Kriminal

Pucanje

Pukao je.

– Prilikom pregledanja testa, zamolio sam dve devojčice da ostanu samo kako bismo zajedno dali ocene. One su proanalizirale svaki kontrolni zadatak koji ja pregledam, kada su imale sugestiju rekle su mi, dodao sam bod gde je moglo. Svima sam izašao u susret. Nakon toga opet neko nezadovoljstvo. Kontrolni učenice koja se pobunila nije bio ni za jedan. Dati jednu rečenicu, bez ikakvog smisla, to nije ni za jedan.
Svoje nezadovoljstvo izražavala je kroz histeričnu viku, te sam je opomenuo rekavši da ne može tako da se ponaša, nakon čega je učenica sela na klupu i okrenula mi leđa. Na moja upozorenja, ona je odgovarala sa: “Niste Vi nikakav čovek, ni autoritet kada ja ovako mogu da sedim i ne možeš mi ništa”. Sledi da sam učenicu uputio na razgovor kod direktora, na šta mi se dete unelo u facu i reklo: “Ajde, izbaci me ako možeš” i uštivnuši me, onda se okrenula tako da me je kikom udarila po očima. U tom trenutku, u stanju neuračunjljivosti, za šta imam dokaz od psihijatra, ja sam je ošamario, te je ubrzo učenik P.P. ustao i tri puta me udario u glavu. Zbog njegovih udaraca lekari su konstantovali da je trauma pretrpljena i stavili mi kragnu”.

Ne, ovo se nije desilo u zemlji gde je sve moguće – Americi, u nekoj crnačkoj četvrti i školi, gde profesori redovno nose još par očiju na leđima za svaki slučaj, i gde su ovakvi incidenti redovniji od samih časova. Ovo je nusprodukt naše svakodnevice koji se odigrao u elitnijoj školi (jer se zove gimnazija) u našem glavnom gradu pre par dana. Profesor fizike koji se drznuo da odbrani svoju čast, zanimanje, znanje, ugled, autoritet (koji mu drsko, nevaspitano, mizerno govance zvano gimnazijalka oduze u agresivnom naletu svog latentnog debilizma), dobrovoljno je nakon ovog incidenta dao otkaz. Kada više nisi u stanju da se nosiš sa sveopštim ludilom koje je zarazilo i maloletne beskorisne crve (uzora bezbroj), kada ne postoji način da ostvariš svoje ljudsko pravo na rad koji će ti doneti ne samo materijalnu, nego i duhovnu satisfakciju (na vidiku ni jedne), kada ne postoji zakon koji delikventa može da strpa u zatvorenu instituciju za popravku lošeg karaktera i vaspitanja (ali takve ne postoje jer i običan ukor “može da ih emotivno i psihički obogalji”), kada je pri tom i javnost podeljena u tumačenju ove priče (jer su po jednima deca budućnost koja se ne sme sputavati, a odrasli dovoljno gluvi, slepi, mutavi i mudri po potrebi i nahođenju, dok drugi to vide kao atak na najobičnije ljudsko dostojanstvo koji mora biti sprečen ako želimo da nadvladamo nadiranje maloumnosti i bezobrazluka), i ne preostaje mnogo. Zapravo, profesoru preostaje da nastavi sa svojom terapijom antidepresiva koje koristi već duže vreme upravo zbog lošeg podnošenja teške situacije na poslu, koja egzistira jedno duže vreme, i kojoj po njegovim rečima nije jedini izložen. Neko će reći – a što se uopšte bavi time, kad nije u stanju da sa najlakšom profesijom na svetu gde ima toliko slobodnog vremena, raspusta, i mogućnosti da te boli uvo, pa ko hoće da uči nek uči, ko neće pokloniš mu ocenu a tebi sve ravno, gde može itekako da se uživa i ne izvoljeva? Valjda zato što postoje takvi ljudi koji u tome vide mesto do koga im je stalo, koje doživljavaju kao hram znanja, društvene i lične perspektive, odabranog utočišta, nimalo lake ali uporne i istrajne trke ka osvajanju zajedničkog cilja svih igrača u timu.

O istom trošku, potpredsednica Vlade smelo i nesuvislo izjavljuje:
– Zgrožena sam ovim postupkom, kao žena i majka. U vremenu kada država čini sve da smanji nasilje, ogromnu pošast svakog društva, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu da bilo ko, a posebno prosvetni radnici, šamaraju decu. I dok se borimo da se nasilje nad ženama iskoreni, ukazujući svakodnevno da mlade, treba da učimo toleranciji, nenasilju i poštovanju, imamo situaciju da onaj ko treba da ih podučava, sprovodi upravo suprotno. Da li su to lekcije koje jedna devojčica treba da nauči, da je šamar normalna stvar”.

Normalna je stvar da ova nazovi dušebrižna, odgovorna, obrazovana kreatura popije šamarčinu od koje bi prebrojala sva sazvežđa. I da pažljivije prouči ovaj slučaj kad već ne zna o čemu govori (i ne samo ovaj, nego i onaj o zlostavljaču i -čima žena iz redova sopstvene partije koji će se sada vucarati pod prisilom javnosti po sudovima, ali sigurno spasiti svoju bednu kožu jer je na pravoj strani, na šta se inače ni u jednom momentu nije osvrnula kada već drvi o pravima sopstvenog pola). I da ako već jeste u toku, ali i dalje ovo tvrdi, dobije neki ozbiljan lek. Pravni za početak.

Ovaj profesor nije jedina žrtva učeničkog nasilja u poslednje vreme. Nedavno je izašao video klip snimljen od samih učenika koji izvrgavaju ruglu svog profesora u tehničkoj školi, poigravajući se đačkim dnevnikom, posprdno se smejući, pri čemu očajni nastavnik ide od jednog do drugog pokušavajući da to spreči. Epilog  se ne zna, valjda nije umro od tolikog poniženja, a školarci su već spremni za viši nivo igre. Važno je da ima dovoljno antidepresiva, rešiće se to već… Izdržaće se sve psovke, verbalne uvrede, pretnje, nedozvoljeni snimci, podsmesi, izazivanja, batine, pa i ucene od samog obrazovnog sistema.

Usput, Član 82 dopunjenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz ove godine kaže:

  • Kontrolni mora da se najavi pet dana unapred
  • Ukoliko više od polovine učenika dobije jedinicu na testu, on se automatski poništava, a direktor može natavnika da pošalje na dodatno usavršavanje
  • Ocena mora da se unese u dnevnik osam dana od provere, u protivnom se poništava
  • U toku časa nastavnici imaju pravo da đacima zadaju petnaestominutni test čija ocena ne ulazi u dnevnik. To je samo rekapitulacija onogo što su deca usvojila u toku prethodnih 30 minuta tog časa
  • Na sajtu škola javno mora da bude objavljen raspored kontrolnih i pismenih zadataka
  • Na ocenu iz vladanja ne mogu da utiču ostale ocene. Na primer, ako učenik ima sve petice, a recimo da je počinio vršnjačko nasilje da i da zato ima jedinicu iz vladanja, to što je odličan đak ne može da utiče na to da mu se promeni ocena iz vladanja.

Šta ovo zapravo znači? Realno, ono što je sasvim jasno – mi svemoćni đaci možemo da se ciframo, da se žalimo, protestujemo, bojkotujemo, ne smemo da budemo iznenađeni i prepadnuti testovima, ali smemo da prigovaramo donetoj oceni te da je direktor opravdano razmotri, pa i poništi, a prosvetnog radnika istrese iz gaća i baci na pojačani nadzor i rada, i ocenjivanja. Tada će se oformiti komisija koja će naše nezadovoljstvo ponovo ispitati, uz prisustvo direktora naravno (koji je ne samo glava firme, nego i sociolog, psiholog, pedagog, stručnjak za sve predmete, sudija, policajac, mali pajac). Takođe je moguće pregovarati i o smanjenoj oceni iz vladanja. Da li će ovim zakonom biti i određena jačina upotrebljenih decibela histeričnih tinejdžera, snaga upućenih šamara nastavniku, minutaža obesnih monologa, dužina snimaka duela koji će se pojaviti na društvenim mrežama, obim dozvoljenog psovačkog vokabulara, minimum gradiva koje treba savladati za prolaz, maksimum strpljenja koje treba dobro utrenirati da neiživljenu mladež ne sastaviš s patosom? Trebalo bi valjda! Jer u suprotnom ovaj Zakon ima rupa, a ko zakon kopa, sam u rupu pada. Profesorima ostaje… da pojačaju dozu pilula za lilule, deci lepo upišu najviše ocene još u septembru a do juna formalno održe sve te bespotrebne časove, ili da lepo predaju meč i prepuste svoje radno mesto nekom KO HOĆE DA “RADI”. I ćuti. Trpljenje ili pak neizazivanje izazova se podrazumeva.

Dobro znamo da slika nije crno bela. Znamo da postoje oni koji kroz pedagoške vode nikada nisu smeli da zaplivaju, da su svoje tiranske metode mogli i smeli da sprovode samo na sebi, da su neki totalno zalutali u obrazovanje, da ne poseduju nikakva znanja niti veštine, da su agresivni, nepravični, dvolični, neznalice, manijaci. Znamo da takvi ne smeju da preuzmu ulogu vaspitača i predavača, ali to je neka druga tema i problem, podjednako bitan i veliki. Ovo je druga strana medalje koju je baš mrsko nositi.

Gde ćemo ovakvi stići? Onamo gde se zakon bezakonja u lice svesnih ludila smeje? Gde demonkratija vlada? Gde se glas smisla guši? Gde se pravo nepravdom ruši? Gde ubijamo sebe slaveći život samoizdaje? Gde gubimo smer i pravac? Gde je svako mamac? Gde je pravda izopštena luda? Gde poželiš da se sakriješ i odnegde opet počneš… ali nemaš kud. Svet je možda sazdan baš onakav, kakvim treba da bude. No svejedno… deca su (makar i onakva s početeka priče) naša budućnost. Nadajmo se najgorem. Verujmo u najbolje. Uostalom, oni što dolaze su rezultat onih koji prolaze.

Pukao je šamar. Pukao je Čovek. Pukao je motiv da se boriš. Pukla je profesija. Pukla je prilika da od neke dece nekad postanu ljudi. Puklo je očekivanje boljeg sutra. Nema veze… pukla je i veza s vezom.

Lepotica i zveri

Najlepša na svetu. Zelenim okićena, rekama upletena, planinama ogrnuta, ravnicom pružena, banjama okupana, voćnjacima namirisana, jezerima ozarena, livadama svedena. I naša. I očima ljubavi opisana. Oni kojima srce komanduje ne zure zenicama. Možda to više čine potpomognuti maštom i potrebom da se nešto drugačije a svoje uzdigne na pijedestal. Umešni smo da prepoznamo skrivene vrline, slatke tajne, i očiglednosti koje promiču. Ali uživanje uvek podupiremo sećanjima, distancu lečimo uspomenama, naklonost ubeđenjima.

Da bi mogli objektivno da sagledamo neka činjenična stanja, uvek se postavlja pitanje da li je za to neophodna vremenska, prostorna, ili misaona udaljenost? Ne samo da je to dovoljno, nego je važno imati sve tri. Obavezna klauzula je i – skidanje naočara, kontaktnih sočiva, uklanjanje magle i katarakte. Skupa aparatura u vidu mikroskopa i teleskopa nije potrebna, ali je zgodno imati satelit. Poželjna je i svesnost o tome gde su granice, i šta znači sve ono ispod, i iznad njih. Umemo li to?

