Svet

Vitam et Mortem

71ccfca204f1a3e80aa3ca6a3d9e4a1b

 

Wiki:

Život je oblik postojanja  živih bića. S biološkog  gledišta život je svojevrsno zbivanje kojim su zahvaćena sva živa bića. Život kao proces sastoji se od mnogobrojnih delimičnih procesa čije se delovanje odvija u životnom veku jedinke.

Smrt označava prestanak života, odnosno nepovratno prekidanje životne aktivnosti organizma, i kao konačan rezultat – prestanak postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema.

Ja:

Život je disanje, kretanje, stvaranje, mirovanje, plesanje, spavanje, rad, lenčarenje, trpljenje, davanje, primanje, samosvest, savest, nesvest, ljubav, mržnja, bol, radost, gubitak, bolest, učenje, verovanje, strah, hrabrost, laž, ljutnja, snaga, istina, hrana, borba, vaganje, glad, plakanje, imaginacija, poraz, osmeh, vera, pobeda, putovanje, vizija, porodica, izdaja, služenje, samoća, zaborav, hrana, govor, tišina, cilj. Bivanje.

Smrt je kraj. Nemanje. Ništa od svega što je bilo. Što je imalo. Što je davalo. I nakon čega (možda) (ne) – postoji oblak na koji se može popeti i mudro, onako sa strane i od strane prosvetljenog dokučenim činjenicama, gledati šta se dole, u živahnom i živopisnom, mravinjaku zbiva.

Između prvog i drugog je odluka o izvesnoj nebudućnosti, konačna u nepreglednom mnoštvu drugih,  nesvojstvena svakoj prilici, doneta unapred ili naknadno. Pravo na njeno ostvarenje imaju samo oni koji su zaradili status utvrđene moždane smrti (kada ni sa spoljnim a ni svojim unutrašnjim svetom više nisu u kontaktu, ne mogu pokretati svoje mišiće, ne dišu, ne pumpaju krv, a linija na ekranu ne poskakuje i pored struje puštene ka srcu). Uslovi njenog ostvarenja su – blizina medicinskog centra koji im može pomoći da pomognu nekom drugom, nepostojanje potpisanog formulara ili usvojene usmene izjave koja pravo na donaciju dragovoljno odbacuje, slaganje najbližih srodnika sa namerom, adekvatni primalac traženih organa. Odluka je pri tom neodvojivo vezana za  novodoneti Zakon o presađivanju ljudskih organa i Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Ovi Zakoni podrazumevaju da su svi punoletni građani Srbije dostupni donori organa, i to isključivo u slučaju konstatovane gorepomenute moždane smrti. U suprotnom, ako donor neće ništa da da i o tome je obaveštena Uprava za Biomedicinu, ili čak želi ali se bliski protive skrnavljenju njegovog tela, on se kao nedirnuti organizam seli u svoj poslednji stan u suterenu. Sve ostale nedefinisane pred- i smrtne opcije ne potpadaju pod ovaj nečim izazvani Haos koji je izazvao brojne javne polemike. Njih su pošteđeni samo oni  koji žive po šumama i gorama bez interneta, tv-a i radija, i bez obaveštenih komšija. Njima nova zakonska prava neće biti poznata, a realno ni neophodna s obzirom na udaljenost specijalista koji bi mogli da ih moždano prekinute transplantuju nekom drugom. Umreće mirnije, bez straha od dobijenih prava. Ili nametnutih obaveza ako izvrnemo rukavicu?

Da li je ova nova zakonska “dobrovoljnost” na darivanje drugom sebi više nepotrebnih delova tela nešto čega se treba bojati? Ne samo davanje, već (drugačije no pre) način kojim smo dovedeni pred svršen čin da ako ne odlučimo drugačije a dospemo u datu situaciju i prave ruke, bivamo iseckani i raspodeljeni? Da li to ugrožava naše živote i unosi opravdanu sumnju da ćemo se oprostiti od svega mnogo ranije no što smo zamišljali ili što nam je bilo predodređeno, a sve zbog nekih viših sila koje se merače baš na našu jetru ili kožu? Zbog čega je država uredila to tako da se sada podrazumeva da želimo da damo, ostavljajući mogućnost da se predomislimo (ili naša porodica) ali to moramo učiniti zvanično (do sada je bilo obrnuto – davanje je podrazumevalo izričito izjašnjenje o donaciji)? Da li kritične situacije testiraju humanost i dobrotu i pojedinca, i porodice koja je u krajnjoj liniji konačni sudija u borbi života i smrti? Koliko je naša država, suočena sa gomilom nerešenih i nerešivih problema u zdravstvu, spremna i sposobna da ove Zakone sprovede?

