Istina

Čovek – Životinja

Zbog lošeg tretmana životinja postoji opšti prezir prema ljudskoj vrsti, čak i mržnja prema ljudima koji svoje pozitivno ponašanje i emocije selektivno daruju. Naravno, to potiče od strane onih koji smatraju da životinje zaslužuju bezuslovnu brižljivost, negu i pažnju. Ali, da li životinje zaslužuju bolji tretman od ljudi osim što zahvalno (prirodom stvari) ćute i priklanjaju se onom ko o njima želi da brine, ne tražeći ništa za uzvrat? Zašto neki (pre svega nesrećni) ljudi sve to moraju da zasluže? Verovatno zato što razum traži zaslugu razumnog, a toleriše nesvesnost nerazumnog, i gde razuman sme da bude nesrećan, ali njegova nesreća ne sme da bude nerazumna, ili prevelika da bi je jedan razuman mogao ublažiti ljubavlju, ili ukloniti pažnjom.

Nesrećna životinja se spašava zahvaljujući sopstvenom nerazumu i nesvesnosti, aktivirajući ljudsku samilost. Nesrećan čovek se spašava kroz lični razum i vremenom, i opet, a ipak – i uz ljudsku samilost. U tom razgraničavanju, neki se pozivaju na pojam nedovoljne ili nikakve zahvalnosti, dobro prosudjujći da je ljudska zahvalnost kratkoročna i da nema veze sa količinom ukazane pažnje, niti objektom poklanjanja pažnje. Pri tom čovek traži bezuslovno pripadanje, zanemarujući da to znači i bezuslovno davanje. Trajnost takodje. Otud verbalizovana životinja zvana čovek, kada prestane da liže ruku svom gospodaru (davaocu pažnje), bez obzira na razlog (a razlog se imenuje kao nezahvalnost), postaje teret koji treba izbaciti na “ulicu”. Kažu – snaći će se sam nekako, a i dosta mu je kada već ne ume da dugoročno ceni dobijeno, nego samo uzima od dobročinitelja. No, da li je egoista onaj koji traži zahvalnost ili onaj čija zahvalnost ne ume da traje? I imaju li ljudi potrebu da budu dobri zarad (samo)dokazivanja, ili je čovek po prirodi već dobar, ali okolnošću izazvan da dobrotu pokaže? Da li zaista više verujemo životinjama no prosjacima? I zbog čega? Zatvaraju se oči pred okrutnošću nad ljudima, patnjom nevinih, ljudskom igrom. Naučeni smo da svoj mir štitimo begom od tudjeg nemira, jer bi njegovo puštanje poremetilo sopstveni balans koga postaješ svestan tek kad vidiš tudji haos. Ignorisanjem spasavamo sebe od činjenice da je čovek krvoločna životinja koja je negde prinudjna da se bori za goli život, a negde za bolji pansion. Sa prekomernim dopuštanjem ružnih slika postajemo tupi na nesreću i tvrdi na ljude.

Životinji verujemo, jer je ona biće instinkta i ne napada ukoliko nije napadnuta (da li?). Zato za davanje ljubavi životinji opraštamo neuzvraćanje, ali joj ne opraštamo ni napad (ubićemo), dok samilost ka prosjaku dovodi u pitanje našu savest – radimo li to da bi sebe opra(vda)li, ili on prosi da bi nas obmanuo, zloupotrebio, izazvao sažaljenje sa posledicom kojom može da kupi svoje mesto. Ljudske duša ume da se gadi svoje nemoći, ali radi preživljavanja prihvata nečiju dobru volju, i zato čoveka ne treba osuditi što nekada na zahvalnost ćuti, ne misliti da to čini zato što je zao i loš (možda ima takvih), nego što pomoć nije tražio ali se ipak nadao, te da nije ni dužan da zbog toga bude rob nečije nužde za zahvaljivanjem. Zašto uopšte činiti takva dela dobročinstva koja se moraju naplaćivati vernošću ili klečenjem? Zašto ne tretirati bilo koje ljudsko biće kome nešto treba kao običnu životinju koja može, ali ne mora, da ti išta vrati? Davati, pružati i biti dovoljno ispunjen time.

Čovek lako vežba dobrotu tamo gde je lakše. Ispoljava naklonost gde su očekivanja redukovana, ili taman onolika da davalac može da se umori, a da mu se ne gundja (jer ljudski primalac takodje često sebično traži beskonačnost i trajnost davanja). Zato glatkoća dodirnute dlake pruža više topline od nekih (neiskrenih) ljudskih zagrljaja. Projekcija tipa “ovako bih želeo i mene neko da pazi” može da govori o pretrpljenom iskustvu pogubljenih, ili nikada doživljenih pažnji, uz potencijalni bol “uginulih” ljubavi, ili pak neiskustvu nahranjenim strahom od, unapred na smrt osudjene, nepoznate bliskosti.

Ljubav prema životinjama zaista liči na bezuslovnost koju bi valjalo svaki bližnji (i “daljnji”) da dobije, bez obzira na čestu tišinu zahvalnosti. A ljubav prema ljudima? Život je … nužnost sačinjena od straha, naklonosti i mržnje. Iako nekada zaslužuje ravnodušnost, životinji čoveku treba pokloniti sigurnost.

(Maj 2016)

Do it ourselves

Biti bivši, ne znači da ne možeš biti budući, o čemu pouzdane, kao da su iz CIA pristigle, informacije već i naglas i uglas govore. Dejvis Petreus, nekadašnji direktor najveće zapadnjačke obaveštajne službe, trenutni rukovodilac američkog investicionog fonda Kohlberg Kravis Roberts ili tkzv. “KKR grupe”, a u dogledno vreme mogući vlasnik posrnulih srpskih kompanija iz oblasti energetike i rudarstva, može biti veoma zadovoljan činjenicom da će naši, trenutno još uvek držeći kiklopi s jednom nogom u grobu – “Srbijagas”, “RTB” Bor, i EPS, zbog dugova do grla, ili preko glave, postati robovi i kusur onima koji su u stanju da iscede i najkiseliji limun. Možda je to i jedini način da bivši vlasnik obrenovačke fantastične pečenjare, vodja grupe za lepljenje izbornih plakata kome se usput prividjaju ružne žene, jedan upečatljiv po neprebrojivim platama i kafanskim provodima, a svi pojedinačno direktori dotičnih firmi, sada dobiju zaslužene otkaze, ili pak još nezasluženija unapredjenja. O sudbini nekoliko hiljada njihovih zaposlenih, ovde ne treba trošiti reči, jer će se o tome već brižljivo kao što je i dosada činila, pobrinuti…

Nacionalna služba za zapošljvanje koja planira da u roku od jedne godine krene sa sprovodjenjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Po tom programu će, po mišljenju autora ove spektakularne ideje, tržište konačno moći da zadovolji armiju nezaposlenih, tj. obrnuto. Dotle će privreda za koju se tvrdi da postoji, uporno tražiti zavarivače, autoelektričare, mehaničare, prodavce, komercijaliste, administrativne radnike, poljoprivrednike, programere, lekare, štancujući na drugoj strani iste te koji će u polu-, potpunom očaju, ili namerno naučiti neki strani jezik i otisnuti se u svet. Uostalom, jedino kocka (sa sudbinom) i preostaje.

Da je situacija upravo takva, dokazuje i kralj mesa Matijević koji je rešio da smradinu iznutrica zameni nečim prefinjenijim. Prodajom razradjenog biznisa, dočepaće se nove obradive zemlje i zaokružiti brojku na skromnih 50 hiljada hektara, otkupiti PKB i konačno postati kralj nekretnina. Moći ćemo da se baškarimo i u njegovim, valjda i za niže klase i rase gostiju, pristupačnim hotelima. A i niko više neće moći da ga oČepi, da mu neke prodane duše i uhode konkurentskih kompanija kvare stečeni ugled. I Dunav više nikada neće morati da se boji da će biti uprljan plavom krvlju njegovih, ili vec nečijih, kraljevskih svinja.

Odluka British American Tobacco, BAT-a, ili možda lepše rečeno Betmena koji će otvaranjem pogona u jednom od najtužnijih gradova južne Srbije, spasti Vranjance gladi, po tvrdnji premijera jedna je od najboljih vesti. Da nije samo za kompaniju, jer će ovde svakako više zaraditi no što je mogla u Hrvatskoj, kako se ovde uglavnom radi za gloginje, ova radosnica bi mogla i ozariti mnoga lica. Ali, nekako uvek na kraju bude ono – taman te naviknu, a onda neko istočnije više od tebe može da trpi. I tad ozbiljno propušiš.