Lepa je. Kada se razgrnu oblaci i horizont sa visine očiju ode nekud gore, a zemljina teža povuče na dole, kada pritisak u ušima počne da raste a visina doživljaja smanjuje, tada pogled počinje da se premešta sa nestvarnosti kojoj duša često stremi, ka onome gde se telo najbolje snalazi. Vide se najpre pravougaonici, kocke, krugovi i nepravilne mrlje razlivene poput prosutog mastila. Vidi se dodir ljudske ruke koja uredno iscrtava svojinu i trud. Vide se apstraktne slike umirujućih boja. Vidi se da je čovek i pored svoje malenkosti moćan da udari žig svog bitisanja. Sa poniranjem se geometrija širi, gea postaje bliža, kilometri cepkaju na dužine merene dlanom, člankom, ili jagodicom prsta. Praznine nema, bez obzira što je poneka površ uskraćena za ljude. Kuće se od praha pretvaraju u zrna. Iz žile kucavice se račvaju vene i kapilari. Odozgo vidiš da ogoljeni organizam duboko diše, da živi – punim plućima. Krila se lagano ustremljuju ka tlu koje se neumitno približava, čineći da se magloviti obrisi pretvaraju u oštre linije. Na paleti se boje nemirno mešaju, dobijajući nove nijanse… sve više one sive, smeđe, neodredive u svojoj turobnosti. Približene razbacane kockice sada deluju oronulo i umorno. One okupanih, novih, uglancanih površina odskaču od jednostavnosti davno ukotvljenog. Točkovi izlaze iz ležišta, spremajući se da teret na leđima spuste na sigurno.
Nagli dodir, poskakivanje, oštar zvuk – rodino, hvala ti što postojiš. Noge se klecavo pomeraju ka izlazu iz metalne kutije, žureći da se dočepaju ulaza na svoje. Najpre te za nozdrve, kosu, odeću štipa smrad nevidljivog cigaretnog dima koji ti ne smeta ukoliko ste se odavno srodili i družite se redovno mada odmereno i ispod vela vaše zajedničke tajne koju izričiti, neki tuđi zakoni oštro kažnjavaju. Probaš da razumeš taj poriv o pušačkom neizdržu koji hvata za gušu i nevine, nenačete strašću ka nikotinu. Probijaš se što brže možeš ka otvorenom prostoru čiji darežljivi kiseonik obećava smrt svih klica mučnosti zarobljenih staklima. Ima je i tu neposredno, ali treba čvrstim korakom produžiti još malo, zaobilazeći svesno one koji je valjaju između prstiju, tu negde u mimohodu ili na parkingu. Zauzimaš spokojno svoje mesto u autu koji će te odvući sa periferije i odvesti ka cilju. Željan si vraćanja na poznati put, onaj posut događajima zaustavljenim u vremenu, ljudima koji ti nedostaju, lepim stvarima koje će se tek desiti. Bacaš znatiželjni pogled sa strane, tražeći znakove promena, boljitka koji si video u svojim snovima i nečijim obećanjima davno datim. Iz auta ispred, kroz prozor izleće prazna limenka. Postrance, na ivici auto puta pregršt plastičnih kesa igra svoj ludi ples. Oko hvata i lešinu udarenog psa koji nije mogao ni da nasluti da je za preživljavanje bitno obavezno pogledati na levo. Obod grada se preliva u unutrašnjost olinjalog suda u kome se krčkaju milioni duša. Ko zna koliko njih je uspelo da mu obeleži teritoriju grafitima sa smislom, i bez ikakvog, svojim imenom, i bezimenošću, i prostotom, lepotom, plemenitošću, zluradošću, gde sme, gde nikako, iz pakosti, usled ludila, zbog obesti, nevaspitano, umetnički, amaterski, neizbrisivo, prekrečivo. On liči na Geto, čak i tamo gde misli da bi ga po izgledu gospodinom prozvali. Na staro telo navlači novu odeću koja mu visi i deluje neprilično u svojoj neprivlačnosti. Smrdi iako se miriše. Rupe na trotoarima i u glavama onih koji dozvoljavaju arhitektonski teror i rogobatnost lome noge i oči koje ne veruju svemu onom što vide. Ne vide ono što je očigledno… Ne samo tu, nego ni istočno, ni severno, ni južno, ni zapadno. Navikle su se. Svejedno im je. Ignorišu. Ne priznaju. Ne shvataju da je lepotu odavno progutao mrak. I nepoštovanje iste.

Ne, naša zemlja nije najlepša na svetu. Jedna je od najprljavijih, najzagađenijih, najnaruženijih, najupropašćenijih, najnapuštenijih, najzapostavljenijih država – od nas samih. Ima sličnih. Ima gorih. Ima beznadežnih. Ima uređenih. Ima siromašnijih u pogledu prirodnih darova koje su taj minimalizam dovele do statusa simpatičnosti. Ima prebogatih u svom obilju koje doseže do neistraženosti. Stecišta šuma, stepa, pustinja, prerija, kamena, planina, jezera, ravnica, žitnica, soli i sunca, leda i goleti, vetrova i talasa, tišine i odjeka, nedodirnutih sela, udaljenih gradova, beskraja koje ljube kontinenti. I do njih se stiže s neba, ili preko vode, očaravajući iz daljine, opravdavajući  ili razočaravajući blizinom. Pri susretu sa nepoznatim i tuđim, kritičnost sa brojem suočenosti raste. Priznajemo da se nismo prevarili u verovanju sopstvenim željama, ili opovrgavamo preporuke već uhvaćenih u zamku odobravanja. Divimo se. Ili odbacujemo, i znamo da tu više nikada nećemo doći. Volimo bez razloga. Mrzimo iz hira ili neke valjda objašnjive nužde. Ili ostajemo ravnodušni, poput već sitog i napojenog svime.

Više puta sam se vraćajući se s putovanja, kraćih ili dužih, pitala kako neko ko nikada tu nije bio doživljava moju zemlju. Šta je tu presudno, šta je ono što osvaja, šta je to što odbija, šta je moguće ispraviti, šta je beznadežno koliko god upirali prst na problem? Postoji li takvo mesto kome je nemoguće odoleti ili mu čak oprostiti nesavršenost, premda je priroda po sebi najveće savršenstvo, kakvog god lica bila? Pomislila sam, da li neko sletevši na beogradski aerodrom, ili prešavši bilo koju kopnenu granicu, iz bilo koje zemlje gde postoji red u svakom smislu ili bar delimično, oseća isto ono sa čime se sama suočavam svaki put kada se vraćam kući (ponekad pomislim da bi se to kući moglo uglaviti pod navodnike)? A to je osećaj beznađa (izuzimam ovom prilikom masivne razloge za to, tipa – slab životni standard, finansijska nestabilnost, loša zdravstvena zaštita, fizička nesigurnost, bezakonje, vladavina moći, okrnjen obrazovni sistem, globalna bežanija, nemoral, apatija, poremećeni međuljudski odnosi…. Bože, koliko ih samo ima… taman da se baciš u neku zagađenu reku, ili obesiš o neko neposečeno drvo od muke), osećaj bespomoćnosti (da je sve gore), osećaj ljutnje (zbog nemarnosti), osećaj besa (kako samo možemo ovako), osećaj gađenja (nismo dostojni imanja ičega), osećaj nepripadanja (jer znam da sigurno može drugačije i da sve to moje više to nije, iako me okružuje). Biti deo civilizovanog sveta podrazumeva civilizovano ponašanje, i ne samo iskazani respekt prema drugom, nego i prema sebi. Prema onom što je nasleđeno, i prema onom što ćemo nekome ostaviti. Biti posednik ičega, podrazumeva brigu o nečemu, a briga znači ljubav i pažnju. Da li mi zapravo dovoljno kao nacija volimo sebe? Da li je briga o fizičkom zdravlju strah od smrti ili cilj ka preživljavanju, a briga o spolja put ka miru unutra? Da li je težnja da se živi u zdravom i pristojnom okruženju bolest koja iziskuje bespotreban napor? Kako je samo lako diviti se onima koji umeju sve ono što je nama teško, i biti nemarni gad naspram svog jer to nije bitno? Novčana kazna ili samosvest kao uzrok i posledica za umetnost življenja u harmoniji linija, oblika i boja? Zar biti sluga prirode koja će ipak preživeti osim ako je ubiješ svojom ravnodušnošću? Pa posle nas nema ničeg, svet će nestati, raspasti se, otprhnuti u večnost zajedno za nama. Koga je briga za posečene šume, to je samo tvar koja greje hladne kosti. Kome su potrebne te reke kada već mogu daleko da odnesu progutano đubre. Ti zidovi, fasade nisu naši, već platna po kojima možemo pišati i pisati. Ti zaustavljeni izvori nas neće napojiti, ali će odabranima dati opravdanje što su u odumiranje života uložili svoj novac. Te deponije ne smetaju nikome jer je i ljudski život đubre. Te iskopane rupe i krateri će zatrpati naše strpljenje. Te musave zgrade i njihovi jezivi ulazi koji skrivaju manijake, njihovi škripavi liftovi koji propadaju, njihovi svetlarnici kroz koje lete samoubice, njihovi zakrčeni parkinzi, njihovi mračni zidovi koji će istrpeti naše prisustvo. Taj ljudski i životinjski izmet sa kojim igraš školice. Ti javni wc-i na otvorenom čije mesto sam biraš. Ta nadmoć smrada koji preliva retke kante za đubre. Te mutne vode u kojima plivaju nadute polumrtve ribe. To drveće na kome lepršaju patrljci nerazgradive plastike. Ta preklana i odbačena trupla na smetlištima što hrane muve i lešinare. Ta urušena zdanja što nisu kulturna baština već prošlost nepovratila se. Te staklene površine na temeljima ilovače – ogledalo zlokobnosti. Ti sakati stubovi novog kao podvučena crta neispravljive ružnoće. Baš to… ogrezli smo u ružnom. Naviknuti na haos i raspad. Omađijani propašću. Uspavani bezvoljnošću. Možemo da pobegnemo bilo kuda, na levo, desno, gore ili dole, i sve će delovati kao spas, kad se već u srži ništa ne može spasti. Tišina će nas navići na muk. Sivilo na drame sa normalno lošim krajem. Lepota će grcati da je spasu, ali joj niko neće pritrčati u pomoć. Neće hteti iako će umeti.

Beg je lak. Zažmuriš na oba oka. Šum točkova odbrojava trenutke odložene svesnosti. Uđeš u dimnu zavesu i mahneš onome što ostaje. Podignu te krila. Otpustiš ventile i baciš pogled naniže. Slagalica se volšebno sama sklapa. Istina je, najlepša je to zemlja na svetu, ali samo odozgo. I tako blizu srcu iako na ozbiljnoj dubini. Progutaće je ipak oblak, i požar nedorečene ljubavi prema njenom postojanju, od čega će se pretvoriti u prah ali iz pepela ponovo roditi kada, i ako se vratiš. Ptica će te spustiti na neko drugo mesto. Izvesno je razočarenje, divljenje, upoređenje. Videćeš umetnost na zidovima metroa i pomešati ga sa muzejom. Neke čudne ljude koji ljubimčevo govance u kesi stavljaju u svoj džep. Uredno podšišanu travu. Osvetljene ulice bez rupa. Neokrnjene zidove stare preko 200 godina, iza kojih žive novi ljudi. Restauracije prošlosti koju sadašnjost poštuje. Kazne jednake za sve prestupnike koji čereče opšte ali i lično dobro. Drvorede pod konac. Parkirane automobile koji ostavljaju mesta za život i ljudima. Jutra koja mirišu na prašak i sveže pecivo. Djubre koje završava na predodređenom uništavalištu. Ispljuvci i slinci u maramicama. Reciklaža. I blamaža kada te uhvate u svinjariji koju ni svinje ne čine. Shvatićeš da sve funkcioniše drugačije od onog što nikako ne možeš da shvatiš jer takođe funkcioniše. Da, reći ćeš, ali ispod tog sjaja i glamura kriju se horde pacova koje jurcaju podzemnom kanalizacijom. Ima krajeva grada u koje od straha ne smeš da kročiš. Buđavih, teskobnih, turobnih podzemnih zmija sa mračnim ljudima u njenoj utrobi. Tona otpada koju niko ne skuplja jer je nastupio štrajk. Lokve krvi iza ćoškova kojima ne smeš prići. Zidove i žice između bogatih i siromašnih. Prosjake rasute i onde gde ih ne mora biti. Pa to je isto, čak i gore! Oni imaju i mogu. Ili nemaju i ne moraju. Kao i mi, eto.