Zvanična statistika tvrdi, kada je reč o broju donora organa na milion stanovnika, da je Srbija jedna od najškrtijih zemalja u Evropi. Svega je 4-oro na milion spremno da se odrekne svojih organa i produži nekom život. Naspram Španaca to je 8 puta manje, a u odnosu na susede Hrvate i Slovence 3-4 puta. To uslovljava i broj transplatacija koji je na godišnjem nivou manji od 100 a mora biti barem 7 puta više da bi se izjednačili sa prilikama na kontinentu. Jedna od svetskih sila koja je pokušala da uvede sistem pretpostavljene saglasnosti (ovo što sada naši novi Zakoni proklamuju), već prisutan u mnogim evropskim zemljama, suočila se sa ogromnim otporom svojih stanovnika. Brazilci su uspeli da nakon 8 godina primene taj Zakon ukinu, uporno verujući da će njihovi organi biti oteti i pre proglašenja moždane smrti. Međutim, istraživanja pokazuju da u zemljama u kojima pretpostavljena saglasnost već decenijama funkcioniše (Nemačka i Holandija), takođe ima problema, što uzrokuje da se broj donora svake godine sve više smanjuje (svega 15% stanovnika). Kao razlog tome, ne navodi se strah od manipulacija, već loša saradnja između bolnica a i otpor rodbine da organe sebi dragih poklone nekom drugom. To je povuklo i pitanje prednosti dobijanja neophodnih organa. Izraelci su to rešili na taj način što donatori imaju prednost na listama čekanja, odnosno da u slučaju čekanja na transplataciju, donator ili članovi njegove porodice mogu pre dobiti ono što im treba no oni koji sami nisu donatori. To naravno ne znači uskraćivanje prava na život nedonatorima, već samo prioritet donora (ako ne postoje izričiti verski razlozi, već čisto intimni za nesaglasnost sa doniranjem, da li ovakvo uprošćavanje situacije unapred osuđuje pojedinca za neočekivano nečinjenje?).

Ono što prosečnu osobu (ne samo suštinski već i u informativnom smislu) dodatno u Srbiji zbunjuje (i plaši), jeste složenost donošenja odluke o adekvatnosti donora organa naspram primaoca. Nakon konstatacije da je nastupila moždana smrt (ima ih nekoliko vrsta) od strane prisutnog lekara (lekarem se ovde svašta zove a beli mantil to nažalost sve češće demantuje), poziva se ustanova gde se utvrđuje da li je osoba u međuvremenu odbila saglasnost za donaciju (usmenim ili pisanim putem), potom rodbina koja treba da da saglasnost o doniranju (šta ako je osoba bez ikog ili bližnjeg svog, ili rodbina namerno ne želi da ispuni želju donatora, ili je potpuno neobaveštena i neuka?), nakon pozitivnih odgovora formira komisija koja samo utvrđuje moždanu smrt (beli mantili koji su izvučeni iz bubnja, nepristrasni, i neaktivni u daljem procesu), odrađuju se testovi adekvatnosti donora, povezuju podaci, alarmiraju bolnice, prevoze pacijenti i tako jedna smrt produžava jedan život. Štaviše, može i više njih, čak 8-oro. Vremenski rok za celu konstrukciju je izuzetno kratko, pa je neophodna maksimalna pokrivenost i efikasnost na svim nivoima. No…neverne Tome pitaju – Šta u Srbiji funkcioniše kao podmazano?

