vrednosti

Ubodi želju

Višegodišnje, višemesečno, višenedeljno, višednevno, višečasovno razdiranje želuca, nerava, i kućnog budžeta uskoro će svojim krajem biti privedeno nekim novim počecima, propraćenim novim, lakšim ili težim prodorima i razdorima. Osnovci su upravo prošli prvi krug životnog pakla koji je doneo dosta preznojavanja, mučnine, (ne)očekivanih obrta, stresa, neprijatnosti ali i pročišćenja. Prijemni ispit u vidu troglave aždaje, tj. dana podeljenih po oblastima, a za rešavanje enigmi iz maternjeg jezika, matematike i natrpanih prirodno-društvenih nauka, prošao je ovog puta skoro glat. Nije bilo potplaćenih insajdera u štampariji (možda bi ipak valjalo razmisliti o instalaciji rendgena na izlaznoj kapiji za svaki slučaj na dan testegzita, ili pak angažmanu ginekologa i urologa za situaciju); maskirani napadači su poštedeli blindirana vozila sa pripremljenim testovima; policajci koji su ih ekspeditovali do školskih institucija nisu prodali dušu, obraz i profesionalnu čast; roditelji, rodjaci i iznajmljeni intelektualci se nisu verali po zidovima i prozorima škola kao u Indiji da dobace papiriće sa odgovorima. Deca su nešto ranije, odradivši kvazi tj. simulirani test, približno procenila stepen težine onoga što ih očekuje, a i stepen dotle stečenog neznanja.

U medjuvremenu su od strane savesnih roditelja vodjeni ozbiljni progoni već osvedočenih neradnika, kojima nije na pamet padalo da se uzbudjuju oko prikupljanja bodova za životnu sreću. Neažurnim i ravnodušnim je bilo svejedno, dok su ambiciozni za svaki slučaj imali kec u rukavu školskih zbornica, ili zlatnu rezervu koja će se otprazniti kako ishod naloži. Blagorodnim i ponosnim, jer imaju radne potomke koji znaju šta hoće, teško je padala samo činjenica da im neko srećniji a gluplji, slučajna greška ili nastavničko zlo, pokvari uspešno zacrtanu sudbinu deteta. Kod vrednih i znanjem naoružanih, tinjala je nada da se milion puta ponovljeni slučajevi prepisivanja loših djaka neće ponoviti, i da će pravda uloženog truda konačno savladati krivdu provlačenja nepodobnih. Falsifikatori znanja su očekivali da će original neznanja izgoreti u plamenu odgovornih da su svi isti, zaslužujući svoje mesto pod suncem, uz širenje dima da je neregularnost samo u razrogačenim očima poštenih.

Glat naopako su se opet pojavili zadaci sa dvojakim rešenjima i jednostrano prihvaćenim odgovorima, moždane talasne dužine su nesputanom mobilnom mrežom kojekuda išle u širinu, dok su pojedini prosvetni radnici obimnog dijapazona nepoštenja pokazali da je poštenije ne poveriti im ni nacrtanu ovcu na čuvanje, a ne djake na prijemnom. Potom je usledilo ubadanje želja. Neki su dobili opanke, tj. ostvarili svoje ili roditeljske početničke životne snove na putu ka budućnosti, dok su neki morali da se zadovolje obojcima. No živa je istina da je verovatnoća da će se opančari u odnosu na obojčare kasnije u životu provesti kao bosi po trnju, baš onako na štiklama. Tako da su želje na jednoj, a mogućnosti na drugoj strani jedan obična klackalica. Iliti rolerkoster iz Diznilenda u kome obitavamo.

U to ime, pameti stečenoj nakon četri godine srednjoškolske igrarije, ne preostaje ništa drugo nego da ozbiljnije promisli studentsku želju. Standardno, tehnički, medicinski, “jezičarski” i “psiho” fakulteti pucaju od pritiska zainteresovanih, dok ostali, iako dovoljno atraktivni no lakše završivi u privatnim edukativnim jaslicama već mirišu nadolazeću propast. Za iste novce, sa manje glavobolje, uz skriptarsku literaturu, ti “akademci” će studentsku šetnju zaokružiti nekim državnim masterom i doktoratom. Ono što svemu tome nedostaje jeste jedan “Gao Kao” kineski pristup, koji osim infuzije na prijemnom ispitu o državnom trošku, obećava i maksimalnu sedmogodišnju kaznu zatvora za prepisivača. Kako mi uvek krademo ideje od najgorih, to za nagradu dobijamo prekomerno edukovane kadrove sa ne- ili jošmalopasa’će-akreditovanih ”obrazovnih” institucija, gde se sa par telefonskih razgovora ili hiljadarki može dobiti neka diplomica, a odatle i pristojno diplomatsko mestašce, neka ambasadica, konzulatčić, ili u najgorem slučaju skupštinski restorančić, u pauzama od skapavanja po poslaničkim foteljicama, i redjanja pasijansa na laptopčićima.

Pretpostavku da će sve biti mnogo uspešnije, naprednije, novitetnije, usaglašenije sa zakonima Muhameda koliko i Hrista, uvećava činjenica da je na čelo Skupštinskog odbora za obrazovanje stupio muftija Muamer Zukorlić, poslanik BDZ-a. Zahvaljujući tome, omladina Sandžaka će konačno pokazati državi ko je i šta je. Zukorlićev neakreditovani univerzitet koji godinama unazad štanca diplome će konačno dobiti pečat. I mi ćemo poput Zukorlića jednog dana moći da imamo više od jedne žene (a što ne i muževa?), i konačno proučavati Kuran. Alah Isus i nebesa su na našoj strani. Samo ubodimo želju.

(Jun 2016)

Paradoksologija

Poznati su po strmoglavim Alpima, preciznim satnim mehanizmima koji skupoceno otkucavaju, ljubičastim kravama koje muču kao Milka čokolade a prvi ih izmislio sunarodnik pre više od jednog veka, plemenitim sirevima makar neki od njih bili budjavi, najsigurnijim, najtanovitijim, najbrojnijim i najkrcatijim bankama, službenim jezicima u četiri različita primerka, uštogljenoj ljubaznosti, novčanim kaznama ako vam padne na pamet da operete auto na Božiji dan kada pošten svet odmara, ili da piškite stojeći posle 22 h a muškarac ste, dok je najpametnije uopšte zaboraviti na toalet i puštanje vode iz vodokotlića u to vreme, bili muško, žensko ili hermafrodit.

