DžokeJ

Jesam. Uradila sam to. Bila sam tamo. I To iskustvo je bilo fenomenalno. I baš me briga što sam sa nekoliko desetina sličnih entuzijasta pokvarila prosek preostalih par hiljada, koji je iznosio od 17 do 27 godina nezrelosti.  I što su mi otpale noge istrpevši 7 sati stajanja, cupkanja i poskakivanja, uz opasne zvučne i grandiozne svetlosne efekte, nakon kojih sam ostala skroz gluva i polućorava do sledećeg dana. Stepen zadovoljstva dobijenim, koliko primetih, nije bio ograničen brojevima u krštenicama. On je samo mogao i jeste bio određen imenom izvođača koji je uz prethodnicu kolega opravdao plaćenu kartu (doduše, u mojoj karijeri posetioca koncerata mnogi su uživo posrnuli i zauvek uprljali prosečna očekivanja). Uostalom, da je zabrljao, ne bih mu oprostila tolike godine bavljenja tim poslom, slavu u krugovima kojima pripada,  brojne fanove, njegov zarađeni, moj protraćeni novac, pa bi surovo bio proteran sa moje specijalne YouTube liste. Dobio bi status prezrenog. I još bih postavila pitanje – Ko li ti dade diplomu DJ-a (prim. aut. DiskDžokeja ili DiDžeja ukratko ako ćemo najpravilnije, al da se ne kvari svetski poredak)?!

Moj DJ je svoju pošteno zaradio. Svaki njen nepostojeći delić. Verovatno je kao i svi ostali svoj biznis začeo na privatnim žurkama, preneo ga u klubove, da bi dogurao do Ibize, pa i do manje bitnih rupa na svirali poput Balkana (a to je dobro i za CV i za bankovni račun).  To što nema crno na belo da je kvalifikovan za posao koji radi, nikakav pečat univerziteta, koledža ili barem svršen muzički kurs, što nije slušao nikakvu teoriju i stručne profesore nego samo radio praksu na svoju ruku (pardon, obe), e to je već…

… to je već za Džona Nezbita i nemilosrdnu kritiku DJ Miće, alias di-rektora MegaSegaGigaBigaTugaVuga univerziteta. Zašto baš tog a ne na primer FMU-a (prim. aut. – Fak.Muz.Ume.)? Zato što je prvospomenuti inkubator nekih naših najvećih intelektualnih gromada i to na svim mogućim poljima. Tamo su se ispilili mnogi poznati majstori i doktori pretvoreni u ministre za unutrašnje poslove, funkcije manekenisanja, pevanja, organizovanja izbora za miss. Tamo su predavači bivši i sadašnji ministri obrazovanja, sporta, energetike, saobraćaja ili kako već zapadne. Tamo je 3/4 aktuelne i prohujale političke i estradne scene, a i obična boranija, jedva započelo i ekspresno završilo osnovne i krajnje studije i to sa ocenama ništa manjim od 10, a poneki (oni što pate od veličine) zaokružili doktorat na lažno prestižnim državnim fakultetima na kojima baš ništa ne može da se nauči i koji iz ko zna kog razloga i dalje postoje. Tamo, jer samo Tamo možeš krvavo zaraditi cenjenu diplomu DJ-a, crno na belo sa pravim murom i potpisom, a ako je para i ambicije jednog dana postati i DRDJ! Tamo, jer to na FMU ne može, pa zato i tu, i ostale državne kerefeke treba pod hitno zamandaliti.

Ukoliko želite da izgradite određeni odnos sa javnošću i menadžmenujete kulturu i medije, hoćete da postanete diplomirani kulturolog(škinja) i komunikolog(škinja), imate 6000 eura u šteku, živaca i snage da gulite školsku klupu i položite 26 ispita od kojih 8 specijalizovanih, od narednog septembra ćete Bože zdravlja i akreditacije imati mogućnost da u okviru spomenutih programa radite na usavršenju i muzičkog talenta, i postanete diplomirani DJ(škinja). Dobro, za sada ne može da se doktorira zbog sulude papirologije, ali sa 4 godine truda krunisanim diplomskim na 40-ak stranica, te uživim koncertom za komisiju, eto zanimanja za koje ne treba naknadna prekvalifikacija ili traženje veze. A para ko blata (onih prvih 10 na svetu se frljaju dvocifrenim milionima). Sa ovom školom možete da se zaposlite gde vam na pamet padne, jer muzika… kako Niče Fridrih reče – Bez muzike, život bi bio jedna velika greška. A bez diplomiranih serato i traktor DJ-eva, život bi bio (i ostao) i hip hop, i podzemlje, i ambijent, i tehnologija, i ekstaza.  Nije potreban predmet “Zaštita od narkotika” u kome bi budući profesionalci naučili kako da samo muzikom u trans dovedu hiljade posetilaca a da pre toga ne kapnu nešto u venu ili grlo (ja mogu da garantujem da nisam ni vodu popila pred koncert da mi se ne bi pripiškilo, pa sam egzaltirala, što znači da je moj nediplomirani DJ stvarno superkullik), nije potrebna najbolja tehnika koju koriste najveći muzički elektroničari (ako neko nešto na času pokvari, hoće li otplaćivati majstora Japanca i nove delove na rate?), nisu potrebni Geta, Sinkler i ostale poznate DJ face kao uvozni predavači  kad imamo i domaće koji na ovaj predlog gledaju sa gnušanjem (prpa, a?, će da izgube poso!… a sigurno su uzdržani i zbog profesorke Nene koja na ovom fakultetu predaje redovno muzičko uz igranje kolaca na času, sve iz pokupljenog iskustva u prethodnom životu kada je bila pevaljka i učestvovala na Evrovizionu), nije potrebna fakultetska diploma već je dovoljan sertifikat kao što dobijaju neki Ameri i Holandezi za par kursića pri koledžima (ali ne, nama je uvek bolji i veći), nije potrebno zapravo ništa akademsko da bi postali Džokeji koji vole Disco. Kod dokazanih i (još uvek) nedokazanih DJ-va, dovoljno je da ih oni koji ih prate i slušaju vole njihovu vrstu muzike, vole predanost tome, njihovu veštinu, energičnost, ritam, harizmu, atmosferu koju prave, maštovitost u stvaranju nečega iz svačega. A za one koji pojma ne znaju, i to, i mnogo toga preko – ne uči se svako znanje u školici. I ne dobija slava za par uplaćenih hiljada evara. Niti ima garancije ako kao papir stoji okačeno na zid. Ali kod nas sve tako diploma(t)ski zvuči.

Da mi nismo tako posebi i originalni kao što mislimo, i da postoje posebniji i originalniji u nastojanjima da se čovečanstvo umno unapredi, govori mnoštvo raznolikih kurseva pri inostranim obrazovnim vrtićima za odrasle. Ako volite Dejvida Bekama, možete naučiti sve o njemu na Stafordšajr Junivrsitiju u JuKej (ja volim modu Viktorije Bekam na primer, pa bih umesto Dejvida obrađivala njen fešnlajn); ako volite kritičku teoriju i socijalnu pravdu na nekom tamo OXY-ju možete da uzmete kurs o falusima, naučiti kakve sve vrste postoje i kako stoje naspram fetišizma (ako nema i prakse, to je svakako običan bulšit); ako volite da surfujete (okeanom, ne internetom), onda možete dobiti stručnu pomoć muškaraca i žena sa daskama (da nisu možda  Pamela i Haselhof počasni profesori?); ako volite da surfujete (internetom, ne okeanom), možete upisati kurs o traćenju vremena na mreži gde se tročasovnim buljenjem u ekran, socijalizovanjem po mrežama i četovima polaznik tera na razmišljanje ko i šta mu je oduzelo parče života (ja iz ovog imam doktorat, i mogu da predajem kao gostujući profesor); ako volite da se pentrate po drveću imate kurs za prebacivanje sa jednog na drugo drvo sa i bez užeta, penjanje uz bilo koju vrstu zelenila, a oprema je uračunata u cenu (šta ako neko neće da siđe više sa drveta ili se obesi slučajno, da li vraćaju novac familiji?); ako volite Kenjeta ili Kenju (to je crni muž one belje od njega ali ipak čokoladne i po buljonu najpoznatije na svetu kreature koja je uspešno aktivirala eru “lepa, glupa, i debela”), možete da shvatite koliko je doprinos njegove muzike i pojave kulturološki i socijalno nepobitno važan za optimizaciju estradnog establišmenta i publičke perspektive. Ima toga još, i ume da bude baš skupo, ali ne treba ovde u ovoj besparici i mentalnoj konfuziji, izazivati dodatne muke. Mladima ne treba dozvoljavati da se baš u svemu usavrše. Sve to treba uvoditi polako, natenane, da ne boli najednom previše.

A što se Di Džejstva tiče, ja ipak nekako više verujem Onom svom i onim svojim sa YT-a, koje je moguće propratiti direktno na sceni, nekad i negde. Sa svim onim efektima od kojih slatko bole noge, oči i uši. Ubedljiviji su kao izvođači no kao Mićini profesori. Mada su naša deca pametna, i brzo uče, mnogo će vode proteći da bi došao tren da im ja na koncertima otplaćujem školarinu (dotle ću preći na kantri muziku). A glede DJ Miće, on mi je zaista nekako više za traktor smer. Mada bi mu i serato sinhronizacija dobro pasovala uz šiške. Bio bi to pravi hop cup pogodak! AAAAA, EEEEE!

Advertisements

Vitam et Mortem

71ccfca204f1a3e80aa3ca6a3d9e4a1b

 

Wiki:

Život je oblik postojanja  živih bića. S biološkog  gledišta život je svojevrsno zbivanje kojim su zahvaćena sva živa bića. Život kao proces sastoji se od mnogobrojnih delimičnih procesa čije se delovanje odvija u životnom veku jedinke.

Smrt označava prestanak života, odnosno nepovratno prekidanje životne aktivnosti organizma, i kao konačan rezultat – prestanak postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema.

Ja:

Život je disanje, kretanje, stvaranje, mirovanje, plesanje, spavanje, rad, lenčarenje, trpljenje, davanje, primanje, samosvest, savest, nesvest, ljubav, mržnja, bol, radost, gubitak, bolest, učenje, verovanje, strah, hrabrost, laž, ljutnja, snaga, istina, hrana, borba, vaganje, glad, plakanje, imaginacija, poraz, osmeh, vera, pobeda, putovanje, vizija, porodica, izdaja, služenje, samoća, zaborav, hrana, govor, tišina, cilj. Bivanje.

Smrt je kraj. Nemanje. Ništa od svega što je bilo. Što je imalo. Što je davalo. I nakon čega (možda) (ne) – postoji oblak na koji se može popeti i mudro, onako sa strane i od strane prosvetljenog dokučenim činjenicama, gledati šta se dole, u živahnom i živopisnom, mravinjaku zbiva.

Između prvog i drugog je odluka o izvesnoj nebudućnosti, konačna u nepreglednom mnoštvu drugih,  nesvojstvena svakoj prilici, doneta unapred ili naknadno. Pravo na njeno ostvarenje imaju samo oni koji su zaradili status utvrđene moždane smrti (kada ni sa spoljnim a ni svojim unutrašnjim svetom više nisu u kontaktu, ne mogu pokretati svoje mišiće, ne dišu, ne pumpaju krv, a linija na ekranu ne poskakuje i pored struje puštene ka srcu). Uslovi njenog ostvarenja su – blizina medicinskog centra koji im može pomoći da pomognu nekom drugom, nepostojanje potpisanog formulara ili usvojene usmene izjave koja pravo na donaciju dragovoljno odbacuje, slaganje najbližih srodnika sa namerom, adekvatni primalac traženih organa. Odluka je pri tom neodvojivo vezana za  novodoneti Zakon o presađivanju ljudskih organa i Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Ovi Zakoni podrazumevaju da su svi punoletni građani Srbije dostupni donori organa, i to isključivo u slučaju konstatovane gorepomenute moždane smrti. U suprotnom, ako donor neće ništa da da i o tome je obaveštena Uprava za Biomedicinu, ili čak želi ali se bliski protive skrnavljenju njegovog tela, on se kao nedirnuti organizam seli u svoj poslednji stan u suterenu. Sve ostale nedefinisane pred- i smrtne opcije ne potpadaju pod ovaj nečim izazvani Haos koji je izazvao brojne javne polemike. Njih su pošteđeni samo oni  koji žive po šumama i gorama bez interneta, tv-a i radija, i bez obaveštenih komšija. Njima nova zakonska prava neće biti poznata, a realno ni neophodna s obzirom na udaljenost specijalista koji bi mogli da ih moždano prekinute transplantuju nekom drugom. Umreće mirnije, bez straha od dobijenih prava. Ili nametnutih obaveza ako izvrnemo rukavicu?

Da li je ova nova zakonska “dobrovoljnost” na darivanje drugom sebi više nepotrebnih delova tela nešto čega se treba bojati? Ne samo davanje, već (drugačije no pre) način kojim smo dovedeni pred svršen čin da ako ne odlučimo drugačije a dospemo u datu situaciju i prave ruke, bivamo iseckani i raspodeljeni? Da li to ugrožava naše živote i unosi opravdanu sumnju da ćemo se oprostiti od svega mnogo ranije no što smo zamišljali ili što nam je bilo predodređeno, a sve zbog nekih viših sila koje se merače baš na našu jetru ili kožu? Zbog čega je država uredila to tako da se sada podrazumeva da želimo da damo, ostavljajući mogućnost da se predomislimo (ili naša porodica) ali to moramo učiniti zvanično (do sada je bilo obrnuto – davanje je podrazumevalo izričito izjašnjenje o donaciji)? Da li kritične situacije testiraju humanost i dobrotu i pojedinca, i porodice koja je u krajnjoj liniji konačni sudija u borbi života i smrti? Koliko je naša država, suočena sa gomilom nerešenih i nerešivih problema u zdravstvu, spremna i sposobna da ove Zakone sprovede?

