Konzistentno turbulentno

Ostalo je tačno 23 dana do završetka jedne obećavajuće (od strane onih koji su izvanredno plaćeni da svakojaka obećanja daju), naporne (nije to ništa, može i gore tj. niže, do klečanja), prosperitetne koliko se u ovim okolnostima može (dobili smo i što nismo tražili), prelomne (lomilo se i preko nekih kolena, i nečijih ledja) godine. 342 dana, ispunjena samo lokalnim vestima bez globalnih, svetskih konfuzija i katastrofa, pružila su pregršt dogodovština kojima se više ne može pohvatati ni početak, ni kraj, dok je sredina (suština) ostala zatrpana novopridošlim, ne manje senzacionalnim (i–zacionalističkim), i pre svega uznemirujućim.

Misilm da mi je memorija pamćenja, što bi Majka Nacije rekla, poprilično bušna od siline i mnoštva informativnih udaraca, zloslutnih nagoveštaja, neočekivanih realizacija, glavobolnih istina i neprogutanih laži, ali definitivno izmrcvarena postojanošću otelotvorene bolesne mašte onih koji žele da svoj eksperiment nad stadom izvode što duže. Logično je da će većina ne samo ostati bez vune, mleka, mesa i sigurnosti iako ga zajedno čuvaju i pastir i glavni krvnik kome uz dozvolu dobacuju strani proždrljivci, nego će mu promeniti i DNK ako treba. Dobrovoljno pristajemo na sve, osim na žice i zidove ka spolja jer mi opasnost anuliramo iskrenom humanošću, iako je koncentracioni logor poluotvorenog tipa za one unutra i budno radi pod visokim naponom.

Ovu godinu obeležili su fantastični finansijski projekti koji će dugoročno rešiti vizuelnu zaostalost prestonice približivši je bogatom Istoku, a Istok iz sredine Zapadu, prodrmati uspavani i razdešeni gradjevinarski mehanizam, provinciju postideti ali i odobrovoljiti da pokloni svoje banje, jezera, brežuljke, njive, salaše i zapuštene dedovine. Ima kome se to svidja, ko hoće i ko nama i sebi želi dobro, i svakako ga ne treba sprečavati u tome. Solidarno smo i ove godine uz prinudu države samoj državi vratili deo plata i penzija zarad svetlije budućnosti koja je došla brže od one što su troglave bankarske svetske aždaje prognozirale. Sada možemo uz samilosni promilni povraćaj datog kupiti mesečno dva kila banana više i time utoliti svoju majmunsku glad. Ujedno, vrhuška je za izvlačenje zemlje iz ekonomskih dubioza angažovala konsultantsku kuću bivšeg neprijatelja koji je naredio bombardovanje nas neposlušne dece. Ta kuća će sada nadzirati naše investicije, poljoprivredu, strana ulaganja, državnu upravu i privatizaciju javnih preduzeća. Nikakve dlake i kože tu ne treba mešati, a ta neprijatna epizoda iz prošlosti je ionako samo bila naša greška trenutka, jer su lepo tražili potpis na sve odmah, a ne nekad posle.

Potom nam se desio helikopter. Požrtvovane duše je pojela magla, nečiji hir, loša procena i namera, a posmrtno još jednom dokrajčio javašluk, bezobrazluk i besramnost. Da se rodio u Japanu, glavnokomandujući bi zbog lošeg obavljanja posla, lične časti i sveopšteg morala izvršio harikiri (da se baš ne spomene još i bliska vezu izmedju keramike i radnog iskustva stečenog redovnim odsluženjem vojnog roka kao presudne za dobijanje nebitne funkcije kao što je odbrana zemlje), a ovako mu je glave došla jedna obična žena (zbog njih muškarci u stvari uvek izgube glavu, simbolički ili formalno) koju je iskomplementirao na pogrešan način u pogrešnom momentu, mada mesto nije bilo presudno. Najbolji prijatelj i vlasnik gazdinstva mu to nije oprostio jer je njegov odnos pak prema ženama i prema drugim nemoćnim a ugroženim vrstama ipak nešto drugačiji. Možda im je zato ukazano poverenje i njih 5 čvrsto drži svoje ministarske, bankarsku i jednu bez fotelju ali uticajnu, što valjda nije previše malerozno za dobro odabranu posadu državne krstarice koju nikakve oluje ne mogu da ometu na nemirnom političkom moru. Valjda će tako ravnopravne uspeti da izbore neka prava i neko zgodno mesto za sve uporne žene u ovom mizoginom brlogu. Neke su se same pobrinule da o trošku javnog preduzeća isplate deo rata za svoj stan (koje uzgred uskoro više neće biti javna kuća i budžetu draga firma, već jedna koju valja uvaljati nekom pre nego skapira da samo pravi finansijske rupe i bespotrebno pokriva bazu bespotrebnih podataka), dok su druge pokazale moć svoje fizičke i intelektualne deformativne transformacije u skladu sa podnebljem, što je bila samo dopuna emotivnoj prilagodljivosti situaciji, stečenoj tokom godina menjanjem političkih obora.