Sve to naravno nikako ne može da bude dobro, jer možeš fasovati kašalj, dispneju, pneumoniju, ili, daleko bilo, tuberkulozu koja će precizno biti zavedena u lični zdravstveni karton. Gde će dotični dalje da prošeta, a da nije samo po lekarskoj ordinaciji, na to najbolje može da odgovori gospodin “nisam kriv za poplavu u gradu mi Obrenovcu” Čučković. Doduše, nepoznavanje zakona, ljudskih prava, a i sopstvenih obaveza mogu mu dati za pravo da bude po sopstvenoj želji spaljen na trgu ako laže. Da li sad tu najpre treba uključiti detektore, detektive, psihijatre, ili sugradjane kao najjače svedoke gradonačelnikovih dogodovština, dobro je pitanje za kviz “Potraga”. Lomača.

Ono što poprilično uznemirava, jeste friška izjava premijera o uzimanju konopčeta zbog enormnih dugova Galenike. Valjda u toj propaloj farmaceutskoj kući ima nešto preostalih lekova da se takve loše misli preduprede. Ne treba ići toliko daleko kad je već državna kasa nikad para punija. I samo da nas te proklete kamate ne obese, iako ćemo se od tuge verovatno baciti pod domaći kosmodrom čiju bi maketu već neko trebao da konstruiše.

Ono što celu sedmicu i neki prethodni period, sumoran zbog kiše i dosadnih dogadjaja, ipak osunčava, jeste izuzetan rezultat mladih srednjoškolaca na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi. Opet su pokupili sva zlata i srebra. I nagovestili da postoji nada koju ćemo opet nekako protraćiti.
Ali, u nesreći uvek postoji neka sreća koju Vučić moze da donese. Evropo i – vizijo, ona ima zaista lep glas!

(Maj 2016)

Konzistentno turbulentno

Ostalo je tačno 23 dana do završetka jedne obećavajuće (od strane onih koji su izvanredno plaćeni da svakojaka obećanja daju), naporne (nije to ništa, može i gore tj. niže, do klečanja), prosperitetne koliko se u ovim okolnostima može (dobili smo i što nismo tražili), prelomne (lomilo se i preko nekih kolena, i nečijih ledja) godine. 342 dana, ispunjena samo lokalnim vestima bez globalnih, svetskih konfuzija i katastrofa, pružila su pregršt dogodovština kojima se više ne može pohvatati ni početak, ni kraj, dok je sredina (suština) ostala zatrpana novopridošlim, ne manje senzacionalnim (i–zacionalističkim), i pre svega uznemirujućim.

Misilm da mi je memorija pamćenja, što bi Majka Nacije rekla, poprilično bušna od siline i mnoštva informativnih udaraca, zloslutnih nagoveštaja, neočekivanih realizacija, glavobolnih istina i neprogutanih laži, ali definitivno izmrcvarena postojanošću otelotvorene bolesne mašte onih koji žele da svoj eksperiment nad stadom izvode što duže. Logično je da će većina ne samo ostati bez vune, mleka, mesa i sigurnosti iako ga zajedno čuvaju i pastir i glavni krvnik kome uz dozvolu dobacuju strani proždrljivci, nego će mu promeniti i DNK ako treba. Dobrovoljno pristajemo na sve, osim na žice i zidove ka spolja jer mi opasnost anuliramo iskrenom humanošću, iako je koncentracioni logor poluotvorenog tipa za one unutra i budno radi pod visokim naponom.

Ovu godinu obeležili su fantastični finansijski projekti koji će dugoročno rešiti vizuelnu zaostalost prestonice približivši je bogatom Istoku, a Istok iz sredine Zapadu, prodrmati uspavani i razdešeni gradjevinarski mehanizam, provinciju postideti ali i odobrovoljiti da pokloni svoje banje, jezera, brežuljke, njive, salaše i zapuštene dedovine. Ima kome se to svidja, ko hoće i ko nama i sebi želi dobro, i svakako ga ne treba sprečavati u tome. Solidarno smo i ove godine uz prinudu države samoj državi vratili deo plata i penzija zarad svetlije budućnosti koja je došla brže od one što su troglave bankarske svetske aždaje prognozirale. Sada možemo uz samilosni promilni povraćaj datog kupiti mesečno dva kila banana više i time utoliti svoju majmunsku glad. Ujedno, vrhuška je za izvlačenje zemlje iz ekonomskih dubioza angažovala konsultantsku kuću bivšeg neprijatelja koji je naredio bombardovanje nas neposlušne dece. Ta kuća će sada nadzirati naše investicije, poljoprivredu, strana ulaganja, državnu upravu i privatizaciju javnih preduzeća. Nikakve dlake i kože tu ne treba mešati, a ta neprijatna epizoda iz prošlosti je ionako samo bila naša greška trenutka, jer su lepo tražili potpis na sve odmah, a ne nekad posle.

Potom nam se desio helikopter. Požrtvovane duše je pojela magla, nečiji hir, loša procena i namera, a posmrtno još jednom dokrajčio javašluk, bezobrazluk i besramnost. Da se rodio u Japanu, glavnokomandujući bi zbog lošeg obavljanja posla, lične časti i sveopšteg morala izvršio harikiri (da se baš ne spomene još i bliska vezu izmedju keramike i radnog iskustva stečenog redovnim odsluženjem vojnog roka kao presudne za dobijanje nebitne funkcije kao što je odbrana zemlje), a ovako mu je glave došla jedna obična žena (zbog njih muškarci u stvari uvek izgube glavu, simbolički ili formalno) koju je iskomplementirao na pogrešan način u pogrešnom momentu, mada mesto nije bilo presudno. Najbolji prijatelj i vlasnik gazdinstva mu to nije oprostio jer je njegov odnos pak prema ženama i prema drugim nemoćnim a ugroženim vrstama ipak nešto drugačiji. Možda im je zato ukazano poverenje i njih 5 čvrsto drži svoje ministarske, bankarsku i jednu bez fotelju ali uticajnu, što valjda nije previše malerozno za dobro odabranu posadu državne krstarice koju nikakve oluje ne mogu da ometu na nemirnom političkom moru. Valjda će tako ravnopravne uspeti da izbore neka prava i neko zgodno mesto za sve uporne žene u ovom mizoginom brlogu. Neke su se same pobrinule da o trošku javnog preduzeća isplate deo rata za svoj stan (koje uzgred uskoro više neće biti javna kuća i budžetu draga firma, već jedna koju valja uvaljati nekom pre nego skapira da samo pravi finansijske rupe i bespotrebno pokriva bazu bespotrebnih podataka), dok su druge pokazale moć svoje fizičke i intelektualne deformativne transformacije u skladu sa podnebljem, što je bila samo dopuna emotivnoj prilagodljivosti situaciji, stečenoj tokom godina menjanjem političkih obora.

Osim što smo humani prema strancima na njihovom putu ka zapadnoj sreći, humanistima smo se dokazali i naspram nikadašnjih ali u prokletom proteklom ratu sada nekadašnjih neprijatelja, i donirali 5 miliona eura da iskupimo i umirimo s(a)ve(s)t . Valjda će ih bolje upotrebiti nego što mi umemo sa ličnim ulaganjima koja kao da završavaju poput kišnih kapi u pustom žednom pustinjskom pesku, ili u najmanju ruku u nečijim firmiranim džepovima.

Na samom izmaku turbulentne godine, desio nam se i trenutak istine tj. poligraf tj. nešto što ni u jednom krivičnom postupku ne može biti uzeto kao dokaz i sredstvo za donošenje konačne sudske presude. Ali ako ćemo za pravo, mnogi veruju i u vanzemaljce, život posle života, levitaciju ili masone, pa zašto ne bi verovali ljudima koji stoje iza svake svoje reči, makar one bile premerene osetljivom iglom. To treba poštovati. A i one do zuba naoružane nindža kornjače na konferenciji za štampu zajedno sa golorukim Ministrom koji je lepo kazao da se sa lažnim optužbama nije igrati, a sa mašinom za lažolov još manje. Zato bugarski crnomorski stanovi u stvari više nisu naši, i baš šteta, mogli smo da tajmšerujemo letovanje.