Oni će definitivno preživeti bilo kakav, i pre svega nuklearni rat jer poseduju skloništa koja mogu da prime celokupno stanovništvo države u svoje okrilje. Najdefinitivnije je da će preživeti i bez 2200 eura bezuslovne mesečne nadoknade po glavi, čijem je uspostavljanju naginjala apolitična grupa (lenjština) entuzijasta, što je na referendumu odbacilo 78% poštenih i vrednih glasača koji smatraju da radio može da svira samo dok budeš radio. Možda je tome doprinela sugestija Vlade, svih partijskih, u ime naroda angažovanih levaka i dešnjaka koji su predočili da bi to Švajcarsku verovatno bacilo na poslednje mesto u Evropi (onda bi Srbija bila druga otpozadi, te je ovo izuzetno nizak udarac i na našu štetu). Početkom godine su neki, za finansije bitni, Švajcarci sugerisali svojim sugrađanima da malo ohlade sa ažurnošću u plaćanju godišnjeg poreza kako bi predupredili penale zbog negativniih bankarskih kamata i prejake valute. A pre nedelju dana su pride pre roka završili i najduži tunel na svetu, iskopan ispod svega 2000 m planinskih masiva, vredan nekih 10-ak milijardi dolara, koji će malo rasteretiti ostale saobraćajnice i malo povezati sever i jug Evrope. Sve sam go dokaz o nesuvislosti i nerazboritosti jedne nacije koja na jednoj strani uporno neguje radne navike, dok na drugoj stipsari ili rasipa gledajući još i interese suseda. Čista dosada. Da je po našem “Vladi i rukama”, niti plata, niti tunela treba. Ali bar možemo povući vodu kad god poželimo i vršiti nuždu na svim mogućim i nemogućim mestima, u telesnim i inim pozicijama. Šipak im!

Ono što oni nemaju, niti će ikad imati jeste njegova Sekselencija, ambasador Srbije u Nigeriji po radnom mestu, profesor po prošlosti, psihijatar po obrazovanju, političar po nagonima novčanika, seksolog po svim tačkama – Jovan, 75-godišnji, Marić. Naša najpoznatija diplomatska, a može biti ne i jedina (samo se krije u nekom belosvetskom budžaku), još uvek funkcionalna muževna veličina, po preporuci bossa Nove Srbije, takođe poznatog mužjaka, stupivši na tu svetu dužnost, uspeo je da nas tokom svoje višegodišnje službe u Africi “stručno” predstavi. Cela priča namamljivanja lepih, mladih i iskustava željnih devojaka u službene odaje Ambasade, gde pristup inače nemaju ostali državni zvaničnici, pa čak ni sami uposlenici, samo je pozitivan dokaz da bez starca nema udarca. Sa ili bez vijagre, žudnja prezrelih godina će već baciti na kolena aktere ove promišljene ujdurme gde se po pravilu na pravim mestima uvek nadju pogrešni. Doduše, pogrešni uglavnom uvek dobiju pravu stvar, jer se pravi naravno nalaze na pogrešnim mestima. Čista seksologija gde je pitanje razmnožavanja i opstanka vrsta bez obzira na okolnosti krucijalni argument.

To bi dakako mogla biti jedna od tema kojom bi se mogao pozabaviti i novi, mada u principu bajati saziv Skupštine Srbije. Naravno, ne tema precvalog ljubavnika na poziciji državnog barjaktara u nekoj dalekoj zemlji, već nagoveštavajući ishod davno poznatog nehumanog opštenja sa stranim posmatračima u vidu glasača. Starosedeoci u klupama su ponovo na svojim neradnim mestima, a izvan skupštinskiih zidina izviruju znatiželjnici kojima će redovni prenosi skupštinskih sednica biti u početku nešto zanimljiviji od Farme i Parova. Ovde će se muzati ljudi, a to je unosnije od mužnje krava. Biće i balege do kolena, nedopustivih intimnih odnosa, verbalnog klanja, nudizma jezičkih mišića, i bogati će plakati a siromašni se smejati, sve besplatno, osim što ćemo kako je jedan nacifrani još prvog dana zasedanja izjavio za javnost, sigurno dostići najveći bruto proizvod u Evropi u naredne 4 godine. Izgleda sumnjivo, i neambiciozno.
I zbog toga bi valjalo poslati ga sa ostalima na jedan ozbiljan i profi razgovor sa upravo svršenom državnom psihološkinjom starletkinjom Sorajom. A nju ubaciti u Parlament kao konsultanta. Čista psihologija gde je pitanje “kad će biti” krucijalni argument.

(Jun 2016)

Smuti pa prospi

Biti bivši, ne znači da ne možeš biti budući, o čemu pouzdane, kao da su iz CIA pristigle, informacije već i naglas i uglas govore. Dejvis Petreus, nekadašnji direktor najveće zapadnjačke obaveštajne službe, trenutni rukovodilac američkog investicionog fonda Kohlberg Kravis Roberts ili tkzv. “KKR grupe”, a u dogledno vreme mogući vlasnik posrnulih srpskih kompanija iz oblasti energetike i rudarstva, može biti veoma zadovoljan činjenicom da će naši, trenutno još uvek držeći kiklopi s jednom nogom u grobu – “Srbijagas”, “RTB” Bor, i EPS, zbog dugova do grla, ili preko glave, postati robovi i kusur onima koji su u stanju da iscede i najkiseliji limun. Možda je to i jedini način da bivši vlasnik obrenovačke fantastične pečenjare, vodja grupe za lepljenje izbornih plakata kome se usput prividjaju ružne žene, jedan upečatljiv po neprebrojivim platama i kafanskim provodima, a svi pojedinačno direktori dotičnih firmi, sada dobiju zaslužene otkaze, ili pak još nezasluženija unapredjenja. O sudbini nekoliko hiljada njihovih zaposlenih, ovde ne treba trošiti reči, jer će se o tome već brižljivo kao što je i dosada činila, pobrinuti…

Nacionalna služba za zapošljvanje koja planira da u roku od jedne godine krene sa sprovodjenjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Po tom programu će, po mišljenju autora ove spektakularne ideje, tržište konačno moći da zadovolji armiju nezaposlenih, tj. obrnuto. Dotle će privreda za koju se tvrdi da postoji, uporno tražiti zavarivače, autoelektričare, mehaničare, prodavce, komercijaliste, administrativne radnike, poljoprivrednike, programere, lekare, štancujući na drugoj strani iste te koji će u polu-, potpunom očaju, ili namerno naučiti neki strani jezik i otisnuti se u svet. Uostalom, jedino kocka (sa sudbinom) i preostaje.

Da je situacija upravo takva, dokazuje i kralj mesa Matijević koji je rešio da smradinu iznutrica zameni nečim prefinjenijim. Prodajom razradjenog biznisa, dočepaće se nove obradive zemlje i zaokružiti brojku na skromnih 50 hiljada hektara, otkupiti PKB i konačno postati kralj nekretnina. Moći ćemo da se baškarimo i u njegovim, valjda i za niže klase i rase gostiju, pristupačnim hotelima. A i niko više neće moći da ga oČepi, da mu neke prodane duše i uhode konkurentskih kompanija kvare stečeni ugled. I Dunav više nikada neće morati da se boji da će biti uprljan plavom krvlju njegovih, ili vec nečijih, kraljevskih svinja.

