laž

Belo pa se ne vidi

…Rečeno mi je da boluješ od smrtonosne bolesti, u pitanju su meseci … a ti to ne znaš … kako da ti to kažem, premda znam da je iskrenost ono što nas je uvek vezivalo i činilo bliskim?

…Pala sam na ispitu a toliko je truda uloženo…da ne govorim o sopstvenim, vašim očekivanjima, o teškoj finansijskoj situaciji koja se obrušila … Moram … znam da ću položiti sledećeg roka i ne želim da me gledate s tugom i prebacivanjem…

…Danas mi je ponudio da izađemo na piće … pričala sam ti o onom kolegi s posla koji mi je puno pomagao oko projekta … Izašli smo, nije bio navalentan, iako će možda nešto pokušati … ali, sigurna sam da to ne bi voleo da znaš, a sigurna sam i da to sebi više neću da priuštim…

…Svidjaš mi se, dopadaš mi se toliko da boli, stalno mislim o tebi … ali ti imaš već jedan život a meni komplikacije nisu neophodne … Preboleću, ne želim da znaš ono što ne znaš…

…Uvek ćemo biti porodica koliko god sve izgledalo strašno … Naše nesuglasice i svadje su samo privremene … razgovaraćemo ozbiljnije, možda će se tata ipak vratiti kući…

…Prestao sam da pijem, neću dotaći ni kap … jak sam, rešen da zauvek stavim tačku na sve….

… i desetine sličnih situacija….

Rodila se – bela u svojoj nečistoti. Zapravo, neretko je crna, samo maskirana belinom. Ili je upravo najveća moguća ispravnost koja samo čeka pravi trenutak priznavanja bez osude.
Da li su odluke a ponajpre motivi za razrešenjem konkretnih situacija korišćenjem bele laži, iskreni, dobri, dugoročno ispravne(i)?
Da li je bela laž samo neizgovorena istina, ili izgovorena neistina kojom je neophodno odagnati, udaljiti realnost od onoga kome je namenjena?
Motivi uvek leže u nepovredjivanju ili bar ublažavanju povrede. Mogu da budu i u ulagivanju, zaobilaženju, sprečavanju, maskiranju. Neki kažu da laži mogu biti dobre, odlične čak, ako se zna da je sprečena veća katastrofa, jer su osujetile pad ili ublažile neminovnu tugu. Bela laž ipak kreira iluziju i za razliku od crne deluje kao flaster koja treba da spreči infekciju. Crna pak svesno širi zarazu i samo je pitanje trenutka kada će doći do potpune amputacije istine.

Koliko je psihologija tome kriva i koliko smo podložni njenim teorijama, pokroviteljstvu naučnog da bi činili nešto u ime morala, veliko je pitanje. Takav mali/veliki nemoral, makar izražen kroz belu (malu) laž, verovatno jeste ono iskonsko u čoveku koji se kloni crnih (velikih) poteškoća. Ipak, logično je priupitati se da li je uvek moralno reći ono što misliš i osećaš, i da li moral iziskuje čvrstinu i izdržavanje svakog bola? Ukoliko jeste, životom bi se neuporedivo lakše rukovalo.

Možda namera držanja drugog u neznanju u sebi krije slabost, no tolerancija tudjeg trpljenja neželjenosti podrazumeva izvesnu neumerenost, ili odmerenost sopstvenog otvaranja. Doziranje istine je nekada neophodno, i bela laž obično ima za cilj ne (samo) zaštitu sopstvene nesavršenosti, već zaklon od bure onima koji taj momenat nisu zaslužili. Ona u sebi sublimira i kajanje, i traženje oproštaja, i zaricanje da će sve biti drugačije. U svojoj sebičnosti, zarad malog ili velikog cilja, pri čemu je meta pomerena, istina neplanirano ume da se omakne, te vreme razgoliti sve ono sa čime neki ne znaju šta da rade.

