Month: February 2019

A!

Ne mogu više.
Svega mi je dosta.
Dokle ovako?
Šta da radim?
Neizdrživo je.
Kako dalje?
Zar ne postoji način?
Ostavite me na miru!
Prekini, opasno me živciraš!
Umukni, ideš mi na ganglije!
Začepi, da te ne zviznem po tintari!
Rascopaću ti glavu!
Zaveži, da te ne sastavim!
Crkni!
Opaučiću te!
Ideš mi na *!
Skini mi se!
Ubiću Boga u tebi!
* ti sve po spisku!

Sve u redu?

Sasvim sam dobro, što pitaš? Menjam boje ko semafor? Moj rečnik?
Ma to onako, olabavili šavovi. Malčice sam pod stresom.

Može masaža? Skineš se, umotam te u peškir, i mojim magičnim rukama i specijalnim alatkama, izvučem na površinu svu prljavštinu, tj. negativnu energiju tvoje prepadnute duše i tvog tela što je napeto ko strela?

Pa, zašto da ne! Duz il dibiduz?

Pošto si muško samo duz. Žene ono drugo jer iz njih moramo da izbacimo i demone što im nastanjuju hormone. A i tretman im jedino tako radi.

Evo. I šta sad? Čekaj, šta s tim satarama?! Pa ti to mene hoćeš da kolješ!

Miruj! Slučajno mogu da ti posečem ćelicu, otfikarim jabučicu, trepavicu, bradavicu, ako tako mrdaš i kobeljaš se. Vrhovi ovog hladnog oruđa što blago igraju po površini tvog tela iseckaće svaki mm tvog stresa.

Zaista?! Smem li da dišem?

Naravno, ali tek kad završim satarisanje nagomilanih besova.

Domo arigato! (“mnogo hvala” na japanskom…što uputi satarisani onome sa satarom, koji mu odseče u par zamaha nadražene nerve i probleme, podjednako ozbiljne onima istočno i zapadno od zemlje izlazećeg sunca u kojoj se već neko vreme sprovodi ova terapija povratka u normalu).

Da se stres može ukloniti i na nejapanski način pokazuju tkzv. Besne sobe koje su se prvi put u svetu pojavile krajem 2011-te godine. Besna soba je kao što joj i ime kaže – soba, ali sa posebnom namenom. U nju uđeš i ostaviš joj svoj stres, ili bes, svejedno. Rasterećen izađeš, duh izbačenog besa potrči za tobom ali ne može da te stigne jer se vrata zalupe odmah iza tvojih leđa, i on ostane zarobljen gde umre od samoće. Posle toga ga izbace lopatama napolje, i oslobode mesto za neki novi, tuđi. Korišćenje Besne antistresne sobe košta (ali deblje košta upotreba bilo koje druge u iste svrhe, i još nevina nastrada). Nekad je cena bazirana na minutaži, nekada na vrednosti stvari koje će biti uništene. U stvari, to izgleda ovako:
– Sa spiska ponuđenih stvari za razbijanje odvoji se određeni broj predmeta (posuđe, nameštaj, knjige, tehnički aparati, cigle, pločice, jastuci);
– Obuče se zaštitna odeća (kaciga, štitnik za oči, rukavice, odelo);
– Zatvore se vrata sobe, udahne duboko, dohvati motka, palica, čekić, zaposle ruke, noge ili ako baš neko voli i glava, i onda svom silinom raspali po tim stvarima dok se ne dokrajče u paramparčad. Pukne daska – pukne šefova ili taština lobanja. Pukne staklo – rasprsne se komšijina šajba. Raspoluti se kompjuter – usmrćen lažni prijatelj a pravi cvili. Iscepa se udžbenik – nestane strah od ispita. Poleti perje iz jastuka – rasporiš neverniku stomak. Razbije se tv – padne vlada i zasija svetla budućnost. Izgaze se šolje – žuč se pretvori u med. Udari se telom o zid – bolest ustukne. Bace se papiri u vazduh – novčanik se zadebeli. I sl. Jedan za drugim, stresovi polako nestaju a sav jed, ljutnja, histerija, strah, nemoć, neraspoloženje, briga, neizvesnost, sumnja, tuga, odjednom postanu tako mali, majušni, da više ne možeš tako okrvavljene i rasprarčane da ih prepoznaš. Uživaš u tome da ti ne mogu više baš ništa. Ili bar ne za neko dogledno vreme kada lepo možeš doći u raspaliti po njima još jače ako reinkarniraju.
Naravno, sve ovo ima svoju cenu, na minute ili po komadu. Ali vredi – svaki cent, svaku funtu, svaki pezos, svaki dinar (jeste, i kod nas ima Besnih apartmana…samo što mi pomalo neobavešteni, siromašni i stidljivi više volimo da lomimo u svoja četri zida, mada ima onih kojima ni javna dobra i mesta nisu prepreka da se agresivno opuste, te nastrada i neki sporedni nos ili glava). Cenovnik kaže da je najjeftinije u Besnu sobu doneti sopstvene stvari i tamo se natenane razračunati sa njima (na primer fotografije ili neke uspomene od bivšeg).  Za 100-ku u Americi se može polomiti neki laptop i pregršt tanjira i šolja, a pun paket za 300-cu nudi čak sto proizvoda u šta se ubrajaju printeri, televizori i flaše…srča do kolena, ali srce puno! I niko ne mora da sve to vidi i zna. Izađeš lak kao pero, čist kao ozon, miran kao Buda. Ima ipak tih para koje mogu sve da kupe.