Odluka British American Tobacco, BAT-a, ili možda lepše rečeno Betmena koji će otvaranjem pogona u jednom od najtužnijih gradova južne Srbije, spasti Vranjance gladi, po tvrdnji premijera jedna je od najboljih vesti. Da nije samo za kompaniju, jer će ovde svakako više zaraditi no što je mogla u Hrvatskoj, kako se ovde uglavnom radi za gloginje, ova radosnica bi mogla i ozariti mnoga lica. Ali, nekako uvek na kraju bude ono – taman te naviknu, a onda neko istočnije više od tebe može da trpi. I tad ozbiljno propušiš.

Sve to naravno nikako ne može da bude dobro, jer možeš fasovati kašalj, dispneju, pneumoniju, ili, daleko bilo, tuberkulozu koja će precizno biti zavedena u lični zdravstveni karton. Gde će dotični dalje da prošeta, a da nije samo po lekarskoj ordinaciji, na to najbolje može da odgovori gospodin “nisam kriv za poplavu u gradu mi Obrenovcu” Čučković. Doduše, nepoznavanje zakona, ljudskih prava, a i sopstvenih obaveza mogu mu dati za pravo da bude po sopstvenoj želji spaljen na trgu ako laže. Da li sad tu najpre treba uključiti detektore, detektive, psihijatre, ili sugradjane kao najjače svedoke gradonačelnikovih dogodovština, dobro je pitanje za kviz “Potraga”. Lomača.

Ono što poprilično uznemirava, jeste friška izjava premijera o uzimanju konopčeta zbog enormnih dugova Galenike. Valjda u toj propaloj farmaceutskoj kući ima nešto preostalih lekova da se takve loše misli preduprede. Ne treba ići toliko daleko kad je već državna kasa nikad para punija. I samo da nas te proklete kamate ne obese, iako ćemo se od tuge verovatno baciti pod domaći kosmodrom čiju bi maketu već neko trebao da konstruiše.

Ono što celu sedmicu i neki prethodni period, sumoran zbog kiše i dosadnih dogadjaja, ipak osunčava, jeste izuzetan rezultat mladih srednjoškolaca na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi. Opet su pokupili sva zlata i srebra. I nagovestili da postoji nada koju ćemo opet nekako protraćiti.
Ali, u nesreći uvek postoji neka sreća koju Vučić moze da donese. Evropo i – vizijo, ona ima zaista lep glas!

(Maj 2016)

Srednjenepčani

Zauzeti neko od prvih deset mesta na dvo- ili trocifrenoj brojčanoj skali evropske ili svetske liste, ne zvuči nimalo loše. Štaviše, govori o tome da se neko poprilično potrudio da to i postigne. Kada se tome pristupi sa aspekta napornog treninga koji (neki tvrde) pruža izuzetno fizičko i psihičko zadovoljstvo, onda definitivno treba “odati dubok naklon” za upornost. Verovatno suštinu hedonizma, bez obzira na oblik, valja poštovati čak i kada ispolji neprijatne indvidualne i kolektivne posledice. Visoko četvrto mesto koje po količini unetog alkohola Srbija drži u Evropi, potvrđuje da mi i te kako možemo biti blizu nekih vrhova po nečemu, osim po nesuvisloj politici prepoznatljivi, a i prigodni za društvo i opuštanje bez skoro ikakvih (kvantitativnih i starosnih) ograničenja.

Zovu ih bombondžijama (sigurno ne zbog likerskih bombona), mokrom braćom (bez tečnosti je nemoguce preživeti, dok bez toplote i može), alkosima (zvuči latinski prefinjenije, iako je obična skraćenica), pijanistima (nepogrešivo umeju da odsviraju svaki ponuđeni aperitiv i to bez gledanja u meni), a često i sisarima (iako je logičnije da upadnu u grupu Porifera, ili tkzv. sunđera).

Postavljanje solidnih temelja za nastanak vanrednog ljubitelja i “ljubimca” dobre i nikakve kapljice kreće od momenta kada se zakorači u život. Preko 25% problematičih konzumenata alkohola koji su rešili da postanu roditelji, verovatno će proslaviti taj bitni dogadjaj završivši u delirijumu. Umereni, kojih je preko 70% će i pored unetog pića narednog dana znati i sopstveno i detetovo ime, dok će apstinentnih 5% ovo životno pretumbavanje podneti potpuno trez(ve)no. Ukoliko se za takve ili manje bitne povode priča ponovi, dok mališan(ka) obilaskom prodavnica uredno osim cigaretama i alkoholnim pićem snabdeva jednog ili oba roditelja (osim što će na jednog tatu tu doći 3 mame, premda je u zlatno vreme deka i baka taj odnos bio 1:13), dete će verovatno negde u vreme polaska u školu već iskusno oblizivati rakijske čašice i skidati penu sa ivice čaše. U 12-oj godini će već imati prva ošamućenja praćena sitnijim mučninama, koje svoj uzbudljivi scenario najčešće zaokružuju ispiranjem stomaka, usled trovanja alkoholom na proslavama rodjendana, malih i velikih matura. Kako vreme prolazi to je vremenski period potpadanja alkoholnim dražima duži, a količina protočne hemije veća, što je samo dokaz da je redovna praksa jedini pouzdani izvor životnih, a time i “tekućih” iskustava. Uslediće venčanja, krštenja, zapošljavanja, razlozi za patnju, očajanja, ushićenja, da bi se sve završilo sa jednim ili više “neka mu/joj je laka zemlja” (u zavisnosti koliko je bliskost i ljubav – ka pokojniku i čaši velika).

U 15% saobraćajnih nesreća će upravo On biti kriv što je neko ostao osakaćen, ili ostao bez sebe, nekih bliskih ili drugih. Doduše, u Srbiji će zbog ovog prekršaja vozač, ako ga uhvate, ostati olakšan za 50 do 170 evra, ali će zato u Austriji ili Italiji isti poželeti da zauvek pređe na vodu i “vodene preradjevine”.

Pred veoma alkoholisanom osobom, koja osim pića u sebi nosi i nešto od ludila, i koja vas može zbog nekog duga, upućenog pogleda, gesta, reči, ili usput zapaziti, tek u 50% slučajeva imate šanse da dočekate novi dan.

Ako volite alkohol, ali ne volite život, 20% vas će konačno ostaviti ovo prvo, ali ostati i bez ovog drugog. Čak i ako ga cenite, ali više volite alkohol, računajte da će vam On (u)skratiti barem 5000 dana života.

Oko 2/3 ozbiljnih alkoholičara dolazi iz alkoholičarskih porodica. 1/3 incidenata izazivaju pijanci. 30% lečenih alkoholičara su samci. I da, alkoholizam nije definitivno izlečiva bolest. Naravno, prekomerni alkohol nije ni lek, iako vas mogu namazati rakijom da vam ubiju temperaturu, onemoćaju bakterije u grebajućem grlu, ili smanje otok od nervoznog zuba. Alkoholom nećete doseći nirvanu, iako možete svet videti u ružičastim nijansama. I nikako ne bežite od belih miševa iz predstave delirium tremensa.