Upadanje u zamku jedne, ne znači po automatizmu zamku večite laži, premda tako često ispadne. Istina, koliko i sama laž ume da boli, i neki ne vole da budu u klinču s njome, te zato i treba razumeti da je skakutanje, balansiranje, ples po ivici, nekom jedina mogućnost za preživljavanje. Sve uz poprilično gorak ukus u ustima i savesti.
Koliko često ste se zapitali – da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono što vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?
Da li je forma komunikacije (pisana, verbalna, lična, indirektna) presudna za igranje sa istinom?
Da li je drugačija s obzirom na sagovornika i temu o kojoj je reč?
Da li ste beli mag laži kojom spašavate sopstvenu i tuđe duše, ili pak kukavica koja odlaže zasluženi udarac?

Istina je uvek negde drugde, iako ima samo jednu adresu. I zaslužuje (ponekad) da životari sakrivena iza magličaste beline sopstvene suprotnosti. Dok ne reši da probije zid neminovnog rodjenja sebe same, umiri savest i ukloni tamu. I to samo zato što se samo na, i od svetlosti može preživeti.

(Oktobar 2016)

Pro-e-terivanje

Sednem često tako ili, još češće, legnem, jer misli mnogo bolje arbajtuju u stanju horizonta koji daje mnogo šire uvide od vertikale, i odvrtim šraf vremena unazad. Najpre počnu da se odmotavaju dani, pa sve brže sedmice, koje se slivaju u mesece, da bi se zahuktale godine koje bespovratno progutaju decenije. I tu stanem. Kažem – dosta je bilo! Ne treba čačkati preko veka, jer se već dovoljno iskomplikovalo zamršenošću ganutljivih lokalnih slika nesvarive sadržine. I što je najgore od najboljeg, sluti da će se istorija zavrteti u istom smeru još ko zna koliko puta, padajući ničice pred nepokolebljivošću samodestrukcije stanara sve tešnjeg zabrana. Mada ne, neće.

Na primer, dovoljno je vratiti se unazad poslednjih 70 leta, i shvatiti kako smo od dojučerašnjih volovskih puteva, rovarenih zaostalom mehanizacijom iz XIX stoleća, te konjskim kopitima i zapregama kojima smo jedva prevaljivali stotine kilometara od jedne do druge tačke svoje, nekako sve kraće, domovine, a i bogati na putu do mora ili stranih šoping centara, zahvaljujući sadašnjoj vlasti za samo jedan i po mandat, a negde i tek par meseci danonoćne rmbe, prešli na glatke piste. Na njima bi nam i onaj Formulaš 1 Hamilton pozavideo, i dobro je što ne zna da će mu biti oduzet šampanjac od strane nekog od naših paklenih vozača koji sada imaju gde slobodno da vežbaju, osim onih stranputica sa semaforima po gradskim selima. Mi sad imamo i parkinge za odahnjivanje i sterilne wc-ove, pa ne moramo da djubrimo usputni kukuruz, pa onda imamo benzinske bušotine za točenje skoro besplatnog goriva, i efikasne šlep službe u fantomkama koje niko ne može da detektuje, i graciozne vijadukte, i tunele sa mačjim očima na čijem kraju nas sigurno čeka neko svetlo, dnevno zasigurno. Najvažnije, a to sigurno niko nema, imamo i šleper koji može da prodje u centimetar kroz svaki otvor na koji je bačena ozbiljna sumnja da baš neće moći. Ja verujem da naš najokretniji vozač ume da protera tu grdosiju, kad je već sa bagerom rezimiran drugi problematičan slučaj, i nebitno je da li će da se ispuste gume, iskopa višak hrapavog, neravnog, gnjecavog sloja na asfaltu, izdubi novi plafon ili za par nedelja probuši još jedan tunel pored.