Osim što smo humani prema strancima na njihovom putu ka zapadnoj sreći, humanistima smo se dokazali i naspram nikadašnjih ali u prokletom proteklom ratu sada nekadašnjih neprijatelja, i donirali 5 miliona eura da iskupimo i umirimo s(a)ve(s)t . Valjda će ih bolje upotrebiti nego što mi umemo sa ličnim ulaganjima koja kao da završavaju poput kišnih kapi u pustom žednom pustinjskom pesku, ili u najmanju ruku u nečijim firmiranim džepovima.

Na samom izmaku turbulentne godine, desio nam se i trenutak istine tj. poligraf tj. nešto što ni u jednom krivičnom postupku ne može biti uzeto kao dokaz i sredstvo za donošenje konačne sudske presude. Ali ako ćemo za pravo, mnogi veruju i u vanzemaljce, život posle života, levitaciju ili masone, pa zašto ne bi verovali ljudima koji stoje iza svake svoje reči, makar one bile premerene osetljivom iglom. To treba poštovati. A i one do zuba naoružane nindža kornjače na konferenciji za štampu zajedno sa golorukim Ministrom koji je lepo kazao da se sa lažnim optužbama nije igrati, a sa mašinom za lažolov još manje. Zato bugarski crnomorski stanovi u stvari više nisu naši, i baš šteta, mogli smo da tajmšerujemo letovanje.

Desile su nam se farme, velika i mala braća, zvezde i padalice, klovnovi, uzbudjeni, nervozni, posrnuli , uzdignuti, telesno zdravi, umno bolesni, odnegde reinkarnirani i zauvek pokopani , neobećani i neželjeni, uporni i ne-odustajući. Desio nam se pomor Nade i Uverenja da će se možda konačno nešto pozitivno desiti.

U stvari, šta ja to pričam?! Još 23 dana je fore da se desi nešto lepo a da nije tenis. Ako se i ne desi, nema veze. I ovo što se desilo ćemo svakako zaboraviti, a u 2016-tu ući sa novim poklonima i obećanjima Deda Mraza. Budimo klinci bar malo, njima se baš sve ostvaruje. Ako ne…. neka ide u klinac gde se ionako sve zaglavilo.

(Decembar 2015)

