Nagaz do daske, razmaz do maske

 

Da li ste ikada, makar u potaji sopstvenih najogoljenijih misli (onih koje nisu za svakog ali za sebe itekako jesu, a i ne mogu se izbeći jer su uvek korak ispred nas samih) predočili sebi sve moguće opcije prekida niti sopstvenog života? Ili ste toliko zastrašeni tom mišlju da ste ubedjeni da se to nikada neće desiti, da će ako se ipak “omakne” kao što se na kraju desi i najludjim optimistima, vrhunsko izvodjenje poslednjeg pulsirajućeg čina biti zabeleženo u istorijskim (k)analima porodičnih prepričavanja sa jedne na drugu kolenicu a u najlepšem slučaju, iako pomalo morbidno ali ipak slavno, i nekom kanalu medijskog alarmiranja? Ili vi uopšte ne mislite o tome jer je život odmah i sad i ne treba mu prizivati nikakve makaze za prekraćivanje jedne očekivane, pristojne dužine kakva se očekuje i ispunjava sve norme prosečnosti ispod i iznad koje nikako ne treba dirati?

A da li ste primetili jednu veoma indikativnu realnost koja može kad god kročite na ulicu da uruši sve one bajkovite predstave o najlepšem kraju kao sto je smrt u snu na primer?

Podjete recimo ujutru po hleb i mleko (ko konzumira išta vise od toga rizikuje da umre od prekomernog unošenja hrane, a najbolji dokaz za to su penzioneri koji takvim skromnim šopingom sebi još više produžavaju životni konac ali su ipak na udaru užasne mogućnosti o kojoj je reč) i desi se ta indikativna realnost.

Ili krenete rano na posao jos uvek mamurni od nedospavane noći ili nekontrolisane unete halucinogene tečnosti od prethodne večeri, a može i kada se vraćate s posla, preumorni i od posla i od života pa se desi ta indikativna realnost (opet su penzioneri najbolji dokaz da na posao ne treba uopšte ići jer je promil mogućnosti dešavanja te indikacije znatno umanjen ali ne i nemoguć).

Ili krenete na džoging, ili da šetate kučnog ljubimca, ili možda i dete u paketu sa ljubimcem iako deca komotno ne moraju da se izvode napolje a ljubimci moraju jer vam mogu prerezati grkljan ako ne udahnu svež vazduh i obeleže teritoriju, a dovoljno su glupi da ne koriste pampers ili wc šoljicu, pa tako u nagonu ispunjenja nagona za dobrim zdravljem sopstvene ličnosti i onih koje volite, desi se indikativna realnost (i opet, penzioneri ne moraju da džogiraju iako se to kod p(r)osvećenijih omakne, ne moraju da čuvaju ni ljubimce jer moraju čuvati i paziti na unuke, praunuke i sopstvenu decu od 30, 40, 50+, pa se indikativna realnost od njih sve više udaljava iako stalno stoji kao sečivo na giljotini)?

Ili samo želite da predjete ulicu na dozvoljenom mestu sa sve zelenim svetlećim pešakom koji vam kucka u vidno polje dajući dozvolu za pokret, i sve to u slučaju korišćenja čiste motorike bez mehanizacije koja podrazumeva gas, kočnicu, menjač, limariju i mozak koji svime time upravlja?

A možete krenuti i na izlet, ili u goste, ili na letovanje što zahteva angažovanje prevoznog sredstva na dva, četri i više točkova i da se opet u lice smeje indikativna realnost. Ko je Ta u stvari? I kako može ikakva neodredjena realnost, makar indikativna da ugrozi bilo čiji konac?  Pa može, sigurno da može samo o tome niko ne želi previše da misli. Postoje indikativne realnosti, više njih koje su u stanju da nam češće od nekih drugih postave ultimatum, pa i one na sam život.