Neki pak tvrde da se duhovni mir može i besplatno dobiti, a stresovi pokoriti na veoma jednostavne načine. Na primer, meditacijom, dubokim disanjem, fokusiranjem na trenutak, socijalizacijom, toplim oblogama i masažom, glasnim smehom, slušanjem relaksirajuće muzike (sa obaveznim zvucima prirode), laganim kretanjem, vođenjem dnevnika zahvalnosti za sve postignuto i dobijeno u životu, maženjem sa kućnim ljubimcem, seksom, kreativnim radom, pravljenjem planova, činjenjem dobrog nepoznatim ljudima…Uspeva? Ili je to samo zamena brige svesnom odlukom o potiskivanju iste?

Medicinska definicija stresa tvrdi da je stres prirodna pojava koja se događa pri pokušaju organizma da se prilagodi nekoj životnoj nevolji, izazovu, događaju ili situaciji. Ispoljava se u vidu psihičke i telesne patnje. Sastoji se iz nekoliko faza kroz koje individua prolazi teže ili lakše, u zavisnosti od stepena pripremljenosti na raznolike pritiske, sposobnosti da se nedaće prihvate, volje da se teškoće prevaziđu.
Tokom životnog puta, nebrojeno puta smo izloženi velikim izazovima i proverama sopstvenih snaga. Životne prekretnice i skretnice, staze i bogaze, usponi i ambisi, vrebaju od momenta kada kročiš na ovaj svet. Ili kad kročiš u nečiji svet. Ili kad kroči neko u tvoj svet. Ili kada svet zakroči u tebe samog, preplavljujući i ona mesta koja želiš da sačuvaš netaknuta. Tada preostane samo palica, satara, vrisak, prasak ili ipak mirna zahvalnost što je taj bes znak da smo itekako živi.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

Hoću – Neću

Počelo je. Tamo gde nikad nije ni prestalo. Ima samo drugu parolu, ali ona svakako asocira na onu – Snađi se. Prethodna je bila u kontekstu prognoze o pobedi. U borbi protiv koga? Unutrašnjih neprijatelja što u vidu demona navode na pogrešne slogane, ili  pak protiv neopredeljenosti za prave stvari?
Sada, pošto smo zauvek pobedili prošlost, mada nas i dalje mrcvari i izaziva da joj opalimo šamarčinu i pošaljemo u večiti ćošak, konačno se okrećemo budućnosti. Nije samo precizirano kojoj, onoj koliko sutra, ili onoj kad nas više ne bude? Dobro, budućnosti ne treba gledati u zube, samo je treba prihvatiti kao neminovnost uslovljenu trenutnim izborima. A izbori su tu. I to ne bilo kakvi, nego parlamentarni. I tek što nisu. Tek što će biti il’ ne biti. A biti će što će, onako kako…oni hoće? Ili neće? Ali zašto lomiti glavu kad se lepo može priupitati jedan krasan cvet koji unapred zna sve odgovore. To bi praktično izgledalo ovako…

