depresija, hipohondrija, demencija, paranoici, preterano proždrljivi, polu i nelečeni alkoholičari, šizofrenici, dezulionisti, tabletomani, suicidalni su tek u tragovima, psihoseksualni poremećenici, narkotičari, egomanijaci, isključivo kompleksaši više vrednosti, i tu i tamo mirni kod kojiih ne možeš da dokučiš šta će tu osim ako im je trebao odmor. I honorar naravno. Mada, ispod mire sto djavola vire. A odakle su svi ti utekli i gde će završiti, to niko živ ne zna ili se upravo zna.

Tu su i dopunski Rijalitiji u kojima ti procenjuju igrački, pevački, humoristički, kuvarski, modni i ostale talente, što bi valjalo uvrstiti u institucije otvorenog tipa ali sa manjim posledicama po zdravlje posmatračke i oblizujuće nacije, iako se i tu od strane strukovnih sudija vrši kliničko ispitivanje EEG-a, konsultativna i timska dijagnostika. Štavise, tu još možeš da se zabaviš i kao naučiš nešto. Ima i Rijaliti polu-živih političkih emisija. Onda medjudržavni cim Rijaliti. Potom verski, rasni, interstelarni Rijaliti. I Rijaliti iza Rijalitija gde dijagnozu treba odrediti glasačima i pošiljaocima sms poruka, ili ih priključiti u Direkt Rijaliti.

Ono što bih volela da znam, a očekujem pozitivne odgovore i stručnu pomoć od onih koji sve znaju glasi:

Ministrici saobraćaja, gradjevinarstva i infrastrukture – hoćemo li izgraditi još neki objekat za još neki Rijaliti?

Ministru trgovine, turizma i telekomunikacija – možemo li da postojeće Rijaliti objekte-projekte iskoristimo kao domaće turisticke hot spots ili da ih iznajmimo na 99 godina?

Ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – hoće li ovi ljudi, učesnici dobiti zasluženu nacionalnu penziju?

Ministru kulture i inofmisanja – da li bi bili ljubazni da se ovaj program vrti 25 sati dnevno i bez reklama molim?

Ministru rudarstva i energetike – mogu li oni nevoljnici koji su dosadni i zalutali tu, da se pošalju malo u rudnik na prevaspitavanje?

Ministru finansija – mogu li se iz Budžeta odvojiti malo bogatiji honorari za učesnike?

Ministrici poljoprivrede i zaštite životne sredine – da li bi ikako bilo moguće da se kao pomoćna radna snaga uvezu Rumuni, Bugari ili bar Sirijci da se ovaj naš narod u Rijalitiju ne muči sa svinjama i baštom, a za ove u Parovima i Velikom bratu da im spremaju obroke?

Ministru pravde – ako je moguće da se tuče i svadje nikako ne sankcionišu izbacivanjem iz Rijalitija nego da se time naprotiv stimuliše fizička sprema i kondicija aktera.

Ministru omladine i sporta – šta mislite da se svima za učešće dodeli po jedna zlatna medalja a pobedniku zlatni pehar koliko je učesnik težak?

Ministru unutrašnjih poslova – da obavezno postavi kamere ispod ćebadi i u wc-u, da sve bude transparentno a ne da nas lažu da je bilo intimiziranja ili da se vrše lažne optužbe ko je zamazao čučavce.

Ministru prosvete, tehnike i tehnološkog razvoja – da dozvoli maloletnicima da se prijavljuju i učestvuju, a mogli bi i njihovi profesori jer realno – tu mogu da kao intelektualni motor jedu i piju za džabe a dobiju i vešakratnu pomoć.

Ministru odbrane – mogu li se oni nabildovani muški mačići regrutovati u specijalce?

Ministrici državne uprave i lokalne samouprave – može li malo da se dislociraju ovi Rijalitiji na lokalni a globalni državni nivo, ono kao – decentralizacija?