Desile su nam se farme, velika i mala braća, zvezde i padalice, klovnovi, uzbudjeni, nervozni, posrnuli , uzdignuti, telesno zdravi, umno bolesni, odnegde reinkarnirani i zauvek pokopani , neobećani i neželjeni, uporni i ne-odustajući. Desio nam se pomor Nade i Uverenja da će se možda konačno nešto pozitivno desiti.

U stvari, šta ja to pričam?! Još 23 dana je fore da se desi nešto lepo a da nije tenis. Ako se i ne desi, nema veze. I ovo što se desilo ćemo svakako zaboraviti, a u 2016-tu ući sa novim poklonima i obećanjima Deda Mraza. Budimo klinci bar malo, njima se baš sve ostvaruje. Ako ne…. neka ide u klinac gde se ionako sve zaglavilo.

(Decembar 2015)

Prosveta i prosvetnici

Prosvetni ste radnik?
Imate Instagram? Twitter? Facebook?
Ukoliko nemate, pod hitno se aktivirajte jer ćete se možda tamo pronaći i otkriti da imate bezbroj lajkova i da ste ultra popularni.

Ne oklevajte da saznate dokle je dogurala vaša slava i kuda vodi vaša budućnost, iako je mogućnost da ćete se susresti sa sobom dok ispijate jutarnju kafu i neobavezno “listate” neki od najposećenijih internet portala izuzetno visoka. Neću ovog puta o profesorki(-kama, preciznije) iz Vranja čije slike golicaju maštu i nadražuju kožni pokrivač mlađe i starije populacije, i koja zbog jednog od poslednjih skandala koji potresaju intelektualni kružok sada na prinudnom bolovanju boluje kako bi se povratila od šoka. Mogućnost da joj je neko ukrao telefon, fotošopirao slike, naterao da bude u nezgodnim pozama(?!) – stoji, ali lako može i da padne tj. bude dokazana, no gospodja će se sigurno brzo oporaviti jer će se verovatno u medjuvremenu pojaviti neka druga koleginica koja će joj preuzeti štafetu. To mu u stvari dođe kao ništa naspram onih manijačica što po belom izopačenom svetu spopadaju maloletnike i seksualno ih zloupotrebljavaju dok se oni ne rasveste i shvate da javnosti treba neumoljivo otkriti ko to vaspitava decu.

Da postoji problem upristojavanja i savladavanja sopstvenih hormona od strane odraslih vaspitača, postoji (u ovo naravno ne ubrajam seksualna iživljavanja, mamce, ucene i insinuacije odraslih), ali šta uraditi sa hormonima onih koji su u škole došli nešto da nauče?
Na primer, pre nekih godinu dana jedna petnaestogodišnjakinja je u poznatoj Karlovačkoj gimnaziji u vreme časova i tokom vannastavnih aktivnosti malo svojim mobilnim telefonom iz dosade usnimavala svoje profesore, napravila fontomontaže, i sve to lepo postavila na Instagram. Profesori su se našli duboko povredjeni. A valjda je trebalo pomaziti nestašnu tinejdžersku glavicu i reći – no, no, da to više nikad nisi uradila. Direktorka koja je na inkriminisanoj slici držala fotošonalepljenu flašu šljivovice, naprečac je suprotno zakonu uz podršku ostalih uvredjenih, poniženih i solidarnih kolega devojci uručila šut kartu i još poželela da se ovoj onemogući školovanje u bilo kojoj vaspitnoj ustanovi na području grada (verovatno je trebala da joj ponudi da zajednički popuše po jednu lulu mira ili makar džointa i onda mir sestro mir), dok su roditelji bili izbezumljeni što je njiihova ljubimica izbačena iz škole, pozivajući se na njeno neotudjvo pravo na obrazovanje i razumevanje za histeriju duhovitih adolescentnskih hormona. Učenica je dobila tri meseca dodatnog raspusta ali na kraju ipak bila vraćena u školu. Direktorka je zbog svoje osionosti i nevaspit(a)nog pristupa popila otkaz.

Postoje i oni kojima su za zdravicu ponudjeni kokteli druga Molotova ukoliko ne poprave uporne loše ocene, drugi su završili na traumatologiji polomljenih vilica, noseva, udova, kukova i prignječenih rebara, nekima su se nezgodni padovi i bacanja s mosta dešavala pri povratku kući, dok se pljuvanje i verbalno maltretiranje može uzeti za najbeningnije i nešto skoro apsolutno normalno i uobičajeno. U celoj ovoj priči verovatno su najveći profiteri ispali psihijatri koji su oštećene trebali da primire i nagovore da se vrate na posao koji im ne garantuje stabilno radno mesto, platu, a biće ni život. Takodje solidno prolaze i “zvezde” tinejdžeri koji su pokazali da njima ne može da manipuliše nijedan pojedinac ili obrazovna institucija i da se, kao što sam život nudi na tanjiru, samo silom i pravom jačeg može doseći potpuna sloboda izražavanja i adekvatna nagrada za konstantni nerad. Ako nećeš da daš pozitivnu ocenu milom, to se može rešiti silom. Mame i tate dotičnih u 99% slučajeva apsolutno podržavaju učinjenu reakciju i stoje iza postupka svoje uglavnom ničim povredjene, već isključivo bahate i naravno slabo vaspitane dece. Pitanje je vremena kada će se na vestima pojaviti priča o jednom porodičnom tabanju neprimerenih, nedokazanih profesora. Njih je inače nekih 80% koji su na ovaj ili onaj način bili izloženi nekoj učeničkoj perverziji.

Ustavom je zagarantovano pravo na obrazovanje svakom biću. Iz tog razloga ne postoji način da se ijednom djaku, makar vitlao pištoljem ili obavio jednu vaspitnu šutku, može narediti da izadje sa časa. Mudar profesor bi trebao znati da mu ne preostaje ništa drugo nego da pokupi svoj ponos i još uvek neokrnjeni fizički integritet, te da napusti učionicu dok mu neko nervozan ne promeni fizički opis. I da naravno drugi put obavezno pokloni bar četvorku, zapuši uši, zatvori oči i napravi najlepši mogući osmeh da bi na Youtube-u sa kompromitujućim klipom izgledao bar šmekerski a ne ponižavajuće ubijen, u pojam i status. Neuhvatljivi će od nadležnih ionako samo dobiti jedan veliki ukor.

Program i koncept Škole bez nasilja uveden pre 10-ak godina, koji je imao za cilj stvaranje bezbedne i podsticajne sredine za učenje, rad i razvoj, i sprečavanje bilo kakve psihičke i fizičke povrede medju decom će i dalje očigledno samo deklarativno sprovoditi ideje od kojih niko nije video koristi. Definitivno ne postoji niko dovoljno merodavan, odlučan i moćan ko bi zaštitio ugrožene strane, bilo da se ona nalazi na strani učenika ili prosvetnog radnika (a bezumlja ima na obe). Deca su, uzgred, međusobno sve agresivnija i izvitoperenija u mučiteljskim idejama. Pojedini školski policajci će i dalje (valjda je za red i mir nekako najsigurnije imati uniformisano lice sa oružjem, i nadam se da će dotični uskoro dobiti svoje pozicije i u vrtićima (mada je tu valjda dovoljno da nose pendreke), šurovati sa dilerima ili biti pregaženi od istih koji usred bela dana naočigled svih vode svoj unosni posao. Direktori će izigravati francuske sobarice kako ih iz nekog budžaka ne bi zadesila ista sudbina napadnutog. Sistem će se zbog svoje navodne humanosti i nužnosti uvodjenja demokratskih vrednosti praviti slepim, i u nedrima gajiti mala zla koja vode ka nekim mnogo većim i opasnijim. Ostalima ne preostaje drugo nego da se pomole za neki meteor koji ovog puta neće promašiti sav besmisao ličnog i opšteg kukavičluka i sveopšteg haosa koji vlada u ovom zamišljenom redu.