Izaći u šetnju (ne protestnu nego onako), u neki park (zapušten, gde ima mnogo nepokošene trave), ili na livadu (na obodu civilizacije), ili uz neko brdo-planinu (poneti nepromočivu obuću, štap za podupiranje, ceradu ako se uzvitla oluja, sok i sendvič za okrepljenje). Naoštriti oko i vizualno odbacivati sve što ne potpada pod cilj koj se zove  Capsella bursa pastoris.  Nju je u stvari lako uočiti. Ima listiće kao srciće a oni, svakom ko se razume u botaniku i želje, služe da dođete do preciznog odgovora – voli li vas on/ona ili ne, tj. hoće li nešto ili neće. Dakle, nalaženjem ovog cveta i sakaćenjem njegovih srca, dolazi se do istine. Osim što realno može da zaustavi krvarenje (ako ste usput razbili koleno), unutrašnje (ako vam je procurelo srce od ljubavnih jada…tj. ne za to nego za neke druge organe), da vam podigne pritisak (možda vam je pao od napornog šetanja ili vam je neko dirnuo u živac), ovaj cvet ima prediktivnu moć. U njemu leži odgovor ima li naša zemlja budućnost kao što slogan njenog poglavnika glasi, ili uopšte ne treba sumnjati u to, premda je sumnja mnogo puta bila opravdana. Međutim, ono što iskrsava kao jedno veliko ali, jeste činjenica da taj cvet uopšte neće biti dostupan širokim narodnim masama u momentu kada je to od krucijalne važnosti. Zašto? Zato što on cveta u aprilu, a izbori su 31-og marta. Znači, neko osim vanrednih izbora remeti i prirodni protok stvari, a time i informacija. Dakle, treba bojkotovati izbore dok ne procveta… momenat…pustimo proročko cveće i zeleno proleće,  verovati treba samo u vanrednosti izbora a time i (iz)vanrednu budućnost.

Da li u nju verujemo? I njemu koji je čvrsto, hrabro, promišljeno, uporno, beskompromisno, nametljivo, slikovito obećava? A da je to i do sada obećavao, uglavnom sve nerealno, i da smo (poneki) u ta obećanja uložili ne samo nadu nego i vreme i strpljenje, istina je. U to da mu (većina) nismo verovali računajući da od goreg ne može biti dole, nego da ta obećavajuća budućnost i za nas ima svoj dobar plan, istina je. Ali je kratka pamet zavladala. Prizovi se, i seti praznino …pre tačno 5 godina njegov moto je glasio: Budućnost u koju verujemo. Opa! Znači, prepisujemo! I treba. Rad je dobio prelaznu ocenu, pa usled kvaliteta i  ustaljene amnezije može da se iskoristi još koji put. Ovom prilikom nećemo spomenuti da u nju verujemo jer se to podrazumeva. A ova nova budućnost…

