Polusvet

Instina

Imaju svoju platformu. Svoje umetničko ime. Svoj profil. Svoje prijatelje. Prijatelje svojih prijatelja. Svoje pratioce. Svojih 15, 16, 17 godina. Imaju sve vreme ovog sveta koji još uvek nije u potpunosti svestan njihovog postojanja i osobitih vrednosti. Svetu hrle u naručje jer pruža osećaj sigurnosti i priznanja. Svet čuvaju u laganom komadu složene konstrukcije koja im polako srasta uz šaku. On nema prava na odmor ni dok spavaju, jedu, ili idu u toalet. Zbog njega se noću bude na svaka dva sata, uzimajući ga kao redovnu terapiju kojom se vraća duhovna i fizička ravnoteža. On im daruje osmeh, ali i užasne brige. Biti deo tog sveta je dokaz o sopstvenom postojanju. Ne biti, činjenica da si se sveta odrekao, ili možda on – tebe.

U svom istraživačkom pohodu o životu mladih na zapadu, jedan novinar je intervjuisao tri tinejdžerke. Sedeći sa njima u kafeu neobavezno ispijajući šolju zelenog čaja, svojim pitanjima ih je odvajao na momente od telefona koje nisu ispuštale iz ruku. Dekoncentrisane, s mlitavom pažnjom u vezi svega opipljivog, pa i tog dogovora da malo pričaju o sebi, polako su se otvarale kako su pitanja bila konkretnija i doticala upravo onu sferu bez koje ne mogu da zamisle svoju svakodnevicu. A ona, svakodnevica, stvar je merena pojmovima koje starije generacije donekle ili nimalo razumeju. Pod starijima se podrazumevaju pregaženi petom decenijom i definitivno zaglavljenim (kada je reč o uspomenama) u vreme gde je bilo mnogo čekanja i istraživanja da bi se do nečeg ili nekog došlo. Ipak, oni mladji duhom, ne želeći da ih unapred proglase umornim starcima, pomno prate šta je to bez čega toliki ne mogu, čime su toliki ispunjeni, i mogu li se sami tome prilagoditi. Sigurno je da iskustveno to otkriju jako brzo. Da li ih to obespokojava i čini nezadovoljnim jer mnoge stvari nisu doživeli na lepši (sadašnji) način, ili upravo suprotno – spokojnijim, jer su nekadašnji izazovi imali neke svoje vrline, verovatno spoznaju odmah. Srednjaci (oni u najboljim za ponešto godinama) pak ne dopuštaju da ih sve tek tako mimoilazi i pregazi. Moraju biti u toku zbog svoje dece, poznanika, samog života koji uopšte ne čeka već vabi da uskačeš i plivaš, ili te na talasima odnese u neznano.

Tako je novinar saznao da ono bez čega apsolutno nijedan tinejdžer ili adolescent ne može da zamisli svoj dan jeste – Instagram. Ne samo dan, već i noć. Jedna od priupitanih je izjavila da joj je san konstantno isprekidan i da loše spava jer je neophodno biti u toku sa svim notifikacijama koje dobija na svoje priložene slike, a naročito sa reakcijom glavnog motivatora postavki. Druga je apsolutno saglasna da je nemoguće imati samo jedan profil. Jedan je glavni i tu se postavljaju najbolje fotografije i to odgovarajućim ritmom, i nikako u velikom broju (od napravljenih 100, bira se jedna, obično na predlog najboljih drugarica koje procenjuju koja od urađenih može najbolje proći kod publike), tu ima najviše pratilaca, i tu se ništa osim fotosa ne stavlja jer bi profil sve ostalo učinilo dosadnim i nezanimljivim. Drugi je za dobre poznanike i prijatelje gde se osim najboljih mogu stavljati i obični fotosi, pisati statusi, igrati neobavezne verbalne igre. Treći je za postavljanje grupnih prijateljskih slika sa zajedničkih događaja. Četvrti je za rodbinu i roditelje koji su blokirani sa ostalih. Peti je tajni, služi za praćenje ex-ova.
Treća objašnjava da je i tagovanje (obeležavanje imena) jedan promišljeni proces gde se tačno zna pozicija bliskih, daljih i neutralnih ljudi na slici. Sve se slažu u tome da je odsustvo reakcije tagovane osobe siguran put ka prekidu prijateljstva i uklanjanju tragova ikakvog postojanja takve nezahvalne osobe. Takođe je notorna istina da sve ispod 500 lajkova u periodu od 48 sati nakon postavke fotografije znači potpuni promašaj i neizvesnu sudbinu imaoca profila. Ugled tako rapidno opada. Preostaje neizvestan pokušaj da se osmisle bolje poze, obezbedi kvalitetniji fundus šminke i garderobe, a osobito pronađu neka posebna mesta za slikanje, što bi koliko toliko moglo spasiti stvar. U suprotnom, ne preostaje ništa drugo no da se tinejdžer zauvek zazida u svoja 4 zida i više nikad ne promoli svoj nevoljeni, neprihvaćeni, nesviđani, nepoštovani nos, lik i delo. Tako prestaje život. Prestaje smisao postojanja. Prestaje da preostaje išta.
Tinejdžerke u konačnici zaključuju da je Instagram mesto koje im omogućava da budu ono što se od njih traži, da ih tera da se bore za svoje mesto koje im neće zauzeti neko drugi, da se bez toga osećaju izgubljenim i neprilagođenim, da im pruža opciju ravnopravnosti u odnosu na muškarce, kao i šansu da otvoreno izraze ono što osećaju i misle, čineći ih time vidljivim, poželjnim, i vrednim. Zaista?

Kada je 2010. godine pokrenut, Instagram nije bio naročito prihvaćen, ali kupovinom od strane najveće društvene mreže Fejsbuk, broj njegovih korisnika je drastično porastao, upravo prelaskom sa jedne već pomalo bajate na drugačiju, novu mrežu. Koncipiran kao mesto na kome se mogu samo postaviti fotografije, kratki video klipovi u trajanju od par sekundi, bez mogućnosti razglabanja unedogled što odlikuje ostala virtualna mesta za druženje, ovaj oblik „socijalizacije“ postao je interesantan najpre mlađoj populaciji a potom i ostalima, bez obzira na godine i pređašnja interesovanja. Tako su Fejsbuk, Twitter, blogovi, forumi, sva ona mesta koja su služila za interakciju i razmenu misli, polako potisnuta od strane mesta koje zauzvrat pruža vizualna uživanja. Osim toga, Instagram je i prostor koji pojedinci koriste za sticanje zarade. U zavisnosti od broja pratilaca, ona može da iznosi od nekoliko stotina, do nekoliko hiljada po postu, odnosno slici. Te sume njihovi vlasnici opravdavaju gomilom sati koji su uloženi u zauzimanju poza, šminkanju, biranju garderobe, osmišljavanju ideja, nalaženju sponzora, biranju materijala koji će se prezentovati… dakle “fizički veoma zahtevan i umno prenapregnut napor” koji nisu svi sposobni da ulože a osobito ne da naplate. Ti najatraktivniji i najuspešniji zovu se influenserima i bez njih život običnih smrtnika nema nikakav smisao. Uticatelji ili uticači tako prostom, siromašnom, neinventivnom, neobrazovanom pojedincu znatno unapredjuju svakodnevni život, pružajući mu time i duboke fizolozofske uvide u sve tajne besmrtnosti. Takvom pojedincu ostaje da uči, prati, kopira, ili pati. Da bi sve bilo uzbudljivije, u biznis prodavanja magle uključuje se i dojenčad, sitnež od par godina života koji imaju svoje instagram profile ili se šljamče uz roditeljske, čije mame njihov tek probuđeni život dekorišu skupim igračkama i firmiranom odećom, odajući gde se i kako ta nejač polako uključuje u život kroz neke obične, svakodnevne stvari, učeći tako sopstvenu decu od malih nogu da ispod određenog nivoa nije dopustivo ići – sjajni mali influenseri kojima se smeši sjajna budućnost, osim ako Instagram u dogledno vreme ne ugine, a njegovi pasionirani korisnici budu prinuđeni da se sele na neko novo uzbudljivo mesto. Instagram zaljubljenici nisu samo deca, adolescenti, mladja populacija, već i gospoda u srednjim godinama koja malo iz male nužde (praćenje prijatelja, dece, komšiluka, ex-ova i budućih), a više iz velike (da budu sami praćeni i pohvaljeni), takođe predano grade svoj Instagram status i poziciju. Najrevnosnije su u tome dame koje ne propuštaju da svaki svoj izlazak na kafu, kolač, ručak, pozorište, koncert, kod frizera, kozmetičara, ili na jogu, prijave svojim vernim pratiocima, ne propuštajući nikako dragoceno obaveštenje o tome gde letuju ili zimuju, šta čitaju, čije filozofske misli ih okupiraju, šta su kupile, koju vrstu kozmetike koriste, kako imaju skockan dom, kako izgledaju podjednako lepe nenašminkane sa 50 g nevidljive šminke naspram 150 g za svečane prilike. Instagram imaju i pojedini kućni ljubimci nesvesni toga što imaju, ali slatki u svojoj nevinosti i ljupkosti. Imaju ga i hobiji koji slabo da nekog zanimaju ali se negde moraju prikazati. Imaju ih nevidljivi ljudi kojima je nemoguće ući u trag kako izgledaju i čime se bave ali vole da kače tuđe slike, misli i nezanimljivosti . Imaju ga muškarci, ali znatno manje od suprotnog i ostalih polova, i obično im služe da prate nepoznate žene koje se ne boje prehlade i bolesnih jajnika ili upale pluća, ili poznate koje mogu još bolje da upoznaju i tako otkriju sve njihove tajne a time i ključ do njihovih vrata koja će im jednom biti otvorena ako samo budu uporni. Imaju ga oni koji hoće da se igraju sa svojim pratiocima pa im prepuštaju da odluče u njihovo ime šta će obući, pojesti, kuda izaći, šta kupiti. Imaju ga pasivni posmatrači koji imaju vremena napretek pa žele da ga ubiju. Imaju ga oni koji nekako moraju da isprazne svoje albume i podele svoje raspoloženje. Imaju ga najbogatiji koji žele da im se zavidi. Imaju ga siromašni koji barem imaju to ako već nemaju ništa drugo.  Imaju ga svi, skoro svi, osim onih koji ga nikad neće iz određenih razloga imati. Takvi će u svojoj povučenosti ostati neprepoznati, u stvari niko (u budućnosti, kada se obelodane arhive čovečanstva ili samo one lične) neće verovati da su uopšte i živeli.

Neka naučna istraživanja tvrde da je višečasnovno korišćenje društvenih mreža, pre svega Instagrama, siguran put ka depresiji. Sa time se još uvek ne slažu one tri tinejdžerke sa početka teksta, iako smatraju da se bez svega osećaju kao da im je uskraćen kiseonik, a sa svim kao na ozbiljnom testu spremnosti za život i uklapanje. Nesanica, nervoza, anksioznost, frustracija zbog neadekatne reakcije publike polako osobu uvode u ozbiljniju formu psiholoških padova i samoprezira usled neadekvatnosti. Samopouzdanje je na stalnoj proveri i iskušenjima. Mogućnost otvorenog ili prikrivenog zlostavljanja ogromna. Pri tom su tome izloženije devojčice no dečaci, s obzirom i na vreme provedenom na mreži, kao i ciljevima koje postavljaju pred sebe.

Koliko god da je pojava društvenih mreža uspela da poveže ljude, proširi njihove vidike, približi ih istim ili sličnim interesovanjima, da im olakša komunikaciju, pruži mnoštvo korisnih informacija a time poveže i na nekim drugim osnovama, činjenice pokazuju da je to istovremeno uticalo i na dozu pojačane izolacije ljudi. Produženo sedenje uz ekran je ujedno ograničilo aktivno i realno druženje, opuštenost razmene mišljenja koje se ne meri brojem dobijenih lajkova. Prezentacija najboljeg(?!) od svega, uspela je da poremeti sistem vrednosti koji više ne razlikuje iluziju od stvarnosti. Kritičko mišljenje nestaje u moru kopiranja onih koja su najnametljivija. Zabrinjavajuć je broj i rast samoubistava među mladima koji ne ispunjavajući zahteve sredine kojoj pripadaju, postaju žrtve negativne selekcije istovrsnih ali krvoločnijih. Socijalne mreže prerastaju u paukova carstva u koje se upliću neoprezni, nesvesni rizika da mogu biti pojedeni. Ali ne od strane insekata koji su to osmislili, već od strane sebe samih koji ne umeju da razlikuju prednost slobode od potpadanja u leglo izazivača kojima je broj dobijenih srca merilo sopstvene ali i tuđe vrednosti.

Zapravo, Instagram nije kriv. Nije ni prav. To je samo Instagram, prostor poput ostalih kolektivnih mesta za gutanje vremena, za nerealno druženje, za lečenje naših ličnih važnosti i posebnosti što vape za istovetnošću s onima koji su jako uspeli. U čemu? Ako i saznamo, biće već kasno. Ali dovoljno da shvatimo da se nije ni trebalo toliko truditi, jer je zapravo svima previše svejedno i da se prave stvari nalaze na manje izloženim mestima. Ili baš na vreme, da se ne zaljubimo previše u onu fotošopiranu, ulepšanu, nestvarnu fotografiju sebe samih. Kada padne mrak, otuda će nas gledati ono Ja koje zna pravu i jedinu istinu. Na sreću…ili na žalost, ona je uvek jedna.

