Zakon o raju i batini

Priča br. 1 – Prodavnica. Dvogodišnje/trogodišnje dete u kolicima, pospano, meškoljivo, malo nervozno. Mama razgleda police lagano hodajući, uz povremeno bacanje pogleda na svoj minijaturni “prtljag”. Dete počinje da kenjka, zaplakuje. Majka nastavlja normalnim hodom, sada nudeći flašicu vode i keks kao zamenu za mir. Dete ispija par gutljaja, pojede keks, uzima novi zalet praćen nešto jačim decibelima. Majčina brzina kretanja kroz prostor ravnomerna je protoku vremena koje ipak ubrzano usporava sa porastom jačeg  detetovog tonaliteta za koje je prosto neverovatno da može da toliko bude bučno. Dete počinje da se otima, baca po kolicima, preteći da će iskliznuti i biti pregaženo svojim prevoznim sredstvom. Majka naglo zaustavlja kolica, odlučnim, naviknutim dvopotezom postavlja dete na pravilnu poziciju. Detetu suze počinju da zamagljuju vid pa više ne vidi šta šutira i pride rukama obara po okolnim korpama. Majka besno skuplja pobacano, dok joj izraz lica poprima grimasu kao kod vadjenja zuba bez anestezije. Dete sada vrišti, tražeći nešto a da niko ne može da razazna šta, ali znajući da to jeste ono što mu odmah treba. Majka očigledno zna šta ono traži ali je njen korak sada apsolutno usaglašen sa ritmom smene godišnjih doba dok joj lice ledene kraljice pažljivo ne odaje uzvitlani, zauzdani uragan. Detetov glas dostiže vrhunac iza koga sledi štucanje, kašalj, krčanje, promuklost pomešana sa kablovskim suzama koje liju potapajući njegov svet mira i spokoja. Majka je sva predanija štipaljkama za veš, alatu za popravku bicikla, spreju za komarce, grickalicama za nokte. Dete je umrljano suzama, slinom, verovatno i vodom iz flašice koja mu je izašla na suprotnom delu tela ali će mu to biti stavljeno kao dodatna recka tek kad stigne kući. Majka je umazana lošim raspoloženjem što je njeno histerično dete uspelo da istraje makar i sa trećinom glasa, ali joj je delimično lakše što je neuroza zvana histerija lako izlečiva bolest, i to tako što ćeš lukom udariti na tuk, a kad još malo poraste, može dobiti sertifikat o ADHD poremećaju (prevedeno na maternji, to je hiperaktivnost sa znatno umanjenom pažnjom i koncentracijom…ili još razumljivije – dete koje ne drži mesto i kome ništa ne može da pomogne osim…). Dete će postati konzument pilule za lilule. Majka će biti konačno mirna. I tada ne moraju više da idu zajedno u prodavnicu, premda se ovakav eksces ne bi ponovio. Terapija je uspela, niko u ludari osim ako baš krene po zlu, psihijatri imaju stalnu klijentelu i dovoljno posla.