… jasno je da će zajedničkim naporima u narednom periodu biti otvorena nova 2,19 auto puta, 21,9 naftovoda, cevovoda i vodovoda,  219 novih škola, bolnica i vrtića, 2019 novih fabrika, 20019 novih mini hidroelektrana, 200190 novih radnih mesta za lekare, naučnike i ostale kukavice  što su već zauzele niski start da klisnu na zapad, a bez kojih će se pomreti ako im to uspe (neće svi, najvažniji članovi zajednice će se o trošku poreskih obveznika lečiti u inostranstvu kad je već tako teška situacija).  Investitori sa istoka i zapada će nas na kolenima moliti da im damo 10.000 eura po motaču neizvesne sudbine i dopustimo im da ih naučimo biznisu. Prestonički metro će konačno savladati podzemlje, vozovi leteti šinama, avioni sa jedinog kasvetnog aerodroma prevesti blizu 20,9 miliona domaćih i stranih putnika. Udarićemo temelje gradova ispod vode. Prvi u Evropi ćemo šofirati letećim autima domaće proizvodnje sa kineskim brojevima motora. Arapi će ostati naša najbliža braća, samo da im u sestre ne diramo. On će naučiti još jedan svetski jezik da bi se lakše sporazumevao sa svetskim glavonjama a i vanzemaljskim elementima ako iskrzne međuplanetarna kriza. Svoje podređene će i dalje držati u pozitivnom stresu da se ne opuste na svojim odgovornim radnim mestima. Na našim njivama će procvetati papaja i avokado. Izvozićemo domaću kurkumu i kokosovo ulje. Uvešćemo samo dobrovoljne poreze, naplatiti samo simbolične takse, povećati minimalnu penziju na brutalni nivo od 219 eura, od maksimalnih plata otcepiti i raspodeliti sirotinji. Asfaltiraće se auto put susedstva i trpeljivosti preko Kosova do Jadrana. Milion migranata će dobiti šansu da započne novi život diljem zemlje. Odbranićemo od propasti 2,19  miliona mastera i doktorata, otvoriti nova odeljenja, smerove i programe na privatnim gubilištima vremena. Kvalitet sendviča i broj autobusa za sledbenike biće uvećan za 219 %. Nerotkinjama će se obezbediti dobrovoljni davaoci kvalitetnog semena, a porodicama sa nikakvim ili malim brojem dece pružiti ruka podrške da ostanu na tome ukoliko ne sarađuju u izgradnji boljeg sutra. Onima što misle da će se to desiti kad na vrbi rodi grožđe, vlada poručuje da se na berbu istog javi na plantažama u inostranstvu, izdajnici nam ne trebaju.  Budući parlament obećava da će kao i do sada sa istim sastavom udarnički ne raditi išta što smatra nesvrsishodnim za sebe i ostale članove verne zajednice. Najuspešniji iz redova će se izrotirati sa manje uspešnima kako bi im pokazali šta se od njih očekivalo a nisu ispunili, te se nakon isteka mandata ukoliko savladaju gradivo mogu vratiti na stare pozicije. Vladajuća partija će se osvežiti novom krvlju mladih ambicioznih sledbenika vladajuće političke religije. Opozicija da strepi, glava će je boleti od svih pravnih i usputnih lekova koji će se primeniti u slučaju prelaska dozvoljene crte pristojnog ponašanja, a može da završi i iza rešetaka bolnica ili domova za prevaspitavanje. Novinari mogu očekivati širi spisak pitanja koja smeju da postave i objave u medijima. Na povišeni ton u obraćanju, specijalni rečnik koji ne bira prilike i vreme, neguje oštrinu, britkost i opravdanu kritiku, pravo ima isključivo čovek budućnosti koji drši sadašnjost u šaci. Za ministre ima prava da bira najdublje karaktere, odnosno lica koja imaju sposobnost najvećeg uvlačenja u problematiku. Potpisnici spiskova koji se deklarišu kao intelektualna elita biće oterani u prosjake ili u rudare kojima preostaje ne da kopaju ugalj nego bitkoine ako hoće da prežive, dok će ozbiljna imena i saradnici moći da krckaju svoju simpatičnu penziju ako je dožive. Egzodus ko zna zbog čega nezadovoljnih lica biće sprečen povećanjem plata u kritičnim oblastima za 20,9 procenata ukoliko barem 2, 1 promil anketiranih pokaže volju da se predomisli, ali ako to i ne učini, postoji rezervni plan da se organizuje prekvalifikacija penzionera koji će to sigurno oberučke prihvatiti. Sudije će kao i do sada jednom pošteno meriti i 3 put seći, što će kriminal i stopu ubistava smanjiti najmanje za 2, 019 puta dnevno, što će u krajnjem skoru ukinuti i zatvore, i zatvorenike, ali nažalost i sudije. Ukoliko takse na srpskoj zemlji kojom vlada šaka zaštićenih kriminalaca tuđeg porekla ne budu ukinute, EU žmuri i pravi se blesava, u znak protesta će od države ipak biti odobrena besplatna užad za bešenje svih zainteresovanih, pri čemu treba napomenuti da je to individualna odluka i da za taj čin nisu predviđena javna mesta, niti vešala na istim koja je neko već provokativno ponudio za druge izvitoperene namene, a što je zahvaljujući pravovremenoj reakciji sprečeno. Sveta zemljišta nećemo dati, ali glave patriota hoćemo. Budućnost! To je ta, prava, jedina, moguća, izvesna. I za sve nas dobra, bolja nego ikad do sad.

Da li zato uopšte treba pitati Rusomaču, tj. Hoću-Neću, odnosno Capsellu šta nas u stvari čeka? I da li treba izlaziti na izbore nadajući suprotnom od onog što je već zapisano u zvezdama? Možda je gorka crna kafa na dnu šolje tačniji izvor? Ili pitati tetovski pasulj koji je već provereno dobra stvar?
Bože, koliko samo izbora i mogućnosti. Ali nijedna kao vanredni. Sa ishodom budućnosti o kojoj smo oduvek maštali.  Voli nas – ne voli? Naravno da Voli … toliko, da užasno boli.