Ispod oblaka

Na vrhuncu smo. Leta. Naravno ne onog ka uzbudljivom dubokom svemiru, aktiviranog pritiskom na senzitivno dugme što može da začne neku novu zvezdu. Ni životnog, jer je nekima put mnogo bliži pisti no egzosferi. Mislim na leto koje razgaćuje, boji ten, izaziva malaksalost i iznuđuje znoj. Ali kako je počelo i čemu očigledno stremi, još ćemo se mi gumenih čizama i kišobrana nanositi. Pošto se izduvalo kad mu vreme nije, sad se Sunce od nas krije. Doduše, vazduh je svežiji, prijatniji, ozonskiji, premda i dalje smrdi na svakojake izazove lokalnog i globalnog karaktera. I tamo i ovde…

### Kada je najpoznatija (ko je ne zna, odmah da zaviri u enciklopedije), najlepša (ko to ne vidi, odmah da izoperiše oči), najdupatija (ko nema ko njeno, odmah da ga nadogradi), najgluplja (greška – to ipak nije, jer je neko drugačije odlučio), fatalna ( fatalno se meri po stepenu fatanja publike na neki personaliti) po žensku populaciju (a i mušku koja bi je rado), jota zvezda (a ne neka bedna jokto), odlučila da uradi plemenitiju stvar u životu nego što je mlaćenje dolara za praznu slamu, svet se popeo na panj. Glava je mnogima pala od oduševljenja tim činom. Kao što slavno Kardašijan prezime diktira, njegov najprodavaniji i najuspešniji produkt je na svom putu slave učinio još jedno izvanredno delo. Kim (kada osoba još ima i najslavnije ime  a da ne liči na Džong Una) je u crnom smernom odelu (kad ti protokol Bele kuće zabrani da budeš ono što jesi) otišla kod svetskog Bossa na noge, i izmolila od njega oproštaj za polugrešnicu koja je nepravedno 20 godina pohađala zatvorsku školu zbog slučajnog dilovanja droge. Njeno suptilno i argumentovano objašnjenje je razmekšalo predsednikovo tvrdo srce pa se skoroj slobodi može nadati još nekoliko desetina mučenika. Kriminalci su dobili drugu životnu šansu zbog svog dobrog vladanja i dobre Kimine duše, a pre svega zbog dobrog vladara i tamošnjeg dobrog zakona koji uvek ima, ili barem sa zakašnjenjem, razumevanja za banalno prestupništvo. Da li je za ovoliku količinu dobrote potrebno veliko dupe, srce ili glava, još uvek se tačno ne zna. Ali je sigurno da u dobre Amerike sve može se i ima se.

### Da pitam ja Vas – koristite li Vi toaletni papir? Pretpostavljam da da, jer ste civilizovani i daleko od onih kukuruznih, palminih ili sneg varijanti a koje dobro dođu u prisilnom prirodnom drž-daj šta daš okruženju. Pošto nemilosrdno trošite svo ono jadno posečeno drveće za svoje pozadine, umete li barem da tom rolnom baratate na ispravan način? Ako ovo pitanje zvuči čudno, treba se pod obavezno osvrnuti na jedan dramatičan slučaj objavljen na tviteru pre neki dan. Naime, jedna gospodjica zgubidanka čije glavno zanimanje varira između novinara, pisca i stand up komedijaša, postavila je svoju fotografiju iz kupatila. 23-ca ju je odmah kontaktiralo. Ne zbog njenog dosadnog i nezanimljivog fotosa na kome šeta u peškiru, nego zbog jedne strašne stvari koju je učinila svom guznom brisaču. Kad te toliki broj muškaraca opomene da činiš nešto apsurdno glupo, onda ima logike da ti za novinara, pisca i komičara uopšte i nisi, a da tek ne govorimo o mogućnosti da se udaš. Posebno to da ne zaslužuješ išta više od vršenja nužde u nekoj naturalnoj atmosferi jer nisi sposobna da jednu rolnu zakačiš za držač kako valja. Ćurko jedna, kad ćeš shvatiti da i za to postoji pravilo koje ti može spasti život a tvojoj okolini i pratiocima doneti mir – toaletni papir se postavlja tako što ono čime se brišeš nije do zida, nego do tebe! Da se ja pitam, ja bih njoj zbog tolikog neznanja sigurno ugasila i profesiju i te profile na socijalnim mrežama. Stidi se ženo!

### Bavljenje jogom je kažu spas za duh. I telo ako se prione na one teže vežbe. I ja sam jednom bila jogin. Bilo je lepo dok je trajalo. Posle me mrzelo da se navikavam na nove instruktorke jer je prva bila idealna, ali sticajem okolnosti kratkotrajna. Ako bi sada neko mogao da mi promeni mišljenje, to bi bila jedna Ona koja nažalost živi u Australiji, tako da mi preostaje samo da zavidim njenim učenicama i slinim nad njenim Instagramom gde se može videti kako bi to veličanstveno izgledalo. Ja bih se kao učiteljica, kao i sve one sa njom, skinula. Ne u triko, nego u sopstvenu kožu. I tako opremljena, uz metodu paljenja svetih biljaka, Joni jajca (to su plemenita jaja koja se ubacuju u adekvatni prostor, da bi ga mišićnim kontrakcijama očvrsnuli i ojačali, što ima višestruku korist), i kristalnih dildoa (ti kristalni su sigurno veće magične moći i daju na strujnom intenzitetu), probudila bih svoju uspavanu svesnost, prestala da se brinem, širila pozitivu, oslobodila svoj ego iz ličnog zatvora i postala neka sasvim nova Ja. Sva moja nervoza i pesimizam bi bili kao rukom odneti, a moja lična mantra bi me dovela do nirvane, što je cilj svakog uzvišenog bića . I još bi mi se slika sa jožnim drugaricama pojavila na Instantgroblju, što je mora se priznati najveći domet koji jedinka može da dosegne. Pa kad te proprate i zavole hiljade, pa ti prokomentarišu tvoje osvešćeno telo, pa požele da ti se pridruže, ima li išta značajnije i veće? Ali Australija je daleko. A i ja se nikad ne bih skinula gola da radim masovne vežbe. I zato ću zauvek ostati u nesvesti.

### Primaknimo se sad malo bliže, našem Balkanu konkretno. I zavirimo malo u baštu naših suseda. Zumirajmo polako jedno specijalno dvorište. U njemu živi hrvatski žitelj psećeg porekla koji se odaziva na ime Medo. Ime mu priliči, sladak je, glomazan i opasan. Opasnost inače ne dolazi od njegovih šapa, no čeljusti i grla. Medo je pas koji laje. A da ga to svrstava u grupu rođaka koji isto čine, neosporno je. Međutim, Medo po mišljenju njegovih suseda toliko urla, da je njihov život, tu pokraj, osuđen na gluvoću, pa čak i smrt od tolikih decibela. Iz tog razloga Medo je oteran na sud, koji mu je veštačenjem na terenu i merenjem njegove, uobičajene za vrstu, glasovitosti, izrekao opaku kaznu kućnog zatvora u noćnim časovima. On je tako morao pune tri godine da od 8 uveče do jutarnjih sati vreme provede opasan zidovima. Doduše gradski psi obično tako žive po ceo dan, i niko oko toga ne protestuje i ne smatra to terorom, naprotiv. Ušuškani i vlasnikove jastuke i posteljinu, oni drugu opciju ne bi preživeli (što je naravno potpuna neistina kada su Medine veličine i snage), ali to je kao “otmenija” kučeća vrsta. Seoski psi napravljeni su da ih šiba vrelina, hladnoća i vetar i oni ne trpe kmezavost i prezaštićenost praćenu veštačkom koskom i gumenom loptom. Otud je Medo silom prilika postao privremeni gradski cuko što njegovi vlasnici nikako nisu mogli podneti te su se uporno borili da povrati svoje životinjsko dostojanstvo i živi kao pravi pas, napolju gde i pripada. I uspeli su!  Bahatim komšijama preostaju pampuri za uši i nada da će Medo jednog dana da dobije neizlečivu upalu grla. No, međutim, kaj mi bumo delali s džukelama na dve noge što nezadrživo laju i ne mreju prestati?

### Jedan uznemireni otac uzeo je pravdu u svoje ruke. Ta pravda liči na pištolj čiji su meci prosvirali noge dvoje roditelja koji su tu profesiju izabrali greškom. Doduše, sama priroda ima felera, što je dokazala jednim bednim primerkom koji tek što je zakoračio u život. 12-godišnji sin povređenih iskoristio je silu svojih godina i nakana da u žbun uvuče 6-godišnjaka, sina Pravdodelioca, i da mu nanese ozbiljne telesne povrede.  Definitivno i duševne, jer takve strašne priče nadovezuju strašne posledice.  Kako su ovde mnoge stvari spore i slabodostižne (među njima pravda prednjači), a  intenzitet roditeljske ljutnje i očaja srazmeran nanetom bolu, to je dovelo do ličnog razračunavanja. I koga sada treba prevaspitati? Malog ološa, njegove tvorce, izbezumljenog oca ili Pravdu? Odgovor je u žbunu. Lak kao pištolj. I težak kao sistem koji ne ume da se razračuna sa nakazama koje ruše sve pred sobom.  Još nešto… Ojađenom ocu čestitam na visini zadatka (moja mera bi išla nešto iznad kolena).  Doduše, ja bih zbog toga precrtavala dane do izlaska iz bajboka (tako će i otac Pravdotražilac), dok bi načeti spokojno živeli sa svojim prestupnikom kome je maloletništvo najjači alibi za svaki mogući zločin. Krivda je uvek na pravoj strani.

### Dobro, nisam u pravu. Ume Zakon i da podvikne. I da zapreti. I da zabrani šta i kome treba. Najpoznatija (na svim istocima), najlepša (kako se ta namontirala za ovih par godina, glava da zaboli) , najsisatija (ovde se gornji trap više ceni od zadnjeg no na zapadu), najgluplja (to nije sigurno, ima više kandidatkinja za prvo mesto), najfatalnija (e to sigurno jeste) starleta sa ovih prostora, doživela je pravu dramu. Ne samo da su joj već tamo neki kriminalci dizali krvavo zarađeni džip u vazduh, nego su se sad i ovostranozakonski opasno nameračili.  Gospodjica je dobila izričitu zabranu da ikada više kroči u Srbiju i to zato što je jedan opasan špijunski element. Iz bezbedonosnih razloga, i na osnovu Zakona o strancima (Crnogorci koji su se uvukli u svaku državnu poru, firmu, funkciju stranci?), ona može sada samo da nas  gleda preko plota, ili aviona, ili s drona. Dirati nekog kome je dečko poznati haker, kome su najbolji drugari pripadnici kobajagi nekih kriminalnih klanova,  najbolja drugarica gospođa koja okuplja dame za pratnju i prijatno druženje, diva Dubaia, voditeljka, vlasnica sifona u koje može neprimetno da se instalira sistem za prisluškivanje? Pa to može samo neorganizovana i divljačna zemlja koja ne prepoznaje visokokvalitetnu profi uslugu.  Sorajo, ne brini, predomisliće se oni, a mi jedva čekamo da vidimo za koliko sajzova si se u međuvremenu uvećala.

###Dok se oni, susedi naši, za finale bore, do čijeg su polufinala došli grčevitom akcijom i srčanošću, a uz predivnu podršku kockaste predsednice (pojma nemam kako je sve to bilo jer ne volim fudbal, niti me zanima, ali sam nešto usput pročitala), mi smo doneli odluku o izgradnji nacionalnog stadiona kod Ostružnice. Nemam pojma ni to gde je, ali zvuči kao mesto kome se smeši neko buduće svetsko prvenstvo u fudbalu, gde ćemo mi na domaćem terenu i uz podršku odanih navijača koji umeju odano i da biju, osvojiti svetsku titulu. Nama zapravo ne odgovara nijedan strani teren, tamo imamo užasnu tremu. Da ne govorim o nepoznatoj klimi, otporu prema nepoznatim gledaocima, tv kamerama koje nisu deo nacionalne frekvencije. Sve ostalo je super, počev od igrača koji imaju dobru formu, preko milionskog bonusa koji im je precednik obećao ako pobede, pa do motivacije da pregazimo sve što nam se nađe na putu, ali kad se sve to odvija tamo daleko, mi fejlujemo. Otud je i ova ideja o ulaganju u najveći neviđeni teren, tj. stadion u našoj zemlji, najbolja vest u poslednjih 30 svetskih prvenstava na kojima uvek zamalo nismo ušli u drugi krug. Ostružnico, orlovsko gnezdo naše, iz praha ćemo te dići! Vdeće svi oni.  I tada ćemo obavezno, ali obavezno, umesto svih utakmica koje su se do sada prenosile na prva dva nacionalna kanala i ostalim sportskim po ceo dan, sve to prenositi na svih 100 kanala i kablovske i analogne barem po 27 sati dnevno.

