Ps(t)iho

  • Oni koriste tišinu i povlače se kako bi se suprotna strana osetila nervozno i odbačeno
  • Počinju sve više da kritikuju delove života i ličnosti onog koga su nekada hvalili
  • Koriste društvene mreže da bi ga učinili ljubomornim (savremeni pristup)
  • Negiraju da su činili stvari kojih se druga strana  jasno seća
  • Optužuje da ih ne poštujete kada krenete da razgovarate o vezi
  • Izvrću činjenice
  • Obmanjuju
  • Lažu
  • Izbegavaju preuzimanje odgovornosti
  • Negiraju stvarnost
  • Izmišljaju priče
  • Zadržavaju informacije za sebe
  • Stručnjaci su u zavaravanju drugih svojom slatkorečivošću
  • Sami sebi su najviši autoritet. Odbacuju povratne informacije i konstruktivnu kritiku, sami stvaraju pravila po kojima žive, ne obraćajući pažnju na moralne norme
  • Često igraju na simpatije dobrodušnih ljudi sa svrhom obmanjivanja. Traže samilost, ali je sami ne pružaju. Traže toplinu, oproštaj i intimnost od osoba koje su povredili, bez empatije prema žrtvi zbog bola koji su prouzrokovali, i bez stvarne namere da pokušaju da poprave ono što su uradili ili da pokušaju da vrate izgubljeno poverenje
  • Oni nemaju savest, i ne znaju šta je kajanje. Čak i nemaju nameru da pokušaju da se bore protiv svojih negativnih osobina – štaviše, uživaju u njima, pod maskom plemenitog karaktera.

Ovo je ON.

Živi u vašoj blizini. Vrata do vrata. Ili u trećoj ulici. Srećete ga na poslu, delite s njim kancelariju. U mesari s revnošću satarom komada meso za vaš popodnevni ručak. Na pijaci vam meri dva kila sočnih jabuka. Na benzinskoj stanici vam poji rezervoar auta. U banci isplaćuje gotovinu. U ordinaciji vam kaže da ne dišete dok stetoskopom šeta po vašim leđima. Na ulici reguliše saobraćaj. U školi vašem detetu drži čas. Na kiosku vam prodaje cigarete i novine. Na krovu vam pročišćava dimnjak. U apoteci vam prodaje lek. U autobusu vam izdaje kartu. U vrtiću uspavljuje male nestaške. U restoranu nudi meni. Na tv-u drži slovo o gorkoj prošlosti i slatkoj budućnosti. Za fabričkom trakom lomi kičmu. Na sceni diže masu na noge. U sportu osvaja medalju. Kod kuće postavlja ručak. U dečijoj sobi peva uspavanku. U krevetu se seksa. Na ulici obgrljuje rame i udeljuje vlažan poljubac. Preko maila i poruka šalje tople ljubavne poruke. Na licu mu je osmeh. Ili izraz belog zida. Često mrgodnost. Živi sam. Ima partnera. I ume tako dobro da muči. Ne da udari, iako bi mogao kad bi hteo. Ne koristi ruke, već samo svoj um. Svoj napeti, nabrekli, surovi um kojim obožava da kinji. Da pokaže koliko je (ne)moćan. Da dokaže koliko si mali i ništavan. I da mu ne možeš ništa. Dok se ne probudiš.

Otvoriti novine i naleteti na tekst, uključiti televizor i čuti vest, proći internetom i prizvati svest…o tome kako je fizički duže ili kraće maltretirana a potom ubijena žena, dete, muškarac, bolestan, zdrav, mlad, jak – postalo je tako obično. Poput gledanja vremenske prognoze. Na isto se naježiš, a onda detaljisanjem smrzneš od činjenica. Zaprepastiš se od lepeze ljudske brutalnosti i nemoći da se takav (obično poznat svojoj bliskoj okolini po “neobičnom” ponašanju) nakon prve upotrebljene šake malo drugačije istretira. Možda nekim pesticidom koji bi mu uzbujali korov neljudstva uništio. Zgroziš se da je mogao tako hladnokrvo da potroši metak ili potegne sekiru, escajg, letvu, šipku, benzin, upaljač, ili samo svoje dve puste šake kako bi ugasio jedan, ili više života. Bez milosti, bez kajanja. I onda imaš potrebu da pravdu uzmeš u svoje ruke, da bljuješ plamen na okolinu žrtve, samu žrtvu, da prozivaš sistem i pojedince koji su to mogli i nekako možda mogu da spreče. I nekako se čini da je, u nekim normalnim sredinama (kako prepoznati abnormalnu osim ako nije reč o ekstremnom siromaštvu praćenom upravo problematičnim okruženjem?), nemoguće da se to strašno ponovi, da se desi nekom bliskom, da su to samo neki ispadi nagona koji se dešavaju nekim nepoznatim zlosrećnim ljudima. Ali zločin nije samo to. Nije krvavi trag, skupljanje dokaza i ganjanje počinioca koji će možda odrobijati svoj jezivi greh. Zločin su, i to ogroman, i sve one tačke s početka ovog teksta.