Naravno, zameniti alkohol vodom značilo bi uskratiti sebi zadovoljstvo uživanja u nekoj čaši(ci) kvalitetnih pića. Čaša dobrog vina, nešto malo gorkosti piva, slatkoće likera, ljutine rakije i vatrometa raznih ukusa nije razlog za samobičevanje. Ne morate baš piti da ga/je zaboravite. Niti se častiti “unučićima” i “nameštajem” kad ophrva tuga ili neizmerna radost. I hrana može biti fina uteha, a slasne krofne, salčići, ili vanilice sa rakijom, spokojstva vrede. Prijatno – živeli! I sa ne baš slavne i korisne liste se (s)maknuli. Srednjenepčanost je vrlina.

(April 2016)

Glasovi razuma

Biti roditelj znak je ogromne ljubavi, one od dece u nevinosti i potrebi preživljavanja tražene, a iz duše i dobrovoljne obaveze prema njima date. Biti dobar roditelj znak je napornog učenja. Biti uspešan roditelj znak je velike posvećenosti. Biti srećan roditelj znak je velikog blagoslova. Biti tragičan, onespokojeni, zauvek obogaljeni roditelj znak je ogromne nesreće. One, za koju sam snosiš neizbrisivu krivicu, ili one koju odbijaš kao moguću, ali je drugi donese i tvoje najvažnije otme.

Da se ta “nemoguća” stvar nije desila, Aleksa Janković bi sada bio punoletni mladić. Roditelji bi zajednički sa njim pravili velike planove za budućnost koja mu ipak nije dala šansu da ostvari pilotski san. Njegov rodni grad, škola, drugovi, zlostavljači, ne bi izazvali medijsku pažnju, osudu, nevericu, strah i nuždu dizanja glasa za pravo na dostojno detinjstvo. Ipak, kao po nekom nepisanom pravilu, tek kada užasi realnosti postanu predmet pisanja i okasnelog tumačenja neuočenih uzroka i nepopravljivih posledica, na scenu stupa glas razuma. Da li? Čiji je to glas i zašto dečji vapaji, modrice, prelomi, bol i obelodanjenje istog bivaju nevidljivi?

Istorija Aleksinog košmara koja je trajala par meseci može se svesti na par rečenica. Osam brutalnih napada sa izrazitim povredama koje su zalečivane na niškoj Neurohirurgiji. “Igre” davljenja, šamaranja, verbalnih pretnji, ucena, nekada uz prisustvo vršnjaka, ali i nastavnika. Prijava policiji, pojačani nadzor školskog policajca, koji nije opravdao ulogu zaštitnika, prećutkivanje zabeležene torture na školskom video snimku, ignorantski odnos školskog psihologa, direktorke škole, školske uprave grada Niša, prosvetne inspekcije, ministarstva prosvete, grupe za suzbijanje maloletničke delikvencije PU Niš. Vaspitno- disciplinski postupak podnet protiv vođe nasilničke grupe zaključan je zajedno sa zaključenom peticom iz vladanja za istog. Aleksa je ostao potpuno sam. Pažnja i ljubav, strepnja i trud roditelja nije bila dovoljna da spreči zastrašeni i poraženi duh. 2011.-te godine, glas užasa i nepoverenja u nešto i nekog bolje(g), zamro je skokom u ambis.

Trag tog tragičnog pada ostaje urezan. Nekome u srcu. Ostalima bi trebalo u savesti. Ukoliko je uopšte iko ko je bio nadležan da takvo što spreči to posedovao. Ne izgleda da jeste. Liči da su neki ljudi namerno ili greškom dovedeni na mesta koja bi im trebala biti izričito zabranjena, jer nisu ni po jednom svojstvu sposobni da ga obavljaju. Štaviše, trebalo bi usled otaljavanja, uzmicanja, nesposobnosti, zastrašenosti po svoju poziciju i kožu, da budu kažnjeni. Dakako, oni nisu neki oni, već imena i prezimena koja se vuku po novinama i čaršiji bez ikakvih sankcija, posledica, promena u ličnom i profesionalnom životu, na čelu sa nekadašnjim ministrom obrazovanja Obradovićem, koji je svoje obećanje da će svi počinioci biti adekvatno kažnjeni naravno progutao, i odneo sa sobom na po prilici i okolnostima nimalo odgovornu poziciju profesora. I dalje svi “revnosno” obavljaju poslove na očigledno doživotnim radnim mestima. Direktori se povlačeći vraćaju, psiholozi kriju istinu, policajci selektivno primenjuju silu, nastavnici žmure, upravnici lokalnih školskih uprava podgrevaju vladajuće partijske obroke od kojih su svi gladni, ali presiti svega. Očigledno je da se sa 500.000 ili nesto manje dinara kazne može skinuti ljaga sa imena jedne po svim kriterijumima prosečne u moru srpskih škola u kojima se dešavaju slične stvari. A dešavaju se – nekažnjena iznuđivanja, pretnje, silovanja, tuče, ranjavanja.

Ono sa čime bivaju suočeni, ne samo Aleksini, već mnogi roditelji, jeste – da li (su) mogu(li) da učine nešto više? Mogu li da “izigraju” zakon, koji bez obzira na traumatične posledice po žrtvu, nekako stane na stranu krivaca? Da li je loše što veruju onima koji su tu da štite pravdu, životno dostojanstvo, normalnost? Ili je logično da se povuku, kriju, beže pred onima koji će sutradan počiniti još gore stvari, zato što im sistem to omogućava? Da li se treba praviti slepim pred skorašnjim prijavama istog tipa u istoj školi koju je Aleksa pohađao? Ili ćutati? Čekati?

Nemojte to raditi, čak i ako niste roditelj. Čak i ako vam deca nisu bitna i bliska. Poništićete sebe kao ljudsko biće. Kao nekog ko jeste glas razuma.
20. marta, u Nišu, Somboru, Šapcu, Loznici, Bačkoj Topoli, Vršcu, Pirotu, Bačkoj Palanci i Novom Sadu, biće održani skupovi za podršku “Aleksinog zakona” i prava dece na normalno detinjstvo. Razbijmo muklu tišinu, strah i silu nepravednosti. Podržimo pravo na ličnu i opštu sreću.

(Mart 2016)

Izbor (za)uvek

Izbor je oduvek bio mač sa dve oštrice. Prva ucenjuje životom, druga smrću (ideje, cilja, ali i suštine tih ne-reči). Svaka od oštrica daje šansu koja manje ili više boli, koja se manje ili više uklapa u ideal, ili barem podnošljivost. Kad postoje izbori, hvatamo se za ono što je podatnije, uklopivo sa težnjama, što daje krila i neki utisak slobode, a time i sliku sopstvene kontrole nad stvarima, pojavama ili ljudima. Nekada se izbor preobraća u ropstvo, ne zato što je konkretnim izborom izabran put sa koga se ne skreće (jer sa svakog može), već zato što je ljudsko biće sklono tome da u svoj izbor posumnja, shvati da je izbor izneverio njegova očekivanja, da je dobijena sloboda iz nekog razloga postala zatvor. Može, ne mora da bude, ali se desi. Situacija nije nepromenljiva, i traži naknadne izbore kojima se opet povinujemo sa nešto otpora, ili sa elanom.