Ministru privrede – može li se u Registar privrednih aktivnosti uvesti – Rijaliti privrednik i da one uspešne šaljemo na medjunarodnu razmenu?

Ministru spoljnih poslova – možemo li pobednike Rijalitija postaviti za Ambasadore i počasne konzule?

Ministru zdravlja – može li se gledaocima najnovijim uvezenim medicinskim aparatima amputirati iole prisutan moral, kultura, estetika, razum i da svi budemo ravnopravni kod šifriranja i prijema u psihodelične institucije?

Ministrici za evropske integracije i ministru za vanredne situacije koji su bez portfelja ali sa foteljom neću postaviti nikakvo pitanje jer smo očigledno licencirano sa Rijalitijima evropski integrisani i vanredno posebni. Mada, može jedno privatno i intimno – Da li bi oni lično i njihove kolege da se ubace u neki od ovih Rijalitija?

Premijeru i predsedniku ne smem da postavljam nikakvo pitanje jer su previše zauzeti a i ova Vlada bez njih valjda može ova pitanja da razreši sama. Ili ipak da pitam, samo da mi kazu – jel’ se u Rijaliti računaju i prenosi iz Skupštine? I stvarno, može li nekako kao što na početku smatrah, makar na o-ruk da se izglasa da Rijaliti institucije prošire grupu iz Službenog glasnika i da svi dobrovoljno participiramo u i za što uspešniji mentalni ekvilibrijum?

Poštovanih 300-400 hiljada ljudi, vi koji imate neku zaista bolnu muku, verovatno će kvalitet vašeg lečenja biti smanjen usled pojačanog priliva novih kolega a usled stešnjenih kapaciteta, ali morate shvatiti – ova državna Ludara sa svim ovim Rijaliti ispostavama mora da nahrani preostali zbunjeni narod. A i da od tog ludila taj isti narod beži ili ga se kloni, na kraju će sigurno posustati. Zato čuvajte svoje lekiće, i ni po koju cenu ne gledajte ni jedan Rijaliti jer je podjednako mučan koliko i vaša teška realnost. Neko će se od Vas kad-tad sigurno izvući, za razliku od većine neregistrovanih a Rijalitiju izloženih. I neka nam je svima, bilo nas 7 miliona ili pak milijardi, sa srećom.

(Novembar 2015)

Labudova ćutnja

Ostao je potpuno sam. I to se neće promeniti iako će pokušati da mu ublaže bol. Tako kažu oni koji dobro poznaju prepukla srca labudova.
Desilo mu se to prošle sedmice kada mu je dugogodišnju životnu saputnicu i dvoje nejači napao i ubio čopor pasa lutalica. Tako tvrdi zvanični izveštaj i očevidac koji je gomilu krvožednih rasterao (navodi se i prisustvo nekolicine pijanaca na ivici jezera koji su valjda sve to bledo i nemo posmatrali). Drugi, od pre samo mesec dana, govori da je drugom paru potomaka nesrećnih labudova Ise i Bise osakaćeno po jedno krilo. Krivicu za to snose opet životinje, preciznije – kornjače. Tako objavljuju sredstva javnog informisanja, ali osporavaju oni koji poznaju ove sporaće. Takodje je poznato da su psi, oni bez zvaničnih vlasnika, oduvek i svuda slobodno šetali, pa eto i pokraj poznatog para labudova, a dotične kornjače oduvek živele u dobrosusedskim odnosima sa istim. Čovek je naravno bio prijatelj i psima, i kornjačama i labudovima. Naravno Čovek, ali ne i životinje zvani “ljudi”.