Koliko psihopata, na koje se te tačke odnose i smatraju njihovim potpunim realnim opisom, poznajete? Rekla bih, barem jednog. Neko sigurno i više. Možda niste imali tu nesreću da vam udeli svoje prisustvo i pokaže koliko mu “značite”.  Kao partner, roditelj, poslodavac, rodjak, poznanik, prijatelj, komšija. Možda preispitivanjem naknadno shvatate, pošto su neke od osobina provučene kroz ovaj spisak, da ih u blizini ima. Ako ste ih dosad izbegli, možete se zaista smatrati srećnikom. Većina će pak uvideti da je, ako nije znala da takvi manipulatori ipak postoje tu negde, potrebno da što pre prouče svoj slučaj, i razmisle šta dalje sa tom spoznajom. Otrežnjenje je jako bolno. Zapravo, to sve jako boli dok je bolest još u toku, ali anestetizirana (ljubavlju i naklonošću prema psihopati) osoba ne primećuje simptome. Oseća da nije ništa pogrešila ali je njegovim napadom ili ćutanjem ipak kažnjena (zato počinje da misli da je kriva, da nije uradila nešto kako treba). Ono što joj je nekada isticano kao vrlina, postaje njena mana koju treba ismejati. Uporedjuju je sa drugima i smatraju neadekvatnom, dosadnom, prevaziđenom, i to joj direktno (ponižavajući je) ili indirektno (obmanjujući je) kažu. Svoje greške ne priznaju ni po koju cenu, makar im podnosili argumente, izvrćući ih i pobijajući protiv”argumentima” ili bežanjem od problematične teme u neku drugu, pa čak i umiljavanjem (meke reči žrtvu čine slabom). Nepoštovanje prema osobi izokreću u navodno nepoštovanje sebe od strane te osobe, iako u stvari ne poštuju ni drugog, ni sebe (grabeći pri tom poštovanje od bilo koga). Neopisivo lažu i izvrću jedinu istinu, tvrdeći da je njihova istina jedina prava, stav objektivan i  ispravan a druga strana opsednuta, nerealna, opterećena, subjektivna, posednički raspoložena, glupa da sve shvati. Ne interesuje ih odgovornost, a onaj ko na njoj insistira neka je preuzme, ne zanima ih jer su oni odgovorni isključivo za svoju dobrobit koja ne trpi previše kompromisa i dogovora. Negiraju stvarnost koja traži adaptaciju i trud, ali lagano prihvataju onu koja navodno obećava, makar izgledala kao golub na grani. Izmišljaju i zamišljaju, ne dotičući i čuvajući išta postignuto jer to rapidno gubi na vrednosti. Ne posvećuju se, osim veoma lako nečem novom, što lako prelazi u staro, podjednako naporno i nedovoljno stimulišuće. Slatkorečivi su dok ne dobiju što žele, a onda postaju gorki jer je njihova bombona pojedena. Zanimljivo im je samo ono što nemaju ili što je teško ili potpuno nedostupno, a ono što imaju postaje trivijalno i polovno. Kritika ih izjeda, ljulja im samopouzdanje, saveti ih iritiraju, konverzacija koja vodi dijalogu i razmršavanju čvorova ljuti. Ne prihvataju ništa što se kosi sa njihovim mišljenjem i uvreženim stavom. Malodušnost prikrivaju navodnim interesovanjem, nezadovoljstvo velikim očekivanjima od drugih, tvrdoglavost povremenom popustljivošću, letargiju ignorisanjem tuđih pokušaja da se ona ukloni, sadizam nežnošću na kašičicu i prema svom varljivom raspoloženju. Ne trude se da priznaju svoje greške, niti ih vide u stvari, ali lako iznađu  tuđe. Traže oproštaj do koga im nije stalo, dok ne slegne prašina. Ne traže oproštaj jer im nije stalo a prašinu ignorišu. Igraju se tuđim poverenjem smatrajući ga večnim i zasluženim. Verbalno su grubi i seku poput mača. Potpuno svesno igraju igre u kojoj znaju ishod, jer u toj igri su unapred pobednici oni. Suparnika, a ne ravnopravno biće, tretiraju kao poraženog a da igra nije ni stigla do kraja. Jer oni tako mogu. Mogu da se povuku, mogu da pojedu piona, mogu da sravne sve na šahovskom polju obaranjem figura, mogu čak da predaju partiju ali se nikad neće osetiti poraženim. Dovoljno je da psihički razore, ubiju i odu. Krvi nema. Leša nema. Zločina nema. Naprsle psihe, duševne boli, ubijene pojmove, izneverene nade, slomljene verovatnoće ishoda ne postoje. Osoba na suprotnoj strani nikada nije bila na njihovoj, već samo izazivač njihovih uspavanih moći (slučajnih nemoći), kolateralna greška u njihovom traženju sreće koju ne umeju da dosegnu. Ne mogu, jer niti priznaju, niti prepoznaju sreću, ali su u formi da i tuđu unište, makar ne pretila ikakva opasnost da nesreća iskrsne.