Zar je lepota ikada spašavala svet? Takva Dostojevščina ne može proći. Sve je zapravo trulo a istina maskirana nepotrebnošću. Oni su isti ili poput nas, samo se kriju iza uglancanih i sjajnih slika… Zar ne? I njima ne bi bilo stalo ni do čega, ali ih muče oni koji su plaćeni da terorišu skladom. A nama to nije potrebno. Zašto bi? Naš silom nametnuti od strane ulickanih, bedni život ćemo nositi ponosno. Pocepani, polupani, prljavi, ravnodušni… možemo mi da dezintegrišemo najsitniju česticu i pretvoriti u ništa. Uinat! Njima što misle da su bolji. Nama što možemo to postati kad god hoćemo. Dotle… pustite nas da budemo ružni i tužni. Može nam se a i nema te kazne koja može da se ne plati.
Neće biti lepa, ni približna prihvatljivoj lepoti naša zemlja. Ona je trenutno jedna obična deponija. Đubrište nagomilane nesavesnosti, opipljive i nevidljive prljavštine, ružne smelosti da se zaboravi na sutra, nagomilanog neznanja i inata. A možemo biti, samo da htenje i samopoštovanje pobedi.

P.S. Tekst motivisan plemenitim činom gospođe Ane koja je naišavši na razbacano smeće na nedozvoljenom mestu kod Vrdnika, malim trudom uspela da dođe do bahatog vinovnika svega, do gospođe profesorke Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, inače velegrađanke i plemkinje gospodskog Vračara, koja je greškom prirode, odnosno nepažnjom izbacila 10 džakova svoje sramote koju je napravila njena vikendica. Ani nije bilo teško da sve to skupi i pošalje intelektualki nazad, da ova malo razmisli o svemu. Gospođa profesorka se nije samospalila zajedno sa svojim đubretom usled osećanja krivice, mada je sigurno pocrvenela, od muke. Zarad pouke ove priče… trebalo je. Uinat bahatim čuvarima prirode.

Brže, Više, Jače

2004 – ta. Nezgrapna lična ali važna svetska sportska godina jer su se održale redovne Letnje Olimpijske igre. Zadesile su se u Atini, gradu postojbini najstarijih takmičenja i prvoj olimpijskoj domaćici koju su sledili neki drugi odabrani. Ko je tu šta osvojio, u čemu pobedio, gde izgubio, da li započeo ili završio karijeru, niti znam, niti ću istraživati. Ono po čemu je taj događaj u nekom kontekstu bio bitan i za našu državu (ali ne po medaljama jer smo ih osvojili – nula), jeste činjenica da do središta olimpijskog plamena neki moraju doći kopnenim putem, iako nas od Grčke deli sused dugačak sat i po vožnje. Sednu na primer Šveđani ili Norvežani u bus i teraju tih 3-4 hiljade km do tamo. Dobro, možda bi oni ipak avionom iako su nesnobovi po prirodi, jer je to daleko. Ali Mađari ili Austrijanci na primer mogu. Sednu u bus i teraju. I u tom teranju isteraju kamen iz bubrega. Zašto? Pa zato što su ti nevaspitani, bezobrazni, lenji, sebični Grci apsolutno odbacili ideju naših vrhovnika kojima je palo na pamet da se ceo svet, pa i Vijetnamci, Argentinci i Australijanci, do Atine prebace preko naše teritorije kolima, Koridorom 10 (ime za građevinski, saobraćajni, investicioni, infrastrukturni projekat). Olako su poništili mogućnost bržeg završetka našeg auto puta  i mnogo kvalitetnijeg početka i odvijanja svojih igara, a i siguran novčani prihod od turizma u narednih 200 godina. Više Grčka ne bi bila dužna kao Grčka a mi bi zaobilazno dobili nov, brz i siguran izlaz na njihovo, kad već nemamo svoje, more jer su ga u ratu u kome nismo učestvovali neki tamo oteli, dok na ovom južnom već decenijama ostavljamo sumanute sume svakog leta. Oni su samo zarad opšte koristi trebali da isfinansiraju jedan deo dogradnje i poboljšanja našeg bratstvojedinstvenog puta, a naša obaveza je bila da im bezbolno prevezemo tekuće takmičare i buduće goste. Nisu hteli. I zato, kad prekršiš dato mlitavo obećanje o saradnji, stignu te muževni Cipras, preteći štrajkovi, nagomilano đubre što nagoveštava kugu, prodaja ostrva Kinezima i Nemcima kad stvar dođe do grla. Ako. A moglo je drugačije. I giros i suvlaki bi mi nama, a njima za procenat prodavali niz deonicu usput. Toliko da se ne zna, to je za rubriku Verovali ili ne.

2018-ta. Juče se nakon uspešnih i teških radova u trajanju od 22 godine na Koridoru desio peh. Dobro, ne baš uspešnih i ne baš prvi peh, ali teških to stoji. Delimična neuspešnost se meri sa 35 nedostajućih isprekidanih km na potezu E 70 prema Makedoniji, i svega 26 komada metara na E 80 prema Bugarskoj. Od Subotičana (kojima fali aerodrom i valjda samo neka obilaznica, ili su je već dobili, nisam u tom kružnom informativnom toku) do Leskovčana (e, tamo je naredne nedelje kulturno umetnički događaj zvan roštiljijada, pa ko hoće može da ide i proba šta znači pravih 10 s lukom i još prilogom od znoja, muzike i prašine, mada stvarno, da znaju znaju da naprave, a Beograždani i izkojekude u životu neće pojesti originalni pljes), put je besprekoran i besprekidan, ako se izuzmu neke deonice zbrzanog ili nedovršenog asfaltnog pačvorka, kao i primetno udubljeni asfalt od težine šlepera i auta što trasiraju sa juga ka prestonici, ali to je nebitno. Takođe su izbušeni i tuneli. Završeni još uvek nisu jer mi nismo ohola Švajcarska koja ima Alpe, koja navodno brine za zagađenje svog okruženja i koja kao od šale pljune 7 milijardi eura za najduži tunel na svetu (a i njima je za tu bedu od 57 km i iskopinu na 2000 m dubine bilo potrebno punih 10 godina).  Naši sve to nisu jer nam je teren surov, po domaćim bankama čuvamo samo prosečne plate iz kojih ne može da se iscedi toliki novac (zar ne bi bilo logično ovako – ko ide u Grčku na more preko Makedonije ili Bugarske, mora da na mesečnom nivou odvoji za izgradnju auto-puta 30% svoje plate, a ko uopšte ne ide samo 5%,  pa bi finansijska konstrukcija bila lako zaokružena a put bio završen u roku, tj. 2012 a najkasnije 2015-te., što je apsolutni uspeh ako se zna da smo tek u 2018-toj). Takođe, nama za razliku od drugih zagađenje uopšte nije motiv za gradnju jer naša priroda sve regeneriše sama. No da se vratim na peh koji je planirane rokove pomerane barem 27 puta ali konačno za kraj ove, definitivno stvar prolongirao na proleće naredne godine.  To što se po treći put u poslednjih par meseci survao potporni betonski zid usled klizišta, govori o tome da smo bili i ostali pehovita nacija.  Taman je precednik zajedno sa ministarkom arhitekture i motorizovanog kretanja po x-ti put presekao vrpcu na istom mestu i najavio da će nam Grčka i južna polulopta biti brža ako ne bliža, kad ono – odvala. U svakom pehu ima i sreće. Niko nije stradao. Da li zato što je juče bila nedelja tj. neradni dan, da li zato što je bio radni dan ali crveno slovo i Preobraženje pa se nije radilo, da li zbog vrućina i uzburkanog želuca brda-planine, da li usled pogrešno izračunate statike i dinamike (čini se da je to jako bitno u građevinarstvu), ili zbog osvete grčkog eksperta Skempasa, koji radi kao konsultant za auto strade pri svetskoj banci, u svojoj zemlji, ali i lokalnim u okolini, te je sa takvom profesionalnom pozadinom angažovan i na našem teškom slučaju? Pominjem osvetu jer je možda ljut što smo pre 14 godina od njegove domovine tražili da potvrdi svoje prijateljstvo prema našoj, što oni nisu uradili, pa je onda nama bilo krivo, pa smo uinat svima rešili da izguramo sve sami, a onda zaboravili da su nas Grci prešli i na kraju angažovali nekog njihovog inženjera. Kao da mi nemamo svoje eksperte, posebno ove najnovije doktore za sve i svašta, sa najsvežijim znanjima i veštinama, čiji su doktorati sa formalno nepostojećih fakulteta ovih dana zvanično priznati. Imamo i one što se iz hobija bave 3D animacijama, one koji dremaju po građevinskim institutima i fakultetima, one što su emigrirali i rade za strance, umesto za svoju dušu i državu. Ako neko treba da pogreši i uništi, pokvari i zabrlja, to onda treba da bude naš čovek, naš tim a ne neki tuđinac koga je baš briga kako će sve to ispasti jer to jednostavno nije njegovo. Hoće li on sada da nam plati odštetu za tu neprofesionalnu brljotinu? I kako ga treba kazniti? Ja bih njega na primer za primer naterala da tone tog popucalog betona i obrušene zemlje skloni sam.  Pošto mu se prvi put oprostilo, drugi put shvatilo da baš i ne zna šta čini ali ajd, a treći put mi ispali provereno glupi što on i dalje prima platu za to što radi, to je jedino logično rešenje. Potom bih angažovala precednika i ministarku, pošto su oni u sve upućeni i apsolutno sposobni da reše bilo kakav problem, da za jedan solidan finansijski iznos (na primer da se u to ime od svake plate odvoji nekih 7% prihoda) osmisle strategiju za nepadanje zidova koje će izgraditi svi Grci koji su na privremenom i stalnom boravku u našoj zemlji, kao i svi neradnici koji su se juče u nedelju skrivali po svojim kućama umesto da ubrzaju rokove za puštanje auto puta u promet, čime bi se omogućilo da oko Nove Godine zainteresovani turisti konačno opušteno odu na grčko more na odmor.  Sve to treba po postupku. Makar dugačkom. Makar nas geologija zakopala. Kao što mi zakopavamo slučajno pronađena arheološka nalazišta na pogrešnim mestima koridora, a koja treba konzervirati ispod 3 sloja kvalitetnog asfalta.

2032-ga. Kako etar prenosi a instantfejs dopisnika sa Marsa potvrđuje, celokupna trasa zaplaniranog Koridora 10, čija je izgradnja krenula pre 35 godina, i trebala da poveže Salcburg sa područja Austrijskog kalifata sa Solunom na jugu, pod nadleštvom egipatske arapske republike i kineske buržoaske demokratije,  konačno je dovršena! S obzirom na složenost tehnološkog i građevinskog procesa koji je uključivao stotine hiljade radnika i najnoviju mehanizaciju, dužinu puta od 1500 km, promenu konfiguracije tla uslovljenu naglim otopljenjem severnjačkih lednika i nastankom najvećeg balkanskog jezera na potezu Ljubljana – Zagreb u Orbanovoj kraljevini, kao i neočekivano izdizanje na sreću neaktivnog vulkana u okolini Niške Banje na samoj granici sa Kosovom, uz jedva dobijena finansijska sredstva za završetak posla od Islanda, sa tri samoubistva japanskih stručnjaka angažovanih zbog već postojećih a onda i novih kašnjenja u rokovima, uz neočekivane probleme vezane za napojne stanice koje su u poslednjoj deceniji benzin zamenile visokokvalitetnim kanabisovim gorivom, može se smatrati da je ovaj višedecenijski napor konačno urodio plodom. Ono što se može smatrati malim poslovnim neus-pehom jeste jedna mala deonica na E 70 gde je ostalo nedovršenih 21 km puta a sve zbog paralelnog rada na potpunom uklanjanju brda-planine koja godinama uporno istrajava u sopstvenom samouništenju ali i ometanju auto puta u podnožju. S obzirom da je njegova visina svedena na svega nekoliko beznačajnih metara, upotrebom jakog potpornog zida dobijenog preko trodimenzionalnog štampača, tih par kilometara će biti sigurno savladano do kraja meseca.  Problema u vožnji nema jer je na tom delu vozačima dopušteno da razviju brzinu od 220 km na sat kako bi što brže prošli kritično mesto. Indicentnih situacija je bilo ali ne i unesrećenih. Dobro obavljen posao! Što se tiče kraka E 80, samo da podsetimo da je taj put preusmeren na Istok, tj. ka rumunskoj negotinskoj krajini, s obzirom da se ispostavilo potpuno nemogućim probijanje par stotina metara granitnog stenja u sićevačkoj klisuri. Turcima  i Bugarima to ne predstavlja problem jer  pravovremeno skretanje obavljaju još u Mađarskoj ili Rumuniji. Nažalost, prepreke su neminovnost, ali pozitivan duh, dobra volja, pravi cilj, uvek dosegnu svoju metu. Čestitke svim neimarima, sa posebnim osvrtom na istrajan i ozbiljan rad, ideje i beskompromisnu upornost precednika, premijera i glavnog ministra jedne male ali nepobedive zemlje koju čekaju Letnje Olimpijske Igre 2036-te. Zakletvom na doživotnu borbu za dobrobit svog naroda, on je uspeo da svojoj domovini pruži predivnu mogućnost koju ne mogu dobiti svi. Zato je dobro usvojiti njegov moto, koga su se pridržavali nekada i stari Olimpijci: Citius, altius, fortius!