### Ono što me naročito inspiriše poslednjih dana, u onom romantičnom smislu,  jeste jedan primamljiv potez koji se najavljuje u našem glavnom gradu.  Ako si na Kalemegdanu a hoćeš na Ušće, cap, sedneš u gondolu i eto tebe preko. I obrnuto.  Nema cimanja tramvajima, busevima, taksijem, nogama.  Ali nije to onda gondola sa veslima i gondolijerima na pramcu, ove su one futurističke, u vazduhu, na žici. Sve to će  pozlatiti ovi iz unutrašnjosti Srbije čiji će se prihodi sliti u republički budžet i iskoristiće se samo dvotrećinski  iznos dok će celu jednu trećinu izdvojiti sami Beograđani iz svog gradskog. Pretpostavljam da je njihov deo manji jer će se oni time mnogo manje voziti nego gosti i turisti iz spoljašnjosti Beograda, a i sam grad vapi za obnovom i doterivanjem jer su ostali taj problem odavno rešili, te preostaje da se ulašti samo prestonica. Uostalom, gradski budžet je bedan, slabijima treba pomoći. Kolika će biti cena karte, da li će one što se švercuju direktno prosuti u reku, hoće li remont pokvarenih gondola raditi firma sa Kipra, još uvek nije objavljeno. Nadamo se da će to umnogome olakšati gradski transport, privući nebrojeno stranih turista koji su to videli samo po filmovima, i da … pa dovoljno je.  Biće to ne hit, nego hitčina.

### Ako bih vas pitala da li ste bili skoro bolesni i išli kod lekara, sigurna sam da bih dobila ekspresnu informaciju. Ako bih se nadovezala pitanjem da li ste kod čika ili teta doce otišli istuširani i mirišljavi, bi li ljuti bili? Možda vi ne bi, ali je jedan broj uvređenih pacijenata digao internet na noge.  To se desilo zbog plakata na ulaznim vratima ordinacija (ne samo jedne, ne samo jednom) na kome piše – Za pregled kod doktorke, potrebno je da se okupate.  I tu se onda našao neko da doktorku kinji za bezobrazluk i neprofesionalnost. Osim što je dala zakletvu da će pomagati i lečiti, ona mora da se zakune i da će prema potrebi nositi nevidljivu štipaljku na nosu (da, nevidljivu, jer bi vidljiva bila užasna uvreda i nepoštovanje), ako već nema dovoljno jak stomak da istrpi telesni smrad pacijenta koji se pirka jednom u mesec ili godinu dana. A anonimne ankete o učestalosti kupanja ne daju nimalo zavidne rezultate. Nekima je subota i dalje sveti dan za potapanje (učitelj koga lično znam tvrdi da je 4 puta mesečno, da l subota ili nedelja onaj pravi broj). U neka davna vremena, po selima su se ljudi zaista kupali samo jednom, kada prođu svi poljoprivredni radovi, i tako do naredne sezone. Tačno je i da su se po francuskim dvorovima vaši slobodno šetale po glavama napuderisanih dama i gospode, a parfemi maskirali smrad), ali u vreme kada se neke stvari naprosto podrazumevaju, postavlja se pitanje – osim što smo duševno i moralno prljavi, ne može li barem taj telesni vonj da se obuzda? I da Dr X može na miru da odloži svoju nevidljivu štipaljku s nosa u fioku. I skine ono “bezobrazno”  obaveštenje i uputstvo pacijentima.

### Telo je ipak najveći izdajica čoveka. Ne samo što ispušta nezgodne mirise, uznemirava okolinu, nadvladava ponekad razum, čini prestupe svake vrste, nego ne ume da sfinkter drži pod kontrolom. A to ne samo da ugrožava kozmetičke proizvode, parfeme i karmine osobito, nego i čast jednog diplomate. Ne, vama sigurno nije nepoznata situacija kada stvari postanu neizdržive i čovek u pometnji napravi glupost. Obično se sve završi dobro, ali ovog puta nije. Narodnom poslaniku Omerović Mehu sistem navigacije nije radio kako treba, mehur ili ono drugo je popustilo, i dok je bio u frankfurtskom free shopu pazareći poklone za familiju, toliko se sve naglavačke u sekundi okrenulo, da je on sa neplaćenom robom izašao iz radnje (kaže, na putu za toalet).  Bibiiiip, i eto policije koja nema rendgen za praćene peristaltike putnika. Aha, ko si ti, zašto si pošao napolje a nisi platio, pa ja sam poslanik, pa šta onda, pa imam imunitet, aha ali zašto si krenuo napolje, nemam šta da objašnjavam vi morate da me pustite, a ja sam pošao u wc. I oni ga puste.  Diplomatu koji ima slabu kontrolu nad svojom bešikom i crevima. I još uvek nerazrađeni lopovski sistem jer je navikao da mu lova direktno ide na račun, a mislio je da će sa ovim sitnim ići još lakše. Pa dobro. Nema veze, malo će se svi našaliti u Skupštini  povodom njegove omatorele prostate ili colona. A možda i dobije neku dobru preporuku za doktora. Samo pre toga da se okupa, da ne smrdi kao tvor.  Od koga bi i njegove bele štrafte pobegle u svet. Od stida i sramote.

Da, samo ovo i još nebrojivo mnogo desilo se na ovom prelazu iz letnjeg proleća u jesenje leto. A šta donosi budućnost? Čitaće se…

Jupiter

Četvrtak. Dan kojim astrološki (to je nešto što “liči” na astronomiju jer se takođe bavi astrama, ali osim zvezda nema ništa zajedničko) vlada Jupiter (gasovito čudovište na nebu, bog otac svih bogova u Rimu i okolini, natalni benefik čiji trigoni i sextili biću donose sreću), koji se na sanskritu (“latinskom” jeziku dalekog istoka) naziva Guruom (tj.  Učiteljem) koji po svim etičkim i ontološkim određenjima označava mudrost, veru, budućnost i pravdu (a to kao negde u toj celovitoj kombinaciji postoji, samo se ne zna gde tačno). Kažu da Jupiter ” proširuje svest, da njegov uticaj rađa potrebu za stvaranjem pravednijeg, harmoničnijeg, pozitivnijeg i bogatijeg života, da razvija ljudsku vrlinu i plemenitost, dobrotu i moral, i još pozitivno utiče na zdravlje, sreću, putovanja, dajući jak štit i prosperitet”. Kako takav blistav i moćan pada baš u četvrtak, ovaj dan se smatra danom optimizma i uspeha, i sigurno donosi jedre i ukusne plodove. Za taj dan treba rezervisati sve aktivnosti u kojima za uspešan rasplet treba pomoć s neba, tj. Boga Jupitera. Ako tad ne potpišeš ugovore, ne obaviš važne novčane transakcije, ne sedneš da učiš, ne organizuješ se, ne otputuješ daleko ili blizu, zaboraviš na politiku i pravo, počni da se bojiš da će ti u životu sve krenuti krivo. I baš zato, isključivo zato, da bi u životu sve išlo pravo, i Vi sutra, u četvrtak, treba da uzmete godišnji odmor. Ili bolovanje. Ili nađete neki izgovor da zaustavite sve tekuće aktivnosti ili obaveze, i da konačno uživate. I ne samo da se ushićujete i šenlučite, nego da shvatite kako pravi izbori donose dugoročni prosperitet.

Garanciju duhovnog ispunjenja pružiće Vam oni koji vode računa o svakom životnom detalju pa i tome šta kad u životu započeti. I fizičkog, ako ste toliko važni da neposredno prisustvujete veličanstvenom događaju što se zove ugođajem za koji ste dobili pozivnicu. Ako niste dobili, sutra, u četvrtak, imate za domaći (ako hoćete da budete ne samo srećni, nego i obavešteni) da se (ako ste samo obična boranija a ne elita) nacrtate ispred TV-a i uključite kanal Prve televizije.  Tačno u 13 ha, pod milozvučjem crkvenih zvona, u svetu mračnu zajednicu ući će jedan od najnebitnijih javnih parova naše svakodnevice, čija se još nebitnija imena već mesecima vuku po sredstvima javnog terorisanja, i to sve pod pokroviteljstvom bitnih (tj. poznatih po svojim karijerama jahačice harmonikaša u mladosti i udarača tenis loptice ) organizatora ovog, kako se imenuje, venčanja decenije. Kad mogu Megan i Hari po Engleskama da terorišu milione (i nas koji smo zijali u to dvoje i njihovu svitu, i još platili za taj prenos… kao da je nekog uopšte bolelo ćoše  da ih gleda), možemo i mi naš auditorijum koji je glamura i žedan, i gladan. I mi “princa” i “princezu” za trku imamo, i kamere državnog servisa koje će se uključiti da zabeleže njegovo i njeno DA, i oca i maćehu mu što će biti najsrećniji na svetu što su dobili pevačicu naslednicu za snahu i ponos, premda su u jednom momentu hteli da je šutnu jer im je mladoženju odvlačila od neketamovažnekarijere. Ali ljubav zna za granice, predbračne ugovore (jer i bogati znaju da plaču kad ih ne naprave), ko je tu tata, ko mama, kom opanci, kom obojci. Ali da ne plašimo mladu unapred, verujemo da će joj ulazak u Živojinoviće (koji kako im i prezime kaže, znaju kako se živi) otvoriti sva, pa i od zlata vrata. Samo da ne ljuti svekra i svekrvu, to je univerzalni recept (prijatelji kako će? Prijovićka lako će) . No, da se vratim na poentu suštine. Dakle,

U 13 ha će zapojati hor srpskih dečaka, tj. popova pod crkvenom kupolom. Krunisana glava Filipa, sina božjeg, sklopiće raskidiv brak sa njom Aleksandrom, kćeri božjom, a u prisustvu nekoliko stotina uzbuđenih najbližih rođaka, i dvojice kumova, od kojih jedan u životu drži mikrofon a drugi košarkašku loptu. Ako se ne predomisle u poslednjem trenutku, procedura će se završiti uz blagoslov Božjeg izaslanika. I hora. Napolju će više hiljada pozvanih i nepozvanih da šacuje kako je unutra prošlo, ali s obzirom na sigurno dobar ishod (ko bi rizikovao da brak završi pre nego je i počeo?), njihovi telefoni biće spremni. Ne dao Bog nikom da tad padne internet veza, sruši se instagram, tviter ili fejs. Doduše, kamermani i fotografi su sigurno tu, ali to nije isto kad ne zahvatiš svojim sredstvima.  Pošto prođe prvi nalet, čeka se na drugo veliko uključenje u 17 ha. Tu se već lako može zamisliti (danas u sredu), jedan ogroman, dugačak crveni tepih koji se valja duž Belexpocentra (mesto za kongresmene, iliti kongresni centar) koji je u stanju da primi barem 5000, a ako se malo potrudi i stisne možda i 10000 gostiju. Taj tepih će imati čast da bude zgažen od strane najpoznatijih ličnosti našeg zvezdanog neba. Linjaće ga pevačice, pevači, glumci, glumice, voditelji, voditeljke, političari, političarke, sportisti, sportistkinje, hetero i homo, mali i veliki, mršavi i prosečni, zgodni i zgodniji, svi oni od kojih se običnom smrtniku tresu gaće i ruka kad ih pitaju za autograme. Po njemu će se vući haljine najzvučnijeg pedigrea, udobni smokinzi, najvišlje štikle i kože raznih gmizavaca.  Biće to najsrećniji dan. Ne samo za mladence i goste. Ne samo za auditorijum ispred i iza tv ekrana. Nego i za crveni tepih koji takvu priliku neće više nikad imati u svom crvenom životu.

Kad znojenje i pored dobre klime počne da probija kroz pore svih tkanina i boja, počeće u stvari ono pravo veselje.  Trajaće sigurno jako dugo, verovatno do jutarnjih sati, kad radnička klasa kreće u fabrike, domaćice po burek, mladost kući iz grada. Ipak ne bi valjalo preterati jer se svaka frizura, kravata i raspoloženje i pored kvaliteta relativno brzo sroza. A i gosti mogu mnogo da pojedu i popiju. I kamere to pustošenje mogu da zabeleže, što je apsolutno neglamurozno.

Mladenci će, pošto svečanost nažalost prođe, izračunati ko ih je razočarao, ko im ulepšao veselje, i onda ne otići na medeni mesec  jer mlada mora da otplaćuje troškove svadbe. Tj. rečeno je da su oni već odradili to neko predbračno putovanje, i da će poslebračno doći na red kad snajka odradi ugovorene tezge. Realno, to je na mestu. Iskreno, ne bi ni trebalo da počne odmah da se bahati i troši blago familije u koju ulazi. Pošteno, sve je to jedan običan prazi luk koji iz nečega viri i mirisom parfema i dodirom svile se prezentuje kao nešto bez čega ne možemo preživeti petak ili budućnost koja tek stiže. A ni razumeti svu bedu i jad sopstvenih običnih, prostih života koji nam poput kukuruza kolena dere.