Eto, da li se uopšte osećate sigurno kada se krećete ulicom, trotoarom, čak u sopstvenoj spavaćoj sobi ukoliko je okrenuta ka ili je na nivou puta kojim se odvija saobraćaj?

Koliko ste puta otvorili dnevne novine i da vas je kosnula vest o jezivim ljudskim gubicima usled manijaštva vozača krntija (makar one “vredele” koliko jedan pristojan stan)?

Koliko puta je crveno svetlo na semaforima za vozače u stvari bila crvena krpa postavljena ispred raspomamljenog bika u neljudskom obličju koji ima poriv da ruši sve pred sobom?

Koliko puta ste bili zaustavljeni zbog nevezanog pojasa ili prekoračenja od 10 km (mada treba i za to po džepu, treba) dok džipni manijak testira svoju mašinu kao da je na raščišćenoj avionskoj pisti?

Koliko puta je mobilni telefon bio važniji od onog ispred sebe i pokraj sebe?

Koliko puta ste čuli da je neko (ili ste čak sami to uradili) seo u auto a da ne razaznaje gde se nalazi jer se natopio alkoholom kao sundjer, pa ga tako obeznanjenog ali na svu sreću na vreme uhvaćenog samo odvedu na guljenje klupe dok ne razazna ko je u stvari, da bi ga nakon toga pustili da pregovara sa zakonom sa slobode?

Koliko puta je kazna za smrskane pešake ili unakažene nedužne suvozače bila jadnija od one koju je dobio preprodavac sa pijačne tezge?

Koliko puta nešto strašno mora da se desi da bi se shvatilo da realnost ne mora da bude indikativno zabrinjavajuća i nedovoljno iskontrolisana od onih kojima je posao da se time bave, i da to najpre spreče a ukoliko ne mogu, onda umanje kažnjavanjem i adekvatnim robijanjem onog ko se uopšte usudio da pripreti nečijim životnim nitima a na kraju krajeva i sopstvenim koncima?

Koliko puta moraš da proveriš da na pešačkom prelazu ti nisi pešak nego potencijalni zec čiji je život u rukama, za volanom, nekog lovca na brzine i tvoje reflekse? Puno, nebrojeno, previše puta da bi se smatralo normalnim iako uobičajenim. I još nešto što potvrdjuje indikativnu realnost a koju moze da potvrde i oni (ukoliko žele da budu realni u i o svojoj realnosti) koji su sami deo džungle na točkovima, jeste da su vozači prestonice svi odreda verni obožavaoci i sledbenici na svu sreću boljeg vozača formule nego skija, gospodina Šumahera. Ovi iz provincija navikli na čeze i konjsku zapregu a ponajviše ubedjeni u moć i sigurnost sopstvenih nogu sa kojima prelete iz sokaka u sokak mogu da računaju da će biti pretvoreni u fleke sa sve svojim limarijama ukoliko ne poštuju zakon – Brže i od života ako ti je do njega uopste stalo. Ali i oni polako ali sigurno uspevaju da uče i primenjuju naučeno od već proverenih majstora vozačke paklene kuhinje. Možda je ovo subjektivno i maliciozno, medjutim u očima su velika usta.

Za sve ovo zbrda-zdola napisano kriva su dva razloga, potkrepljena mnoštvom ranije lično primećenih, medijima propraćenih ili uva preko uva prepričanih priča.

Prvi nosi registarsku tablicu 432 CC tamno sive Mazde 3 primecene na putu (radi autentičnosti može se navesti precizno i koji je u pitanju ali ću prećutati) na kome se glave gube i uz mnogo manje brzine i kome bih zbog pažljivosti i, skoro da ne poveruješ očima, umerenosti u svakom smislu uputila sve reči hvale (nije zato što je u pitanju gospa plavuša, za koju uzgred nisam sigurna koliko i kakvih saputnika je imala pokraj sebe, niti da se solidarišem sa svojim rodom koji je inače ozloglašen kao nesposoban i kome treba oduzeti vozačku dozvolu jer neopisivo sve usporava i za njega nije volan,  već naprosto zato što je umela da se ponaša u vožnji i što liči na sve one normalne vozače kakvi se kao pravilo mogu sresti kako kročiš na svako tle severnije od domovinice). Ko vidi ovu gospu neka je pozdravi i prenese joj poruku da samo nastavi tako.