Priča br. 2 – Ambijent isti. Četvorogodišnje/petogodišnje dete hoda pokraj mame. Trčkara od jednog do drugog reda ali  ima jasan cilj, a to je ili plastični dinosaurus ili kruna za princeze sa sve čarobnim štapom i andjeoskim krilima. Mama je rekla jedno amin, opominjući da izbor bude brz i efikasan i da požuri da je stigne jer ga neko može smotati ispod kaputa, izneti i odneti nekud, tako da nju mamu više nikad ne vidi. Dete uzbudjeno okupira zid sa naredjanim poslasticama, već pomalo nesigurno da treba ispuniti doneti plan o kupovini, pa se premišlja žudno birajući očima, koje nalet predivnog šarenila ne mogu da smire. Majku je progutao red sa kozmetikom ali će sigurno preživeti jer se otuda čuje njen opominjući glas da se požuri jer je vreme novac, a novca nema previše osim za njenih 10 neophodnih stvari i detetove jedne igračke, što će reći da vreme treba ceniti i ne gubiti ga na gomilu drugih opcija koje mogu da poremete već unapred donete odluke. Dete grabi dinosaurusa/krunu ali ga pljuvačka nagomilana u ustima od zadovoljstva otkrovenja mača/plišanog zeca nepromišljeno gura ka igrački broj dva, koju grabi i sav radostan/na hita ka mami koja je za svaki slučaj kupila dva mleka za telo jer je popust nezamisliv. Mama baca brzi pogled na dete, diže obrvu pri pogledu na po igračku u svakoj ruci, odrešitim glasom poput mača pravde preseca detetovu nadu da će princeza leći u krevet zajedno sa zecom, a dinosaurus od zlih prinčeva noći biti odbranjen mačem. Detetu počinje da igra donja usna. Mamina se pretvara u ravnu liniju. Dete suznog oka ostavlja zeca nadajući se da će čarobnim štapićem ipak uspeti nekako da ga vrati, a dinosaurus ide novoj kući da ne bi definitivno izumro ali sa nekom nadom da će mu se mač kad tad pridružiti, koliko još sledećeg puta kad se sretnu. Majka pobedničkim korakom stupa ka kasi. Dete uzgred strpa kesicu bombona i mini čokoladicu u korpu. Majka se okreće i kroz zube prošišti – Rečeno je, samo jedna stvar! Dete šapuće – Mamice, jede mi se nesto slatko. Majka – Nešto smo se dogovorili i to mora da se poštuje. Dete – Ali to je samo slatko! Majka – Ostavićeš to ili nikada više nećemo da udjemo u prodavnicu a možda bi trebalo da vratiš i dinosaurusa/krunu kad tako ne slušaš! Dete – Ali Ja to hooooćuuuuu! -dok suza suzu stiže. Majka uz osmeh kroz stisnute zube – Sigurno nećeš dobiti ništa, idemo ljubavi. Dete – rida. Majka naglim pokretom žene mačke zariva svoje nokte u detinji dlan, smešeći se široko okolnim trepćućim znatiželjnim pogledima. Dete rida na kvadrat. Majka mu zabada bodež od tri zašiljena prsta u ledja sa telepatskom porukom da je bolje da ne pokušava beg ili manevar uz – Srce mamino, nećemo to danas, neki drugi put. Dete se sapliće gutajući suze i moleći da ne ostane i bez krune/dinosaurusa kad je već prekoračilo dozvoljenu brzinu i nadležnost svoje uloge. Majka je uspela da zadrži oreol. Kod kuće je ribanje izvesno, a možda i brisanje poda. Vaspitna mera je sprovedena, jaganjce u stadu, majka ovca očuvanog renomea koju mali vukovi u jagnjećim kožuricama ne mogu da prevare. Ili ipak majka heroj koju nikakvi tajni agenti manji od jednog metra mogu da upropaste.

Postoji i priča 3, 4, x, y…Prisustvovala sam ovim navedenim. Nisu izmišljene. Nisu ovdašnje ali su univerzalne, osim što je balkanski štof možda plišaniji. Dobro je biti uporni posmatrač. I znatiželjni svedok. Tada vidiš ono što se ne vidi. Tada ne vidiš ono što se želi da ti se prikaže. Tada prosudjuješ, donosiš zaključke, procene, presude iako to niko nije tražio a možda nisi ni sposoban.

Kod prve sam najpre dobila postepeno dizanje pritiska u potiljku. Nisam razumela, kao da sam zaboravila kako izgleda biti nervozan kada si umoran i kada želiš tišinu, svoj krevet, nikog oko sebe. Osobito kako to izgleda kada si mali. U tom trenutku sam bila odrasla osoba, upijač slike i zvuka. Imala sam poriv da detetu pridjem, udarim mu par čvrga kako mu je galopirajući glas raspuštenom snagom lomio sluh prisutnih. A onda…kada sam preusmerila pažnju na robota koji ga je rodio, kome je taj, najpre besni, grleni glasić koji se topio u cviljenje, ustaljivao ravnodušnost, ali onu potmulu ispod koje je pažljivim posmatranjem mogao da se uoči preteći vulkan, shvatila sam…Dete je bilo samo dete, koje nije imalo drugi način da kaže ono što ga muči. Moglo je da zaspe, možda…ali nije moglo. I da jeste, to bi se sigurno već negde na nekom drugom mestu desilo. Ona je bila ta koja je naučena (od svojih roditelja ili od Zakona) da na besne izlive treba reagovati ćutnjom, ignorisanjem i da umor od napora donese tišinu. Šta bi se desilo da ga je nešto najednom zabolelo i da ne ume to da kaže? Da li su zagrljaj i utešne reči dovoljne da “situacija” stane? Ili je roditelj dovoljno mudar da zna svake prelive dečijeg ne-raspoloženja i da se sve može rešiti okretanjem glave? I da li iza toga stoji jos nešto…ili se tako očvršćuju dečije duše? Shvatila sam da je prekoračila svoja ovlašćenja iako se dovoljno potrudila da dokaže da voziti decija kolica znači i dozvolu za nedozvoljenu “vožnju”.

