Internet

Ukradi me

Zamislite jedan sasvim običan dan. I u tom danu sasvim uobičajen redosled pro(e)življavanja – protezanje, oklevanje da se ustane, ustanak, doručak, u tehnička pomagala ulazak kako bi se propratila dnevna situacija koja je redovno gora nego jucerašnja a bolja nego sutrašnja, bacanje na domaće zadatke od kojih neki mogu da se ostave za neko prekosutra a većina trebala da se završi još prekjuče, onda opet bacanje u paukovu mrežu virtualnosti koja nudi sićušne golicave senzacije ali uglavnom ništa od senzacionalnosti. I u tom nehajnom u-logu, najednom, kao čupavac iz kutije iskoči pravougaonik na kome piše:

Please Change Your Name
It looks like the name on your Facebook account may not be your authentic name. We ask everyone to use the name they go by in real life so friends know who they’re connecting with.
What names are allowed on Facebook?
If this is the name you use in your everyday life, we would like to work with you to verify the name that best represents your identity. We accept a number of documents to allow you to verify your everyday name.

U šoku iznebuha shvataš da si na listi za odstrel, da si zapravo razotkriveni kriminalac, potencijalni zlostavljač ili ubica (makar insekti bili u pitanju jer ti je jedino taj zločin blizak, ali se ovakvim razvojem dogadjaja neko u stvari pod sumnju stavlja tvoju psihičku stabilnost) jer – na društvenoj mreži, gde je inače sve „regularno i prefinjeno“, nisi stavio svoje pravo ime nego neko levo, i to zato što se verovatno kriješ i spremaš da digneš planetu ili bar državni vrh u vazduh, iako te baš po tom levom prepoznaju svi oni koji su ti na listi prijatelja. To levačko je vremenom naravno postalo tvoj zaštitni znak, dok ti pravo ime u stvari uglavnom svi znaju a ko ne, njega i ne zanima.

Reći ce neko – a zašto se kriti i praviti nepravim, ne biti ono što jesi tj. jesi ono što nisi? Rekla bih jednostavno – ja uvek jesam ono što sam, osim što nisam imenom kako sam i to sve zbog sira i vojne muzike, onog sa rupama uz vojnički marš. Možda zato što tako volim, iako svoje rodjeno ime obožavam. Možda zato što je moje pravo da sada sama sebi kumujem a pri tom tim imenom nikog ne ponižavam ili ugrožavam. Svojim profilom i profilnim slikama još manje. Svojim pisanjem tek. Teško skupljenim fotosima i godinama punjenim albumima nikad. Notes-ovima koji su izlazili iz emocionalnih trenutaka odmah na ekran a ne izvučeni iz hard diska pa time ostali nigde zabeleženi osim tu na licu mesta, bez izuzetka bezazlenih.

Reći će neko – Ko te ter’o, za rukav te niko vuk’o! Rekla bih jednostavno – pravila se daju poštovati ali ne uz dvostruke aršine. Možda su tu i da se krše ali sa razlozima ne tako plitkim kao moj od milja i ljubavi ka igri reči, a ima ih i to veoma ozbiljnih, i o njima valja dobro razmisliti a ne pomisliti na virtualnog bombaša samoubicu koji će razneti ne-društvenu mrežu.
A u stvari, nadje se neko, previše obuzet tudjim a nikako svojim životom i iz inata prijavi (teško da će u ovako lahornom slučaju to uraditi iz straha jer je za to potrebno imati jake dokaze osim neautentičnog imena) jer mu smeta taj tvoj čudni identitet i način prezentovanja. Jedino tako neko od Glavatih pored silnih Miki Mausa i Tutankamona koji deluju poprilično izvorno i nesumnji(ča)vo originalno može da se usredsredi na tvoje sasvim prosečno ime i zatraži da se skineš do gole kože. Jedino tako neko iz male ili velike ljudske pakosti uspe da spreči da išta od svojih stvari na vreme skloniš, spaseš, uzmeš nazad k sebi, jer ovakvom blokadom dok se „slučaj“ ne reši ne možeš ništa osim da nekim dokazom sebe drugima i sebi vratiš. Oni će ti velikodušno ponuditi da li želiš da na uvid pružiš pasoš, ličnu kartu, vozačku dozvolu, izvod iz matične knjige rođenih, može i venčani list, lično ili osiguranje auta, zelenu ili permanent resident kartu ako si privremeni državni uljez, a može i članska karta biblioteke, kreditna kartica, tranzitna kartica, bankovni ili platni izveštaj, školska knjižica, račun za struju ili vodu, pretplata za novine, professional ID, ili obična koverta sa imenom i adresom, ali u paketu moraju biti prava fotografija , realno ime i prezime, i nelažirani datum rodjenja. Lepo nakačiš odabrano, pošalješ na neznanu adresu koju je možda i lako pogoditi ako dobro razmisliš, pa kad nadležni procenjivač(i) tvog lika i nedela sve to poklope sa svojim potrebama, ti dobiješ svoju virtualnu stvarnost nazad. Ali ko zna, možda ih mnogo naljutis i ne odgovaraš traženim zahtevima, ili im se ne dopada tvoja faca, pa te izbrišu s fejsa fejsa! Ubedljivo najlepši deo je da se pre konačne odluke svečano zakunu da će:
Your ID will be stored securely while we resolve your issue.