(Novembar 2015)

Kraljevski apartman

Nisam neki ljubitelj sporta, čak ni kao gledalac, ali me spopadnu neki žmarci na trenutak od kojih počnem da se premišljam da li bih radije da ubacujem loptu u koš, centriram istu rukom ili pak nogom u mrežu? Ili je možda bolje nemilosrdno lupati ping pong? U stvari, pošto me lenjost manje više uporno spopada, valjda je najadekvatnije i najkorisnije uposliti mozak, tako da varijanta igranja šaha uopšte nije loša ideja kad već postoji kao izborni predmet. Možda i nemam dovoljno mentalnih kapaciteta ali imam vremenski okvir u kome to mogu onako natenane da savladam, osim ako ne skrate trajanje boravka pa ću morati da ostavim za naredni odmor u budućnosti. U stvari, kako bi bilo upisati kurs slikarstva i naučiti da oslikavaš svog ličnog sveca koji će te zauvek čuvati od zlih, glupih, neočekivanih neprilika i neljudi, a (Boga mi) i samog sebe? A mogu slikati i aktove. Moja memorija dobro pamti sve obline moje verne ženke koja me obilazi jednom u dva meseca, i kojoj mogu pokazati svoju neusahlu ljubav u tri sata zanosa u okrilju 4 obezbedjena ljubavnička zida. Naravno, ukoliko bih želeo da promenim objekat i oblik svoje stvaralačke umetničke veštine, mogu iskoristiti prisustvo svog najboljeg druga u sobi od 10 kvadrata, koju spletom viših i zaista povoljnih okolnosti delimo. Jer samoća je užasna stvar, i samoća nedri veoma čudne i neprijatne misli ponekad, gde one počnu da mile i uvijaju se poput crva u mozgu u doba i nedoba, a to može da izazove kako kažu neprijatna lična preispitivanja a time i ozbiljnu depresiju, čemu ja nisam sklon ali je to možda zarazno. Međutim, zašto toliko brinuti kad je briga za naše zdravlje poverena najboljima ako nešto krene naopako. Znam da i ako mi ne fali ništa mogu izmisliti da fali (na primer spoljni svež vazduh za početak, što ću preimenovati u kamenje u bubregu) i prošetati do VMA ili Urgentnog. A mogu da pohodim i biblioteku, pa je sasvim realno da ću poraditi na klasicima i konačno prelistati skraćenu verziju Zločina i kazne koju je neki ludi Rus napisao. U takvoj jednoj sterilnoj sredini gde vlada potpuni red i harmonija, kako po pitanju ljudi koji stvar drže pod kontrolom i o nama zaista vredno, predano i pažljivo brinu, tako i u smislu homogenosti nas stanara ove luksuzne zgrade u koju je uloženo poprilično znanje, ogroman novac, i pre svega enormna najtoplija humanost, vredi proživeti jedan mirni deo svog, inače napetostima i uzbudjenjima ispunjenog, života. Smirenje koje čovek dobije uz pravljenje koverata ne može se baš meriti sa adrenalinom koji te ekstazirano umiri u poduhvatu usmerenom ka nekoj osobi, kad je onako nemoćnu pričvrljiš i postaviš gde treba , zbog koje u principu ti sada okajavaš neki nazovi greh, ali bar pruža neki džeparac što u ova krizna vremena nije loše. Taman za polumesečnu pljugu. Nažalost, ima tu i loših strana, na primer angažovanje na pranju veša ili čišćenje, ali u hotelu ovakve kategorije to zaista ne može toliko da škodi osim što srozava nešto malo na ličnosti. Ipak, kada dodje trenutak redovne dvosatne slobodne šetnje gde ne vreba oružana sačekuša ili krvna osveta, ili kod primanja porodičnih paketa, na sve se zaboravi. O tome da svaki nedostatak može da se nadomesti dobijenom kablovskom, internetom, radiom, konzolama za igrice, neću trošiti reči – zasluženo je to dobro, inače bi mi smišljali svakojake pakosti. Ukratko rečeno, ovom prigodnom odmoru koji mi je sistem priuštio ne mogu naći zamerke, a da bi sve bilo dovedeno do savršenstva verovatno ćemo potpisati internu peticiju za izgradnju otvorenog i zatvorenog bazena, djakuzija umesto tuš kabina po sobama, obezbedjenje ličnog trenera i masera, olakšano i ubrzano sticanje barem mastera ako ne doktorata, kooperaciju sa kolegama iz inostranstva u sličnim zatvorenim projektima, i pre svega ugradnju digitalnog sata sa dupliciranim ubrzanim protokom vremena koji bi nam omogucio još brži povratak u predjašnji život i posao iako ova poslednja stavka nije hitna jer nam dobroćudna i puna razumevanja gospoda iz sudstva obično zbog dobrog vladanja i iskrenog obećanja da se stvar neće ponoviti, prepolove ovdašnji boravak. No, i sa naše privilegovane strane treba imati razumevanja i valjalo bi se potruditi da se omogući i drugim kolegama da osete nešto od blagodeti ovog divnog mesta za rehabilitaciju. Stručnjaci iz Helsinškog odbora za ljudska prava izveštavaju da uslovi u istoimenim institucijama lociranim na drugim mestima u nekom kontekstu škripe, da je poprilično prenapučeno, retko ima voća, ne teče dovoljno meda, mleka samo u slabim mlazevima, stanare leče veterinari i ponekad imaju nenajavljeni pretres po sobama, a mogu dobiti i ćušku pendrekom ako zatalasa. Tome treba stati na put ili barem dati šansu i tim drugovima po zaslugama da osete nešto od našeg luksuznog smeštaja. Priča se takodje da su u zatvorima izraženije socijalne i ekonomske razlike nego na slobodi. Može biti da je istina, ali lično verujem da mi najjači, najopasniji, najobučeniji, najbolji u svom porivu tj. biznisu, takozvani pedofili, zlostavljači, silovatelji, ubice, atentatori, dileri i maheri možemo mnogo da učinimo na edukaciji običnog, dosadnog plebsa. Ta bezoblična, navodno poštena i nekrvoločna masa treba da shvati da mi definitivno zaslužujemo ovakav nežan tretman jer bar 50% izašlih neće biti povratnici u ove kazamate, jer bez obzira na redovnu hranu, šetnju, krevet, posao i platu, ali zato neredovan seks i posete dragih prijatelja, slobodnih kolega i rodbine, Vi dragi posmatrači morate imati razumevanja – mi smo u apsu, pod kamerama, iza rešetaka i sa mrljom na imenu. Nije lako tako živeti. Ali kome se ovo dopada, može svakako da proba. Jedan oduzeti, upropašćeni tudji život-gore dole nikom ne znači, pravosudni sistem nije tako strog, a i zatvor je za ljude.

I da ne zaboravim, možete mi slobodno pisati na adresu Nova Skela-Padinjak, postaviti poneko pitanje, ali molim – bez ulaženja u motive zbog kojih sam ovde zaglavljen (to ni pred sudom i svedocima nisam hteo da izjavim), ali toplo mogu da preporučim da će se ovde lepo odmoriti i razmotati svoj život unazad i unapred. Verujem da ćete shvativši gde se ja nalazim, shvatiti da mi pomalo u nekom smislu zavidite. Verovatno bi me najradije doživotno poslali u rudnik u večni mrak, ili da tucam kamen, ali srećom, svi smo mi srećni, samo su neki srećniji od drugih.

(Novembar 2015)

Život u komparativu

Ja hoću život, bolji život
da ga zgrabim poput tigra
život nije dečija igra.

Tako je nekada pevao drug roker Adolf iliti Topić Dado, u uvodnoj špici već 25 godina odomaćene serije o nekim ličnim i globalnim sudbinama, a koju da ne zaboravimo imamo na zabavnom meniju programa državne televizije barem jednom godišnje. Nije loše za podsetiti se kako se u sistemu u medjuvremenu baš ništa nije promenilo osim što smo svi mi, kao i Popadići u tom istom vremenu izmedju ostarili, ne gubeći nadu da će se to bolje sigurno desiti.

Kad ono međutim… stvarno, evo, dešava nam se, osim što ja uporno samo svojim očima i ušima verujem, umesto da za validno uzmem ono na šta nam jedan drugi A., gospodin, uporno na zabavnom meniju programa državne televizije barem jednom dnevno širom otvara i oči i uši povodom neumitno dolazećeg, u stvari već prisutnog boljitka.

