ljudi

Belo pa se ne vidi

…Rečeno mi je da boluješ od smrtonosne bolesti, u pitanju su meseci … a ti to ne znaš … kako da ti to kažem, premda znam da je iskrenost ono što nas je uvek vezivalo i činilo bliskim?

…Pala sam na ispitu a toliko je truda uloženo…da ne govorim o sopstvenim, vašim očekivanjima, o teškoj finansijskoj situaciji koja se obrušila … Moram … znam da ću položiti sledećeg roka i ne želim da me gledate s tugom i prebacivanjem…

…Danas mi je ponudio da izađemo na piće … pričala sam ti o onom kolegi s posla koji mi je puno pomagao oko projekta … Izašli smo, nije bio navalentan, iako će možda nešto pokušati … ali, sigurna sam da to ne bi voleo da znaš, a sigurna sam i da to sebi više neću da priuštim…

…Svidjaš mi se, dopadaš mi se toliko da boli, stalno mislim o tebi … ali ti imaš već jedan život a meni komplikacije nisu neophodne … Preboleću, ne želim da znaš ono što ne znaš…

…Uvek ćemo biti porodica koliko god sve izgledalo strašno … Naše nesuglasice i svadje su samo privremene … razgovaraćemo ozbiljnije, možda će se tata ipak vratiti kući…

…Prestao sam da pijem, neću dotaći ni kap … jak sam, rešen da zauvek stavim tačku na sve….

… i desetine sličnih situacija….

Rodila se – bela u svojoj nečistoti. Zapravo, neretko je crna, samo maskirana belinom. Ili je upravo najveća moguća ispravnost koja samo čeka pravi trenutak priznavanja bez osude.
Da li su odluke a ponajpre motivi za razrešenjem konkretnih situacija korišćenjem bele laži, iskreni, dobri, dugoročno ispravne(i)?
Da li je bela laž samo neizgovorena istina, ili izgovorena neistina kojom je neophodno odagnati, udaljiti realnost od onoga kome je namenjena?
Motivi uvek leže u nepovredjivanju ili bar ublažavanju povrede. Mogu da budu i u ulagivanju, zaobilaženju, sprečavanju, maskiranju. Neki kažu da laži mogu biti dobre, odlične čak, ako se zna da je sprečena veća katastrofa, jer su osujetile pad ili ublažile neminovnu tugu. Bela laž ipak kreira iluziju i za razliku od crne deluje kao flaster koja treba da spreči infekciju. Crna pak svesno širi zarazu i samo je pitanje trenutka kada će doći do potpune amputacije istine.

Koliko je psihologija tome kriva i koliko smo podložni njenim teorijama, pokroviteljstvu naučnog da bi činili nešto u ime morala, veliko je pitanje. Takav mali/veliki nemoral, makar izražen kroz belu (malu) laž, verovatno jeste ono iskonsko u čoveku koji se kloni crnih (velikih) poteškoća. Ipak, logično je priupitati se da li je uvek moralno reći ono što misliš i osećaš, i da li moral iziskuje čvrstinu i izdržavanje svakog bola? Ukoliko jeste, životom bi se neuporedivo lakše rukovalo.

Možda namera držanja drugog u neznanju u sebi krije slabost, no tolerancija tudjeg trpljenja neželjenosti podrazumeva izvesnu neumerenost, ili odmerenost sopstvenog otvaranja. Doziranje istine je nekada neophodno, i bela laž obično ima za cilj ne (samo) zaštitu sopstvene nesavršenosti, već zaklon od bure onima koji taj momenat nisu zaslužili. Ona u sebi sublimira i kajanje, i traženje oproštaja, i zaricanje da će sve biti drugačije. U svojoj sebičnosti, zarad malog ili velikog cilja, pri čemu je meta pomerena, istina neplanirano ume da se omakne, te vreme razgoliti sve ono sa čime neki ne znaju šta da rade.