Kod druge sam dobila poriv da majci ispraznim korpu i izbacim je napolje. Da, znam, jako dobro znam da je igračaka uvek nedovoljno. Kao i cipela, tašni, karmina, posteljine, peškira, gotovine na računu, želja u glavi. I da je neophodno staviti katanac na prekomernosti, ali da tajnoviti gestovi fizičke pretnje koja može da preraste u nasilje na nekom drugom mestu, definitivno uključuje alarm. I da iza svakog – ljubavi, sunce, srce, zlato – ne stoji uvek ono što sija. Ne samo izmedju odraslog i deteta već i u svetu ozbiljne džungle punoletnih. Shvatila sam da se nešto debelo loše odigralo, i da si kao posmatrač mogao samo da sliku premetneš još koji put u glavi, sa odredjenim naravoučenijem…Ali…

Da li i koliko i kako može iko biti u pravu kada procenjuje neke situacije? Da li bi ove navedene priče pre mogli da shvate i objasne roditelji? Možda iskusni roditelji? Možda stariji? Možda stručnjaci? Možda čak i oni koji se sa decom susreću samo u ulozi suseda, tetaka, stričeva, tamo nekih levih prolaznika? O kakvom je ovde vaspitanju, ili možda nije prejako reći zlostavljanju reč? Da li je ovo kombinacija fizičkog i psihičkog zlostavljanja? Kako se to može prepoznati? Koje se mere moraju preduzeti? Koliko je zakon rastegljiv u njihovom definisanju i sankcionisanju? I koliko su ove priče, kao i neke druge jednostrane a po očiglednosti jesu, jer su žrtve oni koji ne umeju da se brane? Da li su brojnije od onih gde je roditelj zaista nemoćan u odnosu na neka činjenja dece, uglavnom starijeg uzrasta? I zašto uopšte o ovome pišem?

O poreklu batine i njenim posledicama, kao i nužnosti hitnog regulisanja pitanja Raja i Pakla roditeljstva, vaspitanja i dečijih prava, počelo je intenzivnije na našim prostorima da se raspravlja početkom ovog meseca.  Naime, radi se o donošenju prednacrta Gradjanskog zakonika koji predvidja potpuno ukidanje fizičke kazne nad decom. Vest je procurila kroz sve kanale javnog informisanja i socijalne mreže. Aktivirani su forumi, pokrenute debate. Eminentni stručnjaci su dali svoje izjave, pobornici počeli da šire parole, protivnici da brane svoj stav. Svet se podelio na siledžije i branioce nedužnih. A zvanična evropska, a potom i nešto šira statistika kaže: jača polovina (što će reći nešto više od toga) zemalja EU zakonom je zabranila bilo kakvo fizičko kažnjavanje u školi i kod kuće, dok druga polovina kaže da će školi izaći na nos ako samo proba da u red dovede mangupe. Što se US-ovaca tiče, u njihovom slučaju u pola država možete izlupati dete i kod kuće i u školi i neće vam niko ništa, dok polovina ima manje razumevanja za kažnjavanje u školi ali sa dresurom možete naastaviti kod kuće. UNESCO konstatuje da je fizičko kažnjavanje neefektivan vid vaspitanja i da ugrožava dečija prava. O ostalim je malo teže naći podatke, valjda zato što često i pojedu sopstvenu decu kada dodje do gladi, ali to je moj proizvoljni i izmišljeni zaključak i naravno neistinit.

Šta zapravo ovaj zakon želi da poruči i koji je njegov cilj? Prvo, da je fizičko kažnjavanje vid neprimerenog, nevaspitnog načina ophodjenja s decom – slažem se. Drugo, da je batina životinjski način rešavanja problema i da se time stvaraju neprilagodjena, depresivna, u nekim slučajevima agresivna bića koja na agresiju moraju da odreaguju na isti način i postanu nova tura zlostavljača (od pijanaca – pijanci, od lopova – lopovi, od …ok) ili pak potpuno povučena isfrustrirana bića – slažem se, ali…Koliko je neophodno tačno odrediti šta u stvari fizička kazna predstavlja i kako odrediti da li ona ima podjednaku težinu za sve slučajeve? Naravno – Veoma je važno.