U pamćenje mi je ostala urezana jedna anonimna priča. Žena je tražila savet psihologa. Nije znala šta da radi, kako dalje. Pisala je o tome kako njen suprug ima dva lica. Jedno za spoljni, drugo za svet iza njihovih vrata. U tom unutrašnjem svetu ona intelektualka je trpela strahovita verbalna poniženja njega intelektualca. Vučenja za kosu, neznatne modrice od štipanja i gušanja nisu toliko boleli koliko njegove reči koje su je ubijale delić po delić. Nazivao ju je svakojakim imenima, nije dopuštao da ikud ide i druži se, govorio joj je da je loša majka i žena, pljuvao, izvrtao njene priče, izmišljao da je nešto obećala a nije uradila. Bacao je stvari, besneo. Ako bi neko pozvonio na vrata ili došao od rodbine u goste, ili došao po nju na njeno radno mesto, obgrlio bi je oko ramena, ljubio i mazio pred svima i govorio o njoj sve najlepše. Pokušaj da objasni bliskima da tu nešto ozbiljno nije u redu, propao je. Nije joj verovao baš niko.  Smatrali su je srećnicom što ima tako pažljivog i dobrog muža koji je uvek raspoložen, brižan otac, dobar domaćin, uspešan poslovni čovek. Nagomilani očaj koji nije video rešenje, to je bila ona. Odgovor… ne sećam se tačno. Znam samo šta bih joj lično savetovala. Beži najdalje što možeš. Beži dok ne povratiš ljubav prema sebi ako uopšte više možeš. Beži dok ne naiđeš na nekog sa kim ćeš govoriti istim jezikom, stremiti istim ciljevima, voleti se i u dobru i u zlu,  koji te neće poniziti, lagati, obećavati neispunjivo, hirovito menjati, ismejavati tvoj ukus i misli. Beži i ne oprosti mu nikad. Beži i leči lagano svoje samopouzdanje i ponos, izvidaj svoje nevidljive rane. Beži ka normalnosti, čupaj se iz mraka. Beži i spašavaj se, čak i ako nisi bila idealno biće (jer takvo ne postoji), idealna žena, specijal kome je stremio taj nekultivisani, jezivi, dvolični gad. Poput mnogih koji su valjda rođeni da naprave štetu. I drugima. I sebi. Ali koga je za njih i briga? Nijedan nasilnik se nikada nije promenio, iako se možda primirio. To čak ne postoji ni u tragovima kao statistička greška. Njihovi “mirni” periodi, obećanja da će biti bolje, da oni umeju da vole ali ne umeju to da pokažu, da je moralo tako ili onako, notorna je laž. Ne umeju. Niti će umeti. Spadaće na sve gore, tražeći “bolje”, sami postajući još gori, jer bolje prirodno izmiče od zla.

Jedan takav je govorio: “Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja”. Kad je umro, njegov mozak su stavili u formalnin zarad ispitivanja. Otkriveno je da mu nedostaje tkzv. temeni operculum region ali da mu je neki donji režanj veći za 15% no što je normalno (ili uobičajeno). On mu je doneo genijalnost u matematici, pojačanu vizualnu sposobnost i slikovitost prikazivanja pokreta. Prisustvo preko 70% nekih glijalnih ćelija verovatno je doprineo da razvije teoriju o prisutnosti mase i energije koji zakrivljuju prostor i vreme, što utiče na put slobodnih čestica i svetlosti. On je izmislio formulu po kojoj je postao slavan, ali mu to nije pomoglo da bude dobar muž. Otac pogotovu. Ono stvorenje jednako njemu, Milevu, otperjao je sa decom u život pun neizvesnosti. Svoj je poboljšao zahvaljujući masi svoje psihičke energije koja nije trpela intelektualnu konkurenciju, porodične obaveze, prisustvo već izrađene žene koju je zamenio drugom. Teorija verovatnoće da je bio mali psihopata (ako je verovati pisanju dokonih Srba koji smatraju da je on svojoj ženi oteo slavu…nebitan deo), ovde sigurno radi. Možda su samo moždane ćelije krive. Ali nema dovoljno tegli koje bi mnoštva dokaza onih malih, neajnštajnovskih, običnih mozgova u našoj neposrednoj okolini, mogle da prikupe.

Psihopate nisu samo muškarci. Psihopate su i žene. Psihopate su roditelji koji ponižavaju krv svoje krvi i govore mu da je bolje da se nije ni rodilo. Ili da od njega nikada ništa neće biti. Ili da je krivo što im je omelo životne planove. Psihopate su predavači koji znaju za 4 a Bog za 5. Psihopate su vlasnici hiljade ruku koje im donose profit dok same jedva sastavljaju kraj s krajem. Psihopate su na čelima država koje se drugačije zovu bananama. Psihopate propagiraju religijske ratove. Psihopate mrze i muče otimače svojih kćeri i sinova. Psihopate kinje neomiljeni pol. Psihopate se kažu rađaju. Psihopate virtualno truju. Dodiruju ramenom u prolazu. Govore dobar dan. I čekaju svoj trenutak, da im uđeš u kazneni prostor.

Nekako samo treba znati, instinktivno, da prava osoba nikad neće uceniti. Niti lažno obećavati. Neće te mučiti makar pogrešio. Neće bežati jer je teško. Naprotiv. Ali za to je potrebno prepoznavanje. I ne samo obostrana ljubav, već i savest. I svest zrelog bića koje zna da se nosi sa životom prepunim iskušenja,  pa i neidealnim što mu se kao klip podmetnulo pod noge. Ali valjda izazovi to tako rade sami. Sapliću nejake, iskušavajući stepen psihopatnosti. U stvari, zar samo ime koje psihopata nosi, ne govori nešto – Psiha koja pati? A njegove žrtve su tu da mu patnju ublaže. Da posluže kao jastuk koji mogu da izboksuju i mirno zaspu na njemu kad se umore.

O, da… valjalo bi se sad popeti na početak teksta i prebrojati svoje tačke. Da vidimo da li smo pero ili teška psiho kategorija. HajpomoziBoze.

