Život

Mama

Bilo je.
Mnogo trenutaka.
Ispunjenih, srećnih, umirujućih, snažnih.
Mnogo trenutaka. Preteških, obeshrabrujućih, poražavajućih, mračnih.
Trenutaka kada poželiš da se sklupčaš ispod toplog krila zauvek, zaštićen i obgrljen. Kada se užasneš nestanka za koji ne znaš kada će biti, ali znaš da će u njemu nestati i deo tebe. Kada ti se savet učini suvišnim. Kada te namera okrzne kao kazna. Kada te reč učini vrednijim. I gorim no što misliš, i što jesi. Kada te opomene žulje. Kada te očekivanja guraju. Kada ne želiš ali moraš da čuješ. Kada vidiš iako žmuriš. Kada ćutiš a treba da govoriš. Kada govoriš a treba da zamukneš. Kad si usamljen a nisi sam. Kada si sam a nisi usamljen. Kada poželiš da se sakriješ. Kada žudiš da duga traje. Kada nije svejedno. Kada se sruši svet. Kada jesi. Kada nisi. 

Jeste.
Tišina koju više nijedan zvuk neophodnosti može da dosegne. Nemanje. Neizgovoreno. Prazno. Tamno. Nesvejedno. Sleđenost. Sluđenost. Slomljena oštrica. Propuštena mogućnost. Izvesnost. Oproštaj. Optužba. Doživotna kazna sizifovska. Neverica. Tama dubine kroz koju propada ljuštura. Duhovi prošlosti. Senke. Neumitnost. Kada misliš da sanjaš. Kada sanjaš ono od čega si bežao. Kada bežiš od onog što je realno. Kada vidiš uvenule reči čije seme nije htelo da proklija. Kada shvataš šta je moglo a nije. Kada uvidiš šta jeste a nije moglo. Obeznađenje. Da više nisi u sredini, ili bar dovoljno blizu. Hladnoća. Izmaknute stolice. Prilike progutane danima. I nedodirom.

Nikada više.
Ništa više.
Ne može da promeni… ni vreme, ni želja, ni potreba. Kada sve ode nekud, negde, sigurno ne nigde, jer nigde ne postoji. Kada ne umeš da kažeš nešto što bi sve učinilo lakšim. Kada baš ništa više ne može sve da ispravi. Kada je sve kasno, i potpuno prekasno jer znaš da si unekoliko kriv i nepopravljivo neuk za gomilu prohujalih trenutaka… od početka do kraja. Nikada te neću upoznati kako je trebalo. Nisi me upoznala koliko sam želela. Ostavila si mi pretežak posao sređivanja uspomena. I spoznaju da u sebi vidim neke tvoje deliće. Više te neće ništa boleti, iznutra i spolja, a ni ljudi.

Hvala ti.
Za sve. I za ono meko, blago, nežno, blisko. I za ono tvrdo, oporo, neželjeno, tesno.
Volim te Mama. I voleću te. Zauvek. I oprosti mi što je bilo potrebno da se Ovo desi, da bih to izgovorila. I opraštam ti što ni ti nisi umela to da mi kažeš. Mislim da smo obe to nekako znale ali… I tim pukim, preformalnim, običnim, ali predivnim rečima je potrebno pokazati da postoje, ne njima već ljudima kojima su namenjene. Nismo baš umele… Niti delima koja su često bila praćena sa “ako”, ” kad bi”, “samo da”, “jer”… Možda je zato ovoliko teško. I napisaću ti ono pismo koje planiram i odustajem od njega već godinama. Verujem da ćeš ga ipak pročitati. Preko mog ramena. I nemoj da se ljutiš previše, nema razloga. Nikada ga nije ni bilo. Ako i jeste, Izvini. Mnogo sam se trudila, valjda ti je to ipak poznato. A i ti si, na svoj način… znam.

MAMA
1947 – 2019

                                    https://www.youtube.com/watch?v=vGxrFWBQoQ0

 

 

 

Pucanje

Pukao je.

– Prilikom pregledanja testa, zamolio sam dve devojčice da ostanu samo kako bismo zajedno dali ocene. One su proanalizirale svaki kontrolni zadatak koji ja pregledam, kada su imale sugestiju rekle su mi, dodao sam bod gde je moglo. Svima sam izašao u susret. Nakon toga opet neko nezadovoljstvo. Kontrolni učenice koja se pobunila nije bio ni za jedan. Dati jednu rečenicu, bez ikakvog smisla, to nije ni za jedan.
Svoje nezadovoljstvo izražavala je kroz histeričnu viku, te sam je opomenuo rekavši da ne može tako da se ponaša, nakon čega je učenica sela na klupu i okrenula mi leđa. Na moja upozorenja, ona je odgovarala sa: “Niste Vi nikakav čovek, ni autoritet kada ja ovako mogu da sedim i ne možeš mi ništa”. Sledi da sam učenicu uputio na razgovor kod direktora, na šta mi se dete unelo u facu i reklo: “Ajde, izbaci me ako možeš” i uštivnuši me, onda se okrenula tako da me je kikom udarila po očima. U tom trenutku, u stanju neuračunjljivosti, za šta imam dokaz od psihijatra, ja sam je ošamario, te je ubrzo učenik P.P. ustao i tri puta me udario u glavu. Zbog njegovih udaraca lekari su konstantovali da je trauma pretrpljena i stavili mi kragnu”.

Ne, ovo se nije desilo u zemlji gde je sve moguće – Americi, u nekoj crnačkoj četvrti i školi, gde profesori redovno nose još par očiju na leđima za svaki slučaj, i gde su ovakvi incidenti redovniji od samih časova. Ovo je nusprodukt naše svakodnevice koji se odigrao u elitnijoj školi (jer se zove gimnazija) u našem glavnom gradu pre par dana. Profesor fizike koji se drznuo da odbrani svoju čast, zanimanje, znanje, ugled, autoritet (koji mu drsko, nevaspitano, mizerno govance zvano gimnazijalka oduze u agresivnom naletu svog latentnog debilizma), dobrovoljno je nakon ovog incidenta dao otkaz. Kada više nisi u stanju da se nosiš sa sveopštim ludilom koje je zarazilo i maloletne beskorisne crve (uzora bezbroj), kada ne postoji način da ostvariš svoje ljudsko pravo na rad koji će ti doneti ne samo materijalnu, nego i duhovnu satisfakciju (na vidiku ni jedne), kada ne postoji zakon koji delikventa može da strpa u zatvorenu instituciju za popravku lošeg karaktera i vaspitanja (ali takve ne postoje jer i običan ukor “može da ih emotivno i psihički obogalji”), kada je pri tom i javnost podeljena u tumačenju ove priče (jer su po jednima deca budućnost koja se ne sme sputavati, a odrasli dovoljno gluvi, slepi, mutavi i mudri po potrebi i nahođenju, dok drugi to vide kao atak na najobičnije ljudsko dostojanstvo koji mora biti sprečen ako želimo da nadvladamo nadiranje maloumnosti i bezobrazluka), i ne preostaje mnogo. Zapravo, profesoru preostaje da nastavi sa svojom terapijom antidepresiva koje koristi već duže vreme upravo zbog lošeg podnošenja teške situacije na poslu, koja egzistira jedno duže vreme, i kojoj po njegovim rečima nije jedini izložen. Neko će reći – a što se uopšte bavi time, kad nije u stanju da sa najlakšom profesijom na svetu gde ima toliko slobodnog vremena, raspusta, i mogućnosti da te boli uvo, pa ko hoće da uči nek uči, ko neće pokloniš mu ocenu a tebi sve ravno, gde može itekako da se uživa i ne izvoljeva? Valjda zato što postoje takvi ljudi koji u tome vide mesto do koga im je stalo, koje doživljavaju kao hram znanja, društvene i lične perspektive, odabranog utočišta, nimalo lake ali uporne i istrajne trke ka osvajanju zajedničkog cilja svih igrača u timu.

O istom trošku, potpredsednica Vlade smelo i nesuvislo izjavljuje:
– Zgrožena sam ovim postupkom, kao žena i majka. U vremenu kada država čini sve da smanji nasilje, ogromnu pošast svakog društva, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu da bilo ko, a posebno prosvetni radnici, šamaraju decu. I dok se borimo da se nasilje nad ženama iskoreni, ukazujući svakodnevno da mlade, treba da učimo toleranciji, nenasilju i poštovanju, imamo situaciju da onaj ko treba da ih podučava, sprovodi upravo suprotno. Da li su to lekcije koje jedna devojčica treba da nauči, da je šamar normalna stvar”.

Normalna je stvar da ova nazovi dušebrižna, odgovorna, obrazovana kreatura popije šamarčinu od koje bi prebrojala sva sazvežđa. I da pažljivije prouči ovaj slučaj kad već ne zna o čemu govori (i ne samo ovaj, nego i onaj o zlostavljaču i -čima žena iz redova sopstvene partije koji će se sada vucarati pod prisilom javnosti po sudovima, ali sigurno spasiti svoju bednu kožu jer je na pravoj strani, na šta se inače ni u jednom momentu nije osvrnula kada već drvi o pravima sopstvenog pola). I da ako već jeste u toku, ali i dalje ovo tvrdi, dobije neki ozbiljan lek. Pravni za početak.

Ovaj profesor nije jedina žrtva učeničkog nasilja u poslednje vreme. Nedavno je izašao video klip snimljen od samih učenika koji izvrgavaju ruglu svog profesora u tehničkoj školi, poigravajući se đačkim dnevnikom, posprdno se smejući, pri čemu očajni nastavnik ide od jednog do drugog pokušavajući da to spreči. Epilog  se ne zna, valjda nije umro od tolikog poniženja, a školarci su već spremni za viši nivo igre. Važno je da ima dovoljno antidepresiva, rešiće se to već… Izdržaće se sve psovke, verbalne uvrede, pretnje, nedozvoljeni snimci, podsmesi, izazivanja, batine, pa i ucene od samog obrazovnog sistema.

Usput, Član 82 dopunjenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz ove godine kaže:

  • Kontrolni mora da se najavi pet dana unapred
  • Ukoliko više od polovine učenika dobije jedinicu na testu, on se automatski poništava, a direktor može natavnika da pošalje na dodatno usavršavanje
  • Ocena mora da se unese u dnevnik osam dana od provere, u protivnom se poništava
  • U toku časa nastavnici imaju pravo da đacima zadaju petnaestominutni test čija ocena ne ulazi u dnevnik. To je samo rekapitulacija onogo što su deca usvojila u toku prethodnih 30 minuta tog časa
  • Na sajtu škola javno mora da bude objavljen raspored kontrolnih i pismenih zadataka
  • Na ocenu iz vladanja ne mogu da utiču ostale ocene. Na primer, ako učenik ima sve petice, a recimo da je počinio vršnjačko nasilje da i da zato ima jedinicu iz vladanja, to što je odličan đak ne može da utiče na to da mu se promeni ocena iz vladanja.

Šta ovo zapravo znači? Realno, ono što je sasvim jasno – mi svemoćni đaci možemo da se ciframo, da se žalimo, protestujemo, bojkotujemo, ne smemo da budemo iznenađeni i prepadnuti testovima, ali smemo da prigovaramo donetoj oceni te da je direktor opravdano razmotri, pa i poništi, a prosvetnog radnika istrese iz gaća i baci na pojačani nadzor i rada, i ocenjivanja. Tada će se oformiti komisija koja će naše nezadovoljstvo ponovo ispitati, uz prisustvo direktora naravno (koji je ne samo glava firme, nego i sociolog, psiholog, pedagog, stručnjak za sve predmete, sudija, policajac, mali pajac). Takođe je moguće pregovarati i o smanjenoj oceni iz vladanja. Da li će ovim zakonom biti i određena jačina upotrebljenih decibela histeričnih tinejdžera, snaga upućenih šamara nastavniku, minutaža obesnih monologa, dužina snimaka duela koji će se pojaviti na društvenim mrežama, obim dozvoljenog psovačkog vokabulara, minimum gradiva koje treba savladati za prolaz, maksimum strpljenja koje treba dobro utrenirati da neiživljenu mladež ne sastaviš s patosom? Trebalo bi valjda! Jer u suprotnom ovaj Zakon ima rupa, a ko zakon kopa, sam u rupu pada. Profesorima ostaje… da pojačaju dozu pilula za lilule, deci lepo upišu najviše ocene još u septembru a do juna formalno održe sve te bespotrebne časove, ili da lepo predaju meč i prepuste svoje radno mesto nekom KO HOĆE DA “RADI”. I ćuti. Trpljenje ili pak neizazivanje izazova se podrazumeva.

Dobro znamo da slika nije crno bela. Znamo da postoje oni koji kroz pedagoške vode nikada nisu smeli da zaplivaju, da su svoje tiranske metode mogli i smeli da sprovode samo na sebi, da su neki totalno zalutali u obrazovanje, da ne poseduju nikakva znanja niti veštine, da su agresivni, nepravični, dvolični, neznalice, manijaci. Znamo da takvi ne smeju da preuzmu ulogu vaspitača i predavača, ali to je neka druga tema i problem, podjednako bitan i veliki. Ovo je druga strana medalje koju je baš mrsko nositi.