Drugi razlog sakriven je u crnom Audiju pod brojem 705 XW takodje prestoničkih tablica kao i prethodni (čime prvi razlog ukazuje da u svakom kukolju ima žita), koji je ludačkom brzinom preskakao sve redom dok je najmaloletničkiji maloletnik, pretpostavka – naslednik i vrli učenik oca letača po putevima sedeo na prednjem sedištu pokraj tate (po svim zakonima pa i fizike njemu tamo nije bilo mesto), kako bi najverovatnije što brže stigao gde je krenuo a i što bolje savladao tu uzbudljivu veštinu preticanja gnjavatora koji poštuju postavljene znake upozorenja i tamo neke iscrtane linije. Ako ga neko vidi ne treba da ga pozdravi ali da mu obavezno kaže da je imao mnogo sreće što nisam pozvala telefonom neku od službi (a koja je to? ima li takvih uopšte, i nekog broja telefona preko koga bi se prijavljivali brzi dečaci koji vam treniraju živce i vaš život bacaju na kocku? bojim se uzgred da ako bi se to prijavilo policiji možda popila kaznu za cinkarenje jer naravno cinkaroše niko ne voli a žestoki momci imaju brze reflekse i po pitanju snalaženja sa zakonom, a posebno bezakonjem). U stvari, kad bolje razmislim, da u ovoj državi nešto funkcioniše, najracionalnije bi bilo pozvati socijalnu službu i oduzeti ovom nesavesnom ocu mališana kome preti potpuno pogrešan način gledanja na život.

Par onih slučajeva koji su proleteli brzinom svetlosti i kojima nije bilo ni moguće uočiti tablice osim indikativne realnosti da mogu da ubiju bez predumišljaja (ili možda sa?), kojima je puna linija u stvari crta vodilja za uzbudljivo preticanje, mogu da poručim – vi ste sebične, bezobzirne, bezmozgaste, beskorisne mase kojima bi valjalo oduzeti pravo i na hodanje životom. A da vi mozda nećete da se samoubijete na najbrži i najlakši nacin? Oh, ovo bi bio neutešan odgovor ali shvatljivije objašnjenje ako bih stvari posmatrala sa te strane, pa bi vam možda trebalo pristupiti sa više razumevanja…ali lečenje negativnih poriva vam ne bi ginulo…samo da ne pogine onaj ko ne treba, onaj ko to ne želi, onaj ko na to ne računa.

Zato, vozaci otreznite se, kako figurativno tako i realno. Budite iole pristojni i makar prisilno savesni kako već umete da budete na svim onim mestima gde se za to gube dozvole i pravo na slobodu ukoliko se ne poštuju tudji životi. Shvatite da ste podjednako odgovorni za druge koliko i za sebe. I izaberite drugi način da pokažete šta umete, ili možda da umrete.

I kako beše, od čega se sve može umreti a da ne izgleda tako ubitačno i iznenadjujuće poput letenja od udarca na pešačkom prelazu ili auto putu? Nešto bar malo smislenije i odloženo za neka druga, krajnja vremena?