Advertisements

Samo sam-a

Srećne su. I same.

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće…

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe.

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu.

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima.

Ali… jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud – uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost.

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.
Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi.

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam…barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike… da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one “nesame”, što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:
Pričaju muž i žena:
– Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.
– Hajde, može, super ti je ta ideja.
– Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu – pogađaljka – Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.

P.P.S. Isto tako, znam… Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje.

Potpisujem

Niste čuli za nju? Nemate pojma o kome se radi? O, pa vi izgleda živite negde daleko. Verovatno na Marsu, ili u malenom iglou na nultom stepenu severne geografske širine. Ili nemate televizor. Pretpostavljam da nemate ni internet konekciju jer  sa svojim virtualnim prijateljima i agresorima ne komunicirate putem društvenih mreža nego telepatski. Slušate isključivo džez, čitate Hajdegera i Kanta,  tumačite na dnevnoj bazi južnoameričku poeziju i haiku, dok za užinu obavezno u sebe ubacujete  TED-ova naučna predavanja. Do vas nikada nisu doprli zvuci i pokreti ičega izvan vašeg sveta u kome vlada vanzemaljska inteligencija. Možda. Ali ja u to ne verujem. Prijemčivija sam na ideju postojanja vanzemaljskog života no zemaljskog u kome hteo, ne hteo, moraš da čuješ i vidiš sve ono čega se (realno) pametan stidi. Ipak, neki što žive po balonima iz kojih gledaju odozgo sav jad i bedu onih odozdo, i to sa filozofskom mirnoćom i bez tona, tvrde da za dotičnu nemaju šta da kažu jer je nikad do sada nisu videli. I šta reći no da je to dobar dokaz da ako ste jedan od tih, onda ste ne samo neobavešteni, nego i nekulturni. Da je suprotno, na polici bi već imali njenu knjigu. Sa njenim autogramom na autogramski naslov. Znali bi da je pakao jednog života (gde treba ozbiljno ožaliti i oplakati glavnu junakinju, kažu ovi što su kratko prepričali njen sadržaj) izvanredna tema za autobiografski roman za koji se čeka u redu, zbog koga se štampaju novi tiraži, za koji se zakazuju promocije i konferencije, čija je autorka barem u jednom naslovu tema dnevnih vesti, koju žene zdušno podržavaju i kojima je idol (da se sve može izdržati i dostojanstveno na svim poljima pobediti), koju kamere prate i do toaleta pa ne sme zbog finoće ko čovek ni da prdne ali sme na drugim mestima da dobije nervni slom,  zbog koga je ona ne samo rijaliti zvezda nego i piskinja iliti spisateljica. Naravno, upućeni znaju da je u pitanju čitljivo ali pre svega poučno štivo piskinje zvučnog prezimena Kockar koju je život bacio kao lopticu u rulet, i okreće je, okreće, da bi je (daće Bog) izvukao neki srećnik i oženio, a ona konačno našla svoj izgubljeni mir. Kristina, svetskije zvana Kija, više neće biti žrtva sudbine kojoj nezreli, izdajnički, frajerski muž  na njene i milionske oči uvaljuje krastavac drugoj, preživeće sve tumore i umore, sve buduće profesije koje joj se smeše, a možda, ako kucne u drvo, nekad postane i prava Ministarka, a ne samo ona pevaljska iz istoimene vokalne grupe kojoj dade svoj glas. Ne treba sumnjati da će se dočekati na noge jer je nekad bila i stjuardesa, što će reći posednica padobranske veštine koja sleće uvek pravo u centar. Žena za sve.

A upravo tu ženu oni već afirmisani pisci, kritičari i provereni intelektualci otvoreno opanjkavaju. Tvrde da je zajedno sa ostalim javnim gospodjicama (bolje tako zvuči nego reći – javnim ženama) koje su se prethodno proslavile na drugim poljima (tjuberke i rijalitke) blebećući gluposti i o glupostima, glumeći, filozofirajući, kasnije iz sebe iščupale i “talenat” za pisanje i tako sebe još više približile svojoj publici (što bi rekle novokomponovane pevaljke, a što naravno nije neistina). Talenat, netalenat, ali njihova pisana zlo-dela objavljuju veoma ugledne domaće izdavačke kuće. I oko tih knjiga se vodi mali rat laktovima i nogama koji čuškaju i gaze dok se čeka u redu da se kupe. Od toga te javne ličnosti imaju džeparac. I jednog dana će zahvaljujući tome, imati prava da udju u Srpsko književno društvo, a možda i traže nacionalnu penziju za postignuća na kulturnom polju. Ovu i slične gospodjice opanjkavaju i amateri, laici, zavidnici, neuspešni, propali, neobjavljeni kvazi pisci čije pisanje neće ama baš niko ni da pogleda a kamoli da štampa. Povećanih krvnih pritisaka i pulsa, gutaju knedle gledajući onu jagmu oko knjige koju je ona tako lako napisala, sigurno između snimanja emisija, reklama i tezgi (jer realno kad bi inače, osim ako ič ne spava), dok se njihova krčkala mesecima a možda i godinama. I ništa, da ih niko i ne oslovi. A da su pisali o svom teškom detinjstvu, da su imali partnera preljubnika, da su bili jadni, ili da su bar izmislili sve to a nekako se pre toga javno uključili na net, zaključali u ludnicu pred kamerama, ili izazvali neki skandal, podmazali, dali šta treba, već bi bilo … Zlobnici tvrde da je njoj (i mnogim drugim izvikanim poznatim književnicama… a muškarci? oni sve umeju sami?) neko tu knjigu napisao. Ti neki duhovi pisci, ili pisci u senci, ili ghostujući pisci koji to za novac a ne svoju slavu rade, mogu u nečije ime za dobru nadoknadu svašta napisati. Hajde što ne znaš i možeš da platiš, ali da ti plate da uradiš ono što znaš onome ko nikada neće znati a pravi se da zna, greh je od svih pisalačkih najveći. Ali…