Zvanična statistika tvrdi, kada je reč o broju donora organa na milion stanovnika, da je Srbija jedna od najškrtijih zemalja u Evropi. Svega je 4-oro na milion spremno da se odrekne svojih organa i produži nekom život. Naspram Španaca to je 8 puta manje, a u odnosu na susede Hrvate i Slovence 3-4 puta. To uslovljava i broj transplatacija koji je na godišnjem nivou manji od 100 a mora biti barem 7 puta više da bi se izjednačili sa prilikama na kontinentu. Jedna od svetskih sila koja je pokušala da uvede sistem pretpostavljene saglasnosti (ovo što sada naši novi Zakoni proklamuju), već prisutan u mnogim evropskim zemljama, suočila se sa ogromnim otporom svojih stanovnika. Brazilci su uspeli da nakon 8 godina primene taj Zakon ukinu, uporno verujući da će njihovi organi biti oteti i pre proglašenja moždane smrti. Međutim, istraživanja pokazuju da u zemljama u kojima pretpostavljena saglasnost već decenijama funkcioniše (Nemačka i Holandija), takođe ima problema, što uzrokuje da se broj donora svake godine sve više smanjuje (svega 15% stanovnika). Kao razlog tome, ne navodi se strah od manipulacija, već loša saradnja između bolnica a i otpor rodbine da organe sebi dragih poklone nekom drugom. To je povuklo i pitanje prednosti dobijanja neophodnih organa. Izraelci su to rešili na taj način što donatori imaju prednost na listama čekanja, odnosno da u slučaju čekanja na transplataciju, donator ili članovi njegove porodice mogu pre dobiti ono što im treba no oni koji sami nisu donatori. To naravno ne znači uskraćivanje prava na život nedonatorima, već samo prioritet donora (ako ne postoje izričiti verski razlozi, već čisto intimni za nesaglasnost sa doniranjem, da li ovakvo uprošćavanje situacije unapred osuđuje pojedinca za neočekivano nečinjenje?).

Ono što prosečnu osobu (ne samo suštinski već i u informativnom smislu) dodatno u Srbiji zbunjuje (i plaši), jeste složenost donošenja odluke o adekvatnosti donora organa naspram primaoca. Nakon konstatacije da je nastupila moždana smrt (ima ih nekoliko vrsta) od strane prisutnog lekara (lekarem se ovde svašta zove a beli mantil to nažalost sve češće demantuje), poziva se ustanova gde se utvrđuje da li je osoba u međuvremenu odbila saglasnost za donaciju (usmenim ili pisanim putem), potom rodbina koja treba da da saglasnost o doniranju (šta ako je osoba bez ikog ili bližnjeg svog, ili rodbina namerno ne želi da ispuni želju donatora, ili je potpuno neobaveštena i neuka?), nakon pozitivnih odgovora formira komisija koja samo utvrđuje moždanu smrt (beli mantili koji su izvučeni iz bubnja, nepristrasni, i neaktivni u daljem procesu), odrađuju se testovi adekvatnosti donora, povezuju podaci, alarmiraju bolnice, prevoze pacijenti i tako jedna smrt produžava jedan život. Štaviše, može i više njih, čak 8-oro. Vremenski rok za celu konstrukciju je izuzetno kratko, pa je neophodna maksimalna pokrivenost i efikasnost na svim nivoima. No…neverne Tome pitaju – Šta u Srbiji funkcioniše kao podmazano?

Mrsko je i teško govoriti u negativu o onome čemu pripadaš a znaš da je daleko od savršenstva. Pogotovu kada se nada o tome pokopava na dnevnom nivou. Možemo se savršeno na primer zavaravati da je sigurnost ličnih (pa i medicinskih) podataka osigurana. Da su svi pod Hipokratovom zakletvom belog i čistog obraza poput njihovih mantila. Da su svi izuzetni stručnjaci, koji ne samo da su krvavo zaradili svoje desetke i diplome (koje se štancaju ko toaletni papir, a neke toliko i vrede), već krvavo zarađuju i svoju bednu platu (dopunjujući je neretko tezgama u slobodno vreme, a sa istim pacijentima koje iz državnog mame u svoj lični, super organizovani obor). Da su izabrane medicinske ustanove i tehnički opremljene da izvode ove složene operacije (dok im donirani aparati iz inostranstva čuče u celofanu po podrumima). Da ima dovoljno anesteziologa i hirurga (dok ih nema jer provereno dobri masovno beže u inostranstvo). Da su (ne)provereno loši spremni i da operišu jer je smrt opšta pojava i dešava se svakom i pri tom budu oslobođeni ikakve odgovornosti i pored dokaza. Da su mnogi u bolnici preživeli Golgotu, a neki nikada izašli otuda i pored bezazlenosti razloga ulaska. Da je etika odavno emigrirala pa nije sigurno ko sačinjava Etičku komisiju. Da se iza lica pravde veoma često krije najgora nepravda. Da u opštem posrnuću svih vrednosti, može i veličina jednog humanog čina biti pretvorena u smeće. Da je ovo vreme svakojakog prevrata i prodaje laži , koliko i beznađa koje ne može da kupi čak ni najbolja namera.

U stvari, na mestu gde ne postoji ni preveliki strah za život (sveden na masovnu robiju  izazovima  konstantnog ekonomskog sunovrata i političke sprdnje u svim vremenskim odrednicama), ovaj haos u ljudskim osećanjima povodom donacije i transplatacije organa (pri čemu se ne spominju one koje se rade na ljudima koji i dalje mogu da žive sa onim što imaju, ali je valjda to neki drugi zakon), izazvan je smelošću države da nametne neka pravila. Ne znam da li bih to mogla nazvati Pravilom uslovljene humanosti. Ili odlukom o Pretpostavljenom dobrotvorstvu.  Možda je kao i naspram ostalih nameta ovo pokušaj da se kopiraju tuđe vrednosti, sve zarad dobrobiti zajednice, ali kao i uvek bez ikakvog detaljnog objašnjenja i edukovanja koje bi iskonski ali i naučen (usled rđavih iskustava) strah mogao da spreči. Lično, ne želim da u tome vidim ikakvu lošu nameru i pretpostavku masovnih pogubljenja nevinih. Da je drugačije, sama ne bih bila donor. Ipak, to nisam u svojoj zemlji. I ta druga zemlja me je upitala da li to želim da budem. Nije unapred odlučila da jesam a da ja naknadno rešavam hoću li to odbiti. I zato je moje “izvanzemaljsko” pravo mnogo veće od ovog koje nameće domaće ognjište. To je enormna razlika, nimalo potcenjujuća. Ali kako je moždana smrt u meni odavno pustila pipke, dozvoliću da me i u svojoj zemlji ako iskrsnu (ne)prilike, pretvore u mleveno meso ili iskasapljeni polumasni komad čije će arome možda moći u sebi da iskusi neko drugi i tako preživi. Da li će mu to uspeti i on biti srećan, upitno je, ali ko šta traži to i dobije. Dušu i duh pokloniti ne mogu, pa barem neku crkavicu.

Shvatiti revolt i nerazumevanje bačenih pred svršen čin, lako je. Shvatiti strah i bojazan da će biti (opet) prevareni i izigrani, logično je. Shvatiti da mi nismo nimalo sebični, samo malo bolom i nepravdom oprljeni narod, uputno je. Shvatiti da je moguće naći se u poziciji tražioca organa – da, moguće je. Na svakom ostaje da proveri koliko veruje sistemu, drugima, sebi, najbližima. I biće u pravu šta god odlučio jer svako Zna šta mu  je činiti.

P.S. Moj tekst na jako sličnu (izgleda uvek aktuelnu) temu iz 2014-te:

https://lavirintiranje.wordpress.com/2014/08/13/transplatacija-dobrote-2/

 

Sexit

Kada je pre par meseci svojim vozilom uleteo u gomilu pešaka i oduzeo život desetoro nevinih ljudi, sumnja je spontano pala na isplanirani teroristički akt koji se kao i mnogo puta do sad desio na mestu i u vreme gde to niko nije očekivao. Bilo je drugačije samo to što je motiv promašio više puta opomenut evropski kontinent, i preselio se nešto zapadnije, na američki, preciznije – u Kanadu. Činjenice nisu razumno govorile tome u prilog, ukoliko uopšte za nerazumne poteze mogu da budu validne bilo kakve, jer je u pitanju zemlja poznata po svojoj multikulturalnosti koja se brižljivo neguje i njome se ponosi, provincija gde je koncentracija ljudi ogromna ali je sve usredsređeno na bavljenje životnim standardom (za razliku od Kvebeka gde politika i komešanja na tu temu imaju značajno mesto), a sam grad Toronto centar gde se vizuelno primetne etničke i religijske razlike nikad nisu nametale kao problem. Ali kao i sve, i tu, i to, može da bude prvi put. Ipak, na sreću, nije bio. Terorizam tog puta nije deflorisao čistotu kanadske uvek (?) umerene politike i zlokobno uperio prst na onih 8% muslimana koji u tom gradu žive. 25-godišnji ubica Alek, miran i povučen, sasvim pristojnog izgleda i manira do kritičnog momenta, nije unesrećio mnoštvo porodica zbog klanjanja Muhamedu i večnom životu davanjem sopstvenog za nj (zar nije logično da se u taj poduhvat osim kombijem ide i sa eksplozivom za pasom), no zbog mržnje prema sopstvenom životu koji su upropastile žene. Ili možda mržnji prema ženama koje su mu upropastile život. I to onih kojih nema. Ali žene svašta umeju. Najviše da muškarca učine samim. I primoraju ga da osvetom ka bezličnoj gomili ublaži svoje patnje.

Ko je bio mali isfrustrirani Alek i zašto je njegovu poremećenu psihu neko morao platiti glavom? Ispostavilo se nakon istrage da je taj zloćud imao nezadovoljavajući seksualni život. Zapravo, da nije imao nikakav, a najmanje seksualni. Kada uzburkani hormoni koje niko ne dodiruje i mazi dosegnu kritičnu tačku, oni se pretvaraju u nezadovoljstvo, potom u uskovitlani bes, bes u nameru, namera u izvodljivost, a sve to u tragičnost koja  ne samo što nekom može da oduzme budućnost, već postavlja i pitanje zašto je celibat i neemotivna povezanost sa ljudima opasan okidač. Naravno, ne kod svih, i ne na taj način (može eskalirati na primer samo verbalno, pa otud i mnogo “ubistava”  ideja o bliskosti, simpatija,  potencijalnih ljubavi, ekspres veza, samopoštovanja, planova o budućnosti). Naravno, to bi u onom konkretnijem slučaju značilo da bi se monasi, monahinje, sveštena i ostala sveta lica po ugledu na navedenog monstruma u svojoj izolaciji lako međusobno izmasakrirala, osim ako ne postoji osnovana sumnja da je tamo unutra leglo neviđenog razvrata. Mada, možda je opštenje sa Bogom (oprost od istog molim, nije s lošom namerom), dovoljno da čovek ipak ostane čovek i da od obične telesnosti, njenih iskušenja, i izvesnih uskraćenosti ipak ne zgotovi katastrofu? Ili je čovek ipak samo muškarac, a žena ono iskonsko zlo što podmeće ukusan zlatni delišes ili ajdared vukući pravo u pakao?

Jednostavno rečeno, Alek nije upražnjavao zornjake, valjanje, taslačenje, stiskavac, prstenjakanje, nabadanje, kresanje (kakvo bogatstvo rečnika za tako jednostavan posao). Nije imao posla sa makar malo nežnosti, laganinijem, i erotikom. Ne navodi se da li mu je bio neophodan afrodizijak, da li mu je iko ikada uputio ljubavni zov (mačeći, zečeći, jelenjeći), da li je bio probirač ili samodajnijebitno, da li je maštao o večnom seksu neodvojivom od ročne ljubavi sa jednom, ili o prostačkoj redaljci. Kao pa da je to za zapanjeni svet važno. Ono što je bilo sigurno, (tako to ide kad trtljaš po fejsu i ko zna gde okolo te se pozivaš na nečije ime i filozofiju, nagoveštavajući svoj potez, nažalost za okasnelim tumačenjem i reakcijom nadležnih), jeste njegova opčinjenost nekim Eliotom, takođe manijakom i ubicom, i autorom insela. Insel je u neku ruku pokret, ili program, ili stav iza koga stoje mizoginisti koji za sve svoje životne promašaje krive žene koje ih neće. Insel pobunjivači u stvari protestuju protiv nevoljnog celibata. Oni iz dna duše ne samo da mrze žene koje ih ignorišu i ne nude im se, već i sve mačo tipove (u stvari prosečno sposobne) kojima uspeva ono što oni sami ne umeju, a to je – da imaju redovan i uredan seksualni život. Pošto ne uspevaju, oni (što me asocira na takođe nepohođene-nepipane žene, čija histerija i užasno ponašanje dobija na težini sa povećanjem njihovih godina, dok ne dođe paf faza, oslobađajuća kako za njih same, tako i okolinu)… oni počinju da mrze ceo svet, ali pre svega (konkretne i apstraktne) izazivače njihove neutažene frustracije. U takvim okolnostima nivo njihove agresivnosti, netrpeljivosti, neuravnoteženosti rapidno raste, što u ređim okolnostima, kakva je nažalost bila ova, dovodi do drastičnih posledica. Ono što ovoj priči daje malo jeziv ton, jeste izvesna podrška Aleku (saosećanje i razumevanje sapatnika za neutoljenu seksualnu glad te njegov način rešenja problema ?). Obzirom na skoro 40.000 registrovanih inselovaca na Reditu, sa koga su uklonjeni zbog svog otvorenog nasilničkog pristupa i govora mržnje, izvan koga naravno i dalje funkcionišu, nije sigurno koliko novih Aleka montira svoje filmove najgorih scenarija sa osvetom prema svima onima koji ugrožavaju njihov nesređeni seksualni život. A oni neučlanjeni koji pate u svoja četri zida, gurnuti u jad nepriznatosti, pometenosti, neizvesnosti koliko dugo neće živeti kao sav normalan svet (ako normalnost merimo brojem snošaja koji nemaju za cilj produžetak vrste već udovoljavanje svom telu i umu)?  I koja je to cifra koja nam neće ubaciti u uho bubu da nagazimo gas, bacimo bombu, zgnječimo one na dve noge koji su (ne)posredno krivi za naše postepeno umiranje u (nametnutoj ili ipak izabranoj) telesnoj izolaciji?