Mi nismo neki zadrti Španci kod kojih ništa ne prolazi… Ovde je pasaran, a moze baš u inat i no pasaran da se ne kvari moto – jer optužbe nevernih Toma sigurno padaju u vodu. Samo strpljivo treba sačekati presecanje svečane vrpce i puštanje goluba. Možemo i da se kladimo, lično tipujem na nezamenljive Azerbejdžanace koji su posao odradili profi, stare mašine koje su radile kao nove, komisiju koja je ambiciozno otaljala tehnička odobrenja i isforsirala nepotrebne kontrole, plavušu koja malo malo pa bane bez najave na teren, sa sve šlemom, mada nekad i bez, i naravno vozačima svih grdosija, viših od 4 nešto metra. Dobro, mogli su da budu i Kinezi, ali oni rade na drugoj trasi. Valjda tamo neće da padne neka olovna optužba, pa da se rade dodatni putevi, demanti i slično.

Ustvari, u celoj ovoj bajci je nekako najvažnije razumeti ko su ovde zli patuljci, a ko spasava carstvo. I da na kraju ovog početka našeg auto maestralnog, sa magistralnim sazvučjem, puta koji će se u proleće razgranati poput trešnjinog drveta u svim pravcima, sa ili bez putarine nije važno, mi konje, volove i mazge više nećemo terati i opanke derati. Ko je sačekao, dočekao je, ko nije imao sreće, eto mu je mučna i teška, bliska i daleka prošlost.
Ovo horizontalno mišljenje me samo učvršćuje u lepoti slike jedne nadolazeće svetlosti, jer nas na kraju tunela zaista čeka… Izlaz ili neka utešna reinkarnacija. Samo treba verovati. I zaboraviti na prazninu svakojakih taština.
Bon Voyage Mon Cher Grand Camion.

(Oktobar 2016)

Paradoksologija

Poznati su po strmoglavim Alpima, preciznim satnim mehanizmima koji skupoceno otkucavaju, ljubičastim kravama koje muču kao Milka čokolade a prvi ih izmislio sunarodnik pre više od jednog veka, plemenitim sirevima makar neki od njih bili budjavi, najsigurnijim, najtanovitijim, najbrojnijim i najkrcatijim bankama, službenim jezicima u četiri različita primerka, uštogljenoj ljubaznosti, novčanim kaznama ako vam padne na pamet da operete auto na Božiji dan kada pošten svet odmara, ili da piškite stojeći posle 22 h a muškarac ste, dok je najpametnije uopšte zaboraviti na toalet i puštanje vode iz vodokotlića u to vreme, bili muško, žensko ili hermafrodit.

Oni će definitivno preživeti bilo kakav, i pre svega nuklearni rat jer poseduju skloništa koja mogu da prime celokupno stanovništvo države u svoje okrilje. Najdefinitivnije je da će preživeti i bez 2200 eura bezuslovne mesečne nadoknade po glavi, čijem je uspostavljanju naginjala apolitična grupa (lenjština) entuzijasta, što je na referendumu odbacilo 78% poštenih i vrednih glasača koji smatraju da radio može da svira samo dok budeš radio. Možda je tome doprinela sugestija Vlade, svih partijskih, u ime naroda angažovanih levaka i dešnjaka koji su predočili da bi to Švajcarsku verovatno bacilo na poslednje mesto u Evropi (onda bi Srbija bila druga otpozadi, te je ovo izuzetno nizak udarac i na našu štetu). Početkom godine su neki, za finansije bitni, Švajcarci sugerisali svojim sugrađanima da malo ohlade sa ažurnošću u plaćanju godišnjeg poreza kako bi predupredili penale zbog negativniih bankarskih kamata i prejake valute. A pre nedelju dana su pride pre roka završili i najduži tunel na svetu, iskopan ispod svega 2000 m planinskih masiva, vredan nekih 10-ak milijardi dolara, koji će malo rasteretiti ostale saobraćajnice i malo povezati sever i jug Evrope. Sve sam go dokaz o nesuvislosti i nerazboritosti jedne nacije koja na jednoj strani uporno neguje radne navike, dok na drugoj stipsari ili rasipa gledajući još i interese suseda. Čista dosada. Da je po našem “Vladi i rukama”, niti plata, niti tunela treba. Ali bar možemo povući vodu kad god poželimo i vršiti nuždu na svim mogućim i nemogućim mestima, u telesnim i inim pozicijama. Šipak im!