Ono o čemu sam htela da pišem nije ovogodišnji jesenji sajam knjiga. Nije ni žena glupog umetničkog imena. Ni njen pokušaj da bude ono što nije. Ni njena prava ili kriva po autorstvu knjiga. Ni ludilo mase koja je izgubila kompas i koja ne čitajući ništa upravo tripuje i tipuje na kaobajagi literaturu, te kupuje još veće ništa. Ne ni ono što nas okružuje, čineći svakodnevicu dodatno apsurdnom u gomili poteškoća koje je teško razumeti. To je samo sporedna pozornica namere teksta. Htela sam da pišem o jednom drugom sajmu knjiga koji se zgodio na potpuno drugom kraju sveta, u zemlji izlazećeg sunca, dalekom Japanu. Iako ne po prvi put, ove godine je zvanično komisija koja pregledava prispele radove, dobila na uvid knjigu ” Dan kada je računar napisao roman”. Njen autor je kao što naziv kaže – kompjuter. Koautori su inženjeri koji su osmislili kako da mašina savršeno sklopi rečenice i napiše smisleno delo. Njoj je to uspelo, čak i to da uđe u uži krug za književnu nagradu. Povezivanjem ubačenih reči i rečenica, realizovana je ideja romana koji je imao primamljivu strukturu i celinu. Nije bilo savršeno, osetio se pomalo nedostatak ljudske ruke (duše), ali je bilo potpuno razumljivo, dovoljno interesantno i logično da bi mu se te minorne mane mogle uzeti kao osnov za poboljšanja. Tek će ih biti, vidi se gde škripi. A ja se zapitah, da li je moguće da će nam sada veštačka inteligencija, osim što nam otvara i zatvara vrata na dugme, vozi automobile bez ljudske ruke, nadzire živote, daje uputstva za kretanje, pokreće mašine, procenjuje novčane rizike, pomno prati naše preference i ukuse usmeravajući ih ka konzumerizmu, pamti sve ono što mozak ne želi čineći ga lenjim i uspavanim, gradeći kuće iz štampača, sada stvarati književnost, komponovati muziku, slikati na platnu, plesati umesto nas dok sedimo ili ležimo, maštati, voleti, želeti umesto ljudi? Da li će najtananiji instrumenti uspeti da prodru u srž naših emocija, preoblikovati ih u moćnu igru rečenica koje su možda univerzalna umna sadržina, ali uvek izvedena pojedincem? Da li će se čip za reč, notu, boju, pokret ugrađivati u naše nadlanice, slučajno ili po zasluzi, ili prema uloženom novcu, da bi tako ubačenih, isprogramiranih ideja nastalo nešto što više nije ljudsko jer bi čovek bio samo ljuštura bez svojstva? I neko takav bi bio siguran da su njegove misli zaista njegove? Njegove knjige rezultat njegovog nesna i rada? Miris priče veštačka aroma nevidljive sile? Duhovi svih pisaca i njihovih dela stisnuti u komadić metala što se razlaže krvotokom isisanog ljudskog bića, ili memorijom aparature koja oseća da je više od gomile gvoždja? Celokupna misao čovečanstva pretvorena u impuls koji tempira namera da se ovlada čovekom u svakom smislu, da se obesmisli svaki smisao, da se osmisli novi besmisao?

Kija, iako u stvari nemam pojma ko si iako sam se pravila da imam (osim što vidim da se tvoje ime vucara na sve strane a sve zahvaljujući tom ozloglašenom gengu kome pripadaš i kome se opijena masa klanja, a sve praćeno budnim okom kamera, novina, vesti), premda imam tv ali uključen na kanale u kojima ne borave gorile koje čuvaju ološ od sebe samih, solidnu internet vezu, ne umirem za džezom, ne družim se sa Hajdegerom i Kantom, poeziju i haiku ne razumem previše, a TED-ova predavanja me mrzi da slušam jer mi je predavanja u životu dosta, te stoga nisam osebujne inteligencije i kvalitetetnosti, a pri tom ne živim u izolovanom balonu i zanima me svašta, pa i kuriozitet uspeha ljudi i pojava koje bi trebalo zabraniti da bi razum ostao čitav, želim da ti kažem, iako ti nikad nećeš čuti moje kazivanje, da je meni ipak drago što si ti napisala to što si napisala, premda možda nisi. Ne zato što si dokazala da si i pametna (to kao…napisao knjigu i taj je pametan), osim što si u skladu sa duhom vremena (to kao… digla žaba nogu), i uspešna (to kao… pojaviš se na tv-u i pristaneš da budeš sve što hoće), već da je … ma ništa. Radi ti svoj “posao” najbolje što možeš, a na ostalima je da procene da li baš moraju da znaju baš sve o tebi čak i ako im to turaš pod nos. Ja u stvari želim da se obratim tim Japancima da malo smanje doživljaj. Nisu mi potrebne knjige ikakve veštačke inteligencije (zvale se one Kija ili Hal 9000). Nisu mi potrebne izmišljene reči koje će mi um činiti pospanim ili razdraženim jer prate moje raspoloženje iz nekog ćoška. Nisu mi potrebni sajmovi knjiga gde će mi roboti ljudi i ljudi roboti prodavati snove o nemogućem. Ni živote o mogućem. Potrebne su mi stvarnosti sa mirisom i ukusom jesenjeg okupa knjiga na mestu gde je lako i divno uljuljkati se u prizor istinske ljubavi prema pisanoj reči… reči, a ne ljudima…ili mašinama koje ih stvaraju. Ne smeta mi čak ni miris pljeskavica, pa šta… ogladni se dok se obidje sve, mada bi intelektualcima tu bolje legao neki kavijar i šampanjac. Ne smeta uopšte ni onaj miris starog što se uvukao u ko zna čije knjige, polovne ali cele u svojoj bitnosti.