Upadanje u zamku jedne, ne znači po automatizmu zamku večite laži, premda tako često ispadne. Istina, koliko i sama laž ume da boli, i neki ne vole da budu u klinču s njome, te zato i treba razumeti da je skakutanje, balansiranje, ples po ivici, nekom jedina mogućnost za preživljavanje. Sve uz poprilično gorak ukus u ustima i savesti.
Koliko često ste se zapitali – da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono što vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?
Da li je forma komunikacije (pisana, verbalna, lična, indirektna) presudna za igranje sa istinom?
Da li je drugačija s obzirom na sagovornika i temu o kojoj je reč?
Da li ste beli mag laži kojom spašavate sopstvenu i tuđe duše, ili pak kukavica koja odlaže zasluženi udarac?

Istina je uvek negde drugde, iako ima samo jednu adresu. I zaslužuje (ponekad) da životari sakrivena iza magličaste beline sopstvene suprotnosti. Dok ne reši da probije zid neminovnog rodjenja sebe same, umiri savest i ukloni tamu. I to samo zato što se samo na, i od svetlosti može preživeti.

(Oktobar 2016)

Zima jednog leta

Trenutno ne potapate svoje sunca i vode željno telo u nekom od proverenih, bliskih mora ili na nekoj dalekoj, namenjenoj egzotičarima, obali? Ne lomatate noge po gudurama domaćih ili tudjinskih planinskih venaca, hvatajući primetnu nijansu koju je nešto jeftinije moguće kupiti u solarijumu? Ne lečite bolne udove i kičmene pršljenove u nekoj od preživelih banja sa ili bez vaučera, ili nekoj stranoj, na glasu spa? Jasno je onda da ste ili točkić vlade u zalasku, ili pak budući vladalac u izlasku; ili “socijalno” biće koje “živi” od socijale s kojom može priuštiti tek komadić hleba, čašu česmuše i lavor za pirkanje; ili uposlenik na minimalcu, ili srednje žalosnoj tj. prosečnoj plati; ili mrzitelj letnjih koještarija zvanih letovanje; ili čak sam premijer lično koji od 365 ili 6 dana, radi celih 367, bez namere da uopšte odmara osim izmedju ponoći i 3 ujutru kad mora da ustane i pripremi se za prijem par desetina hiljada zainteresovanih građana koje će u maniru pravog profesionalca, ali malo emotivno i više intelektualno, na momente rodjački a pre svega domaćinski, ugostiti do negde pred svoju laganu večeru.

Ukoliko ste iz one prve grupe, ne treba vam zavideti jer ćete po nalogu svog i našeg Boga Oca, odmora videti tek u septembru. To i nije tako loše jer su aranžmani tad znatno jeftiniji, čime se neće ugroziti vaš bedan porodični, iako će se podjednako opteretiti jak državni budžet isceđen iz neposlušnih poreskih obveznika. Malo je samo nejasno kako to “tehničari” tj. Vlada u ostavci i dalje vlada za iste džeparce, dok će novoformirana umesto odmah na posao krenuti da odmara a da nije stigla ni da se umori od prethodnog nerada. Osim ako se pod tim ne podrazumeva obilan vonj tokom lobiranja za neku od pozicija apostola. No dobro, u vremenima kada smo najjači magnet za strane investicije, što bi trebalo da iznosi negde jačinu magnetnog polja oko 100 tesla (to je jače od onog naj američkog), apsolutno ima smisla uraditi nešto po pitanju podizanja (osim novog našem najvećem naučniku) i jednog spomenika u čast Oca Bogova koji je zaslužan kako za sputavanje godišnjih odmora saradnika, tako i za to što imamo najbolje radnike za “te pare” koje čine cenu rada. S obzirom da je u pitanju suma za koju taj civilizovan svet investitora ne želi ujutru da otvori očni kapak i započne svoj radni dan, zemlja belog roblja koje radi poput crnaca ili žutaća za šaku zrnevlja, uistinu nije loše mesto za bilo kakav naučni eksperiment o neprekidnom protoku besplatne energije koja pokreće ogroman kapital.

Iz tog razloga više nismo na rubu propasti, već jedna od najbogatijih država Evrope, te svako spadanje u grupu onih kojima je kada milija od mora, ravnica od brda, smog od kiseonika, zaslužuje dobijanje ordenja za nehedonizam. Posla ionako ima previše, samo treba mudro ekonomisati. U to ime, protiv uroka neumerenog budućeg roda, prekomernu količinu paradajza treba zavrljačiti u potoke, mleko proliti niz asfalt, a maloletnicima i penzionerima radne navike uterati letovanjem na voćnim plantažama gde će nakon 12-časovnog rada, osim kontinentalne nijanse barabar merljive sa morskom, obezbediti i “te pare”.