Ono što oni nemaju, niti će ikad imati jeste njegova Sekselencija, ambasador Srbije u Nigeriji po radnom mestu, profesor po prošlosti, psihijatar po obrazovanju, političar po nagonima novčanika, seksolog po svim tačkama – Jovan, 75-godišnji, Marić. Naša najpoznatija diplomatska, a može biti ne i jedina (samo se krije u nekom belosvetskom budžaku), još uvek funkcionalna muževna veličina, po preporuci bossa Nove Srbije, takođe poznatog mužjaka, stupivši na tu svetu dužnost, uspeo je da nas tokom svoje višegodišnje službe u Africi “stručno” predstavi. Cela priča namamljivanja lepih, mladih i iskustava željnih devojaka u službene odaje Ambasade, gde pristup inače nemaju ostali državni zvaničnici, pa čak ni sami uposlenici, samo je pozitivan dokaz da bez starca nema udarca. Sa ili bez vijagre, žudnja prezrelih godina će već baciti na kolena aktere ove promišljene ujdurme gde se po pravilu na pravim mestima uvek nadju pogrešni. Doduše, pogrešni uglavnom uvek dobiju pravu stvar, jer se pravi naravno nalaze na pogrešnim mestima. Čista seksologija gde je pitanje razmnožavanja i opstanka vrsta bez obzira na okolnosti krucijalni argument.

To bi dakako mogla biti jedna od tema kojom bi se mogao pozabaviti i novi, mada u principu bajati saziv Skupštine Srbije. Naravno, ne tema precvalog ljubavnika na poziciji državnog barjaktara u nekoj dalekoj zemlji, već nagoveštavajući ishod davno poznatog nehumanog opštenja sa stranim posmatračima u vidu glasača. Starosedeoci u klupama su ponovo na svojim neradnim mestima, a izvan skupštinskiih zidina izviruju znatiželjnici kojima će redovni prenosi skupštinskih sednica biti u početku nešto zanimljiviji od Farme i Parova. Ovde će se muzati ljudi, a to je unosnije od mužnje krava. Biće i balege do kolena, nedopustivih intimnih odnosa, verbalnog klanja, nudizma jezičkih mišića, i bogati će plakati a siromašni se smejati, sve besplatno, osim što ćemo kako je jedan nacifrani još prvog dana zasedanja izjavio za javnost, sigurno dostići najveći bruto proizvod u Evropi u naredne 4 godine. Izgleda sumnjivo, i neambiciozno.
I zbog toga bi valjalo poslati ga sa ostalima na jedan ozbiljan i profi razgovor sa upravo svršenom državnom psihološkinjom starletkinjom Sorajom. A nju ubaciti u Parlament kao konsultanta. Čista psihologija gde je pitanje “kad će biti” krucijalni argument.

(Jun 2016)