Ovo je u stvari trebao biti tekst o knjizi. O sajmu papirnog lišća što miriše. O pisanju. O snazi stvaranja. O razlozima postajanja i postojanja književnosti. O kradljivcima mašte.  I darivaocima iste, kad ko o čemu, a ono o Kiji i nekim nedostižnim Japancima… eh inteligencijo, makar i veštačka – reaguj. Ne puštaj me da se raspuštam i prvobitnu ideju napuštam… Moj potpis.

Ne može biti svak

On izgleda obično. Obično je utreneren u trenerku. Ili umajčen u majicu. Ili uduksan u duks. Ili ubačen u najskuplje odelo sa kravatom. Obično ošišan obično. Obično nosi patike ili cipele. Obično koristi prevozna sredstva da bi stigao do nekog običnog mesta. Obično se vozi svojim dobrim autom ili čak ima svog pilota. Obično je bez posla, ili sa poslom koji bi mu oteli. Obično je privlačan, ili neugledan. Običan čovek. Sa izuzetkom onog neobičnih manira i neobičnih namera. Neobičnije rečeno – manijačkih.

Manijaka ima svakojakih. To nisu samo oni koji prolaze kroz crveno, kupe na haubi pešaka sa pešačkog, trube kao mahniti, pretiču preko pune, urlaju uz podignutu pesnicu izbačenu kroz prozor. Nisu samo oni koji ubijaju pogledom za svaku im upućenu reč. Nisu samo oni koji bacaju svoje đubre preko terase, auta ili ispred ulaznih vrata. Nisu samo oni koji se guraju u redovima i uspevaju da zafrknu sve. Nisu samo oni koji disciplinuju nastavnike, lekare, policajce, majstore, ali i đake, pacijente, prestupnike, klijente. Nisu samo oni što po haustorima i osamljenim mestima vrebaju slučajno žensko da mu pokažu svoju napaćenu i usamljenu stvar u gaćama. Nisu samo oni koji pištoljima i puškama slave rođenja, smrti, razočarenja, unapređenja, ili ništa nego samo onako. Nisu samo oni koji u nedostatku svojih života uhode tuđe, onako iz prikrajka ili iz senke. Nisu samo oni koji dosadom svojih života proganjaju tuđe, glumeći ispunjenost koja tuđim nedostaje. Jesu svi oni, i još mnogi drugi od čijih postupaka ostaneš zgranut, pomalo ili previše uplašen, zabrinut, bespomoćan.

Jedan takav posebnog šarma i intencija je pre sedmicu dana obično utreneren, umajčen, upatikovan, ošišan, ušao u tramvaj. Naravno, cilj mu je bio da se preveze od tačke A do tačke B. Ovešen o šipku, posmatrajući odsutnim pogledom svetla živog grada u kome se okružen ljudima nekako uvek činiš usamljeno, osetio je najednom neodoljivu potrebu da stupi u kontakt sa osobom suprotnog pola, sa nekim ko bi mogao da mu promeni tok misli i života. Osvrnuo se okolo i sokolski naciljao kome bi mogao da se udvara. Kako mu gospođe tmurnih godina baš nisu zapale za oko, odlučio je da svoja htenja usredsredi  na usamljenu maloletnu devojku koja je sigurno brinula iste brige poput njegovih. Kako je lepa, zgodna, fina za druženje, pomislio je. Ali da ipak skratim postupak, jer su reči  oduvek uzrok mnogih nesporazuma, pa i gubljenja vremena. Primaći ću se, ispipati je i tako joj pokazati kako mi se sviđa i kako bi jednog dana mogli postati dobri prijatelji. Ako ćuti  znači da joj se dopadam. Mogao bih tu odmah na licu mesta i da je obljubim, štaviše nije loša ideja, uzbuđuje me pomisao da nas ove matorke gledaju. Ako pristane da odšetamo zajedno, mogao bih je odvesti kući i pokazati joj nešto od borilačkih veština jer sam u tome ekspert, i naučiti je kako da se brani od manijaka. Kako je samo dobro dodirivati to mlado neotporno telo što miriše na nevinost i neznanje, na neotpor i strah. Za to vreme gospođe u pozadini znatiželjno vire. Čekaju da vide šta će da se desi. Rijaliti uživo, osim što nema brojeva da se glasa ko da ispadne iz tramvaja. U sebi bučno navijaju da pobedi on jer je mlad i jak, a ona mala glupača koja se sad tu nešto prenemaže i neće sa njim da komunicira. Ne, nije tako. On je mlad i jak, a ona nemoćna koliko i one, ali žene su tu da trpe. Ne, nije tako. On je mlad i jak, i ona treba sama da se brani, a sve ostale treba da bude briga. Ne, nije tako… Čekamo da neko ovo vidi, i postavi na internet pa da vidimo šta dalje. Ako to izostane, nije se ni desilo.