Slabo podnošljivu vrelinu leta rashladjuje dodatno razvijanje dobrih medjunesusedskih odnosa povremeno daleke, ali sa tendencijom nam približavanja Amerike, i oduvek prijateljske Kube koja sticajem okolnosti na svojoj teritoriji održava neprijateljsku američku vojnu bazu i ozloglašeni zatvor Gvantanamo. Ozloglašen jer je u pitanju sabirni centar nahvatanih mudžahedina, verskih fanatika, zarobljenika sa područja Avganistana i Iraka, navodnih ili pravih terorista koji su dolaskom na dotično mesto obezbedili jednosobne samačke stanove i mučenja o kojima se glasno ne govori. Po nalogu sada već bivšeg imperijalističkog predsednika, poznatog mirovnog nobelovca, zatvor raseljava svoje stanovnike diljem sveta. U cilju praćenja svetskog trenda uvlačenja malih i nevoljenih u nezasite pozadine moćnika, dvojica dobrih momaka koji su verno sluzili Al Kaidi i Talibanima, i koji znaju sve tajne efikasnih samoubilačkih i masovnih terorističkih akcija, mogu nakon velikodušnog odobrenja naše domovine, računati na poznatu srpsku dobrodošlicu sa hlebom i solju. Dobijanje državljanstva se podrazumeva, kao i povezivanje sa ličnim porodicama i centralama u Sandžaku i Gornjoj Maoči. Sunovratnom politikom preuzimanja tudjeg otpada, pa i ljudskog, pomirićemo sopstvenu humanost i ideju svih prevazidjenih opasnosti po nacionalnu i svetsku bezbednost.

Mi volimo svet. Samo sebe ne.

(Jul 2016)

Vrisak tišine

Možda sve sreće uistinu liče jedna na drugu (pa i one porodične), dok su nesreće uvek osobene tragedije (pa i one porodične), no činjenice govore da je broj žrtava porodičnog nasilja u stalnom porastu, nastalih iz (ne)predvidivih okolnosti. Podaci za prethodnu, 2015-tu godinu, pokazuju da je nasilnim putem život izgubilo preko 30 žena, dok je od početka ove godine do ovog trenutka broj ubijenih od strane partnera već dosegao zabrinjavajući nivo. Poslednji dogadjaj odigran pre nekoliko dana na području Vojvodine, u kome je osim ciljane žrtve stradalo još 4 osobe, kao i oni od par nedelja ranije gde su bračne partnerke takodje ubijene vatrenim oružjem, pokazao je da su strahoviti zločini postali neraskidivi deo naše svakodnevice. Kao da zločini gubitka posla, neadekvatne zdravstvene zaštite, degradiranog obrazovanja, opšte nebezbednosti, globalne pretnje, rastućeg siromaštva, uništene kulture, praznih obećanja, opore sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću nije dovoljno.

Da je sve to itekako dobar uvod ka urušavanju nekih individualnih, ličnih vrednosti, a povezivo sa drugima u vidu porodičnih i ostalih odnosa koji počinju ozbiljno i bolno da trpe, situacija definitivno potvrdjuje. U sistemu čiji su temelji decenijama unazad poprilično uzdrmani, realno čak potpuno urušeni, i sa veoma slabim šansama da dodje do neke skorije sanacije i poboljšanja, teško je očekivati da se tek tako mogu izbeći hororistične priče nekih običnih ljudi, koji žive tu, pokraj nas. Nekadašnji miran, pomalo dosadan iako ne banalan način života većine, ušuškan u svakodnevicu ipak ne životarenja vec pristojnog proživljavanja, zamenile su realne (nalik grubim, krvavim, filmskim) priče u kojima pojedinačni i grupni masakri, otmice, zlostavljanja, pretnje, nevine žrtve, krv, istrage, postaju redovni obroci kojima se postojano gozbe strahovi i upitnost smisla.