Gde ćemo ovakvi stići? Onamo gde se zakon bezakonja u lice svesnih ludila smeje? Gde demonkratija vlada? Gde se glas smisla guši? Gde se pravo nepravdom ruši? Gde ubijamo sebe slaveći život samoizdaje? Gde gubimo smer i pravac? Gde je svako mamac? Gde je pravda izopštena luda? Gde poželiš da se sakriješ i odnegde opet počneš… ali nemaš kud. Svet je možda sazdan baš onakav, kakvim treba da bude. No svejedno… deca su (makar i onakva s početeka priče) naša budućnost. Nadajmo se najgorem. Verujmo u najbolje. Uostalom, oni što dolaze su rezultat onih koji prolaze.

Pukao je šamar. Pukao je Čovek. Pukao je motiv da se boriš. Pukla je profesija. Pukla je prilika da od neke dece nekad postanu ljudi. Puklo je očekivanje boljeg sutra. Nema veze… pukla je i veza s vezom.

A!

Ne mogu više.
Svega mi je dosta.
Dokle ovako?
Šta da radim?
Neizdrživo je.
Kako dalje?
Zar ne postoji način?
Ostavite me na miru!
Prekini, opasno me živciraš!
Umukni, ideš mi na ganglije!
Začepi, da te ne zviznem po tintari!
Rascopaću ti glavu!
Zaveži, da te ne sastavim!
Crkni!
Opaučiću te!
Ideš mi na *!
Skini mi se!
Ubiću Boga u tebi!
* ti sve po spisku!

Sve u redu?

Sasvim sam dobro, što pitaš? Menjam boje ko semafor? Moj rečnik?
Ma to onako, olabavili šavovi. Malčice sam pod stresom.

Može masaža? Skineš se, umotam te u peškir, i mojim magičnim rukama i specijalnim alatkama, izvučem na površinu svu prljavštinu, tj. negativnu energiju tvoje prepadnute duše i tvog tela što je napeto ko strela?

Pa, zašto da ne! Duz il dibiduz?

Pošto si muško samo duz. Žene ono drugo jer iz njih moramo da izbacimo i demone što im nastanjuju hormone. A i tretman im jedino tako radi.

Evo. I šta sad? Čekaj, šta s tim satarama?! Pa ti to mene hoćeš da kolješ!

Miruj! Slučajno mogu da ti posečem ćelicu, otfikarim jabučicu, trepavicu, bradavicu, ako tako mrdaš i kobeljaš se. Vrhovi ovog hladnog oruđa što blago igraju po površini tvog tela iseckaće svaki mm tvog stresa.

Zaista?! Smem li da dišem?

Naravno, ali tek kad završim satarisanje nagomilanih besova.

Domo arigato! (“mnogo hvala” na japanskom…što uputi satarisani onome sa satarom, koji mu odseče u par zamaha nadražene nerve i probleme, podjednako ozbiljne onima istočno i zapadno od zemlje izlazećeg sunca u kojoj se već neko vreme sprovodi ova terapija povratka u normalu).

Da se stres može ukloniti i na nejapanski način pokazuju tkzv. Besne sobe koje su se prvi put u svetu pojavile krajem 2011-te godine. Besna soba je kao što joj i ime kaže – soba, ali sa posebnom namenom. U nju uđeš i ostaviš joj svoj stres, ili bes, svejedno. Rasterećen izađeš, duh izbačenog besa potrči za tobom ali ne može da te stigne jer se vrata zalupe odmah iza tvojih leđa, i on ostane zarobljen gde umre od samoće. Posle toga ga izbace lopatama napolje, i oslobode mesto za neki novi, tuđi. Korišćenje Besne antistresne sobe košta (ali deblje košta upotreba bilo koje druge u iste svrhe, i još nevina nastrada). Nekad je cena bazirana na minutaži, nekada na vrednosti stvari koje će biti uništene. U stvari, to izgleda ovako:
– Sa spiska ponuđenih stvari za razbijanje odvoji se određeni broj predmeta (posuđe, nameštaj, knjige, tehnički aparati, cigle, pločice, jastuci);
– Obuče se zaštitna odeća (kaciga, štitnik za oči, rukavice, odelo);
– Zatvore se vrata sobe, udahne duboko, dohvati motka, palica, čekić, zaposle ruke, noge ili ako baš neko voli i glava, i onda svom silinom raspali po tim stvarima dok se ne dokrajče u paramparčad. Pukne daska – pukne šefova ili taština lobanja. Pukne staklo – rasprsne se komšijina šajba. Raspoluti se kompjuter – usmrćen lažni prijatelj a pravi cvili. Iscepa se udžbenik – nestane strah od ispita. Poleti perje iz jastuka – rasporiš neverniku stomak. Razbije se tv – padne vlada i zasija svetla budućnost. Izgaze se šolje – žuč se pretvori u med. Udari se telom o zid – bolest ustukne. Bace se papiri u vazduh – novčanik se zadebeli. I sl. Jedan za drugim, stresovi polako nestaju a sav jed, ljutnja, histerija, strah, nemoć, neraspoloženje, briga, neizvesnost, sumnja, tuga, odjednom postanu tako mali, majušni, da više ne možeš tako okrvavljene i rasprarčane da ih prepoznaš. Uživaš u tome da ti ne mogu više baš ništa. Ili bar ne za neko dogledno vreme kada lepo možeš doći u raspaliti po njima još jače ako reinkarniraju.
Naravno, sve ovo ima svoju cenu, na minute ili po komadu. Ali vredi – svaki cent, svaku funtu, svaki pezos, svaki dinar (jeste, i kod nas ima Besnih apartmana…samo što mi pomalo neobavešteni, siromašni i stidljivi više volimo da lomimo u svoja četri zida, mada ima onih kojima ni javna dobra i mesta nisu prepreka da se agresivno opuste, te nastrada i neki sporedni nos ili glava). Cenovnik kaže da je najjeftinije u Besnu sobu doneti sopstvene stvari i tamo se natenane razračunati sa njima (na primer fotografije ili neke uspomene od bivšeg).  Za 100-ku u Americi se može polomiti neki laptop i pregršt tanjira i šolja, a pun paket za 300-cu nudi čak sto proizvoda u šta se ubrajaju printeri, televizori i flaše…srča do kolena, ali srce puno! I niko ne mora da sve to vidi i zna. Izađeš lak kao pero, čist kao ozon, miran kao Buda. Ima ipak tih para koje mogu sve da kupe.

Neki pak tvrde da se duhovni mir može i besplatno dobiti, a stresovi pokoriti na veoma jednostavne načine. Na primer, meditacijom, dubokim disanjem, fokusiranjem na trenutak, socijalizacijom, toplim oblogama i masažom, glasnim smehom, slušanjem relaksirajuće muzike (sa obaveznim zvucima prirode), laganim kretanjem, vođenjem dnevnika zahvalnosti za sve postignuto i dobijeno u životu, maženjem sa kućnim ljubimcem, seksom, kreativnim radom, pravljenjem planova, činjenjem dobrog nepoznatim ljudima…Uspeva? Ili je to samo zamena brige svesnom odlukom o potiskivanju iste?

Medicinska definicija stresa tvrdi da je stres prirodna pojava koja se događa pri pokušaju organizma da se prilagodi nekoj životnoj nevolji, izazovu, događaju ili situaciji. Ispoljava se u vidu psihičke i telesne patnje. Sastoji se iz nekoliko faza kroz koje individua prolazi teže ili lakše, u zavisnosti od stepena pripremljenosti na raznolike pritiske, sposobnosti da se nedaće prihvate, volje da se teškoće prevaziđu.
Tokom životnog puta, nebrojeno puta smo izloženi velikim izazovima i proverama sopstvenih snaga. Životne prekretnice i skretnice, staze i bogaze, usponi i ambisi, vrebaju od momenta kada kročiš na ovaj svet. Ili kad kročiš u nečiji svet. Ili kad kroči neko u tvoj svet. Ili kada svet zakroči u tebe samog, preplavljujući i ona mesta koja želiš da sačuvaš netaknuta. Tada preostane samo palica, satara, vrisak, prasak ili ipak mirna zahvalnost što je taj bes znak da smo itekako živi.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

Početak

Kada započne godina, neću reći nova jer logično ne može početi izanđala, iskorišćena i dovršena stara, uvek pomislim šta u tom trenutku na blogu treba pisati. Da li o svojim nadama i očekivanjima? Da li o onom prošlom, te rezimeu istog? Da li uopšte ne treba išta slično spominjati nego odabrati tako neku temu uzgred, ne osvrnuvši se na išta što bi postavilo granicu između prošlog i budućeg? U stvari, ove reči su svakako stvar samo ovog trenutka, ali su svakako proizašle iz onog što je bilo i što bi moglo biti. Mogla bih napisati da sam sada ušuškana u krevet, izložena belini ekrana koji traži da mu se dam, sa muzikom u pozadini koja mi prija. I tu bi priča bila završena, a neke priče su tu da bi bile drugačije sročene. Iako nebitne, realno gledano.

2018-ta je bila moja dobra godina. Začela sam. Rodila. Zakmečalo je mnogo ideja koje su postale zrele da izađu napolje. Osetila sam se više puta srećnom što su ta nastojanja uspela. Išlo je lakše no uobičajeno, kao u stara dobra vremena, iako se činilo da neće biti tako. Rođeno nije uvek kipilo od vedrine, štaviše, ali je u sebi nosilo talog koji je valjalo odbaciti i ostaviti makar te otužne, tamne, na momente strašne tragove. Ali to je samo imaginacija, ona ima prava na sve. Možda je trebalo da dobije druge kontekste ili oblike, ali je ispalo onako kako jedino znam. U duši sam bila mirna, mnogo mirnija nego samo godinu pre ili nekoliko unazad. Mislim da je to bilo zbog toga što se verbalno naglo pokrenulo, što je pokazalo da nije umrlo, iako je u sebi vuklo mnogo smrti. Nemušto izrečeno, ali istinito po svojoj suštini. Radila sam ono što sam volela, a prilike ne idu uvek u susret. Radila sam i ono što sam morala, i to mnogo više, neuporedivo u odnosu na pre. Takve stvari pokažu da moranje ne donosi uvek puko zadovoljstvo, ali zauzvrat podari dosta korisnosti. Nedostajalo je vreme za drugo drago, ali je valjda sve sklopljeno tako da će se desiti kad bude trebalo.

2018-ta je bila moja godina iskušenja. Iskusila sam još jedan gubitak. U stvari, kad bolje razmislim, to je bio čist ćar. To je bio jedan pozitivan nestanak iz mog života. To je bilo ono kad nekome jako veruješ i poštuješ ga, sa kim ti je lepo kad razmeniš reči i misli, a onda ti persona (koja je bila grata, a onda svojim abnormalnim ponašanjem pokazala da je non, za sva vremena) zabode nožinu u grudi. Ne znaš šta je gore, da li s leđa ili odnapred.  Od lepršavih tema i razgovora, dospeš u fazu šoka kad se zapitaš – da li sam Ja normalna? Da li sam ikada umela da čitam između redova i raspoznam pozadinu nekih pojmova a naknadno i očiglednih namera? Da li je poverenje stvar koju treba poklanjati na pipetu ili ga izručivati iz kofe? Da li je nečija histerija prouzrokovana izmišljenim međusobnim problemima stvar koju treba prihvatiti s mirom? Da li je moguće da ti neko sruči gomilu nepostojivosti i nesvarivosti bez da trepne? Da li je nemoguće da neko ne zna da postoje odloženi trenuci poverenja (ispalo je dobro što je nečije nestrpljenje preduhitrilo izlazak mog unutarnjeg sveta, da bi se usled nezadovoljenosti pretvorilo u otvoreni rat)? Da li je trebalo išta imati sa osobom kojoj svi zavide jer je po svojim rečima posebna i bolja, ali koju je briga šta misle oni koji o njoj (svakojako) misle? Da li se treba upuštati u odnos sa nekim ko te ipak uopšte ne poznaje, a ume da te deklasira u par razgovora jer si joj “ugrozila teritoriju”? Da li je moguće da te neko proglasi lošom osobom jer si joj dao dobronameran savet (naravno, savete ne treba davati ako nisu traženi, a dobri saveti se i inače traže i plaćaju samo stručnim licima, dok drugarice služe samo da slušaju i aminuju)? Da li se prijateljstvom može smatrati ono stečeno slučajno u prolazu, održano namernim retkim susretima, podržano uobičajenim i toplim razgovorima, okončano iz potpuno besmislenog razloga oličenom u trećem licu i liku , i sa veoma teškim optužbama i rečima? Da li treba verovati ženama koje ti tepaju,  a onda te kao furije pregaze u najvećoj brzini, otpuštenog besa i rečnika koji izaziva jezu? Nisam, Nije, Ne, Jeste, Nikad. Otud iskušenja imaju svoje dobre strane. Izruče ti zadatak koji te iznenadi, prodrma, onespokoji, rastuži, naljuti, i na kraju priznaš da mu nisi dorastao. Padneš u rešavanju istog… ali shvatiš na kom si koraku pogrešio, osetiš da neke stvari ne zavise od tebe, promeniš kurs. I razumeš zašto su loše stvari u svakom momentu jako dobre. Da se barem sve tako dešava na vreme, da ne upadneš u spiralu sopstvenih neispravnih predubeđenja i neoprezne vere. Hvala kome treba da je jedan email potreban da se klupko razmota a zabluda o jednoj osobi shvati.  Ženi, pardon.

2018-ta je bila godina sa malo putovanja. Umorila sam se. Putanje se ne skraćuju ali su mi udovi nekako otežali. Čak nije ostalo previše žaljenja što drugačije uvek može, ali kad se hoće. Ovo kao da nisam ja.