Slikovnice naše veličanstvenosti

 

Taman pomislim da sam savladala sve što se traži od jednog prosečnog konzumenta interneta, socijalnih net-ova, virtualnog podjarmljivanja, štaviše pomno pratim svaki nagoveštaj neke novotarije, a tokom časova mirovanja i spavanja mentalno vizualizujem sve potencijalnosti koje se očekuju da ispunimo mi ne-mašine, kad? – ostanem bez glasa. Ne bez reči jer mi odmah pokuljaju na vrh jezika, ali mi se negde u grlu zaglave na trenutak i nešto ne da da ih prelomim preko organa za sporazumevanje. Da ne ispadne da sam previše osetljiva, nerazumna, konzervativna, nemušta, džangrizava, neprilagodljiva, kruta, sentimentalna a opet nije da nisam sve od toga, pa malo i više od svega, ali moram da se priupitam – da li je ljudska inventivnost recipročna veličini kosmosa ili pak svemogućoj gluposti, ili je deka Albertova maksima da su dve stvari na svetu beskonačne, pomenuti kosmos i ljudska glupost ipak po snazi i dokazima vrednosno jednaka zakonu relativiteta? Pasuljasto objašnjeno – dokle bre više sa zahtevima koje treba ispuniti da bi se uzelo u obzir da egzistiraš, i ne samo da postojiš nego da to argumentuješ u odgovarajućim vremenskim sekvencama i sa adekvatnim pozicioniranjem? Pa mora i da se spava i odmara malo. No, hajdemo redom…

Dok nije izmišljena faktografija fotografijom, što se desilo u prvoj polovini 19-og stoleća, ljudska obličja i dogadjaji mogli su se vizualizovati ili opisom (što je bilo uslovljeno motivima i pre svega književnom sposobnošću, čemu ozbiljno preti maštovitost i objektivnost onog ko se pera latio), ili slikarskim stvaralaštvom (što je u to vreme a i vekovima unazad bilo poprilično autentično (valjda), za razliku od decenija koje su usledile, a narocito sa pojavom moderne umetnosti u dvadesetici gde su pojedini pravci fizionomije izjednačili sa čiča Glišama), ili vajarstvom kao ogrankom umetničkog performansa (u kome su redom svi Grci i Rimljani lepi k’o Bogovi i družice im, pa čak i ona šaka jada što im robuje). Medjutim, kad je camera obscura ugledala svetlost dana, svet je počeo da se menja, ili bar njegovo vidjenje sa aspekta i vremenske i prostorne distance. Uvažene istorijske ličnosti novog doba, likovi iz uglednih i bogatih porodičnih zajednica a na kraju i slučajni prolaznici kao kulisa odredjenog mesta i trenutka, prešli su na negative tanušnih folija i ostali tako sačuvani u muzejima, arhivama i porodičnim albumima. Bilo je i tad škakljivih poza vrckavih, od stida operisanih devojčica i dečaka, ali je njihova distribucija išla mračnim kanalima a sablažnjavala pošten svet. Sve se to isprepletalo sa idejom gospode Limijer koji su rešili da naprave pokretne sličice, doduše gluvoneme za početak, ali je to bilo znatno uzbudljivije od nepokretnih prikaza. Naravno, to nije nit’ unazadilo, nit’ odnelo u večnost prvobitnu ideju beleženja malih i velikih, ličnih i opštih istorija putem foto aparata. Štaviše, uporedo sa galopirajućim industrijskim napretkom a da ljudi fiziološki i psihički nisu odmakli od pećine, razvijala se već spomenuta fotografija. U crno-belo se postepeno umešala boja čija je nijansa čak na samom začetku otkrovenja zavisila od umeća retušera. To je u stvari fotošop na staromodan nacin, jer je uvek bilo važno stvari činiti lepšim no što jesu i jer je surova stvarnost realno daleko od savršenstva i vuče uglavnom na škart. I tako vreme teče, pa od skupocenih aparata koje su samo stari majstori sa sobom vukli, preko zgodnih igračkica za dobrostojeće a onda i sasvim obične ljude, dodje trenutak da čak majušni jasličari sa mobilnim telefonima počeše da prave snimke privatnih i kolektivnih žurki. Maloletnički fotoprofesionalizam je juče i danas a kako se stvari odvijaju i sutra, dosegao vrhunske širine.
Da se rezimira šta je trenutno u ponudi novotarija koje smenom dana i noći sapliću neke novije, zbog kojih ja ostajem onemoćala, pardon onemljena, jer trčim i trčim i ne mogu sve da stignem, ni da razumem a ni da sprovedem. Ali polako, i mi aparat za trku imamo. Dakle:

Selfie – najpre se postaviš u poziciju dole, ravno ili odozdo (mada je tu podbradak ubitačan) a da je oko kamerice usmereno na napućena usta, pogled ala Marlena Ditrih i ono utegnuto i naglašeno da samo što ne prsne. Klik, send, i ako ne dobijes dovoljno lajkova za toliki trud, odmah se ubij. Medjutim, kako lepota ima više dimenzija a negde je manja od lepote nekih drugih delova, logično je da na red dodje

Belfie – za to vec morate imati zadnja obeležja. Najbolje je kad je upakovano u vruće, vrele, goreće pantalonice. Oblik voća je nebitan, da li je napuderisano ili nije takodje. To je ono što se lepo šljapka, štipka i premerava. Ali, zašto stati tu kad postoji još jedno od najvažnijih zenskih obeležja zbog kojih muškarci lome svoje. Naravno, to je

Lelfie – i nemoj neko da kaže da ne zna šta je to u stvari? To su nogare, nožice, bataci maternjim jezikom rečeno. Na lelfiu uglavnom insistiraju gimnastičarke, balerine, facijalno ružne ali imaju bar nešto valjano, bez celulita je poželjno ali ako se neki provuče nezamenljivi fotošop je uvek majka spasiteljica, a mogu baš i one prosečne koje uz pomoc adekvatnih hulahopki, haltera i dvanaestice na petama izvuku nepodnošljivu kratkoću. I baš protrčah kroz gugl, da vidim da li je dok sam napisala ovaj tekst izmišljeno nešto novo, kaže da nije, ALI i mi ideje za trku imamo! Naravno, kako svaka ideja padne na pamet u momentu njenog nastajanja bar 10-orici na ovom svetu, ali samo jedan bude srećno izvučen i proglašen za idejnog tvorca nečega, tako ću ja ostati anonimus a neko će već to vec sutra izbaciti na tržište i za to zgrnuti neki džeparac. Doduše, ima tu jedan fazon a to je – napraviti lični proboj ličnim primerom, ali … hajdete molim Vas, pa na šta Vam ja ličim!? Ipak, šanuću o čemu je reč…Ovo još nije izmišljeno ali je samo pitanje minuta, možda sekundi kad će nam pljusnuti na ekrane, medjutim ono što slutim je TO, baš TO!

Valfie! Mogla bih na primer da sad postavim nagradno pitanje šta je to u stvari, ali nemam ni cvonjka za podeliti čak i ako je neko odmah shvatio u kom se smeru moje inovacije kreću. Za pravilan odgovor samo treba uključiti engleski translejter ili igrati se igricu rečima od kojih su nastali prethodni izumi. To bi mu bilo – selfie (sebe), belfie (butsići), lelfie (legsići), pelfie (m?….ma ništa, to su samo životinje, kućni ljubimci, dakle nepripadajući termin, samo da zavara trag) i opet ‘ tratatata – valfie! Još niste pogodili?!
Ako stvarno ne volite “mačke” onda vam niko nije kriv! Valfie bi intrigirao sve one koji uživaju u različitim frizurama ili ćelavostima svojih vlasnica. Ko neće neka preskoči i umota se u šator. A onda, ono što svakako ne bi trebalo preskočiti jeste

Swilfie! Opet nešto što zenu krasi kao i ono drugo a i tortu orasi. Prave ili krivotvorene apsolutno je nebitno. Uostalom, sve pa i ništa može da se upakuje u nešto i da izgleda toliko živahno i primamljivo da ti dodje da uzmes iglu i bocneš, kao one puckavce što mrviš prstima od zadovoljstva. Zato, ako imas ružnu facu, kameričko oko spustiš samo malo niže. Možeš i da ukradeš drugaričine sise, podmetneš kao svoje, opet klik, opet send i čekaš lajkove. A onda