Učaureni u sopstvenim manje-više sigurnim gnezdima, uspešno ili jedva spašenim od neželjenih ratova i sankcija, vizuelno pomalo otvrdli na potresne scene dalekih smrti i izbeglištava, branimo svoj lični mir sa tek usputnim bacanjem pogleda na bliži okoliš i ljude. No, nekada ta “usputnost” nije toliko površna. Zagledani više u ono što se dešava drugima, valjda zarad utehe ili ispunjenja vremena, iz puke zabave ili čiste radoznalosti, neretko postajemo redovni (p)osmatrači nekih, za lične pojmove čudnih životnih opredeljenja, dogodovština, izbora, okolnosti. Neke su uporno dosadne, druge nepristojno intrigantne, treće ilegalno pitke, neke stote … bolno uočljive. I upravo te mučne, uhvaćene virenjima iza zavese ili prisluškivanjem zidova, ostaju sakrivene, a u stvari ogoljene razmenjenim šapatima, (ne)izrečenim iščudjavanjima, promuklim osudama, stabilne u nezamislivim oblicima postojanja. Za mnoge od njih zapravo znaju svi, a sve izgleda kao da uopšte ne postoje. Navodna odluka i vaspitanje da se ne zadire u tudje živote, dok naprotiv upravo ti tudji životi koliko god pojedinci misaono odbijali da jeste tako, postaju i deo ličnih (kao moralna obaveza u vidu brige za drugog), sve češće ostavljaju gomilu leševa iza sebe. “Nedušebriznici” koliko i oni drugi, koji stvari primećuju ali ostavljaju nadležnima da to reše, tako ostaju samo nemi i gluvi posmatrači.

Na drugoj strani, institucije koje bi trebale da preduprede problem, čekaju konkretnu prijavu (ponekad sam zakon nalaže i u tome ih podržava), ne trudeći se da išta od ičega same uoče, odreaguju na vreme, proslede dalje. Oni pod imenom “dalje” čekaju dok ne pripuca ili se potegne nož, kredom iscrtavajući ne samo krug oko pale žrtve, već i sopstvenu nemoć, indolentnost, postajući aktivni dželat sistema i pojedinca. Za osudu i presudu bitan je dokaz. On upravo dolazi sa lešom. Uglavnom je u pitanju ženska osoba srednjih godina, srednjeg ili nižeg obrazovanja, veoma često nezaposlena, majka dece čiji je otac upravo njen krvnik, povučene i trpeljive naravi, okovana bračnom ili neozakonjenom vezom. Može pak biti i samostalna, obrazovana, ali telesno, emotivno nejaka i slaba. On je uglavnom alkoholičar, prek, zaposlen ili na socijali. Može pak biti i veoma ugledan, neko o kome “niko nikada nije mogao reći ružnu reč, dobar otac i pristojan muž” kome je došla žuta minuta ili pak pala ljubomora na pamet. Najjednostavnije rečeno – razmahano ludilo kome je dozvoljeno da bude na slobodi.

Nakon mnogih takvih ostaje samo muk, jeza, neverica i uglavnom čudjenje kako je sve moglo biti drugačije da se nije ćutalo nad stvarima koje su “urlale” u svojoj očiglednosti. Tada je prekasno. Zato je puko posmatranje zla saučesništvo. Ćutanje nad sopstvenim zlostavljanjem je čisto (samo)ubistvo.

(Jul 2016)

Omiriši

Neodvojiv je deo svake persone iako po obličju može skriti različita ljudska “naličja”, jer tumači fizionomije uvek imaju specijalna objašnjenja za mnogo toga, pa i ovde – za karakterisanje njegovog vlasnika. Nije isto ako vam je veliki, mali, dug, kratak, uzan, širok, prćast, rimski, jevrejski, grčki, crnački, orlovski, pravi, ili korigovani. Ako vam je ogroman, znajte da će se svašta o vama pričati, a i to da je najbolje izbeći biti vam rob, jer ćete takvom biti gonič. Oni s malim su nestrpljivi i plahoviti. Vlasnik dugačkog je kažu ambiciozan, kratkog osetljiv, kukastog opasniji od onog sa velikim, rimskog tvrdoglavo karakteran.