No… idemo na svadbu sutra? Čak i ne moramo da nosimo ikakav poklon. Dovoljno je što postojimo, što ćemo očima pojesti sav njihov kavijar i popiti sav njihov šampanjac ali to njima ne smeta jer svega ima dovoljno za sve, što ćemo se diviti predstavi koju su osmislili samo za nas, što ćemo im se “besplatno” zavideti. Što će nas poput Gurua naučiti gde smo pogrešili, ali da najboljima uvek pripada najbolje. I da ovaj svečani četvrtak ne sme da bude crn (poput onog kada su u 20-tim prošlog veka pukle berze a svet pohrlio u sunovrat), već da znači jedan nov, srećan, uspešan početak. Za “elitu” ispred, i prosjake iza oka kamere.  Živeli! Svi Vi…ostali (lokalni “Bogovi” su se već snašli, Jupiter i njemu slični su im uvek pri ruci…mada, ko zna, možda poput one prolupale gospođe što je u venčanici proslavila 30 godina razvoda braka, naprave jednog dana i tv prenos svojih glamurazvoda ako im Fortuna pokaže srednji prst). Psssst, da ne prizivamo maler.

Uljez mi se uvuko u cveće

A sada dragi slušatelji, Samo za Vas! Jer ste Vi to tražili!

“Ah uveri se zašto mene zovu mamba, ah, ah proveri da li sam tempirana bomba,
joj ja sam kao opijum, ej promenićeš stadijum, izgubićeš um…Gazim ko puma u džepu suma, lagano gradom kruziram, kola su svuda, lova i gudra, ali se više ne gudriram…Tol’ko sam beo, belji nego Drakula, plivam po bitu, kao bela ajkula…Te felne sijaju u mraku kao da su zlatni lanci, svi gledaju u gradu kao da smo vanzemaljci, hteli bi da te ukradu k’o da si novac u banci, ma sedi tu kod mene, neka vide Indijanci…Zla Barbika – Ludilo u klubu, ko karijes na zubu lepiš se za mene. Kažem nemoj sa mnom, mnogi plaču za mnom. Nađi sebi bolju, ko me ljubi, ljubi nevolju. Ja sam zla Barbika, srce mi je plastika…Duni, vjetre, malo preko jetre…Vaser vaga kaze da sa mnom teraš šegu, dabogda dobila pesak u bubregu…Napravi mi sina pod svetlima kazina, bice milioner, bice smrt za žene, kao ti za mene…O kakav li je pakao, kad sneg je vruć k’o kakao…Brushalter noćas steže kao malter…Ti si ideologija, večna borba za slobodu, doživotna robija od svakog dodira, topim k’o da džogiram, od tvoga mirisa postajem vampirica…Imam dokaz da si bio sa mnom, imam dokaz za ljubavni čin, imam dokaz nosim ga u sebi, on se zove nerođeni sin…Ma postaću plava i biću kučka prava, leći ću sa njim da te ponizim, tebi teško biće al’ poslaću ti piće, na njemu posveta – baš je slatka osveta…Može li taj tu muškarac mlad i lep, ljubav moju da sprži, spavaću sa njim i muka biće mi, ti dođi glavu mi drži… Sklonite me drugovi pijanu s ulice, zgaziće me nešto…Da dogovor kuću gradi rekao je neko, s tobom kako stvari stoje, temelj je daleko…Kad si mi, kad si mi, najviše trebala, ti si me prodala za šaku dolara. Ti si me očarala, nešto si mi sipala u čaši punoj ludila…Kuku lele, kuku lele, ima glavu kao tele…Avon sam proždrnula…Koka kola,  malboro, suzuki, diskoteka, gitara, buzuki… Neko će mi noćas napraviti sina, vatru pali flaša crnog vina. Haljina na podu, dobar znak za sreću , ko si ti, do jutra znati neću… S kim si sinoć bio, da li ona zna, ne zna ona, ne zna ona, znam samo ja. Devojka za jedno veče, misli, briga me, al’ kod tebe su još uvek moje gaćice… Ako imaš petlju, ako imaš herca, pokloni mi bundu od nerca, ako imaš petlju, ako imaš čuku, dijamantski prsten stavi mi na ruku…Ne stajem na crveno, šmekeri kad voze,
poznat po bratu jer tako mi se može. Belo odelo, bela kola, sve od kože, oko mene sve je belo, na to se cice lože… Sve radite na silu jer puca vas kompleks, u mraku vaše mržnje sijam k’o Rolex, konstrukcija uspeha, čelik, Transformers…”

Da, tako je… Ovo je delić savremene poezije najbliskijeg istoka našeg neposrednog suseda sa zapada. Zapravo, naš najbolji izvozni proizvod čija se vrednost meri u mili(j)onima šuškavaca, koji će završiti u trezorima najjačih domaćih intelektualnih influensera (uticači ili utikači prim.aut.) sadašnjice ovdašnjice. Njihova upečatljiva imena i još impozantniji doprinos muzičkom obrazovanju širokih narodnih masa, sigurno će ostati zauvek urezan u kamenje naše istorije, književnosti, psihologije, patologije, filozofije i nekulture (nadamo se da će biti duboko zakopani jer avaj nama kao naciji ako ti tragovi ostanu). Mi ipak nikada! nikome! nećemo! pokloniti naše najlepše silikonjare anđeoskih glasova, naše najmuževnije džiber stihopevce, našu ćirilicu, našu najdublju emociju. Ne! Mi ćemo ih samo pozajmiti, jer se najboljih samo ludi odriču. Na odloženo ćemo ih uz visoku kamatnu stopu uvaliti svima onima koji su od muzike operisani i kojima treba presaditi, koliko je god moguće (neki pacijenti su ipak beznadežni), pravi muzički ukus, miris, i opus. Pri tom mi ništa ne namećemo, samo sve suptilno pokazujemo.

A da je očaj usled nemaštine takvog visokog kvaliteta očigledan, govori činjenica da se već javno govori o tajni nepomirenosti inostranog tržišta sa sopstvenim rupama u zvučnim idejama i interpretacijama, i da je za zdravlje ne samo suseda, nego i čitavih kontinenata neophodno pod hitno infuzirati naš produkt. Daćemo naravno, jer osim što imamo beskrajno mnogo talenta, mi sve ljude volimo! I kao gostoprimljiv narod, koji raširenih ruku prima gostujuću trapavu muziku tih istih nemuzikalnih suseda, za očekivati je da to gostodajstvo i uzvratimo. Da se ja pitam, naše bi zvezde valjalo potrpati u kamione, šlepere, vagone i izvesti u inostranstvo, da se ne vraćaju dok ne prokulture silan neuki narod izvan granica, posebno onih zapadnih (kome je tamo bolje jer se bolje plaća, ne treba uopšte da se vraća, izdajice tamo u radni logor!). Tek onda možemo govoriti o kulturnoj sinhronizaciji. Doduše, ima nekih pokušaja otud koji se mrcvare da sustignu našu vrhunsku poeziju, ali je to sve jadno. Na primer, njihova najpoznatija influenserka a naša snajka (koja usavršavanje u braku može da iskoristi i za usavršavanje u muzici preko svekra), kaže:

“Nek’ te ludi ritam fura, nek’ te puhne jaka bura, tete, strine, konkubine, vrtite svoje obline “(bilo bi napadno pitati je da li je uticaj na ovu strofu imao njen film iz domaće produkcije snimljen na jahti, ali ovo stvarno zvuči amaterski i nekako previše popično a ne narodno). Ovo njeno drugo, složeno za specijalnu evropsku priliku, je već mnogo bolje:  Zumba, zumba, zumba, zumba, sijeno, slama, sir, salama, rizi, bizi, teča, veća, cikla, bikla, cikla, bikla, afrika, paprika…međutim, njihove plastične trave su ipak nikle i odnele joj štikle. Ipak, mlađe snage, otvorenije za dobre uticaje brže uče, pa jedna njihova književnica, glumica i pevačica (3 u 1 dobar komad što nabija temperaturu) peva:

“Kara, kara, karanfili, to se tebi, draga, mili, kita, kita, kita cvijeća, to je bolja što je veća… “Ovo već, mora se priznati, ima dalekiju umetničkiju vrednost jer se poštuje i rima i milano i venecija. Na osnovu priloženog je apsolutno jasno da je do sada ograničena (da ne bude naopako protumačeno – dotokom prave muzike) publika, koja se skrivala po stanovima, zatvorenim klubovima i svadbama da bi mogla da sluša pravu muziku, morala da digne glas i konačno se izbori za slobodni radio. Zahvaljujući naporima koje su uložili pregovarači dveju država, povoljnim uslovima koji podrazumevaju nepreskupe koncerte naših pevačkih zvezda (po Arenama i u prestižnom Lisinskom), onostranom narodu gladnom svega dobrog čega sam nema, Hrvatski Radio Extra FM je konačno slepima i gluvima omogućio da progledaju i pročuju. Ta vest je primljena sa izuzetnim odobravanjem i ovacijama, a i kako ne bi… svesti svoj repertoar na njanjave popbaladere, nenađene alternativce, narokere, i džez preživare, prava je stupidarija. Kako uopšte neko može da zamisli život bez scene kakva hara na ovom našem istoku (i ne samo našem nego i istočnijem odakle je krenula ljudska civilizacija)? Kako uopšte zamišlja da će da izgleda njihova lektira u budućnosti, ili časovi muzičkog na akademijama, ili opšti test na prijemnim ispitima na fakultetima društvenih nauka? Kako oni misle da nauče svoje device da se oblače i ponašaju u svim mogućim prilikama? Imaju li uopšte predstavu da će ogrezli u literaturu samo svojih pisaca ostati uskraćeni najlepših književnih poetskih dostignuća a sve to na njima bliskom jeziku koji može da se lako prevede na latinicu? Kako neko živi bez uvida koliko je džipova i bundi jedna mega zvezda zaradila za vikend u Beču? Heeej! I posle nama reći da smo zaostali, primitivni, neotesani seljoberi?! Mi, kojima se treba diviti što su nam i pevači i njihovi obožavaoci mereni milionima naučili sve ove komplikovane i dubokoumne tekstove?Nama se smejati koji smo sa Micom Trofrtaljkom (pažljivo proučiti ovo pa se onda smej ako smeš:  Šta će meni kola i kuća sa spratom, kad ja volim jednog sa debelim vratom, pa ga često molim da radi masažu, uteraj mi, uteraj kola u garažu), začeli jedan neprevaziđeni pravac u kulturi?! Nama, kojima se zavidi na najlepšim cicama, najkosmopolitskijem glavnom gradu u ovom delu balkanske rupe, na splavovima i rudnim bogatstvima, sarmi i bureku, brzom gubitku pamćenja, stepskoj duši međ njivama, čak i klimi koja je bolja, a posebno Nikoli Tesli kome smo poklonili aerodrom….nama?!

E u inat Vama, kojima ćemo svojim pesmama zapaliti Extra FM i izobrazovati vam omladinu, i tako vam se infiltrirati u sve pore i dobiti sveti međususedski rat, i gde ćete nam noge dolaziti i moliti nas za još, evo još jedne veličanstvene od naše najveće među mnogim kraljicama parade, kiča i povraćologije… da Vam se u grlu i mozgu zaglavi. Da nikad ne raskinete s njom. Da vam kao nama uđe u čitanke i domaću epsku poeziju. Da vam lipše i pop, i rok (što ne bi i Vama?!).

“Uradi mi sad sve što si s njom bez mene radio, znam radio si to samo da bi mi se zgadio.Volim ukus tvoga đona čak i kada na njemu donosiš mi nju jer važno je da si mi tu. A sad mi daj njen broj da mesto tebe ja raskinem sa njom da pozovem je, i kažem da si tu i da si za mnom lud, pusti me.
Pusti me da raskinem s njom umesto tebe ja, neka sluša noćas kako volimo se a onda spustim slušalicu jer sama ne mogu da uzdišem za oboje.
A sada muči me kao što si i nju mučio, znam radio si to samo da bi mi se smučio”.

Majko, kraljice, shvatiće budalice.

Hteli ste si cajke? E ako, jadne li Vam majke. Primite moje najdublje saučešće.

(P.S. Kako se zovu muške? Cajkani? Muzički policajci koji zavode red na estradi?)