Da li je umorno dete u kolicima valjalo istući da zaćuti? Naravno da ne! Da li je detetu trebalo zabraniti kupovinu druge igračke i slatkiša, zabosti mu nokte u dlan ili možda u vrat gde se ne vidi, a onda ko zna šta kući uraditi da bi se obuzdalo? Hajde da čujem, ali ne bi valjalo da jeste! Da li nekom malom treba očitati po turu ako istrči na ulicu za loptom gde se vozi formula 100? Hajde da pogadjamo. Ili ga dobro potprašiti po prstima kada ih gurne u šteker? Ta nije valjda! A kad baci od besa hranu na pod? Ili kad malo poraste pljune nastavnika, profesora? Ili malo raspori druga nožićem za jabuke?  Ili prisili drugaricu na malo igrarije u wc-u? Ili gadja životinju kamenom? Ili komšiji polomi namerno prozor? Ili se malo poigra nemoćnim penzionerima da ušteka džeparac? Ili …Koliko je takvih “ili”, i kakva je kazna u stvari adekvatna a da ne bude fizička koja nanosi žig u duši i stvara novo agresivno biće? Da li je razgovor dovoljan? I zašto dodje do toga da se nabrajaju ovakva Ili? Nedostatak kažnjavanja, moći ubedjivanja, pravih reči, dobrog pristupa, strpljenja, molbi, ljubavi, topline, razumevanja, materijalne ili emotivne sigurnosti, nežnosti, roditeljskog ili bilo kakvog zaštitničkog instinkta, nedostatak zakona? Samo pitam…ne znam. Pitam jer ne znam ko i šta je krivo što mali ljudi postaju neljudi. I da li takvi mini neljudi obavezno moraju da rode nove izrode ljudskog roda, ili je pak ljudski odrod samo logičan nastavak neke greške u DNK? Mislim da bi neki sve poslali na adresu roditelja, a to i ne bude daleko od istine. Roditelj je zapravo zbog nečeg uvek kriv što je nedelo ispalo tako veliko. Ili su zeznuli u genetici (ako ne oni a ono neki navrdeda ili ozmikur, ali to je to) ili u vaspitanju. Ili su bili premeki a da im zakon nije ni trebao nego oni to odokativno i demokratski, ili su bili čvrsti kao kamenje i napravili novo kamenje bez srca i duše za bilo kog osim sebe.

Takodje, da li je poznato da fizičko kažnjavanje i fizičko zlostavljanje nije isto? Masnice, opekotine, rezovi, silovanja, kaiševanja na jednoj, ..čvrge, udarci po prstima, guzi na drugoj…i sve moguće zbog istovrsnog prestupa…i sve predloženo za isti zatvor ili odmazdu…a sve zbog zakona koji ne razlikuje mogućnost potpune fizičke i psihičke degradacije, životne opasnosti i upozorenja da se izbegne nezgoda. Da li je poruka različitog pristupa iste težine i efikasnosti? Da li dete uopšte može da razluči opasnost od iživljavanja? A može. Da li je autoritet odraslog kada su ispravne stvari u pitanju na proveri (a svi jako dobro znamo šta jeste ispravno a šta ne, i šta je to ono što nikada ne bismo voleli da neko uradi nama ali neki daju za pravo sebi da urade drugima)? Ukoliko se Zakon sprovede, da li će u zatvor ići roditelji koji dete vikom i jednom pljuskom nateraju da popije lek ili ga cimnu da ne pogine, i pošteno odležati svojih par godina koliko i ubica njih dvoje-troje na auto putu? Hoće li dete biti ushićeno i srećno kada ga socijalna služba iz tog razloga dodeli hraniteljskoj porodici za koju nikada, ali baš nikada ne možemo biti sigurni da li to radi zbog novca (možda je pogrdno i hulno to reći ali…budimo realni), ili iz čiste ljubavi (naravno da je takvih mnogo)? Da li ćete kao roditelji strepeti od toga da povisite glas na dete dok komšija izmedju ostalog prisluškuje šta gledate na tv-u, koliko često puta vodite ljubav, i jos njuši šta imate za ručak? Hoćete li dopustiti detetu da radi baš sve što hoće iako znate da je to srljanje u anarhiju, samo da vam ga ne bi oduzeli a vi postali počasni stanovnik sobe sa rešetkama? Znajući pri tom da radite u korist sopstvene štete, a i detetove.