2018-ta je bila godina probuđenih nada. I prisustva dvostruke podrške onih čije mišljenje jako cenim, a jednu od njih osobito volim jer je poznajem. Jedna je učinila mnogo da se približim nadi. Jedan čini mnogo da nadu ostvarim. Kada ti neko govori ne ono što želiš da čuješ (jer od toga nema ništa, mada ga ništa ne košta da tako radi), nego ono što zaista misli (jer poštuje tvoj trud), kada osetiš da zaista stoje iza onog što ti poručuju, i žele…žele da se ne odrekneš svojih želja, da se tvoje želje ne odreknu tebe, ne možeš ništa drugo izreći osim zahvalnosti. H-val-A oboma. Malo su se nade opet uspavale, ali nema druge no da to prodrmam. Uz blagu probuđanku, ili vojničku komandu, razmisliću.

2019-ta je tu. Nisam poželela ništa grandiozno, kao i uvek. Veće želje su stvar prošlosti i alavosti. A želudac ne može baš više toliko da podnese. Pregazile su me one prethodne, pa mi je noga malo više na kočnici. Novu godinu vidim kao godinu brojki. Numeriozno gledano, treba ispuniti neke kvote. Nisu nemoguće, ali ne mogu biti kao prošlogodišnje, brojevi su umanjeni. Dovoljno su ambiciozne i čekaju samo logističku podršku koja nije niotkud izvan. Vremena je sve manje. Uhvatiti trenutak.

Želim…

Ps(t)iho

  • Oni koriste tišinu i povlače se kako bi se suprotna strana osetila nervozno i odbačeno
  • Počinju sve više da kritikuju delove života i ličnosti onog koga su nekada hvalili
  • Koriste društvene mreže da bi ga učinili ljubomornim (savremeni pristup)
  • Negiraju da su činili stvari kojih se druga strana  jasno seća
  • Optužuje da ih ne poštujete kada krenete da razgovarate o vezi
  • Izvrću činjenice
  • Obmanjuju
  • Lažu
  • Izbegavaju preuzimanje odgovornosti
  • Negiraju stvarnost
  • Izmišljaju priče
  • Zadržavaju informacije za sebe
  • Stručnjaci su u zavaravanju drugih svojom slatkorečivošću
  • Sami sebi su najviši autoritet. Odbacuju povratne informacije i konstruktivnu kritiku, sami stvaraju pravila po kojima žive, ne obraćajući pažnju na moralne norme
  • Često igraju na simpatije dobrodušnih ljudi sa svrhom obmanjivanja. Traže samilost, ali je sami ne pružaju. Traže toplinu, oproštaj i intimnost od osoba koje su povredili, bez empatije prema žrtvi zbog bola koji su prouzrokovali, i bez stvarne namere da pokušaju da poprave ono što su uradili ili da pokušaju da vrate izgubljeno poverenje
  • Oni nemaju savest, i ne znaju šta je kajanje. Čak i nemaju nameru da pokušaju da se bore protiv svojih negativnih osobina – štaviše, uživaju u njima, pod maskom plemenitog karaktera.

Ovo je ON.

Živi u vašoj blizini. Vrata do vrata. Ili u trećoj ulici. Srećete ga na poslu, delite s njim kancelariju. U mesari s revnošću satarom komada meso za vaš popodnevni ručak. Na pijaci vam meri dva kila sočnih jabuka. Na benzinskoj stanici vam poji rezervoar auta. U banci isplaćuje gotovinu. U ordinaciji vam kaže da ne dišete dok stetoskopom šeta po vašim leđima. Na ulici reguliše saobraćaj. U školi vašem detetu drži čas. Na kiosku vam prodaje cigarete i novine. Na krovu vam pročišćava dimnjak. U apoteci vam prodaje lek. U autobusu vam izdaje kartu. U vrtiću uspavljuje male nestaške. U restoranu nudi meni. Na tv-u drži slovo o gorkoj prošlosti i slatkoj budućnosti. Za fabričkom trakom lomi kičmu. Na sceni diže masu na noge. U sportu osvaja medalju. Kod kuće postavlja ručak. U dečijoj sobi peva uspavanku. U krevetu se seksa. Na ulici obgrljuje rame i udeljuje vlažan poljubac. Preko maila i poruka šalje tople ljubavne poruke. Na licu mu je osmeh. Ili izraz belog zida. Često mrgodnost. Živi sam. Ima partnera. I ume tako dobro da muči. Ne da udari, iako bi mogao kad bi hteo. Ne koristi ruke, već samo svoj um. Svoj napeti, nabrekli, surovi um kojim obožava da kinji. Da pokaže koliko je (ne)moćan. Da dokaže koliko si mali i ništavan. I da mu ne možeš ništa. Dok se ne probudiš.

Otvoriti novine i naleteti na tekst, uključiti televizor i čuti vest, proći internetom i prizvati svest…o tome kako je fizički duže ili kraće maltretirana a potom ubijena žena, dete, muškarac, bolestan, zdrav, mlad, jak – postalo je tako obično. Poput gledanja vremenske prognoze. Na isto se naježiš, a onda detaljisanjem smrzneš od činjenica. Zaprepastiš se od lepeze ljudske brutalnosti i nemoći da se takav (obično poznat svojoj bliskoj okolini po “neobičnom” ponašanju) nakon prve upotrebljene šake malo drugačije istretira. Možda nekim pesticidom koji bi mu uzbujali korov neljudstva uništio. Zgroziš se da je mogao tako hladnokrvo da potroši metak ili potegne sekiru, escajg, letvu, šipku, benzin, upaljač, ili samo svoje dve puste šake kako bi ugasio jedan, ili više života. Bez milosti, bez kajanja. I onda imaš potrebu da pravdu uzmeš u svoje ruke, da bljuješ plamen na okolinu žrtve, samu žrtvu, da prozivaš sistem i pojedince koji su to mogli i nekako možda mogu da spreče. I nekako se čini da je, u nekim normalnim sredinama (kako prepoznati abnormalnu osim ako nije reč o ekstremnom siromaštvu praćenom upravo problematičnim okruženjem?), nemoguće da se to strašno ponovi, da se desi nekom bliskom, da su to samo neki ispadi nagona koji se dešavaju nekim nepoznatim zlosrećnim ljudima. Ali zločin nije samo to. Nije krvavi trag, skupljanje dokaza i ganjanje počinioca koji će možda odrobijati svoj jezivi greh. Zločin su, i to ogroman, i sve one tačke s početka ovog teksta.

Koliko psihopata, na koje se te tačke odnose i smatraju njihovim potpunim realnim opisom, poznajete? Rekla bih, barem jednog. Neko sigurno i više. Možda niste imali tu nesreću da vam udeli svoje prisustvo i pokaže koliko mu “značite”.  Kao partner, roditelj, poslodavac, rodjak, poznanik, prijatelj, komšija. Možda preispitivanjem naknadno shvatate, pošto su neke od osobina provučene kroz ovaj spisak, da ih u blizini ima. Ako ste ih dosad izbegli, možete se zaista smatrati srećnikom. Većina će pak uvideti da je, ako nije znala da takvi manipulatori ipak postoje tu negde, potrebno da što pre prouče svoj slučaj, i razmisle šta dalje sa tom spoznajom. Otrežnjenje je jako bolno. Zapravo, to sve jako boli dok je bolest još u toku, ali anestetizirana (ljubavlju i naklonošću prema psihopati) osoba ne primećuje simptome. Oseća da nije ništa pogrešila ali je njegovim napadom ili ćutanjem ipak kažnjena (zato počinje da misli da je kriva, da nije uradila nešto kako treba). Ono što joj je nekada isticano kao vrlina, postaje njena mana koju treba ismejati. Uporedjuju je sa drugima i smatraju neadekvatnom, dosadnom, prevaziđenom, i to joj direktno (ponižavajući je) ili indirektno (obmanjujući je) kažu. Svoje greške ne priznaju ni po koju cenu, makar im podnosili argumente, izvrćući ih i pobijajući protiv”argumentima” ili bežanjem od problematične teme u neku drugu, pa čak i umiljavanjem (meke reči žrtvu čine slabom). Nepoštovanje prema osobi izokreću u navodno nepoštovanje sebe od strane te osobe, iako u stvari ne poštuju ni drugog, ni sebe (grabeći pri tom poštovanje od bilo koga). Neopisivo lažu i izvrću jedinu istinu, tvrdeći da je njihova istina jedina prava, stav objektivan i  ispravan a druga strana opsednuta, nerealna, opterećena, subjektivna, posednički raspoložena, glupa da sve shvati. Ne interesuje ih odgovornost, a onaj ko na njoj insistira neka je preuzme, ne zanima ih jer su oni odgovorni isključivo za svoju dobrobit koja ne trpi previše kompromisa i dogovora. Negiraju stvarnost koja traži adaptaciju i trud, ali lagano prihvataju onu koja navodno obećava, makar izgledala kao golub na grani. Izmišljaju i zamišljaju, ne dotičući i čuvajući išta postignuto jer to rapidno gubi na vrednosti. Ne posvećuju se, osim veoma lako nečem novom, što lako prelazi u staro, podjednako naporno i nedovoljno stimulišuće. Slatkorečivi su dok ne dobiju što žele, a onda postaju gorki jer je njihova bombona pojedena. Zanimljivo im je samo ono što nemaju ili što je teško ili potpuno nedostupno, a ono što imaju postaje trivijalno i polovno. Kritika ih izjeda, ljulja im samopouzdanje, saveti ih iritiraju, konverzacija koja vodi dijalogu i razmršavanju čvorova ljuti. Ne prihvataju ništa što se kosi sa njihovim mišljenjem i uvreženim stavom. Malodušnost prikrivaju navodnim interesovanjem, nezadovoljstvo velikim očekivanjima od drugih, tvrdoglavost povremenom popustljivošću, letargiju ignorisanjem tuđih pokušaja da se ona ukloni, sadizam nežnošću na kašičicu i prema svom varljivom raspoloženju. Ne trude se da priznaju svoje greške, niti ih vide u stvari, ali lako iznađu  tuđe. Traže oproštaj do koga im nije stalo, dok ne slegne prašina. Ne traže oproštaj jer im nije stalo a prašinu ignorišu. Igraju se tuđim poverenjem smatrajući ga večnim i zasluženim. Verbalno su grubi i seku poput mača. Potpuno svesno igraju igre u kojoj znaju ishod, jer u toj igri su unapred pobednici oni. Suparnika, a ne ravnopravno biće, tretiraju kao poraženog a da igra nije ni stigla do kraja. Jer oni tako mogu. Mogu da se povuku, mogu da pojedu piona, mogu da sravne sve na šahovskom polju obaranjem figura, mogu čak da predaju partiju ali se nikad neće osetiti poraženim. Dovoljno je da psihički razore, ubiju i odu. Krvi nema. Leša nema. Zločina nema. Naprsle psihe, duševne boli, ubijene pojmove, izneverene nade, slomljene verovatnoće ishoda ne postoje. Osoba na suprotnoj strani nikada nije bila na njihovoj, već samo izazivač njihovih uspavanih moći (slučajnih nemoći), kolateralna greška u njihovom traženju sreće koju ne umeju da dosegnu. Ne mogu, jer niti priznaju, niti prepoznaju sreću, ali su u formi da i tuđu unište, makar ne pretila ikakva opasnost da nesreća iskrsne.

U pamćenje mi je ostala urezana jedna anonimna priča. Žena je tražila savet psihologa. Nije znala šta da radi, kako dalje. Pisala je o tome kako njen suprug ima dva lica. Jedno za spoljni, drugo za svet iza njihovih vrata. U tom unutrašnjem svetu ona intelektualka je trpela strahovita verbalna poniženja njega intelektualca. Vučenja za kosu, neznatne modrice od štipanja i gušanja nisu toliko boleli koliko njegove reči koje su je ubijale delić po delić. Nazivao ju je svakojakim imenima, nije dopuštao da ikud ide i druži se, govorio joj je da je loša majka i žena, pljuvao, izvrtao njene priče, izmišljao da je nešto obećala a nije uradila. Bacao je stvari, besneo. Ako bi neko pozvonio na vrata ili došao od rodbine u goste, ili došao po nju na njeno radno mesto, obgrlio bi je oko ramena, ljubio i mazio pred svima i govorio o njoj sve najlepše. Pokušaj da objasni bliskima da tu nešto ozbiljno nije u redu, propao je. Nije joj verovao baš niko.  Smatrali su je srećnicom što ima tako pažljivog i dobrog muža koji je uvek raspoložen, brižan otac, dobar domaćin, uspešan poslovni čovek. Nagomilani očaj koji nije video rešenje, to je bila ona. Odgovor… ne sećam se tačno. Znam samo šta bih joj lično savetovala. Beži najdalje što možeš. Beži dok ne povratiš ljubav prema sebi ako uopšte više možeš. Beži dok ne naiđeš na nekog sa kim ćeš govoriti istim jezikom, stremiti istim ciljevima, voleti se i u dobru i u zlu,  koji te neće poniziti, lagati, obećavati neispunjivo, hirovito menjati, ismejavati tvoj ukus i misli. Beži i ne oprosti mu nikad. Beži i leči lagano svoje samopouzdanje i ponos, izvidaj svoje nevidljive rane. Beži ka normalnosti, čupaj se iz mraka. Beži i spašavaj se, čak i ako nisi bila idealno biće (jer takvo ne postoji), idealna žena, specijal kome je stremio taj nekultivisani, jezivi, dvolični gad. Poput mnogih koji su valjda rođeni da naprave štetu. I drugima. I sebi. Ali koga je za njih i briga? Nijedan nasilnik se nikada nije promenio, iako se možda primirio. To čak ne postoji ni u tragovima kao statistička greška. Njihovi “mirni” periodi, obećanja da će biti bolje, da oni umeju da vole ali ne umeju to da pokažu, da je moralo tako ili onako, notorna je laž. Ne umeju. Niti će umeti. Spadaće na sve gore, tražeći “bolje”, sami postajući još gori, jer bolje prirodno izmiče od zla.