Napred ili nazad? Nazad je vraćanje na staro, napred je neizvesnost. Ostajanje na istom – izazov na dvoboj sa izborima. Presudjuje strah ili nada. Sad ili ipak nikad? Tu izbor ume da uceni slobodu, koristeći se slepilom i gluvoćom želja, ličnih, i tudjih. Čitavih karika iščekivanja i htenja koja treba ispuniti.
Ipak, postoji dva ili više izbora. Uvek. I pri tom svaki od njih znači dobitak, iako je posledica sasvim drugačija. Razlika je samo u stepenu izneverenosti izvornih želja koje donese izbor jedan i izbor dva. Približavaš se ili udaljavaš. Imaš ili “imaš”. Prijatnost, podnošljiva bezizražajnost, ili bol. Smirenje ili kontinuirano traganje. Ali si dobio – Uvek. Dobio ono što si zaslužio i hteo, dobio ono sto si zaslužio ali nisi hteo, dobio ono što nisi zaslužio a hteo, dobio ono sto nisi zaslužio i nikako nisi hteo. Gubitak je isečak iluzije o promašenom dobitku. Ali nema promašaja. Nema ni umišljaja. Ni predomišljaja. Ni domišljanja. Niti domišljatosti koja bi lako izbor dva, koji se smatra lošijom alternativom jer je naprosto uvek iza prvosti, pogurala na mesto pobednika. Lentu treba da dobiju oba. Pehar čak, iz koga ćeš ispiti gorkost svoje sreće ili tugovanja. To se jednostavno zove – iskustvo.

Da li čovek u stvari stalno treba da teži nečemu što već nema ? Da li ga to nagoni da menja sebe, svoj “zabran”, percepciju, stvarnost, kvalitet, mišljenje, planove, sigurnost, svoje Ja za neko dopunjeno i izmenjeno izdanje Ja koje ne mora uopste da pravda plaćenu cenu?

Da li je nenametnuti izbor samo pustinja zvana – želja, gde se noću temperature spuste do tačke promrzavanja volje, a danju jarkost zraka izazove prizore fatamorgane? Odgovore naslućujem. Prebirem prstima po svakom od ponudjenih rešenja, i slepim dodirom nalazim ispravnost. Ta ispravnost najčešće nema veze sa realnošću. Valjda zato što irealni izbori znače zgužvanost tkanine, konce koji vise, aljkave šavove, pogrešan kroj i veličinu. A kada se načine oni koji ne prate konture, osećaš se poput odrpanca, prosjaka, ili lutke koja nema pojma o stilu koji joj pristaje.

Ne, ipak je svaki izbor dobar. Čak i kratkoća na debelom, mršavo u uskom, crveno naslonjeno na roze, nezgrapno visoko uz neoprostivo nisko, prijatno slano uz otužno slatko, svetlosno brzo uz pužeće sporo. Svaki izbor je samo put sa odloženom spoznajom o istini (iz nekog razloga, baš tako načinjenog) izbora. Ta istina se krila jer joj nisi dao dozvolu za izlazak. Ponašao si se kao roditelj koji drži konce u rukama nad životom svog nezrelog deteta, a ono je jednog dana iskočilo kroz prozor i još ti pokazalo srednji prst u znak protesta i odmazde. I vratiće se kad tad kući. Oprostiti mu moraš jer je tvoje i jer ga voliš.
Tvoji izbori su u stvari uvek Ti. I dešava(š) se s dobrim razlogom. Mislim da se toga ne treba bojati. Štavise, sigurna sam u to. S razlogom.

(Mart 2016)

Kastracija straha

Možda ste se i sami nekada, kao dete ili mlad čovek, našli u situaciji koja se može lako i jednostavno definisati kao scena užasa i bespomoćnosti. Ako na svoju sreću niste, sigurno jeste sa nesrećnom pričom nekoga koga poznajete ili ko poznaje nekog kome se to desilo, ili se pak dogodila nekom nepoznatom kao trauma provučena kroz štampane ili elektronske medije, izazivajući bes i nemoć. Ogroman je broj sumornih priča koje od sramote i straha nikada ne ugledaju svetlost dana ali uvuku večni mrak u dušu nevinog, ostavljajući neizbrisiv doživotni ožiljak. Neke ostanu tajna zbog premalog broja godina žrtve koja sigurno shvata bol ali ne shvata način na koji to može dalje da spreči.

Prema zvaničnim podacima prikupljenim od strane Incest trauma centra iz Beograda, a za potrebe Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece, utvrdjeno je da u ovom trenutku u svakom školskom odeljenju postoji četvoro maloletnika koji su preživeli odredjeni vid seksualnog nasilja ali ujedno još četvoro koji poznaju nekoga ko je tome (bio) izložen. Više od polovine žrtava neće naići na razumevanje onih kojima su se obratili za pomoć dok svega 7 odsto prijavljuje počinjeni zločin!

Žrtva koju je podnela zlosrećna, silovanjem i ubistvom uklonjena osmogodišnja devojčica, podstakla je njenog oca na pokretanje inicijative donošenja novog zakona u Srbiji pre dve godine – Zakona o posebnim merama za sprečavanje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnicima, što svakako jeste dobar uvod u neke nove procedure koje bi siledžije pravedno kaznile. Takozvani „Marijin zakon“ propisuje stroži nadzor nad pedofilima 20 godina nakon odsluženja kazne zatvora. Takođe, nakon izdržavanja kazne pedofil postaje obavezan da se svakog meseca javlja policiji u mestu prebivališta, da posećuje profesionalna savetovališta, da obaveštava vlasti o promeni prebivališta, radnog mesta ili o putovanju u inostranstvo. Dobar pomak u odnosu na predjašnju situaciju, no kako činjenice govore, zločincu se velikodušno može odrezati kazna najviše do 15 godina, što se inače nikada ne dešava, da bi sa žalbama i dobrim vladanjem boravak u instituciji sa besplatnom hranom i izležavanjem nakon dve godine bio prekinut, a isti se obično dočepao slobode. Ono što statistika neumoljivo tvrdi jeste da se preko 65% nasilnika vrati predjašnjem životu, kao i da su preko 80% onih koji su neko slično nedelo izvršili u periodu pre punoletstva definitivno na putu da isto krivično delo ponove kasnije tokom života.