Kaže – finansije su nam sterline kao apoteka, cenama je ubrizgan hormon prestanka rasta, naplata akciza i pdv-a ide kao lubrikantom podmazana, a siva zona je skoro stvar neugodne, daleko joj bilo, prošlosti. Nikola Tesla nam i 72 godine posle smrti osvetljuje obraz, doduše sada u funkciji letačke staze i letećih objekata. Srbijagas na sopstvenoj bušotini sve dugove ruskoj braći vraća na vreme, a i na sigurnom smo putu prodaje šačice preostalih gubitnika od kojih definitivno samo može da boli glava. Drugovi i drugarice na struju EPS-ovci, mobilni i ufiksani Telekomci, Borski rudari i rudarice (ili – kinje?), žongleri loptica iz Lutrije, budući srpski Železnički Japanci, osigurači sa lepog plavog Dunava i njihovi u sve nesigurni osiguranici, domaći državni bankarski lešinari – gotovi ste. E pa, došao je i Vama kraj, dosta ste se baškarili i pravili bedne prihode, sad cemo i Vas lepo ispoklanjati onima koji znaju kako se u stvari kupuje solidno-osrednja roba za male novce. Svakako, mi ćemo u tome kao i uvek naj proći.

Od dobijenih para ćemo svašta uraditi, a čini mi se da je najvažnija kapitalna investicija Nacionalni stadion koji će biti najbolja motivacija za fudbalsku reprezentaciju Srbije koja je poslednji put nešto ozbiljno uradila čini mi se pre 30 godina, kad već pojedinačni jadni honorari ne mogu da je nateraju da se oznoji dok trči i odbrani državnu zastavu i fudbalsku čast. Mnogo humaniji deo uloga biće vezano za krečenje bolnica. Iskreno se nadam da će se voditi računa o tome da kvalitet i boja uvozne farbe spasi mnoge živote, kad već kuburimo sa brzoodlazećim zdravstvenim kadrom i masom ispilelih nazovi doktora koji su se tu neslučajno našli, pri čemu bi neljudski bilo udeliti im i mrava na lečenje.

Medjutim, i ovde apsolutno brizi nema mesta jer A., gospodin, kaže da je pred nama vreme prosvetiteljstva tj. pred Srbijom put obrazovnog reformatorstva, od čega će se i Dositej i Vuk postideti ako slučajno gledaju odozgo, i gde će domaći privrednici i privreda koja je lider u regionu ozbiljno uskočiti i stopirati dosadašnje nacionalno obrazovno rasulo, neznanje i hohštapleraj guranja bića izleglih iz državnih vrtića, osnovnih, srednjih i visokih škola gde im mesto nije, a nije jer se zna za koga jeste, što jeste iako može tvrditi ko šta hoće da nije. Nije da nije. A jeste, samo da je dobro baš i nije, mada to sa skriptama i masovno kopiranim mr i dr radovima nema veze. Osim veze.

U stvari, ne treba uopšte brinuti kada je i to pitanje već unapred rešeno – nezaposlenost je drastično smanjena i ima mesta za sve koji hoće da rade, a ko neće može da volontira. To će mu ionako poslodavci uzeti kao plusčinu kad prodje par godina i prime ga na odredjeno, a onda pred penziju u 80-oj za stalno, ako dotle ne ugasnu kao firma. I to što neko pokušava da nas nasanka da je praksa postavljanja partijskih kadrova na najvažnije pozicije istina – Ne, tu laž treba odmah raksrinkati. Ali odmah. A., gospodin, kaže – ta praksa je čist incident, slučajnost, glupa greška, sitan kvar u dobro podmazanom mehanizmu. Mislim da ovde pojmu – incident, ipak nedostaje prefiks “ko” (ono kao – upitna nelična imenička zamenica). Takodje tvrdi – tajkuni nam sigurno više neće rukovoditi državom (to je realni pluskvamperfekat). Da, gotovo je, i oni su ugasili.

Čekaj, a šta ako meni stvarno trebaju naočare i slušni aparat? Ili ako ja živim u nekom paralelnom univerzumu gde bolji život nikad nije došao, niti se (pred)oseća? Da li samu sebe da štipnem ili potražim nekog volontera, da ovaj matriks ubitačne “nepromenjenosti” koja se menja na gore (tj. dole) i vlada tako decenijama, prekinem i uskočim ipak nepripremljena u sasvim dobru sadašnjost i obećanu superlativnu budućnost? Ne znam samo na koje slovo da se pozovem.

(Oktobar 2015)

Labudova ćutnja

Ostao je potpuno sam. I to se neće promeniti iako će pokušati da mu ublaže bol. Tako kažu oni koji dobro poznaju prepukla srca labudova.
Desilo mu se to prošle sedmice kada mu je dugogodišnju životnu saputnicu i dvoje nejači napao i ubio čopor pasa lutalica. Tako tvrdi zvanični izveštaj i očevidac koji je gomilu krvožednih rasterao (navodi se i prisustvo nekolicine pijanaca na ivici jezera koji su valjda sve to bledo i nemo posmatrali). Drugi, od pre samo mesec dana, govori da je drugom paru potomaka nesrećnih labudova Ise i Bise osakaćeno po jedno krilo. Krivicu za to snose opet životinje, preciznije – kornjače. Tako objavljuju sredstva javnog informisanja, ali osporavaju oni koji poznaju ove sporaće. Takodje je poznato da su psi, oni bez zvaničnih vlasnika, oduvek i svuda slobodno šetali, pa eto i pokraj poznatog para labudova, a dotične kornjače oduvek živele u dobrosusedskim odnosima sa istim. Čovek je naravno bio prijatelj i psima, i kornjačama i labudovima. Naravno Čovek, ali ne i životinje zvani “ljudi”.

Ono što se provlači kroz ovu priču kao sumnja (moja lična, da budem ipak jasna) jeste – kako su naprasno i odjednom neke životinje postale predatori naspram onih vrsta koje nikada nisu bile njihov potencijalni plen? Tačnije – može li se apsolutno verovati onome što se uzima kao jedino objašnjenje za ovaj krvavi pir u kome ima ovoliko nastradalih. Tačno je – to su životinje, a ima previše ljudskih žrtava koje nemoćno čekaju da se i njihova Pravda dostigne, ali su sve to zajedno – živa bića čija patnja zavredjuje i pažnju i nužnu pomoć. Krivica se baca na navodno gladne i neobuzdane pse, a u potonjem slučaju na site ali zle kornjače. Naravno, čovek je kao razumno biće tu da celu priču lepo upakuje, izazove malo zgražavanja, negodovanja, ljutnje i da se mirno okrene svom inače dovoljno komplikovanom životu u kome regularno vlada dovoljno neobjašnjivih iracionalnosti.

No, možda bi valjalo postaviti pitanja – zašto i otkud toliko nezbrinutih pasa na ulicama? Šta prihvatilište za pse čini (osim pokušaja hvatanja i socijalizacije težih slučajeva koji se očigledno loše procenjuju pa ipak nakon hranjenja puštaju nazad na slobodu), i čini li dovoljno da je bukvalno svako izložen riziku od napada, koji se naravno veoma često dešavaju i ne mogu biti uvek opravdani nedostatkom hrane za napuštene pse? A samo u Novom Sadu, gradu gde se ova tužna priča dogodila, postoji 7 udruženja za zaštitu životinja koji osim apela za dobro ophodjenje prema životinjama i njihovo usvajanje, teško mogu išta da učine da se ovakvi ekscesi ne ponove Zašto se pri tom prava životinja (u ovom slučaju, prava pasa lutalica) smatraju većim od prava ljudi da slobodno hodaju, bez straha da će biti napadnuti (a u dotičnoj priči, i prava ostalih, neljudskih vrsta)? Šta je sa stručnom tvrdnjom da kornjače nisu u stanju da nekog tako rane i osakate, a sada bivaju označene kao glavni zločinci za precizne, skoro hirurški izvršene rezove na krilima nemoćnih mladunaca? Da li su labudovi trebali da žive na nekom drugom, sigurnijem mestu, zaštićenom i od životinja i od ljudi, iako na svetu svaki veliki park upravo vrvi od čitavih porodica svakojakih životinja koje su maltene pripitomljene i ne boje se prisustva čoveka? I ko se tu zapravo može smatrati glavnim krivcem – ljudi koji su odgovorni za sredinu u kojoj žive, a time i ostala živa bića koja ih okružuju, ili životinje koje (ne) rade ono što im insinkt ili čista agresija nalažu da rade? Ko je snabdeven razumom i mogućnostima a ko može da (ne) čini stvari zbog kojih će biti obeležen kao opasnost ali ne i adekvatno uklonjen (jer mogućnosti a pre svega “humanost” ne propisuju takve drastične mere)? Kako se možemo trgnuti na neke stvari samo kada dodje do žrtava, makar i labudovskih, ali i to ubrzo gurnemo pod ogroman tepih silnih dešavanja koje ne umemo da rešimo, ili još gore, nećemo? Da li uopšte zaslužujemo išta lepo kada ne umemo da to sačuvamo i brinemo o tome?