Jedan takav je govorio: “Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja”. Kad je umro, njegov mozak su stavili u formalnin zarad ispitivanja. Otkriveno je da mu nedostaje tkzv. temeni operculum region ali da mu je neki donji režanj veći za 15% no što je normalno (ili uobičajeno). On mu je doneo genijalnost u matematici, pojačanu vizualnu sposobnost i slikovitost prikazivanja pokreta. Prisustvo preko 70% nekih glijalnih ćelija verovatno je doprineo da razvije teoriju o prisutnosti mase i energije koji zakrivljuju prostor i vreme, što utiče na put slobodnih čestica i svetlosti. On je izmislio formulu po kojoj je postao slavan, ali mu to nije pomoglo da bude dobar muž. Otac pogotovu. Ono stvorenje jednako njemu, Milevu, otperjao je sa decom u život pun neizvesnosti. Svoj je poboljšao zahvaljujući masi svoje psihičke energije koja nije trpela intelektualnu konkurenciju, porodične obaveze, prisustvo već izrađene žene koju je zamenio drugom. Teorija verovatnoće da je bio mali psihopata (ako je verovati pisanju dokonih Srba koji smatraju da je on svojoj ženi oteo slavu…nebitan deo), ovde sigurno radi. Možda su samo moždane ćelije krive. Ali nema dovoljno tegli koje bi mnoštva dokaza onih malih, neajnštajnovskih, običnih mozgova u našoj neposrednoj okolini, mogle da prikupe.

Psihopate nisu samo muškarci. Psihopate su i žene. Psihopate su roditelji koji ponižavaju krv svoje krvi i govore mu da je bolje da se nije ni rodilo. Ili da od njega nikada ništa neće biti. Ili da je krivo što im je omelo životne planove. Psihopate su predavači koji znaju za 4 a Bog za 5. Psihopate su vlasnici hiljade ruku koje im donose profit dok same jedva sastavljaju kraj s krajem. Psihopate su na čelima država koje se drugačije zovu bananama. Psihopate propagiraju religijske ratove. Psihopate mrze i muče otimače svojih kćeri i sinova. Psihopate kinje neomiljeni pol. Psihopate se kažu rađaju. Psihopate virtualno truju. Dodiruju ramenom u prolazu. Govore dobar dan. I čekaju svoj trenutak, da im uđeš u kazneni prostor.

Nekako samo treba znati, instinktivno, da prava osoba nikad neće uceniti. Niti lažno obećavati. Neće te mučiti makar pogrešio. Neće bežati jer je teško. Naprotiv. Ali za to je potrebno prepoznavanje. I ne samo obostrana ljubav, već i savest. I svest zrelog bića koje zna da se nosi sa životom prepunim iskušenja,  pa i neidealnim što mu se kao klip podmetnulo pod noge. Ali valjda izazovi to tako rade sami. Sapliću nejake, iskušavajući stepen psihopatnosti. U stvari, zar samo ime koje psihopata nosi, ne govori nešto – Psiha koja pati? A njegove žrtve su tu da mu patnju ublaže. Da posluže kao jastuk koji mogu da izboksuju i mirno zaspu na njemu kad se umore.

O, da… valjalo bi se sad popeti na početak teksta i prebrojati svoje tačke. Da vidimo da li smo pero ili teška psiho kategorija. HajpomoziBoze.

Samo sam-a

Srećne su. I same.

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće…

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe.

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu.

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima.

Ali… jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud – uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost.

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.
Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi.

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam…barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike… da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one “nesame”, što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:
Pričaju muž i žena:
– Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.
– Hajde, može, super ti je ta ideja.
– Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu – pogađaljka – Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.

P.P.S. Isto tako, znam… Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje.

Crna

Rupa, crna, duboka, uglavljena u realnost, ili paralelu.

Šta je crna rupa u stvari? U astronomiji, kako wikica kaže, to je objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od nje, uključujući i kvante svetlosti za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi, što utiče da posmatrani objekat deluje crno (otud i taj mračni naziv). Ajnštajnova teorija relativiteta crnu rupu doživljava kao mesto u kome je prostor – vreme beskonačno zakrivljeno. Priča se da su sve crne rupe opasne, počev od najveće iz naše galaksije (neka iz mog astronoastrolomskog polja delovanja – supermasivna rupetina Sagittarius A), ali da ni one manje nisu bezazlene. Upadne li se u tu malu naglavačke, glava će se deformisati a telo pretvoriti u dugačku špagetu. Druga verzija tvrdi da će dodir sa rupom značiti da ste jednom bili čovek, a potom šibica koja je sagorela u trenu.

Šta je realnost u stvari? Gnjavi me da ponovo pitam wikicu, ali pretpostavljam da je sa aspekta fizike u pitanju skup svih pojava koje se jednostavno mogu objasniti fizikom, tj. njenim formulama. Pošto o tome nemam (ni p od) pojma, odmah se bacam na multiverzum koji je veoma jednostavan za razumeti i obrazložiti. To je skup svih mogućih svemira koji paralelno postoje (uzimamo pretpostavku da je tako, verujemo duboko u to, ma sigurni smo), zajedno sa svim prostorima, vremenom, energijom i materijom koja se razmilela u više nivoa. Da to nije puka izmišljotina maštara, literature, naučno-fantastičnih filmova, sumnjala u sve i svašta, govori jedna činjenica koje se neki ozbiljni fizičari drže kao potencijalnog dokaza postojanja paralelnih svetova. U pitanju je tkzv. hladno mesto koje je u svemiru primećeno pre 15-ak godina. Smatra se da ono nije postalo tokom nastanka svemira (a inače o tome već sve znamo), već kao posledica sudara našeg sa drugim univerzumom, ili možda više njih. Kao neki ledeni čvor koji je teško razmrsiti. Centar svemira odakle se račvaju naši paralelni životi?

Ne, ovo je previše komplikovano. Zašto se sve ovo ne bi jednostavno prevelo u svakodnevni život? Da svako razume. Pa i ona, ja, koja o tome piše.

Crna rupa nije samo fizika. I hemija je. Matematika dakako. Astronomija sigurno. Ima nešto i istorijskog u tome. Geografskog takođe. I likovno ju je lako prikazati. Muzikom ju je pre 25 godina dotakao Soundgarden i sjajni Kris Kornel kroz melodiju Black Hole Sun. Filozofi o rupama, crnim pre svega, imaju mnogo toga da kažu. Biologija ih sigurno prepoznaje kao mesta odakle niču biljke. Književnost kao izvor svih mogućih ideja pretočenih u pisanu reč, ali i nestalih u prostoru i vremenu. Greškom. Ili namerno.

Crna rupa je mesto koga se većina plaši. Obično je dimenzija 100×200 cm. Duboka je najmanje 2m. Iz nje nema izlaska, a ulazi se iznenada ili namerno, pre ili posle, sam ili u društvu, bogato opremljen ili okovan običnim daskama, poneko bez ičega. Rupu najpre počastiš sobom a onda te zatrpaju da na tom mestu nekada u budućnosti izraste drvo. Greška je što je pokriju mermernom pločom, sa imenom i slikom kao dokazom tvoje odsutnosti. Tvoj izdanak ne može probiti kamen koga pobeđuje samo vreme. Ne kiša i sneg, već puko vreme. I izvesnost zaborava u najoptimističnijem roku od 25 godina. Osim onih iz aleje slavnih. Ali su i te rupe podjednako crne. A postoje i one manje, mada ne manje tamne. Veličine su 50×50 i u njih se spušta urna ili vaza u kojoj je smešten tvoj prah. Prašina tvog nekadašnjeg života merena gramima, bez obzira na pređašnju težinu tvog tela, duše i postupaka. I ona se greškom zatvara pločom. Ne možeš iznići ni kao cvet. A trava, korov, da li se računa?

Crna rupa je mesto koje svi vole. Različitih je veličina, oblika, i crnih nijansi. Duboka je najmanje toliko da je lepo smestiti se u nju, a najviše onoliko koliko je dovoljno da se vide rezultati boravka u njoj. Još uvek nije odlučeno ko u njoj više uživa. Onaj ko je ima, ili onaj ko je posećuje. Smatra se izvorom najvećih zadovoljstava, i najgorih patnji. Oni koji se njome koriste smatraju da osim upotrebne vrednosti ima i vrednost. Zahvaljujući takvom stavu obe strane, crnorupasti imalac nekada može jako lepo da živi, maksimalno dajući sve od sebe da naplati njeno korišćenje. Nekada je toliko velikodušna, da može da primi mnogo gostiju. Upotrebioci crnih rupa ne pitaju šta košta, ali se kao ljubitelji tog mesta lako preorjentišu i na druge crne rupe, tako da svaka crna rupa mora jako da vodi računa da zadrži svog korisnika ukoliko želi dugotrajnost vrednosti. A ne mora. Može i da neće. Iako poznavaoci stvari kažu da su zapravo sve crne rupe iste, mnogi u to ne veruju i uporno rade na istraživanju specifičnosti svake. Nekada se za onim stidljivim i lenjim obraćaju s visine govoreći im da nisu sapun i da se neće tako lako istrošiti, pa je najbolje da se ne štede i ne prenemažu. Svrha svake crne rupe je da da svoj doprinos, bilo u emotivnom, bilo u fzičkom pogledu. Nekada se to spoji i rodi se supernova. Naravno, ova crna rupa ima rok trajanja i kad dođe nevreme ide u penziju. Mada, ne odbija nežnosti i pod stare dane, i rado priziva stare dobre uspomene.

Crna rupa je područje koje ima svoje granice, himnu, zastavu i leglo. Ne mora da znači da je u blizini drugih crnih rupa, štaviše može biti okružena sivim i belim rupama kojima zavidi. U njoj vlada bezakonje, i diktator sa svitom istrebljivača. Hleba nema dovoljno ali ima igara. Mudraci iz te rupe beže, dovijaju se na svaki način da se iz nje iščupaju. Nemoćni i verujući u svetlost, koja naravno po zakonu fizike ne može da se odupre i pobegne iz rupe ali i ne svetli iznutra, ostaju u njenom zagrljaju zauvek, verujući da je to odraz najvećeg patriotizma, u čiju će grudu jednog dana položiti svoju odanost. Čini se da ova rupa, za razliku od ostalih, zaista nema dno, ali se jako dobro razume sa sličnim crnim rupama iako teži da se umeša u one s bojom, koje naravno ne podnose njeno prisustvo. Taman pomisliš da je mrak potpun, da je tama neprobojna, kad ono, tunel ide sve niže, do same suštine crnila. Potpaljivači fitilja povremeno puste neki zrak nade, okrenu prekidač pa blistavi luster obasja na tren. Puk već oslepljen, ne vidi od te brzine rasprostrte svetlosti pravu sliku ambisa, pa naviknut na napipavanje života u mraku, hropće i moli se da mu ponekad puste struju ili da ga bar puste na miru. U ovoj crnoj rupi vreme je, i prostor, zaista beskrajno zakrivljeno… iskrivljeno.

Ali šta je sve to naspram svih onih života koje mi zapravo u ovom istom momentu vodimo? Zar je tako teško shvatiti da smo mi u isto vreme i kraljevići i prosjaci. I muškarci i žene. I deca i odrasli. I životinje i biljke. Da letimo balonom, dok nam se istovremeno trza noga u REM fazi u krevetu. Da glođemo batak dok tamo negde vadimo školjke iz južnih mora. Da aranžiramo buket dok vozimo kran. Da nam operišu mozak dok projektujemo zgradu od 28 spratova. Da smo možda istovremeno na kamili, u metrou i podmornici. Da brstimo travu, šišamo se na ćelavo i krečimo stan. Da smo u jednom životu u zatvoru, a u drugom policajac koji čuva onog našeg prvog iza rešetaka. Da trošimo poslednji spermatozoid na matericu koja će nas za 9 meseci roditi. Da sam ja ti, ti ja. Da ja u stvari ovo uopšte ne pišem, nego samo pevam, i da će sutra ovaj tekst ostati zarobljen zauvek na potezu između R136a1 i Betelgeza.

Treba napomenuti da su crne rupe zanimljiva mesta koja na primer nemaju funkciju usisivača (ako se izuzme da privlače sve loše i da od najboljeg mogu da naprave najgore, pa ni da uvučenu svetlost nikad neće pustiti napolje). Stiven Hoking je tvrdio da radijacija ubija masu crne rupe dok je u potpunosti ne uništi, pa se postavlja pitanje da li je obogaćeni uranijum dovoljno jak da obogalji i ubije sve nepotrebne crne rupe. One su i proizvođači enormne energije, što dovodi do olakšavajućeg saznanja da bi neke u neko dogledno vreme mogle proizvesti gorivo za svemirske brodove i tako crnorupaši pobegnu u treću realnost. Postoji indicija da se crne rupe vremenom usporavaju. Usled jake sile gravitacije rupe, silna brzina se pretvori u skok u tačku bez povratka. U povratak bez.