Smuti pa prospi

Biti bivši, ne znači da ne možeš biti budući, o čemu pouzdane, kao da su iz CIA pristigle, informacije već i naglas i uglas govore. Dejvis Petreus, nekadašnji direktor najveće zapadnjačke obaveštajne službe, trenutni rukovodilac američkog investicionog fonda Kohlberg Kravis Roberts ili tkzv. “KKR grupe”, a u dogledno vreme mogući vlasnik posrnulih srpskih kompanija iz oblasti energetike i rudarstva, može biti veoma zadovoljan činjenicom da će naši, trenutno još uvek držeći kiklopi s jednom nogom u grobu – “Srbijagas”, “RTB” Bor, i EPS, zbog dugova do grla, ili preko glave, postati robovi i kusur onima koji su u stanju da iscede i najkiseliji limun. Možda je to i jedini način da bivši vlasnik obrenovačke fantastične pečenjare, vodja grupe za lepljenje izbornih plakata kome se usput prividjaju ružne žene, jedan upečatljiv po neprebrojivim platama i kafanskim provodima, a svi pojedinačno direktori dotičnih firmi, sada dobiju zaslužene otkaze, ili pak još nezasluženija unapredjenja. O sudbini nekoliko hiljada njihovih zaposlenih, ovde ne treba trošiti reči, jer će se o tome već brižljivo kao što je i dosada činila, pobrinuti…

Nacionalna služba za zapošljvanje koja planira da u roku od jedne godine krene sa sprovodjenjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Po tom programu će, po mišljenju autora ove spektakularne ideje, tržište konačno moći da zadovolji armiju nezaposlenih, tj. obrnuto. Dotle će privreda za koju se tvrdi da postoji, uporno tražiti zavarivače, autoelektričare, mehaničare, prodavce, komercijaliste, administrativne radnike, poljoprivrednike, programere, lekare, štancujući na drugoj strani iste te koji će u polu-, potpunom očaju, ili namerno naučiti neki strani jezik i otisnuti se u svet. Uostalom, jedino kocka (sa sudbinom) i preostaje.

Da je situacija upravo takva, dokazuje i kralj mesa Matijević koji je rešio da smradinu iznutrica zameni nečim prefinjenijim. Prodajom razradjenog biznisa, dočepaće se nove obradive zemlje i zaokružiti brojku na skromnih 50 hiljada hektara, otkupiti PKB i konačno postati kralj nekretnina. Moći ćemo da se baškarimo i u njegovim, valjda i za niže klase i rase gostiju, pristupačnim hotelima. A i niko više neće moći da ga oČepi, da mu neke prodane duše i uhode konkurentskih kompanija kvare stečeni ugled. I Dunav više nikada neće morati da se boji da će biti uprljan plavom krvlju njegovih, ili vec nečijih, kraljevskih svinja.

Odluka British American Tobacco, BAT-a, ili možda lepše rečeno Betmena koji će otvaranjem pogona u jednom od najtužnijih gradova južne Srbije, spasti Vranjance gladi, po tvrdnji premijera jedna je od najboljih vesti. Da nije samo za kompaniju, jer će ovde svakako više zaraditi no što je mogla u Hrvatskoj, kako se ovde uglavnom radi za gloginje, ova radosnica bi mogla i ozariti mnoga lica. Ali, nekako uvek na kraju bude ono – taman te naviknu, a onda neko istočnije više od tebe može da trpi. I tad ozbiljno propušiš.

Sve to naravno nikako ne može da bude dobro, jer možeš fasovati kašalj, dispneju, pneumoniju, ili, daleko bilo, tuberkulozu koja će precizno biti zavedena u lični zdravstveni karton. Gde će dotični dalje da prošeta, a da nije samo po lekarskoj ordinaciji, na to najbolje može da odgovori gospodin “nisam kriv za poplavu u gradu mi Obrenovcu” Čučković. Doduše, nepoznavanje zakona, ljudskih prava, a i sopstvenih obaveza mogu mu dati za pravo da bude po sopstvenoj želji spaljen na trgu ako laže. Da li sad tu najpre treba uključiti detektore, detektive, psihijatre, ili sugradjane kao najjače svedoke gradonačelnikovih dogodovština, dobro je pitanje za kviz “Potraga”. Lomača.

Ono što poprilično uznemirava, jeste friška izjava premijera o uzimanju konopčeta zbog enormnih dugova Galenike. Valjda u toj propaloj farmaceutskoj kući ima nešto preostalih lekova da se takve loše misli preduprede. Ne treba ići toliko daleko kad je već državna kasa nikad para punija. I samo da nas te proklete kamate ne obese, iako ćemo se od tuge verovatno baciti pod domaći kosmodrom čiju bi maketu već neko trebao da konstruiše.