Povodom ovog veoma neprijatnog dogadjaja koji je poprilično uzdrmao sve ljubitelje ove male labudovske porodice koju sam lično znala, a koja je krasila Dunavski park više od jedne decenije, i bila u nekom smislu zaštitni znak Novog Sada, tokom vikenda je održana protestna šetnja Novosadjana. Minutom ćutanja odata im je počast.

Uzgred, oglasila se i odbrornička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine koja pokreće inicijativu da se nastradalim labudovima podigne spomenik. Možda će time biti ovekovečeno nešto lepo, nešto što je bilo uzor i radost jednog grada, ali će zasigurno biti i svedok jedne zastrašujuće priče u kojoj je zakazao pre svega čovek. Labudu Isi je ionako sada svejedno. Njegovo srce je slomljeno. I ne samo njegovo…

(Oktobar 2015)

Ružičasta opomena

Momenat suočavanja sa nekim činjenicama može biti veoma težak. Nije nemoguć, nije uvek premostiv i ne dešava se samo drugome. Možda ste Vi jedna od onih 10 koja će morati…

Svake godine 4000 žena u Srbiji se suoči sa momentom neprijatnog saznanja. Nažalost, njih 1600 definitivno izgubi šansu da pobedi, ali sa pravovremenim prepoznavanjem i započinjanjem borbe, 90% može očekivati da će ovaj izazov sudbine u njima sigurno usaditi bolje sagledavanje sopstvenog zdravlja i života. I upravo na toj šansi treba biti veoma zahvalan.

Nije bila mlada ali je ove godine trebala da po drugi put postane baka. Vest o tome nije uspela da joj da snage da se izbori sa bolešću koja ju je po prvi put savladala pre 5 godina. Nakon hemoterapija, zračenja, gubitka kose, mršavljenja, emocionalnih i fizičkih uspona i padova, izgledalo je da će sve na kraju ispasti u najboljem redu. Nije. Neizlečeni i neizlečivi rak je metastazirao. Jedna mala devojčica će kao i njena malo starija sestra imati uspomene na svoju hrabru baku samo preko slika i dirljivih priča svoje mame. I nosiće potencijalno breme moguće bolesti u svojim genima. Naša porodična prijateljica.

Desilo se u njenim ranim tridesetim. Sa sinom koji je tek prohodao, solidnim poslom, relativno sredjenim životom ali poprilično izložena stresu, dogodila se dijagnoza koja joj je istumbala život, u stvari više života. Hemoterapija, zračenje, gubitak kose, strah, odsecanje dojke. Rezultat uspešan, i nada da se neće više ponoviti. Rodjaka naših poznanika.

Rutinski, obavezni pregled u studentskoj poliklinici u veoma ranim dvadesetim. Neočekivana kuglica čiji oblik i veličina izazivaju ozbiljnu sumnju. Pregled, snimanje, operacija, biopsija, ožiljak. Rezultati negativni, tumor “nasmejane” ćudi. Gomilica istovrsnih na drugoj strani, čekaju… Kontrola obavezna. U medjuvremenu više pregleda ultrazvukom, mamografije. Kvržice (za sada) ćute. Ja.

Znaci zbog kojih Vi žene (ali i neznatan procenat muškaraca) možete posumnjati da ste obolele od najčešće vrste smrtonosne bolesti u obliku raka kako u Srbiji tako i u svetu, lako su prepoznatljivi, iako sigurno i nisu, a nisu jer rak, ili tumor u početku zapravo ne boli. I ne osećaš da se išta loše dešava u tvom telu, da se nešto iznutra raspada, umnožava, truje i preti da izazove haos. Onda kada počne da boli, tada je obično kasno. Nedovoljno je vremena i prostora da se nešto uradi, osim silovitim merama koje pospešuju strah, izazivaju sumnju u pozitivne rezultate, ubijaju volju, izazivaju paniku, i pri tom ne garantuju da će išta biti bolje. Nateraju te da shvatiš kako je život uvek o koncu i koliko nisi umeo da se bolje brineš o sebi, da pratiš svoj organizam, ugadjaš mu, prinosiš žrtvu vremena kako bi prekontrolisao upravo na vreme sve ono što je dobro ali može postati loše, i kako sada, kada vreme na neki način ističe zapravo ceniš mnogo više ono što imaš, shvatajući koliko ćeš izgubiti jer si mislio da ničeg nema dovoljno. Imao jesi – zdravlje. No ono je krhko.

Obratite pažnju na svaku izraslinu ili čvor u grudima, ne zanemarujte njihovu asimetriju i drugačiji oblik, ne ignorišite osipe, vene, iscedke i krvarenja iz bradavica, promene kvaliteta kože, čudna ispupčenja ili udubljenja dojki, crvenilo. Nemojte u stvari čekati da se išta od ovog pojavi, već jednom godišnje obavezno posetite svog ginekologa. Nemojte se bojati mamografije koja ne boli iako je neprijatna. Radite samopreglede. I nikada nemojte zaboraviti da porodična istorija te bolesti visokoprocentno cilja na vašu stranu.
Preventiva je ta koja vam može spasiti život. Pa i ako se loše desi, ne postoji ništa što vas može sprečiti da se borite. Rak dojke je bolest koja ne napada samo stariju populaciju. Može se desiti bilo kome. Može se desiti bilo kada. Može se desiti da je otkrijete u prekasnom stadujumu. Možete izgubiti jednu ili obe dojke, ali nećete prestati da budete Žena. Borite se za svoj život, i njegov kvalitet mnogo pre no što Vam okolnosti nametnu neka svoja ružna nova pravila.

Oktobar mesec je zvanični svetski mesec borbe protiv raka dojke. Ružičasta mašna je njen zaštitni znak. Dobrotvorne akcije sprovedene zarad informisanja i prikupljanja novčanih sredstava deo aktivnosti kojim se bave neki bivši ali i potencijalni pacijenti i njihovi lekari. Zato budimo dobri prema sebi ali i prema drugima, i to ne samo u ovom mesecu koji nas podseća na tu obavezu koja zapravo treba da se pretvori u iskonski nagon za preživljavanjem.
Naučimo da je briga i o tom i o ostalim delovima tela isključivo lični zadatak, i to ne samo zbog sopstvenog života nego i zbog svih koji nas vole. Ne zaslužuju takvu nemarnost ili strah od onog što se može desiti a ne dozvoljava da se nešto preduzme.
Budimo mudri i dobri prema svom biću. Ionako nemamo nekog drugog sebe, niti iko nekog drugog nas.

(Oktobar 2015)

Bespovratna karta

Vremenska dimenzija koja me udaljava od tačke razdvajanja sve je duža, iako još uvek dovoljno bliska da pamtim svaki detalj. Nema mirisa. Samo zvuci i živopisne slike, uglavnom pod neonskim svetlom, tek retko omamljene mlitavim jutrima ili suncem netipičnih letnjih popodneva. Nekada su potpuno tihe, bezglasne, ali buka jasno dolazi iz neizgovorenog. Neke su praćene neumornim ponavljanjem jednih te istih reči koje više niko ne primećuje, ili su se možda već utopile u inventar, zidove, odela, te žive same za sebe a opet neodvojive od svojih vlasnika.
Vreme ih odbrojava iako je verovatnije da one to čine vremenu. Neke to još uvek mogu, ali je nekima to pravo oduzeto jer im je popustila moć poimanja, zdravlje, potreba čak da se dodiruju sa realnošću. Medjusobno komuniciraju pogledima, retko govorom, rečenicama ili osmehom. Valjda ti u nekim godinama i to pravo na osmeh bude oduzeto, a ako i primetiš da ga neko još uvek ima, to je valjda zato što je to način da za trenutak odlože neminovnost. Ta neminovnost je u stvari ona kojom ih vreme premerava i time sve čvršće sabija u tamniji i tešnji prostor.