Jedno istraživanje sprovedeno na oko 2000 ispitanika u Britaniji, utvrdilo je da osoba starosti od nekih 80- ak godina tokom svog životnog veka ima oko 5700 seksualnih odnosa (od toga treba sigurno odbiti barem 30 pasivnih godina),  što bi nekom mojom matematikom (ajoj, slaba sam sa računom) dovelo do otprilike jednog spajanja svaki treći dan (iskusni atletičari znaju da su te brojke neravnomerno raspoređene tokom života i da je staza najbrže i najkvalitetnije pretrčana u prvoj polovini, da na kraju duša izlazi na nos, a neki ne mogu ni da istrče trku). To znači da se nakon početnog gutanja leka 2 x na sat,  potom 2 x na dan, postepeno prelazi na 2x nedeljno, da bi vremenom doza od 2 x mesečno bila dovoljno naporna da se terapija smanji na 2x godišnje, dok se ne desi trenutak da čovek i zaboravi razlog zašto se uopšte lečio takvom stvari, mada dobro pamti omot pakovanja, pozitivne efekte i sve kontraindikacije medikamenta. To istraživanje je takođe pokazalo da se osoba za 8 decenija zaljubi 6,5 puta, ima 8 veza, biva šutnuta od strane 5,5 divljaka, ima 6 neuzvraćenih ljubavi (opala, znači ima još dosta nerealizovanih brojčanih potencijala za moje emocije). Ako ne, ima li smisla da zbog ove ustanovljene teorije i prakse verovatnoće učinimo odmazdu nad nekim, jer smo ipak ispali seksualna nula?

Osim toga, mali Alek očigledno nije bio upoznat sa još jednim istraživanjem koje sa stopostotnom sigurnošću tvrdi da je svakoj ženi potrebno minimum 4 susreta sa muškarcem da bi bila sigurna u šta se upušta. On mora da joj pošalje najmanje 12 sms-ovaca, 5 puta razglaba nadugačko s njom telefonom i pokloni makar 1 buket svežeg cveća. To je dovoljno da joj uđe u vidokrug i počne da ga dešifruje. Ali ako hoće da je nagovori na seks, onda mora da je obavezno 7 puta poljubi s jezikom, odvede 3 puta u bioskop, i odreši kesu za 4 ručka ili večere (doručak se ne računa).  Postoji jedna kvaka, i to svaki ozbiljan pretendent na njenu zlatnu stvar mora da računa, a to je – Pogleda li neku drugu žensku tokom zajedničkog izlaska (neka gleda kad nije s njom koliko hoće samo da joj to niko ne prenese ili ona slučajno ne sazna), od braka ništa. O seksu da ne govorimo. Dakle, apsolutno je jednostavno zaključiti da je sam seks kao i sve u našim životima podređeno brojevima. Za svaku željenu stavku treba odbrojati, i ne brzati. Što je broj ponavljanja određene pripremne radnje višlji, to je sigurnost uspešnog ishoda veća. Sve to je slično onom brojanju u negativnom kontekstu. Uspeš li da izguraš najmanje do 10 a poželjno je do 100, to će i eksplozija, tj. ispoljavanje nezadovoljstva biti sprečeno. Tako da da, istina je… Alek je najpre previše birao. Potom je bio stipsa sa vremenom i novcem. Onda nije umeo da iskontroliše svoje stopalo na gasu. I zato je izašao u medije i sada može samo da se nada što manjem brojanju godina u zatvoru. Sve zbog glupavog celibata. I onih nedostižnih 5700 koje sad sigurno nikad neće doseći a možda je bilo neke nade, makar kad, makar gde.

Kada se postavi pitanje ključa sreće, može se sigurno očekivati sličan odgovor. Sa njim su se složili mnogi filozofi, naučnici, istraživači, pa i mi obični ljudi čiji životi ne počivaju na tumačenju, već na otkrivanju životnih istina. Smatra se da sreća leži u zdravim međuljudskim odnosima, u osećanju pripadnosti, uzajamnom poverenju, podršci koja se može dobiti i dati. Sreća je u dodiru (onom o kome sam nedavno pisala postavljajući gomilu pitanja), imanju bića koje (te) razume(š). Ali koliko god čovek nekada bio sam, pun žudnje za nekim i nečim (makar i tim neemotivnim ali telu potrebnim pražnjenjima), da li je tako teško izdići se, ne podleći svojim izvitoperenim strastima za osvetom koje bi mogle biti preobraćene u zdrave porive? Uvek negde postoji neko, samo treba biti uporan i spreman da ga nađeš, a kada shvatiš da je to baš To, beskrajno ćeš davati a ne samo otimati. Da li je toliko nemoguće biti strpljiv i ubeđen da je život koncipiran tako da bi probali i naučili da uživamo u njemu ne očekujući previše, i dajući najbolje što imamo?  Pri tom se zaboravlja da je celibat stvar ličnog izbora i odluke, a ne nametnut jaram kojim jadne tlače neosetljive žene i muškarci. I da “fiskultura” nije uslov zdravog psihičkog života, već samo njegova predigra.

Kada se shvati da ključ sreće nije tako lako dostupan ali ni duboko zakopan, i da se trudom mora do njega, možda će i ovozemaljsko zadovoljstvo doseći nebeski ideal, a ljudi prestati da dahću za svojim prolaznim žudnjama. I svom onom matematikom gde im ne gine greška u računici.

 

Ispod oblaka

Na vrhuncu smo. Leta. Naravno ne onog ka uzbudljivom dubokom svemiru, aktiviranog pritiskom na senzitivno dugme što može da začne neku novu zvezdu. Ni životnog, jer je nekima put mnogo bliži pisti no egzosferi. Mislim na leto koje razgaćuje, boji ten, izaziva malaksalost i iznuđuje znoj. Ali kako je počelo i čemu očigledno stremi, još ćemo se mi gumenih čizama i kišobrana nanositi. Pošto se izduvalo kad mu vreme nije, sad se Sunce od nas krije. Doduše, vazduh je svežiji, prijatniji, ozonskiji, premda i dalje smrdi na svakojake izazove lokalnog i globalnog karaktera. I tamo i ovde…

### Kada je najpoznatija (ko je ne zna, odmah da zaviri u enciklopedije), najlepša (ko to ne vidi, odmah da izoperiše oči), najdupatija (ko nema ko njeno, odmah da ga nadogradi), najgluplja (greška – to ipak nije, jer je neko drugačije odlučio), fatalna ( fatalno se meri po stepenu fatanja publike na neki personaliti) po žensku populaciju (a i mušku koja bi je rado), jota zvezda (a ne neka bedna jokto), odlučila da uradi plemenitiju stvar u životu nego što je mlaćenje dolara za praznu slamu, svet se popeo na panj. Glava je mnogima pala od oduševljenja tim činom. Kao što slavno Kardašijan prezime diktira, njegov najprodavaniji i najuspešniji produkt je na svom putu slave učinio još jedno izvanredno delo. Kim (kada osoba još ima i najslavnije ime  a da ne liči na Džong Una) je u crnom smernom odelu (kad ti protokol Bele kuće zabrani da budeš ono što jesi) otišla kod svetskog Bossa na noge, i izmolila od njega oproštaj za polugrešnicu koja je nepravedno 20 godina pohađala zatvorsku školu zbog slučajnog dilovanja droge. Njeno suptilno i argumentovano objašnjenje je razmekšalo predsednikovo tvrdo srce pa se skoroj slobodi može nadati još nekoliko desetina mučenika. Kriminalci su dobili drugu životnu šansu zbog svog dobrog vladanja i dobre Kimine duše, a pre svega zbog dobrog vladara i tamošnjeg dobrog zakona koji uvek ima, ili barem sa zakašnjenjem, razumevanja za banalno prestupništvo. Da li je za ovoliku količinu dobrote potrebno veliko dupe, srce ili glava, još uvek se tačno ne zna. Ali je sigurno da u dobre Amerike sve može se i ima se.

### Da pitam ja Vas – koristite li Vi toaletni papir? Pretpostavljam da da, jer ste civilizovani i daleko od onih kukuruznih, palminih ili sneg varijanti a koje dobro dođu u prisilnom prirodnom drž-daj šta daš okruženju. Pošto nemilosrdno trošite svo ono jadno posečeno drveće za svoje pozadine, umete li barem da tom rolnom baratate na ispravan način? Ako ovo pitanje zvuči čudno, treba se pod obavezno osvrnuti na jedan dramatičan slučaj objavljen na tviteru pre neki dan. Naime, jedna gospodjica zgubidanka čije glavno zanimanje varira između novinara, pisca i stand up komedijaša, postavila je svoju fotografiju iz kupatila. 23-ca ju je odmah kontaktiralo. Ne zbog njenog dosadnog i nezanimljivog fotosa na kome šeta u peškiru, nego zbog jedne strašne stvari koju je učinila svom guznom brisaču. Kad te toliki broj muškaraca opomene da činiš nešto apsurdno glupo, onda ima logike da ti za novinara, pisca i komičara uopšte i nisi, a da tek ne govorimo o mogućnosti da se udaš. Posebno to da ne zaslužuješ išta više od vršenja nužde u nekoj naturalnoj atmosferi jer nisi sposobna da jednu rolnu zakačiš za držač kako valja. Ćurko jedna, kad ćeš shvatiti da i za to postoji pravilo koje ti može spasti život a tvojoj okolini i pratiocima doneti mir – toaletni papir se postavlja tako što ono čime se brišeš nije do zida, nego do tebe! Da se ja pitam, ja bih njoj zbog tolikog neznanja sigurno ugasila i profesiju i te profile na socijalnim mrežama. Stidi se ženo!

### Bavljenje jogom je kažu spas za duh. I telo ako se prione na one teže vežbe. I ja sam jednom bila jogin. Bilo je lepo dok je trajalo. Posle me mrzelo da se navikavam na nove instruktorke jer je prva bila idealna, ali sticajem okolnosti kratkotrajna. Ako bi sada neko mogao da mi promeni mišljenje, to bi bila jedna Ona koja nažalost živi u Australiji, tako da mi preostaje samo da zavidim njenim učenicama i slinim nad njenim Instagramom gde se može videti kako bi to veličanstveno izgledalo. Ja bih se kao učiteljica, kao i sve one sa njom, skinula. Ne u triko, nego u sopstvenu kožu. I tako opremljena, uz metodu paljenja svetih biljaka, Joni jajca (to su plemenita jaja koja se ubacuju u adekvatni prostor, da bi ga mišićnim kontrakcijama očvrsnuli i ojačali, što ima višestruku korist), i kristalnih dildoa (ti kristalni su sigurno veće magične moći i daju na strujnom intenzitetu), probudila bih svoju uspavanu svesnost, prestala da se brinem, širila pozitivu, oslobodila svoj ego iz ličnog zatvora i postala neka sasvim nova Ja. Sva moja nervoza i pesimizam bi bili kao rukom odneti, a moja lična mantra bi me dovela do nirvane, što je cilj svakog uzvišenog bića . I još bi mi se slika sa jožnim drugaricama pojavila na Instantgroblju, što je mora se priznati najveći domet koji jedinka može da dosegne. Pa kad te proprate i zavole hiljade, pa ti prokomentarišu tvoje osvešćeno telo, pa požele da ti se pridruže, ima li išta značajnije i veće? Ali Australija je daleko. A i ja se nikad ne bih skinula gola da radim masovne vežbe. I zato ću zauvek ostati u nesvesti.