A crne rupe u dušama? I glavama? U novčanicima? I srcima? Kolicne su? Koliko moćne i snažne? Koliko jake da u sebe uvuku sve i sve pretvore u ništa? Valjda to samo kvantne čestice znaju. I svi oni što se sa svojim rupama, i crnim i belim, lepo druže i ponose.

Vrtlogleto

Treća četvrtina 2018-godišnje utakmice je završena. Krajnji rezultat je i dalje neizvestan. U mrežu je nabijeno više (auto)golova od očekivanih, igrači već pokazuju vidljive znake umora i naprsle samodiscipline.  Uočljiv inat obećava da će protivnik zvani vreme morati da se osloni na neku dosad neviđenu strategiju. Da se zaustavi? Ubrza? Promeni trenera? Uvede rezerve? Crveni kartoni se i dalje štede za prave prestupe.  Sudija je podmićen. Ili ćorav na treće oko. Znojevi se slivaju niz savijene kičme. I niz zadrigle vratove. Toplotu je razneo ciklon jeseni. Oktobar se za stope lepi.

### Šta da kažem da ostaneš, i izbrišem bes, dok ljubiš me, ljubiš, a mrziš me. Bog zna šta srce mi oseća, samo s tobom sam pitoma, i tvojim rukama topiš moj led. Ti i ja smo savršen par (on nju mrzi a savršen su par, besna je a pitoma???)… Da li vas je hitnuo ovaj hit koji se po tjubu i klubovima od jula besomučno vrti? Da li znate da je pevačica koja recituje ovu elektrosklepanu pesmu i autorka ovih tužnih preemotivnih stihova? Da li vam je poznato da se u njima krije nešto autobiografskog, lično doživljenog, jedva preživljenog? Da li imate pojma da je u pitanju singlica, prvenčica, pesmica kćeri srpske majke? Prvorođeno “dete” budTreća četvrtina 2018-godišnje utakmice je završena. Krajnji rezultat je i dalje neizvestan. U mrežu je nabijeno više (auto)golova od očekivanih, igrači već pokazuju vidljive znake umora i naprsle samodiscipline.  Uočljiv inat obećava da će protivnik zvani vreme morati dauće psihološkinje, multitalentovane foto modelkinje, promoterke bundi, kučića i zuba, akademkinje herbafast akademije sa titulom herbafast lejdi. Da li je moguće da je tako mladu i lepu neko ikad mogao mrzeti?! A ona bežala od ljubavi. Strašno! Mislim da svi jedva čekamo da Anastasija snimi jedan lep mekećući duet sa svojom tvoriteljkom, sa mnogo optimističnijom porukom za sve verne pratioce i obožavaoce. I zasluženo dogura do miliončeta zaraženih bolešću gluposti koji je prate na instanTgramu duboko verujući da će i oni jednom postati originalna kopija srpske kopije američkog prekardašijanskog originala. Ti i ja… malo po malo. (p.s. i da se nikako ne sekiraju povodom pokušaja atentata dva nakazna auta na ugaoni kamen pevačicine kuće tokom ovog vikenda! temelj tvrđave je malo zaljuljan, ali se da popraviti. kriminalci će biti uhvaćeni u najkraćem roku i strogo kažnjeni zbog uznemiravanja javnosti i vlasnice toplog doma).

###Recite mi gde živite i reći ću vam ko ste! U Smrdiću? selogradiću blizu Bučića (ne Vučića!), tj. nadomak Žitorađe (tamo gde je rodilo mnogo žita a i gorespomenuta srpska kraljica majka pevačica), što je blizu…Ili možda u Ćelijama kome su komšije Veliki Kupci? A da niste žitelj Svinjareva? Ili Visibabac? Ili iz Obzira? Jeste? Dakle stanovnici sela čudnih imena raštrkanih po Srbiji. Lepo! Niste? Vi ste Beograđani pete generacije s vode? Pa zašto to ne kažete odmah, pobogu!? I uselili ste se pre dva meseca u svoju raskošnu rezidenciju beograda na wodi, pardon u belgrade waterfront residence? I imate terasu, lift, olimpijski bazent, teretanu, garažu, biciklodlagač, kupatilo sa dva lavaboa, klot belu kujnu, konsijerža (to je strani naziv za vrhunski sposobnog hotelskog slugu koji će sve vaše izmišljotine, besove, brljotine, neinformisanosti i nesposobnosti da pokrije i reši), pogled na reku, tvrđavu, i nedodirljivi jad i bedu u podnožju i dalekoj daljini? Komšija ste diplomatama, menadžerima, glumcima, pevačima, sposobnim preduzetnicima iz zemlje i dijaspore? To samo znači da imate mnogo para da sve to platite. I da ste elita. I da verovatno pričate engleski bez akcenta jer ćete se tako lakše dovikivati sa susedima iz budućih stambenih lepotica egzotičnih imena BW Aurore (to sigurno kupuju zvezdaši), BW Arkadije (utopisti…nadam se i plivači s obzirom na blizinu vode), BW Magnolije (botaničari), BW Parkvjua (poštovaoci parkova), BW Viste (astalabejbe), BW SentRegžiste (za preferatore najluksuza).  Priča se nešto da su oni ključevi koje ste dobili pri otvaranju bili lažni, tj. da su vam ih posle gašenja tv kamera oduzeli. Dok se ne dovrše svi oni bolničko sterilni hodnici,  podzemna skloništa, piste za helikoptere i paraglajding na vrhu, srebrne česme, pozlaćene kvake. Dotle čuvarkuće redovno pale svetla po spratovima i stanovima, da bi vas podsetili da tamo živite, dok vas mi ostaci  s gorčinom posmatramo iz svojih potleušica, straćara i mišjih rupa. A možda samo zavidni negiraju onu crvenu vrpcu što je pri svečanom otvaranju pukla od sreće na dvoje najavljujući novu svetlu eru za sve nas, gde god, kako god i kad god živeli.

###On je poslanik Socijaldemokratske partije. Osim lepog izgleda, izleta u medije gde se dokazao kao dobar voditelj poznatog kviza, završetka ozbiljnog fakulteta, karijere univerzitetskog profesora i skupštinskog poslanika, on ima i veoma “zanimljive” ideje. Toliko neobične da se graniče sa… lakojeocenitikako. Kako inače definisati njegov predlog o uvođenju nacionalne penzije za mlade talente? To što razume i podržava proverena dostignuća  mladih matematičara i ostalih uspešnih učesnika međunarodnih školskih naučnih takmičenja, za svaku je pohvalu. To što u njima vidi kamen temeljac obrazovnog i intelektualnog bastiona naše zemlje, razumljivo je. To da je mladim ljudima potrebno pružiti podršku i dati nadu, humano je. Ali smatrati da je obećanje i davanje nacionalnih penzija nekom ko ima (u nekom kontekstu uspešnih) 15 – 25 godina iza sebe, i život pun nebrojenih mogućnosti, puteva, opcija ispred sebe (da steknu još obimnije i kvalitetnije obrazovanje ali i radno iskustvo na mestima gde bi njihov rad bio cenjen i priznat), u zemlji koja nikom osim političkih poslušnika i na vreme (u dobro vreme) udenutim u sistem ne pruža nikakvu nadu za pristojan život (a i on je diskutabilan), i pri tom bez ijednog dana radnog staža, neoboriv predlog – Besmisleno je. I pre svega Glupo. Ako je država nešto dužna svojim građanima, to je obezbeđenje kvalitetnog obrazovanja, dobrih poslovnih mogućnosti, pristojnih plata, normalnog radnog vremena, sigurnog porodičnog okruženja, stabilnog životnog standarda, ohrabrujuće budućnosti, mirne starosti svima (ne samo odabranima). Nije obavezna na nacionalnu penziju koja živi tamo u nekoj budućnosti, nedohvatljiva poput onog goluba na grani, dok se do “vrabaca” sada jedva dobavlja i genije, i prosečno pametan, i netalentovan a ipak vredan. Niti da govori o penziji  države za koju ne postoji garancija da će uopšte postojati za par decenija kako sve naopako ide, dok ovi mladi “penzioneri” ne dođu na red da svoju troše. Ne u vreme kada je neizvesno da će i ovi sadašnji dobiti svoju davno stečenu. Ali zašto pa da ne…kad je mogu dobiti uvaženi tezgaroši svih fela, osvajači sportskih medalja i nesportskih raznoobraznih titula, valjda mogu i ovi mladunci. Makar na papiru. Kao obećanje. Kao kredit za već uloženi ali i budući trud njihovih umova ili mišića ako se ne “snađu”. Baueru Ivane, hoćeš li i ti jednu za idejnu inovativnost? Ili barem na ime svih onih odgovora koje si na kvizu i sam znao.

### Da li ste kojim slučajem žena? Ako jeste, da li ste možda majka? Ako jeste, da li ste možda friška mama? Ako jeste, da li ste osim svoje utrobe u kojoj je ona porasla, svojoj bebi nesebično dali i svoje mlečne žlezde iz koje će izvući ne samo svoju hranu, nego i vama njihovu svežinu i lepotu? Ako jeste, vi ste super roditelj, žena, biće koje ne brine prvenstveno o svom izgledu, već o psihičkim i telesnim potrebama svog deteta. Ako niste, onda ili te hrane jednostavno nema dovoljno pa će bebac biti gladan, te se morate poštapati drugim pomagalima, ili ste mala gadura koja ima dovoljno mleka ali ne da na sebe kad već može drugačije i lakše. Ako niste gad, nego ona super varijanta, sigurno ste bile u situaciji da se sa svojom gladnom bebom slučajno nađete van uobičajenog mesta za dojenje. Bebe nisu programirane da čekaju. Kod njih je kao kod muškaraca, sad ili odmah, pa ti sad odluči hoćeš li je pustiti da plače, urla, pravi scene ili ćeš utoliti njenu glad (dobro, preterala sam ovo za muškarce, tj. bebe, tj. nebitno, tj. svako ima različita iskustva). Tako se jedna strana mama našla u restoranu, i naravno materinski nežno odlučila da nahrani i svoje dete. Ogolila dojku, kad naišao neimenovani muškarac i zatražio da se pokrije. Očigledno, nije mogao podneti taj bludni čin (potekle mu bale jer je bio žedan? bradavica ga je pogledala u oči i izazvala mu ponos? mizoginist? etičar? čistunac?) Super mama je bez reči na to prebacila ešarpu preko svoje glave, i nastavila svoj posao. I ostavila veoma prijatan utisak na one koje su s odobravanjem (osim gadova koji su s gnušanjem posmatral/e/i to rastezanje ženstvenosti) propratile njenu odluku da svojoj bebi ugodi. Kad tako po nekima nemaš srama da se sakriješ poput životinje i okajaš u mraku svoje “prljave” nužnosti. Kad tako imaš hrabrosti da se na šaljiv način okreneš protiv tuposti u ljudima koje je neka sisa othranila, ali ne i zadojila razumom da izvitoperenost ne razume prirodni tok stvari. A da mu je super mama dala svoju na tanjiru, da se i on posluži? O užasi mogućih scenarija!

###Osim što se pre par meseci naš preCednik pozitivno izjasnio o svojim građanima nazvavši ih javno strašnim glupanima jer ne žele da daju svoj aerodrom sa uspešnim niskobudžetnim letovima pod kontrolu skoro propalog državnog avio prevoznika (što se  logično i desilo jer sila Boga ne moli), dokonim budalama sve one koji protestuju zbog cena goriva, i još obećao da će objaviti rat mafiji na ulicama (onu skrivenu po kućama, firmama, policiji, državnim jaslama, kanalizaciji nije spomenuo), povećati penzije kao nikad u istoriji, i da nema razloga za brigu kad se lepo premda ne idealno može živeti od 200 eura mesečno (posebno ovi u unutrašnjosti koji ćute i trpe to umeju, što znači da se sve može kad se hoće), dobili smo i obećanje da će u nekoj doglednoj budućnosti, na osnovu ozbiljnih ćaskanja u pauzama za ručak sa arapskim šeicima, Kinezima biti doturen predlog da se Srbija kao kineski poslovni partner podmetne sa svojom jeftinom radnom snagom za projekat proizvodnje letećih automobila. Pre svega toga ćemo im izvesti naše svinjske papke koji će kao sirovinu ili pojesti ili pretopiti u alat za jednokratnu upotrebu. U međuvremenu smo im poklonili Borski rudnik ali sačuvali 5000 radnih mesta koja će raditi za pola šake pirinča dnevno. No, da se vratimo na letelice na točkovima. Smatram da je to idealna šansa da prvi u Evropi, jer to radimo preko veze,  provozamo te prototipove, a onda i tipove. Tako ćemo smanjiti pritisak regularnih vozila na asfalt. Malo je nejasno kako bi se rešilo pitanje naplatnih rampi u vazduhu. I da li ta auta primaju komande samo na kineskom jeziku? I ko će nam izdavati dozvole za njihovu vožnju, Kinezi ili AMSS? A registracija i tehnički pregled? Da li je potrebno tražiti dozvolu preleta od aerodroma ili idu ispod uobičajene visine za vazduplohove? Hoće li Srbi moći da kupe te letelice na kredit, na rate? Toliko mnogo pitanja, ali je preCednik sigurno i o tome prozborio koju sa šeikom. Ali dok to ne dođe ili baš nekako u to vreme…

### Mi rešavamo problem metroa. Ideja nam je o tome na um pala pre tačno 60 godina. U međuvremenu su donošeni idejni projekti, iskopala se prva rupa, pa neke stepenice u tamno grotlo, pa postavljene šine, pa su tu neki nazadnjaci obećavali a ništa nisu radili, da bi naprednjaci konačno rekli – Dosta! Sa gradnjom krećemo tačno u ponoć na prelasku 2019-te u 20-tu. Jeste da je bivši gradonačelnik a sadašnji ministar Finansija Siniša mali tvrdio da se metroi nikada, ali baš nikada ne prave u gusto naseljenim delovima, ali šta je tu je, kad je već sve započeto, odradiće se. To što je u Londonu prvi metro napravljen pre 130 godina, verovatno bar 30 km dalje od samog grada, Moskovski i Pariski zaobilaze svoje gradove naokolo preče pa nekako sve kroz centar, Njujorški ide ko zna kojim prečicama, i to su sve izuzeci. Mi ćemo svoju specifičnost iskazati prokopom tunela ispod Save, tako da će naš metro ići pod vodom. Valjda će ispod svakog sedišta imati i po jedno ronilačko odelo za slučajeve otkazivanja mašine. Bez boca kiseonika naravno jer svako ko hoće iz starog u Novi Beograd metroom, moraće da ima položeni kurs držanja daha u trajanju od cirka 10 minuta. Ukoliko sve teče po planu, metro bi trebao biti konačno završen 32-og decembra 2xxx-te godine (slatka tajna!).