Jedna od predloženih dodatnih mera koja se inače već u nekim zemljama sprovodi, odnosi se na hemijsku kastraciju koju sačinjava redovna mesečna hormonska terapija kojom se potiskuje seksualni nagon. U nekim državama se ova terapija sprovodi na dobrovoljnoj bazi (računajući na savest i svest počinioca, čime se naravno i smisao kazne anulira), dok se neretko na sav glas izriče primedba protiv tretmana uzimajući ga kao ugrožavanje ljudskih prava i sloboda! Kao protivargument navode se i hemijske promene u organizmu pacijenta pedofila (preciznije seksualnog psihopatu) koji može zbog navedenog zaraditi osteporozu, povišen holesterol, nestabilan krvni pritisak, što je definitivno po nekima nehumani produkt ozvaničene invazije na hormonski status osobe koja pak po nekim novijim objašnjenjima američkih psihijatara u stvari predstavlja ličnost sa osobitom seksualnom orjentacijom (ukoliko samo ima ideje o pedofiliji ali ih ne sprovodi iz nekog razloga) a ne sa psihičkom bolešću (koja to navodno jeste ako se ispad desi i još ima grižu savesti – pedofili sa savešću?!).

U Velikoj Britaniji roditelj ima prava da zatraži informaciju iz zatvorenih registara o počiniocima, kako bi utvrdio da li stanuje u blizini potencijalnog manijaka. U Norveškoj kriminalac poput kućnog ljubimca nosi ugradjeni čip pomoću koga je moguće pratiti njegovo kretanje. U Sjedinjenim Američkim Državama je doživotna za ponovljene prestupnike neretka kazna, kao i potpuno javna, dostupna lista imena svih počinioca sa fotografijom, detaljnim fizičkim i opisom njegovih dotle načinjenih prestupa.
Za razliku od neidentifikovanih letećih prestupnika koji se u slučaju našeg podneblja uglavnom „prepoznaju“ i pogadjaju po inicijalima, i kojima uglavnom preti ukor sudskog starešine i simbolična kazna, osuda žrtve što je bila nepažljiva, dovoljno bezobrazna da ne prećuti izazovnost situacije koju je možda sama prizvala, ili nezrela da proceni opasnost je mnogo izvesnija.

Pedofila ima svuda, čak i na onim mestima gde ih niko ne očekuje. Sramotni su i veoma opasni deo najbližeg okruženja, ima ih među članovima porodice, bliskim rodjacima, komšijama, prijateljima, prolaznicima, medju onima koji zvanično obrazuju, leče ili štite. Sakriveni su iza zavese krvnog srodstva ili vrata virtuelnog sveta. Čekaju svoj trenutak i parče zadovoljstva. I mogu se kladiti da je velika šansa da zbog još uvek prisutne patrijarhalnosti i straha od osude žrtve a ne počinioca, a delom i neverovanju u instituciju zaštite i deljenja pravde, mnogi bivaju nekažnjeni za svoje mentalno izvitoperenje.

Ono što je krucijalno jeste – koja je to kazna koja je adekvatna za urušavanje ideje o ljudskosti i ličnom integritetu? Da li bolesnike treba skrivati i tolerantno davati nove šanse za oporavak uz 65 ako ne i više % mogućnosti povraćaja na mesto zločina? Da li ih u sistemu ozvaničenih ali traljavo sprovedenih zakona treba propustiti kroz sopstveni filter odmazde? Da li ih treba zauvek ostaviti u šumi sa sebi sličnim zverima, ogradjenoj visokom žicom sa strujnim naponom? Da li je lična nesreća bivanjem čudovištem za nekog dovoljna kazna da bi bila tolerisana kao nebitna stvar koja se može lečiti antibiotikom najkraće moguće kazne, ali i razumevanjem sredine za njihovu bolest (ili seksualno opredeljenje što bi neki rekli)? Da li ipak treba verovati sistemu koji ima obavezu ne samo da fizički već i psihički zaštiti jednu naciju od potencijalnih opasnosti? Pitam, jer imam ideju kako bi to izgledalo ali ne znam kako bi trebalo. Možda….

Ali ćutati nemojte!!! Ne budite slepi i gluvi saučesnici priče u koju je teško poverovati ali postoji neka šansa da jeste istina. Ne bojte se, i verujte da je Pravda ipak dostižna, makar sumnjali u Sopstvenu sposobnost njenog dosegnuća.

(Oktobar 2015)

Upali sveću u čast sumraka sveta

manversusbeastsepiasmall

Dodju tako dani, a otprilike dolaze svaki dan, kada shvatiš da nešto ne razumeš. Mnogo toga u stvari, nekada baš slabo a mnogo češće no što bi želeo – baš ništa. Podstreka iz raznih izvorišta je pregršt. Malo nečeg te bocne iz bliskog okoliša, nešto pak sa sigurne daljine. Posledica prvobitnog znaka pitanja velikog kao vrata je zbunjenost, koju odmah zamenjuje zgražanje, koju pak poklopi ljutnja, a na kraju sustigne nemoć. Iako si nešto saznao, pažljivim varenjem činjenica uvidiš koliko zapravo produbiš svoje neznanje…ne znaš da objasniš, shvatiš, prihvatiš. (P)ostaneš slep kod očiju, nem kod ustiju, gluv kod ušiju, a ako se uključi i um kao glavni krivac, jedan po umlju ili čak sklon bezumlju.

Prošlog meseca se u Norveškoj desila jedna priča koja je, u nizu retkih ali drastičnih po obliku, uzburkala javnost. Jedna od najmirnijih, najsigurnijih, najzelenijih, najsevernijih, najrazvijenijih zemalja u Evropi i svetu, doživela je šok i suprotstavila koplja široke javnosti i uznemirene privatnosti. Desio se – škotski ovčar, pas čije ime nisam upamtila ali njegovu lošu sudbu jesam, a usled upečatljivosti neslavnog kraja sa mnoštvo ljudskih repova iza, dospeo je i na ove moje stranice. Slava mu i hvala, što je najverovatnije ostvario svoju misiju vernog i dobroćudnog psa, ulepšao život svog gospodara, ali na kraju nažalost doneo mnogo tuge bliskom usled svoje nasilne smrti. A psi obično ne umiru tako, ili ako i jeste pre vremena to je zato što su probali da nekom spasu život pa sami nastradali, ili uginuli usled neizlečive bolesti, kao i ljudi uostalom.