Ono što se provlači kroz ovu priču kao sumnja (moja lična, da budem ipak jasna) jeste – kako su naprasno i odjednom neke životinje postale predatori naspram onih vrsta koje nikada nisu bile njihov potencijalni plen? Tačnije – može li se apsolutno verovati onome što se uzima kao jedino objašnjenje za ovaj krvavi pir u kome ima ovoliko nastradalih. Tačno je – to su životinje, a ima previše ljudskih žrtava koje nemoćno čekaju da se i njihova Pravda dostigne, ali su sve to zajedno – živa bića čija patnja zavredjuje i pažnju i nužnu pomoć. Krivica se baca na navodno gladne i neobuzdane pse, a u potonjem slučaju na site ali zle kornjače. Naravno, čovek je kao razumno biće tu da celu priču lepo upakuje, izazove malo zgražavanja, negodovanja, ljutnje i da se mirno okrene svom inače dovoljno komplikovanom životu u kome regularno vlada dovoljno neobjašnjivih iracionalnosti.

No, možda bi valjalo postaviti pitanja – zašto i otkud toliko nezbrinutih pasa na ulicama? Šta prihvatilište za pse čini (osim pokušaja hvatanja i socijalizacije težih slučajeva koji se očigledno loše procenjuju pa ipak nakon hranjenja puštaju nazad na slobodu), i čini li dovoljno da je bukvalno svako izložen riziku od napada, koji se naravno veoma često dešavaju i ne mogu biti uvek opravdani nedostatkom hrane za napuštene pse? A samo u Novom Sadu, gradu gde se ova tužna priča dogodila, postoji 7 udruženja za zaštitu životinja koji osim apela za dobro ophodjenje prema životinjama i njihovo usvajanje, teško mogu išta da učine da se ovakvi ekscesi ne ponove Zašto se pri tom prava životinja (u ovom slučaju, prava pasa lutalica) smatraju većim od prava ljudi da slobodno hodaju, bez straha da će biti napadnuti (a u dotičnoj priči, i prava ostalih, neljudskih vrsta)? Šta je sa stručnom tvrdnjom da kornjače nisu u stanju da nekog tako rane i osakate, a sada bivaju označene kao glavni zločinci za precizne, skoro hirurški izvršene rezove na krilima nemoćnih mladunaca? Da li su labudovi trebali da žive na nekom drugom, sigurnijem mestu, zaštićenom i od životinja i od ljudi, iako na svetu svaki veliki park upravo vrvi od čitavih porodica svakojakih životinja koje su maltene pripitomljene i ne boje se prisustva čoveka? I ko se tu zapravo može smatrati glavnim krivcem – ljudi koji su odgovorni za sredinu u kojoj žive, a time i ostala živa bića koja ih okružuju, ili životinje koje (ne) rade ono što im insinkt ili čista agresija nalažu da rade? Ko je snabdeven razumom i mogućnostima a ko može da (ne) čini stvari zbog kojih će biti obeležen kao opasnost ali ne i adekvatno uklonjen (jer mogućnosti a pre svega “humanost” ne propisuju takve drastične mere)? Kako se možemo trgnuti na neke stvari samo kada dodje do žrtava, makar i labudovskih, ali i to ubrzo gurnemo pod ogroman tepih silnih dešavanja koje ne umemo da rešimo, ili još gore, nećemo? Da li uopšte zaslužujemo išta lepo kada ne umemo da to sačuvamo i brinemo o tome?

Povodom ovog veoma neprijatnog dogadjaja koji je poprilično uzdrmao sve ljubitelje ove male labudovske porodice koju sam lično znala, a koja je krasila Dunavski park više od jedne decenije, i bila u nekom smislu zaštitni znak Novog Sada, tokom vikenda je održana protestna šetnja Novosadjana. Minutom ćutanja odata im je počast.