Da li je sve uopšte postavljeno na dobre noge? I zašto  je na primer u razvijenoj Švedskoj broj prijavljenih fizičkih kazni od same dece znatno povećan ali broj osudjenih roditelja mnogo manji od prijava, prosledjenih slučajeva socijalnim radnicima takodje, a numera dece o kojoj je preuzeta briga ne tako visok. Da li je to znak da sve prijave nisu istinite, da je broj ljudi koji time može da se pozabavi mali, a ceo skup zakona na klimavim nogama?

I ono što me oduvek fasciniralo u svojoj nevidljivosti i nereagovanje na isto, ali u negativnom kontekstu jeste – kada će i na koji način biti donet i definisan zakon o psihičkom zlostavljanju. O tome se uporno ćuti. Rana i podliva nema. One u duši se dakle uopšte ne računaju. One ne govore. Nevidljive stvari ne postoje. Ako se i čuje o tome, to je već “prihvatljivo”. I to je ona prva priča. Da li je to veća i brižnija ljubav od svake kasnije navedene…pitam se…a odgovor jako dobro znam. I ne moram da se razbacujem njime okolo. Ko prepoznaje, shvatiće.

Ono što takodje znam jeste da decu treba tući, i to – ljubavlju. Neprekidnom, stalnom, izražajnom. Ne mora čak da bude praćena velikim rečima, iako je mali najpre shvataju i najbolje razumeju tako. Ali oni razumeju i mnogo više, čak i ono što se ne govori. To najbolje znaju bebe koje je dovoljno prisloniti na grudi i milovati. Ako se i ne govori a pokazuje, i ta je prava. Verujem da sam i ja negde u životu pogrešila…sigurno da jesam. Da li će to ostaviti ožiljke u dušama mog blaga, ne znam…možda ću saznati nekad ili mi biti uzvraćeno u nekom drugom obliku. Uzgred, da sam zapamtila jedini šamar u svom životu od svog mirnog oca – jesam, ali samo zato što sam ga zaslužila. I onaj od svoje nastavnice hemije pred svima, dakle u školi – i on nikako nije smeo da se desi čak i da sam ga zaslužila što odgovor nisam znala, a da se  ja pitam njoj je trebao zapasti zatvor (valjda žrtve tako umeju lepo, olako da presude). Zapamtila sam zauvek i neke druge stvari iz doba detinjstva, a i kasnije, a da znam da nisam zaslužila. I neke priče nekih ljudi koje znam, opet usadjene duboko, najdublje, da ne mogu odatle nikud.

Neke posekotine su nelečive iako zarasle. Samo čekaju asocijaciju na budjenje. Zakon zaborava je dobar. I da, tačno je da je Zakon jačeg najmoćniji zakon i da Zakon o zabranama može da spasi mnoga nesrećna bića, i da je Zakon ljubavi moćniji od svih navedenih i nepostojećih…Zato preostaje da svako uzme svoj Zakon u svoje ruke i uradi ono što misli da treba. Kazna će ga svakako stići, šta god loše uradio. Nekako sam ubedjena u to. Ili sam trapavi plivajući optimista u moru pesimizma. I postavljač toliko pitanja na koja bi želela da čuje neke dobre odgovore…nezakonske.