### Primaknimo se sad malo bliže, našem Balkanu konkretno. I zavirimo malo u baštu naših suseda. Zumirajmo polako jedno specijalno dvorište. U njemu živi hrvatski žitelj psećeg porekla koji se odaziva na ime Medo. Ime mu priliči, sladak je, glomazan i opasan. Opasnost inače ne dolazi od njegovih šapa, no čeljusti i grla. Medo je pas koji laje. A da ga to svrstava u grupu rođaka koji isto čine, neosporno je. Međutim, Medo po mišljenju njegovih suseda toliko urla, da je njihov život, tu pokraj, osuđen na gluvoću, pa čak i smrt od tolikih decibela. Iz tog razloga Medo je oteran na sud, koji mu je veštačenjem na terenu i merenjem njegove, uobičajene za vrstu, glasovitosti, izrekao opaku kaznu kućnog zatvora u noćnim časovima. On je tako morao pune tri godine da od 8 uveče do jutarnjih sati vreme provede opasan zidovima. Doduše gradski psi obično tako žive po ceo dan, i niko oko toga ne protestuje i ne smatra to terorom, naprotiv. Ušuškani i vlasnikove jastuke i posteljinu, oni drugu opciju ne bi preživeli (što je naravno potpuna neistina kada su Medine veličine i snage), ali to je kao “otmenija” kučeća vrsta. Seoski psi napravljeni su da ih šiba vrelina, hladnoća i vetar i oni ne trpe kmezavost i prezaštićenost praćenu veštačkom koskom i gumenom loptom. Otud je Medo silom prilika postao privremeni gradski cuko što njegovi vlasnici nikako nisu mogli podneti te su se uporno borili da povrati svoje životinjsko dostojanstvo i živi kao pravi pas, napolju gde i pripada. I uspeli su!  Bahatim komšijama preostaju pampuri za uši i nada da će Medo jednog dana da dobije neizlečivu upalu grla. No, međutim, kaj mi bumo delali s džukelama na dve noge što nezadrživo laju i ne mreju prestati?

### Jedan uznemireni otac uzeo je pravdu u svoje ruke. Ta pravda liči na pištolj čiji su meci prosvirali noge dvoje roditelja koji su tu profesiju izabrali greškom. Doduše, sama priroda ima felera, što je dokazala jednim bednim primerkom koji tek što je zakoračio u život. 12-godišnji sin povređenih iskoristio je silu svojih godina i nakana da u žbun uvuče 6-godišnjaka, sina Pravdodelioca, i da mu nanese ozbiljne telesne povrede.  Definitivno i duševne, jer takve strašne priče nadovezuju strašne posledice.  Kako su ovde mnoge stvari spore i slabodostižne (među njima pravda prednjači), a  intenzitet roditeljske ljutnje i očaja srazmeran nanetom bolu, to je dovelo do ličnog razračunavanja. I koga sada treba prevaspitati? Malog ološa, njegove tvorce, izbezumljenog oca ili Pravdu? Odgovor je u žbunu. Lak kao pištolj. I težak kao sistem koji ne ume da se razračuna sa nakazama koje ruše sve pred sobom.  Još nešto… Ojađenom ocu čestitam na visini zadatka (moja mera bi išla nešto iznad kolena).  Doduše, ja bih zbog toga precrtavala dane do izlaska iz bajboka (tako će i otac Pravdotražilac), dok bi načeti spokojno živeli sa svojim prestupnikom kome je maloletništvo najjači alibi za svaki mogući zločin. Krivda je uvek na pravoj strani.

### Dobro, nisam u pravu. Ume Zakon i da podvikne. I da zapreti. I da zabrani šta i kome treba. Najpoznatija (na svim istocima), najlepša (kako se ta namontirala za ovih par godina, glava da zaboli) , najsisatija (ovde se gornji trap više ceni od zadnjeg no na zapadu), najgluplja (to nije sigurno, ima više kandidatkinja za prvo mesto), najfatalnija (e to sigurno jeste) starleta sa ovih prostora, doživela je pravu dramu. Ne samo da su joj već tamo neki kriminalci dizali krvavo zarađeni džip u vazduh, nego su se sad i ovostranozakonski opasno nameračili.  Gospodjica je dobila izričitu zabranu da ikada više kroči u Srbiju i to zato što je jedan opasan špijunski element. Iz bezbedonosnih razloga, i na osnovu Zakona o strancima (Crnogorci koji su se uvukli u svaku državnu poru, firmu, funkciju stranci?), ona može sada samo da nas  gleda preko plota, ili aviona, ili s drona. Dirati nekog kome je dečko poznati haker, kome su najbolji drugari pripadnici kobajagi nekih kriminalnih klanova,  najbolja drugarica gospođa koja okuplja dame za pratnju i prijatno druženje, diva Dubaia, voditeljka, vlasnica sifona u koje može neprimetno da se instalira sistem za prisluškivanje? Pa to može samo neorganizovana i divljačna zemlja koja ne prepoznaje visokokvalitetnu profi uslugu.  Sorajo, ne brini, predomisliće se oni, a mi jedva čekamo da vidimo za koliko sajzova si se u međuvremenu uvećala.

###Dok se oni, susedi naši, za finale bore, do čijeg su polufinala došli grčevitom akcijom i srčanošću, a uz predivnu podršku kockaste predsednice (pojma nemam kako je sve to bilo jer ne volim fudbal, niti me zanima, ali sam nešto usput pročitala), mi smo doneli odluku o izgradnji nacionalnog stadiona kod Ostružnice. Nemam pojma ni to gde je, ali zvuči kao mesto kome se smeši neko buduće svetsko prvenstvo u fudbalu, gde ćemo mi na domaćem terenu i uz podršku odanih navijača koji umeju odano i da biju, osvojiti svetsku titulu. Nama zapravo ne odgovara nijedan strani teren, tamo imamo užasnu tremu. Da ne govorim o nepoznatoj klimi, otporu prema nepoznatim gledaocima, tv kamerama koje nisu deo nacionalne frekvencije. Sve ostalo je super, počev od igrača koji imaju dobru formu, preko milionskog bonusa koji im je precednik obećao ako pobede, pa do motivacije da pregazimo sve što nam se nađe na putu, ali kad se sve to odvija tamo daleko, mi fejlujemo. Otud je i ova ideja o ulaganju u najveći neviđeni teren, tj. stadion u našoj zemlji, najbolja vest u poslednjih 30 svetskih prvenstava na kojima uvek zamalo nismo ušli u drugi krug. Ostružnico, orlovsko gnezdo naše, iz praha ćemo te dići! Vdeće svi oni.  I tada ćemo obavezno, ali obavezno, umesto svih utakmica koje su se do sada prenosile na prva dva nacionalna kanala i ostalim sportskim po ceo dan, sve to prenositi na svih 100 kanala i kablovske i analogne barem po 27 sati dnevno.

### Ono što me naročito inspiriše poslednjih dana, u onom romantičnom smislu,  jeste jedan primamljiv potez koji se najavljuje u našem glavnom gradu.  Ako si na Kalemegdanu a hoćeš na Ušće, cap, sedneš u gondolu i eto tebe preko. I obrnuto.  Nema cimanja tramvajima, busevima, taksijem, nogama.  Ali nije to onda gondola sa veslima i gondolijerima na pramcu, ove su one futurističke, u vazduhu, na žici. Sve to će  pozlatiti ovi iz unutrašnjosti Srbije čiji će se prihodi sliti u republički budžet i iskoristiće se samo dvotrećinski  iznos dok će celu jednu trećinu izdvojiti sami Beograđani iz svog gradskog. Pretpostavljam da je njihov deo manji jer će se oni time mnogo manje voziti nego gosti i turisti iz spoljašnjosti Beograda, a i sam grad vapi za obnovom i doterivanjem jer su ostali taj problem odavno rešili, te preostaje da se ulašti samo prestonica. Uostalom, gradski budžet je bedan, slabijima treba pomoći. Kolika će biti cena karte, da li će one što se švercuju direktno prosuti u reku, hoće li remont pokvarenih gondola raditi firma sa Kipra, još uvek nije objavljeno. Nadamo se da će to umnogome olakšati gradski transport, privući nebrojeno stranih turista koji su to videli samo po filmovima, i da … pa dovoljno je.  Biće to ne hit, nego hitčina.

### Ako bih vas pitala da li ste bili skoro bolesni i išli kod lekara, sigurna sam da bih dobila ekspresnu informaciju. Ako bih se nadovezala pitanjem da li ste kod čika ili teta doce otišli istuširani i mirišljavi, bi li ljuti bili? Možda vi ne bi, ali je jedan broj uvređenih pacijenata digao internet na noge.  To se desilo zbog plakata na ulaznim vratima ordinacija (ne samo jedne, ne samo jednom) na kome piše – Za pregled kod doktorke, potrebno je da se okupate.  I tu se onda našao neko da doktorku kinji za bezobrazluk i neprofesionalnost. Osim što je dala zakletvu da će pomagati i lečiti, ona mora da se zakune i da će prema potrebi nositi nevidljivu štipaljku na nosu (da, nevidljivu, jer bi vidljiva bila užasna uvreda i nepoštovanje), ako već nema dovoljno jak stomak da istrpi telesni smrad pacijenta koji se pirka jednom u mesec ili godinu dana. A anonimne ankete o učestalosti kupanja ne daju nimalo zavidne rezultate. Nekima je subota i dalje sveti dan za potapanje (učitelj koga lično znam tvrdi da je 4 puta mesečno, da l subota ili nedelja onaj pravi broj). U neka davna vremena, po selima su se ljudi zaista kupali samo jednom, kada prođu svi poljoprivredni radovi, i tako do naredne sezone. Tačno je i da su se po francuskim dvorovima vaši slobodno šetale po glavama napuderisanih dama i gospode, a parfemi maskirali smrad), ali u vreme kada se neke stvari naprosto podrazumevaju, postavlja se pitanje – osim što smo duševno i moralno prljavi, ne može li barem taj telesni vonj da se obuzda? I da Dr X može na miru da odloži svoju nevidljivu štipaljku s nosa u fioku. I skine ono “bezobrazno”  obaveštenje i uputstvo pacijentima.

### Telo je ipak najveći izdajica čoveka. Ne samo što ispušta nezgodne mirise, uznemirava okolinu, nadvladava ponekad razum, čini prestupe svake vrste, nego ne ume da sfinkter drži pod kontrolom. A to ne samo da ugrožava kozmetičke proizvode, parfeme i karmine osobito, nego i čast jednog diplomate. Ne, vama sigurno nije nepoznata situacija kada stvari postanu neizdržive i čovek u pometnji napravi glupost. Obično se sve završi dobro, ali ovog puta nije. Narodnom poslaniku Omerović Mehu sistem navigacije nije radio kako treba, mehur ili ono drugo je popustilo, i dok je bio u frankfurtskom free shopu pazareći poklone za familiju, toliko se sve naglavačke u sekundi okrenulo, da je on sa neplaćenom robom izašao iz radnje (kaže, na putu za toalet).  Bibiiiip, i eto policije koja nema rendgen za praćene peristaltike putnika. Aha, ko si ti, zašto si pošao napolje a nisi platio, pa ja sam poslanik, pa šta onda, pa imam imunitet, aha ali zašto si krenuo napolje, nemam šta da objašnjavam vi morate da me pustite, a ja sam pošao u wc. I oni ga puste.  Diplomatu koji ima slabu kontrolu nad svojom bešikom i crevima. I još uvek nerazrađeni lopovski sistem jer je navikao da mu lova direktno ide na račun, a mislio je da će sa ovim sitnim ići još lakše. Pa dobro. Nema veze, malo će se svi našaliti u Skupštini  povodom njegove omatorele prostate ili colona. A možda i dobije neku dobru preporuku za doktora. Samo pre toga da se okupa, da ne smrdi kao tvor.  Od koga bi i njegove bele štrafte pobegle u svet. Od stida i sramote.

Da, samo ovo i još nebrojivo mnogo desilo se na ovom prelazu iz letnjeg proleća u jesenje leto. A šta donosi budućnost? Čitaće se…

Dodir

“Probudimo se, popijemo jutarnju kafu uz priču o onome što je bilo i što predstoji, a onda pre njegovog izlaska iz kuće zagrlimo se čvrsto. Pribijemo se jedno uz drugo, poput bića koja jako stegnu svoje drvo koje im daje oslonac, svu snagu i volju za životom. I tako spokojna krenem u novi dan” … rekao je neko čije snove i potrebe ispunjava njegova realnost već više od 25 godina. Neko ko je uspeo da pronađe jako stablo čije grane prepliće sa svojim. Neko ko je ljubavlju i dodirom uspeo da sagradi kraljevstvo ličnog mira i sreće koji će nadajmo se ojačati korenje i njihovih izdanaka čije su privilegije prisustva bliskosti na delu mnogi uskraćeni. Oni će imati od koga, srećom, i moći će to da prenesu novom drveću. Mnogi nemaju, niti će ikada imati, a nekada ne nauče ni kada imaju.

 

Da li ste gladni dodira?

Umete li da nahranite one koje volite onoliko koliko im je potrebno, čak i kada ne traže?

Treba li dodirivati i one koji vam nisu važni?

Da li je dodir uslov preživljavanja ili samo lakši način da se živi?

Zasiti li se ikada iko dodira, ili je glad i žeđ za njim neutoljiva?

Može li da se ogugla na nepostojanje dodira?

Postoje li ljudi koji ne podnose bliskost i šta je tome razlog?

Možete li da zamislite svoje bivanje, a da danima, mesecima, nedeljama, godinama ne dodirnete nekog? I rečima, i rukom. Ili neko vas?