U stvari taj pedigrirani pas je, može se reći, doživeo nešto mnogo više no što većina njegovih srodnika po šapama i načuljenim ušima može i da poželi. Živeo je mirno a umro u agoniji ali slavan, oplakan od onih koji nisu ni znali do njegove smrti da postoji. No, vratimo se na početak ove posebne priče koja je uspela da tu naj javnost podeli u dva tabora. Jedna bezazlena šetnja psa sa gospodarem, negde na obali hladnog severnog mora, u blizini bogatog pašnjaka sa stadom ovaca, pretvorila se u užas njegovog vlasnika. Naime, škotski je kao i obično izašao na vazduh, veselo trčkarao,  a onda se iznebuha pojavio nervozni, napeti, frustrirani, beskrupulozni, bezosećajni vlasnik blejavog stada, repetirao pušku, opalio jednom, onda drugi put i … škotski ovčar je otišao u raj za pse. Raj sigurno jer je takva nevina i bezazlena životinja dobila metak koji nije zaslužila a valjda sve nevine žrtve završe u nekom paradajzu. 70-godišnji ubica je zaobišao pripadnika svoje vrste, tj. čoveka, ali se prekomerno ljutit nakon zločina, vratio džipom i ucveljenom vlasniku psa sasuo u lice da će tako drastično proći svako ko ugrozi njegovo stado. Nije bas najjasnije da li je psić zaista pokušao da se poigra sa ovcama ili je histerija već nečim uznemirenog stadovodje bila neopravdana ali ipak nečim izazvana. Ko zna, možda je ipak nekim ličnim ludilom ali mi to nikada nećemo saznati, tajna otišla u pseći grob. a oštećenom vlasniku treba verovati na reč o odigranom scenariju jer je već dovoljno p(l)atio.  Možda je priča ipak izazvana mržnjom prema psima? I u toj mržnji leži pas tj. u tom grmu leži zec. Upravo su posledice te (može biti) mržnje, cela ta dijabolična priča izazvala raskol u javnosti. Na jednoj strani su se našli oni koji vole životinje, a na drugoj oni koji vole ljude…ako ćemo bukvalno da prevedemo, ali bi bilo previše bezobzirno i površno da se sve oboji tako olako u crno i belo (ili ipak realno?) i još tvrditi da su ljubitelji životinja mrzitelji ljudi, ili da su ljubitelji ljudi mrzitelji životinja i da se sve završi na tome.

Razložimo to zdravorazumski ovako – Oni prvi su bili pogodjeni surovošću jednog strahom i besom obuzetog nečoveka koji se životinjski ophodio prema zivotinji (dakle čovek je postao nečovek, a ako je nečovek onda može biti samo životinja, mada kažu da životinje nikada ne ubijaju bez razloga nego ili iz straha, ili zbog opstanka, ili zbog hrane, te je logično da je u ovom slučaju nečovek životinja koja je ubila iz straha ali i opstanka njegove hrane tj. stada). Ovi drugi su bili manje-više pogodjeni osudom nečoveka tj. životinje u ljudskoj koži jer je ipak po pravdi, ali izuzetno pogodjeni time što je mimohod i masovno paljenje sveća po trgovima za dušu nevino nastradalog psa nadmašio svaku iole sličnu manifestaciju na istom prostoru, povodom neke ljudske smrti, a da se ne spominju one masovne koje se pred njihovim očima na tv-u i kompjuterskim ekranima dešavaju svakog dana, svakog časa, svakog minuta, svake sekunde sadašnjice (lokalnog Breivika ću izuzeti iz ove priče). I time su ovi drugi svrstani u ? Dušebriznike koji veličaju patnju tamo nekih dalekih, nepoznatih, bezličnih ljudi koji eto nisu imali sreće pa ih bar treba istrebiti da ne budu vise nesrećni, ILI u ljude životinje koji nemaju ništa od ljudskosti kada mogu hladnokrvno da osudjuju ljude neživotinje koji ljudski sagledavaju koliko ljudsko zlo može da izazove i životinjsku i ljudsku agoniju, ILI u mrzitelje životinja koji ne shvataju koliko su životinje plemenitije i bolje od ljudi i koji nikada neće shvatiti onu maximu – što više upoznajem ljude, to više volim životinje?  Na suprotstavljenim stranama našli su se oni koji su osudili ubicu nevinog psa, što je svakako ljudski, i oni koji su osudili toliku buku ljubitelja koji su ostali tihi i ravnodušni pred mnogo većim zločinima koji se dešavaju svuda oko nas, što je takodje ljudski. U sredini su se stisla pitanja – da li se stepen ljudskosti meri prekomernim doziranjem ljubavi prema životinjama ali i ljudima? Da li su neke ljudske smrti važnije od onih koje nas se ne tiču, pa ostajemo tvrdi uzimajući ih nedovoljno važnim, trivijalnim, nebitnim ikakvog osvrta? Mogu li se i trebaju ljubavi prema životinjama i ljudima razdvajati i uopšte stavljati u isti koš? Kako se meri stepen humanosti, bez obzira na vrstu i treba li to uopšte raditi?

No hajde nešto i na svoj račun. Od kako znam za sebe, jurila sam sitne životinje, pa tako gajila papagaje, kornjače, ružne grebajuće bradate agame, mutave ribice, par kučića a osobito gnjavila mačke pri čemu mi ni ulične nisu izbegle, da bi na kraju postale redovno društvo. Štaviše, ponekad sanjam mačke i leptire koji razgovaraju sa mnom, onako kao ljudi, tako da su oko mene sve te divote skoro neprestano. Dakle, ja sam Mačka-rka na kvadrat! Neki bi rekli, pre svega oni što vole verne, odane kuce, najpoznatije najbolje prijatelje čoveka, da grešim i da sam izabrala nešto lukavo, svojevoljno, kvarno, što se vezuje za kuću ali ne i vlasnike. Ali ja i ne želim da budem vlasnik, da raščistimo. Ne mogu da se savladam ni svoje misli a kamoli živa bića, makar bili repati i dlakavi od glave do pete. Zato je mačka za mene savršen izbor. Usled takvih “poremećenih” vrednosti, kroz moj život je prošao jedan poveći čopor mačaka. Jednoj sam čak rečima i maženjem asistirala tokom koćenja tj. radjanja mačića i mnogo sam ponosna na to! No, ono za šta bi me pravi ljubitelji mačaka osporili kao jednog od njihovih jeste to da ja ne mogu da živim sa mačkom, mačorom, mačićem, šta god od toga, u kući. Možemo mi da se gnjavimo, mazimo, zajedno predemo, razgovaramo, čak i ljubnemo u vrh nosa, ali me njihova neizdipiliranost i specifičan miris ipak drži na distanci. Uzgred i alergija na njihovu dlaku od strane mojih porodičnih čovekolikih. Tako se moje mačke i ja volimo na daljinu ali je ta ljubav ovekovečena do kraja, njihovog ili mog. Nažalost, kako sam surovo odredila granice naših druženja, tako su se i moje mace smenjivale jer ih je nešto uvek sprečilo da dožive duboku starost. Najčešće su to bili automobili na ulici i mačje nepoznavanje saobraćajnih propisa pri prelasku a i bahati vozači koji ravne teren pred sobom, divlji mužjaci mačori koji su mi davili najbolje primerke i ostavljali ih ranjene ili dokrajčene što je izazivalo veliku bol, ili su nestajali u neznanom pravcu uz pretpostavku da ih je neko od dece iz komšiluka usvojio, do najdrastičnijeg primera dugogodišnje ljubimice koja je uginula usled bolesti i zašta sam pomalo sama bila kriva. Mace su se smenjivale, ja očajavala za bivšim ali ushićeno dočekivala neke nove koje su od “loptica” brigom i pažnjom dostizale svoja zrela doba. Evo, i sada imam jednu macu, pomalo neodgovornu majku prvog puta koja je u drugom krugu naučila šta znači predanost i posvećenost roditeljstvu, pa se čak i od mene sakrila sa sve potomcima, čiji broj još uvek nažalost nisam saznala. Nadam se samo da će jednog dana graciozno ušetati sa svima njima i doći mi na ručak. Da li mi nije verovala pa našla bolje sklonšte u dvorištu pored, ili ju je situacija iznenadila dok je obavljala noćnu šetnju pa je aterirala na tudjem terenu? Ja strpljivo čekam i radujem povratku svoje domaće ljubimice. Doduše, ja nisam toliko po svojoj prilici posvećena, pa ni dobar obožavatelj životinja kada dozvoljavam da se mezimica u takvom ali i običnom stanju snalazi sama. Neki bi možda mojoj maci na mom mestu obezbedili potpun pre i post porodjajni tretman, uveli parno grejanje u jastuke, obezbedili penziju u neograničenim whiskas kolačićima za mirnu starost, platili estetsku operaciju poderanog uva osakaćenog u nekoj uličnoj prepirci.