Uzgred, oglasila se i odbrornička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine koja pokreće inicijativu da se nastradalim labudovima podigne spomenik. Možda će time biti ovekovečeno nešto lepo, nešto što je bilo uzor i radost jednog grada, ali će zasigurno biti i svedok jedne zastrašujuće priče u kojoj je zakazao pre svega čovek. Labudu Isi je ionako sada svejedno. Njegovo srce je slomljeno. I ne samo njegovo…

(Oktobar 2015)

Kazna bez predumišljaja

capital-punishment

Nepune dve sedmice je iz sve snage, i od strane bliskih, ali i onih koji su (polu) nemo pratili jezovitu neizvesnost, prizivana nada, a mnoštvo najiskrenijih, najboljih želja hrlilo je samo u jednom pravcu – da se nestala, maloletna devojčica Tijana vrati svojoj kući, čila i zdrava. Potmula pomisao da bi nežnom, bezazlenom detetu od 15 godina moglo nešto ružno da se desi, posle višednevnog bezuspešnog traganja i suprotstavljenih informacija, odbacivana je bez milosti jer se …takve stvari dešavaju negde drugde, nekom drugom, i takvi ružni scenariji ne mogu jednu običnu večernju šetnju da preokrenu u nesto tužno i sa lošim krajem. Na svu nesreću i žalost, upravo se to i desilo. Male Tijane više nema.

Sa tim gubitkom je do nebesa i sa razlogom porastao bes i  ogorčenje prema vinovniku ove tragedije, prema čovekolikom hodajućem zlu koje se usudilo da tako olako, životinjski, besomučno prekine jedan mladi život, Premostio je noć svog krvavog pira bez imalo griže savesti, kajanja, grča, u zbirku sopstvenih veština od kojih mu je najbolje išlo tranžiranje zivotinjskog mesa uvrstio i ubijanje ljudi, a onda se spokojno vratio u krug svoje porodice, prijatelja, poznanika, sugradjana s molitvom da nikada neće biti pronadjen. Ko zna, možda je i tako moglo da prodje i nemali je broj priča istovrsnih ili sličnih svesnih predatora koji su uspeli da se sakriju u svoje jazbine i ostanu nepoznati, i porodicama žrtava i ovozemaljskoj pravdi. Na sreću, iako sreća ne može nikako da se provuče kroz ovu priču, ovaj je otkriven. Nevažno je čijom zaslugom će uvećati zatvorski fond šljama, iako one koji su na tome radili svakako treba pohvaliti. Nevažno da li je sam napravio grešku u koracima i ostavio mrvice ili kamenčiće kao tragove koje su razboriti, profesionalni i vredni uspeli da dešifruju. Nevažno da li je pravda ipak htela da ovaj slučaj osvetli ali sa druge strane baci senku na činjenicu da nade i želje za dobrim završecima nisu dovoljne za najbolje ishode. Sada je sve nevažno, osobito Tijaninim roditeljima pa i onima koji bi se ubice najradije odrekli ali ih krvna zrna spajaju u tragediju neslućenih srazmera. Nije uništen jedan, več mnoštvo života, a nemilosrdna sadašnjost zatvorila je puteve nekih lepših budućnosti.

Neko bi postavio pitanje, mnoštvo pitanja u stvari, već mnogo puta izgovorenih – ko je kriv za sve to što se desilo? Mala Tijana koja je posle ponoći sama šetala ulicom (a sve se to moglo desiti i u nekim ranijim satima ili čak da nije bila sama ali da je vinovnika nesreće bilo više)? Možda odsustvo organa za održavanje reda kojih uglavnom nema kada su najpotrebniji (i koliko policajaca u stvari treba da dežura po ulicama, trgovima, usamljenim ili posećenim mestima da bi se mi osećali sigurnim)? Možda društvo i sistem koji je ubicu napravilo takvim kakav jeste (neshvaćen, iskompleksiran, neostvaren, besan ili naprosto prirodno lud i predodredjen da uništava)? Možda …i pri tom nijedno možda i pored drugih potencijalnih možda, ne može da zasluženu kaznu za počinjen zločin smanji, jer bi takav pokušaj i nagoveštaj istog samo potvrdio da ljudi veoma lako i brzo zaboravljaju loše, kako bi lakše podneli neko sutra. Hajka i uzvitlana prašina povodom slučaja je velika. S razlogom.