Oni nezadovoljni će posegnuti za novim, zbog čega će preživeti torturu lomljenja hrskavice, podlive i ozbiljan bol. No, nepodeljena u prvom krugu ali zato kasnije nadoknadjena sreća uvek podrazumeva izvesnu žrtvu, makar izniklu iz neophodne patnje i prolivene krvi. Ono što ih sve povezuje, koliko god različiti, privlačni ili ružni bili, jeste sposobnost upijanja. Nos je taj prvooptuženi koji u svoj svojoj složenosti poseduje sposobnost koja se smatra najiskonskijim ljudskim (ali i životinjskim) imetkom. Čulo mirisa se smatra najstarijim od svih, osim naravno šestog, nevidljivog i osporavajućeg. To je ono što će vas u prisustvu božanskih mirisa baciti u delirijum, zvalo se to umivena koža, čista kosa, obični bebac, vruć ‘lebac, taman zapečeni kolač, drvo rascvetale lipe, pokošena trava , flora u u punom cvatu a da nije “djavolji jezik” (retko koji jezik ne smrdi, pa je logično da je djavolji najpoganiji), ajvar u septembarskoj šerpi, kafa u svakoj prilici, pečenje kome se od ražnja vrti u glavi, jedre jagode bez šlaga, duboka borova šuma, topla letnja kiša, kožni, čak i prazni novčanik. Njuh precizno oseća i otužni miris poraza, pirove ili veličanstvene pobede, namerno izazvanog uzbudjenja, mučne izdaje, zakletih neprijatelja i proverenih prijatelja, skrivene i ogoljene opasnosti, straha koji štipa, neželjene odvratnosti koja nadire. Odabrani nosevi padaju na miris novih knjiga, teških snežnih pahulja ili tek probuđenog proleća ali i trave za duvanje, šnapsa ili benzina. Oni istančanog ukusa će uživati u opojnosti lepka, cimeta, omekšivača za rublje, i dobre životne prilike. Žene će ludeti za tragovima mošusa i feromona, a muškarci će ionako labaviji u detektovanju, a nekomplikovani biti zadovoljni jasnim mirisom žen(k)e. Slabiji će uporno njuškati jake i moćne, trudeći se da im se uvuku u kožu. Dominantni ce bežati od mirisa slabosti znojeći se od košmara gubitka trona. Oni koji poštuju uklanjanje loših tragova prošlosti, težiće da od sopstvenog i tudjeg nosa što pre pomere smrdljive čarape. Nevoljnima će se u nozdrve i kožu upiti miris bolesti i bolnica. Čistoća će krečom ubiti smrad potamnelih zidova. Postoje i takvi koji mogu da namirišu novac. Uglavnom je to onaj brzohodajući, neprijatnog zadaha. Neki umešni nosevi umeju da nanjuše dobar posao, položaj ili premostive prepreke. Ako ste anosmičar, ni buket najlepših ruža vam neće biti dovoljan, jer vam je čulo mirisa u ozbiljnom problemu. Ali ako ste fantosmičar, može vam i kamen mirisati. No, udahnite duboko i probajte da iščeprkate miris obližnje ribe, narandže ili peperminta. Nema li ga ni na domaku nozdrve, možda ćete uspeti da iščupate neki petogodišnji životni plan ali dalje ni pomisliti. Smradna istina.

Istinita je činjenica i da svaki čovek smrducka, pardon, opija mirisom na svoj način, te mu je telesna aroma takođe vrsta lične karte koju mu niko ne može falsifikovati (ni najjača ulja ili kupke). Doduše, to ne znači da ćete uvek uspeti da omirišete nečiju neprijatnu duševnu nutrinu ili kožni prekrivač, ali će zato bilo koji pas koji poseduje skoro 44 puta jače receptore uspeti da vas prepozna medju milionima. Takođe, žene bolje na-mirišu (sve i svašta), tako da je veoma važno imati je uza sebe ali i ne ostavljati opasne tragove, jer će pokušaj prikrivanja istih biti potpuni fijasko. Istina je takodje i da sa starenjem sposobnost opažaja mirisa naglo opada.

Bez obzira da li imate aristokratski, bokserski ili samo običan nosić, miris uspomena nikada neće iščileti. Udahnite duboko u prošlost i izvucite iz najveće tame i memle najprijatnije emotivne mirise. Nalijte ih u male bočice, pažljivo čuvajte i koristite kada je najteže. One nemiomirisne …

Dan koji slavi mirise i čulo kojim život dišemo punim plućima je upravo ovaj 16. jun. Evo ga! Miriše vrelo leto!

(Jun 2016)