Kraljevski apartman

Nisam neki ljubitelj sporta, čak ni kao gledalac, ali me spopadnu neki žmarci na trenutak od kojih počnem da se premišljam da li bih radije da ubacujem loptu u koš, centriram istu rukom ili pak nogom u mrežu? Ili je možda bolje nemilosrdno lupati ping pong? U stvari, pošto me lenjost manje više uporno spopada, valjda je najadekvatnije i najkorisnije uposliti mozak, tako da varijanta igranja šaha uopšte nije loša ideja kad već postoji kao izborni predmet. Možda i nemam dovoljno mentalnih kapaciteta ali imam vremenski okvir u kome to mogu onako natenane da savladam, osim ako ne skrate trajanje boravka pa ću morati da ostavim za naredni odmor u budućnosti. U stvari, kako bi bilo upisati kurs slikarstva i naučiti da oslikavaš svog ličnog sveca koji će te zauvek čuvati od zlih, glupih, neočekivanih neprilika i neljudi, a (Boga mi) i samog sebe? A mogu slikati i aktove. Moja memorija dobro pamti sve obline moje verne ženke koja me obilazi jednom u dva meseca, i kojoj mogu pokazati svoju neusahlu ljubav u tri sata zanosa u okrilju 4 obezbedjena ljubavnička zida. Naravno, ukoliko bih želeo da promenim objekat i oblik svoje stvaralačke umetničke veštine, mogu iskoristiti prisustvo svog najboljeg druga u sobi od 10 kvadrata, koju spletom viših i zaista povoljnih okolnosti delimo. Jer samoća je užasna stvar, i samoća nedri veoma čudne i neprijatne misli ponekad, gde one počnu da mile i uvijaju se poput crva u mozgu u doba i nedoba, a to može da izazove kako kažu neprijatna lična preispitivanja a time i ozbiljnu depresiju, čemu ja nisam sklon ali je to možda zarazno. Međutim, zašto toliko brinuti kad je briga za naše zdravlje poverena najboljima ako nešto krene naopako. Znam da i ako mi ne fali ništa mogu izmisliti da fali (na primer spoljni svež vazduh za početak, što ću preimenovati u kamenje u bubregu) i prošetati do VMA ili Urgentnog. A mogu da pohodim i biblioteku, pa je sasvim realno da ću poraditi na klasicima i konačno prelistati skraćenu verziju Zločina i kazne koju je neki ludi Rus napisao. U takvoj jednoj sterilnoj sredini gde vlada potpuni red i harmonija, kako po pitanju ljudi koji stvar drže pod kontrolom i o nama zaista vredno, predano i pažljivo brinu, tako i u smislu homogenosti nas stanara ove luksuzne zgrade u koju je uloženo poprilično znanje, ogroman novac, i pre svega enormna najtoplija humanost, vredi proživeti jedan mirni deo svog, inače napetostima i uzbudjenjima ispunjenog, života. Smirenje koje čovek dobije uz pravljenje koverata ne može se baš meriti sa adrenalinom koji te ekstazirano umiri u poduhvatu usmerenom ka nekoj osobi, kad je onako nemoćnu pričvrljiš i postaviš gde treba , zbog koje u principu ti sada okajavaš neki nazovi greh, ali bar pruža neki džeparac što u ova krizna vremena nije loše. Taman za polumesečnu pljugu. Nažalost, ima tu i loših strana, na primer angažovanje na pranju veša ili čišćenje, ali u hotelu ovakve kategorije to zaista ne može toliko da škodi osim što srozava nešto malo na ličnosti. Ipak, kada dodje trenutak redovne dvosatne slobodne šetnje gde ne vreba oružana sačekuša ili krvna osveta, ili kod primanja porodičnih paketa, na sve se zaboravi. O tome da svaki nedostatak može da se nadomesti dobijenom kablovskom, internetom, radiom, konzolama za igrice, neću trošiti reči – zasluženo je to dobro, inače bi mi smišljali svakojake pakosti. Ukratko rečeno, ovom prigodnom odmoru koji mi je sistem priuštio ne mogu naći zamerke, a da bi sve bilo dovedeno do savršenstva verovatno ćemo potpisati internu peticiju za izgradnju otvorenog i zatvorenog bazena, djakuzija umesto tuš kabina po sobama, obezbedjenje ličnog trenera i masera, olakšano i ubrzano sticanje barem mastera ako ne doktorata, kooperaciju sa kolegama iz inostranstva u sličnim zatvorenim projektima, i pre svega ugradnju digitalnog sata sa dupliciranim ubrzanim protokom vremena koji bi nam omogucio još brži povratak u predjašnji život i posao iako ova poslednja stavka nije hitna jer nam dobroćudna i puna razumevanja gospoda iz sudstva obično zbog dobrog vladanja i iskrenog obećanja da se stvar neće ponoviti, prepolove ovdašnji boravak. No, i sa naše privilegovane strane treba imati razumevanja i valjalo bi se potruditi da se omogući i drugim kolegama da osete nešto od blagodeti ovog divnog mesta za rehabilitaciju. Stručnjaci iz Helsinškog odbora za ljudska prava izveštavaju da uslovi u istoimenim institucijama lociranim na drugim mestima u nekom kontekstu škripe, da je poprilično prenapučeno, retko ima voća, ne teče dovoljno meda, mleka samo u slabim mlazevima, stanare leče veterinari i ponekad imaju nenajavljeni pretres po sobama, a mogu dobiti i ćušku pendrekom ako zatalasa. Tome treba stati na put ili barem dati šansu i tim drugovima po zaslugama da osete nešto od našeg luksuznog smeštaja. Priča se takodje da su u zatvorima izraženije socijalne i ekonomske razlike nego na slobodi. Može biti da je istina, ali lično verujem da mi najjači, najopasniji, najobučeniji, najbolji u svom porivu tj. biznisu, takozvani pedofili, zlostavljači, silovatelji, ubice, atentatori, dileri i maheri možemo mnogo da učinimo na edukaciji običnog, dosadnog plebsa. Ta bezoblična, navodno poštena i nekrvoločna masa treba da shvati da mi definitivno zaslužujemo ovakav nežan tretman jer bar 50% izašlih neće biti povratnici u ove kazamate, jer bez obzira na redovnu hranu, šetnju, krevet, posao i platu, ali zato neredovan seks i posete dragih prijatelja, slobodnih kolega i rodbine, Vi dragi posmatrači morate imati razumevanja – mi smo u apsu, pod kamerama, iza rešetaka i sa mrljom na imenu. Nije lako tako živeti. Ali kome se ovo dopada, može svakako da proba. Jedan oduzeti, upropašćeni tudji život-gore dole nikom ne znači, pravosudni sistem nije tako strog, a i zatvor je za ljude.

