Sednem često tako ili, još češće, legnem, jer misli mnogo bolje arbajtuju u stanju horizonta koji daje mnogo šire uvide od vertikale, i odvrtim šraf vremena unazad. Najpre počnu da se odmotavaju dani, pa sve brže sedmice, koje se slivaju u mesece, da bi se zahuktale godine koje bespovratno progutaju decenije. I tu stanem. Kažem – dosta je bilo! Ne treba čačkati preko veka, jer se već dovoljno iskomplikovalo zamršenošću ganutljivih lokalnih slika nesvarive sadržine. I što je najgore od najboljeg, sluti da će se istorija zavrteti u istom smeru još ko zna koliko puta, padajući ničice pred nepokolebljivošću samodestrukcije stanara sve tešnjeg zabrana. Mada ne, neće.
Na primer, dovoljno je vratiti se unazad poslednjih 70 leta, i shvatiti kako smo od dojučerašnjih volovskih puteva, rovarenih zaostalom mehanizacijom iz XIX stoleća, te konjskim kopitima i zapregama kojima smo jedva prevaljivali stotine kilometara od jedne do druge tačke svoje, nekako sve kraće, domovine, a i bogati na putu do mora ili stranih šoping centara, zahvaljujući sadašnjoj vlasti za samo jedan i po mandat, a negde i tek par meseci danonoćne rmbe, prešli na glatke piste. Na njima bi nam i onaj Formulaš 1 Hamilton pozavideo, i dobro je što ne zna da će mu biti oduzet šampanjac od strane nekog od naših paklenih vozača koji sada imaju gde slobodno da vežbaju, osim onih stranputica sa semaforima po gradskim selima. Mi sad imamo i parkinge za odahnjivanje i sterilne wc-ove, pa ne moramo da djubrimo usputni kukuruz, pa onda imamo benzinske bušotine za točenje skoro besplatnog goriva, i efikasne šlep službe u fantomkama koje niko ne može da detektuje, i graciozne vijadukte, i tunele sa mačjim očima na čijem kraju nas sigurno čeka neko svetlo, dnevno zasigurno. Najvažnije, a to sigurno niko nema, imamo i šleper koji može da prodje u centimetar kroz svaki otvor na koji je bačena ozbiljna sumnja da baš neće moći. Ja verujem da naš najokretniji vozač ume da protera tu grdosiju, kad je već sa bagerom rezimiran drugi problematičan slučaj, i nebitno je da li će da se ispuste gume, iskopa višak hrapavog, neravnog, gnjecavog sloja na asfaltu, izdubi novi plafon ili za par nedelja probuši još jedan tunel pored.
Mi nismo neki zadrti Španci kod kojih ništa ne prolazi… Ovde je pasaran, a moze baš u inat i no pasaran da se ne kvari moto – jer optužbe nevernih Toma sigurno padaju u vodu. Samo strpljivo treba sačekati presecanje svečane vrpce i puštanje goluba. Možemo i da se kladimo, lično tipujem na nezamenljive Azerbejdžanace koji su posao odradili profi, stare mašine koje su radile kao nove, komisiju koja je ambiciozno otaljala tehnička odobrenja i isforsirala nepotrebne kontrole, plavušu koja malo malo pa bane bez najave na teren, sa sve šlemom, mada nekad i bez, i naravno vozačima svih grdosija, viših od 4 nešto metra. Dobro, mogli su da budu i Kinezi, ali oni rade na drugoj trasi. Valjda tamo neće da padne neka olovna optužba, pa da se rade dodatni putevi, demanti i slično.
Ustvari, u celoj ovoj bajci je nekako najvažnije razumeti ko su ovde zli patuljci, a ko spasava carstvo. I da na kraju ovog početka našeg auto maestralnog, sa magistralnim sazvučjem, puta koji će se u proleće razgranati poput trešnjinog drveta u svim pravcima, sa ili bez putarine nije važno, mi konje, volove i mazge više nećemo terati i opanke derati. Ko je sačekao, dočekao je, ko nije imao sreće, eto mu je mučna i teška, bliska i daleka prošlost.
Ovo horizontalno mišljenje me samo učvršćuje u lepoti slike jedne nadolazeće svetlosti, jer nas na kraju tunela zaista čeka… Izlaz ili neka utešna reinkarnacija. Samo treba verovati. I zaboraviti na prazninu svakojakih taština.
Bon Voyage Mon Cher Grand Camion.
(Oktobar 2016)
Lavirintiranje 