Mrsko je i teško govoriti u negativu o onome čemu pripadaš a znaš da je daleko od savršenstva. Pogotovu kada se nada o tome pokopava na dnevnom nivou. Možemo se savršeno na primer zavaravati da je sigurnost ličnih (pa i medicinskih) podataka osigurana. Da su svi pod Hipokratovom zakletvom belog i čistog obraza poput njihovih mantila. Da su svi izuzetni stručnjaci, koji ne samo da su krvavo zaradili svoje desetke i diplome (koje se štancaju ko toaletni papir, a neke toliko i vrede), već krvavo zarađuju i svoju bednu platu (dopunjujući je neretko tezgama u slobodno vreme, a sa istim pacijentima koje iz državnog mame u svoj lični, super organizovani obor). Da su izabrane medicinske ustanove i tehnički opremljene da izvode ove složene operacije (dok im donirani aparati iz inostranstva čuče u celofanu po podrumima). Da ima dovoljno anesteziologa i hirurga (dok ih nema jer provereno dobri masovno beže u inostranstvo). Da su (ne)provereno loši spremni i da operišu jer je smrt opšta pojava i dešava se svakom i pri tom budu oslobođeni ikakve odgovornosti i pored dokaza. Da su mnogi u bolnici preživeli Golgotu, a neki nikada izašli otuda i pored bezazlenosti razloga ulaska. Da je etika odavno emigrirala pa nije sigurno ko sačinjava Etičku komisiju. Da se iza lica pravde veoma često krije najgora nepravda. Da u opštem posrnuću svih vrednosti, može i veličina jednog humanog čina biti pretvorena u smeće. Da je ovo vreme svakojakog prevrata i prodaje laži , koliko i beznađa koje ne može da kupi čak ni najbolja namera.

U stvari, na mestu gde ne postoji ni preveliki strah za život (sveden na masovnu robiju  izazovima  konstantnog ekonomskog sunovrata i političke sprdnje u svim vremenskim odrednicama), ovaj haos u ljudskim osećanjima povodom donacije i transplatacije organa (pri čemu se ne spominju one koje se rade na ljudima koji i dalje mogu da žive sa onim što imaju, ali je valjda to neki drugi zakon), izazvan je smelošću države da nametne neka pravila. Ne znam da li bih to mogla nazvati Pravilom uslovljene humanosti. Ili odlukom o Pretpostavljenom dobrotvorstvu.  Možda je kao i naspram ostalih nameta ovo pokušaj da se kopiraju tuđe vrednosti, sve zarad dobrobiti zajednice, ali kao i uvek bez ikakvog detaljnog objašnjenja i edukovanja koje bi iskonski ali i naučen (usled rđavih iskustava) strah mogao da spreči. Lično, ne želim da u tome vidim ikakvu lošu nameru i pretpostavku masovnih pogubljenja nevinih. Da je drugačije, sama ne bih bila donor. Ipak, to nisam u svojoj zemlji. I ta druga zemlja me je upitala da li to želim da budem. Nije unapred odlučila da jesam a da ja naknadno rešavam hoću li to odbiti. I zato je moje “izvanzemaljsko” pravo mnogo veće od ovog koje nameće domaće ognjište. To je enormna razlika, nimalo potcenjujuća. Ali kako je moždana smrt u meni odavno pustila pipke, dozvoliću da me i u svojoj zemlji ako iskrsnu (ne)prilike, pretvore u mleveno meso ili iskasapljeni polumasni komad čije će arome možda moći u sebi da iskusi neko drugi i tako preživi. Da li će mu to uspeti i on biti srećan, upitno je, ali ko šta traži to i dobije. Dušu i duh pokloniti ne mogu, pa barem neku crkavicu.

Shvatiti revolt i nerazumevanje bačenih pred svršen čin, lako je. Shvatiti strah i bojazan da će biti (opet) prevareni i izigrani, logično je. Shvatiti da mi nismo nimalo sebični, samo malo bolom i nepravdom oprljeni narod, uputno je. Shvatiti da je moguće naći se u poziciji tražioca organa – da, moguće je. Na svakom ostaje da proveri koliko veruje sistemu, drugima, sebi, najbližima. I biće u pravu šta god odlučio jer svako Zna šta mu  je činiti.

P.S. Moj tekst na jako sličnu (izgleda uvek aktuelnu) temu iz 2014-te:

https://lavirintiranje.wordpress.com/2014/08/13/transplatacija-dobrote-2/

 

Grab & Run

120 u 18 je već proletelo. Dana, u ovoj godini, mislim. Zima je pokunjeno otišla u ormar i sakrila se u njegov najdublji čošak. Proleće je na pucanj startovalo dobro ali ga je nestrpljivo leto izguralo sa staze. Nadam se da će moj omiljeni takmičar ustati i vratiti se u trku, a ovaj znojav i drčan na proboj cilja dobiti malu upalu mišića i usporiti.