Put in središte zemlje

Uputio se na daleke pute. Prešao je preko sedam gora i nevidljivog mađarskog mora. Kao i uvek, na krilima realnosti pratila ga je njegova omiljena stjuardesa čije ime je najveća istina i za SVR i za GRU (tamo neke skraćenice nebitne) ali tajna za sve ostale (mada kopka koje sve istočnjačke i zapadnjačke borilačke veštine ona zna, da li ume da koristi minobacač, čuva li ispod suknje bočicu cijanida za svaki slučaj, da li je sposobna da preuzme avion u letu ukoliko krene po zlu, da li je dovoljno duhovita da ume da nasmeje najčešće ozbiljnog šefa).  Let je bio ugodan do momenta sletanja na džombavu pistu neuglednog, smradom cigareta i smoga obavijenog aerodroma koji je obasjavalo hladnokrvno sunce. Ipak, telohranitelji su uspešno razgrnuli neprijatnu zavesu ustajalog vazduha i suvišnih ljudi. Aurus Senat je sa ugrejanim sedištima strpljivo čekao svog vlasnika gosta i gosta domaćina. Na otvorenom auto putu do zatvorenog grada klanjali su mu se gusto stisnuti panciri. Stanovnici najužeg jezgra sivog grada postali su privremeno taoci značajne posete (tako i treba, ne možete imati samo privilegije). Usputni saputnici su svojom bitnošću dodavali na ozbiljnosti teme putovanja, pa se za broj maskiranih snajperista može samo licitirati. Agentice i agenti za organizaciju turističkih putovanja, nevidljivo su pratili stvar iz svog ugla. Ukrštene plavo–crvene sa crveno-plavim, obe podvucene belim zastave, vijorile su se mašući uzbuđenjem preplavljenim građanima. Himne su se dizale u nebo, ispaljeni plotuni nišanili oblake, probuđena crkvena zvona parala atmosferu. A onda se krenulo na ozbiljan posao. Gosti su se jako iznenadili nivoom tehnološkog razvoja domaćina u oblasti digitalne energetike i protetike, veštačke i prirodne inteligencije, digitalne poljoprivrede i digitalizovanih privrednika na raznim poljima. Zato je nekoliko našiljenih penkala sigurnim potezima potpisalo ozbiljno sročena dokumenta, memorandume i ugovore o ekonomskoj i drugim saradnjama. Mi smo njima prodali to, oni nama ono. Ali smo nešto od srca i poklonili – nemalog dlakavog Pašu, poreklom sa Šar Planine i iz poznate porodice, koji je izmamio prvi spontani osmeh svom budućem gazdi. Od srca smo nešto i primili, tj. ne baš mi ali pošto je on mi, mi je on, to se možemo osetiti počastvovanim što smo orden velikog Aleksandra Nevskog dobili i precednik Srbistana pored nekolicine poštovanih precednika -menistana, -tarstana, -džikistana i Belerusije. On tj. mi smo se osetili veoma zahvalnim i uzbuđenim tim povodom a to bi potvrdio sigurno i pojačani broj otkucaja naših srdaca da se našao neko to da izmeri. Dotle je stotine novinara, tv stanica, i fotografa strpljivo čekalo svoj komad priloga kojim će nahraniti neobaveštene. 100-tine hiljada gladnih građana (dobili jedan ili dva uručena sendviča za truckanje iz svih mogućih unutrašnjosti do prestonice i čekanje satima po ulicama? prava informacija još uvek nedostupna), gladnih senzacije koja se ne pruža svaki dan, a to je susret sa prvim čovekom planete i prvim čovekom univerzuma (makar bio mali, ali je naš), strpljivo je lutalo strogo omeđenim ulicama ne mareći za promrzline. Kao da je uopšte i bitna ta Svetohramska žrtva koja se ne može meriti sa Igmanskom. Za 5 miliona eura donacije gosta Skadru na Vračaru, treba sve izdržati i podržati. Osobito prisustvo srpske majke koja je u bliskom prisustvu patrijarha, vladika i ministara, neposredno prisustvovala prisustvu velikog gosta (da si gostu znao ko je ona, uzeo bi joj autograf, ali kad si neobavešten, ako ti je, sad plači nad prolivenom prilikom). Mada, koji uposleni državni službenik može odbiti takvu ponudu kao što je slobodan neradni radni dan, besplatnu hranu i pozorišnu predstavu? Samo neucenjeni.  