U se, i u svoje prase

Jutros sam se probudila okupana u mokrom znoju tela svog. I za to je bio kriv moj mozak. Naime, sanjala sam jedan užasan, mračan, hororističan, uznemirujući san, sa tematikom ekstra blok bastera, poput onih onostranookeanskih, apokaliptičnih, pretećih, surovih, nebrojenožrtvenih i uvek sa krnjim no ipak srećnim krajem, koji svoje višenulske megabudžetne novčane uloge moraju da opravdaju spasenjem sveta koji kreće od nule, i to tako što se obavezno na vrhu brda, na Arktiku ili u svemirskoj letelici nakon silnih peripetija, iz svemogućih zala i iskušenja, izvuku jedan crnac, jedan neodredjenog pola, mladi haker koji osim što zna da pokrene i nahrani i najkomplikovaniji kompjuter ima i vozačku dozvolu za sva poznata prevozna sredstva, naučnik koji je sve to predvideo a niko mu nije verovao sa sve epruvetom kriptona sakrivenom u peti leve čizme i drugom u skrivenom džepu skafandera u kojoj se nalazi 5 jajnih ćelija najuspešnijih žena na svetu, zatim njegova mlada, prelepa i još prepametna asistentkinja koja može da posluži kao materica ukoliko nešto krene po zlu, dvoje tinejdžera, jedna slučajno u haosu pokupljena beba i naravno predsednik bez žene jer ona nije imala previše sreće ali sa kućnom ljubimicom, nosećom labradorkom retriverkom. I sve može onda da krene ispočetka, a ukoliko se u medjuvremenu uhvati i labavi radio signal još nekih, nekim čudom spašenih, snalažljivih ali po duši najboljih primeraka ljudskog soja, makar morali da se kopaju podzemni kanali ispod okeana ili leteli balonom preko velike vode da se sretnu, još optimističnije i lepše.

I da skratim, ja sam naravno u tom snu bila nešto što svako voli da bude, koliko god traumatično i naporno u životu bilo. Ne, to nije crnac koji je predodredjen da crnči makar za milione ubacivao loptu u koš, nije ni sekretarica koja mora biti i devojka i momak za sve, da budem tinejdžer ni u snu sna, ni naučnik iako bih volela da mućkam bočice, od hakeraja znam samo da sama sebi ishakujem neki virus u komp, a ostalo da ne komentarišem jer se ipak zna koji je posao najteži, najodgovorniji, najglavobolniji na svetu – dakle, Ja sam bila predsednik, premijer ili šta već glavato, što donosi odluke od kojih ljudima zavisi opstanak. Ali, to je samo jedan deo. Ostali deo gornjeg scenarija u stvari treba zaboraviti jer je moj san išao u drugom pravcu a opet govorio o kataklizmi sa minimumom preživelih.

