U laži je istina

Juče je istina po drugi put zatvorena. Na određeno, neizvesno ili zauvek, uskoro ćemo biti obavešteni. Kažu da se to očekivalo… jer valjda postoje granice trpljenja dokle istina može da tera i da ne povredi dotaknute. Kada pređe sve granice, pa i one iza teritorije određene zemlje, koja se službeno vratima odvaja od neke druge, bez pardona se cokulom razvali prepreka, naoružani istinu uzmu pod miške i u oklopnom vozilu odvedu na nepoznato mesto. Zapravo, odvedu je u zatvor i pred sud koji efikasno odreže nestrpljivu kaznu.

Džulijan Asanž, Australijanac, koji je Istini omogućio da procuri kroz zadihtovane mehanizme odbrane svekolikog zla, juče je primenom sile prekoračio prag svoje ćelije da bi zamenio novom. Sve je započelo sa neprofitnim internet medijem po imenu Vikilis (necenzurisana vikipedija-mesto gde skriveni podaci “cure”) koji je on osnovao 2007-e godine. Cilj ovog sajta je bilo doturanje javnosti pažljivo skrivanih dokumenata sa svih strana sveta, u kojima su se nalazili podaci o najgorim prljavštinama na polju politike, ekonomije, iz svakodnevnog života. Skoro 10.000 dokumenata je obelodanjivano na dnevnoj bazi. Tu su se mogle videti diplomatske depeše, odluke o ratnim dejstvima na ugroženim područjima bliskog i dalekog Istoka ali i ostalim mestima, o malverzacijama banaka, o tretiranju zatvorenika u najozloglašenijim zatvorima, o građanskim ratovima, zagađenjima, budućim osvajačkim planovima najmoćnijih vlada i zemalja, o novim ekonomskim potezima kojima su rušene i građene nove imperije, imena ubica, plaćenika, svega zloćudnog čega u principu nismo bili svesni, ili ne u toj meri. Par godina kasnije, Asanžu je od strane demokratske Švedske podmetnuta lažna prijava vezana za seksualni napad, na osnovu čega je uhapšen, njegovi računi blokirani a sam Vikiliks finansijski oštećen. Premda je po Asanžovim rečima cilj Vikiliksa bilo suprotstavljanje neprijatnim režimima moćne Rusije, Kine i nekih azijskih država (kao “prirodnih” neprijatelja moćnog, modernog i pravednog zapada), na kraju se u bazu svih informacija slilo najviše podataka sa područja Amerike. Sav taj materijal koji mu je doneo mnogobrojna novinarska priznanja i nagrade, bio je dovoljan da se Džulijan proglasi neprijateljem zapadnjačkih vlada te da on potraži azil u Ekvadorskoj Ambasadi u Londonu. Tako je proteklo 7 godina prinudne izolacije bez velike nade da rešenje postoji, i male da su pregovori mogući. Za to vreme, Asanž je i imao, i nemao kontakt sa spoljnim svetom. Limitirani internet, retke posete pristalica, obožavalaca, stalni nadzor. Kada prekršiš pravila ponašanja domaćina, puštajući u etar prepisku i nepodobštine vladara zemlje koja te primila u okrilje, logično je… Možda to nije jedini razlog (zar ikad postoji samo jedan?), ali dovoljan da je sada moguće sa Istinom činiti što i do uvek – saseći je u korenu od strane onog kome ne odgovara (a takvih je mnogo), ne dopustiti adekvatnom kaznom da ikom slično padne na pamet (a to je nemoguće, premda neizvesno kad će se ponoviti), vinovnika zbrke konačno “opametiti” (zaboravlja se da se savest i samosvest ne prljaju i kvare tek tako i da moral ima svoje adrese).
Engleska premijerka je povodom hapšenja izjavila da je to dokaz da niko ne može da bude iznad zakona. Postavlja se pitanje, kako oni koji sve rade, samo nikako po zakonu, a najviše ispod njega, mogu i da daju ovakve izjave, da pravdaju svoje postupke, da zastrašuju probuđene, da mirno spavaju sa teretom svojih najgorih pobuda? Ali to nikad nije ni bilo upitno – svet je sazdan od paklenih planova đavoljih igrača kojima se slabi pokoravaju. Malo zbog neobaveštenosti, više zbog neznanja, a mnogo usled zastrašenosti. Doneti zakoni, osmišljeni od strane onih koji ih se sami ne drže,  nameću se pod pretnjom odmazde u slučaju kršenja, pogotovu onima kojima je jasna njihova selektivna primena, koji s pravom ne žele da im se pokore. Među njima prednjači Asanž, i zato mora da plati. Da će se to završiti samo na novcu, neće, jer je iznetog prljavog veša nedodirljivih toliko, da to više niko ne može da opere, ukloni, spali, negira. Englezi ga terete za kršenje uslova kaucije, Amerikanci za poniženje usled iznošenja podataka koji nisu smeli nikud, a kamo li u svet. Par dodatnih meseci, par doživotnih kazni. Spominje se i ona namenjena najvećim zločincima – električna stolica ili kako to već kod vladara sveta ide. Kod donošenja presude, presudno će biti da je – ono što smo pročitali i videli, podmetnuta “laž” i da nas naše oči u stvari “varaju”. Mi naravno znamo da se ratovi ne vode zbog ličnih interesa, nego zbog uvođenja demokratije tamo gde nemaju pojma šta to znači. Finansijski kolapsi su redovna terapija za otrežnjenje onih koji su se malo opustili u trošenju i pomamili za kreditima. Prebacivanjem otpada preko tuđe ograde zapravo se budi svest o globalnom zagađenju koga niko ne sme biti pošteđen. Ucene su dobar način da se neposlušnik nauči da koristi uši. Korpucija je nužda beskompromisa do cilja. Primena nasilja nad civilima znači da su obični malo zaboravili pravila igre. Otimačine i otmice su lek protiv grčevito drživih za svoj džep i uljuljkanih stanja. Prevarom se vaspitava uvežbanost za preimućstvo na tržištu robe i ljudi. Odgovor postoji za sve, a ispravan je uvek na strani onog ko zabranjuje postavljanje ikakvih pitanja. A Istina?