Kako ni muški rod ne bi bio u potpunosti zapostavljen iako se bez njega u stvari uvek može osim kada su u pitanju lajkovi, a i oni vole da su vidjeni i pohvaljeni, ono što je vec smišljeno ali nešto stidljivo probija na tržište (ili se ja krećem u zaostalim krugovima) jeste Melfie, ali to bez onog sto se zove Delfie nije dovoljno – ako čujem opet neki znak pitanja samo mogu da kazem – trk u biblioteku i dikšnari u ruke, ili još hitrije na internet, pa kopaj po slengu i sve će biti jasno kao bogojavljenska noć.

Dalji ali ne tako dalekosežan korak je lielfie (cmok), cholfie (gric), smalfie (ako ga uopšte imas a radi priključeno na obrazovanje i učenje), toolfie (stepovanje), gilfie (super za one što vole da ti udju u sitna i krupna creva ili gastro program), dok jednog dana svi ne postanemo kamerom isecirani živi leševi koji hodaju.

Ono što moj egzibicionizam može da izjavi jeste – ko sve ovo neće da proba na sopstvenom primeru i da gleda druge, uradi klik, send, odmah da mu se oduzme i telefon i fotoaparat! I da slučajno neko ne postavi slike a da ih nije provukao kroz fotošop! Sve one bez ideja i hrabrosti treba zazidati u neki mračni podrum, a ne da troše impulse za razgovore, esemesiranje i neke trivijalne umotane poze koje niko ne može da vidi. Smo mi naprednjaci ili neandertalci?