2046-ta. Molimo poštovane putnike da za put ka Grčkoj i Bugarskoj na vreme rezervišu svoje raketne karte. S obzirom da je već 80% sličnih auto strada (iako neuporedivo kvalitetnijih) na severnoj polulopti ukinuto još pre 5 godina zbog ekspanzije jeftinog vazdušnog saobraćaja, to će i naš Koridor 10 biti preimenovan u lokalni alternativni put nedostupan strancima ali dostupan našim biciklistima, traktoristima i pešacima. Formalno će zbog toga biti zatvoren od strane Precpreministra koji je naglo oboleo od Vikinške bolesti (tj. Dipitrenove kontrakture koja mu je demobilisala ruke) a i zbog fabrika koje više ne proizvode crvene trake neophodne za proslavu krpljenja svake rupe. Domaće stanovništvo se stoga pravovremeno obaveštava da više ne mora da brine o nivou kortizola koji je bio iznad evropskog proseka, a čemu je osnovni uzrok sigurno bio stres izazvan vožnjom na kritičnih 7 km E70-ice. U gradu Kragujevcu se planira otvaranje nove fabrike raketomobila koja će zahvaljujući licenci dobijenoj na 5 godina od diljem sveta poznate albanske raketoindustrijske centrale, omogućiti svim zainteresovanima da dođu do najnovijih modela po najpovoljnijim uslovima.  Time se otvara i nova era putničkog saobraćaja u ovom delu sveta koji je usled poznatih prepreka finansijskog karaktera nažalost uporno zaostajao poslednjih decenija. U to ime, zahvaljujemo svima na neumornoj upornosti i strpljenju da dosegnemo nekada veliki san. Pred nama su sada novi, još grandiozniji i ostvariviji. Možda Koridor 10 nije pobedio, ali se zajedno sa nama borio i učestvovao u našim životima i smrtima. Slava mu!

Ispod oblaka

Na vrhuncu smo. Leta. Naravno ne onog ka uzbudljivom dubokom svemiru, aktiviranog pritiskom na senzitivno dugme što može da začne neku novu zvezdu. Ni životnog, jer je nekima put mnogo bliži pisti no egzosferi. Mislim na leto koje razgaćuje, boji ten, izaziva malaksalost i iznuđuje znoj. Ali kako je počelo i čemu očigledno stremi, još ćemo se mi gumenih čizama i kišobrana nanositi. Pošto se izduvalo kad mu vreme nije, sad se Sunce od nas krije. Doduše, vazduh je svežiji, prijatniji, ozonskiji, premda i dalje smrdi na svakojake izazove lokalnog i globalnog karaktera. I tamo i ovde…

### Kada je najpoznatija (ko je ne zna, odmah da zaviri u enciklopedije), najlepša (ko to ne vidi, odmah da izoperiše oči), najdupatija (ko nema ko njeno, odmah da ga nadogradi), najgluplja (greška – to ipak nije, jer je neko drugačije odlučio), fatalna ( fatalno se meri po stepenu fatanja publike na neki personaliti) po žensku populaciju (a i mušku koja bi je rado), jota zvezda (a ne neka bedna jokto), odlučila da uradi plemenitiju stvar u životu nego što je mlaćenje dolara za praznu slamu, svet se popeo na panj. Glava je mnogima pala od oduševljenja tim činom. Kao što slavno Kardašijan prezime diktira, njegov najprodavaniji i najuspešniji produkt je na svom putu slave učinio još jedno izvanredno delo. Kim (kada osoba još ima i najslavnije ime  a da ne liči na Džong Una) je u crnom smernom odelu (kad ti protokol Bele kuće zabrani da budeš ono što jesi) otišla kod svetskog Bossa na noge, i izmolila od njega oproštaj za polugrešnicu koja je nepravedno 20 godina pohađala zatvorsku školu zbog slučajnog dilovanja droge. Njeno suptilno i argumentovano objašnjenje je razmekšalo predsednikovo tvrdo srce pa se skoroj slobodi može nadati još nekoliko desetina mučenika. Kriminalci su dobili drugu životnu šansu zbog svog dobrog vladanja i dobre Kimine duše, a pre svega zbog dobrog vladara i tamošnjeg dobrog zakona koji uvek ima, ili barem sa zakašnjenjem, razumevanja za banalno prestupništvo. Da li je za ovoliku količinu dobrote potrebno veliko dupe, srce ili glava, još uvek se tačno ne zna. Ali je sigurno da u dobre Amerike sve može se i ima se.

### Da pitam ja Vas – koristite li Vi toaletni papir? Pretpostavljam da da, jer ste civilizovani i daleko od onih kukuruznih, palminih ili sneg varijanti a koje dobro dođu u prisilnom prirodnom drž-daj šta daš okruženju. Pošto nemilosrdno trošite svo ono jadno posečeno drveće za svoje pozadine, umete li barem da tom rolnom baratate na ispravan način? Ako ovo pitanje zvuči čudno, treba se pod obavezno osvrnuti na jedan dramatičan slučaj objavljen na tviteru pre neki dan. Naime, jedna gospodjica zgubidanka čije glavno zanimanje varira između novinara, pisca i stand up komedijaša, postavila je svoju fotografiju iz kupatila. 23-ca ju je odmah kontaktiralo. Ne zbog njenog dosadnog i nezanimljivog fotosa na kome šeta u peškiru, nego zbog jedne strašne stvari koju je učinila svom guznom brisaču. Kad te toliki broj muškaraca opomene da činiš nešto apsurdno glupo, onda ima logike da ti za novinara, pisca i komičara uopšte i nisi, a da tek ne govorimo o mogućnosti da se udaš. Posebno to da ne zaslužuješ išta više od vršenja nužde u nekoj naturalnoj atmosferi jer nisi sposobna da jednu rolnu zakačiš za držač kako valja. Ćurko jedna, kad ćeš shvatiti da i za to postoji pravilo koje ti može spasti život a tvojoj okolini i pratiocima doneti mir – toaletni papir se postavlja tako što ono čime se brišeš nije do zida, nego do tebe! Da se ja pitam, ja bih njoj zbog tolikog neznanja sigurno ugasila i profesiju i te profile na socijalnim mrežama. Stidi se ženo!

### Bavljenje jogom je kažu spas za duh. I telo ako se prione na one teže vežbe. I ja sam jednom bila jogin. Bilo je lepo dok je trajalo. Posle me mrzelo da se navikavam na nove instruktorke jer je prva bila idealna, ali sticajem okolnosti kratkotrajna. Ako bi sada neko mogao da mi promeni mišljenje, to bi bila jedna Ona koja nažalost živi u Australiji, tako da mi preostaje samo da zavidim njenim učenicama i slinim nad njenim Instagramom gde se može videti kako bi to veličanstveno izgledalo. Ja bih se kao učiteljica, kao i sve one sa njom, skinula. Ne u triko, nego u sopstvenu kožu. I tako opremljena, uz metodu paljenja svetih biljaka, Joni jajca (to su plemenita jaja koja se ubacuju u adekvatni prostor, da bi ga mišićnim kontrakcijama očvrsnuli i ojačali, što ima višestruku korist), i kristalnih dildoa (ti kristalni su sigurno veće magične moći i daju na strujnom intenzitetu), probudila bih svoju uspavanu svesnost, prestala da se brinem, širila pozitivu, oslobodila svoj ego iz ličnog zatvora i postala neka sasvim nova Ja. Sva moja nervoza i pesimizam bi bili kao rukom odneti, a moja lična mantra bi me dovela do nirvane, što je cilj svakog uzvišenog bića . I još bi mi se slika sa jožnim drugaricama pojavila na Instantgroblju, što je mora se priznati najveći domet koji jedinka može da dosegne. Pa kad te proprate i zavole hiljade, pa ti prokomentarišu tvoje osvešćeno telo, pa požele da ti se pridruže, ima li išta značajnije i veće? Ali Australija je daleko. A i ja se nikad ne bih skinula gola da radim masovne vežbe. I zato ću zauvek ostati u nesvesti.

### Primaknimo se sad malo bliže, našem Balkanu konkretno. I zavirimo malo u baštu naših suseda. Zumirajmo polako jedno specijalno dvorište. U njemu živi hrvatski žitelj psećeg porekla koji se odaziva na ime Medo. Ime mu priliči, sladak je, glomazan i opasan. Opasnost inače ne dolazi od njegovih šapa, no čeljusti i grla. Medo je pas koji laje. A da ga to svrstava u grupu rođaka koji isto čine, neosporno je. Međutim, Medo po mišljenju njegovih suseda toliko urla, da je njihov život, tu pokraj, osuđen na gluvoću, pa čak i smrt od tolikih decibela. Iz tog razloga Medo je oteran na sud, koji mu je veštačenjem na terenu i merenjem njegove, uobičajene za vrstu, glasovitosti, izrekao opaku kaznu kućnog zatvora u noćnim časovima. On je tako morao pune tri godine da od 8 uveče do jutarnjih sati vreme provede opasan zidovima. Doduše gradski psi obično tako žive po ceo dan, i niko oko toga ne protestuje i ne smatra to terorom, naprotiv. Ušuškani i vlasnikove jastuke i posteljinu, oni drugu opciju ne bi preživeli (što je naravno potpuna neistina kada su Medine veličine i snage), ali to je kao “otmenija” kučeća vrsta. Seoski psi napravljeni su da ih šiba vrelina, hladnoća i vetar i oni ne trpe kmezavost i prezaštićenost praćenu veštačkom koskom i gumenom loptom. Otud je Medo silom prilika postao privremeni gradski cuko što njegovi vlasnici nikako nisu mogli podneti te su se uporno borili da povrati svoje životinjsko dostojanstvo i živi kao pravi pas, napolju gde i pripada. I uspeli su!  Bahatim komšijama preostaju pampuri za uši i nada da će Medo jednog dana da dobije neizlečivu upalu grla. No, međutim, kaj mi bumo delali s džukelama na dve noge što nezadrživo laju i ne mreju prestati?

### Jedan uznemireni otac uzeo je pravdu u svoje ruke. Ta pravda liči na pištolj čiji su meci prosvirali noge dvoje roditelja koji su tu profesiju izabrali greškom. Doduše, sama priroda ima felera, što je dokazala jednim bednim primerkom koji tek što je zakoračio u život. 12-godišnji sin povređenih iskoristio je silu svojih godina i nakana da u žbun uvuče 6-godišnjaka, sina Pravdodelioca, i da mu nanese ozbiljne telesne povrede.  Definitivno i duševne, jer takve strašne priče nadovezuju strašne posledice.  Kako su ovde mnoge stvari spore i slabodostižne (među njima pravda prednjači), a  intenzitet roditeljske ljutnje i očaja srazmeran nanetom bolu, to je dovelo do ličnog razračunavanja. I koga sada treba prevaspitati? Malog ološa, njegove tvorce, izbezumljenog oca ili Pravdu? Odgovor je u žbunu. Lak kao pištolj. I težak kao sistem koji ne ume da se razračuna sa nakazama koje ruše sve pred sobom.  Još nešto… Ojađenom ocu čestitam na visini zadatka (moja mera bi išla nešto iznad kolena).  Doduše, ja bih zbog toga precrtavala dane do izlaska iz bajboka (tako će i otac Pravdotražilac), dok bi načeti spokojno živeli sa svojim prestupnikom kome je maloletništvo najjači alibi za svaki mogući zločin. Krivda je uvek na pravoj strani.