 

 

 

 

 

 

Otomansko carstvo

On je božanstveno zgodan, što se vidi po zavodničkom pogledu, mužestvenim zaliscima, jakom vratu, salastim mišićima na stomaku – jaka zadrigla forma koja već slabo pamti dane pre, poslovnim kodeksom utvrđenih, obaveznih obilatih poslovnih i domaćinskih obroka. Pravi je fashionista koji u skladu sa trendom nemanja ogledala, znanja i ukusa, nosi razlabavljenu kravatu koja bi stegnuta mogla da mu prereže nežni grkljan. Drug je član svih lokalnih i globalnih komiteta, udruženja, agencija, preduzeća, odbora, i vladajuće stranke (uz moto – uvek na strani pobednika). Kao viđeniji gospodin, on vozi najbolji auto u gradu, opštini, regionu a u jednom momentu skupštinskog poslanikovanja, i od samog državnog poglavice. Kao svaki ostvareni muškarac, poseduje funkcije, poslušnike, nekretnine, ženu i decu, ali ovaj extremno sposoban, u svojim žuljevitim, udarničkim šakama drži i jedan mali ali romantični grad. U samom srcu južnog ćoška naše domovine, vegetira jedna mala, siromašna naseobina, na čijem je čelu muškarac koji ima sve, ali kome kao kompletnoj i komplexnoj ličnosti nedostaje samo još jedna stvar – dopuna. Pošto odavno ima svoju ličnu, zakonsku, izraubovanu ženu, logično je da je nedostajuća puzzla – neka druga, tuđa, nečija ili ničija. Misaono i pisaono iskazano, ono što svakom ka uspehu usmerenom čoveku život čini apsolutno ispunjenim i smislenim jeste – ljubavnica. To zrno lepote nije teško pronaći, koliko god izgledalo sumorno i komplikovano, u tom malom stogu sena.  Lepo zrno amo, fino zrno tamo, i ćoravi pevci mogu da ubodu. Neka zrna lovu izmaknu, ali neka se pojedu. Zrna plavuša, crnuša i smeđuša, udana, devojačka, nevina, zrela zrna. Ima nezaposlenih ali i zaposlenih, zrna koja traže bilo kakav, nekakav, ili postojeći da im ne umakne posao, ali ne i da budu jedena. Ali ono zrno koje se dopadne petlu, može se smatrati zrnom specijalne sudbine. Ne izbegne li, ili se podmetne da ga petličko pozobe, može smatrati da je posao svršen. Sa takvim završetkom, petao sit, zrno obavilo svoju funkciju, ali može i da avanzuje. Na primer, da postane ljubavničko, omiljeno zrno, dok ne naiđe neko lepše. I stalno zaposleno ako je ukusno. Migolji li se, vrda li tamo-amo i skriva, svoj život može smatrati propalim, jer to zrno nikad neće biti realno ljubkano, iako će biti želkano i volkano od strane onog ko na tome jako insistira i kome to znači. Ako se još otima, čuva razmenjene  udvaračke sms-ove petla sa sobom, i to izdajnički objavi na javnom kokošarniku, samo beda na vrat. Uskraćeni ljubavnik će zrno optužiti da je članica sekte lažovki, alkoholičara i narkomana. Ono će pokunjeno da traži sapatnice i samilost prirodnog i ljudskog zakona u kome zrna imaju prava da ne budu ucenjena da budu pojedena. Zar svet ne treba da funkconiše na principu: Kome se hoće – može, kome se neće – da ga ne niko ne pok(l)opa?

Nakon skandala seksualnog zlostavljanja i mobinga, gospodaru malog ustalasanog mesta je od strane partijske centrale predočeno da će njegovo članstvo biti preispitano. Sic! Biće mu, ako se nekako dokaže da je bio nemoralno neobuzdan (zasad je nekih 10-ak probuđenih zrna koja su podnela krivične prijave za seksualni atak na njihov batak), oduzeta partijska knjižica, a dobiće i pljusku po ramenu. Stidne dlake će mu od takve kazne sigurno otpasti od stida. Možda i one s obrva, pa će postati neprivlačan. Za utehu mogu da ga transferuju u srodni partijski klub, obezbede bolje radne uslove na tekućoj poziciji sa radodajnim sekretaricama koje ne drame i ne femkaju se, i da s vremenom polako napreduje do ministra, konzula ili ambasadora. Da se osoba ne strasira naglo i završi kod psihijatra, pa da država mora da mu plaća oporavak na Tajlandu.

A da je ovo neka država ko što nije, jer mi nikada nećemo biti Holivud koliko god se trtili da bar ličimo, mi bi druga člana drugačije.  Tamo su, u tom svetom gradu iluzija, svog najvećeg, najmoćnijeg  producentskog zavodnika Harvija Vajnštajna, bez čijeg  “da” nijedna stvar nije mogla da se snimi, nijedan glumac ili glumica da se probije – stavili na zid srama, obesili ga za žumanca, i prognali da crkne kao pacov. Ćeš da dočekuješ ribe u bademantilu i zoveš ih na otoman? Ćeš da im tražiš da te češkaju dok ti se na jeziku tope mehurići Dom Perinjona? Ćeš da im nudiš uloge samo ako kleknu? Češ da uvaljuješ mačora mačkama? E, za takve postoji Sud koji odreže ogromnu komadinu kazne što padne na glavu i upropasti ti veliku slavu, postoje osvešćene žene koje su nekad bile onesvešćene, uspavane ali iz dugogodišnjeg sna probuđene, ostvarene ali gnusno primorane na ostvarenja. To su one što su i dalje mačke, a on tako jadan i bedan spao je na oblik nepostojanja kome je deveti život istekao.  To je ta prava filmska priča sa srećnim krajem gde zlo bude pobeđeno. A ne kvazi domaća krvava drama gde nemoćne mačke završe na stubu srama i zavitlane na đubrište.  A mačori i dalje kolo vode. Dobro, i petlovi.

Da, žene su (ponekad) ucenjene.

Da, one (ponekad) prave jezive kompromise.

Da, one (ponekad) bivaju zastrašene.

Da, one su (ponekad) slabe i slabići s razlogom.

Da, muškarci (ponekad) jako ucenjuju. Da, oni (ponekad) beskompromisno traže i očekuju. Da, oni (ponekad) uteruju ogroman strah. Da, oni (ponekad) umeju da muče slabije.

Ostaje nada da ugrožene žene skupe hrabrost i otvoreno progovore o svim neprijatnostima koje su preživele ili koje im prete. Krupniju nadu treba uzgajati naspram sistema koji bi situacije trebao da prepozna i vinovnike kazni, na način da svako dobro razmisli da li će ženu pretvoriti u krpu ili stati kod crte koja se ne sme preći.

Sastojak ove gorke mućkalice nisu samo prosti, primitivni, nepismeni (dodatni iako ne svuda obavezan delić), agresivni, siloviti Jutke (nadimak domaće skandalske ništarije) i Vajnštajni, već svi oni koji imaju samo položaj i moć koju im on donosi, a koje besramno koriste da bi došli do žene. Čime bi drugim, kad ništa osim toga nemaju (a da su lepi, bolje bi ih razumele i lakše oprostile)? O drugoj strani ove ružne medalje, drugi put. Tek da ne bude da je sve crno – belo. I da se zna da je i Adam ugrožena životinjska vrsta. E dragi Bože, da si ga od blata a ne od njenog kvarnog rebra pravio, možda bi bolji ispao. Trapav mizanscen. Sad interveniši kad se zalićeš s repromaterijalom i modelima.

Selfašizam

Već sam štrikala o ovome. Pre tri godine. Dokaz trune u arhivi bloga za već daleku 2014-tu. I taman čovek pomisli da svet (s obzirom na to da nam je Mars u odnosu na taj datum sada tehnološki mnogo bliže pa ćemo ubrzo svojim očima videti da na njemu ima tople vode, da su kola počela sama da voze i sama donose odluku da li će ako moraju pre da zgaze babu ili devojku, ili ipak ubiju sebe i svog pasivnog vlasnika, da jedna kuća može da izađe ispod štampača za tri dana, da nam na koncertima već pevaju hologrami umrlih giga starova, da se računi mogu plaćati pukim prepoznavanjem fizionomija osetljivim okom kamere a istim ući na sopstveni računar bez da trošiš vijuge koja šifra beše, da postoji aparatura koja za par minuta može na osnovu kapi krvi da odredi da li već treba da kupiš grobno mesto iako ti sve mrda, da pomoću ugrađenih čipova invalidi mogu u nekoj meri povratiti izgubljene pokrete),  taman čovek pomisli da svet ide napred i da sada treba i na drugim poljima smisliti nešto konstruktivno novo, kad – ništa. Kad to bajato, nazovi -nešto dobije srazmere kuge, od čijeg košenja broj žrtava gluposti raste poput pečuraka od uzbuđenja orošenošću kišom.

U redu, ima nešto u tome – danas sam lepša (i pametnija, i energičnija, i maštovitija, i sigurnija u sebe, i zdravija, i mlađa, i sve) nego sutra. I to treba ovekovečiti (čisto da se obavestiš u budućnosti kako si nekada izgledao, i šta, i gde radio, i proždereš se od muke kako te vreme okrnjilo), sačuvati za nezainteresovane potomke za bilo šta prošlo u nekom albumu s koricama (a ne u folderu koji može progutati sajber mrak), uživati u samom činu oslikavanja situacije, uz jalov pokušaj memorisanja mirisa, glasova, nijansi, podeliti to sa sadašnjicom i najbližima u njoj, znajući da to vole ali manje nego tebe samog.  Zabeleži to.

U redu, ima nešto u tome – danas putujem i hoću da uhvatim liniju skulpture, krova, klupe, fontane, uličnog svirača, umornog lista, čamca, otvorene školjke, kišnu kap, dečiji osmeh, lice starice, svoj palac, raskupusani kofer, raščupanu kosu, otvoreni notes, mačiji brk, odgriz jabuke, stopalo u pesku, komad bižuterije, nečiji prozor, žicu na gitari, skupe cipele, sunčane naočare, slamnati šešir, pupak, pahulju na kapi, licidersko srce, šoljicu vrelog čaja, zgodnog policajca, sumornog prosjaka, dim cigarete, bidermajer, brkove, slap vodopada, drvo bez šume, svoje usne, uho sa minđušom, linije na slepoočnici, saksiju, tobogan, udubljeni jastuk, čipkanu zavesu, isplaženi jezik, džepni sat, uže, bubamaru, odraz u vodi, jer toga neće biti sutra, a ako bude neće biti isto. Imaj to.

U redu, ima nešto u tome – danas si model, snimaš obične, pristojne reklame ili editorijale, prodaješ nešto što bi se ionako prodalo ali uz tvoje lice deluje primamljivije. Od toga preživljavaš ili živiš, i nekome si poslovno potreban koliko i ti njemu. Imaš dovoljno ili više od očekivanih za tu karijeru godina ali je tvoja predanost i profesionalnost skladu sa zahtevom trenutka. Ne povređuješ vanvremensku lepotu banalnošću. Ne i sutra, osim ako nisi Veruška, Hatonova, Rosijeva ili Iman. Podeli to.

U redu, ima nešto u tome – danas si skuvala ručak ili kolač kakav nećeš skoro spremiti, možda predivno izgleda, skoro da miriše sa slike, a sutra ga već neće biti. Ili si pojela tuđe majstorije fantaziju. Sačuvaj to.

U redu, ima nešto u tome – danas si bila sa prijateljima, ili nekom veoma dragom osobom i želiš da taj vaš trenutak, zaglavljen u vašoj duši bude podeljen sa drugima. Poput deljenja sreće koju niko nikad ne može da oseti i razume, ali od koje sam letiš. Sledi to.

U redu, sigurno ima nešto u tome da si potpuno odlepila skidajući se u gaće i wonderbra na svom ili tuđem krevetu, a sve na virtualni uvid prijateljima, njihovim prijateljima, prijateljima trećeg kolena prijatelja a i neprijateljima prijatelja, neznancima voajerima, znancima šarmerima, rođacima da pene, komšiji da blene, kumovima da ogovaraju, koleginicama s posla da popiju od muke prozak a kolegama da se slika zauvek ureže u mozak. A možda si i bez gaća a da ne zarađuješ zvanično na tom nedostatku (mada realno i odgovorno možeš da mlatiš novce za tu oskudicu još koliko sutra, samo da te primeti pravi umetnički direktor fotografije i pokretnih slika). Pri tom svi znaju sve tvoje kupaće kostime, raspored tvojih mladeža, broj ruževa, senki i sjajeva za usne, sve krpe kojima tovariš ormane, sve plaže na kojima peskariš svoje telo uslikano 167 puta za pažljivo odabrani mozaik fotošopiranog struka i celulitnog butića, i tvoje nabubrele od hemije strastvene usne, i natrćene guzove, i profi iscrtane vodootporne obrve koje zmijuljčasto valovito uokviruju tvoje mačkaste polupospane oči. Bez maske ko te nije video raskošno bi te platio. Ako pri tom ne trošiš jezik (ne samo onaj za palacanje i lizanje sladoleda, nego i za oblikovanje jednostavnije rečenice a da nije pokradena ili izvučena sa “motivacionih” postera), mozak (koji obožava tuđice, jer sopstveni uzbuđeno reaguje samo na štras, pivo, folk, splavove, klubove, srećnu tv, miniće i muške lajkiće ), oči (kojima pomno pratiš instamiligramuše i instant-gramove), obrazovanje (može jedan testić opšteg obrazovanja na brzaka?), imaš barem dva i po profila na fejsu, tri na instagramu i minimum 100 do hiljadu plus vernih pasa koji te prate i tresu se od radosti na bljesak tvoje guze ili zuba, uz to godina preko 25 (ispod je sve tolerantno, pa i nedostatak dobrog ukusa, razuma i samosvojnosti), ili oko 45 (selfara milfara kojoj kucka kuguarsko vreme), pa do 65 (prava panterka koju već odavno vide kao hodajući leš ali ti to ne kontaš jer si u glavi tek mlađa punoletnica), ima nešto u tome da ti treba stručno, instrumentima i palpativno – vizuelno pregledati ego i postaviti ti dijagnozu. Ozbiljnu, medikamentski nelečivu, smrtonosnu po pitanju ishoda popravljivosti. Osim ako ne hvataš estete kojima će se na tebe dići (ego naravno, jer poznaju takvu jednu specijalnu osobu, čime ćeš bustovati i svoj),  vabiš vršnjakinje nad kojima ćeš se slatko iživljavati pokazujući kako si trtastija, pločastija, ribastija,  i izazivaš na crtu konkurentkinje po maniji šta god ona za posledicu imala. Ako si još naobrazovana, prozi i poeziji sklona, pa možda i knjige pišeš ali bez selfića ne možeš da dišeš, slučaj beznadeži dobija na kilaži. Ako si tu da bi populaciji skraćivala dah, izlučivala joj bale, cedila im komplimente, podilazila sopstvenom (ne)samopouzdanju, obezbedila doživotnu apanažu i plaćene plastične operacije izuzev one na mozgu jer silikonski još uvek nije smišljen za zamenu zakržljalih, da bi pokazala kako si drugačija od kalupskih klonova koje predano slediš, da su tvoje veće od njihovih (šta god da je u pitanju, veličina je ipak najbitnija), da se možeš dočepati onog s debljim (novčanikom naravno), jako upri! Zapni svom snagom jer su nadolazeće, mlađe još drčnije, gladnije i spremnije da se seciraju do potkožnog tkiva i daju i severni i južni pol (-ni organ) za dobru sumu, tašnicu, Dubai ili hiljaditi lajk.