###Avgusta meseca je objavljena vest da je bivši predsednik države Nikolić Tomislav (čovek neznane diplome neznanih nauka neznanog datuma) rešio da ni za živu glavu ne napusti rezidenciju koju je okupirao dolaskom na svoju funkciju pre više godina. Funkciju nekako otpustio ali kuću ne da. Nakon svega, 80% predsedničke plate dok ne crkne, novi posao u vidu rukovodioca Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom (inače, odlično “komunicira” na kineskom i ruskom sa bajčetinskim naglaskom), 30-oro nestučnih članova tog izmišljenog i beskorisnog projekta sa ovejanim kriminalcima u redovima, sekretar, vozač, obezbeđenje, kućne pomoćnice, baštovani, lični lekari, diplomatski pasoši, i pride 800 kvadrata prostora da se baškare gospođa, sinovi, unuci, tašta i dragi stranački prijatelji, možda poneki zalutali Kinez i Putinova slika lično. On ne da, a oni ga pustili…da mu se nađe, u ime starih dobrih vremena i doprinosa stabilnosti mira u regionu. Čiča Tomina koliba je to.

###Šta radi prosečna penzionerka u Srbiji? 1) Čuva malene unuke, riba, pere, kuva ručak, pijačari, pije kafu sa drugim penzionerkama, gleda rijaliti; 2) Unuci su odrasli, sve navedeno, čita romane, prati vesti i omiljene serije, gleda rijaliti; 3) Sve od navedenog moguće, član je penzionerskog udruženja, putuje, gleda rijaliti; 4) Verovatno nešto od navedenog, možda gleda rijaliti, i kao i sve prethodne ima neku akutnu ili hroničnu bolest; 5) Ko zna šta sve od navedenog ili nešto potpuno nepoznato, ali ubija i kriminalce po ulicama. Ta peta, početkom septembra meseca, je pri punoj svesti i usplahirenoj pameti rešila da ovaj svet oslobodi od jedne propalice koja je ojadila silne ljude. I njenu porodicu. To što je malo nezgodno rešila lični problem olakšavši time i drugima, ostavilo je malo goru sliku o svemu načinjenom. Kad se više nije moglo drugačije, posegnulo se za pištoljem i kok u čelo. Jednog sunčanog dana, kada se niko nije nadao. Najmanje njegova najbliža porodica koja nije mogla da veruje da njihov otac i muž ima neprijatelje, najviše svi ostali koji više nisu znali kako da njegovom užasnom ponašanju stanu na kraj, kad već zakon nije hteo, a koji nije samo finansijski nego i telesno ugrozio mnogo ljudi na svom putu gradnje imperije. Jedan investitor manje. I mnogo upitnika u glavama istovrsnog šljama koje će sada povećati lično obezbeđenje i nastaviti po starom. Onako kako im zakon i dalje ništa ne može. Tj. Neće. Nadajmo se da će savesnih penzionerki, koje baš i nemaju šta više da izgube, i lenjih penzionera koji takođe gledaju rijalitije a nešto slabo imaju petlju da se petljaju sa oružjem, biti sve više. I da će bar oni uspeti da komadno fizički uklone sve one koji nasrću na običnog malog čoveka, kad već to ne rade oni što moraju. Upamtite – ne zamerajte se penzionerima! I uvek im ustajte u busu!

###Jednog bliskog dana mi ćemo biti nova Finska. Da, južnjačka temperamentna “Finska” obučena u odoru srpske bogate narodne tradicije koja osim finih jela, fine prirode, finog temperamenta, fine klime, finih ženskih ima i fine zamisli. Pametni ljudi uče od finijih, i mi ćemo za početak kao Finci opisno ocenjivati drugi jezik. Prvim jezikom baratamo ko matori, sa malim greškama u padežima i raznolikim akcentovanjem po regionima, ali je to to. Za drugi to više nećemo raditi brojevima, nego rečima. To će verovatno biti engleski koji ni nakon 12 godina školovanja ne znamo baš najbolje ali ako bi koristili opisni opis stepena usavršenosti, reklo bi se – snalažljivo, dopadljivo, upotrebljivo. Može biti i sve moderniji italijanski koji je lak kao pero. Ili francuski koji je dosadan sa onim zavrtanjem. Ili nemački koji je u poslednje vreme jako popularan i jako koristan. Ili kineski koji će se tek uvoditi jer ćemo morati da vozimo one njihove leteće aute i kopamo rudu na kineskom. Nebitno koji, ali profesori će opisati rečima ono čemu smo mi tuđim jezikom dali smisao. Kad završimo sa tim delom, kao Finci ćemo svoju decu slati biciklima u školu (napravićemo biciklističke staze rušeći postojeće objekte uz ulicu), svi udžbenici i pribor će biti besplatni (najpre u prestonici, a posle deceniju-dve i u unutrašnjosti), domaći će uzeti 15-30 minuta dnevno (imaće više vremena da pričaju sa roditeljima koji dolaze kasno uveče posle napornih 12 sati posla i ne mogu više fizički da stignu da im pomažu, natežu se s s njima, a i više vremena za ličnu socijalizaciju u virtualu), umesto ocena dobijaće se bodovi (kad nakupe mnogo bodova, mogli bi na primer da konkurišu za doktorat), deca će moći ako im ćufne da dođu u pidžami u školu i da jedu šta hoće (biraj povrće i voće kolko te volja, ali džanka nema), naučiće u školi da kuvaju, pletu, šiju, plaćaju račune (a ne da im kao nama do 30-te to rade majka i otac), neće smeti da pljuju i mlate nastavnike (ali respekt je uzajaman) pa će biti tuče među intelektualcima ko će u prosvetu. Naši mali Finci će postizati super rezultate na pisa testu na kome godinama zadnjače. Naša deca će sa osmehom ići u školu. Neće se bojati dilera droge, jačih i starijih učenika, vrlodobrog uspeha, nauke. Postaće neki novi ljudi. Jednog dana, kad nam sve postane fino.

###Nema više seksi odeće i veštačkih noktiju! Nema kratkih suknji i farmerki! Ovo je parlament! Ako je neko pomislio da su ove zabrane uvedene kod nas, debelo je pogrešio. U stvari, ne bi mogao da pogreši, osim ako veruje u donošenje i primenu zakona preko noći. Kakvi god oni bili. Reč je o Tanzaniji. Tanzanijci očigledno ne uvažavaju žensku slobodu i pravo da izraze svoj personaliti na svoj način. Zabranjuju nešto što gomila naših parlamentarki zdušno primenjuje. Osobito u poslednje vreme, gde je teško razlikovati da li su uvažene gospođe ministarske, delegati, sekretarke, poslanice, krenule u noćni klub, na privatni parti, kafanu, koncert, premijeru. Definitivno ne liče da su  krenule na posao jer takvi paket aranžmani sigurno ne podrazumevaju primetne slojeve pudera, jake karmine, “zadimljene” kapke, neprilične štikle, jarke boje, dopičnjake i izložene (ak)sisoare, silikonske dopune što izlaze i na uši. Ukoliko i imaju stiliste, a imaju ih, očigledno su preuzeti iz estradnog “establišmenta”. Kako diplome i funkcije podrazumevaju i malo samosvesti i respekta prema poziciji i instituciji kojoj se pripada, postavlja se pitanje, da li se smatra da se osim njih (diplome i funkcije), može nekako kupiti i ukus? Jok. Ne može. Ali može ogledalo. I savet prijatelja u vidu interneta, pa da se malo zađe po evropskim parlamentima i pogleda na šta liče koleginice. I da se malo smanji pritisak olovaka za oči i usne, karmina, senke, brašna po licu. Da se prouči dress code (ili što bi se reklo – pravilo oblačenja) u odgovarajućim prilikama. Da se nauči izbor i balans boja. Da se neke stvari produže, a neke skrate. Da se ne imitiraju blazirane karikature sa splavova, ekrana, uličnih štrafti koje su se razmnožile poput ogavnih vaški. Da se barem izgleda pristojno i lepo, ako je već sve ostalo glupo i nepopravljivo. Ali ne radi to po tom principu. Bliži smo nekadašnjoj Tanzaniji no što mislimo. Naravno, govorim o bruto nacionalnom dohotku.

I tako…napisah čini mi se svoj najduži ovogodošnji tekst. Uzelo je dosta vremena a da nije pokrilo ni milioniti delić burne svakodnevice poslednjih 90 dana. Uhvaćeni u mrežu (sopstvenih zabluda i grešaka), koprcamo se. I dalje nam govore da smo glupi. I mi im ne verujemo. I dalje nam govore da će sve biti bolje. I mi im verujemo. Još 3 meseca nade da se nije desila još jedna godina opštih i ličnih promašaja što nadglasiše pogotke. I još nešto volje da ovaj svet i svoj život zamaskiramo šminkom koja će prekriti sva bledila i modrice. Ruž boje zrele trešnje molim, da se utisne duboko…

Homo Homini Human

 

I šta kažete, Ministarstvo Prosvete je rešilo da uvede red u nered? Odrapiće prestupnike kaznama da će im brideti uši i pocrveneti im savest? Pa mislim stvarno… da li teroru, makar i  edukativnom iko može stati na put?! A sve to može mnogo nežnije, da ne boli, da ne iziskuje napor, i nameće uvijenu u oblandu pokornost.

Ona dolazi skockana u školu. Ima uredno nalakirane kandžice, iscrtane pijavice, najnovije topiće od laganih materijala, uske lonice sa rupama kao da je nedajbože iscepala neka džukela usput ali nije to je sad moderno, vruće i kratke šorciće kad podgreje dnevna i noćna zvezda, suknjicu od tri šake ispod pupka, namalano lice što je uzelo 30 minuta jutarnje toalete bez nepotrebnog pranja zuba, i 12 je do 18 godina starosti. Potpuno je eksterijerno spremna za čas, ali i da nakon predavanja produži na splav ili noćni klub. Karakondžule iz Ministarstva, ljubomorne na mladost i lepotu, smatraju da tako nepristojno odevene devojke ugrožavaju neatraktivni ženski profesorski personal a kod muškog, odraslog i vršnjačkog izazivaju pojačano lučenje žlezdi. E pa tako više neće moći.

On/Ona bacaju papire po učionici. Ponekad povraćaju prekomerno popijeno čokoladno mleko. Ili preobilni sendvič sa triheneloznom pljeskavicom iz školskog kioska. Iskašljavaju šlajm po podu, a u nedostatku rukava i slince. Blatnjave patike koje majka nije htela da im opere jer je baksuz, ostavljaju tragove a da su učinili zločin, oni iz kriminalističke bi ih zbog izdajničkih šara na gumama uhvatili za minut. Čistunci iz Ministarstva, kojima služavke čiste njihov sopstveni lom, smatraju da takvi aljkavi učenici mogu da rašire zarazne bolesti i poremete estetiku savršeno uređenih školskih prostorija. E pa tako više neće moći.

On/Ona je polomila tupu olovku svom drugu iz klupe. Iscepala njegovu ružnu svesku. Ušvrljala korice njegove kupusare. Njegovim šestarom pogodila broj devet ispisan na tabli u centar, što ga je od siline udara prepolovilo. Iscedila mu sve tempere u ranac. Policajci iz Ministarstva, koji ne pipaju tuđe stvari a svoj alat ne koriste bez preke potrebe, misle da je uništavanje drugarskog školskog pribora razlog slabijeg uspeha oštećenog. E pa tako više neće moći.

On/Ona imaju loš dan. Izgubio im tim na internet igrici. Devojka/Dečko žvalavi drugog. Matorci zakinuli kintu. Gađaju se noževima a njega promašuju. Složan porodični tim sa njim u opozitnoj jednini. Ne podnosi mutavog iz ćoška. Ona u prvoj klupi je neopisivo ružna. Nije popio pivo za doručak. Mrzi budućnost koja mu se plezi. Dosadno mu je do večnosti.  Kobci iz Ministarstva, koji su mirni do penzije, smatraju da su povišen ton, bacanje stolica, davljenje, pesničenje, šikaniranje, pljuskanje, izazovi kojima samo slabi popuštaju. E pa tako više neće moći.