### Dobro, nisam u pravu. Ume Zakon i da podvikne. I da zapreti. I da zabrani šta i kome treba. Najpoznatija (na svim istocima), najlepša (kako se ta namontirala za ovih par godina, glava da zaboli) , najsisatija (ovde se gornji trap više ceni od zadnjeg no na zapadu), najgluplja (to nije sigurno, ima više kandidatkinja za prvo mesto), najfatalnija (e to sigurno jeste) starleta sa ovih prostora, doživela je pravu dramu. Ne samo da su joj već tamo neki kriminalci dizali krvavo zarađeni džip u vazduh, nego su se sad i ovostranozakonski opasno nameračili.  Gospodjica je dobila izričitu zabranu da ikada više kroči u Srbiju i to zato što je jedan opasan špijunski element. Iz bezbedonosnih razloga, i na osnovu Zakona o strancima (Crnogorci koji su se uvukli u svaku državnu poru, firmu, funkciju stranci?), ona može sada samo da nas  gleda preko plota, ili aviona, ili s drona. Dirati nekog kome je dečko poznati haker, kome su najbolji drugari pripadnici kobajagi nekih kriminalnih klanova,  najbolja drugarica gospođa koja okuplja dame za pratnju i prijatno druženje, diva Dubaia, voditeljka, vlasnica sifona u koje može neprimetno da se instalira sistem za prisluškivanje? Pa to može samo neorganizovana i divljačna zemlja koja ne prepoznaje visokokvalitetnu profi uslugu.  Sorajo, ne brini, predomisliće se oni, a mi jedva čekamo da vidimo za koliko sajzova si se u međuvremenu uvećala.

###Dok se oni, susedi naši, za finale bore, do čijeg su polufinala došli grčevitom akcijom i srčanošću, a uz predivnu podršku kockaste predsednice (pojma nemam kako je sve to bilo jer ne volim fudbal, niti me zanima, ali sam nešto usput pročitala), mi smo doneli odluku o izgradnji nacionalnog stadiona kod Ostružnice. Nemam pojma ni to gde je, ali zvuči kao mesto kome se smeši neko buduće svetsko prvenstvo u fudbalu, gde ćemo mi na domaćem terenu i uz podršku odanih navijača koji umeju odano i da biju, osvojiti svetsku titulu. Nama zapravo ne odgovara nijedan strani teren, tamo imamo užasnu tremu. Da ne govorim o nepoznatoj klimi, otporu prema nepoznatim gledaocima, tv kamerama koje nisu deo nacionalne frekvencije. Sve ostalo je super, počev od igrača koji imaju dobru formu, preko milionskog bonusa koji im je precednik obećao ako pobede, pa do motivacije da pregazimo sve što nam se nađe na putu, ali kad se sve to odvija tamo daleko, mi fejlujemo. Otud je i ova ideja o ulaganju u najveći neviđeni teren, tj. stadion u našoj zemlji, najbolja vest u poslednjih 30 svetskih prvenstava na kojima uvek zamalo nismo ušli u drugi krug. Ostružnico, orlovsko gnezdo naše, iz praha ćemo te dići! Vdeće svi oni.  I tada ćemo obavezno, ali obavezno, umesto svih utakmica koje su se do sada prenosile na prva dva nacionalna kanala i ostalim sportskim po ceo dan, sve to prenositi na svih 100 kanala i kablovske i analogne barem po 27 sati dnevno.

### Ono što me naročito inspiriše poslednjih dana, u onom romantičnom smislu,  jeste jedan primamljiv potez koji se najavljuje u našem glavnom gradu.  Ako si na Kalemegdanu a hoćeš na Ušće, cap, sedneš u gondolu i eto tebe preko. I obrnuto.  Nema cimanja tramvajima, busevima, taksijem, nogama.  Ali nije to onda gondola sa veslima i gondolijerima na pramcu, ove su one futurističke, u vazduhu, na žici. Sve to će  pozlatiti ovi iz unutrašnjosti Srbije čiji će se prihodi sliti u republički budžet i iskoristiće se samo dvotrećinski  iznos dok će celu jednu trećinu izdvojiti sami Beograđani iz svog gradskog. Pretpostavljam da je njihov deo manji jer će se oni time mnogo manje voziti nego gosti i turisti iz spoljašnjosti Beograda, a i sam grad vapi za obnovom i doterivanjem jer su ostali taj problem odavno rešili, te preostaje da se ulašti samo prestonica. Uostalom, gradski budžet je bedan, slabijima treba pomoći. Kolika će biti cena karte, da li će one što se švercuju direktno prosuti u reku, hoće li remont pokvarenih gondola raditi firma sa Kipra, još uvek nije objavljeno. Nadamo se da će to umnogome olakšati gradski transport, privući nebrojeno stranih turista koji su to videli samo po filmovima, i da … pa dovoljno je.  Biće to ne hit, nego hitčina.

### Ako bih vas pitala da li ste bili skoro bolesni i išli kod lekara, sigurna sam da bih dobila ekspresnu informaciju. Ako bih se nadovezala pitanjem da li ste kod čika ili teta doce otišli istuširani i mirišljavi, bi li ljuti bili? Možda vi ne bi, ali je jedan broj uvređenih pacijenata digao internet na noge.  To se desilo zbog plakata na ulaznim vratima ordinacija (ne samo jedne, ne samo jednom) na kome piše – Za pregled kod doktorke, potrebno je da se okupate.  I tu se onda našao neko da doktorku kinji za bezobrazluk i neprofesionalnost. Osim što je dala zakletvu da će pomagati i lečiti, ona mora da se zakune i da će prema potrebi nositi nevidljivu štipaljku na nosu (da, nevidljivu, jer bi vidljiva bila užasna uvreda i nepoštovanje), ako već nema dovoljno jak stomak da istrpi telesni smrad pacijenta koji se pirka jednom u mesec ili godinu dana. A anonimne ankete o učestalosti kupanja ne daju nimalo zavidne rezultate. Nekima je subota i dalje sveti dan za potapanje (učitelj koga lično znam tvrdi da je 4 puta mesečno, da l subota ili nedelja onaj pravi broj). U neka davna vremena, po selima su se ljudi zaista kupali samo jednom, kada prođu svi poljoprivredni radovi, i tako do naredne sezone. Tačno je i da su se po francuskim dvorovima vaši slobodno šetale po glavama napuderisanih dama i gospode, a parfemi maskirali smrad), ali u vreme kada se neke stvari naprosto podrazumevaju, postavlja se pitanje – osim što smo duševno i moralno prljavi, ne može li barem taj telesni vonj da se obuzda? I da Dr X može na miru da odloži svoju nevidljivu štipaljku s nosa u fioku. I skine ono “bezobrazno”  obaveštenje i uputstvo pacijentima.

### Telo je ipak najveći izdajica čoveka. Ne samo što ispušta nezgodne mirise, uznemirava okolinu, nadvladava ponekad razum, čini prestupe svake vrste, nego ne ume da sfinkter drži pod kontrolom. A to ne samo da ugrožava kozmetičke proizvode, parfeme i karmine osobito, nego i čast jednog diplomate. Ne, vama sigurno nije nepoznata situacija kada stvari postanu neizdržive i čovek u pometnji napravi glupost. Obično se sve završi dobro, ali ovog puta nije. Narodnom poslaniku Omerović Mehu sistem navigacije nije radio kako treba, mehur ili ono drugo je popustilo, i dok je bio u frankfurtskom free shopu pazareći poklone za familiju, toliko se sve naglavačke u sekundi okrenulo, da je on sa neplaćenom robom izašao iz radnje (kaže, na putu za toalet).  Bibiiiip, i eto policije koja nema rendgen za praćene peristaltike putnika. Aha, ko si ti, zašto si pošao napolje a nisi platio, pa ja sam poslanik, pa šta onda, pa imam imunitet, aha ali zašto si krenuo napolje, nemam šta da objašnjavam vi morate da me pustite, a ja sam pošao u wc. I oni ga puste.  Diplomatu koji ima slabu kontrolu nad svojom bešikom i crevima. I još uvek nerazrađeni lopovski sistem jer je navikao da mu lova direktno ide na račun, a mislio je da će sa ovim sitnim ići još lakše. Pa dobro. Nema veze, malo će se svi našaliti u Skupštini  povodom njegove omatorele prostate ili colona. A možda i dobije neku dobru preporuku za doktora. Samo pre toga da se okupa, da ne smrdi kao tvor.  Od koga bi i njegove bele štrafte pobegle u svet. Od stida i sramote.

Da, samo ovo i još nebrojivo mnogo desilo se na ovom prelazu iz letnjeg proleća u jesenje leto. A šta donosi budućnost? Čitaće se…

Otomansko carstvo

On je božanstveno zgodan, što se vidi po zavodničkom pogledu, mužestvenim zaliscima, jakom vratu, salastim mišićima na stomaku – jaka zadrigla forma koja već slabo pamti dane pre, poslovnim kodeksom utvrđenih, obaveznih obilatih poslovnih i domaćinskih obroka. Pravi je fashionista koji u skladu sa trendom nemanja ogledala, znanja i ukusa, nosi razlabavljenu kravatu koja bi stegnuta mogla da mu prereže nežni grkljan. Drug je član svih lokalnih i globalnih komiteta, udruženja, agencija, preduzeća, odbora, i vladajuće stranke (uz moto – uvek na strani pobednika). Kao viđeniji gospodin, on vozi najbolji auto u gradu, opštini, regionu a u jednom momentu skupštinskog poslanikovanja, i od samog državnog poglavice. Kao svaki ostvareni muškarac, poseduje funkcije, poslušnike, nekretnine, ženu i decu, ali ovaj extremno sposoban, u svojim žuljevitim, udarničkim šakama drži i jedan mali ali romantični grad. U samom srcu južnog ćoška naše domovine, vegetira jedna mala, siromašna naseobina, na čijem je čelu muškarac koji ima sve, ali kome kao kompletnoj i komplexnoj ličnosti nedostaje samo još jedna stvar – dopuna. Pošto odavno ima svoju ličnu, zakonsku, izraubovanu ženu, logično je da je nedostajuća puzzla – neka druga, tuđa, nečija ili ničija. Misaono i pisaono iskazano, ono što svakom ka uspehu usmerenom čoveku život čini apsolutno ispunjenim i smislenim jeste – ljubavnica. To zrno lepote nije teško pronaći, koliko god izgledalo sumorno i komplikovano, u tom malom stogu sena.  Lepo zrno amo, fino zrno tamo, i ćoravi pevci mogu da ubodu. Neka zrna lovu izmaknu, ali neka se pojedu. Zrna plavuša, crnuša i smeđuša, udana, devojačka, nevina, zrela zrna. Ima nezaposlenih ali i zaposlenih, zrna koja traže bilo kakav, nekakav, ili postojeći da im ne umakne posao, ali ne i da budu jedena. Ali ono zrno koje se dopadne petlu, može se smatrati zrnom specijalne sudbine. Ne izbegne li, ili se podmetne da ga petličko pozobe, može smatrati da je posao svršen. Sa takvim završetkom, petao sit, zrno obavilo svoju funkciju, ali može i da avanzuje. Na primer, da postane ljubavničko, omiljeno zrno, dok ne naiđe neko lepše. I stalno zaposleno ako je ukusno. Migolji li se, vrda li tamo-amo i skriva, svoj život može smatrati propalim, jer to zrno nikad neće biti realno ljubkano, iako će biti želkano i volkano od strane onog ko na tome jako insistira i kome to znači. Ako se još otima, čuva razmenjene  udvaračke sms-ove petla sa sobom, i to izdajnički objavi na javnom kokošarniku, samo beda na vrat. Uskraćeni ljubavnik će zrno optužiti da je članica sekte lažovki, alkoholičara i narkomana. Ono će pokunjeno da traži sapatnice i samilost prirodnog i ljudskog zakona u kome zrna imaju prava da ne budu ucenjena da budu pojedena. Zar svet ne treba da funkconiše na principu: Kome se hoće – može, kome se neće – da ga ne niko ne pok(l)opa?