Ono što celu sedmicu i neki prethodni period, sumoran zbog kiše i dosadnih dogadjaja, ipak osunčava, jeste izuzetan rezultat mladih srednjoškolaca na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi. Opet su pokupili sva zlata i srebra. I nagovestili da postoji nada koju ćemo opet nekako protraćiti.
Ali, u nesreći uvek postoji neka sreća koju Vučić moze da donese. Evropo i – vizijo, ona ima zaista lep glas!

(Maj 2016)

Život posle

Nakon buke sledi tišina. Uvek. Pa i nakon ove predizborne, ona predizborna. Možda i neki pritajeni bes kako bi Fokner to slikovito u svojoj priči o degeneraciji nekih generacija formulisao, samo u nešto drugačijoj scenografiji.

Od ponoćnog časa 22-og dana ovoprolećnog meseca 2016. godine Gospodnje, koju ćutljivi Kinezi zovu i godinom Majmuna (valjda to sluti na radost, ali biće i na neka posla), moći ćemo slobodno da uključimo TV i radio prijemnike, internet, da bezbrižno koristimo kućne aparate, ormane, sefove, česme i ulazna vrata, odakle neće iznebuha iskočiti neki politizovani govor, ispljuvak ili kamen. Doduše, psihopate iz rijaliti ludnica će i tih dana slobodno prenositi smrtonosnu zarazu gluposti, dokazujući da smo ipak nekako srećni i bezbedni s ove strane duge. I da mi zapravo živimo život jednoroga i vila. Ako ništa drugo, nakon te prisilne, potmule tišine i objavljenih rezultata već u ranim jutarnjim satima, kada će nekom omrknuti a drugom zasijati sunce u slobodnom trajanju od 4 leta bez zime, život iz bajke garantovano stiže. Oni zaglavljeni u basnama, prinudno će birati između 20 veličanstvenih koji nedeljama, mesecima, godinama, decenijama unazad, a osobito sada mnogo obećavaju. Važno je da u svom odabiru slede svoje srce, a kome je preostao razum, može i to.

“U inat – Složno za Srbiju” kontrirajuće tvrdoglavo izjavljuje da će formirati treći politički pol, koji bi značilo hermafroditno ni levo, ni desno, ni gore, ni dole, ni da nam udje, ni da nam izadje.

“Zeleni” u 100 programskiih tačaka obećavaju svež vazduh i mirišu na organic.

“Partija za demokratsko delovanje – Ardita Sinani” će razrešiti problematičnu poziciju Albanaca u inostranstvu zvanom Srbija, nostrifikaciju preteško stečenih diploma, nedefinisane udžbenike i zbunjene sudove s juga.

Ako je i Vama dosta, i hoćete da uhvatite poslednji voz za Srbiju (iako ovaj prosečno juri celih 42 km na sat, pa je uputnije krenuti pešaka), tu je transparentno “Dosta je bilo – Saša Radulović”.

“Dijalog mladih sa stavom i Stanko Debeljaković” će se sa svojim kolegama studentima potruditi da Bolonju baci na kolena, a iz praznog budžeta obimnije nagradi buduće akademce.

Ako se zarad prepoznavanja medju biračima može promeniti lično ime, može se promeniti i lični opis države. Svima u korist, “Srbija za sve nas i Borko Stefanović” kao svetla tačka konačnog preobraćaja.

“Srpsko – ruski pokret Slobodan Dimitrijević” hoće Savez sa Rusijom. Ako uspe, onih sa dvojnim državljanstvom će se po proceni meriti milionima, a potrošnja votke po glavi u balonima.

“Republikanska stranka – Republikanus part i Nikola Sandulović” politika su tradicije i ozbiljnog pedigrea. Stranka koja želi da ispravi istorijsku krivdu i dovede pravdu.