Bez telefona ne zalazi u kupatilo ako već nemaš za more. Ili barem zabeleži brč u bazenčiču, rečici, jezercetu ili bari. Ne raspremaj posteljinu, seksije je izviti se u znojavim drtijastim čaršavima. Jaši sprave po teretanama nemilosrdno jačajući -cepse, maximuse, minore i majore. Kupuj skupe stvari i izvrni etikete na videlo. Hvataj seljobrtije za grupnjak selfije. Overi sebe u svakom ogledalu u stanu i okolini, i obavezno nosi sa sobom ampule hijalurona za slučaj prisustva masivnijih konkurentskih kljunova. Ispred objektiva budi ili opako ozbiljna, ili vruće instalirana, sredina je ovde kao i za sve krah. Ćurličuće sentence obnavljaj pred ogledalom, jer tako izgledaš sigurnije i prosvećenije. Naglas neprekidno mantraj, a kroz pisane statuse obavezno za gluve i slepe postuj kako si prelepa, prezgodna, preduhovita, preemotivna, prenenadjebiva, prepametna, previše svega da bi bila shvaćena, i kako sebe voliš, i kako mogu samo da ti ispuše muštiklu koliko si srećna što imaš sebe i što tupsići ne vide šta propuštaju ili šta bi mogli dobiti (makar sebi išla na živce neopisivo ponekad). Ako te startuju samo zbog tvog hopa cupa izgleda, zanemarujući pojedine rupe (najvažniju u stvari – onu u glavi), pošteno su te zaslužili (o tome si ionako maštala celog života, ali pažljivo odaberi među desetoricom ozbiljno zainteresovanih, da ne bude posle – malo keša i kreditnih, ili pametniji od mene ništa ga ne razumem, ili požurila da ga ne ispustim a mogla da uhvatim iha).  Obavezno za prijatan dan javnosti u zoru isporuči dozu svog jutarnje svežeg, “gologuzom šminkom” obrađenog, lica,  a i onog maskembalskog što je u sjaju šljoka išlo na pijac, prodavnicu, školu, posao i kafanu. Sa 15 izgledaj kao da ti je 25 jer ćeš se pre ubaciti u promet i dobiti kvalitetniju vožnju, sa 25 insistiraj da bude kao da ti je 35 jer je tad lakše uloviti dobrostajaćeg od 45, sa 35 preventivno rekonstruiši fasadu da se neko ne spotakne o tvoje prve ozbiljnije bore, sa 45 izgledaj kao da ti je 15 jer ćeš u suprotnom biti izbačena iz saobraćaja, sa 55 kamufliraj činjenicu da te bole hormoni, leđa, kolena, da si poprilično ćorava i već sklona zaboravljanju, sa 65 kao prava gilfica ugrabi barem jedan spori jedri mladi plen i pojedi ga u slast. A posle toga…otvori lažni nalog na socijalnoj mreži i budi šta god hoćeš jer si celog života bila ono što drugi od tebe očekuju, premda je u stvari svakog za svakog apsolutno briga. Konačno budi svoja jer ako to nisi shvatila na vreme, i bila takva kada je trebalo, a trebalo je 50-60 godina ranije, preostaje ti samo da se baciš. U mrak sopstvene gluposti. Da te proguta. I ispljune u svemir besmisla.

Ako si neka toliko fina da kupaće i obične gaće ostavljaš samo za šetnju po plaži ili spavaćoj sobi (mada može i tu uvek da klikne neka umetnička prilika za umetnički performans za zabalavljenu umetničku publiku), ali nikako ne možeš da se suspregneš da ne obavestiš kad ideš u šoping, šta si kupila (a usput možeš da priupitaš za savet koji te zapravo i ne zanima, šta da odabereš i da li ti nešto famozno stoji); da neizostavno uslikaš svoju posetu frizeru, manikiru ili šminkeru; da obavestiš gde, kako i sa kim si provela popodne ili veče; da neizostavno uslikaš detalje svog toplog, ko iz dvorca uređenog doma (još ako je u inostranstvima ili nekom egzot mestu – to izazavistije * izaziva veću zavist); da rečito (sa otrovom u pozadini) ubadaš  neprosvećene svojim vrhunskim stylingom uz besplatnu obuku o šiku modnih marki i šminkeraja; pri tom antibi(di)otski (na svakih 8 sati ili kraće-duže, u zavisnosti od ozbiljnosti bolesti) mudrolišeš o životu kako bi pokazala da nisi samo lepotica nego i pčelica; da na dnevnoj bazi znatiželjni auditorijum podsećaš kakve sve kožne, udne, kosmate, čulne performanse poseduješ da se budale ne zaborave i prorede lajkove; da s vremena na vreme iskritikuješ sapatnice (po izazivanju pažnje) zbog njihovog virtualnog pregalaštva, dok ćorava kod mozga upravo sve to isto radiš; da nakačiš sve omiljeno i najkulije i na Instagu uz bar pet hashtagova koji će privući neku hiljadarku zaludnih ko zna odakle pratilaca sa osrednjim životima kojima godi uvid u tvoj savršeni (paz’ da jeste). Ako uz to imaš i kuče, mačku, autić, ili najveći bingo zvani dete/decu koja su simpatičan topao dekor koji govori o sređenom porodičnom raju kakav bi svaka domaćinska muškarčina  ili svestrana nefeministkinja poželela, pa time i srcićem na prikazano odreagovala – nema sreće veće. Da ne iskoči iz vreće. I da si obavezno u neki raritetni kadar ubacila i mužjaka koji će te ako je u zlatnicima moćan a nije ružan, načiniti savršenom, da ne ispadne da je neki bezličan šonja. Ako muškića nemaš, nema veze, imaš sebe, malo li je? Nek pocrka duhovna i fizička sirotinja. Blago tebi. I svima koji u to veruju ili se tome klanjaju.

Pitam se, da li je žena-muškarac samo žrtva svojih pogrešnih uverenja? Vremena koje od njega iziskuje površnost? Nametnutih bezvrednosti? Iluzija o sopstvenoj važnosti? Tuđih izvitoperenih očekivanja? Realne ali banalne minucioznosti? Ili obične, rođenjem ili stečene, tuposti kojom kompenzira manjak večitih i nepromenljivih kvaliteta? Ili je svako vreme u stvari isto, iako se bivša uvek smatraju u nekom kontekstu boljima –  dimenzija koju može samo da uništi i izvitoperi sam čovek, čineći sopstveni život tako ništavnim jer su neka rešenja najlakša. Širenje je svakako isplativije od skupljanja. Stari je to zanat.

Pitam se, da li sam zadrta, ili od zlobe sebi kobna, da stvarnost ne razumem, ili bar slabosti ljudske. Da barem kao žena potrebu za obožavanjem shvatim, ako već ne umem sve to sama da pratim. Pitam se da li je žensko shvatanje pojma fatalnosti (ujedno i muško), usko povezan sa “fatanjem” neke manje dodirljive osobe ili života, ili je umišljeni fatalizam čist fanatizam. Pitanja bez odgovora pate. Zato ih treba obuzdavati.

Nu, odoh ja da za slučaj virtualnih potrepšina uslikam neki komad svog sirenskog trupla. I omiljenu mi pakumcakum spavaću sobu, a može i garderober. I nahvatam svoju svilenkastu zelenooku mačku koju bih mogla da posadim u krilo, kad već ne mogu decu pod mišku. Jaču polovinu ću da izostavim jer mrzi javna okupljanja a i da ne kvari nežni koncept. I da iskopam neku mudroliju koju bih mogla da provučem ko svoju…nešto kao Paula Koeljana iz lokala. Ako mi ne staviš lajk, nalajaću ti se. I blokirati život. Sa sve ozarenim osmejom do kutnjaka.

 

 

 

 

Paradoksologija

Poznati su po strmoglavim Alpima, preciznim satnim mehanizmima koji skupoceno otkucavaju, ljubičastim kravama koje muču kao Milka čokolade a prvi ih izmislio sunarodnik pre više od jednog veka, plemenitim sirevima makar neki od njih bili budjavi, najsigurnijim, najtanovitijim, najbrojnijim i najkrcatijim bankama, službenim jezicima u četiri različita primerka, uštogljenoj ljubaznosti, novčanim kaznama ako vam padne na pamet da operete auto na Božiji dan kada pošten svet odmara, ili da piškite stojeći posle 22 h a muškarac ste, dok je najpametnije uopšte zaboraviti na toalet i puštanje vode iz vodokotlića u to vreme, bili muško, žensko ili hermafrodit.

Oni će definitivno preživeti bilo kakav, i pre svega nuklearni rat jer poseduju skloništa koja mogu da prime celokupno stanovništvo države u svoje okrilje. Najdefinitivnije je da će preživeti i bez 2200 eura bezuslovne mesečne nadoknade po glavi, čijem je uspostavljanju naginjala apolitična grupa (lenjština) entuzijasta, što je na referendumu odbacilo 78% poštenih i vrednih glasača koji smatraju da radio može da svira samo dok budeš radio. Možda je tome doprinela sugestija Vlade, svih partijskih, u ime naroda angažovanih levaka i dešnjaka koji su predočili da bi to Švajcarsku verovatno bacilo na poslednje mesto u Evropi (onda bi Srbija bila druga otpozadi, te je ovo izuzetno nizak udarac i na našu štetu). Početkom godine su neki, za finansije bitni, Švajcarci sugerisali svojim sugrađanima da malo ohlade sa ažurnošću u plaćanju godišnjeg poreza kako bi predupredili penale zbog negativniih bankarskih kamata i prejake valute. A pre nedelju dana su pride pre roka završili i najduži tunel na svetu, iskopan ispod svega 2000 m planinskih masiva, vredan nekih 10-ak milijardi dolara, koji će malo rasteretiti ostale saobraćajnice i malo povezati sever i jug Evrope. Sve sam go dokaz o nesuvislosti i nerazboritosti jedne nacije koja na jednoj strani uporno neguje radne navike, dok na drugoj stipsari ili rasipa gledajući još i interese suseda. Čista dosada. Da je po našem “Vladi i rukama”, niti plata, niti tunela treba. Ali bar možemo povući vodu kad god poželimo i vršiti nuždu na svim mogućim i nemogućim mestima, u telesnim i inim pozicijama. Šipak im!

Ono što oni nemaju, niti će ikad imati jeste njegova Sekselencija, ambasador Srbije u Nigeriji po radnom mestu, profesor po prošlosti, psihijatar po obrazovanju, političar po nagonima novčanika, seksolog po svim tačkama – Jovan, 75-godišnji, Marić. Naša najpoznatija diplomatska, a može biti ne i jedina (samo se krije u nekom belosvetskom budžaku), još uvek funkcionalna muževna veličina, po preporuci bossa Nove Srbije, takođe poznatog mužjaka, stupivši na tu svetu dužnost, uspeo je da nas tokom svoje višegodišnje službe u Africi “stručno” predstavi. Cela priča namamljivanja lepih, mladih i iskustava željnih devojaka u službene odaje Ambasade, gde pristup inače nemaju ostali državni zvaničnici, pa čak ni sami uposlenici, samo je pozitivan dokaz da bez starca nema udarca. Sa ili bez vijagre, žudnja prezrelih godina će već baciti na kolena aktere ove promišljene ujdurme gde se po pravilu na pravim mestima uvek nadju pogrešni. Doduše, pogrešni uglavnom uvek dobiju pravu stvar, jer se pravi naravno nalaze na pogrešnim mestima. Čista seksologija gde je pitanje razmnožavanja i opstanka vrsta bez obzira na okolnosti krucijalni argument.