 

Naučna istraživanja tvrde da je ljudskim bićima svakodnevno neophodan dodir da bi (pre)živeli. Ne misli se na potrebe hormona, već potrebu za ljudskim prisustvom, doticajem njihove kože, toplinom, sigurnošću koja se dobija dodirom. Neki je nadomeštaju kućnim ljubimcima, smatrajući da nema iskrenijeg prijateljstva i ljubavi od te koju može životinja da dâ. Tu se rasplinjava reč, iako reči ne moraju uvek da budu izgovorene da bi se čule. Prenosive su dodirom i pogledom, pa dlakavi, perjani, goluždravi i ostali ljubimci dobro razumeju šta osećamo prema njima, ali ljudi, shvataju li oni uvek pravilno govor dodira bez izgovorenog?

Takođe se smatra da dodir jača prihvatanje drugačijeg, pospešuje povezanost i privlačnost. Njime može da se istražuje, stiče iskustvo, čak promeni uvreženo mišljenje. U praktičnom smislu, jedan (nameran ili slučajni) dodir može uticati da radije nekom pomognemo, vratimo pronađenu stvar, lakše nešto prodamo ili kupimo, zapazimo i podvojimo osobu suprotnog pola, visokoprocentno odredimo karakter nečijeg trenutnog raspoloženja, najbezbednije i najbezbolnije nekom nepoznatom (a da ga ne naljutimo) priđemo laganim pipanjem njegove nadlaktice (premda izvestan postotak muškaraca i žena ne podnosi nikakve dodire, ni u kakvom, pa ni bezazlenom kontekstu, te ih stoga treba zaobilaziti). Dodiri bude hormon sreće, umiruju krvni pritisak, grade poverenje, otvaraju dušu, umanjuju bol.  A da svet hrli ka dodirima, koji ne samo da pružaju i primaju utehu, govore i neki čudni (promućurno-izopačeni) naumi.

Na primer, sami ste. Možda stvarno, možda umišljeno. I imate dovoljno para ali premalo hrabrosti, volje, vremena ili mašte. Živite pri tom u zemlji čuda, gde se prosjak lako pretvara u milionera, sunčan dan u tornado, glumac ili biznismen u predsednika, starosedelac u izumrlu vrstu. Naravno, imate valutu koju svi vole, i njen broj telefona. Zakažete termin, njen king ili queen size krevet, i uslugu. Ona, profesionalac za maženje i dremanje, postaje vaša mažerka i dremarka za 60$ na sat (automehaničar će da vam mazi auto svega 40 min za taj iznos, a profesorka ima da vas kinji skoro 2 sata za tu sumu, tako da je to zaista jako povoljno). Ono što treba da uradite jeste da se strovalite u njene meke jastuke, maksimalno opustite i pustite da vas milki, mazi, šapuće (ne znam kakav je repertoar ali sigurno može po izboru). Svakako da možete da joj uzvratite ali vam neće dopustiti da je dirkate po erogenima (za to postoji druga tarifa i dobija se informacijom u uho). Nakon seanse ustajete rehabilitovani, podmlađeni, osveženi, ushićeni, namireni, i spremni da isto ponovite kad vam se kortizol opet sroza. Ne treba uopšte da vas brine što je za odrađeni posao nazivaju duplom prostitutkom, a zovu je tako jer je šaputanje i maženje na jastuku intimnije od seksa, pa ako dobiješ od stranca i jedno i drugo u paketu, onda će te strefiti još i duševni sifilis, što je ruku na srce baš dobar dil u ovo vreme međuljudskog otuđenja. Njoj takvo prozivanje sigurno neće zasmetati, a vaš problem leži samo u zakazivanju novog termina za posetu i novčaniku ako to postane nezaobilazna navika (a ko ne bi odoleo, kad možeš da je viđaš kad ti hoćeš, da ti ne pretresa džepove i savest, a ume tako dobro, bez objašnjenja i posebnih zahteva da pogodi svaku tvoju zapuštenu tačku). Ako ste pak posednica silikona gornje telesne trećine, sami možete jako lepo da zaradite time što ćete za novac dozvoliti da vam ih pomiluju, štipnu i prstima bocnu, ukazujući da je plastična operacija sisa pravi izbor za vas (nema veze što ste muško, možete i vi da se izoperišete). Dobro, to nisu mažerke, nego promoterke plastičnih operacija. Ali zasad, samo u Pekingu. A što ne bi moglo i kod nas, kad silikonjara ima ko blata, premda je satnica konzumiranja njihove plastike od strane brojnih klijenata znatno isplativija (Kinezi, pošaljite vaše plejboj zečice amo, Orijent vašeg zapada će ih bogato ugostiti, godine nebitne jer su vam žene božanstvene i u 80-toj…a ne moraju ni da imaju iskustva, samo neka su mazne). Verujem da će novoosmišljeni biznis stručnih mazulja (pretpostavljam da je sve krenulo od profesije maženja pandi po kineskim zoološkim vrtovima, a da su onda Amerikanci shvatili da je i čovek ugrožena vrsta), i dremera (nisam objasnila, to su oni što dremuckaju sa vama dok vas češkaju), biti uspešno inkorporiran i na našim prostorima (premda je ovde nekako sve tesno, bivaš dodirnut kada najmanje i od onoga od koga ne želiš, a i nekako ne volimo da plaćamo za ono što možemo dobiti džabe ako se samo malo potrudimo).

Naravno, profesionalnih dodirivača najviše ima među ženama jer su muškarci zauzetiji, stidljiviji, osetljiviji. Takođe su i mrzošljivi da isprobavaju traženje dodira od nedodirljivih žena. Pa i od dodirljivih (kad se sravnjaju računi ispadne boliglava trošak). Naravno, profesionalne dodirivače trebaju i one. Najbolji su oni koji plaćaju da bi te dodirnuli, i oni obično dolaze na kućnu adresu ili iznajmljuju poslovni prostor sa -5 do 5 komfornih zvezdica. Naravno, postoje i one koje moraju da plate za dobijenu uslugu, ali to nije iz ovog naslova , mada je logično da bude. Ono što naš život čini dodatno uzbudljivim jeste Međunarodni dan zagrljaja, koji nažalost kao i svaki dan traje svega 24 sata i dešava se krajem januara. Tada možete da dohvatite svog najdražeg ili nekog nepoznatog na ulici, da ga čvrsto stegnete i pokažete mu koliko ga volite i cenite. No kako je besmisleno čuvati svoj dodir za jedan zimski dan, najtoplija preporuka svetske zdravstvene organizacije je da se odlučite za nekog na dnevnoj bazi i ne pustite ga najmanje 10 minuta a najviše do 10 sati. Ne mora biti čak ni ista osoba, može se krenuti usput, redom ili na preskok, a onog najtoplijeg i najčvršćeg stega treba dovući kući i ne puštati ga više iz sopstvenog života.  Dan je i smišljen da se pronađe ili zadrži lični Dirnut, ili pokaže plemenitost prema beznadežnim slučajevima.

No šta se dešava sa ljudima koji su se odvikli od dodira? Onima koji ga se boje a priželjkuju? Da li ih podilazi jeza od udarca ili ogrebotine čak i kada ne postoji takva pretnja, ili ih samo savladava strah od prolaznosti dodira? Osećaju li da im nametnuta ili izabrana izolacija umrtvljuje telo i duh? Ili uporno čekaju da se pojavi taj jedan čiji će zagrljaj postati plafon njihovog smisla? Kako nakon fizičkog odlaska bliskog, ili bolesti, ili dugotrajne usamljenosti tek tako možemo da se prepustimo tim zaista postojećim maserima naše nasušne potrebe za dodirom, i kako racionalno objasniti nuždu plaćanja da bi nas neko dodirom podsetio da smo živi? Umemo li da dodirujemo bez zadrške i granica? Da. Možda. Ne.

Postavlja se i pitanje, da li gubljenje potrebe za fizičkim i duševnim dodirom znači zastranjivanje? Prvo će nestati pre, drugo traje do poslednjeg daha. Prva će i pored lakšeg i bršeg zadovoljenja otići sama, druga će u samoći patiti. Mada sam sve sigurnija, da kada ti postane svejedno, onda više nisi živ iako drugima tako ne izgleda. Mislim i da se umetnost davanja i povezanost sa drugima uči. Za to nije potreban talenat. Samo Ono što te iznutra oblaže i ispunjava, i htenje da daš, i to mnogo više no što možeš dobiti. I to besplatno.

Dodirujte. Utonite u mekoću i toplinu onog ko vas dodiruje. I obavezno odgovorite na ona gore postavljena pitanja. Zagrlite svoju istinu, to joj je potrebno, koliko i ona vama.

 

 

Jupiter

Četvrtak. Dan kojim astrološki (to je nešto što “liči” na astronomiju jer se takođe bavi astrama, ali osim zvezda nema ništa zajedničko) vlada Jupiter (gasovito čudovište na nebu, bog otac svih bogova u Rimu i okolini, natalni benefik čiji trigoni i sextili biću donose sreću), koji se na sanskritu (“latinskom” jeziku dalekog istoka) naziva Guruom (tj.  Učiteljem) koji po svim etičkim i ontološkim određenjima označava mudrost, veru, budućnost i pravdu (a to kao negde u toj celovitoj kombinaciji postoji, samo se ne zna gde tačno). Kažu da Jupiter ” proširuje svest, da njegov uticaj rađa potrebu za stvaranjem pravednijeg, harmoničnijeg, pozitivnijeg i bogatijeg života, da razvija ljudsku vrlinu i plemenitost, dobrotu i moral, i još pozitivno utiče na zdravlje, sreću, putovanja, dajući jak štit i prosperitet”. Kako takav blistav i moćan pada baš u četvrtak, ovaj dan se smatra danom optimizma i uspeha, i sigurno donosi jedre i ukusne plodove. Za taj dan treba rezervisati sve aktivnosti u kojima za uspešan rasplet treba pomoć s neba, tj. Boga Jupitera. Ako tad ne potpišeš ugovore, ne obaviš važne novčane transakcije, ne sedneš da učiš, ne organizuješ se, ne otputuješ daleko ili blizu, zaboraviš na politiku i pravo, počni da se bojiš da će ti u životu sve krenuti krivo. I baš zato, isključivo zato, da bi u životu sve išlo pravo, i Vi sutra, u četvrtak, treba da uzmete godišnji odmor. Ili bolovanje. Ili nađete neki izgovor da zaustavite sve tekuće aktivnosti ili obaveze, i da konačno uživate. I ne samo da se ushićujete i šenlučite, nego da shvatite kako pravi izbori donose dugoročni prosperitet.

Garanciju duhovnog ispunjenja pružiće Vam oni koji vode računa o svakom životnom detalju pa i tome šta kad u životu započeti. I fizičkog, ako ste toliko važni da neposredno prisustvujete veličanstvenom događaju što se zove ugođajem za koji ste dobili pozivnicu. Ako niste dobili, sutra, u četvrtak, imate za domaći (ako hoćete da budete ne samo srećni, nego i obavešteni) da se (ako ste samo obična boranija a ne elita) nacrtate ispred TV-a i uključite kanal Prve televizije.  Tačno u 13 ha, pod milozvučjem crkvenih zvona, u svetu mračnu zajednicu ući će jedan od najnebitnijih javnih parova naše svakodnevice, čija se još nebitnija imena već mesecima vuku po sredstvima javnog terorisanja, i to sve pod pokroviteljstvom bitnih (tj. poznatih po svojim karijerama jahačice harmonikaša u mladosti i udarača tenis loptice ) organizatora ovog, kako se imenuje, venčanja decenije. Kad mogu Megan i Hari po Engleskama da terorišu milione (i nas koji smo zijali u to dvoje i njihovu svitu, i još platili za taj prenos… kao da je nekog uopšte bolelo ćoše  da ih gleda), možemo i mi naš auditorijum koji je glamura i žedan, i gladan. I mi “princa” i “princezu” za trku imamo, i kamere državnog servisa koje će se uključiti da zabeleže njegovo i njeno DA, i oca i maćehu mu što će biti najsrećniji na svetu što su dobili pevačicu naslednicu za snahu i ponos, premda su u jednom momentu hteli da je šutnu jer im je mladoženju odvlačila od neketamovažnekarijere. Ali ljubav zna za granice, predbračne ugovore (jer i bogati znaju da plaču kad ih ne naprave), ko je tu tata, ko mama, kom opanci, kom obojci. Ali da ne plašimo mladu unapred, verujemo da će joj ulazak u Živojinoviće (koji kako im i prezime kaže, znaju kako se živi) otvoriti sva, pa i od zlata vrata. Samo da ne ljuti svekra i svekrvu, to je univerzalni recept (prijatelji kako će? Prijovićka lako će) . No, da se vratim na poentu suštine. Dakle,

U 13 ha će zapojati hor srpskih dečaka, tj. popova pod crkvenom kupolom. Krunisana glava Filipa, sina božjeg, sklopiće raskidiv brak sa njom Aleksandrom, kćeri božjom, a u prisustvu nekoliko stotina uzbuđenih najbližih rođaka, i dvojice kumova, od kojih jedan u životu drži mikrofon a drugi košarkašku loptu. Ako se ne predomisle u poslednjem trenutku, procedura će se završiti uz blagoslov Božjeg izaslanika. I hora. Napolju će više hiljada pozvanih i nepozvanih da šacuje kako je unutra prošlo, ali s obzirom na sigurno dobar ishod (ko bi rizikovao da brak završi pre nego je i počeo?), njihovi telefoni biće spremni. Ne dao Bog nikom da tad padne internet veza, sruši se instagram, tviter ili fejs. Doduše, kamermani i fotografi su sigurno tu, ali to nije isto kad ne zahvatiš svojim sredstvima.  Pošto prođe prvi nalet, čeka se na drugo veliko uključenje u 17 ha. Tu se već lako može zamisliti (danas u sredu), jedan ogroman, dugačak crveni tepih koji se valja duž Belexpocentra (mesto za kongresmene, iliti kongresni centar) koji je u stanju da primi barem 5000, a ako se malo potrudi i stisne možda i 10000 gostiju. Taj tepih će imati čast da bude zgažen od strane najpoznatijih ličnosti našeg zvezdanog neba. Linjaće ga pevačice, pevači, glumci, glumice, voditelji, voditeljke, političari, političarke, sportisti, sportistkinje, hetero i homo, mali i veliki, mršavi i prosečni, zgodni i zgodniji, svi oni od kojih se običnom smrtniku tresu gaće i ruka kad ih pitaju za autograme. Po njemu će se vući haljine najzvučnijeg pedigrea, udobni smokinzi, najvišlje štikle i kože raznih gmizavaca.  Biće to najsrećniji dan. Ne samo za mladence i goste. Ne samo za auditorijum ispred i iza tv ekrana. Nego i za crveni tepih koji takvu priliku neće više nikad imati u svom crvenom životu.