Predlozi sankcionisanja ubice raznoliki su i krvožedni. Smrtna kazna kao mogućnost i kao potencijal za koji nema osnova, jer bi se država definitivno dodatno odrodila od evropskih standarda i njima promovisane ljudskosti i na neki način tolerancije za najteže zločine, stoji samo kao neostvariva pretnja najogorčenijih. Neki su za vremenski lagano ali fizički najsurovije mučenje zločinca. I svi jesu u pravu. Ali nikom se ne daje za pravo dok konačno onaj koji se pravom bavi ne izvaga stepen užasa i patnji kroz koji je prošla Tijana, kao i neke prethodne ali i buduće žrtve (jer zlo neće prestati sa ovim slučajem kakav god završetak ove priče bio, a priča nije gotova dok sud ne donese poslednju reč, pa ni tada jer će u memoriji najbližih to ostati neizbrisiv žig, bola i srama). Zakonodavstvo neće moći, koliko god u njemu osećajni i pravedni ljudi radili (a istina i pravda se ne rukovodi emocijama, mada bi definitivno trebala) da nadoknadi ove strašne gubitke.

Njega treba kazniti, nemilosrdno, grubo (iako njegova bol ne može biti ravna onoj koju je njegova žrtva preživela, i ne računajući uopšte patnju njene porodice), bez uzimanja u obzir ikakvih olakšavajućih okolnosti (koje će  neki ljudi, zvani advokati, sigurno prizvati, a ovom prilikom ne bih doticala tu temu, iako je podjednako teskobna po sve one koji su njihovim “stručnim” doprinosom uspevali da već počinjeni zločin svojom bezobzirnošću udvostruče, valjda u sprezi sa “višom silom” ili onima koji su to morali da spreče i još za pobedu pravde odgovorni), bez traženja opravdanja i rešenja koje nudi bele umesto prugastih košulja, bez milosti i sažaljenja kakvo ni sam nije imao kada je svojoj žrtvi oteo šansu za povratak u okrilje porodice i spokojan, lep život.

Ostaje samo, a to Samo nije tako jednostavna stvar, da na život i ljude oko sebe gledamo nekim drugim očima. Možda za početak da decu naučimo da se drže svojih malih “čopora”, svojih prijatelja gde god se našli, u koje god doba dana ili noći (a kasna noć i prohladno rano/kasno jutro je za neke uzraste ipak vreme koje traži, moli, zahteva neko drugo mesto bivanja, onu “ćeliju” društva iz koje se tako ubrzano beži, i to ne samo zbog ovakvih opasnosti, nego i nekih drugih funkcionalnih konsekvenci). Treba sebe da naučimo da se treba bojati i onih naizgled pitomih i dobrih (velikih meda-kasapina koji se slikaju za socijalne mreže sa svojim malim rodjacima odašiljuci nesumnjivu ljubav i nežnost), ali i onih divljih i loših koji su uočljivi na prvi pogled, pri tom i uzori i trepeti, a da tako masovno i hladnokrvno to pokazuju jer je to tako moderno i mužjački. Da treba zazirati i od žena jer one takodje nisu “operisane” od veoma čudnih poriva zlostavljanja nejakih i čak istopolnih. Da treba voleti, voleti ljude, probati da se zlo na neki smišljen način svede na ništavnost.

Treba shvatiti da je život stalno na iskušenju neslučajnih dogadjaja i neslučajnih prolaznika koji u jednom trenu mogu svu lepotu i jednostavnost življenja preokrenuti u košmar. Treba umeti da se takvim iskušenjima neprepoznavanja opasnosti stane na kraj, i pre nego što se dese, i nakon što se dese. Zločin bez kazne je najveća kazna sa umnoženim zločinom na plećima. Nadam se da je Tijana sada, iako daleko od svojih najdražih, ipak na nekom dobrom mestu. To nije uteha ili želja, to je samo jedina mogućnost. Ionako više drugih nema…potrošene su.

Žao mi je Tijana…neopisivo.