Ambis-ador

Treslo se brdo, pa gora, pa planina, pa počeo da kulja dim i suklja vatra, zamalo da i novovremska Sodoma i Gomora dožive reinkarnaciju svog nestanka, ali se na kraju kao što mudra izreka kaže samo rodio miš. Sad je sateran u rupu, gde živi sa velikom porodicom drugih prognanih miševa, gde mu preostaje da gricka zagadjeni vazduh, dok ne smisli bolju taktiku za nadživljavanje. Tragovi sodomije nad uzburkanim intelektualnim snagama koje su i digle celu prašinu kako bi se konačno otvorile poluzatvorene ili većma sklopljene oči, ubrzano bivaju uklonjeni jer komunalna služba za zataškavanje frapantnosti  i ubrzano zaboravljanje  istih radi punom parom. Uostalom, svaki dan iz čarobne kutije nezamislivih iznenadjenja iskoči bar po jedna nova istincata priča koja je u rangu čiste fantazije, u koju zdravorazum teško može da poveruje, ali koja uvek uspešno ne demantuje da čudesa opstaju. Sve to me nakon sleganja prašine, u koju se uspešno zamaskirao poput kameleona i dotični dogadjaj, naterao da ipak dobro porazmislim o sopstvenoj sudbini, koja je ništa drugo no parčence moguće kolektivne tragedije. Nikad se ne zna Ko može da ti zakuca na vrata i traži dokaze a i kad ih nadje da ih ospori ili pripiše njihovu (bez)vrednost nekom originalu za koji nisi ni znao da postoji.  Doduše još nisam postala doktorka, čak ni masterka mada sam to mogla očas posla za jednu jaču hiljadarku uvek tražene i kvarno rastuće strane valute  i uz priložak originalno prepisanog ili neoriginalno namučenog rada. Sprečila me melanholija u stvari, inače bi stvar dogurala i do postdoktorata, ali ne verujem da se i to neće desiti samo ako se naljutim. I ako mi naravno preki sud garniture direktora na čelu firme koja bi mogla da me primi na posao to postavi kao uslov. Uostalom, sve to može da se upakuje za nekoliko dana, u vrh glave sedmica, pa nema razloga da se mučim kad Mog konkursa ni na vidiku. Ukoliko bi pak ovo trebalo za neku od pozicija Ministarstva, obećavam da bih to uradila u roku od 24 sata. Kad hoću, sve umem, i mogu. To umeće se uči od najboljih, proverenih, a ko neće i ne ume, neka zaboravi na mučenje usled truckanja službenim Audijem i gladovanja u poslaničkoj i ministarskoj menzi. Štono bi sažaljivi ljudi rekli – zaista sam osetila strahovitu  mučnost što je  jedan uspešan, sa silnim nagradama, napisanim radovima i vrhunskom pozicijom čiji su neodvojiv privezak majušni privatni avion i neprimetni rols rojs,  šarmantni gospodin zavodljivih manira, ljupkih šiški i zvučnog imena,  veličanstveni Mića, brzinom svetlosti izleteo na ulicu i postao obesparen, obesposlen, obezglavljen, obeščašćen.  Doduše, nogu nije dobio otpozadi već ju je sam sebi gurnuo u pozadinu, kako čojstvo i junaštvo i nalažu. Samokritika je veoma pozitivna osobina. Premda pogurano spoljnom kritikom i hajkom, ipak je i to nešto naspram onih koje nikakvi dokazi ne mogu da maknu sa dočepanih pijedestala. Da je Japanac, mogao je još i harikiri da sprovede, no na sreću Srbski Junaci ipak više cene život, makar mizeran bio.  Najgore od svega je što se taj jad našao sad medj’ paćenicima na Birou rada gde neradnici moraju svaka tri meseca da pečatiraju svoju radnu nesposobnost. Ono što me pri tom najviše štrecnulo jeste – Sa kojom školskom spremom će dotični biti evidentiran jer mu još nije vreme da džabalebari po parkovima igrajući šah ?  Hoće li mu se priznati celokupno radno iskustvo fortanja svih i svega uzduž i popreko? Da li će po osnovu lažnog predstavljanja a time i stečenih sitnica poput gorenavedenih letećih i zemljećih sredstava ličnog prevoza,  može biti i nekoliko skromnih vila po belom svetu i rodini, kao i verovatno izuzetno skromnih porodičnih deviznih rezervi biti javno ili tajno opomenut? Hoće li izbeći onaj ružan nakit za noge koje izvanredni pregovarači sa silama pravde umeju da trampe za prave rešetke i super drugare kojima bi mogli da održe prolongirane kurseve iz privrednog preduzetništva? Hoće li mu prijatelji, saradnici, kolege, inače krem i marcipan trenutne vladajuće državne garniture ipak oprostiti sićušan greh rane i produžene mladosti, nezrelosti i nestašnosti, i kao nagradu za pretrpljeni bol i sramotu za par godina ipak dodeliti mesto glavnog ili desnog od prvog savetnika Ministarstva za posrnule i rehabilitovane? Hoće li ga sada u ovakvim teškim trenucima preokreta podržati nabubrela, mladjahna i na pamet upecana supružnica  i možda, o nesreće li, morati da proda onaj od pet karata brilijantni prsten sa venčanja vredan svega 70-ak hiljada a da nisu dinari, kako bi se isplatili platinijumski advokati? Kako će uopšte izgurati ovaj šuplji ni tamo-ni vamo period do krvavo zaradjene penzije ako mu se ne dozvoli da reprodukuje svoje sposobnosti i znanje?  