On/Ona ne tolerišu. Peder ga nije pustio na čas na koji je kasnio samo 25 minuta. Debela krava ne shvata da su integrali nepotrebna stvar. Penzosi se i dalje dovlače na posao a ne znaju ni svoja imena. Ocenjuje se samo stoka za rasplod. Čas mora da traje koliko poluvreme u rukometu. Smorovi mu projektuju nebulozni život zaboravljajući da je ulica mesto za sticanje doktorata. Onaj ga mrzi. Ona ga ponižava. Oni su šaka jada. Gorile iz Ministarstva, koje čuvaju naoružane ćelave glavonje, veruju da se znanje od sile brani metodom. E pa tako više neće moći.

On/Ona konzumira. Pićence za opuštanje. Cigareta za pućkanje. Droga za letenje. Trezan ne shvata lepotu valjanja čovekolike svinje u promilima. Nepušač da bi mu dim prodrmao plućna krila i sinuse. Čist da nikad neće produbiti misli i emocije. Jeftino je. Dostupno. Kul i hot. Diferencira od bezlične ljudske kaše. Od nedodirnutih slatkim porocima.  Od slobode odlučivanja, uživanja, prepuštanja, pripadanja, izdizanja. Narkotičari iz Ministarstva, koji konzumiraju u tragovima, ubeđeni su da opijati traže iskustvo i zrelost. E pa tako više neće moći.

On/Ona završavaju školu. Ne bilo kako. Nikako nikako. Okolo brojevi koji guraju ljude u fijoke. Odredjuju im boju života. Možda biraju i muža ili ženu. Kvadraturu stana ili kalorije na tanjiru. Dužinu puteva koje će preći. Kovčeg od oraha ili kartona. Ionako se razred ne ponavlja, ali degradacija udara šamar. Postoji noć. Ili odrtaveli profesor koga je lako odvratiti od knjige pune cifara što plešu. Dovoljan je trenutak nepažnje. Olovka da se dopiše što fali. I pobedi nepravda koja zaboravlja da je pravda dostupna svima. Cepdilake iz Ministarstva, čije je nekadašnje brojčane neuspehe sadašnjost bogato nagradilia, tvrde da su sve ocene za djaka. E pa tako više neće moći.

On/Ona ne podrazumevaju. Jednakost ne postoji. Mišić, obrva, pramen kose, patika, telefon, sve je razlika. Bolje zaslužuje dokaz. Pokazati zube. I đon. Ako ima otpora i jačinu šake. Slabost ima obavezu da poklekne. Da se izvini. Da prede. Da moli. Da kaže hvala i da se pokupi s poda. Da tigar rastrgne antilopu ili joj pokloni bedan život. Osmatrači iz Ministarstva, koje ne proganja niko sa vladajućeg vrha prehrambene piramide, stručno procenjuje da je ravnopravnost ustavom zagarantovano pravo. E pa tako više neće moći.

Za 3 dana naša zemlja okreće novi list stare pravne knjige. Od 15-og septembra ove godine, nepristojno obučeni, aljkavi, naprasiti, agresivni, nevaspitani, pijani, opušeni i naduvani, nepošteni, i dokazane siledžije učenici i školarci, potpadaju pod nove kaznene mere koje će biti određene i sprovedene po pravilniku koje je donelo Ministarstvo Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Profesor više neće moći da kao do sad ikog za prestup tuče, lepi o zidove, verbalno ponižava, izlaže kukuruzu, koristi šibu, nunčaku, boksere. Sada će to sve lepim, na kulturan i civilizovan način. Novi pravilnik o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada ima vaspitnu a ne kaznenu ulogu, ima za cilj umanjenje ili otklanjanje načinjene štete, razvoj empatije i poštovanja prema okolini od strane prestupnika. Preduzete mere će biti stroge ali pravedne, sa psihološkog stanovišta nenasilne ali edukativne, sa ekonomskog stanovišta isplative i dugoročne, sa filozofskog čovečne i efikasne.

Tako će prema novim merama oni provokativno obučeni, prljavi i nemarni prema tuđim stvarima morati da očiste učionicu, prebrišu prašinu u biblioteci i trpezarijskim stolovima a oni pametniji mogu da urade i neke administrativne poslove (na primer da vode zapisnike sa nastavničkih veća, upisuju ocene za nastavnika tokom časa ili obračunaju plate zaposlenih).

Izazivači nemira, neprilagođeni nastavnom osoblju, opijatori i dopisivači željenih ocena bi mogli po predlogu da uporedo sa izricanjem vaspitne mere pomognu domaru (na primer, da zaključa sva vrata ili mu pridržavaju alat dok popravlja polomljene stolice), da počiste sneg (i još prave vesele sneškove oko škole), skupljaju lišće (i usput prave herbarijume za biologiju), farbaju ogradu školskog dvorišta (što da ne i automobile školskog osoblja prskalicama), ili pomažu u organizovanju određenih tribina (na primer vezanih za ušne infekcije mladih, prepoznavanje raznih vrsta droga s obzirom na ekspertski nivo, inkluziji nezainteresovanih roditelja u školske aktivnosti).

Oni što vole da tuku školske drugove, moraće nafajtanom da pomognu da ustane, uz prethodno pitanje da li to želi (ili da ga namlati još jednom zbog nepristojnosti ako pruženu ruku odbije), a ako mu ovaj to dozvoli (da mu pomogne, ne da ga opet tuče), da mu odnese ranac od škole do kuće (jer ga sigurno bole leđa od batina) i da zajedno rade domaći (što bi nastavnik sigurno zdušno podržao i oboje pozitivno nagradio).

Budući društveno-koristan rad će trajati od 15 do 45 minuta dnevno, par puta nedeljno, sve to zgurano u 2- 4 sedmice, a u akciju se uključuju i roditelji učenika (ukoliko pre toga ne obezglave razrednog, psihologa, direktora, načelnika školskog okruga koji ne može i ne sme da naređuje njihovom detetu da bude nečiji rob, a posebno ne sužanj glupave škole od koje niko koristi nije video).  U tom slučaju Pravilnik diže glas i roditelj dospeva u nezgodnu situaciju opomene, pa i poziva na sud koji uvek oslobađa one što zgrešaju prvi put i obećaju da neće više (a desi se i da država platiti odštetu za naneti bol i učinjenu sramotu). To bi za posledicu moglo imati i popravku poljuljane ocene iz vladanja učenika kome su podmetnuli strašne, nepravedne optužbe. A to znači da bi se sada sve predviđene kazne mogle prebaciti na profesorski kadar koji je slučajeve izmislio. Obavezno uz odbijanje narednih 24 mesečnih ličnih dohodaka koji će se pretočiti u džep ocrnjenog učenika.

Takav staložen, ljudski, pedagoški pristup svakako će odvratiti i najgoreg prestupnika od ideje da se nađe u situaciji da mora da, zbog banalnih grešaka, sebe ponižava nametnutim radnim zadacima koje ni njemu, ni roditeljima niko nije predočio kad se u školu upisivao (a obećano je znanje, kvalitetan nastavni kadar, mirisni novi udžbenici, puno petica, užina i igara). Divlji će postati pitomi, bahati mirni, provokativni smerni, bezobrazni kulturni, napeti opušteni. Roditelji neće više morati da uče potomke šta je dobro i zlo, niti da je pomoć ili doprinos okruženju prirodna stvar, niti da je poštovanje drugih uslov pristojnih međuljudskih odnosa, a rad napor koji održava ljudski duh i telo a ne kazna. Sistem će to rešiti Pravilnikom. I profesori više neće morati da pomoću psihoterapeuta i bromazepama brišu iz memorije dobačene ružne reči, pljuvačke i udarce, oštećeni drugarice i drugovi će imati povremene nosače svojih tereta na leđima, niko neće biti seksualno insinuiran, mentalno provociran, fizički prepadan. Ako i bude, tu je sneg, lišće, ograda. Pa ko sme, neka samo proba da rizikuje!

Restorativna disciplina će novim pravilnikom neiživljenu ili tek nestašnu mladež naučiti da voli i poštuje bližnjeg svog. Roditelje će opomenuti da za svoju mladunčad treba da izginu, pa i završe pred sudom ako treba. Nastavnike će obrazovati da je korbač ipak izašao iz pakla i da im ne pada ni na pamet ideja o njegovoj upotrebi jer lepa reč i najgoreg u dobro pretvara. Društvo će biti spremno na sprovođenje restorativne pravde koja će opomenama, blagim pristupom, razumevanjem i blagoslovom kriminalni krem pretvoriti u slatku pobedu.

A da sam ja tamo neki kadar, to bi malo ovako išlo:

Za neprimereno odevanje bi dobilo kaznu da nosi prteni džak od glave do pete celu školsku godinu a roditelji plate 100 iljadarki jer tolerišu prostačku (ne neprimerenu) odevnu varijantu za školu. (I da potpiše unosan ugovor za estradu nakon punoletstva).
Za prljanje učionice radna akcija i počinioca, i najuže porodice u trajanju od mesec dana svaki dan posle časova. (I da se kasnije zaposli u oblasti kulinarstva ili održavanja čistoće u bolnicama).
Za uništavanje školskog pribora druga, drugu bi nadoknadio pribor, i kupio mu knjige i garderobu za narednu školsku godinu. (Kad ojača odvojiti fabriku pod stečajem i prepisati mu vlasništvo).
Za nasilje u školi, izbacivanje iz obične i teranje u specijalnu školu u trajanju od godinu dana a sve pod 24-nim nadzorom bez prava odlaska kući dok ne istekne period. ( Specijalizovati ga za posao bodigarda).
Za vređanje nastavnika javno izvinjenje pred celim nastavničkim kolektivom, i svim učenicima svih odeljenja svih razreda, na tv-u, a specijalno i na instagramu i tviteru. Kazna roditeljima od 200.000 dinara. (Obećati mu posao u Vladi ili Skupštini).
Za pušenje u zatvorenom, radnom ili odmornom prostoru, da pojede 3 pakle cigareta pred direktorom i razrednim starešinom uz prisustvo dežurnog lekara. Kazna od 50.000 dinara. Za ponovljeni prekršaj sve isto, kazna 75.000. (Uposliti ga u duvanskoj industriji u marketingu).
Za alkohol ga naterati da popije za 30 minuta 1 litar votke uz prisustvo dežurnog lekara, isprati mu stomak. Kazna 150.000 dinara. Ponovljeni prekršaj uvećava količinu kaznenog alkohola i sumu za novih 50.000. (Obezbediti mu kad završi školu posao degustatora pića po sajmovima ili bartendera u elitnim hotelima ili bircuzima).
Za konzumaciju droge, oterati u Lazu i zatvoriti na godinu dana bez izlaska na čist vazduh. Za preprodaju u zatvor u trajanju od 25 godina i to sa odraslima, i na tucanje kamena. (Posle može da postane instalater asfalta ili vlasnik firme za izradu spomenika).
Za dopisivanje ocena u dnevnik anulirati mu sve ocene iz prethodnih razreda i poslati na ponovno polaganje uz zabranu da završi išta više od osnovne škole i uposliti na đubrišnoj deponiji na 10 godina. ( Diplomatija ili ministarstvo po izboru).
Za svaki ponovljeni prekršaj roditelji trebaju da uplate dodatnih 100.000 na pređašnju sumu. U slučaju odbijanja saradnje, roditelju oduzeti prestupnika i pokloniti ga onom ko ga hoće, roditelja u zatvor na godinu dana sa radom u rudniku i dugom od stotinu iljadarki evara (sve na ime bezumnosti, greške prirode što je otac ili majka, pokvarenog karaktera i osionosti). Pređoh na evre jer strana valuta zvuči svetskije. I dodadoh ono u zagradama jer mladoj osobi treba ne samo znanje nego i obezbeđen posao koji mu leži i u kome će se savršeno snaći. U stvari, ono u zagradama ne važi ali deluje interesantno.

Ali mene nece da zaposle u Ministarstvu,  zbog frljanja ovolikim hiljadarkama i torturom koju prosečan čovek ne može da podnese, tako da će ovih 15-45 minuta “kažnjavanja” biti blagorodniji i prijatniji mladim, nestašnim prestupnicima koji nisu mislili ništa loše ali se omaklo. Oh, da ja nisam inkarnacija Himlera? Hitlera već imamo. I zakone. I pravilnike.  Nedostaje samo razum da se stvari nazovu pravim imenom i reše na prigodne načine. Na kazne su mnogi otporni. Na finansijski udar većma sluđeni premda mnogi ležerni. Ali nekako… treba da boli. Baš onako resko i jako. Toliko, da se spreči odrastanje tih nevoljnika u neke nove promašaje čije nas čelične šape sve više stežu. I ubijaju nam nadu da će nekada ipak sve biti dobro. Molbe i lepe reči ne leče bolesti. A humanost je validan lek za znadežne.

A ove matore što im ni godine nisu pomogle da postanu Ljudi? Ali su postali uvaženi profesori, advokati, lekari, sudije, političari, klovnovi? I smišljaju i priređuju nam idealne recepte za život i rešenja u koja sami ne veruju? Možda su ih niske i visoke čkole zlostavljale?! Ili pakleni roditelji. O! Nije valjda…

Ali lepo Biblija kaže: Ne sudi, da ti ne bi bilo sudjeno, jer kakvom merom meriš – meriće ti se. Evo ćutim! (iako nabrbljah za tuce). I ostavljam Pravilu da Nepravilno ispravi.