Ipak, događaji, ljudi, ideje, ne staju. Filmska traka radi, beležeći svaku stotinku naših osobenih života ogrezlih u teško stečenoj prosečnosti i lako projektovanim iščekivanjima. Ima naravno i onih izvanprosečnih čija su imena nezaobilazna a naši životi nemogući i bljutavi u njihovom odsustvu (dok spavaju na primer, a moraju i oni, makar to iznosilo samo par sati koji se u našoj nestrpljivosti pretvaraju u očajničke gladne godine). Zato jedva čekamo da se probudi(mo) i radujemo novim a osobito starim predivnim obećanjima koja nama podanicima ovog jedinstvenog carstva život čini plemenitim. Ko ne vidi da se u tom dvoru lepo i perspektivno živi, obična je luda. Ili nezahvalni vrtlar, konjušar i sluga. A u međuvremenu…

*** Treći čovek naše carevine pri poseti beloruskom caru pao je u iskušenje da otkupi ili bar razmeni domaćinove diplomatkinje što nose kafu za naše domaće (koje nisu ništa gore ali su već dosadile i treba ih zameniti ili proterati u neki konzulat ili ambasadu) . Kaže da su bile topmodelski prelepe i da nije mogao da odoli da da ponudu. Da nije bila izrečena u šali nego pečatiranim službenim dokumentom, možda bi mu sada novi, napućeni obdareni staff krasio privatne i službene odaje. Nikako neki ljudi da shvate i pored veka bavljenja istim poslom, da biznis ne trpi cerekanje i okolišanje. A imaju od koga da uče, nego večito loši đaci sa protekcijom. Ipak, taj mali šmeker nije toliko naivan. Priča se da uporno razmenjuje poklone sa portparolkom spoljnog ministarstva najvece severoistocne carevine. Za dobijeno licidersko srce, ona će mu otvoriti Guču. A ako joj pokloni svoje, možda mu otvori mogućnost da održi gala solistički koncert u Gorki parku.

*** Prvi čovek naših vadikala je posetu predsednika sabora susednog carstva iskoristio da iskuša otpornost platna gostujuće zastave. I pored onolkih ručerdi, i još onolkijeg besa, uspeo je samo da je zgazi. Gosti se naljutiše, pokupiše pinkle i odoše, vrući od besa kao hot chili peppers, odlučni da im taj višedecenijski rasparčavač domovine i slobode ne zagorčava život i uporno kvari taman jedva skrpljene komšijske odnose. Naravno, bivša krasta je opet raskrvavljena i od rekonstrukcije ožiljka nema ništa. Vadikalna vanredna situacija sa kalom do kolena iz koga nema vađenja, barem ne u narednih 100 godina ako ne i neki vek pride.

***Dok se u grudima i savesti podanika našeg carstva koleba idejno rešenje koje je odavno rešeno, osim za one koji deljenje i stvaranje novih carstava vide samo na tuđem nebu, jedno koje većina i dalje tretira kao naše a bivše je (tamo vlada drugi car koji je sa našim u zategnutim odnosima, ali će mu naš zarad uspostave mira sagraditi jedan dugački auto-put), proslavilo je 10 godina nezavisnosti. Da nije tako nego onako, 80% naših carevića i carevni ne bi smatralo da je rizično živeti u uslovima bezbedonosnog rizika, i isto toliko bi lagano izdvajalo od svojih visokih plata i penzija da spasu ono što se spasti može. 60% kaže da ne bi ni u snu prihvatilo carevčane one nacionalnosti na visokim carevskim funkcijama kada bi mi taj delić povratili i (p)ostali veliko carstvo ko nekad. To je zato što bi mi uhapsili istinu, i počeli da gajimo napredniji pasulj i kukuruz nego oni sad.

***Da nije sve strašno kao u tom njihovom iskvarenom, a nama otetom carstvu, govori činjenica da na primer mi uopšte nemamo korumpirane bahate profesore, dekane i rektore. Da ne prodajemo ispite i diplome iznad tarife od 1000 eura. Da nema pomena o štancovanju diploma i doktora od kojih može da te sustigne smrt u bilo kom obliku i oblasti. Protiv jednog vrhunskog profija na čelu i ispred šumadijske univerzitetske elite, vodi se već mesecima besprizorna hajka. Čovek lepo i otvoreno kaže svojim koleginicama  da je pušenje veoma zdravo i da će zahvaljujući tome moći da računaju na napredovanje u karijeri. Mlade nevaspitane muške kolege beže sa fakultetskih pozicija jer on neće da im draška polne organe. Pa i ne treba, zna se ko kome treba da milki, i čiji je stariji. Kao što priliči velikodušnima, uposlio je pola svoje familije na univerzitetu i time smanjio nezaposlenost na svega 1/ 9 sveukupnog plebsa Karagovindža. Dr Hausu nikada niko nije mogao stati na crtu. Neće ni našem domaćem.