Kad znojenje i pored dobre klime počne da probija kroz pore svih tkanina i boja, počeće u stvari ono pravo veselje.  Trajaće sigurno jako dugo, verovatno do jutarnjih sati, kad radnička klasa kreće u fabrike, domaćice po burek, mladost kući iz grada. Ipak ne bi valjalo preterati jer se svaka frizura, kravata i raspoloženje i pored kvaliteta relativno brzo sroza. A i gosti mogu mnogo da pojedu i popiju. I kamere to pustošenje mogu da zabeleže, što je apsolutno neglamurozno.

Mladenci će, pošto svečanost nažalost prođe, izračunati ko ih je razočarao, ko im ulepšao veselje, i onda ne otići na medeni mesec  jer mlada mora da otplaćuje troškove svadbe. Tj. rečeno je da su oni već odradili to neko predbračno putovanje, i da će poslebračno doći na red kad snajka odradi ugovorene tezge. Realno, to je na mestu. Iskreno, ne bi ni trebalo da počne odmah da se bahati i troši blago familije u koju ulazi. Pošteno, sve je to jedan običan prazi luk koji iz nečega viri i mirisom parfema i dodirom svile se prezentuje kao nešto bez čega ne možemo preživeti petak ili budućnost koja tek stiže. A ni razumeti svu bedu i jad sopstvenih običnih, prostih života koji nam poput kukuruza kolena dere.

No… idemo na svadbu sutra? Čak i ne moramo da nosimo ikakav poklon. Dovoljno je što postojimo, što ćemo očima pojesti sav njihov kavijar i popiti sav njihov šampanjac ali to njima ne smeta jer svega ima dovoljno za sve, što ćemo se diviti predstavi koju su osmislili samo za nas, što ćemo im se “besplatno” zavideti. Što će nas poput Gurua naučiti gde smo pogrešili, ali da najboljima uvek pripada najbolje. I da ovaj svečani četvrtak ne sme da bude crn (poput onog kada su u 20-tim prošlog veka pukle berze a svet pohrlio u sunovrat), već da znači jedan nov, srećan, uspešan početak. Za “elitu” ispred, i prosjake iza oka kamere.  Živeli! Svi Vi…ostali (lokalni “Bogovi” su se već snašli, Jupiter i njemu slični su im uvek pri ruci…mada, ko zna, možda poput one prolupale gospođe što je u venčanici proslavila 30 godina razvoda braka, naprave jednog dana i tv prenos svojih glamurazvoda ako im Fortuna pokaže srednji prst). Psssst, da ne prizivamo maler.

Vidiš li se?

” Zaista je zabavno, ovo je dogadjaj karnevalske atmosfere”.

” Ima ljudi svih polova, fizionomija i uzrasta (a i oblika i veličina, prim. aut.)”.

” Očigledno je da su ljudi iznenađeni, neki su negativno nastojeni, ali smo jako zadovoljni reakcijama”.

“Želimo da vožnja bicikla bude sigurnija i lakša”.

” Reč je o tome da biciklisti budu primećeni. Čak i kada smo obučeni, ogoljeni smo pred opasnošću od motorizovanih na putu”…

…Rekoše u anketi neki gologuzani, gologuzanke i gologuzovi preostalih polova, sa sve raznolikim prednjicama, zadnjicama, vimenima i imenima na biciklima. Anketa je inače sprovedena među akterima Svetske Biciklističke Gole Vožnje, ustanovljene na globalnom nivou pre 14 godina. U cilju osvešćivanja aktivnih učesnika u saobraćaju, prvenstveno onih sa jačim i bržim mašinama koje pokreću “konji” (tj. benzin), a zarad zaštite prava dvotočkova koje pokreću mišići, ova akcija je postala humanitarni i vizuelni spektakl koji se svakog juna odvija u 17 država i 75 gradova širom sveta.  Ono što ga čini drugačijim od nekih drugih manifestacija vezanih za promociju čistijeg, zdravijeg, sigurnog transporta oslonjenog na ljude (biciklisti, skejteri, roleraši), jeste njegova egzotičnost.  U stvari, ima li u golotinji uopšte ikakve egzotike? Skinuti gaće, zajahati svog dvotočkastog ljubimca, umešati se u masu ostalih nudista kojima ne treba plaža i more već samo zeleni talas koji će ih nositi ulicama grada, i time dati svoj glas za pravo jednakosti u saobraćajnoj džungli jeste ravno egzotici. Obojiti svakodnevno sivilo bojom smelosti, fizičke dodirljivosti, duševne i telesne nefrustracije, na istom mestu okupiti sve te oblike, godišta i veličine koje pri tom imaju isti cilj i viziju, svakako je egzotično. I egzibistično i izložbistično, jer takav umetnički performans sa na izvolte anatomijama bicikala svih mogućih sorti izgleda tako artistički. Da li je efekat odbrane prava zdravijeg (po korisnika i životnu sredinu) prevoza skidanjem odeće dupliran, neosvešćenost (pešaka i pogonskih) osvešćena, javno mnjenje probuđeno, bicikli i mišići razrađeni, treba prepustiti novinarima i istraživačima da procene. Šokiranim puritancima koji se sablažnjavaju golotinje na javnom mestu, ne razumeju motiv ovog dobrovoljnog pokreta, osporavaju  nenasilnu pobedu konzumenata biciklizma nad motornim nasilnicima izvojevanu bez donjeg veša, svakako treba udariti javnu packu. Izvori govore da su izlivi zabezeknuća zbog mase nasmejanih, nehajnih, golih biciklista bili primetni. Da li su razlog tome bili otromboljeni trbusi, celuliti, presahle i uzdignute dojke, visuljci omekli od sunca ili godina, pihtijaste ili čvrste guze, ne zna se pouzdano. Verovatnije je da su takve reakcije bile prouzrokovane velikim znakom pitanja koji se završavao u predelu donjih ledja iznad kojeg je pisalo – Dujusiminau ili – Vidiš li me sad (ćorčo, nasilniče, bezobrazniče, gutaču svetskih izvora energije, bogatašu, lenjivče, nepoštovaocu mene što gura biciklo…dobro, to nije sve moglo ni da stane na leđima ali se na te odnosilo)? Ako me nisi primetio obučenog, moji guzovi će ti sigurno sijati kao semafor i moraćeš da usporiš i ispoštuješ mi prostor. Ono što je moglo biti razlog otvorenim ustima je i očiparajuće odsustvo šlemova koji biciklisti obavezno moraju da nose čim sednu na tricikl pa do svoje stote, i tu privilegija nema ako hoćeš da ne pojedeš kaznu za ugrožavanje sopstvenog i tuđih života. Ovog puta su neki sebi dopustili da im ćele i kose vijore slobodno na vetru i time prekršili zakon. Toliko golog, vidljivog kršenja pravila bez adekvatnih sankcija, žmurenje na očigledne incidente iako su sigurno predstavnici upravo tog zakona izbučili četvore oči na defile prekršioca, definitivno govori o urušavanju državnog sistema. I moralnog. Jer ispada da goli ne moraju ni šlemove, ni gaće, ni lične dokumente, ni stid, ni opravdanja sa sobom da nose. To bi se onda moglo smatrati ugrožavanjem prava obučenih, i to ne samo biciklista. A gde su ovde prava esteta koji su izloženi dlakama i mesima nekih nepoznatih ljudi koji im bez njihovog dopuštenja podmeću, makar u prolazu, makar i na jedan dan? Da je neki drugi datum, bi li to golo na biciklu bilo privedeno za narušavanje reda i mira i osim kazne bilo naterano da poliže sa sopstvenih leđa ono Vidiš li me sad, sa sve ?

Dobro… prosvećeni, obavešteni i nestidni biciklisti i roleristi su juče pokazali i svoje genitalije i svoj stav. I uspeli, valjda, barem malo, da ubede sve ostale učesnike u saobraćaju da oni nisu manjina, posebno ne nevidljiva i neka skrajnuta skupina koju može svako da gazi i na nju baca blato u prolazu kako i kad god hoće. Izoštrili su im čula, zagolicali ideju da im se naredne godine pridruže i omasove pokret, probudili humanu stranu, i sad mogu biti mirniji i sigurniji da je izložba, u kome su bili aktivni eksponati u potpunosti uspela. Pojavili su se na tv-u, novinama, internetu. Misija uspela. Ali…

… zašto sad moram da se nadovežem iz nevezuše i spomenem incident koji se desio pre samo par nedelja u zemlji u kojoj su biciklistički jahači juče takođe pokazali svoje zube i guzice, a sve u ime sigurne vožnje? I kakve to uopšte veze ima sa pričom iz druge provincije te države što se Kanadom zove? Mislim da ima. Trogodišnjakinja je iz vrtića vraćena kući. Ne, nije se skinula gola i takva otišla u školicu. Da su je roditelji bez kupaćeg, i to samo bez gornjeg dela odveli na bazen, zaglavili bi u zatvoru i još uzeli kredit da plaćaju ogromnu kaznu. Njeno malo telo bi izazvalo pometnju i namamilo manijake. Greh je bio manji ali dovoljan, mnogo uži od 5 cm koliko sme da iznosi širina bratela na njenoj letnjoj haljinici koja je unela pravu pometnju među njenim drugarima i vaspitačicama. Tanke kolike su bile, značile su da su dečaci u ozbiljnoj neprilici, da mogu biti izazvani, pa bi došlo do ne daj bože seksualnog harasmenta iliti napada, što bi slučaj učinilo potpuno nepodnošljivim. Lola prestupnica je vraćena kući a roditelji strogo opomenuti da joj malo prošaraju garderober i izbace sve nepodobne preženstvene stvari koje bi mogle da izazovu problem. Oni su obećali da se to više neće ponoviti i da njihova kći više neće biti mala prljavica što izaziva bludne misli. Doduše, smelo su izjavili za novine da bi zakon trebalo da se pozabavi više vaspitanjem malih dečaka i  spreči ih da još od jaslica na svoje drugarice gledaju kao na pokvarene droce koje im mašu haljinicama pred nosom ko bikovima crvenom maramom.

I da li to sada ima neke veze sa 2000 km udaljenim Torontom gde gole guzice na biciklima traže pravo da budu bezbedne? Ono, istina…ta dupeta ne traže da ih neko ocenjuje, da zlostavlja nikako, već da ih sused u saobraćaju štiti, ali se postavlja pitanje, gde dvoličnost zaista živi? Možda u porno filmovima, zakonu, u ili izvan Kanade, daleko od planete Zemlje, ili baš u našim glavama i postupcima koje selektivno dopuštamo i nakon kojih moramo da se zapitamo – kuda ode ovaj svet?

Možda tamo gde se vidi ono što ne bi trebalo… ili tamo gde se ne vidi što bi moralo.

Nebo

Desilo mi se to prošle godine, otprilike u ovo vreme, dan nebitan… sunčani maj, aroma proleća koja prijatno štipka za nozdrve, neki nemir u stomaku koji samo to godišnje doba može na taj način da izazove. Jako volim maj, oduvek, valjda zbog tog naglog prodora života koji svim čulima dodiruje. No ume da bude varljiv, pomalo ružan, kao što je ovogodišnji, kišovit, na trenutke sumoran i asocirajuć na jesen. Ali ne, ne o tome, vraćam se unazad i vidim…

paradu svršenih srednjoškolaca u glavnoj ulici mog grada. Šarenoliko mnoštvo koje svoj poslednji dan škole proslavlja bukom, pevanjem, zviždanjem u pištaljke, neobuzdanim smehom… sve prožeto iskrenom radošću što se nešto veliko i bitno dešava u njihovim životima, nešto značajno završava, nešto još značajnije počinje. Radost detinjasta, iskrena, dejstvujuća na okolne koji ih posmatraju sa osmehom i odobravanjem. Primetna toliko da počinjem pažljivije da ih posmatram, obraćam pažnju na pojedince, ali i celu nepreglednu, kompaktnu grupu čiji su glasovi otežali od pesme i vikanja. Najednom počinjem da osećam teskobu, neprijatnost koju pokušavam da prepoznam i izdefinišem kako bih dala neko racionano objašnjenje za tu nepriličnost. Reakcija je toliko jaka, trenutna da se izokreće u nešto što ne mogu da iskontrolišem… počinjem da plačem… nasred ulice. Užurbano se sklanjam što dalje od ljudi, negde sa strane, sva usplahirena, ne toliko zbog toga što me suze pretiču u njihovom obuzdavanju i prete da odaju nešto neprimereno mestu i vremenu, već što ne mogu da dam najbolje objašnjenje što je reakcija tako najednom jaka. Treba mi izvesno vreme da se saberem, prikupim nepovezane misli koje se još uvek opiru odgovoru.
Polako počinju da se rastvaraju, bistre, govore ono što u stvari i sama znam ali ne prihvatam kao razumno. Valjda nije tako lako prihvatiti razumno ono što nema razloga tumačiti drugačije no razumom, ali se uvilo u rolnu emocija koje rade nekim svojim načinom.