I da ne zaboravim, možete mi slobodno pisati na adresu Nova Skela-Padinjak, postaviti poneko pitanje, ali molim – bez ulaženja u motive zbog kojih sam ovde zaglavljen (to ni pred sudom i svedocima nisam hteo da izjavim), ali toplo mogu da preporučim da će se ovde lepo odmoriti i razmotati svoj život unazad i unapred. Verujem da ćete shvativši gde se ja nalazim, shvatiti da mi pomalo u nekom smislu zavidite. Verovatno bi me najradije doživotno poslali u rudnik u večni mrak, ili da tucam kamen, ali srećom, svi smo mi srećni, samo su neki srećniji od drugih.

(Novembar 2015)

π-zdajstvo ili Arhimedova konstanta zavrnuća

Istoričari kažu da je Arhimed bio izuzetan posvećenik konkretnim problemima, onim iz prakse i okruženja. Bavio se geometrijskim telima, polugama, hidrostatikom i neplemenitim metalima, peščanim zrnima i parabolama ali je jedno od najznačajnijih dostignuća konstanta koja se prilepila uz šesnaesto slovo grčkog alfabeta – pi, ali postala poznata kao broj nekog Ludolfa. Kažu takodje da je to iracionalan broj pa je zato beskonačan, takodje i transcedentan što nemam pojma šta znači a mrzi me da istražujem,  nije konstruktibilan što će reći da je kvadratura kruga moguća samo u glavi ali ne i pomoću lenjira i šestara. Ukratko rečeno π je odnos obima i prečnika kruga, ili odnos površina kruga i kvadrata nad njegovim poluprečnikom. E sad, da ne pomisli neko da ja imam sa matematikom nekog pojma, mada bi to bila sjajna vest i po sebe i po okolinu. Ovo moje frljanje osobitim naučnim dostignućem jednog genijalnog uma ima veze sa nekim drugim naučnim oblastima kao što su psihologija, filozofija, antropologija, patologija i slično, barem tako moj sajentistički odeljak glave tvrdi.

Evo o čemu se radi…Čitam juče jednu emotivnu ispovest. Žena je u pitanju naravno, jer se muškarci inače i ne ispovedaju u sitna crevca osim ako nije u pitanju neki uspešno osvojeni trofej ili baš totalni bedak gde vape da ih neko spase, ali najbolje da to uradi neka žena, na kraju ispada makar koja, ali ovde on nije bitan. I ta emotivno sravnjena žena koja nije na domaku samoubistva, ali nikad se ne zna, i što joj je dušu neko definitivno istranžirao u najsitnije parčiće, kaže da takvu izdaju nije očekivala. Hajde kad te zavrne stranac, ili komšija, ili brat iz četvrtog kolena, pa onda podignete zid ćutanja ili radite povremeno bacanje kamenja jedno na drugo preko njega, ali kad te izda neko za koga si život mogao dati i dao bi da ti ga je tražio, e tu onda nastupa matematika.

Kako se snaći sa dobijenim rešenjem koje je srušilo tvoju veru i poverenje, zavisi od mnogo faktora. Zavisi najpre od iskustva sa brojevima odnosno ljudima. Potom zavisi od ambicije da se matematički problem reši i za to dobije prolazna ocena. Kao faktor ometanja pojavljuje se vreme koje je posvećeno zda(ri)ji i zdajniku sa prefiksom pi. Što je ono duže, to je matematički problem složeniji. Doduše, može sve to po kratkom postupku ali s obzirom da je u pitanju odnos obima emotivne upletenosti i prečnika iscrtanog kruga obećanja, tj. odnos površina kruga poverenja i kvadrata laži nad poluprečnikom njihovog razumevanja, to se mora na rešavanju raditi korak po korak. U suprotnom, vrednost π-izdajstva će biti netačna iako već unapred poznata ali ne uračunata veličina. Sve to znači da je ta žena koja je javno opisala svoju priču tj. jad trebala da traži pomoć svog najboljeg prijatelja, kao oni u kvizu na putu do miliona, pomoć svoje podsvesti. Ono što ti ona kaže, podsvest mislim, to ne može da ospori nijedna enciklopedija, tročlani žiri ili voditelj. A opomenula ju je, samo kaže da joj nije verovala, da je odabrala drugi odgovor i tako izgubila šansu da udje u naredni krug. Tresnula je ko klada i sada javno, medj strancima plače. I razmišljam sad, šta bih ja toj ucveljenoj duši mogla da savetujem. Mogla bih joj reći:

a) Pusti, proći će…i nada, i bol, i ljubav, a i uzročnik svega navedenog.