To bi dakako mogla biti jedna od tema kojom bi se mogao pozabaviti i novi, mada u principu bajati saziv Skupštine Srbije. Naravno, ne tema precvalog ljubavnika na poziciji državnog barjaktara u nekoj dalekoj zemlji, već nagoveštavajući ishod davno poznatog nehumanog opštenja sa stranim posmatračima u vidu glasača. Starosedeoci u klupama su ponovo na svojim neradnim mestima, a izvan skupštinskiih zidina izviruju znatiželjnici kojima će redovni prenosi skupštinskih sednica biti u početku nešto zanimljiviji od Farme i Parova. Ovde će se muzati ljudi, a to je unosnije od mužnje krava. Biće i balege do kolena, nedopustivih intimnih odnosa, verbalnog klanja, nudizma jezičkih mišića, i bogati će plakati a siromašni se smejati, sve besplatno, osim što ćemo kako je jedan nacifrani još prvog dana zasedanja izjavio za javnost, sigurno dostići najveći bruto proizvod u Evropi u naredne 4 godine. Izgleda sumnjivo, i neambiciozno.
I zbog toga bi valjalo poslati ga sa ostalima na jedan ozbiljan i profi razgovor sa upravo svršenom državnom psihološkinjom starletkinjom Sorajom. A nju ubaciti u Parlament kao konsultanta. Čista psihologija gde je pitanje “kad će biti” krucijalni argument.

(Jun 2016)

Realno bol(es)no

Na osnovu člana 49. stav 3. i člana 58. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 107/05), gospodin neimenovani Ministar zdravlja, neimenovanog dana neimenovane godine, potpisao je Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama. Prema tom dokumentu zdravstvenom ustanovom se mogu smatrati domovi zdravlja, apoteke, zavodi, bolnice koje mogu biti opšeg i specijalnog karaktera, a tu su još i klinike, instituti, klinički centri i privatna praksa.

Prema istom Pravilniku, zdravstvena zaštita obuhvata očuvanje i unapredjenje zdravlja, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, dijagnostiku, lečenje, rehabilitaciju i još mnogo toga. Službeni Glasnik RS takodje izlaže da na teritoriji zemlje postoji pet državnih specijalizovanih psihijatrijskih bolnica, doduše malo neravnomerno raštrkanih sabirnih centara za duševno obolele, ali sa doskora pristojnim kapacitetima. Na osnovu nepotpune evidencije postoji mišljenje da u Srbiji ima izmedju 300 i 400 hiljada mentalno obolelih osoba. U to se ubrajaju svi oni koji su bolnički i ambulantno tretirani, i za koje postoji dokumentacija da su se zbog nekog razloga obratili lekaru. Ono zbog čega ovaj tekst grca od pitanja koja tek predstoje a koji za uvod ima ovo, jeste – zašto se konačno u registar firmi istovrsnog sadržaja a kao dodatne ne uvedu Rijaliti institucije?
Jer:

Uključenjem tv-a, otvaranjem novina, šetnjom internetom Vi automatski doživite vizuelni i čeoni udar nekog Rijalitija koji se u celosti i celodnevnosti informativno prati. Trenutno ih ima 3, i tu je reč o tipičnim psihijatrijskim pacijentima kojima je po zajedničkom pristanku prepisana izolacija u odgovarajućem trajanju, a koje nadgledaju odgovarajuci stručni (zdravstveni i ostali) timovi. Noćno dežurstvo i video praćenje je obavezno. Ima i gerijatrije iako je mladja populacija prisutnija, ali bolest svakako za godine ne pita. Ukoliko se pažljivo osmotri, a iole skoncentrisan amater može da da svoju ocenu, dijagnoza stanara je spektrolika: afektivna psihoza, depresija, hipohondrija, demencija, paranoici, preterano proždrljivi, polu i nelečeni alkoholičari, šizofrenici, dezulionisti, tabletomani, suicidalni su tek u tragovima, psihoseksualni poremećenici, narkotičari, egomanijaci, isključivo kompleksaši više vrednosti, i tu i tamo mirni kod kojiih ne možeš da dokučiš šta će tu osim ako im je trebao odmor. I honorar naravno. Mada, ispod mire sto djavola vire. A odakle su svi ti utekli i gde će završiti, to niko živ ne zna ili se upravo zna.

Tu su i dopunski Rijalitiji u kojima ti procenjuju igrački, pevački, humoristički, kuvarski, modni i ostale talente, što bi valjalo uvrstiti u institucije otvorenog tipa ali sa manjim posledicama po zdravlje posmatračke i oblizujuće nacije, iako se i tu od strane strukovnih sudija vrši kliničko ispitivanje EEG-a, konsultativna i timska dijagnostika. Štavise, tu još možeš da se zabaviš i kao naučiš nešto. Ima i Rijaliti polu-živih političkih emisija. Onda medjudržavni cim Rijaliti. Potom verski, rasni, interstelarni Rijaliti. I Rijaliti iza Rijalitija gde dijagnozu treba odrediti glasačima i pošiljaocima sms poruka, ili ih priključiti u Direkt Rijaliti.

Ono što bih volela da znam, a očekujem pozitivne odgovore i stručnu pomoć od onih koji sve znaju glasi:

Ministrici saobraćaja, gradjevinarstva i infrastrukture – hoćemo li izgraditi još neki objekat za još neki Rijaliti?

Ministru trgovine, turizma i telekomunikacija – možemo li da postojeće Rijaliti objekte-projekte iskoristimo kao domaće turisticke hot spots ili da ih iznajmimo na 99 godina?

Ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – hoće li ovi ljudi, učesnici dobiti zasluženu nacionalnu penziju?

Ministru kulture i inofmisanja – da li bi bili ljubazni da se ovaj program vrti 25 sati dnevno i bez reklama molim?

Ministru rudarstva i energetike – mogu li oni nevoljnici koji su dosadni i zalutali tu, da se pošalju malo u rudnik na prevaspitavanje?

Ministru finansija – mogu li se iz Budžeta odvojiti malo bogatiji honorari za učesnike?

Ministrici poljoprivrede i zaštite životne sredine – da li bi ikako bilo moguće da se kao pomoćna radna snaga uvezu Rumuni, Bugari ili bar Sirijci da se ovaj naš narod u Rijalitiju ne muči sa svinjama i baštom, a za ove u Parovima i Velikom bratu da im spremaju obroke?

Ministru pravde – ako je moguće da se tuče i svadje nikako ne sankcionišu izbacivanjem iz Rijalitija nego da se time naprotiv stimuliše fizička sprema i kondicija aktera.

Ministru omladine i sporta – šta mislite da se svima za učešće dodeli po jedna zlatna medalja a pobedniku zlatni pehar koliko je učesnik težak?

Ministru unutrašnjih poslova – da obavezno postavi kamere ispod ćebadi i u wc-u, da sve bude transparentno a ne da nas lažu da je bilo intimiziranja ili da se vrše lažne optužbe ko je zamazao čučavce.

Ministru prosvete, tehnike i tehnološkog razvoja – da dozvoli maloletnicima da se prijavljuju i učestvuju, a mogli bi i njihovi profesori jer realno – tu mogu da kao intelektualni motor jedu i piju za džabe a dobiju i vešakratnu pomoć.

Ministru odbrane – mogu li se oni nabildovani muški mačići regrutovati u specijalce?

Ministrici državne uprave i lokalne samouprave – može li malo da se dislociraju ovi Rijalitiji na lokalni a globalni državni nivo, ono kao – decentralizacija?

Ministru privrede – može li se u Registar privrednih aktivnosti uvesti – Rijaliti privrednik i da one uspešne šaljemo na medjunarodnu razmenu?

Ministru spoljnih poslova – možemo li pobednike Rijalitija postaviti za Ambasadore i počasne konzule?

Ministru zdravlja – može li se gledaocima najnovijim uvezenim medicinskim aparatima amputirati iole prisutan moral, kultura, estetika, razum i da svi budemo ravnopravni kod šifriranja i prijema u psihodelične institucije?

Ministrici za evropske integracije i ministru za vanredne situacije koji su bez portfelja ali sa foteljom neću postaviti nikakvo pitanje jer smo očigledno licencirano sa Rijalitijima evropski integrisani i vanredno posebni. Mada, može jedno privatno i intimno – Da li bi oni lično i njihove kolege da se ubace u neki od ovih Rijalitija?

Premijeru i predsedniku ne smem da postavljam nikakvo pitanje jer su previše zauzeti a i ova Vlada bez njih valjda može ova pitanja da razreši sama. Ili ipak da pitam, samo da mi kazu – jel’ se u Rijaliti računaju i prenosi iz Skupštine? I stvarno, može li nekako kao što na početku smatrah, makar na o-ruk da se izglasa da Rijaliti institucije prošire grupu iz Službenog glasnika i da svi dobrovoljno participiramo u i za što uspešniji mentalni ekvilibrijum?

Poštovanih 300-400 hiljada ljudi, vi koji imate neku zaista bolnu muku, verovatno će kvalitet vašeg lečenja biti smanjen usled pojačanog priliva novih kolega a usled stešnjenih kapaciteta, ali morate shvatiti – ova državna Ludara sa svim ovim Rijaliti ispostavama mora da nahrani preostali zbunjeni narod. A i da od tog ludila taj isti narod beži ili ga se kloni, na kraju će sigurno posustati. Zato čuvajte svoje lekiće, i ni po koju cenu ne gledajte ni jedan Rijaliti jer je podjednako mučan koliko i vaša teška realnost. Neko će se od Vas kad-tad sigurno izvući, za razliku od većine neregistrovanih a Rijalitiju izloženih. I neka nam je svima, bilo nas 7 miliona ili pak milijardi, sa srećom.

(Novembar 2015)

Blogojavljanje, bez sira i slanine (deo 2.)

ef6ce1b9cf4c3a96fcbb4224b868a0da

Koliko vidim, a bacah preko ramena pogled težak poput kamena na prazninu koja je ipak ispunila i tempus i blogus, moj nagon za pisanjem utihnuo je poput umornog dana koji je progutala tamna (je) noć.
Istina je – fizički još uvek kradem Bogu dane i trošim nekom možda potrebniji kiseonik. Istina je i da je dve godine toliko mnogo vremena da se na primer iz ležećeg može preći u sedeći, a onda i stojeći položaj (i obrnuto), mogu iznići novi zubići ili izgubiti stari, može se naučiti govor ili izgubiti moć poimanja, može se ozdraviti ili postati senka sopstva. Isto tako i prestati da pišeš jer … zapravo ne prestati da želiš da nešto kažeš, jer uvek poželiš iako možda ne tako jako i često, ali te vreme, kidišuća zver uvuče u svoju utrobu vareći te polako, sistematski, oslabljujući ti volju deljenja sebe.
Ali pisanja jeste bilo, samo na drugim mestima, i ona će se uvući i ovde, makar sa zakašnjenjem jer su ipak neodvojiv delić mojih misaonih izleta i uzleta. No – dom je samo jedan, te je logičan ishod, biti upravo ovde, uvek ovde, iako život ume da te cimne za rukav i zavede u neke dalje predele. Otud je i ovaj tekst koji treba da probudi uspavane slovne damare, iskašljan da pročisti učmala pluća i b(l)ogovski posao vrati sa stranputice na pravu reli stazu.

Iako je jako davno čika Jova Zmaj dao preporuku da drugi produži gde je prvi stao, ja definitivno znam da niko umesto ili nakon mene to neće na ovom mestu uraditi, te ću gde stado-h, morati i da produži-h.
Koliko se sećam, nešto se razglabalo o nekim životnim zanima(nj)(c)i(ja)ma, izgubljenim šansama, gaženju vremena i gašenju nada, vrtenju oko šipki i sopstvene ose, implementaciji implantanata, klaberstvu u kome je da bi bio primećen najvažnije kliberiti se, da je dovoljno nisko puzati da bi visoko uzleteo i postao star (letan ili leta), dok je za one pozadinske, manje-više verbalne tipove najinteresantniji blogovski scenski nastup.
Kako su izmedju ostalog u poslednje dve godine otkriveni i gravitacioni talasi, par novih hemijskih elemenata, i Proxima B koja luta negde tamo daleko od-okolo Sunca, rodjeni novi svetski diktatori sa elementima diletanata, postojeći diletanti i dalje ostali diktatori, muzikant ugrabio Nobela za književnost, Bogu tenisa se zaljuljao tron valjda zbog previše unosa hlorofila i džangriz žene ili možda zbog odluke da se potpuna sreća može dobiti na više strana, Evropa postala nova Meka mesečevim hodočasnicima na besplatnu socijalu, Kini se drmusa zid, Rusija želi da ugasi svetlo zapadu, zapadu na selektivni istok škrguću zubi poput onih Kim Jong-una na ceo svet, Bred Pit isteran iz braka jedva izvukavši živu glavu, na otvorenoj deonici koridora 11 u domovini može i buldožer da se protera kroz devičanski otvor tunela, dok će novi autoput ka Albaniji u bliskoj budućnosti otvoriti nova poglavlja u viševekovnom razmevanju dva stara bratska plemena, hladni Englezi su rekli čudno Ne evropskom savezu koji već bunca od temperature i preti da se raspadne od vreline nedoslednosti, evropskim aerodromima i gradovima se može konačno kretati bez straha od terorista, klima je napokon stavljena pod nadležnost 195 potpisa uz svečano obećanje da neće ništa naročito novo učiniti da led sa severa malo ohladi glavu, atomske bombe još uvek nemirno spavaju u svojim krevetima čekajući poziv na budjenje, ali se zato više nikad neće probuditi moćni Fidel osim ako se esencija jedne duše može uviti i zauvek ostati u telima kubanskih cigareta, niti će muzika nekih otišavših legendi više biti ista jer će valjda biti još bolja. Padale su kisele kiše, vlade, avioni, zavese, mrakovi, idoli i ideali. Ipak…