Da li bi bilo logično pomisliti da sam plakala zato što nisam na njihovom mestu? Kao neka vrsta žaljenja za prošlim? Potrebe da nadoknadim ono što nikad nisam? Boga mi – ne (dobro, da malčice, ali nije vezano za Taj tren). Nije bilo to, premda je sve navedeno možda i moglo imati smisla. Onda sam pomislila kako mi se ovakve stvari dešavaju jako često, prečesto čak da bi se ovo moglo smatrati tek trenutkom neke blesave slabosti. Dešava se kad se neko venčava, kada se nekom rodi beba, kada se kreće prvi dan u školu, kada se oprašta od učitelja… uvek kod prelomnih tačaka u životu koje uglavnom znače neki iskorak iz nečeg jednog radi prelaska u nešto drugo, novo, drugačije, uglavnom bolje. One ružne, negativne trenutke neću da pominjem,  nepotrebno je. Ali ovo… šta je to što me tako uznemiri i natera na suze koje čak nisu suze radosnice iako su događaji lepi… ne znam ni koje bih im ime dala… možda suze uznemirice, pitalice, sumnjalice? One koje nisu sigurne da se baš treba toliko radovati takvim promenama, koliko god da su velike, pozitivne? Zar je uopšte u redu očekivati, priželjkivati da vreme stane, da se spreči dešavanje lepih stvari, da se lamentira nad prošlim?

A onda … oni, ta (ipak, donekle) deca nisu ni svesna da se to više ne vraća (ipak im zavidim na godinama?…ne previše, jer znam koliko nisam znala, a opet ne znam koliko sada ne znam a što ću nekad saznati, pa je to jednako njihovim godinama… ili ipak nije?), nisu svesni šta ih tek čeka, a očekuje veoma često baš neočekivano (o mudrosti proživljene zrelosti!),  što će gomila ideala biti srušena poput kule od karata (ja inače kule još uvek gradim), što je bezazlenost i nada tako lomljiva i sklona prevratu (bolno je gubljenje tih nevinosti)… i što će se možda, neko, nekad, naći tako na ulici, posmatrati neku veselu skupinu koja je već nestrpljivo ispružila ruke ka nebu, uzdižući se na prste da dohvati što više svetlucavih zvezda koje ih mame i dozivaju. A nebo je tako visoko…

(21.05.2011)

@@@@@

Prošlo je 7 godina od pisanja ovog uvodnog teksta, odnosno 8 od neposrednog doživljaja. Maj i dalje uzbuđuje moja čula, mada su ona sve tvrđa na spoljne izazove (da li se zajedno sa dušom postepeno pretaču u kamen?). Mom dragom tati i milim drugaricama, majskoj deci, ne zaboravljam srećan dan. Da ne govorim o trešnjama čiju slatkoću i blaženstvo njihovog ukusa mesecima i dalje nestrpljivo čekam. Maj će uvek biti mesec u kome su mi se dešavale veoma bitne stvari, one koje promene život. I zato će uvek biti poseban. Ne samo meni, i onim maturantima od pre skoro deceniju  koji su u međuvremenu dobrano zagazili u pravu zrelost i ko zna kako trasirali svoj put, već i onima koji su i mnogo pre, i do, i ove 2018-te rekli zbogom (bez imalo kajanja, tuge ili uznemirenosti) najbezbrižnijem periodu sveukupnog bivanja. Oni vide samo napred, iako ne predaleko. Oni imaju želje, doduše, prečesto nerealne. Oni su puni snage, one što pomera planine. Oni su i vatra i dim. Oni su sve ono što mi više ne možemo biti. I ono što će tek postati a neodoljivo/nažalost/na sreću/ liči na nas – njihove smorove, tutore, zaštitnike, nerazumne, staromodne, dosadne, matore (sve to zajedno i još ponešto) tvorce i pretke. Hihihi, dobro je što ne znaju da će biti isti! Tj. misle da im se to nikad neće desiti, da će zavrnuti prirodni tok stvar(nost)i. U stvari, to uopšte nije smešno, štaviše. Ali ko uopšte ikog šta pita, pa i sam život – sedneš u voz i on te vozA, do stanice do koje ti traje karta. Švercovanja nema. Može samo iskakanje iz kompozicije… kad se volja i avantura osmele.

Ah da, ove godine nisam plakala, iako je možda postojao izuzetno jak razlog da opet “ispadujem”.  Valjda nisam stigla od fotografisanja jednog kraja, i jednog početka. I od misli koje su mi haotično letele ka njegovoj budućnosti,  igrajući s njom jedan nespretni stiskavac obojen strahom od neizvesnosti. Ali njega nije strah, i eto ravnoteže.  Ne želim ni da mislim šta iza “nestraha” stoji. Valjda dovoljno ludosti da možeš probati šta god poželiš, površnosti da bez-bolno padneš i pridigneš se, neiskustva da veruješ u koješta i svakoga, nezrelosti pa je sve lepršavo i smešno… U stvari, stoji Mladost, ono gde je sve moguće i lako. Možda nije moj, naš, roditeljski zadatak da preterujemo u ganjanju ispravnosti (po merilima iskustvom stečene zrelosti), niti u uterivanju straha od budućeg (bilo bi nehumano), ali bez packi sigurno nema pregovora. Niti bez gunđanja,  soljenja pameti, izvrtanja očiju, nespavanja, podmetanja ideja, oštrih reči, mekih ubeđivanja, padanja u nagone da se uzme prutčina i onako… Ma ne, pored svega toga samo treba strpljenja debelog ko mornarsko uže.

A što se radosnica tiče, nadam se da će vreme doneti dovoljno lepih događaja da se nadoknadi ovaj propust. Samo da se u međuvremenu čula i duša ne pretvore u … , kad je već gradnja kula zauvek otišla u prošlost. I naoblačeno nebo progutalo zvezde.

Po meri mira

Mašina za zemljane radove, pogodna za iskop zemlje, razastiranje materijala, izradu nasipa,  skidanje humusa, zatrpavanje jama i kanala, čišćenje terena, obaranje stabala, iskop, vuču drugih mašina.

Merica za preciziranje kvantiteta merene mase, neophodne u određene svrhe.

Granica preko koje se ne prelazi, jer je iza sve ono što nikako ne bi voleo ili -la.

Dozer.

Reči…

Ne može se sve (ono što se u glavi i srcu nosi) sabiti u jednu jedinu, pa ni mnoštvo rečenica, i to ne zbog verbalne nemoći, “nevremena”, premalo ili previše hrabrosti i straha, nedoraslosti i nesavršenosti reči, već zbog činjenice da nijedan jezik, niti reč nije dovoljna da zameni svu buru emocija koje se kovitlaju i koje su u stanju da izazovu nezamislive posledice. A ni (sa)znanja koje bi valjalo nekako preneti.
Mislim da reči imaju strahovitu moć, čak i kada se ne izgovore a kada ih onaj kome su upućene samo kroz pogled ili dodir oslušne i oseti. A tek izgovorene! Pokreću ratove, sklapaju mir, oformljuju život, iznalaze smisao, donose spas, ubijaju rešenje, stvaraju nesporazume, izazivaju smrt, dozivaju priliku, povezuju razdvojeno, čak žive same od sebe ne tražeći ništa zauzvrat, nadživljujući prostor i vreme.
Mogu da promene i trenutak, i ljude, da preokrenu situaciju i odluku, da od života učine pakao, od ljudi monstrume, od moćnih ništavila. I da pogrešno protumačene izobliče ili uobliče, da skrivene spreče ili uslove…
Postoje reči koje umeju da spasu onog ko ih drži kao sopstveni moto, da im postanu infuzija koja ih održava, lek koji “bolest” drži na sigurnom odstojanju, štap koji ih podupire. Ali postoje i one koje guraju poput nasilnika u ambis.
Reči su alat manipulacije, a oni, usavršeni u njihovoj upotrebi, eksperti u vladanju ljudima i svojim ciljevima. Reči su i seme iznedrenih stihova i proznih dela, mudrosti i životne istine, ali posejano na lošem tlu ne uspevaju, ili bivaju zgažene od strane onih koji ih vide kao korov.

Da li ih treba okolo nesebično pružati, deliti, upućivati, poklanjati? Da li im pre izručivanja treba više puta pretresti suštinu pa ih tek onda pustiti da žive? Da li ih treba sputavati kada znaš da će biti povređene ali da je to dobro i za tebe i za njih, jer ćete od kritike zajedno ojačati ? Da li svi zaslužuju naše misli pretočene u slova?

Znam da me tuđe reči oblikuju, uznemiruju, uznose, oplemenjuju, ispunjuju, prazne, obogaćuju, mame i izazivaju, zaslepljuju i nerviraju, sluđuju, teše. To su njihove, te koje su mi neophodne, koje prihvatam bez obzira na formu i težinu. Čak i kad baš zaboli. I kada sve neodoljivo miluje. A njima moje? Dozer.

 

Strast…

Da li je strast vrlina ili slabost, zavisi od oblika, objekta strasti i vrste zadovoljstva koje se njenim osetom doživljava. I ne mora biti trajno stanje duše, naprotiv, jer je nekada to čistokrvni poriv za trenutnim, kratkotrajnim, intenzivnim zadovoljstvom dok ne ugasne usled dosade i-ili ispunjenja.
Strast uznemirava sva moguća čula čak i onda kada ne dotiče drugo ljudsko biće, kada nije usmereno prema nekome već prema nečemu. Ljudska je vrlina osećati strast. Ljudska je slabost podleći joj, da nas nadvlada i nama rukovodi.
Ne vredi odupirati joj se jer će biti sve jača, ne vredi suzbijati je jer će nagrizati ustalasani duh koji svoj mir ne nalazi dok bar ne štrpne od svoje strasti. Vredi imati je bar na kratko ako ne vodi zavisnosti, ili zauvek ako ne ubija.

Predati se bez griže savesti svojoj strasti? Ne zagledati je kako ne bi umanjili njenu vrednost ili se predomislili? Podgrevati strast jer je u vatri život?

Znam da su mi upućene strasti uvek izazivale nedoumicu, i golicale pažnju. Poneke i ponekad budile moje uspavane. Nelične su otkrivale horizonte u koje sam odabirući uranjala. To su njihove, meni potrebne, za večnost ili trenutak. Nečemu moje? Uvek i bezmerno. A njima moje? Dozer.

 

Iluzija… 

Iluzija – zatvaranje očiju pred činjenicama, gledanje u oči činjenicama dajući im drugačiji smisao (onaj koji odgovara ili koji manje boli), davanje nade nečemu što je već prestalo da postoji, samozavaravanje koje podupire napor, samouteha, lažiranje, odlaganje istine usled straha. Postoji samoiluzija (nadovezuje se na navedeno), ali i iluzija koju nam drugi stvaraju i koje nismo u potpunosti svesni (ili jesmo, i to zbog sklonosti samoiluziji i samoprevari kojom se lakše klizi kroz život). Misleći iluzionista utabava teren po kome može da ne posrće. Nemisleći iluzionista ostavlja drugima da misle za njega ne spirajući time krivicu sa sebe ako i kad krene nizbrdo. Iluzionist je veći samozavaravač (kakva kovanica! – samozavarati – zavar(a)iti sopstveni stav nadajući se da se neće slomiti) od maštara jer maštar zna krajnju liniju svojih želja i htenja, i ne pada u očaj kada ne dobije ništa zauzvrat. Taj se lako (o)kreće drugim oblacima.

Da li je iluzija put ka svrsi bez kompasa? Ima li iluzionist poput onog u predstavi moć mađioničara čiji trikovi mogu baš sve? Jesu li sve iluzije podjednako glupe u svojoj naivnosti?

Živeću kao što sam i do sada sa njima živela. Znajući da će nekada, negde, nekog umesto mene odabrati za oslonac. Sa njima se može, jer znaju kako, iako nikada ne objašnjavaju zašto. Valjanje u iluzijama uspavljuje, i nosi tamo gde je meko. Potrebne su mi. A njima moje? Dozer.

Dozer je zapravo buldožer. Sredstvo za “zemljane radove” koje sopstvena ubeđenja, porive, ideje, namere usaglašava sa okolnim pejsažima. Koje iskopava najbolje iz nas, razbacuje ono najkorisnije, podiže odbrambene zidove da bi se “tvrđava” odbranila, skida paučinu sa sopstvenih očekivanja, zatrpava rupe nerazumevanja, čisti neraščišćene račune, obara razgranato drveće laži, izvlači druge iz tame.

Dozer je merica koja tačno zna količinu smelosti za pristupanje drugima i njihovim potrebama.