Desilo se jer je internet na dan-dva buknuo zbog tramvajskog incidenta. Kamera je zabeležila aktivaciju njegove moći koja doduše nije potrajala (šta ga je sprečilo da je stavi na krkače i odnese u svoju pećinu? kad već nije vriska i piska ostalih žena u pozadini ili štangla probuđenog majstora za volanom). Zabeležila je i njegovu fizionomiju, zahvaljujući čemu je prepoznat od još jedne žrtve koja je tih dana prošla s njim kroz sličnu torturu osim što je na napad oštro i glasno reagovala. Kao i u prvom slučaju, posmatrači su ostali gluvonemi premda ne i ćoravi. Valjda tako neki strah, ili možda ravnodušnost poput mace pojede jezik i osećaj za pravdu. On je prepoznat u liku koji je nekad bio faca, uzoran mladić i sportista. Ali život nanese traume i postaneš monstrum, u stvari ne, samo običan manijak. Tada ti izađe slika u novinama i na portalima, prepoznaju te i ubace na 48 sati u pritvor. Dovoljno da te procene i odluče za gde si. Da li za psihijatrijsku, kućnu ili zatvorsku sobu. Obično se sve završi u sredini, osobito ako ima logičnog objašnjenja za sve (na primer da je devojka izazvala sama incident, ili da on nije pre toga nikad osuđivan, ili da je preglednost bila loša a vazdušni pritisak visok), a onaj na koga je uperen prst svečano obeća da to nikad više neće ponoviti. Naravno, dok ne uđe ponovo u tramvaj ili bus. Mada, može i dok čeka na stanici, u redu za poštu ili burek. OK, pritvorni sati su istekli, i gde je on sad? Internet ćuti.

No, ne treba da nas bude previše briga šta je sa njim jer će biti što biti mora (a moralo bi i i to nešto jako ozbiljno, i treba, i to neopozivo). Ova priča ima i drugu stranu. I treću. Drugoj strani je glava silom bila priljubljena uz staklo a psiha i telo oskrnavljeni gadnim rukama prljavog uma. Onoj prvoj druge strane su stradali nervi i uši od njegovog dahtanja i šaputanja. Nisu se dakle previše pobunile na to, ne zbog uživanja u zamamnoj seksualnoj igri pred ne-vidljivim svedocima, već zbog straha od njegove naknadne pojave pred ulaznim vratima jer će kad tad da im sazna adresu, i dalje uvreženog mišljenja da se od siledžije treba sklanjati a ne suprotstaviti, zbog opravdanog verovanja da se nijedan zločin u jednoj tužnoj i osakaćenoj zemlji nikada adekvatno ne kažnjava. Tako oštećena meta produžava svoju ulogu žrtve  i nakon što je opasnost prošla. Ostaje joj trauma, da se sa njom nosi i da je inicira svaki put kad joj se primakne neki nepoznati ili čak poznati muškarac koji odašilje znake nerazumnog ponašanja koje nije ni izazvala, ni odobrila. Treća strana su posmatrači, pasivni učesnici događaja koji ih nečinjenjem zapravo stavlja rame uz rame sa nasilnikom. Gledati kako se odvija neprijatna slika prinude, iživljavanja, mučenja, omalovažavanja, ponižavanja, i pri tom ćutati, ravno je manijaštvu. Naučnici kažu da je čovek egoistično biće kojim preovladava strah, strah za sopstvenu kožu i sopstveno sutra. To je onaj strah koji ignoriše savest (da li je svako ima?), koji neće da sam ili sa drugima podigne kuku i motiku i tako spreči siledžiju da sprovodi svoj teror, koji parališe ideju solidarnosti sa slabijim koja pak jača humanost kada joj se prikloniš. To je strah od bezumlja koji je bio u stanju da pokori i pojedince i grupe, učinivši ih taocima nosioca pogrešnih gena, izvitoperenih sistema i uništenih vrednosti (da li je koncentracione logore hranio strah?). Tako prepušten i uravnodušen na sve, taj famozni čovek postaje korov, stvar, zarazna smrtonosna bolest koja opovrgava sve ono što mu daje za pravo da se smatra višim od ostalih živih bića.