Nakon skandala seksualnog zlostavljanja i mobinga, gospodaru malog ustalasanog mesta je od strane partijske centrale predočeno da će njegovo članstvo biti preispitano. Sic! Biće mu, ako se nekako dokaže da je bio nemoralno neobuzdan (zasad je nekih 10-ak probuđenih zrna koja su podnela krivične prijave za seksualni atak na njihov batak), oduzeta partijska knjižica, a dobiće i pljusku po ramenu. Stidne dlake će mu od takve kazne sigurno otpasti od stida. Možda i one s obrva, pa će postati neprivlačan. Za utehu mogu da ga transferuju u srodni partijski klub, obezbede bolje radne uslove na tekućoj poziciji sa radodajnim sekretaricama koje ne drame i ne femkaju se, i da s vremenom polako napreduje do ministra, konzula ili ambasadora. Da se osoba ne strasira naglo i završi kod psihijatra, pa da država mora da mu plaća oporavak na Tajlandu.

A da je ovo neka država ko što nije, jer mi nikada nećemo biti Holivud koliko god se trtili da bar ličimo, mi bi druga člana drugačije.  Tamo su, u tom svetom gradu iluzija, svog najvećeg, najmoćnijeg  producentskog zavodnika Harvija Vajnštajna, bez čijeg  “da” nijedna stvar nije mogla da se snimi, nijedan glumac ili glumica da se probije – stavili na zid srama, obesili ga za žumanca, i prognali da crkne kao pacov. Ćeš da dočekuješ ribe u bademantilu i zoveš ih na otoman? Ćeš da im tražiš da te češkaju dok ti se na jeziku tope mehurići Dom Perinjona? Ćeš da im nudiš uloge samo ako kleknu? Češ da uvaljuješ mačora mačkama? E, za takve postoji Sud koji odreže ogromnu komadinu kazne što padne na glavu i upropasti ti veliku slavu, postoje osvešćene žene koje su nekad bile onesvešćene, uspavane ali iz dugogodišnjeg sna probuđene, ostvarene ali gnusno primorane na ostvarenja. To su one što su i dalje mačke, a on tako jadan i bedan spao je na oblik nepostojanja kome je deveti život istekao.  To je ta prava filmska priča sa srećnim krajem gde zlo bude pobeđeno. A ne kvazi domaća krvava drama gde nemoćne mačke završe na stubu srama i zavitlane na đubrište.  A mačori i dalje kolo vode. Dobro, i petlovi.

Da, žene su (ponekad) ucenjene.

Da, one (ponekad) prave jezive kompromise.

Da, one (ponekad) bivaju zastrašene.

Da, one su (ponekad) slabe i slabići s razlogom.

Da, muškarci (ponekad) jako ucenjuju. Da, oni (ponekad) beskompromisno traže i očekuju. Da, oni (ponekad) uteruju ogroman strah. Da, oni (ponekad) umeju da muče slabije.

Ostaje nada da ugrožene žene skupe hrabrost i otvoreno progovore o svim neprijatnostima koje su preživele ili koje im prete. Krupniju nadu treba uzgajati naspram sistema koji bi situacije trebao da prepozna i vinovnike kazni, na način da svako dobro razmisli da li će ženu pretvoriti u krpu ili stati kod crte koja se ne sme preći.

Sastojak ove gorke mućkalice nisu samo prosti, primitivni, nepismeni (dodatni iako ne svuda obavezan delić), agresivni, siloviti Jutke (nadimak domaće skandalske ništarije) i Vajnštajni, već svi oni koji imaju samo položaj i moć koju im on donosi, a koje besramno koriste da bi došli do žene. Čime bi drugim, kad ništa osim toga nemaju (a da su lepi, bolje bi ih razumele i lakše oprostile)? O drugoj strani ove ružne medalje, drugi put. Tek da ne bude da je sve crno – belo. I da se zna da je i Adam ugrožena životinjska vrsta. E dragi Bože, da si ga od blata a ne od njenog kvarnog rebra pravio, možda bi bolji ispao. Trapav mizanscen. Sad interveniši kad se zalićeš s repromaterijalom i modelima.

Gospođi/gospodinu po(d)(m)iluj

-Presvetli oče, može li jedno svećenje vodice za praznik?

-Može naravno.

-Imamo i stavljanje godine na groblju, pa bi valjalo da navratite. Čalabrckanje se podrazumeva pa da ne ručate kod kuće.

-Obavezno. Samo da upišem u mobilni.

-Nego da pitam kad je već sve o jednom trošku – Pošto bejahu pahuljica i zvezda? Mali bi uzeo nešto grasa i kolača, za babina leđa opet malo sanjalice jer je troši ko da je džaba, a dedi  prosto ne znam šta da preporučim. Zapeo da i on nešto ubaci u medikamentni raspored, da ne izigrava pojedinca.

-Evo baš sam juče dobio svežu robu, mogli bi da mu naručite čistak. Provorazredni, baš ga svi hvale.

-Hajde nek bude. Saberite vi sve to, a ja odoh da donesem konja kao akontaciju. Ostatak, pošto dobijemo robu. Deal?

-Deal. I da baba pazi da ne prefura, neće od toga da joj bude lakše, samo ima više da spava. A dedi poruči da ne postane navlaka, mada meni to lično ne smeta. Bolje je da  uzima dauns kad gleda one zgodne ribe u Zadruzi i Parovima, nego da ga strefi infarkt miokarda. Ali ako već voli haj, neka. Pošto je početnik, vodite računa da se ne pretvori u džankija, da se overi, pa da me posle okrivite i oterate u mardelj.

-Sakloni Bože, Oče naš presvetli. Božja je volja, kako na nebu tako i na zemlji.

&  &  &

Kome se hoće i može, sve ima.  Direktna isporuka trenutno je moguća na području Kruševca i Čačka, premda su oba snabdevača, zajedno sa uhvaćenim veroučiteljem koji voli da se oblači u štikle i haljine, trenutno nedostupna. Čačanska veza je u stvari već vraćena u promet, samo joj valja otići na kućnu adresu jer je nažalost dobila nanogicu kao kaznenu meru pa ne može kao pre direkt do klijenta. Kruševački sveti sin je izgleda rešio da naprasno postane monah isposnik, i samo mudro ćuti. Sve dok i on, kao stariji, iskusniji i mudriji kolega ne dobije nakit na nožnom članku, u zamenu za krupne tajne opojne kuhinje. Svetim ljudima raznih sorta ta je kazna najgrđa, ali je garant očuvanja ličnog integriteta i već stečene imovine. Bolje i to nego guza uza zid, mada je mnogi iz istovetnog okruženja nisu štedeli, kako sebi, tako i odabranima. Jedan od njih je poznati  verski velikodostojnik, kolekcionar umetnosti, zlata i muških pozadina, vlasnik malog “Versaja”, Kačavenda. Doduše, sada je oslobođen svojih visokih dužnosti i predat poniznoj klasi penzionera sa specijalnim privilegijama, i u to ime tu i tamo po pozivu za velike hrišćanske praznike održi opominjući govor svom vernom stadu. Kolega po guzičarenju Pahomije, episkop vranjski, imao je više sreće a manje dokaza o bludnim radnjama, te je ostao čista obraza iako mrsne brade. Malo su mu zastarili sudski predmet, pa se sve novopokrenute optužbe mogu smatrati samo ujdurmom bezbožnika koji bi mu rado skresali položaj i dečije nežnosti. Ali Boga njihovog izgleda ima, jer da je drugačije, čuvao svog sina grešnog  ne bi. Ima još svetih domaćih sinova koji su svoje silovanje dece uvrstili u Božji plan i promisao. I očigledno, u tome im niko ne može stati na put. Na sveopštu radost i ponos, ima i onih detinje veselih, bezazlenih popovskih gafova, poput smederevskog slučaja. Popa se malo opustio, dao gas, presisao, i zalegao pored mrtvačkog kovčega na putu do groblja. Negde se i kandilo zaturilo usput. Kažu, nije prvi put, ali kome pa bitno kad je umrlom svejedno, te se nije bunio. Ostalima bilo smešno. Da je ganjao tuđe žene u radno i neradno vreme,  uvalio im bogoposrednički i milopomazani, bilo bi još smešnije.

I tako se nešto zlokobno s neba obrušilo na svetovni kor ovih dana. Red pića, red paketića. Dotle vrhovnjak patrijarh ignoriše muke svojih posrnulih sinova i poručuje materama da su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu, i da samo na taj način možemo da ostanemo u istoriji u kojoj smo toliko već postradali. Za istoriju spremni! A država se samo telima odbraniti može. Daj mesa vamo.

No da se vratim telu teksta svog, grešnima posvećenog. Ako se nije stalo na put telesnim sladostrasnicima, kako može ovim sirotanima koji samo žele da svojim podanicima nahrane ne samo telo nego i dušu? I onda se tu nađu neke drukare i opajdare da im prekinu lance ishrane i nateraju klijente da poste i kad treba i kad ne treba. Pa dokle bre taj teror?! I nebesni ima prava na hodnike podzemlja. Ne može čovek više ni da se nadrogira kako valja. Ne može ni u sveštenike više da se pouzda jer i njih šerifi prate i kontrolišu. Niti u kodeks crkvenog fer ponašanja gde je iznad sveštenog lica samo Bog a ne tamo neki uniformisani čovek. Dokle?

Stadu samo ostaje da se nada. I da se moli. Da li u sebi, ili naglas, da li za sebe, ili i drugog, da li Bogu, ili nekom drugom – široko je. I neizvesno. Da li treba da veruje? Čemu? Zašto? I kome se više uopšte išta može verovati, čak i da nema veze sa religijom, a posebno kad ima? Zar je tako teško shvatiti da su ti “sveti”, podjednako, a eto nekada i neuporedivo grešniji od običnog puka, što mu telo klanja. Da su neljudi uvučeni u svaku pukotinu, ali da nas najčešće gledaju odozgo. Sa blagoslovom Boga… ali ne nekog nevidljivog svemogućeg tamo, no onog uplašenog, u nama. Onog zgroženog i zabezeknutog koliko “visost” ili prosečnost može da se sroza. I nemoćnog da išta promeni. A možda i može. I tako pokrene onaj zupčanik na točku istorije, koga smo svojim grehom polomili.

Kriv-da i Prav~da

Pisala sam već. Ne o tome jer je friško, ali da o onome što se ranije izrodilo kao posledica ružnih postupaka nekih u duši ružnih ljudi. A ružan po postupcima čovek, od ljudskosti i ne nosi ništa, te se ne može ni nazvati osobom, dok ga poistvećivanje sa bićem koje se bori za opstanak, i uglavnom napada zbog hrane, ne može izjednačiti sa životinjom. Reč je o otpadu kome je kao rezultatu fizičkog ”rada” roditelja dato da misli, oseća, govori, pruža, stvara, ali koji je uspeo da sve to izvitoperi i opstane kao greška (genetska, sistemska ili prirodna, a možda i sve zajedno).

Nakon tragedija, prečesto naslućenih, predvidivih, neiznenađujućih (za one u neposrednom okruženju) – muk. Slede masovni izlivi ljutnje prema otpadu i društvu nesposobnom da strašne ishode spreči, ili bar ne dozvoli da se ikada više ponove. Međutim, ponavljaju se, i to nekako sve češće, sve osionije, još dramatičnije po svom obliku, sadržaju i scenariju. Na svetlost dana izlaze ne samo duševne, nego oku i dodiru vidljive modrice od batina, davljenja, ožiljci od noža ili stakla, snimci polomljenih udova, rebara i slomljenih vilica, pisma napisana u očaju a upućena onima koji bi to jedini mogli da obuzdaju, tajne koje to nikada nisu ni bile, jer se bol, kako fizički tako i psihički ne može sakriti ispod tepiha poput prljavštine ili neprijatne prošlosti. Na videlo isplivava otelotvorenje zla koje ne krije svoj pohod na slabe i nejake, niti banalne razloge i povode realizovane brutalnosti, ne mareći pri tom za konvencije ponašanja, moralne okvire, ljudskost, a ponajmanje za logično rešenje neumeća nošenja sa situacijom, tako jednostavno za upotrebu – ostaviti nekog na miru ako već ne možeš s njim.