Možda u stvari nije dobro što sam krenula otpozadi ili s ledja ove priče, kao što se ni muzika ne sluša ili knjiga čita naopačke. Medjutim, kako je porodjena posledica izazvanog uzroka moj nervni sistem dovela do znojnog delirijuma, tako ću morati da primireno objasnim šta me toliko pomelo. San je započeo tako što sam sebe videla za okruglim stolom za kojim je sedelo još 16-oro ljudi koji su se medjusobno dozivali Ministrima za ovo ili ono, onda je tu bilo po 4 njihova savetnika koji su im pridržavali svečane odežde i stalno prilazilii šapćući im nešto na uvo iako sam non stop opominjala da se začepi, udarajući onim tučkom kojim sudije umiruju neurotičnu rodbinu oštećenih koja ne može da se pomiri sa simboličnim kaznama za simbolične zločine i kriminal u vidu ubistva, silovanja i basnoslovnih pljački. Nemirni su bili izbačeni i stavljeni u ledenu sobu zarad hladjenja, ali kako je ta mera poznata od ranije, samo su dvojica najdivljijih izbačena iz sale. U drugom redu iza su stajali njihovi naslednici, žene, kućne pomoćnice, vozači, stajling savetnici i kumovi. Upravni odbori svih mogućih agencija, klubova, banaka, i ostalih nebitnih institucija, kao i svi odbornici i delegati kao odani predstavnici plebsa i aristokratije, ceo sastanak su posmatrali iza staklenog zida sa pravom do, ali ne preglasavanja. Moje desne i leve ruke, kojih ima više a nisu vidljive, sedele su ispod stola i hvatale beleške o poremećenim moždanim talasima prisutnih, sa ciljem da se odmah po završetku radne sednice i svečanog ručka po obavljenom poslu, stvari prijave u detalj i regulišu bezbolnom inekcijom fizičke eliminacije iz državnog vrha za teže slučajeve odstupanja, ili automatsko slanje u psihijatrijsku bolnicu na 20 godina bez prava žalbe i slobodnih izlazaka za one nesigurne. Strani, visoko obučeni posmatrači, od najdaljeg egzotičnog Istoka sa jednim izuzetkom, do predalekog pitomog Zapada bezizuzetno, uz prismotru delimično zainteresovanog Severa i potpuno apatičnog Juga, situaciju su pratili preko video bima. Zarad regularnosti, svaki od učesnika, osim mene kome se naravno veruje, imao je ugradjeni osetljivi čip koji je bio prva linija odbrane od pogrešno donetih odluka, tj. iskakanja iz već predvidjenog plana i programa koji je svaka pravno regulisana država morala da poštuje. Taj čip, da bolje objasnim, radi na principu hemijske reakcije koja izaziva nadražaj u moždanom sistemu, koji pak reguliše odgovarajuće nervne nadražaje na odgovarajuće pojmove. Uljezi čiji su sistemi neotporni na hemiju i teraju te da misliš svojom glavom, koje ni darežljiva materijalna stimulacija ne može da savlada, bivaju kao neželjeni organizmi, kao što je spomenuto ali sa drastičnijim završetkom, sklonjeni na sigurno mesto, tamo odakle povratka nema. To znači, da svako ima šansu i pravo da odredi svoju sudbinu, što je moto svake prave demokratije u svetu a to je naravno i preuzeto od mnogo modernijih i naprednijih država. Sastanak je trajao tačno 1 sat i 03 minuta, što je bilo duže od očekivanog, ali se može iako nerado istolerisati kao posledica nacionalne sporosti i neplaniranog incidenta zbog ona dva kandidata, ali i dodatnih problema navedenim u nastavku. Da bi se shvatila ozbiljnost ovog samita, treba spomenuti da su za njenu organizaciju vrhovnu odgovornost preuzele glavne svetske ekonomske, političke, psihofilozofske, nindža i kung fu institucije, uz amin našeg vrhovnog religijskog poglavara sa sapatnicima po bočnim verskim linijama. Dati predlozi dati su na glasanje, glasovi prebrojani. Nažalost, čipovi su zbog tri glasača u centrali u inostranstvu uključili crveni alarm, jer su pokušali da eskiviraju jedini tačan odgovor, što mi je predočeno puštanjem bezopasnog ali neprijatnog elektriciteta kroz desni rukav, a time i uslovilo lančanu reakciju moje reakcije na ispodstolnu garnituru koja odstupanja nije primetila na vreme. Nepodobni su odmah poslati ambulantnim kolima na psihijatrisko posmatranje, mene je ruka boluckala ali sam uspela da stvar dovedem do kraja. Iako se cela organizacija ne može uzeti kao apsolutno uspešna, ja sam ipak na kraju bila zadovoljna postignutim. Na osnovu pametno donetih odluka, uspeli smo da finansijski sistem spasemo kolabiranja a penzioni i socijalni program drastično stabilizujemo. Svi predstavnici vladajuće odnosno garniture odlučivanja, zajedno sa članovima porodice i rodbinom do 3-eg kolena unapred, pomoćnim osobljem i bliskim prijateljima, dobili su doživotne penzije i primanja 12,8 puta veća od trenutnih uz progresivno povećanje za stopu dnevne inflacije u narednih 240 godina, čime je socijalni mir definitivno veoma jeftino plaćen. Svi izdaci bili bi prebačeni na konto penzionera kojima će neradni vek započeti sa 80-om godinom života, radno sposobnog stanovništva čija je polovina primanja trebala biti odbijena i direktno deponovana u Svenarodnu banku i banku Vlade, trudnicama koje bi bile kažnjene za trudnoću izmedju 16-te i 45-te godine života i plaćale na ime toga državi trećinu najvišlje plate bez obzira da li rade ili ne, dece koja moraju da aktiviraju radnu knjižicu od 10-te godine života i plaćati procenat birou bez obzira da li su u radnom odnosu, primalaca socijalne pomoći koja se ukida i isplaćuje  invalidima koji će moći da biraju da li da izvrše eutanaziju ili da pomažu penzionerima čime na posredan način doprinose popunjavanju deficita u budžetu. Stabilizacioni, reformatorski , opstajalački program je jednom rečju bio – fenomenalan, da se naježiš i oznojiš. I bila sam tako, tako ponosna na sebe, što kao predsednik, premijer ili šta već glavato jesam u stanju da izvedem jednu zajednicu na pravi put. Ali, zapitaćete se – zašto su mi onda znojne žlezde tako masivno odreagovale, zašto sam taj san doživela kao horor i jezu, ili je svo to otpuštanje vode u stvari bila samo pozitivna reakcija na ono na šta me osećaj u snu vodio?