Svet je nastavio da diše, duboko ili plitko, naspram mira i straha. Usput je u etar i realnost ispalio nove oblike poželjnog ponašanja, zarad izranjanja iz okeana dosade. U stvari, rodila su se nova zanimanja. Na početku ne preterano zanimljiv instagram postao je novi javni servis na kome se ne mora naprezati mozak osim za ideju o tome gde i šta konkretno uslikati od sopstvenog života, uključujući i svaki mm sopstvenog fizikusa (pitam se zašto niko ne postavlja snimke organa sa rendgena i skenera, premda su poznate priče pojedinaca koji izigravaju verne kolonoskope poznatih colon-izatora). Dobar alat za uhodjenje tudjih života, zavist, zavodjenje, gadjanje pljuvačkom udalj i skupljanje pratilaca koje u dubini duše i ne tretiraš osim kao sredstvo za češanje sopstvenog ega. Ne imati ga, znači da ne postojiš, mada ni fejsbukači, tviterovci, tamlbraši, snepčetnici i ostali akteri virtuala nisu mačje kijanje. A kako svet ide dalje, tako se pojavilo i novo premda staro zanimanje – vloger. To je ono kad ne umeš da napišeš ništa (ko pa šta sada i čita osim zanesenjaka), ali imaš nešto da kažeš, pa se usnimiš kamerom i sve to pokloniš jutjubetu i subskrajberima koji seku vene od nestrpljenja. Oni nesigurni u svoj rad blokiraju komentare, a oni kojima je dobro krenulo izbacuju filmiće u redovnim razmacima, nadajući se da ih konkurencija neće baš tako brzo zatući. I što se ranije krene, najbolje negde oko prvog razreda osnovne, to je veća šansa da će umreti baš slavni, ako ne u široj javnosti, a ono u familiji. Medjutim, ono što je moj prvi deo pisanja zbog dužine posta izostavio, onaj iz aprila 2015-te godine realizovan, a koji kao nastavak izlazi tek danas i do koga nikako da stignem, jeste krucijalni dokaz o postojanju nekih večnih kategorija.

Možda ne znamo da li je ljubav večna, ili život na primer, ali zato sa sigurnošću možemo tvrditi da je večna (i beskrajna, kako matori Albert izreče) ljudska glupost. I da je najbolje hipotezu o tome dokazati u jednom izolovanom prostoru (da li u studiju, farmi, pustinji, skupštini ili izvan sunčevog sistema), gde se priberu i na gomilu strpaju neke od najvećih greški prirode. I onda posmatraš taj kavez sa majmunolikim ljudima koji samo sticajem okolnosti imaju moć govora i jakonerazumskog povezivanja pojmova. Ali samo na 10 minuta dnevno jer preko toga možeš da sklizneš u sopstveni nerazum i podeliš ravnoravno ludačku košulju sa likovima koji žive u televizoru ali i tamo negde, dobro čuvani, hranjeni, pojeni, maženi, paženi pa i plaćeni za svoje svinjarije. Probisveti, dokoni, alkoholičari, siledžije, poluostvareni, umišljeni, glumci, pevači, propali karijeristi, polu ili totalno nepismeni, histerični, suicidalni, erotomani i nimfomanke, egzibicionisti, sa kravatama i naočarima, bez gaća i ponosa, nosioci najrazličitijih imena, poroka i šifara – najbolje zanatlije trenutno jedino isplativog zanata – prodaje ničega od čega sasvim pristojno žive postavljajući jedno važno pitanje: Dokle ide besmisao ljudskog bitisanja? A i onih kaži Normalnih sa druge strane koji najpre sa interesovanjem (oh, nešto novo), potom čudjenjem (zar i ovo postoji), zgražavanjem (ugasiću tv), negodovanjem (od ovog neko živi), veseljem (pa ovo je smešno), tupošću (sve je vidjeno i predugo traje) postane imun na smrtonosnu bolest koja uništava … razum. Tako gledalac osim ako sam sebe ne otera u karantin postaje saučesnik masovnog trovanja kome će zasigurno podleći i postati isti zloćudni alhemičar. Trovači će i dalje izazivati masovne ili pojedinačne tuče, frfljati, pokušavati samoubistvo, venčavati se, balaviti se javno ili po ćoškovima nepokrivenim kamerama, praviti nepostojeću decu, imati pobačaje svega osim savesti, pevati, igrati, prežderavati se, plakati, smejati se na brašno, obećavati, preuveličavatati, pretiti, izmišljati, izigravati i žrtvu i Boga, i graditi slavu i karijeru koju ni najgorem neprijatelju ne bi trebalo poželeti.
Diskretno izjavljujem da nemam Ajfon, ne vozim Ferari, ne umem da pevam i glumim, Veštica sam samo prema prilici, ne pumpam kao Soraja, ali zato imam dobar karabatak – kao Ava, jeah! Naj u svemu je što ne mogu da budem ni precednik ili premijer, pa čak ni poslanik sopstvenog špajza.

I zato ja, duboko nezadovoljna ponudjenim vrhunskim karijerama u koje se ne uklapam, konačno završavam ovo okasnelo blogojavljanje, tvrdoglavo se držeći ideje da samo rečima mogu nešto da uradim. Makar bile dovoljne same sebi, tj. meni koja ionako ne zna šta da radi sa svim tim, pa barem da Blog ne mora da prazninom trpi. A da ipak snimim jedan vlogić, ili otvorim jedan instagramčić, ili sastavim politički programčić kojim bih spasla sopstvenu kožu … i tako konačno urežem zvezdu na čelenci? I nekako obezbedim jednosmernu ili barem ćorsokačku ulicu sa svojim imenom kada me više ne bude?

Sir, slanina i blogojavljanje (deo 1.)

10225d0d281eaf3bb5317e47b1df5456

Dugo sam ali baš dugo razmišljala o tome. I od silnog dumanja potonula. Mislim, potonula u najdublje misli odakle je trebalo odlučno se vratiti i doneti neku konačno mudru odluku. Medjutim, predugačko, preobimno aktiviranje moždanog trakta ne donese uglavnom nikakvo dobro, što će reći – unesreći i iskomplikuje dok si rekao – Ture bure gura, bula bure valja, bolje ture bure gura, neg’ što bula bure valja. Umesto da sam proces skratila i izgurala bure, i ostavila da organ koristim posle, onako usput i u skladu sa zahtevima realnosti, ja okasnih. I posle ti kriv horoskop. Djavola, neće da biva. Takvo potonuće u misli potopi i čoveka, i nadu, i planove, i ciljeve, i samopoštovanje mu. Ma o čemu ova govori, zapitaće neko!?

Elem – u tamo neeekoj prošlosti, valjalo je ozbiljno popričati sa sobom i dogovoriti se sa srcetom i pameću šta valja dalje činiti u životu. A opcija i izbora koliko hoćeš, kao onaj miš – jal’ sir, jal’ slanina i, i, …. tako tudja sugestija na kraju preseče svečanu vrpcu i ostavi srce da plače a pamet u ubedjenju da su prava rešenja rezultat dugoročnog i pametnog ubedjenja srca da je sve u najboljem redu. No to nije bitan deo, iako jeste. Smanjuje se tako ta prošlost ka budućnosti i pamet shvati da ko od srca beži koža mu se ježi. Tako je nešto postalo ništa, malo od nagrizanja zubom vremena, malo sticajem okolnosti i postalo nešto sa čijim posledicama je trebalo pomiriti se. Pa i nisam, neću lagati. To je uticalo da u izboru karijere tj. životnog zanimanja (naravno, o tome pričam), ispadnem kolateralna, ljudska i materijalna šteta. Nikad nisam zavolela svoj izbor, štaviše ne podnosimo se. Ali me snovi nisu napuštali. Neću ni o tome lagati. Jačaju oni, jačam i ja, ostvaruju se oni (jer ih bezobrazno gonim), ostvarujem se i ja. I tako jednog dana, dodje sadašnjost, klimava doduše, jer san ne ubode uvek potrebe stvarnosti. Onda opet sedneš da konsultuješ od vremena izandjale patrljke pameti i srca i sebi nerado priznaš da su te em sopstvene em tudje godine prestigle, a vreme izvan svih i svega pregazilo. Šta uraditi no konsultovati sredstva javnog informisanja u kojima je sadržana sva istina, jer nema tu ni lažova ni prevare, nema šanse.

Prema pomnim, ozbiljnim, naučno potkovanim istraživanjima, a što udara na sva postojeća čula kao dokaz da su data proučavanja istinita – najisplativija, najplaćenija, najtraženija, najpopularnija, naj nad svim najzanimanjima za žene u tačci sadašnjosti a ako je verovati i budućnosti jesu – klaberizam, starletizam i blogojavljanje. Ko se od Venera udene u nešto od ova tri, i ima sreće da se katapultira na zloćudno, zahtevno, klizavo nebo puno crnih pretećih rupa i usisavajućih galaksija u kojima pre svega vladaju muškarci (to je od Adama povuklo nogu), može da …na primer pronadje iscrpno ali bogato izvorište za produženi podupir nevečne mladosti, da isprojektuje i ubode bogatog muža, da napabirči bar godine radnog staža vezanog za javne radove, a ako silikoni ne popucaju i mozak ne propusti previše nepraktičnog intelektualnog znanja, može da dočeka i penziju. A ona zvuči daleko. Malo sutra je daleko. To je već nakosutra ali mladost je ćorava. A kako ja to znam? Pa tako što mi realnim sagledavanjem lične nezgodne situacije, pozicija klaberke i starlete otpada. Da sam malo mladjahnija, spremnija na fizički bol i trpljenje stranih silikonskih i ostalih tela u organizmu, tolerantna na brojnost klijentele tj. obožavaoca, prijemčivija na kreditne kartice bez limita i belosvetske modne marke, eto mene tamo. Ovako, ne mogu ni da primirišem jer bih bila odbačena kao nepodudarajući organ. Dakle, ostaje vatanje za slamčicu zvanu – blog.

Blog je kao što štovani čitaoci znaju nešto gde sve može ali ne mora, ali hoće i bude kako se odluči. Mesto gde blogostvoritelj piše o onom što mrcvari široke narodne mase pa tu ispovrne i nešto od svog stava po zajedničkoj muci, ili neku svoju brigu prenese na drugoga. Ako ti se hoće možeš na njemu da kuvaš ručak, držiš besplatne kurseve o roditeljstvu, hvališ se svojim putovanjima, izigravaš književnog, filmskog, muzičkog ili umetničkog kritičara pa redom dželatiraš ili uzdižeš, uvališ neku svoju rukotvorinu, poeziraš ili proziraš, držiš predavanja i soliš pamet a možeš i da prodaš maglu ljubiteljima neke drugačije klime, modno fraziraš i prozivaš dok sediš nenašminkana, neokupana ili samo u donjem vešu i to niko ne zna, prosipaš citate izvučene iz gugl magacina, i ko zna šta ne sve. Sve u svemu, blog je jedan fini posao gde kao prosečni blogeraš radiš za klikere ali u korist svoje duše, ali kao faca možeš da ušićariš i lovu i slavu (aj Bože pomozi). Nema ni kosmičke šanse da ugrabiš neku od gore navedenih životnih prednosti makar i kao blogocar ili carica, ali kad je šipka daleko a plaćenici nedostižni onda je dobra i virtuala. Uz magične moći neke osobite sile, možda te intervjuišu ili proglase u neke topovske liste pa može i da zazvuči. Ako ništa, šalili smo se i galili. Da sam mislila na vreme i bila ispred vremena, a ne da kasnim kao što svuda i povodom svega kasnim, sad bih bila na konju. Ovako idem peške i smišljam o čemu da pišem, zatvoreno maštajući o blistavoj karijeri Venere za šipkom koja se u svakom segmentu odupire zakonima gravitacije. Sve to za one klikere naravno, osim što mi je duša skoro na mestu. Tu negde blizu epicentra spokojstva. Veličinu i ozbiljnost već načinjene štete neću premeravati, nenadoknadiva je.

I kao što reče moja dobra drugarica – skrati malo to svoje pisanje, predugačko je, makaziraj i ne guši, pa da ubrzam…evo, dokotrljah se nekako do današnjeg kraja iako nisam ni razvila ideju, probivši sve granice čitalačke nestrpljivosti da nešto počne da se dešava. Obećavam da ću naredni put pisati o cvrkutanju (devojke koje su leteće zvezde i masterke očvrslih stubova neće biti zaboravljene a i kako bi mogle), o mnogo zanimljivijoj temi koja je u stvari bila kamen temeljac ovog današnjeg opravdanja moje blogerske egzistencije. Do tada jedan cvrk i … da se zna da za svaki slučaj instalaciju šipke još uvek držim u glavi. Možda ovoj blogerki koja se bavi jednim od tri najunosnija zanimanja danas, ta pomoćna veština kao druga, otvori i vrata onog trećeg raja čak i za Venere u ovim mojim otrežnjenim godinama, što će reći direkt meni i sapatnicama mi, a na potražnju onih koji imaju pomućeni vid, sluh i još nešto volje za životom. Zamislite, 3 u 1! Ah ne, to nisam ja, to je samo moja šauma.

O rodničkim i ostalim razlikama Venera čitajte ekxluzivno u narednom nastavku. Žene napred, mužjaci stojite.