A da je gost bio upućen u to da je samo sa područja naše otete zemlje njemu u čast pristiglo više od 2000 podr- i obo-žavatelja, da je njihov tj. naš grad bastion srpstva poput metropole bio okićen zastavicama, posterima, panoima, i majicama njegovog lika, da je samo veče ranije čitava Avala i njegov toranj blistao u bojama ruske i srpske zastave, da su oči i nade svih nas bile uprte u njegovo Njet ili Da (zavisi od tematike), možda bi njegova poseta potrajala duže a osmeh bio širi. Ovako…kao da nije sve to baš znao, kao da mu je sve to bilo pomalo dosadno, kao da je jedva čekao da skine ovu tezgu s vrata, kao da ga je boleo zub pa je sve to posmatrao poprilično ozbiljno, te je nakon masovnog delirijuma građanstva, a osobito svog domaćina kome osmeh zahvalnosti, sreće i ponosa nije spadao sa lica, ubrzao nazad kući. A tek u specijalnim prilikama vidiš da gospodar našeg malog univerzuma ume da se široko smeje, ume da potisne sve brige, muke i sekiracije oko prethodne vlasti i svojih najgorih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, i da se opusti kao čovek, mada ne koliko njegov ministar spoljnih poslova koji osim što zna da se smeje probava i da zapevava. Doduše, treba se zapitati, da li glavnom ipak podrhtava želudac od treme pred gospodarom sveta, pred neizvesnošću odluke da se konačno zgrejemo ruskim gasom ko ljudi, koji će nam se ako Bog Rusa i Bog s neba dozvoli preko Turcije dati. Ali da se to i ne desi, bitno je da su državnici dveju prijateljskih zemalja u večiti mozaik svetog hrama ugradili po jedan kamenčić, potpisavši se tamo i ostavivši tako neizbrisiv trag na zajednički trenutak najdubljeg razumevanja i uzajamne podrške. Podjednako je bitno i to što je gost na našem jeziku ukratko zahvalio za sve što je doživeo i preživeo tog dana. U 20 sati i 16 minuta, sve je bilo gotovo. Vinuo se u visine i ostavio nas u oblaku prašine. Ali srećne. Blokada naših, na trenutak promenjenih okolnostima, života je otklonjena. Zastavice su pale, agenti poslati na zasluženi odmor, zadovoljstvom i obećanjima ispunjeno građanstvo mirno otišlo na počinak.  U dubini duše narod zna da je sve proteklo u najboljem redu. Zna da nas on, putnik što je prešao daleke pute, ipak voli. Da im, zapadnjačkim hijenama, neće dozvoliti da nas ucenjuju. Da ga, njega narod, neće na nemilost ostaviti. Da mu je, on narod, dužan. Da mu je, on putnik, odan. Da smo kvalitetan tampon, dobar uložak, odnosno zahvalni ulog koji ima bitnu ulogu za mir između istoka i zapada. U dubini duše domaćin zna da je sve uradio kako treba ali će naredni put uraditi mnogo više i daleko bolje. Gost će mu to potvrditi osmehom širokim približno njegovom. Jer mali uvek znaju šta veliki vole.

A oni najmanji, srednji, zakržljali, zaglavljeni? Zna li iko šta njima treba? Ko će njima ispuniti želje? Uglavljuju li se oni u neki mozaik? Mogu li se nadati dolasku spasa s visina? Ili ih niskost položaja unapred osuđuje na kopanje izlaza skrivenog u podnožju?
Previše pitanja na koje je u stvari lako odgovoriti… dovoljno je upotrebiti mudar citat dragog nam putnika koji je prešao daleke pute da bi se dočepao naše rute:

„Uvek moramo znati šta ćemo dobiti zauzvrat. To je veoma jednostavno razumeti ukoliko se prisetimo našeg detinjstva…

Izašao si u parkić i nosiš čokoladicu. Utom ti priđe neko i traži ti čokoladicu! I šta radiš? Stisneš je u pesnicu i pitaš šta ćeš dobiti zauzvrat.

Sve što mi želimo jeste da znamo šta će oni nama dati“.

Znači logično…daće nam…ono što srednjacima i pripada. To? Ma ne… ono.