Evo zašto. Zato što sam shvatila da se kvalitetni američki fikšn dizaster filmovi sa srećnim završecima nikada ne mogu uporediti sa jednim srpskim snom o spasenju, ma ni da mu vodu nose! Tamo se spase njih 10 do maksimalno 100 a ovamo bar 1000 top odabranih bez familije, posluge i najrodjenijih a da su nekrvno povezani, što mu dodje još x 100 plus nešto u proseku, što je na kraju mnogo hiljada ljudi, a to je već nepristojan broj za scenarističke prilike. Drugo, mi u realnom možemo sve te odluke da donesemo sami a da nas ne pritisnu ni ida, ni miga, ni ibrd, ni mmf, ni ifc, ni eib, ni ebrd, ni icsid, ni čipovi, ni puštanje struje, ni najveći belosvetski kung fuisti i karatisti, žongleri i madjioničari, vanzemaljci i drakule. Treće i najvažnije, ona prva stavka je bila samo šala jer je to naravno samo san ali će u realnom broj preživelih biti u milionima jakih, odlučnih, za spas časti i obraza nacije, spremnih penzionera, trudnica, invalida, radnika koji mogu da jedu samo travu i kamenje ako treba, i to kad za 10 dana potroše zagarantovana primanja za dati mesec, u preostalih 20 mogu lavovski da žive i od vazduha i vode kao široko dostupnom energentu. Četvrto, mi treba da izdržimo na grbači familije plemenitih i odabranih, a sve po spisku i sposobnostima, samo 2, najviše tri godine, a ako treba i 23 da bi izašli iz krize i preživeli u okruženju giganata kojima se tresu temelji, prete bankroti a gospodin iz porodice vrabaca, i još dobitnik Nobelove za ekonomiju, mister Štiglic amerikanac, kaže da je unija kontinenta na kome smo samo fizički ali ne i njen deo, na opasnom putu sunovrata. Dakle, oni su gotovi, a mi možemo samo napred jer od dna nema dnije, ako se ne računa uzemljenje tj. podzemni svet u koji odeš ili tudjom ili svojom ili Božjom voljom. Peto, od čega mi je znoj poprimio veoma nezgodan miris ali od olakšanja, jeste da sam shvatila da je najjači adut ovog podneblja naš predsednik, premijer ili šta već glavato muškarac, da ima 16 Pravih odanih ministara i svitu najrodjenijih i najodanijih koja mu nikada, ali nikada neće okrenuti ledja, dopustiti puštanje slabe struje makar i na lokalu ili kroz mobilni telefon, koja će pljesnuti na svaki predlog i decidirano dokazati da je podneta nacionalna žrtva merena mnogo nižim procentima a broj preživelih mnogo viši no u mom snu, čime se potvrdjuje da je humanost glava donosioca odluka za narodni ep, a što potvrdjuje da je to potpuno i jedino ispravan put ka vadjenju iz gliba.

A da smo u blatu jesmo. A da ima volova koji mogu da povuku, ima. A da je izlaz uvek bio i ostao u onima koji volove sprovode i usmeravaju, jeste. A da one koji sumnjaju u dobre ishode treba izbaciti iz stada i poslati izvan ograde sopstvene štale, i poslati na tešku rmbu po tudjim njivama, treba.

Ono što mi se još provuklo kroz san, kao kroz maglu, ali sam zapamtila, jeste – učinilo mi se da sam kao predsednik šapatom naredila Ministru bankrota da se sprovede oružana racija po kućama, i svi sefovi, dušeci, wc kotlići, i dečije kasice prasice isprazne, a krivci skrivači najstrože kazne radom u rudnicima i kamenolomima. To je trebalo da ide u fond za pomoć najugroženijim članovima Vlade i meni za ne daj Bože. Zato se iskreno nadam da će neko od nadležnih ovu moju inovativnu ideju videti, razmotriti i staviti kao predlog zakona za koji bi se jednoglasno glasalo. Mislim da niko ne bi uopšte imao išta protiv. Nekada i pantalone trebaju da poslušaju suknju, bilo koje dužine i opipljivosti. Pa nismo ni mi žene, makar virtualni vladari iz snova, mačija kijavica. Ako je vrhu dobro, dnu je još bolje. Tako oduvek bilo, i ostalo.