Izgovorisvši ovo, ubola me pravo u srce – Ovo je mesto umirućih, odavde nema izlaza.
To nije bilo nešto što dotle nisam znala, ali saznanje da neko to jednostavno definiše tako i da nema nade da će se išta promeniti, jednostavno izaziva nemir. Takodj i užasnost što nekada neke izvesnosti umeju da bole mnogo više no iznenadjujuće drame. Ona obožava knjige koje više ne može da čita, ali ih zato sluša. Sluša i klasičnu muziku na cd-u, onu koju izvodi njen sin na violončelu, ali i sve one koji umeju da joj ublaže monotone dane ispunjene fizičkim bolom, depresijom, anksioznošću, vežbama koje ne vode boljem, belinom zidova koji se ne menjaju godinama dok sama postaje sve slabija, bezvoljnija, ali dovoljno željna dodira i potrebe da satima, usled nevoljnih telesnih pokreta, piše pismo svojoj voljenoj osobi kako joj nedostaje. Ima galopirajuću Parkinsonovu bolest, svega nekoliko godina preko 60 i dušu deteta/žene koje zna mnogo, ili previše da bi ostala imuna na svetlost, ali nedovoljno jaka da istrpi mrak koji ne bira vreme, ljude, mesto. Čvrstim zagrljajem razmenjujemo istovetne misli o nepodnošljivom besmislu nekih situacija. I zove se Veronika.

Nakon prvog pogleda bačenog na nju, shvatila sam da mi se dešava nešto čudno. Kao da sam se na momenat vratila unazad, ali sada u nekom neobičnom prostoru, okružena osobitim ljudima i okolnostima, sudarila se sa prošlošću i nekim ko tu ne može da bude, a ipak na neki način jeste. Ako na svetu s nekim razlogom postoje ljudi koji veoma fizički liče, koji imaju slične probleme iako možda ne slične živote, i pri tom žive na potpuno različitim mestima, čak u isto ili pak različito vreme, onda takvo što treba razumeti kao poruku, ili možda ipak koincidenciju koja ima za cilj da nas malo trgne, podseti, takne. Neopisivo liči na moju preminulu tetku, sedi u invalidskim kolicima sa istim nepokretnim ekstremitetima kakve je i tetka imala ali neodvojiva od postelje, rodjene su iste godine sa razmakom od par meseci, pri tom u mestima na par stotina kilometara udaljenosti a sada razdvojene hiljadama kilometara i još u različitim dimenzijama, različite nacionalnosti i vere, bliskog jezika a da moja “netetka” novi nikada nije naučila kako treba, podjednako je topla, nekako brižna i svoja. Zna da će ostati tu, zauvek. I zove se Hatis.

Minijaturna, hitra, sva u pokretu i sa neumornom željom da šeta, planinari, skija, leti sama avionom kako je nekada radila u mladosti, voljna da razgovara o svojoj prošlosti i životu, o svom svešteniku, religiji, prijateljima, a opet toliko zaboravna da se ne seća ni kada je tu došla, ni zbog čega, ni ko joj je u poseti bio, a ponekad ni u kojoj sobi boravi. Pravila mi je društvo u „mojoj šetnji“ pitajući se kako najbrže može da stigne do svoje kuće ne znajući gde se ona zapravo nalazi. Pričala je uvek isto, ali podjednako zanimljivo, a sigurno će joj kako tvrdi neko spasiti život ako ne bude rešila da umre, što joj svakako ne pada na pamet. I zove se Lilian.

Njena stopala su mala, poput onih umotavanih zavojem da nikada ne porastu i oskrnave žensku lepotu, kao u kineskih junakinja iz Perl Bakovih romana. Svojim kolicima lagano krstari isuviše kratkim hodnicima, tražeći svoju tišinu u sveopštem miru. Voli da posmatra zelenilo, da priča o svojoj deci, o svojoj bolesti koja ju je od malena vezivala za kuću, da sebe ohrabruje kako će opet stati na noge kada joj polomljeni kuk ojača i kako će to definitivno biti korak napred u njenom životu koji uporno ide unazad, nemajući izlaza Otuda. I zove se Fej.

Ona lagano hoda podupirući se pokretnim stalkom ispred sebe, učestvuje u svim ponudjenim aktivnostima, obavezno sredjuje frizuru jednom nedeljno, voli da joj lakiraju nokte i uživa kada uzmem njenu tananu, nežnu ruku prožetu izrazenim venama, ne žali se previše iako spominje svoj sve slabiji vid koji je onemogućava da bilo šta pročita, ali ne odbija od druženja sa onima koji to hoće i mogu. Voli zelenu boju, volela bi da se fotografiše sa mnom za uspomenu, ali ne daju. Ona i ja plačemo kad se rastajemo. I zove se Marion.

Napisala je dnevnik posvećen unucima kada je više ne bude bilo. U stvari to i nije dnevnik već knjiga sa opisima najzanimljivijh životnih dogadjaja. Nacrtala je nekoliko predivnih, nimalo amaterskih slika u ulju. Svira i violinu, i još uvek vedro gleda na „budućnost“ jer zna da joj taj “vid” iz nekih čudnih razloga u svakom momentu, najpre na kraće a potom zauvek može oduzeti trajni gubitak pamćenja. Nakon toga bi se pridružila onima koji šapuću nerazumljive slogove, dozivaju samo njima znana imena, bivaju hranjeni poput beba, onemoćale u poimanju i kretanju. I zove se Besi.

Tu živi već 25 godina, otmena je i tiha dama, sa večitim osmehom na licu, zbog bolesti ne može da govori iako sve razume. I zove se Helen.
Želi da izadje napolje po svaku cenu, ruši zaštitne mrežice na prozorima, pokušava da probije šifru na vratima, i moli posetioce da je odvedu njenoj kući. I zove se Margaret.
Obećala mi je da ćemo se opet videti iako je kako reče verovatnije da će već biti ispod zemlje.
I zove se Nen.
Tu su još i Linda koja pravi nakit od perlica; Mjuriel koja obožava da igra Bingo; Edna koja ima 107 godina, bisere oko vrata, uvek je gladna a zaboravi da je obrok prošao pre nepunih sat vremena; Eva koja se uvek smeši i čeka posetu svoje kćeri sa kojom podeli svoj ručak; Vera koja uporno želi da pronadje posao i „šalje“ svoj rezime direktorki ustanove kako bi sebi ispunila dan, iako zaboravlja kako se zove. I još 50-ak njih, ovde neimenovanih ali preoblikovanih u ljude koji i dalje imaju svoje minijaturne snove, i makar polu ili potpuno nesvesno provodile ostatke potencijalnih dana, nedelja, meseci, godina koje ih nose ka… izlazu.

Starost je zaista teška. Ne, nije ni lepa. Sve bolje i lakše, dešavalo se mnogo pre. One se ne boje pri tom onog što predstoji, a neke se baš otvoreno tome raduju. Valjda je za to zaslužan broj godina već umornih od ostvarenja, očekivanja, neispunjenog, ili baš ispunjenog, od predjene kilometraže kroz pustinje i oaze, od strahova i nagradjene hrabrosti, te više nema prostora ni za šta više osim da se strpljivo čeka ako ništa drugo bar zagarantovana mirna smrt.