“Ruska stranka – Slobodan Nikolić” sa već dobro razradjenom firmom zvanom “Srpski prag” će Vam ako ste neoženjeni pribaviti suprugu iz Rusije, Belorusije ili Ukrajine, ali i sve ostalo što gradjanima nedostaje.

Prof. dr Slobodan Komazec će Vas sa “Za preporod Srbije” timom tokom mandata sigurno ubediti da su Srbi jedan od najstarijih naroda na svetu, a on sam kao najveći monetarni stručnjak u Srbiji, ekonomiju izvući iz kaljuge.

Zavetnica Milica Djurdjević će učiniti sve “Za slobodnu Srbiju”. Odana Rusiji i uz podršku Radovana Karadžića, drugarica Milica donosi svetlost nakon tmine.

“Muamer Zukorlić i Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka” kao i lista “Stranka demokratske akcije Sandžaka – Dr Sulejman Ugljanin” će Sandžak učiniti mostom izmedju istoka i zapada, Muhameda i Isusa, neba i zemlje.

Lista sa najdužim imenom koja je prepoznatljiva i kao skraćenica ” BoTa, ČeJo i NeČa”, a koji čine “Savez za bolju Srbiju” ponudiće sigurno nešto što do sada niko nije smislio, i uraditi što do sada nisu mogli, jer su bili sprečeni.

Madjari će sa “Savezom vojvođanskih Madjara” odbraniti madjarsko i srpsko more.

Udružena Vrata, Demokrati sa duplim S, kći poznatog oca i gospodin Obradović će se boriti za kolevku i izbrisati Brisel sa putničkih destinacija naših patriota.

Najbolji advokat sebi i drugima, pravnik i Dr Vojislav Šešelj sa svojom “Srpskom radikalnom strankom” učiniće sve da Hag bude potopljen usled dizanja političke i okeanske plime.

To da predostojeći izbori garantuju da je “Reč o poštovanju”, da treba “Živeti normalno, i sad”, a ne malo nikad, i da će “Srbija pobediti” iako ne znamo protiv koga se u stvari bori, potpuno je jasno.

Zaista, ima li života posle (izbora) smrti?

(April 2016)

Život u komparativu

Ja hoću život, bolji život
da ga zgrabim poput tigra
život nije dečija igra.

Tako je nekada pevao drug roker Adolf iliti Topić Dado, u uvodnoj špici već 25 godina odomaćene serije o nekim ličnim i globalnim sudbinama, a koju da ne zaboravimo imamo na zabavnom meniju programa državne televizije barem jednom godišnje. Nije loše za podsetiti se kako se u sistemu u medjuvremenu baš ništa nije promenilo osim što smo svi mi, kao i Popadići u tom istom vremenu izmedju ostarili, ne gubeći nadu da će se to bolje sigurno desiti.

Kad ono međutim… stvarno, evo, dešava nam se, osim što ja uporno samo svojim očima i ušima verujem, umesto da za validno uzmem ono na šta nam jedan drugi A., gospodin, uporno na zabavnom meniju programa državne televizije barem jednom dnevno širom otvara i oči i uši povodom neumitno dolazećeg, u stvari već prisutnog boljitka.

Kaže – finansije su nam sterline kao apoteka, cenama je ubrizgan hormon prestanka rasta, naplata akciza i pdv-a ide kao lubrikantom podmazana, a siva zona je skoro stvar neugodne, daleko joj bilo, prošlosti. Nikola Tesla nam i 72 godine posle smrti osvetljuje obraz, doduše sada u funkciji letačke staze i letećih objekata. Srbijagas na sopstvenoj bušotini sve dugove ruskoj braći vraća na vreme, a i na sigurnom smo putu prodaje šačice preostalih gubitnika od kojih definitivno samo može da boli glava. Drugovi i drugarice na struju EPS-ovci, mobilni i ufiksani Telekomci, Borski rudari i rudarice (ili – kinje?), žongleri loptica iz Lutrije, budući srpski Železnički Japanci, osigurači sa lepog plavog Dunava i njihovi u sve nesigurni osiguranici, domaći državni bankarski lešinari – gotovi ste. E pa, došao je i Vama kraj, dosta ste se baškarili i pravili bedne prihode, sad cemo i Vas lepo ispoklanjati onima koji znaju kako se u stvari kupuje solidno-osrednja roba za male novce. Svakako, mi ćemo u tome kao i uvek naj proći.