Gde u stvari Istina živi? Da li je sve ono što se može videti, pročitati po raznolikim medijima realan prikaz stvarnosti? Možemo li mirne duše otvoriti novinu ili internet stranicu, pogledati vesti, i u potpunosti poverovati plasiranoj informaciji, izveštaju, pregledu, obaveštenju o nekom događaju? Koliko toga ostaje nedostupno za javnost ili makar one na koje se određeni podaci odnose? Da li je potrebno mnogo grebsti ispod površine da bi došli do suštine nekog vanrednog događaja, skrivene namere, otvorenog plana? Čime osim pera i tastature raspolaže novinar izveštač, novinar istraživač, novinar reporter? Poseduju li osim moći interpretacije (onog što je obavezno preneti) i moć poimanja? Postoji li hrabro, neustrašivo, objektivno novinarstvo i koji su mehanizmi njegovog opstanka? Da li moć prodiranja u dublje slojeve priča koje se direktno odvijaju pred  pronicljivim očima, ili negde u pikselima teško dodirljivih podataka, bez ikakve nade može biti nadvladana moći onih koji krše svaki, ponajviše moralni zakon?
Zašto postavljam ova pitanja kada su odgovori ne samo naslutivi, već potpuno jasni. Činjenica o nezavisnom novinarstvu je oduvek vodila ka vidljivim i nevidljivim žrtvama ispravnog ubeđenja da Istina mora da preživi. Koliko dugo? Malo duže od onih koji za nju polažu svoj život (nemali broj je svoju pravdoljubivost platilo glavom…Asanž takođe?). Njihovoj časti se dive oni kojima je Istina bitna, mada su neretko sami preslabi da istraju u njenom širenju ili borbi da se Laži dalje spreče.

Ono što ovu priču o Džulijanu Asanžu čini veoma teškom i pomalo tužnom, jeste ogromna verovatnoća da će se Istina njime predvođena sada malo povući u senku. Naravno, Džulijan u svom pohodu na razotkrivanje najgorih neljudskih nedela nije jedini umni i sposobni Don Kihot. Međutim, veterenjača je bezbroj a njihova snaga ogromna. Broj lutaka čije udove pokreću konci velikog Mastera igre je još veći. Prepuštenost neminovnom je ravna unapred prihvaćenom porazu. Potpis na predaju već unapred obezbeđen. Zašto je Istini tako teško da dođe k sebi? Ne… zašto je Laži tako lako da se nametne tebi… meni… nama? Kako je moguće ćutati pred njenom evidentnošću i biti miran u redu za odrubljivanje zdravog razuma? Asanž možda nije mario za gubitke (svojih godina u azilu ili zatvoru) jer je znao da ne može ostati netaknut i prihvaćen zbog onoga što čini, možda bi ga neko čak prozvao ludim u otvorenim naumima ogoljavanja sramote  i bezumlja svemoćnih sila, ali moralne norme nekako uvek nadvise čoveka klanjajući se njegovoj hrabrosti da prežive. Zato je Moral isto što i Istina. Zato se njime i njome ogrću samo najhrabriji.

“Počinje era masovnog nadzora. Sloboda je na izdisaju” – govorio je.
“Ako želite da zaustavite nepravdu, morate da se potrudite da što više ljudi za nju sazna”- poručio je.
“Morate se odupreti, možete se odupreti” – uzvikivao je dok ga je nekolicina nosila ka policijskom vozilu. Možemo li? Ili je cela ova farsa u kojoj živimo neoboriva realnost kojoj se ne treba suprotstaviti… poput naplašenog, ili pak ravnodušnog prema sopstvenom a naročito tuđem životu, ogrezlog u ružnoj i jedinoj izvesnosti koja obezvređuje svaki smisao. Moramo li? Što se mora, nije uopšte teško, samo treba, treba lupiti šakom o sto… i glavom u zid… Boli to. Ali Istina tamo čeka i likuje.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s