Aha… i u kom „karantinu“ će završiti moji podaci, kome će dopasti moj identitet? A nekom mora ukoliko me već neko virtuelno ubije, tj. ne vrati profil i kaže – evo Ti, ovo si sad stvarni Ti i od sebe nećeš pobeći a veruj, ni od nas nikad više. U protivnom ću do kraja života sumnjati da sam se nepitana klonirala, da postojim negde još na ovom svetu, sa slikom i datim originalnim podacima, pa ću se negde možda slučajno i sresti, i da ja sad zapravo mogu da budem bilo ko, jer nije ni važno…samo da nadjem nova dokumenta i konačno postanem ono što sam umislila da jesam, tj čist original falsifikata.
I samo jedno pitanje – ko je u stvari nadležan za hvatanje potkazivača koji sigurno kriju mnogo veće tajne od potkazanih, ko je nadležan za hvatanje onog ko je smislio ideju takvog razotkrivanja bezazlenih identiteta koji se iz nekog razloga ne vraćaju dok pedofilija, pornografija i niskoudaračka politika slobodno teče, ko je nadležan da kazni kažnjivo a nenadležan da zadire u privatnost i izaziva nespokojstvo, sumnju, pa i strah. Ko pomaže da se olako izgubiš i nikada ne nađeš, ko odmaže da veruješ u pozitivnost mesta koje masovno povezuje ljude?
Jedno je sigurno – Vi nikada nećete biti Tajna. I ne čudite se ako vam jednog dana ukradu i misli…ako već nisu.

(Avgust 2015)

Mantili u pixelima

Image

Da li vam se ikada desilo da vas, na putu od-do, u zatvorenom prostoru poput autobusa ili tramvaja bez obzira na prenatrpanost putnicima, ili otvorenom prostoru poput ulica, parkova na usamljenim stazama, ošine neprijatna slika individue u nepristojnoj pozi? Ne mislim na stajanje na jednoj nozi, već na njegov pokušaj ogoljavanja tela, prislanjanja na druge, nudjenja izazova koje obično kod nenaviknutih i iznenadjenih situacijom, izazove šok a potom i gadjenje? Kada neko smogne hrabrost da tu svoju ludost izvede na javnom mestu, onda se čovek zapita šta se u glavi takvih dešava. Verovatno ništa jer da nešto postoji, makar u obliku pristojnosti i savesti, razuma i ljudskosti, do toga ne bi ni došlo. Još treba biti spokojan što se u većini slučajeva završi na tome. Medjutim, spokojstvo svake vrste je uglavnom stvar pomirenosti sa nečim, usvojenom navikom da se ne talasa ukoliko nešto može da poremeti teško uspostavljen mir i navuče probleme neke nove vrste. Kada sam bila dete, imala sam par takvih situacija. Čak sam prisustvovala tome da je muškarac srednjih godina ponudio mojoj drugarici, tada 9-godišnjakinji da sa njim podje u park, da joj pokaže “nešto” a da mi ostale možemo da nastavimo svojim putem. Naravno, pobegle smo glavom bez obzira, a njega više nismo nikada videle. Sa polaskom u srednju školu, na ulazu u Tvrdjavu nas je redovno u jutarnjim časovima čekao u grmlju na par metara udaljenosti od staze otvoreni mantil i ćutljivo, poluiskeženo lice manijaka, koje smo “zaobilazili” ubrzanim korakom ili trkom. Niti sam se osećala dobro, ponajmanje prijatno i sigurno, ali se iz nekog razloga to roditeljima prećutkivalo. Logično je bilo da mi neće svakodnevno izigravati bodygardove, da se neće fizički obračunati sa vinovnikom ove neprijatnosti, a da je to trebalo prijaviti policiji, ne, to nam nije padalo na pamet. Valjda od straha i naučene nemoći nisi znao kako da se ponašaš, a ni da niko nema prava da te ugrozi dok ćutanjem prikrivaš tudju sramotu i bolest  čije posledice osećaju isključivo zdravi. O tome da se u medjuvremenu baš ništa nije promenilo govore povremeni novinski članci, i priče nekih novih klinaca, devojaka i žena koje to žele, ali ne uvek, da povere svojim najbližima. Ono što pri tom jako pada u oči i izaziva nedoumicu u pogledu ljudske solidarnosti i dobrote, jeste činjenica da većina ignoriše, ćuti, uopšte ne reaguje na čak očigledne situacije kojima se lično prisustvuje. Revolt ispliva kasnije, kada vinovnik ode, mirno se umeša u masu bez nade da bude pronadjen. U najgorem slučaju ispliva ravnodušnost – nije se meni desilo, nije strašno, ne zanima me.