Vreće pune …..

 

“Naučio sam da tražim svoju sreću tako što sam ograničio svoje želje, pre nego da sam pokušavao da ih zadovoljim.“

“Vidite, ključ sreće nije u traganju za nečim većim, već u razvijanju mogućnosti za uživanje u malim stvarima.“

“Sreća je osećaj da se moć povećava – da je otpor prevaziđen.“

Ovo su izgovorili veliki ljudi (ne znam koliko su bili visoki i teški, ali su titule bitnih stekli svojim razmišljanjima o životu), neki čija će se imena i ideje provlačiti ko zna koliko dugo kroz istoriju civilizacije i filozofske misli.

Da li je gustina, oblik, broj želja zaista uslov za ne/ostvarenje lične sreće? Da li je njihovo mahnitanje, preterivanje, sluđivanje razuma pritiskom emocija i fizičkih potreba preduslov razočarenja i dozivanja nesreće?  Za mene je postojanje želja oduvek značilo titranje života, izazov koji s naporom ali dobrovoljnim trudom i osnaženom voljom treba doseći, besanost ali otpor letargiji, silu koja podilazi strastima ali ih zbog dobrog (zaboravljam da ima i izvitoperenih) raspiruje,  isterivanje sjaja nečega izbledelog, ubijanje imitacija i rađanje originala. Želja je za mene oduvek bila motiv koji budi. Nemirni spokoj.  Makar i neostvarena, to je impuls koji pomera život. A kad ona prestane da pulsira,  čovek nestaje. Zato Džone Stjuarte Milu, ja se ne bih tek tako odricala želja. I sve dok postoji makar jedna,  Ja će disati. Dok se ne načne trenutak ispunjenja želje Onog ko odluči drugačije.

Pojesti omiljeni kolač, i još jedan, još dva, još 10 – o da, to je mala stvar.  Kupiti željenu knjigu i dopuniti svoje papirno carstvo, videti dugo odsutnog dragog prijatelja, ušuškati se ispod ćebeta sa milim bićem, posetiti zemlju koju odavno želiš, razgovarati sa mudrim ljudima, dobiti i poslušati savet roditelja, otići na izlet, maziti životinju, poljubiti dete, držati čvrsto nečiju ruku, dati rame i sve svoje za oslonac, spremiti novo jelo, pozvati goste, otpevati celu pesmu, izručiti čestitke, odigrati vruć ples, pomoći nemoćnom da savlada prepreku, imati hobi, ne izgubiti savest, verovati u sutra, obećati ispunjivo, sprečiti tugu, pobeći od gladnih bilo čijih emocija, otplakati neuspeh, spavati mirno, pokloniti svoje vreme nekome, imati poverenja, nositi zajedničke terete, slušati bez reči, pomoći bez ljutnje, odgurnuti jad, slediti šum razuma, ubiti bezvredno… o da, to su te male stvari. A zapravo ogromne. Nekada nedostupne. Pojedincima nedostižne poput holivudske zvezde utisnute u trotoar, ili naslovne strane sa koje se ogoljen do kostiju ne skidaš, ili neprebrojivog novca u nekom trezoru, ili besmrtnosti kojoj niko nije uleteo u naručje, mada je Sokratu koji je govoreći o uživanju u malim stvarima kao uslovu sreće to uspelo. Iako on nije preživeo, njegova misao jeste. A to što smo skloni da ginemo za i zbog “velikih” stvari koje nisu ove male? Prokletstvo malih ljudi kojima je veličina oduvek bila bitna.

Kada bi pitali kraljeve, careve, predsednike, upravnike, direktore, vlasnike, očeve nacija i porodica, država i novčanika, svačega i nečega, da li su u svojoj moći srećni, bi li  njihovim odgovorima Niče koji se bori sa otporom u svom stavu o sreći bio srećan? Da li bi njegov nadčovek, otrgnut od banalnog materijalizma, svestan trivijalnosti svakodnevice, uzdignut nad užicima (onim malim, dovoljnim? da čovek iz kreveta ustane i bori se?), bio srećan?  Da li je on sam, svestan slabosti običnih ljudi, sa pronađenim načinom dosezanja sreće koja se meri povećanjem moći, u svojoj usamljenosti koja ga je tištala, bio srećan? I dokle moć ima tu moć? Kao da je fizička i psihička snaga neprekidna energija, a pobeda isključivo rezultat osvojene moći. Istina, donekle je, ali šta posle, kada se slomi otpor i moć uzdigne na tron? Hoće li srećni balon pući? Svet niti je crno beo. Niti sastavljen od pluseva koji se pretvaraju u krstače ispod kojih sahranjene leže umorene sreće. Ili pak nesreće koje je oterala moć.

 

Kako matematičari vide sreću?

Za nekog ko je sa matematikom u celoživotnoj zavadi, ova formula ne znači ništa. Ako bih pogledala puškicu i videla da su CRs – trenutne nagrade izražene u engleskim funtama (ovu enigmu su postavili Londoneri), EVs – očekivane vrednosti u kockanju, tj. srednja vrednost dva moguća ishoda, RPEs – greške u predviđanju nagrada, razlika između ishoda i EV; t – broj pokušaja klađenja, ω0 – konstanta, ω1, ω2, ω3 – odgovarajući koeficijenti uz sume parametara, 0<γ<1 – faktor zaboravljanja koji obezbeđuje da poslednji događaji imaju veći uticaj na količinu sreće od prethodnih – opet bih blenula u šarena vrata. Ako bi mi neko rekao da su naučnici obavili eksperiment nad 26 osoba koje su trebale da izvrše neki zadatak više puta, koji im je dodeljivan u zavisnosti od toga da li žele da igraju za novac na sigurno ili da rizikuju, i da nakon svakog pokušaja, na skali od 1 do 10, ocene koliko su zadovoljni, ni to mi ne bi ništa značilo. Istraživačima jeste jer su oni posmatrali reakcije mozgova ispitanika pomoću magnetne rezonance i sabrali dopamine, neurone i ostale kerefeke koje su otkrile nivoe njihove sreće. Gospodin Niče je u ovom eksperimentu pokazao da je u pravu – ključnu ulogu u određivanju trenutne sreće imalo je očekivanje i ostvareni uspeh učesnika. Igrači su se osećali najbolje kada su dobijali sume kojima su se najviše nadali, dok je nivo sreće bio manji kada su dobijali manje ili ništa. Gospodin Sartr je pogrešio jer je verovao da su ljudi sposobni da shvate da je samo biti deo eksperimenta dovoljan razlog za sreću, ali naravno i nije pogrešio jer je verovao da se ta mogućnost može razviti. Mil u ovom istraživanju nema šta da traži jer po njemu srećnik ne bi ni poželeo da se kocka. Kasnije je ova formula iskorišćena još na 18.000 ljudi koji su igrali neku telefonsku igricu, The Great Brain Experiment, koja se pokazala pouzdanom u proučavanju ljudskog ponašanja. Dobijeni rezultati su umnogome odgovarali prognozi formule, što je pak dovelo do zaključka da je moguće predvideti promenu raspoloženja ljudi usled raznih događaja čime bi vlade zemalja mogle uticati na sreću svog stanovništva.  A neke to zaista i čine.  Ili se barem trude.

Jedna malena južnoazijska, budistička zemlja po imenu Butan toliko brine o sreći svojih stanovnika da je uspostavila Ministarstvo sreće, i uvek pri popisu stanovništva postavlja pitanje da li je popisan srećan ili popišan (pardon, nesrećan). Kako bi se osećaj sreće pospešio, oni ne seku svoje šume, ne love životinje, jako brinu o prirodi, smatrajući da je to najveće blago koje se može ostaviti potomstvu. Bruto nacionalna sreća meri se sa svega 9 % nesrećnih, 35% veoma srećnih a ostali su oni čija prosečna Sukha čeka neke bolje dane.

Indija koja ima sumornu statistiku depresije dece između 13 i 15 godina (svako četvrto dete boluje), rešila je da uvede časove o sreći, čime bi se pomoglo prevazilaženju vidljivih emocionalnih problema mladih. Valjda će ih tu naučiti da razgovaraju o vrednosti ljudskog života i međuljudskih odnosa, premda nije sigurno da će uspeti da iskorene užasne slike zlostavljanja žena, zloupotrebe maloletnika, sveopšte bede i labavih zakona za prestupnike. Svakodnevna 45-minutna sreća u klupama, ipak ne sluti na sunčanu budućnost. Za to je potrebno mnogo više. Dana, godina, decenija…vekova?

Kada su pitali Dance koji žive u truloj zemlji Danskoj zašto su toliko neobjašnjivo srećni (priča se da drže evropsku a možda i svetsku titulu), oni izjaviše da je za sreću dovoljan hige. Ne, to nije pivo, ne kusa se, ne obuva i ne oblači. Hige iliti hygge je stav da svaki slobodan tren učiniš opuštenim i prijatnim.  Takodje da svaki neslobodan trenutak bude prijazan i neopterećujuć (otud normalno radno vreme, normalna radna mesta, normalne plate, normalni godišnji odmor, normalno nenasilno i kulturno ponašanje, normalni brakovi i normalni razvodi, normalno prirodno okružnje, normalna projekcija budućnosti. U njoj se ne postavlja pitanje uzajamnog poverenja ili neverovanja državi. Sreća je sakrivena u spokojstvu. I pripadanju nečemu. I volji da se sačuva sve ono što već postoji, ali i da se nešto novo stvori. Jeste da Dansku prska dosadna kiša, ali ljudi kocke šećera nisu.

Da svet uporno traži načine postizanja i deljenja sreće, pokazuju i srećni a nesebični Šveđani koji su napravili inteligentnu četkicu za zube koja pruža emotivnu podršku. Gurnete to čudovište u usta i ono odmah zna da li ste pod stresom, emotivno preosetljivi, verni, higijenski zapušteni, trezvenjak. S pomoću veštačke inteligencije, proučiće sastav vaše pljuvačke i videti da li je nervozno gutate, slinite nad i za nekim, da li se ljubakate sa nezvaničnim, slučajnim ili samo poznatim partnerima, da li uopšte redovno perete zube ili ste pijani kao čep.  Za svako od stanja daće vam audio savet – Ne brini, Budi čvrst, Ne budi nevaljao, Smrdi ti, Ne loči. Sve uz crvenu lampicu i mnoštvo sličnih prijemčivih saveta na koji savestan posednik oralne aparature neće zažmureti. Najpre zato što veruje savremenim tehnologijama, a potom i što je svestan da je emocionalno i fizičko zdravlje glavni preduslov njegove sreće. Pored naravno državne aparature koja postoji da bi odgovorno sve to poduprla.

A mi? Hoćemo li da uvezemo kontigent od par miliona četkica koje će se preventivno izboriti za duševni mir stanovnika jedne tužne balkanske zemlje, iako su silnim vilicama potrebniji novi zubi jer su stare odnele zle vile? Da li ćemo oformiti Ministarstvo bezbrižnosti sa najsrećnijim ministrom na čelu? Kupiti nešto plodne severnjačke kiše u zamenu za nešto južnog sunca? Možda uposliti nastavnike koji će decu od malena učiti da sreća ne stanuje negde drugde? Istetovirati formulu sreće u pasošima, ličnim kartama i nadlanicama rodoljuba? Bezrezervno verovati predvodniku stada koji zna šta je njegovim ovcama potrebno? Oteti sreću od onih koji je imaju previše i zaključati da potraje što duže? Prognati depresivne i ljute zbog sudbine neshvaćenih? Tešiti se da je toliko istinske nesreće svuda da je bezočno tvrditi da je sreća ipak pripala nekom drugom? Nagutati se pilula sreće što rađaju raznobojnu dugu? Zakopati duboko sav jed i tugu? Pobeći ipak u daleke cvetne aleje? Spustiti glavu i čekati srećnu presudu? Naučiti iz duboke misli Lao Cea da je depresija posledica življenja u prošlosti, anksioznost bavljenja budućnošću a mir rezultanta bivanja u sadašnjosti? Ili da je Seneka u pravu kada tvrdi da je mudar čovek zadovoljan svojom sudbinom, kakva god da je ? Ili se pokoriti Torou koji kaže da je  sreća kao leptir, koji što ga više juriš, više će te izbegavati, ali ako usmeriš pažnju na druge stvari, on će doći i sesti na tvoje rame (ha, ja sam jednom doživela da mi leptir sam sleti na dlan i odsanja jedan kratak san… da li je to bio simboličan dodir sreće sa kojom sam razmenila rečite nežnosti?)? Ili ne pokrasti nijednu tuđu misao o sreći nego pronaći i odživeti svoju? I ako uspe, patentirati i prodati za milion poluga zlata.

Zna li iko koliko je (poluga) sreća teška? I ako savlada i obori slabiće hoće li je država konfiskovati i podeliti siromašnima? Može li se uopšte podneti previše sreće? One kada si toliko nasmejan, opušten i miran sa svim onim što je bilo i što će tek biti? Može. Ali tolike i takve iz vreće neće.

No, šta sa falsifikatima sreće koje je moguće kupiti od šanera i na buvljacima privida? Iskoristiti i preprodati, naravno. A da li je mali čovek dovoljno pametan da bez filozofije i matematike išta od svega shvati? Nije, jer ne postoji išta na ovom svetu što se može izmeriti i razumeti. Šta uraditi sreći koja ubija i ubicama sreće? O tome ovde i neki drugi put…