***Princ naš vojni je uinat carstvu zgažene zastave koja će potrošiti 135 milja jura za borbene avione, rešio da isparira Ubicama tenkova s neba, tj. vazduplohovima helikopterima koje ćemo kupiti za neku siću. Kad kapne nešto love, kupićemo i nešto malo migića, tenkića, pešadijskih limuzina. Em će princ usput vožnjama i letenjima tim skalamerijama da završi vojni rok za koji mu se vazdan spočitava, em će i ženama kojima je obećao služenje vojnog roka u civilu do 50-te godine života biti mnogo lakše. O tome da će se ustresti gaće svim carevinama okolo od tolike sile, ne treba trošiti ni reč.

***Da će sve ipak biti u redu, osim ako u klinč mržnje zbog pijanstva i duvanja ne uleti najveće zapadno i severoistočno carstvo, govori činjenica da su kritični jug i sever zemlje istog imena na liniji izlaska sunca postigle dogovor o nuklearnom razoružavanju. Severni će sada prosvetleti, južni odahnuti, a istok i zapad kritički posmatrati to novo uspostavljeno prijateljstvo.  Na zapadu je pak ništa novo. Oni što su se voleli oduvek, i dalje se rukuju i ljube. Valjda će nakon toplog susreta dveju sila nešto od francuskog šika Makro-n-a preći na priprostog Tra-m-pa(vog) a mi mikroni konačno odahnuti jer su veliki tu da čuvaju male.

***U te male svakako treba ubrojiti i poslugu iz jednog južnjačkog geta naše carevine koje je car proglasio tupim. Dati sebi za pravo na mišljenje a osobito odlučivanje može samo car. I carevi službenici tj. družbenici. Pametni su tu da od tuđeg naprave svoje. Tupavi mogu samo da tupo protestuju i potvrđuju koliko su slepi, umesto da daju da ih Vođa vodi i u sve se kao margarin meša. U suprotnom odlete ceo malečki nesposobni i neprofitabilni aerodrom sa sve lokalnim spejsšatlovima u vazduh koji ugrožavaju glavni aerokosmodrom u prestonici carstva. A u inat tupoglavima, carstvo ima da pomogne sve aerodrome u jednom zemljačkom carstvu na zapadu sa čijim je vlasnikom nas car jako blizak. Ako je po pravdi, tupi geto treba izbaciti iz našeg carstva i dati mu da krepa od gladi kad ne zna ko mu želi dobro, i svojim nepostojanjem tako prestati da izaziva histeriju i ulični rečnik caru. Dobro, može da nastavi  sa daljim plaćanjem svih poreza, doprinosa i računa koje njegovi tupi poslužitelji naprave, a sve u ime nekadašnje ljubavi. Tupani jedni, štedite caru živce. I ne draškajte Francuze da vam Makro ne lupi po pisti. Ni azijate (kojima je car pošteno platio da dođu), da vam ne odnesu one silne kablove, pa nećete imati šta da motate ili čime da se obesite kad vam sve dozlogrdi.

***Jedan nevaspitani, ali eto ga sad – stranac, Holanđanin, bio je zatečen saobraćajem u Srbiji i to rastrubio okolo. Ne sviđa mu se kako se parkiramo, pretičemo, i ne poštujemo pune linije. Krivo mu je što on u svojoj zemlji ne može da upali migavce i zaustavi se gde želi, ili da pretekne gnjavatora koji vozi svega 100 tamo gde je ograničenje 60, niti da proceni da li je linija tu da ti testira vid ili strpljenje. Ako mu se ne sviđa, nek vozi biciklu, natukne nemački šlem i odšeta u klompama. Njemu je svakako lako, svoj bol zbog saobraćajnih ograničenja može da utopi i u ulici crvenih fenjera. Mi to nemamo. Naši fenjeri i ulice iste namene su druge boje.