Hoće li u ambis javnog kamenovanja povući sve te jadne studente i studentkinje koji su em studirali a neki em i doktorirali ali baš kod Miće u kabinetu danonoćno prelistavajući i memorišući  preobimne skripte? Misli li neko da će u potpunosti da se raspadne državni vrh i podvrh, firme kolabiraju ako nekom padne na pamet da stavi katanac na njegovu školicu? Ne, ne, to nikako ne sme da se desi! Da li mu ipak treba dati šansu da se izvini i napiše taj famozni doktorat do koga mu je tako stalo i diplomatskim kanalima pronadje veza da se to konačno odbrani u Londonu? Onda će sve koze i ovce, jarci i ovnovi biti na broju, prašina obrisana, slučaj uglancan i stavljen ad acta da se vise ne uzbunjuje narod. Možda je ovo poslednje rešenje najhumanije, meni se bar tako čini. Razvezah previše o golicljivoj temi a da se i ne osvrnuh na ono zbog čega je moja zabrinutost u stvari dosegla alarmantne dimenzije. Apropo date priče, uzbudilo me to da se i meni, i kome god, može desiti slično. Jeste da su polazne tačke naspram datog slučaja dijametralno suprotne (ovo se odnosi samo na one koji su prošli sopstveni detektor laži a da ovaj nije ni zucnuo) ali nikad se ne zna. Naime, šta ako se sutradan meni neko tako pojavi na vratima, i kaže – Daj diplomski rad sa fakulteta! Daj maturski rad iz srednje škole! Daj svedočanstva i sve diplome za odlični uspeh iz osnovne? U vrtić na svu sreću nisam bila. Onda će možda potražiti onu diplomu iz plivanja, a i one sa kurseva stranog jezika. Ako mi ne veruju, mogu da otplivam 20 metara ledjno, 500 m kraula, i 1 m baterflaja a jezik mogu da uvrćem kako god požele. Imam i neku diplomu što sam zgulila iz neke strane zemlje, ozbiljnu za neke druge teritorije ali ovde mora da se nostrifikuje i da je okreću i od napred i otpozadi da bi proverili da nije izašla ispod fotokopirke, ali hajde tu da ne računam. Onda neki sertifikat za kompjutere. Ne idem na kurs kreativnog pisanja a volim i usudjujem se da pišem, pa će možda i za to da mi traže a to već nemam. Šta ako država kaže jednog dana da to što je ta ista država izdala u tada jedinim obrazovnim institucijama nije moje, nego da sam prepisala i radove i imala dvojnicu na ispitima i na časovima? Šta da se radi sad, šta? Zašto se ne bi to desilo kad se dešava ono što neko i ne može da zamisli da se dešava? Ako je neko mogao da bude rektor sa lažnom diplomom, zašto ne bi bio i korektor istine? I da mu drugari iz opozicije, tj. države a u stvari najbliži pajtosi dolaze da uz kaficu dobiju svoje parče obrazovanja na papiru?  A što ja jednostavno ne bih sad upisala taj najuspešniji privatni univerzitet uz obećanje da ću ispite spremati kao nekad, i da neću ni od koga tražiti da me provoza do nekog motela da bih položila, a ako baš mora,  mogu nekom i seminarski da napišem ali za regularnu, trenutno važeću satnicu od dva evra bruto? Još sam čula da sa takvim mega znanjem čovek može da očekuje da možda dogura i do ambasadora, a ja tako volim da putujem. Upis je ovih dana…Sad ili Nikad! Valjda prijemni neće biti težak. Još mogu naučiti konačno i da pevam kao asistentkinja klaberka Nata, ako je nisu već šutnuli, treba proveriti. Da ne govorim o neposrednoj saradnji sa elementima državnog oštrog vrha medju nastavnim redovima, sa čijim slizavanjem možda dobijem i ono ambasadorsko mesto.   Uostalom…onu nesudjenu hiljadarku za državni master mogu da preorjentišem na mnogo isplativije mesto. Bogo moj, kako sam samo pametna…doduse sa zakašnjenjem. Šta na kraju reći a ne zapevati – dati onom čoveku izvinjenje za uzor svim jedinkama gladnim titula i praktičnog umenja što se zove snalaženje. I da izdajničke snage intelektualne prodane elite stave rajsfešlus na usta. Nego kako drugačije?