Osvrt na ovo začet je na osnovama jednog od klasičnih oblika vanporodičnog, vizualnog ili tek u naznakama telesnog zlostavljanja, čija težina nije manja od nekih drugih oblika nepoželjnog ponašanja, i tretiranja slabijih. Ali ono našta želim da se nadovežem tiče se nečeg sveprisutnijeg, nečeg čega niko ko u svet virtualnosti udje, nije poštedjen. Upadljivost, odnosno prikrivenost očiglednog negativnog sadržaja koji propagira rasizam, mržnju, seksizam, delikvenciju, zlostavljanje provlači se kroz razne forme online komunikacije. Ima ga na društvenim mrežama, forumima, zabavnim sajtovima, jednostavno – svuda. Šarenolikost interesovanja i mogućnost pristupa svemu tome, čak i onih koji po svom uzrastu tu ne bi smeli da se nadju ali zbog nemogućnosti kontrole (kako medija, tako i staratelja maloletnih lica koji nekada nemaju uvida u to šta deca rade, gde se konektuju, prijavljuju, učestvuju), dovodi nas u situaciju da budemo izloženi tekstovima koji eksponiraju sve osim miroljubivosti. Internet nije zlo, i zaista bi bilo bezobzirno i smelo tvrditi da od njega nema koristi, no čiste štete. Kao i svaka stvar ili pojava u životu, sve ima svojih pozitivnih i negativnih strana, samo je pitanje šta se od dobrog može iskoristiti a to loše ukrotiti racionalnim i promišljenim pristupom istom.

Kao što je moguće podići glas protiv otvorenih mantila i savladivih siledžija u realnom, tako je moguće izboriti se i protiv virtualnih zlostavljača. Ne treba žmureti, ne treba gutati loše sadržaje, dopustiti da nas prljaju tekstualne i vizualne izvitoperenosti nevidljivih neljudi, priklanjati se nerazmišljanju većine da je nešto “smešno” a da nekako znamo, makar i sa nesigurnošću,da je potpuno neispravno, uključivati u grupe čiji je moto ponižavanje drugačijih. Ovome su skloni i odrasli, oni koji imaju moralnu i svaku drugu obavezu da stvari postave na drugačije, zdrave osnove, ali i oni mladji koji se povinuju bezakonju impulsa i nepromišljenosti. Za prve je u najvećem broju slučajeva kasno za neku promenu, bilo da su u poziciji vinovnika ili korisnika takve “usluge”. Kod mladjih, još uvek ima nade da nešto shvate i koriguju. U tome mogu da im pomognu svi oni koji su svesni da se nešto loše dešava i da je to moguće nekako sprečiti.

Razgovarajte, pratite, budite u toku. Nemojte dopustiti da vašoj deci, prijateljima, bliskima, pa i onima koje ne poznajete dobro ali znate im se dešava nešto neprijatno, neko ili nešto nevidljivo a na dohvat ruke ruinira dan, raspoloženje, ugrožava bezbednost. Izloženi smo mnogim ružnim stvarima, ljudima, okolnostima. Medjutim, moć promene leži u zapažanju i reagovanju na loše. Kada ne možemo sami, tu se uvek može naći neko ko zna više i ume bolje. Ne dozvolimo da nam i virtuelnim životom, bolje rečeno, našim slobodnim vremenom koje traži uživanje i prijatnost, bude ispunjeno otrovom onih koji se smišljeno uvlače u naše živote i prljaju nam prostor.

Ukoliko ne možete sami, niti uz pomoć bliskih, ukoliko vidite da postoje stvari koje vas direktno ili indirektno uznemiravaju, ugrožavaju, boravak na internetu čine nelagodnim, pogledajte ovu stranicu i pronadjite način da sprečite to:

http://www.netpatrola.rs/

Vaš mir i sigurnost je u vašim rukama. Većinu stvari ne možemo sami, ali uvek postoji neko ko stoji pokraj ili iza nas ko hoće i zna. Govorimo glasno da bi oni utihnuli.

Ne dozvolimo virtualnim mantilima i nasilnicima nepoželjne uspomene i osećaj nemoći. Ne sme i ne treba. Oni su čak opasniji od uličnih, premda je njihova ruka i lice nevidljivo. Neopreznost ovde može biti skupo plaćena.