***Ali da zbog tih istih fenjera jedna prosvetna radnica može da dobije krst na leđima, čista je istina. Gospođa nastavnica je na iregularnu ekskurziju koju je organizovala privatno povela par 14-godišnjaka iz njene škole za protekle uskršnje praznike. Deca su pretpostavljam videla Van Goga, omirisala maru, ali i bila “prinuđena” da razotkriju strašnu pošast koja se uvukla u izloge te ozloglašene fenjerske ulice. Mali carevići su se susreli sa pornografijom licem u lice. Možda i okusili slasti plodova telesne bašte. I sad nju nastavnicu koja roditelje nije o tome obavestila (mada su neki pošli sa svojim pilićima), treba strogo kazniti jer nije unapred obavestila šta program obilaska podrazumeva. Kazniti jer je mogao poći mnogo veći broj i dece i roditelja, da im se zaostalost usađena od strane zaostalog carsrva otkloni. I direktora škole treba kazniti što se sam nije setio da napravi takvu ekskurziju.

***A danas, 121-og dana ove 18-te godine XXI veka, na 1. maj, Praznik rada, u kome robovi rade barem do 3 poslepodne, neradnici planduju kao i svaki dan, a privilegovani spajaju već poodmakli vikend, kako vam je? Osećate li se u našem carstvu dobro? Voli li vas car i vi njega? Ili se uzajamno bolite? Imate li preko hleba i kolača? I godišnji u julu ili avgustu u kome se već sada radujete? Uspešno žonglirate sa tri ravnopravne osmice na 24 sata? Ne želite da prebegnete na kraj sveta u zemlju dugog belog oblaka i spojite se sa Maorima i carstvom najmekših ovaca? Svega vam je dosta i srećni ste u dostajanju? Da li ste danas kao prekjuče mladunčad iz carske prestonice, u čast praznika i svoje snage uzeli sekiru i oborili barem jedno drvo u šumi ili parku? Ili ćete to ostaviti profesionalcima koji godinama i nekažnjeno vršljaju po gorama carstva i menjaju mu reljef? I ako niste, šta čekate? Pa ne može car i to da uradi za vas. Morate i vi nešto da lomite i gradite. Ako ne danas kad je praznik, a ono sutra. Kada svane novi dan, i kada se probudite i vidite kako je život i pripadanje ovom malom, ali i zemaljskom carstvu u kome uživa samo jak i neumoran, ono što vam daje smisao.

Carpe diem vrli svete.

 

愛 ili što bi neki rekli – bavlju

 

Nežnim, tihim, odmerenim glasom prave odanosti, obeća joj se sa velikim “Da”. I ona njemu, još nežnijim. On sa aparaturom koja mu zakačena na oči i uši trodimenzionira njeno savršenstvo, ona trepćići u čistoti bele venčanice i uz buket koji ne miriše. Oboje u prisustvu kumova koji će samo njega odvesti na ispijanje sakea uz trostruki banzai kad uhvate zalet, a sve kako bi proslavili njegovu konačnu, za muškarca poprilično tešku odluku da se emotivno sveže.  Ona ne može da pođe jer je iz fine familije, ne pije okolo, prezire svaku vrstu druženja koja nisu intimna, pa će ga čekati kod kuće i obisnuti mu se o pogled čim se ukači na mrežu. To je zapravo momenat inicijacije prvog meseca braka koga zovu medenim, valjda što je tada sve tako slatko, sve dok ona kao matica ne reši da njega kao truta izbaci iz stana te mu život postane malo gorak, dok ne nađe neku novu ako pre toga ne umre od tuge, što je nemoguće koliko i večni život. No, vratimo se delu gde još sve funkcioniše kao satnica japanskog voza.