Neki od mojih prijatelja, a ima ih podosta, zaista predano brinu o svojim članovima porodice, a da ne govorim o deci, na njihove pse mislim (niko od njih ne čuva mačku, hm…kako ja to mogu da tolerišem?!). Znam da su imali mnoge neprospavane noći, plaćali skupe intervencije, vodili ih na ili zbog njih nisu išli na godišnje odmore, da ih zovu sopstvenom decom i da bi dali sve da im produže već ušuškan i spokojan život na kome im može pozavideti 2/3 čovečanstva. Prijatelji moji, a i oni koje ne poznajem, ako ovo čitate, nemojte me pogrešno shvatiti iako je izvesnost upravo takvog tumačenja osigurana!…Samo hoću da kažem da ja ljubav kao pojam obradjujem u svojoj glavi svakodnevno, da je tumačim, živim, predajem joj se, uzimam kada je daju, bez premišljanja, a u to ulazi i ta prema životinjama, mojim i tudjim. Takodje, jako dobro znam koliko nežnosti može da se razmeni sa ljubimcem, i koliko je detinjstava bilo obojeno čuvanjem životinja, i kako se njihovim imanjem razvija odgovornost i saosećajnost, i koliko samo životinje umeju da slušaju a da ne postavljaju pitanja, i da vole bezuslovno (što neki ljudi i ne znaju šta znači). Šta ako u stvari ja i ne znam šta je prava ljubav, kada mogu uopšte da merim nešto što se nekome bezrezervno daje, makar hodalo na četiri noge? I kalkulišem da će mi ugroziti životni prostor dlakama, ostavljajući je na nemilost vremenskim i nekim drugim neprilikama? Da li sam onda zaista čovek ili životinja koja misli samo na sopstvenu kožu ali ne i krzno onih koji u nekom smislu zavise od nas?

Ali šta ćemo sa onim velikodušnim koji svojim ljubimcima obezbedjuju dnevne obroke koje neki ljudi neće za života videti, kupuju im fensi garderobu pa čak i nakit, i pri tom organski ne podnose decu? Što neki prošetaju decu samo zahvaljujući višim silama fiziologije njihovog ljubimca a da njega nije dete bi do polaska u školu premeravalo kvadraturu stana? Štaviše, provlače se tu i neke paralelne homicidne ideje, koje ne smem od užasa i neshvatanja (opet ja ništa ne razumem) da uzmem za ozbiljno jer je previše morbidno da ne bi bilo filmično? Šta sa ostavljenim basnoslovnim nasledstvima od 23 sobe podgojenim četvoronošcima i hiljadarskim tretmanima za uklanjanje tumora na nezgodnim mestima? I sa čoporima pasa koji tokom ledenih i hladnih dana u potrazi za hranom, napadaju decu i nemoćne dok zagovornici životinjskih azila nemaju bolji predlog od toga da svako ima prava na slobodu pa i takve životinje, umesto da ih lepo rasporede i odvedu svojim kućama i brinu sami o njima. Šta sa bulovima koji šetaju pitove bez brnjice na tanušnim trakama ili bez njih, koji svako malo užinaju nečiju polovinu lica, ili nekog od udova i budu od nadležnih blago ukoreni a od istomišljenika pohvaljeni za izbegnutu kaznu? Šta sa minskim poljima od smradnih ćuftica koje bi njihovi vlasnici trebali lepo da stave u džep i odnesu kući na analizu i dubinsko ispitivanje ili bar sahranjivanje u svojim kupatilima gde, ako ćemo pošteno, treba deliti i taj prostor kad već nema diferenciranja teritorije a vaspitanja o pravilnoj brizi o dotičnim stvarima uopšte?

Nakon ovakvih (pomisliće i verovatno neko reći), tendencioznih pitanja i konstatacija koja u sebi kriju zluradost, osudu vlasnika bilo kakvih ljubimaca, koja pokazuju netrpeljivost i prema ljudima koji imaju veliko srce  i životinjama koje imaju njih za savršene vlasnike, mogu samo da namaknem na vrat gomilu usplahirenih i u srce i dušu pogodjenih ljudi koji znaju šta ja gubim a šta su oni dobili, koji su svesni moje nesvesti. Medju njima je sigurno i onih koje poznajem i koji me znaju. Možda ih ima manje a možda isto onoliko koliko je često sresti ih kada se u medijima povede tema o životinjama, i gde obavezno na verbalnoj giljotini završi onaj ko prednost da ljudima nad animalijom.

Kaže se da oni koji vole životinje vole i ljude. Da li dotični ili pak norveški slučaj zbog koga je ova tema i pokrenuta opravdava tu postavku? Nekako bi mi zaista draže bilo da se u toj naj, a i na nekim drugim mestima na kojima se lepo i opušteno živi, održi neki mimohod i paljenje sveća za sve one mučenike koji ovog trenutka gube svoj krov nad glavom, svoju budućnost, svoj mir, državu, svoj život čak, makar delićem snosili deo odgovornosti za takvo što, iako…

Jedan nevini pas poginuo je zbog privremenog ili permanentnog ludila jednog čudaka, i sigurno je zaslužio neke suze i bol, postmortem podršku za sprečavanje sličnih situacija, pa možda i za osnivanje nekog novog humanitarnog fonda za zaštitu životinja. Usput je izazvao spontana okupljanja saosećajnih, onih koji će sprečiti rat izmedju ljudi i životinja ali ustuknuti, zaćutati, onemeti kada treba stati iza parole o prekidu rata medju ljudima. Da li je to zato što su životinje bolje od ljudi i što nikada neće izazvati rat, ili zato što ljubimci umeju samo da ćute,  i da uvek samo pružaju ljubav a da i ne moraju da traže nešto posebno zauzvrat?

I još nešto na kraju ove duge storije. Dragi ljubitelji životinja, kada bi dospeli u situaciju da treba da spasim samo jedan život – Vaš ili Vašeg ljubimca, šta mi ne bi oprostili? Da li treba da se osećam krivom što bih vam poklonila život? A da nisam Bog. Ili ne zaslužujem ni ljudsku milost kada ne razumem ono što samo uzajamna ljubav ćutljivog i govorećeg ume da shvati?