b) Uključi radio talase i pošalji joj (personi) svu onu gorčinu koju ti je sobom napunila nazad;

c) Neka je, ravnoteža ipak postoji medju zvezdama, samo gledaj u nebo kako se konstelacije menjaju;

d) Valjane stvari se skupo plaćaju, u ovom slučaju iskustvom bez povraćaja greške, a ne čovekom, i da se ljudska vrednost meri ostvarenim a ne obećanim ili nagoveštajima bez namera za ostvarenjem.

e) Nećeš ništa od doživljenog zaboraviti, koliko god se trudila. S proticajem vremena ćeš u zavisnosti od slabosti i potreba svog duha izvlačiti ili samo najbolje, ili samo najgore iz te priče. Opraštaćeš, proklinjaćeš, plakati nad nedobijenim, nad dobijenim, nad prazninom sadašnjosti, punoćom prošlosti, ničim budućnosti koju je neko sobom obećao zajedno sa tobom. Ukoliko imaš sreće, veliku priču će progutati tvoja smrt a onu običnu ravnodušnost. Dugo nećeš znati koja je od ove dve ona tvoja. Ako želiš da znaš, opet priupitaj svoju podsvest, ne žmuri na ono što ti pokazuje. Ako je ćutljiva ili nerazumljiva, odloži pitanje za neki drugi put. Ali da zaboraviš – ne smeš!

Moze se ovako redom po slovima, ceo grčki, tibetanski ili glagoljičasti alfabet, i nijedan savet ne može biti dovoljno dobar, iskustven ili moćan koliko onaj koji bi dao sam sebi a do njega došao baš, i samo zahvaljujući onom ko te naterao da se sa sobom porveš, našamaraš i shvatiš dubinu sopstvene plitkosti. Ali ako bih rekla da reč vera u u ljudsko biće treba da prestane da postoji – slagala bih. π-zdajstvo je svuda oko nas. Izneverava nas ponekad lažnim obećanjem ili polovičnim, čak nepotpunim davanjima i roditelj, i najbolji prijatelj, i dete (ali je ono jedino kome treba davati bez očekivanja uzvraćaja), i partner, i ljubavnik, i država, svi oni kojima si se formalno ili “samo” dušom zakleo na pripadanje a i oni tebi. π-zdajnika je svuda a prepoznavanje istih ne tako lako. Kamuflirani su poput kameleona, ali je poznato da je njihov najjači neprijatelj upravo čovek, Čovek koji neće biti iracionalan, beskonačan u svojoj naivnosti i poverenju koje daje, transcedentan u trpljenju prekoračivanja tudjih bezobrazluka, nekonstruktabilan u krugu kvadratiranja površine uzajamnog davanja…čovek bez ikakvog pi i zdarija u sebi kojima definiše sebe kroz druge i druge u sebi, kao i uzajamne odnose koja stvara.

Zavrnuće je ozbiljno uganuće jednog odnosa, (s)lom štaviše, bez obzira da li je u pitanju lična ili opšta priča. Odleži se to, bol umine medikamentom koji se zove vreme iako ima ozbiljnih kontraindikacija a i mogućnost komplikacija sa smrtnim ishodom duše koja nastavlja da živi poput zombija je jedna od izvesnosti. Ipak…verovati treba. U ljude, u njihove dobre namere, njihove pokušaje vezivanja za nas, njihove uloge u dobrobit svih ali jedne istine se treba držati čvrsto,  čika Arhimedovog neprolaznog – Noli tangere circulos meos….ne dirajte mi moje “krugove” (ukoliko ste spremni ili skloni da ih obrišete i zgazite svojom nemarnošću, bezosecajnošću, ravnodušnošću)…I da se spreči, makar silom, konstantno padanje na podlost π-izdajnika, ti nikad ne spavaju. I oprostiti sebi, to je uslov svih uslova.

I posle neko kaže da matematika nema veze sa životom…ma kakvi! Čist račun je oduvek značio dugu ljubav…konstantu bez zavrtanja.