Volim te bake, drage su mi onako baš, iako se ne poznajemo dugo, iako govorimo različitim jezicima, iako nas dele decenije, ali se neka silna tuga, osećaj neprijatnosti i očigledne bespomoćnosti vija oko njih. Možda je u stvari cela ta priča za mene došla u dobrom momentu, svo to poklapanje i susret sa realnošću koja negde oko nas živi svoj nezavisan, pomalo tmuran život, tamo negde u nekom dostojanstvenijem obliku, ovde u nešto tužnijem zbog dodatnih otežavajućih spoljnih okolnosti.
Valjda je to i dobro upozorenje da se čovek na vreme projektuje u prostoru i vremenu, da zna, iako mu se ta činjenica sigurno ne dopada, kako sve završava na ovaj ili sličan način, ali da prvenstveno shvati kako je postojeći, ovaj trenutak toliko rovit i da ga ne treba traćiti na ono što će ili što bi moglo da bude, već jednostavno na ono što uistinu jeste. I da nema ispravki, da nema povratka. Da čekaju samo neke nove stanice kroz koje treba proći na putu za nepoznato, ili mozda ka ništa, da si kartu kupio, seo u voz, izašao sa perona, gledaš kroz prozor kako pokraj tebe prolaze predeli uživajući u njima ili ih prespavaljujući, dok se broj tunela sve vise umnožava a kompozicija ubrzava. Da treba presabrati sve svoje dobre porive i želje na jedno mesto i probati da ih ostvaruješ jer posle može da bude kasno. Da su greške neminovne ali da bi ih trebalo kontrolisati i saterati u muzičku kutiju koju bi otvarao ponekad da ih ne zaboraviš. Da jesmo tu iz nekog razloga, ali da veoma često i lako neki od nas ostaju duže no što bi valjalo. Da je važno ostati svestan svega počinjenog, ali da je možda isto tako dobro postati svestan koliko fizička suvišnost usled nemoći može da sjaj života potamni do rdje.

Hvala svim „mojim“ i ne mojim bakama, svim koje su mi otvorile svet borbe za dah, svet nelogičnosti, biće i kosmičke nepravde koja uteruje život u školjke a isteruje iz zvrkova u punom zamahu. Ne žalim što sam se sa tim suočila i to videla, naprotiv. Misliću na vas, gde god bile, nadajući se da ćemo se opet sresti i prepoznati, tamo ili ovde, ili ko zna kuda.

(Septembar 2015)

Ukradi me

Zamislite jedan sasvim običan dan. I u tom danu sasvim uobičajen redosled pro(e)življavanja – protezanje, oklevanje da se ustane, ustanak, doručak, u tehnička pomagala ulazak kako bi se propratila dnevna situacija koja je redovno gora nego jucerašnja a bolja nego sutrašnja, bacanje na domaće zadatke od kojih neki mogu da se ostave za neko prekosutra a većina trebala da se završi još prekjuče, onda opet bacanje u paukovu mrežu virtualnosti koja nudi sićušne golicave senzacije ali uglavnom ništa od senzacionalnosti. I u tom nehajnom u-logu, najednom, kao čupavac iz kutije iskoči pravougaonik na kome piše:

Please Change Your Name
It looks like the name on your Facebook account may not be your authentic name. We ask everyone to use the name they go by in real life so friends know who they’re connecting with.
What names are allowed on Facebook?
If this is the name you use in your everyday life, we would like to work with you to verify the name that best represents your identity. We accept a number of documents to allow you to verify your everyday name.

U šoku iznebuha shvataš da si na listi za odstrel, da si zapravo razotkriveni kriminalac, potencijalni zlostavljač ili ubica (makar insekti bili u pitanju jer ti je jedino taj zločin blizak, ali se ovakvim razvojem dogadjaja neko u stvari pod sumnju stavlja tvoju psihičku stabilnost) jer – na društvenoj mreži, gde je inače sve „regularno i prefinjeno“, nisi stavio svoje pravo ime nego neko levo, i to zato što se verovatno kriješ i spremaš da digneš planetu ili bar državni vrh u vazduh, iako te baš po tom levom prepoznaju svi oni koji su ti na listi prijatelja. To levačko je vremenom naravno postalo tvoj zaštitni znak, dok ti pravo ime u stvari uglavnom svi znaju a ko ne, njega i ne zanima.

Reći ce neko – a zašto se kriti i praviti nepravim, ne biti ono što jesi tj. jesi ono što nisi? Rekla bih jednostavno – ja uvek jesam ono što sam, osim što nisam imenom kako sam i to sve zbog sira i vojne muzike, onog sa rupama uz vojnički marš. Možda zato što tako volim, iako svoje rodjeno ime obožavam. Možda zato što je moje pravo da sada sama sebi kumujem a pri tom tim imenom nikog ne ponižavam ili ugrožavam. Svojim profilom i profilnim slikama još manje. Svojim pisanjem tek. Teško skupljenim fotosima i godinama punjenim albumima nikad. Notes-ovima koji su izlazili iz emocionalnih trenutaka odmah na ekran a ne izvučeni iz hard diska pa time ostali nigde zabeleženi osim tu na licu mesta, bez izuzetka bezazlenih.

Reći će neko – Ko te ter’o, za rukav te niko vuk’o! Rekla bih jednostavno – pravila se daju poštovati ali ne uz dvostruke aršine. Možda su tu i da se krše ali sa razlozima ne tako plitkim kao moj od milja i ljubavi ka igri reči, a ima ih i to veoma ozbiljnih, i o njima valja dobro razmisliti a ne pomisliti na virtualnog bombaša samoubicu koji će razneti ne-društvenu mrežu.
A u stvari, nadje se neko, previše obuzet tudjim a nikako svojim životom i iz inata prijavi (teško da će u ovako lahornom slučaju to uraditi iz straha jer je za to potrebno imati jake dokaze osim neautentičnog imena) jer mu smeta taj tvoj čudni identitet i način prezentovanja. Jedino tako neko od Glavatih pored silnih Miki Mausa i Tutankamona koji deluju poprilično izvorno i nesumnji(ča)vo originalno može da se usredsredi na tvoje sasvim prosečno ime i zatraži da se skineš do gole kože. Jedino tako neko iz male ili velike ljudske pakosti uspe da spreči da išta od svojih stvari na vreme skloniš, spaseš, uzmeš nazad k sebi, jer ovakvom blokadom dok se „slučaj“ ne reši ne možeš ništa osim da nekim dokazom sebe drugima i sebi vratiš. Oni će ti velikodušno ponuditi da li želiš da na uvid pružiš pasoš, ličnu kartu, vozačku dozvolu, izvod iz matične knjige rođenih, može i venčani list, lično ili osiguranje auta, zelenu ili permanent resident kartu ako si privremeni državni uljez, a može i članska karta biblioteke, kreditna kartica, tranzitna kartica, bankovni ili platni izveštaj, školska knjižica, račun za struju ili vodu, pretplata za novine, professional ID, ili obična koverta sa imenom i adresom, ali u paketu moraju biti prava fotografija , realno ime i prezime, i nelažirani datum rodjenja. Lepo nakačiš odabrano, pošalješ na neznanu adresu koju je možda i lako pogoditi ako dobro razmisliš, pa kad nadležni procenjivač(i) tvog lika i nedela sve to poklope sa svojim potrebama, ti dobiješ svoju virtualnu stvarnost nazad. Ali ko zna, možda ih mnogo naljutis i ne odgovaraš traženim zahtevima, ili im se ne dopada tvoja faca, pa te izbrišu s fejsa fejsa! Ubedljivo najlepši deo je da se pre konačne odluke svečano zakunu da će:
Your ID will be stored securely while we resolve your issue.

Aha… i u kom „karantinu“ će završiti moji podaci, kome će dopasti moj identitet? A nekom mora ukoliko me već neko virtuelno ubije, tj. ne vrati profil i kaže – evo Ti, ovo si sad stvarni Ti i od sebe nećeš pobeći a veruj, ni od nas nikad više. U protivnom ću do kraja života sumnjati da sam se nepitana klonirala, da postojim negde još na ovom svetu, sa slikom i datim originalnim podacima, pa ću se negde možda slučajno i sresti, i da ja sad zapravo mogu da budem bilo ko, jer nije ni važno…samo da nadjem nova dokumenta i konačno postanem ono što sam umislila da jesam, tj čist original falsifikata.
I samo jedno pitanje – ko je u stvari nadležan za hvatanje potkazivača koji sigurno kriju mnogo veće tajne od potkazanih, ko je nadležan za hvatanje onog ko je smislio ideju takvog razotkrivanja bezazlenih identiteta koji se iz nekog razloga ne vraćaju dok pedofilija, pornografija i niskoudaračka politika slobodno teče, ko je nadležan da kazni kažnjivo a nenadležan da zadire u privatnost i izaziva nespokojstvo, sumnju, pa i strah. Ko pomaže da se olako izgubiš i nikada ne nađeš, ko odmaže da veruješ u pozitivnost mesta koje masovno povezuje ljude?
Jedno je sigurno – Vi nikada nećete biti Tajna. I ne čudite se ako vam jednog dana ukradu i misli…ako već nisu.

(Avgust 2015)