Dozer je granica iza koje živi opasnost od gubitka svega onog što ti je važno. Mesto na koje mudrost nikada ne kroči. Tačka koja i ono izgovoreno iz najboljih namera, strast prosutu jer više nije mogla da živi od sebe same, iluziju izdžigljalu do nedosežnosti, baca u živo blato. I guta je bez nade da će je povratiti, i vratiti je, makar i takvu omalovaženu i beskorisnu.

Otud i najjači mogući razlog da čovek sebi zada dokle sme da stigne, kada već nekud krene. Da unapred zna sve zamke nevidljivih linija koje nikada ne treba da pređe. U suprotnom ga može zaboleti toliko da iz te agonije nikad ne izađe ili možda privremeno trpi. Ili da prezre sopstvenu moć neprosuđivanja. Otud treba sputati i reči, i strasti, i iluzije. Ograničiti svoju moć, poverenje, savete i mišljenje, sa zadrškama koje nude (makar prividni) mir. Prigrliti onoliko koliko ti se pruži i ne smeta, dati toliko da ne budeš krivac. Pred sobom. I sutrašnjicom koju sada i juče začinje. I onim ko sve to meri digitalnom vagom (za zlato ili škart) koje si mu namenio. Ali ostaje samo jedna stvar koju nikada, ni pod kojim uslovima, ni pod pretnjom sopstvenog tiranina sakrivenog u opreznoj savesti, ni u zamenu za bilo šta drugo, ne treba sputati ili meriti Dozerima. Najveća i najvažnija – xxxxx.

Ko ne zna šta je, neka istražuje, isprobava, iskušava, ili u neznanju sa životom svrši.

Dozer je količina koja negde može da stane. Sve preko toga je otrov koji se ne može istisnuti njegovom suprotnošću ili vremenom. Mogu te samo osuditi da si im dao/ gurnuo/ podmetnuo/ poturio/nametnuo ono što od tebe nisu tražili, i prezreti tvoj nasrtaj i slobodu prodora na mesto koje se ne sme pipnuti. Možeš biti proglašen ubicom ili lopovom, a da nisi ostavio leš ili išta odneo. Sa stvarima je kao i uvek mnogo lakše, one dobijeno neće ocenjivati, ali davati hoće, čak i više nego što mogu da pretpostave. Zato je dozerstvo veština dosezanja sebe, i drugih, u miru sa pravom merom.

Uljez mi se uvuko u cveće

A sada dragi slušatelji, Samo za Vas! Jer ste Vi to tražili!

“Ah uveri se zašto mene zovu mamba, ah, ah proveri da li sam tempirana bomba,
joj ja sam kao opijum, ej promenićeš stadijum, izgubićeš um…Gazim ko puma u džepu suma, lagano gradom kruziram, kola su svuda, lova i gudra, ali se više ne gudriram…Tol’ko sam beo, belji nego Drakula, plivam po bitu, kao bela ajkula…Te felne sijaju u mraku kao da su zlatni lanci, svi gledaju u gradu kao da smo vanzemaljci, hteli bi da te ukradu k’o da si novac u banci, ma sedi tu kod mene, neka vide Indijanci…Zla Barbika – Ludilo u klubu, ko karijes na zubu lepiš se za mene. Kažem nemoj sa mnom, mnogi plaču za mnom. Nađi sebi bolju, ko me ljubi, ljubi nevolju. Ja sam zla Barbika, srce mi je plastika…Duni, vjetre, malo preko jetre…Vaser vaga kaze da sa mnom teraš šegu, dabogda dobila pesak u bubregu…Napravi mi sina pod svetlima kazina, bice milioner, bice smrt za žene, kao ti za mene…O kakav li je pakao, kad sneg je vruć k’o kakao…Brushalter noćas steže kao malter…Ti si ideologija, večna borba za slobodu, doživotna robija od svakog dodira, topim k’o da džogiram, od tvoga mirisa postajem vampirica…Imam dokaz da si bio sa mnom, imam dokaz za ljubavni čin, imam dokaz nosim ga u sebi, on se zove nerođeni sin…Ma postaću plava i biću kučka prava, leći ću sa njim da te ponizim, tebi teško biće al’ poslaću ti piće, na njemu posveta – baš je slatka osveta…Može li taj tu muškarac mlad i lep, ljubav moju da sprži, spavaću sa njim i muka biće mi, ti dođi glavu mi drži… Sklonite me drugovi pijanu s ulice, zgaziće me nešto…Da dogovor kuću gradi rekao je neko, s tobom kako stvari stoje, temelj je daleko…Kad si mi, kad si mi, najviše trebala, ti si me prodala za šaku dolara. Ti si me očarala, nešto si mi sipala u čaši punoj ludila…Kuku lele, kuku lele, ima glavu kao tele…Avon sam proždrnula…Koka kola,  malboro, suzuki, diskoteka, gitara, buzuki… Neko će mi noćas napraviti sina, vatru pali flaša crnog vina. Haljina na podu, dobar znak za sreću , ko si ti, do jutra znati neću… S kim si sinoć bio, da li ona zna, ne zna ona, ne zna ona, znam samo ja. Devojka za jedno veče, misli, briga me, al’ kod tebe su još uvek moje gaćice… Ako imaš petlju, ako imaš herca, pokloni mi bundu od nerca, ako imaš petlju, ako imaš čuku, dijamantski prsten stavi mi na ruku…Ne stajem na crveno, šmekeri kad voze,
poznat po bratu jer tako mi se može. Belo odelo, bela kola, sve od kože, oko mene sve je belo, na to se cice lože… Sve radite na silu jer puca vas kompleks, u mraku vaše mržnje sijam k’o Rolex, konstrukcija uspeha, čelik, Transformers…”

Da, tako je… Ovo je delić savremene poezije najbliskijeg istoka našeg neposrednog suseda sa zapada. Zapravo, naš najbolji izvozni proizvod čija se vrednost meri u mili(j)onima šuškavaca, koji će završiti u trezorima najjačih domaćih intelektualnih influensera (uticači ili utikači prim.aut.) sadašnjice ovdašnjice. Njihova upečatljiva imena i još impozantniji doprinos muzičkom obrazovanju širokih narodnih masa, sigurno će ostati zauvek urezan u kamenje naše istorije, književnosti, psihologije, patologije, filozofije i nekulture (nadamo se da će biti duboko zakopani jer avaj nama kao naciji ako ti tragovi ostanu). Mi ipak nikada! nikome! nećemo! pokloniti naše najlepše silikonjare anđeoskih glasova, naše najmuževnije džiber stihopevce, našu ćirilicu, našu najdublju emociju. Ne! Mi ćemo ih samo pozajmiti, jer se najboljih samo ludi odriču. Na odloženo ćemo ih uz visoku kamatnu stopu uvaliti svima onima koji su od muzike operisani i kojima treba presaditi, koliko je god moguće (neki pacijenti su ipak beznadežni), pravi muzički ukus, miris, i opus. Pri tom mi ništa ne namećemo, samo sve suptilno pokazujemo.

A da je očaj usled nemaštine takvog visokog kvaliteta očigledan, govori činjenica da se već javno govori o tajni nepomirenosti inostranog tržišta sa sopstvenim rupama u zvučnim idejama i interpretacijama, i da je za zdravlje ne samo suseda, nego i čitavih kontinenata neophodno pod hitno infuzirati naš produkt. Daćemo naravno, jer osim što imamo beskrajno mnogo talenta, mi sve ljude volimo! I kao gostoprimljiv narod, koji raširenih ruku prima gostujuću trapavu muziku tih istih nemuzikalnih suseda, za očekivati je da to gostodajstvo i uzvratimo. Da se ja pitam, naše bi zvezde valjalo potrpati u kamione, šlepere, vagone i izvesti u inostranstvo, da se ne vraćaju dok ne prokulture silan neuki narod izvan granica, posebno onih zapadnih (kome je tamo bolje jer se bolje plaća, ne treba uopšte da se vraća, izdajice tamo u radni logor!). Tek onda možemo govoriti o kulturnoj sinhronizaciji. Doduše, ima nekih pokušaja otud koji se mrcvare da sustignu našu vrhunsku poeziju, ali je to sve jadno. Na primer, njihova najpoznatija influenserka a naša snajka (koja usavršavanje u braku može da iskoristi i za usavršavanje u muzici preko svekra), kaže:

“Nek’ te ludi ritam fura, nek’ te puhne jaka bura, tete, strine, konkubine, vrtite svoje obline “(bilo bi napadno pitati je da li je uticaj na ovu strofu imao njen film iz domaće produkcije snimljen na jahti, ali ovo stvarno zvuči amaterski i nekako previše popično a ne narodno). Ovo njeno drugo, složeno za specijalnu evropsku priliku, je već mnogo bolje:  Zumba, zumba, zumba, zumba, sijeno, slama, sir, salama, rizi, bizi, teča, veća, cikla, bikla, cikla, bikla, afrika, paprika…međutim, njihove plastične trave su ipak nikle i odnele joj štikle. Ipak, mlađe snage, otvorenije za dobre uticaje brže uče, pa jedna njihova književnica, glumica i pevačica (3 u 1 dobar komad što nabija temperaturu) peva:

“Kara, kara, karanfili, to se tebi, draga, mili, kita, kita, kita cvijeća, to je bolja što je veća… “Ovo već, mora se priznati, ima dalekiju umetničkiju vrednost jer se poštuje i rima i milano i venecija. Na osnovu priloženog je apsolutno jasno da je do sada ograničena (da ne bude naopako protumačeno – dotokom prave muzike) publika, koja se skrivala po stanovima, zatvorenim klubovima i svadbama da bi mogla da sluša pravu muziku, morala da digne glas i konačno se izbori za slobodni radio. Zahvaljujući naporima koje su uložili pregovarači dveju država, povoljnim uslovima koji podrazumevaju nepreskupe koncerte naših pevačkih zvezda (po Arenama i u prestižnom Lisinskom), onostranom narodu gladnom svega dobrog čega sam nema, Hrvatski Radio Extra FM je konačno slepima i gluvima omogućio da progledaju i pročuju. Ta vest je primljena sa izuzetnim odobravanjem i ovacijama, a i kako ne bi… svesti svoj repertoar na njanjave popbaladere, nenađene alternativce, narokere, i džez preživare, prava je stupidarija. Kako uopšte neko može da zamisli život bez scene kakva hara na ovom našem istoku (i ne samo našem nego i istočnijem odakle je krenula ljudska civilizacija)? Kako uopšte zamišlja da će da izgleda njihova lektira u budućnosti, ili časovi muzičkog na akademijama, ili opšti test na prijemnim ispitima na fakultetima društvenih nauka? Kako oni misle da nauče svoje device da se oblače i ponašaju u svim mogućim prilikama? Imaju li uopšte predstavu da će ogrezli u literaturu samo svojih pisaca ostati uskraćeni najlepših književnih poetskih dostignuća a sve to na njima bliskom jeziku koji može da se lako prevede na latinicu? Kako neko živi bez uvida koliko je džipova i bundi jedna mega zvezda zaradila za vikend u Beču? Heeej! I posle nama reći da smo zaostali, primitivni, neotesani seljoberi?! Mi, kojima se treba diviti što su nam i pevači i njihovi obožavaoci mereni milionima naučili sve ove komplikovane i dubokoumne tekstove?Nama se smejati koji smo sa Micom Trofrtaljkom (pažljivo proučiti ovo pa se onda smej ako smeš:  Šta će meni kola i kuća sa spratom, kad ja volim jednog sa debelim vratom, pa ga često molim da radi masažu, uteraj mi, uteraj kola u garažu), začeli jedan neprevaziđeni pravac u kulturi?! Nama, kojima se zavidi na najlepšim cicama, najkosmopolitskijem glavnom gradu u ovom delu balkanske rupe, na splavovima i rudnim bogatstvima, sarmi i bureku, brzom gubitku pamćenja, stepskoj duši međ njivama, čak i klimi koja je bolja, a posebno Nikoli Tesli kome smo poklonili aerodrom….nama?!

E u inat Vama, kojima ćemo svojim pesmama zapaliti Extra FM i izobrazovati vam omladinu, i tako vam se infiltrirati u sve pore i dobiti sveti međususedski rat, i gde ćete nam noge dolaziti i moliti nas za još, evo još jedne veličanstvene od naše najveće među mnogim kraljicama parade, kiča i povraćologije… da Vam se u grlu i mozgu zaglavi. Da nikad ne raskinete s njom. Da vam kao nama uđe u čitanke i domaću epsku poeziju. Da vam lipše i pop, i rok (što ne bi i Vama?!).

“Uradi mi sad sve što si s njom bez mene radio, znam radio si to samo da bi mi se zgadio.Volim ukus tvoga đona čak i kada na njemu donosiš mi nju jer važno je da si mi tu. A sad mi daj njen broj da mesto tebe ja raskinem sa njom da pozovem je, i kažem da si tu i da si za mnom lud, pusti me.
Pusti me da raskinem s njom umesto tebe ja, neka sluša noćas kako volimo se a onda spustim slušalicu jer sama ne mogu da uzdišem za oboje.
A sada muči me kao što si i nju mučio, znam radio si to samo da bi mi se smučio”.

 

Majko, kraljice, shvatiće budalice.

Hteli ste si cajke? E ako, jadne li Vam majke. Primite moje najdublje saučešće.

(P.S. Kako se zovu muške? Cajkani? Muzički policajci koji zavode red na estradi?)