Ali zlo ne radi po principima razuma.  Ono vlada otpadom. Prosle godine je u našoj zemlji bilo oko 30, a u pređašnjih deset godina preko 300 ubijenih žena od strane svojih partnera. U par proteklih nedelja osvanule su vesti o tri žrtve, od kojih jedno četvorogodišnje dete koje je nastradalo zajedno sa svojom mamom od ruke otpada u liku svog oca. Iza užasa se iskobeljala i nemilosrdna istina o apsolutnoj indolentnosti socijalnih službi i delioca pravde prema žrtvama koje su već otvoreno vapile za bilo kakvom pomoći i izbavljenjem od psihopata koje im dišu za vratom. Svima je bilo svejedno, osim bliskih žrtvama koji su zajedno sa ubijenima unapred slutili i znali da sve te porodične tragedije mogu izaći na nešto još gore. Svejednost koja se može podvesti pod nemar, neprofesionalnost, potkupljivost, strah od odmazde, bahatost.
Kada svi o nečemu nešto znaju, a prave se da to nešto ne postoji, ili umanjuju njegovu težinu, mogu li se smatrati saučesnicima u ubistvu? Kada zakon zažmuri na otvorenu opasnost, otvorene pretnje, vapaj žrtve da joj treba zaštita, može li se takav smatrati dovoljno lošim da i bio zamenjen nečim i nekim efikasnijim? Kada se sve završi na zaključku da su ubice ne za zatvor nego ludnicu, može li to da oživi brutalno ubijenog i otpad učini manje opasnim i izlečivijim? Kada to može da se desi bilo kome i da prođe uglavnom uz uzbunjivanje i zgražavanje javnosti, uz zatvaranje zločinca na kraće staze, rastegljivost kazni i olakšavajuće okolnosti pri njihovom izricanju, kada od načinjene štete i nenadoknadivih gubitaka peru ruke oni koji su najodgovorniji za prevenciju i sprečavanje ugrošavanja života, može li iko verovati sistemu i ljudima?

Srpsko pravosuđe se do sada držalo takozvane retributivne pravde. Spominje se da je pod uticajem socijalističkog viđenja da jedino zatvor može resocijalizovati počinioca krivičnog dela, srpsko krivično zakonodavstvo bilo zasnovano na tradicionalnom retributivnom sistemu i oštrijem odnosu prema kriminalitetu. Međutim, pre jedne decenije započet je proces reforme zakonodavstva i postepenog uvođenja restorativnih elemenata pravde. To podrazumeva načelo oportuniteta pri pokretanju krivičnog gonjenja, te navodno obraćanje pažnje na interese žrtve, ali i uvođenje alternativnih sankcija za neka lakša krivična dela.
Prosto rečeno, umesto da po pravilima retributivne pravde (čak je i ona blaža) zaglavi doživotnu i-ili barem 40 godina korisnosti po najdubljim rudnicima, restorativnom pravdom kriminalca treba poštedeti klasičnog zatvora, jer u njemu može zakačiti fobiju od zatvorenog prostora, pokvariti se u društvu drugih kriminalaca, može postati depresivan i nesrećan, te dodatno problematičan i osvetnički raspoložen zbog ponižavajućeg tretmana u tamnici. Zato se stavom – mir, mir, mir, niko nije kriv (nije zločinac kriv što je izgubio živce, što mu je namešteno, ili što ga je žrtva izazvala, a ni žrtva što je morala da bude izdržljivija, da ne potkazuje, goni i žali se), novom pravdom teži uspostavljanju harmonije u zajednici. To se postiže dijalogom, iz koga treba da vrca razumevanje i saosećanje za potrebe obe strane u procesu. Na taj način, zločinac ima šanse da se popravi, da iz ugla žrtve kad mu se nacrta shvati koliko je bio obesan i bespotrebno nervozan (naravno, još bolje to može da razume ako je nekog oterao u grob, pa će mu savest biti na još ozbiljnijem ispitu), i da će se ako obeća i čvrsto odluči sigurno popraviti i nikad više ponoviti išta slično. Pokajanje i iskreno žaljenje možda neće nikog oživeti, ali je jedna duša (ubice) sigurno spašena.
Takvom integracijom zaraćenih strana, oštećenih na ovaj ili onaj način (malo duševnih bolova, slomljenih noseva ili zuba na jednoj strani ako ima sreće da ne izazove goru situaciju, te ponižavajućih lisica i ispitivanja na suprotstavljenoj), sistem radi na pomirenju i prevazilaženju suštinskih razlika. Žrtva više nije žrtva, okrivljeni nije ubica ili zlostavljač, vec su to samo strane u sukobu.

Neki bi rekli da za to što su počinioci najtežih kriminalnih dela, krvoločne ubice i silovatelji, te oružani napadači i vrhunski lopovi u 90% slučajeva i pored ležanja u buvari ponavljači krivičnih (ne)dela, krivica leži u prestarelom i neefikasnom krivičnom zakonu koji prenebregava psihologiju i njenu moć (o filozofiji tek da se ne govori). Ja bih rekla, biće da su krive njihove (pale ili preživele) žrtve koje im ne daju mira, te moraju da usavrše sistem rada i efikasnost sopstvene misije u ovom životu. Ako ćemo po restorativnosti, onda bi bilo efikasno samo sa njima fino popričati, pokazati im fotografije tuđe krvi koju su prolili, i objasniti da to nikad više ne smeju da čine. Nije to lepo.

Nije lepo. Previše je ružno. Previše teško. Previše strašno. Previše olako i svakako užasno da bi se žrtve i njeni egzekutori stavljali u isti koš. Da, gubim poštovanje u očima nekih koji me poznaju i smatraju da sam previše surova i zahtevna u kaznama prema zločincima (ne, ja nisam protivnik smrtne kazne, a doživotni robovski rad za ubice, i kastraciju silovatelja zdušno podržavam), ali jako dobro znam da se zlo teško preobraća u dobro, da mrtvi neće ustati iz grobova i nastaviti svoj život, da će silovane žene nositi taj žig na duši i strah od dodira do kraja života, da bi teško oprostili i razumeli otpad koji bi učinio nešto loše nama ili našim najbližima. I mislim da ovaj svet mora da počiva na pravdi, kako god se ona zvala, gde je žrtva uvek žrtva, ubica ubica, a naša moralna obaveza da i jednih i drugih bude što manje. I da verujemo da postoje oni koji to mogu da spreče, jer su za to plaćeni. A uzgred i – ljudi.

Zakon budjenja

Probuditi se i ponadati da će dan doneti isključivo pozitivne vesti, ili barem ostati u statusu nezaprepašćenja nezamislivim, neprijatnim činjenicama, verovatno je slika sa kojom se svako(dnevno) suočava. Ipak, život uporno i tvrdoglavo demantuje te pokušaje očuvanja jedva dostignutog mira, bez obzira na uzrast, pol, status, mesto življenja, iako se poslednje može uzeti kao štih na koji valja računati, čak i u vremenu sveopšteg haosa.

Izlistati dnevnu štampu, odslušati vesti, pročitati internet informacije, čuti priču neutralnih, poznanika ili suseda, načini su kojim dopiremo da realnih dešavanja koja sigurno utiču na naš život. Nekada u većoj, nekada u manjoj meri, nekada tek površno i pored izrazito negativnih konotacija. Nasilne smrti, nasilni životi, prisilna ponašanja, prisilno ćutanje, silni ljudi, silne nepravde.
Imunitet na izloženost tome nekome neobjašnjivo jača, dok drugima potmulo i postepeno rastače zdravi razum. Postavlja se pitanje – da li je razlog tome drugačije razgraničenje dobra i zla kod pojedinaca i grupa i ima li to veze sa slobodom, zadovoljstvom sobom i životom koji (ne) dodiruje nesreća nepoznatih? Ili sistemom?

Da li smo se i koliko ozbiljno pozabavili činjenicom da je u nekoliko poslednjih godina bilo hitno i neophodno doneti neke konkretne zakone, a i njihove predloge, kojima bi se nehajnom ponašanju nadležnih, smrtima nedužnih, nerazumu okrivljenih bar nekako stalo na put? Ima ih više i mnogi nose lična imena. To su imena nesrećnih žrtava čije su nasilne smrti pokrenule burnije ili tiše proteste i postala razlog preispitivanja zakonodavnog sistema.

Tijanin zakon – donet nakon tragedije 15-godišnje Tijane Jurić, po nestanku zlostavljane i ubijene. Po ovom zakonu, nakon prijave nestalog maloletnog lica, policija odmah kreće u potragu, uz moguće angažovanje specijalizovanih jedinica.
Marijin zakon – donet nakon brutalnog zlostavljanja i ubistva 8-godišnje Marije Jovanović. Njen ubica nije doživeo konačnu kaznu, ali je ovim zakonom pooštren tretman prema pedofilskim počiniocima.
Tamarin zakon – donet nakon strahovitog požara u noćnom klubu, kada je pored 25-godišnje Tamare Miladinović nastradalo još petoro mladih ljudi. Zakonom bi trebalo obezbediti efikasniju kontrolu bezbednosti objekata u kojima se okuplja veći broj ljudi, što bi pojačalo i odgovornost nadležnih.
Aleksin zakon – koji još uvek nije donet, a čiji je predlog pokrenut od strane svih onih koji ne žele da se ikada više ponovi priča nekažnjenog zlostavljanja dece od strane vršnjaka. Aleksa je javašluk i nemar odraslih platio životom.
O tome da bi možda ozbiljno trebalo razmisliti da se donese neki Andrein zakon (maloletna Andrea Bojanić nastradala na pešačkom prelazu, koju je bahatom vožnjom pokosio sin vlasnika “najupečatljivije” TV kuće u državi i gde konačna presuda još uvek nije doneta). Ili možda Draganov zakon (54-godišnji Radoičić nastradao je kada je na njega u alkoholisanom stanju naleteo poznati fudbaler, sin još poznatijeg oca, pobegavši sa mesta nesreće, a potom i u drugu zemlju, bez još uvek donete presude). Ili možda Dimitrijev, Nenadov i Majin zakon koji bi njihove i slične nesavesne roditelje strpale u zatvor, jer maloletna deca NE SMEJU ostati sama u kući. Nužnost donošenja XYZ zakona, kao i zakona o zakonu nepromenljive kazne, ili ublažavanja iste, jer je Neko iz Nekog razloga veći od konačnosti. Činjenica je da postoje takvi koji su iznad svakog donetog pravila. Samo donošenje i formalizovanje zakona ne znači da će se on sam od sebe sprovesti. Ne znači da će pravda biti ostvarena, jer iako je možda moguća, ona najčešće ostaje nedostižna. S odredjenim razlogom. Davidi savremenog doba, koji se mentalno, verbalno ili čak fizički angažuju protiv nemoralnosti, nailaze na klopku. Nedostižnost i dvostrukost aršina, nažalost naša su realnost. Otud i osećanje nesigurnosti, varljive sreće, nepoverenja, ugroženost mentalnog i duševnog imuniteta na svaki pokušaj izigravanja pravde. Osećaj izneverenosti i očaja. Sa druge strane realno je prisutno i sasvim suprotno osećanje – indiferentnost, pomirenost i potpuno ignorisanje te iste nemilosrdne stvarnosti. Uklapanje i(li) podrška jačem. Dobro i zlo su na klackalici.

Zakonitost svakodnevnog budjenja pred kojima će mnogi i dalje bauljati žmureći, drugi gledati nemo, a ostali boreći se za svaku trunku humanizma neće se nikad promeniti. Ipak, ostaje nada da će broj zakona koji ne nosi nijedno lično ime biti sve manji. Kao i da će naš otpor i snaga izazivače Golijate postaviti tamo gde im je mesto. “Budjenje” je dobar razlog za realni životni san bez produženih košmara.

(Mart 2016)

Glasovi razuma

Biti roditelj znak je ogromne ljubavi, one od dece u nevinosti i potrebi preživljavanja tražene, a iz duše i dobrovoljne obaveze prema njima date. Biti dobar roditelj znak je napornog učenja. Biti uspešan roditelj znak je velike posvećenosti. Biti srećan roditelj znak je velikog blagoslova. Biti tragičan, onespokojeni, zauvek obogaljeni roditelj znak je ogromne nesreće. One, za koju sam snosiš neizbrisivu krivicu, ili one koju odbijaš kao moguću, ali je drugi donese i tvoje najvažnije otme.