Malo ošamućen od unete rakijetine, ali dovoljno nadražen uzbuđenjem koje donosi prva bračna noć, on skida svoj smoking, leptir mašnu, malo smrduckavu od znoja košulju, potom i bokserice na kojima se nalazi slika njegove nekada verenice a sada žene koja ga već nestrpljivo, satima čeka da se dovuče kući i ispuni konačno svoje bračne dužnosti. Smerna i lepo vaspitana, pa time i nevina u onom što je kao svaku mladu očekuje (mada u ovo novo vreme samo budale ulaze u ozbiljne šeme a da pre toga nisu proverile neke stvari, čak i u toj na prvi pogled sterilnoj zemlji koja kvarno krije najgore perverzije), ona je budna. Ona nestrpljivo ali svakako tiho čeka da on skroz skine one svoje bokserice sa njenom slikom i da… Šta? Pa da navali na nove epizode mange gde su njene frange tange nevidljive za bilo kog gledaoca osim za njega. I ona će mu ih za ljubav skinuti i pokazati da je ne kao svaka druga žena. I da ne mora da bude telesno topla, ali je sigurno duševno bolja od svake kroz koju cirkulišu krv, zrna i plazma koja nije televizor. Čak i da ne mora da je dodirne jer će ona znati koliko je jako želi.  I da ume da ćuti kad mu padne raspoloženje, polna moć i noć. I da bude njegova enciklopedija kad ustreba. I da se iseli iz stana, tj. kompjutera kad ga iznervira a da sama ne poludi zbog odbačenosti. I da se čak pomiri sa mogućim razvodom kojim bi je zamenio za smeđokosu ili plavu drugaricu iz istog filma. Mada ni ona nije blesava i toliko loše napravljena da ne zna da živi. Pošto zna da mu čak i tako bezazleno nevina nije jedina u životu jer joj je sudbina namenila poligamnost, ili može da se nakljuka bensendinima, ili da se baci pod onaj tačni voz od sramote i patnje, ili pomiri sa time da ona bude zvanična supruga barem za još 40 miliona Japanaca. U to se ne računa onih 500 hiljada plus neki milion hikikomoria koji sede izolovani po kućama ne izlazeći nikud, pod uslovom da su, a sigurno jesu Niizuma predatori poput ovog mladoženje kome se posrećilo da ga udari bračni pečat. A bolje i da se oženi nego da bude neki karoshi kome je posao došao glave.  Bolje nacrtana žena da ga dokrajči nego tupavi šefovi, prekovremeni sati i penzija na baš dugačkom štapu koji doseže u proseku nekih 79 godina za testosteronske aplikante.

On je to uradio ovako:

 

I na kraju krajeva da ga se baš i ne podržava, ipak mu treba čestitati na hrabrosti da jednu ženu tako olako deli sa drugim sapatnicima. I da je pristao na robiju zvanu brak, makar virtualan bio. Valjda ova tanga ne jede i ne šopinguje previše. Mislim i da je ne boli glava u nevreme, uvek je dostupna za igru. Nije sigurno ni ljubomorna na neku pravu ženu koja mu se tu vrzma kao prijateljica ili usputni objekat za zabavu, a i da jeste, on će zamandaliti otvor kamere. Nema nigde tog podatka, verovatno je poslovna tajna. Šta drugo reći nego da je svaki Japanac u duši ipak pravi samuraj heart!

Inače čuh i da se jedan oženio svojim manga jastukom. Mekušac. A postoji i mesto na internetu gde možete sklopiti virtualni brak sa kim i čim god hoćete, ne samo sa crtežima. Kome idu na živce ljudi, ovo je pravo mesto za ispomoć:

http://www.virtualvow.com/virtual_wedding.php

Ima li po tim japanskim crtaćima neki muškarac nesklon harikiriju za virtualnu ženidbu? Probala bih. Bez obaveze da moram da ga trpim ili da me trpi dok ga ne izbrišu iz igrice. Restartujem i program, i taj ocrtani brak, ako mi se ne sviđa, odmah da se zna! I nadam se to je diskretan postupak, da mi čovek ne sazna iako je sve nevino, da me u ljutnji ne pretvori u piksel. A udaću se tajno i za svoje knjige (večno se zaklinjem i matičaru i internet policiji da ih neću otuđivati i da ću ih stalno uvećavati), mačku (da ću je paziti i čuvati do kraja njenog devetog života a ako me nadživi dobiće moje ćebe u nasledstvo), drugaricu koju volim (da ću joj se redovnije javljati e-mailom i da možda odemo zajedno jednom na more), mars čokoladice (da ih nikad neću ostaviti bez obzira što su čist otrov), jednu malu evropsku zemlju (pokloniću joj svoje matično državljanstvo za njeno zauzvrat),  svoj garderober (da ću ga redovno puniti, a prazniti samo kad mi se stvari pretvore u rite).

Polivirtualgamija je predivna stvar! Japan(ac) rules. Bonsai! Pardon – banzai!