Od dobijenih para ćemo svašta uraditi, a čini mi se da je najvažnija kapitalna investicija Nacionalni stadion koji će biti najbolja motivacija za fudbalsku reprezentaciju Srbije koja je poslednji put nešto ozbiljno uradila čini mi se pre 30 godina, kad već pojedinačni jadni honorari ne mogu da je nateraju da se oznoji dok trči i odbrani državnu zastavu i fudbalsku čast. Mnogo humaniji deo uloga biće vezano za krečenje bolnica. Iskreno se nadam da će se voditi računa o tome da kvalitet i boja uvozne farbe spasi mnoge živote, kad već kuburimo sa brzoodlazećim zdravstvenim kadrom i masom ispilelih nazovi doktora koji su se tu neslučajno našli, pri čemu bi neljudski bilo udeliti im i mrava na lečenje.

Medjutim, i ovde apsolutno brizi nema mesta jer A., gospodin, kaže da je pred nama vreme prosvetiteljstva tj. pred Srbijom put obrazovnog reformatorstva, od čega će se i Dositej i Vuk postideti ako slučajno gledaju odozgo, i gde će domaći privrednici i privreda koja je lider u regionu ozbiljno uskočiti i stopirati dosadašnje nacionalno obrazovno rasulo, neznanje i hohštapleraj guranja bića izleglih iz državnih vrtića, osnovnih, srednjih i visokih škola gde im mesto nije, a nije jer se zna za koga jeste, što jeste iako može tvrditi ko šta hoće da nije. Nije da nije. A jeste, samo da je dobro baš i nije, mada to sa skriptama i masovno kopiranim mr i dr radovima nema veze. Osim veze.

U stvari, ne treba uopšte brinuti kada je i to pitanje već unapred rešeno – nezaposlenost je drastično smanjena i ima mesta za sve koji hoće da rade, a ko neće može da volontira. To će mu ionako poslodavci uzeti kao plusčinu kad prodje par godina i prime ga na odredjeno, a onda pred penziju u 80-oj za stalno, ako dotle ne ugasnu kao firma. I to što neko pokušava da nas nasanka da je praksa postavljanja partijskih kadrova na najvažnije pozicije istina – Ne, tu laž treba odmah raksrinkati. Ali odmah. A., gospodin, kaže – ta praksa je čist incident, slučajnost, glupa greška, sitan kvar u dobro podmazanom mehanizmu. Mislim da ovde pojmu – incident, ipak nedostaje prefiks “ko” (ono kao – upitna nelična imenička zamenica). Takodje tvrdi – tajkuni nam sigurno više neće rukovoditi državom (to je realni pluskvamperfekat). Da, gotovo je, i oni su ugasili.

Čekaj, a šta ako meni stvarno trebaju naočare i slušni aparat? Ili ako ja živim u nekom paralelnom univerzumu gde bolji život nikad nije došao, niti se (pred)oseća? Da li samu sebe da štipnem ili potražim nekog volontera, da ovaj matriks ubitačne “nepromenjenosti” koja se menja na gore (tj. dole) i vlada tako decenijama, prekinem i uskočim ipak nepripremljena u sasvim dobru sadašnjost i obećanu superlativnu budućnost? Ne znam samo na koje slovo da se pozovem.

(Oktobar 2015)