Da se ta “nemoguća” stvar nije desila, Aleksa Janković bi sada bio punoletni mladić. Roditelji bi zajednički sa njim pravili velike planove za budućnost koja mu ipak nije dala šansu da ostvari pilotski san. Njegov rodni grad, škola, drugovi, zlostavljači, ne bi izazvali medijsku pažnju, osudu, nevericu, strah i nuždu dizanja glasa za pravo na dostojno detinjstvo. Ipak, kao po nekom nepisanom pravilu, tek kada užasi realnosti postanu predmet pisanja i okasnelog tumačenja neuočenih uzroka i nepopravljivih posledica, na scenu stupa glas razuma. Da li? Čiji je to glas i zašto dečji vapaji, modrice, prelomi, bol i obelodanjenje istog bivaju nevidljivi?

Istorija Aleksinog košmara koja je trajala par meseci može se svesti na par rečenica. Osam brutalnih napada sa izrazitim povredama koje su zalečivane na niškoj Neurohirurgiji. “Igre” davljenja, šamaranja, verbalnih pretnji, ucena, nekada uz prisustvo vršnjaka, ali i nastavnika. Prijava policiji, pojačani nadzor školskog policajca, koji nije opravdao ulogu zaštitnika, prećutkivanje zabeležene torture na školskom video snimku, ignorantski odnos školskog psihologa, direktorke škole, školske uprave grada Niša, prosvetne inspekcije, ministarstva prosvete, grupe za suzbijanje maloletničke delikvencije PU Niš. Vaspitno- disciplinski postupak podnet protiv vođe nasilničke grupe zaključan je zajedno sa zaključenom peticom iz vladanja za istog. Aleksa je ostao potpuno sam. Pažnja i ljubav, strepnja i trud roditelja nije bila dovoljna da spreči zastrašeni i poraženi duh. 2011.-te godine, glas užasa i nepoverenja u nešto i nekog bolje(g), zamro je skokom u ambis.

Trag tog tragičnog pada ostaje urezan. Nekome u srcu. Ostalima bi trebalo u savesti. Ukoliko je uopšte iko ko je bio nadležan da takvo što spreči to posedovao. Ne izgleda da jeste. Liči da su neki ljudi namerno ili greškom dovedeni na mesta koja bi im trebala biti izričito zabranjena, jer nisu ni po jednom svojstvu sposobni da ga obavljaju. Štaviše, trebalo bi usled otaljavanja, uzmicanja, nesposobnosti, zastrašenosti po svoju poziciju i kožu, da budu kažnjeni. Dakako, oni nisu neki oni, već imena i prezimena koja se vuku po novinama i čaršiji bez ikakvih sankcija, posledica, promena u ličnom i profesionalnom životu, na čelu sa nekadašnjim ministrom obrazovanja Obradovićem, koji je svoje obećanje da će svi počinioci biti adekvatno kažnjeni naravno progutao, i odneo sa sobom na po prilici i okolnostima nimalo odgovornu poziciju profesora. I dalje svi “revnosno” obavljaju poslove na očigledno doživotnim radnim mestima. Direktori se povlačeći vraćaju, psiholozi kriju istinu, policajci selektivno primenjuju silu, nastavnici žmure, upravnici lokalnih školskih uprava podgrevaju vladajuće partijske obroke od kojih su svi gladni, ali presiti svega. Očigledno je da se sa 500.000 ili nesto manje dinara kazne može skinuti ljaga sa imena jedne po svim kriterijumima prosečne u moru srpskih škola u kojima se dešavaju slične stvari. A dešavaju se – nekažnjena iznuđivanja, pretnje, silovanja, tuče, ranjavanja.

Ono sa čime bivaju suočeni, ne samo Aleksini, već mnogi roditelji, jeste – da li (su) mogu(li) da učine nešto više? Mogu li da “izigraju” zakon, koji bez obzira na traumatične posledice po žrtvu, nekako stane na stranu krivaca? Da li je loše što veruju onima koji su tu da štite pravdu, životno dostojanstvo, normalnost? Ili je logično da se povuku, kriju, beže pred onima koji će sutradan počiniti još gore stvari, zato što im sistem to omogućava? Da li se treba praviti slepim pred skorašnjim prijavama istog tipa u istoj školi koju je Aleksa pohađao? Ili ćutati? Čekati?

Nemojte to raditi, čak i ako niste roditelj. Čak i ako vam deca nisu bitna i bliska. Poništićete sebe kao ljudsko biće. Kao nekog ko jeste glas razuma.
20. marta, u Nišu, Somboru, Šapcu, Loznici, Bačkoj Topoli, Vršcu, Pirotu, Bačkoj Palanci i Novom Sadu, biće održani skupovi za podršku “Aleksinog zakona” i prava dece na normalno detinjstvo. Razbijmo muklu tišinu, strah i silu nepravednosti. Podržimo pravo na ličnu i opštu sreću.

(Mart 2016)

Kraljevski apartman

Nisam neki ljubitelj sporta, čak ni kao gledalac, ali me spopadnu neki žmarci na trenutak od kojih počnem da se premišljam da li bih radije da ubacujem loptu u koš, centriram istu rukom ili pak nogom u mrežu? Ili je možda bolje nemilosrdno lupati ping pong? U stvari, pošto me lenjost manje više uporno spopada, valjda je najadekvatnije i najkorisnije uposliti mozak, tako da varijanta igranja šaha uopšte nije loša ideja kad već postoji kao izborni predmet. Možda i nemam dovoljno mentalnih kapaciteta ali imam vremenski okvir u kome to mogu onako natenane da savladam, osim ako ne skrate trajanje boravka pa ću morati da ostavim za naredni odmor u budućnosti. U stvari, kako bi bilo upisati kurs slikarstva i naučiti da oslikavaš svog ličnog sveca koji će te zauvek čuvati od zlih, glupih, neočekivanih neprilika i neljudi, a (Boga mi) i samog sebe? A mogu slikati i aktove. Moja memorija dobro pamti sve obline moje verne ženke koja me obilazi jednom u dva meseca, i kojoj mogu pokazati svoju neusahlu ljubav u tri sata zanosa u okrilju 4 obezbedjena ljubavnička zida. Naravno, ukoliko bih želeo da promenim objekat i oblik svoje stvaralačke umetničke veštine, mogu iskoristiti prisustvo svog najboljeg druga u sobi od 10 kvadrata, koju spletom viših i zaista povoljnih okolnosti delimo. Jer samoća je užasna stvar, i samoća nedri veoma čudne i neprijatne misli ponekad, gde one počnu da mile i uvijaju se poput crva u mozgu u doba i nedoba, a to može da izazove kako kažu neprijatna lična preispitivanja a time i ozbiljnu depresiju, čemu ja nisam sklon ali je to možda zarazno. Međutim, zašto toliko brinuti kad je briga za naše zdravlje poverena najboljima ako nešto krene naopako. Znam da i ako mi ne fali ništa mogu izmisliti da fali (na primer spoljni svež vazduh za početak, što ću preimenovati u kamenje u bubregu) i prošetati do VMA ili Urgentnog. A mogu da pohodim i biblioteku, pa je sasvim realno da ću poraditi na klasicima i konačno prelistati skraćenu verziju Zločina i kazne koju je neki ludi Rus napisao. U takvoj jednoj sterilnoj sredini gde vlada potpuni red i harmonija, kako po pitanju ljudi koji stvar drže pod kontrolom i o nama zaista vredno, predano i pažljivo brinu, tako i u smislu homogenosti nas stanara ove luksuzne zgrade u koju je uloženo poprilično znanje, ogroman novac, i pre svega enormna najtoplija humanost, vredi proživeti jedan mirni deo svog, inače napetostima i uzbudjenjima ispunjenog, života. Smirenje koje čovek dobije uz pravljenje koverata ne može se baš meriti sa adrenalinom koji te ekstazirano umiri u poduhvatu usmerenom ka nekoj osobi, kad je onako nemoćnu pričvrljiš i postaviš gde treba , zbog koje u principu ti sada okajavaš neki nazovi greh, ali bar pruža neki džeparac što u ova krizna vremena nije loše. Taman za polumesečnu pljugu. Nažalost, ima tu i loših strana, na primer angažovanje na pranju veša ili čišćenje, ali u hotelu ovakve kategorije to zaista ne može toliko da škodi osim što srozava nešto malo na ličnosti. Ipak, kada dodje trenutak redovne dvosatne slobodne šetnje gde ne vreba oružana sačekuša ili krvna osveta, ili kod primanja porodičnih paketa, na sve se zaboravi. O tome da svaki nedostatak može da se nadomesti dobijenom kablovskom, internetom, radiom, konzolama za igrice, neću trošiti reči – zasluženo je to dobro, inače bi mi smišljali svakojake pakosti. Ukratko rečeno, ovom prigodnom odmoru koji mi je sistem priuštio ne mogu naći zamerke, a da bi sve bilo dovedeno do savršenstva verovatno ćemo potpisati internu peticiju za izgradnju otvorenog i zatvorenog bazena, djakuzija umesto tuš kabina po sobama, obezbedjenje ličnog trenera i masera, olakšano i ubrzano sticanje barem mastera ako ne doktorata, kooperaciju sa kolegama iz inostranstva u sličnim zatvorenim projektima, i pre svega ugradnju digitalnog sata sa dupliciranim ubrzanim protokom vremena koji bi nam omogucio još brži povratak u predjašnji život i posao iako ova poslednja stavka nije hitna jer nam dobroćudna i puna razumevanja gospoda iz sudstva obično zbog dobrog vladanja i iskrenog obećanja da se stvar neće ponoviti, prepolove ovdašnji boravak. No, i sa naše privilegovane strane treba imati razumevanja i valjalo bi se potruditi da se omogući i drugim kolegama da osete nešto od blagodeti ovog divnog mesta za rehabilitaciju. Stručnjaci iz Helsinškog odbora za ljudska prava izveštavaju da uslovi u istoimenim institucijama lociranim na drugim mestima u nekom kontekstu škripe, da je poprilično prenapučeno, retko ima voća, ne teče dovoljno meda, mleka samo u slabim mlazevima, stanare leče veterinari i ponekad imaju nenajavljeni pretres po sobama, a mogu dobiti i ćušku pendrekom ako zatalasa. Tome treba stati na put ili barem dati šansu i tim drugovima po zaslugama da osete nešto od našeg luksuznog smeštaja. Priča se takodje da su u zatvorima izraženije socijalne i ekonomske razlike nego na slobodi. Može biti da je istina, ali lično verujem da mi najjači, najopasniji, najobučeniji, najbolji u svom porivu tj. biznisu, takozvani pedofili, zlostavljači, silovatelji, ubice, atentatori, dileri i maheri možemo mnogo da učinimo na edukaciji običnog, dosadnog plebsa. Ta bezoblična, navodno poštena i nekrvoločna masa treba da shvati da mi definitivno zaslužujemo ovakav nežan tretman jer bar 50% izašlih neće biti povratnici u ove kazamate, jer bez obzira na redovnu hranu, šetnju, krevet, posao i platu, ali zato neredovan seks i posete dragih prijatelja, slobodnih kolega i rodbine, Vi dragi posmatrači morate imati razumevanja – mi smo u apsu, pod kamerama, iza rešetaka i sa mrljom na imenu. Nije lako tako živeti. Ali kome se ovo dopada, može svakako da proba. Jedan oduzeti, upropašćeni tudji život-gore dole nikom ne znači, pravosudni sistem nije tako strog, a i zatvor je za ljude.

I da ne zaboravim, možete mi slobodno pisati na adresu Nova Skela-Padinjak, postaviti poneko pitanje, ali molim – bez ulaženja u motive zbog kojih sam ovde zaglavljen (to ni pred sudom i svedocima nisam hteo da izjavim), ali toplo mogu da preporučim da će se ovde lepo odmoriti i razmotati svoj život unazad i unapred. Verujem da ćete shvativši gde se ja nalazim, shvatiti da mi pomalo u nekom smislu zavidite. Verovatno bi me najradije doživotno poslali u rudnik u večni mrak, ili da tucam kamen, ali srećom, svi smo mi srećni, samo su neki srećniji od drugih.

(Novembar 2015)