Možda sam o sledećem već pisala, ali se nekako uklapa u ovu priču, pa ću svejedno ponoviti. Pre tri godine je u jednom našem većem gradu izveden sociološki eksperiment. Imao je za cilj da proceni ponašanje slučajnih prolaznika u kritičnoj situaciji. Situacija je podrazumevala nju i njega. Na javnom mestu su započeli (lažnu) raspravu, potom ozbiljnu svađu, a onda je on devojku počeo fizički da maltretira, vuče za kosu, šamara, udara uz pogrdne reči. Eksperiment je trajao par sati. Prolaznici su to izignorisali. U stvari, odreagovao je svaki peti. Četvoro ljudi je žmureći prošlo pokraj očiglednog maltretiranja i nije preduzeo baš NIŠTA. Da li je peti prišao i probao da manijaku zavrne ruku, da mu vikne, da ih rastavi, da pripreti, da se dohvati telefona i pozove policiju, nebitno je. Svaki peti je bio budan. Ostali su spavali i pustili da košmar sam od sebe prođe. Nije ih zanimalo zašto on nju tretira kao psa (da je bio zaista pas, verujem da bi panika i reakcija bila veća). Nije ih interesovalo da zastanu i pitaju da li joj je potrebna pomoć ili bar viknu da joj se pomogne (neki komentatori na situaciju kažu da pomoć treba pružiti samo onom ko je traži, u suprotnom je to mešanje u lične stvari). Nije im bilo važno jer se to njih nije ticalo. Upućeni smatraju da bi uvlačenje u nečiji sukob mogao da eskalira i da sve poprimi ozbiljniju konotaciju (upotreba oružja na primer). Da se uključeni tretira kao akter sukoba i dobije kaznu koju nije zaslužio (govori se o realnim primerima iz života gde je naše sudstvo potpuno nevine ljude upravo zbog tog svedočenja neopravdano kažnjavalo). Da žrtve nasilnika nekada promene iskaz te da stvari treba pustiti da se završe između sukobljenih strana. Da se može sebi natovariti beda na vrat usled odmazde. Ljudima kojima jako verujem i čije mišljenje poštujem, postavila sam pitanje šta bi oni uradili u takvoj situaciji. Obojica su rekla da se ne treba mešati. Bila sam zapanjena tom izjavom. Neprijatno iznenađena. Shvatila sam da …  valjda treba samo imati dovoljno sreće da ne upadneš u takav užas, da ako zapadneš ipak valjda ima ljudi koji će nešto preduzeti (taj neki peti, i da pri tom sigurno ne mora da bude muškarac jer eto neki muškarci to ne vide kao razlog da spašavaju ženu, posebno ne tuđu iako možda slađu… ali ko zna, možda bi džentlmeni koji me poznaju izginuli u borbi da sam ja u pitanju, sic!), i da je kombinacija indolencije, straha i egoizma (ili ipak realnog sagledavanja stvari…ma daj!) veoma ozbiljna boljka zbog koje umiru ne samo poverenje i vera u čoveka, nego i nada za ovaj svet. Ne znam… možda je lako biti jak na rečima, predstaviti sebe savesnijim i hrabrijim no što jesi, mada ne bih rado iskušavala ništa od toga (da pobegnem u gomilu koja ne vidi dok gleda). Ja imam potrebu da vrisnem, da vapim, da očekujem da se neko trgne na nametnutu silu. No, možda je strah zaista spasio mnogo više glava no suluda hrabrost. Možda se sistemu i onima koji ga štite zaista ne može nipošto verovati, ali kao da uopšte imamo drugi izbor, barem malo ako ne u potpunosti. Možda sve priče i primeri nisu isti, ali u njima uvek postoje barem dve strane, ne uključujući glavnog vinovnika nesreće. Na jednoj je žrtva. Na drugoj svedoci kojih uvek ima ali se dobro kriju, da ih valjda ne stigne kob prve strane. U sredini je manijak koga valja zatvoriti u kutiju bez svetla i baciti otvarač njegove konzerve u slivnik. A onda mirno sesti u tramvaj i srdačno proćaskati sa obamrlim gospođama i gospodom o lepom vremenu. Sa sobom naravno obavezno za nesrećni slučaj poneti štikle, bakandže, biber sprej, dimnu bombu, skakavac, nepromukao glas, neku borilačku veštinu, oštre nokte, i dobru vezu u unutrašnjim poslovima ako manijaku slomiješ vrat. Čisto da bi spoljašnje poslove nastavio u miru, sa verom u krajnju pravdu i svako dobro sutra.

 

BatAkatAk

Pre deset dana desio se BOOM. Ne, nije eksplodirao nečiji ekspres lonac i obojio zid kuhinje poput Polokove umetničke akcije na platnu. Nije u pitanju ni kašikara koja je uletela u nečiju izbu kao upozorenje. Nije ni naprava na daljinski koja se aktivirala ispod auta nekog neposlušnika (mada se upravo to desilo samo pet dana kasnije usred bela dana i po svojoj prilici ispod pogrešnog vozila). Desilo se nešto drugo ali podjednako bombastično. Efektno ali bez krvi iako je bilo žestoke borbe. Intrigantno i upečatljivo da je moralo dospeti do novina i televizije. A da li i do logičnog objašnjenja za uzrok i posledicu ove eksplozije upitnog ljudskog ponašanja, pokazaće …

vreme? razlog? ljudi?

Dijetolozi tvrde da su piletina i riba dve najzdravije namirnice životinjskog porekla. Pune minerala, vitamina, belančevina, sa zelenišem i voćkama, najbolje su gorivo za svaki stomak i mozak. Doduše, vegani ih preziru i druže se samo sa travom, ali prosečno edukovan i proždrljiv čovek jako ceni ova bića sa perjem i krljuštima i rado ih viđa u svom tanjiru. Osim što su telesu mila, ribetina i piletina takođe nisu ni skupa mesa, ako se izuzmu lososi (za one koji ne znaju, ova vrsta ima zaista veličanstven život… izlegne se u potoku ili u reci i onda krene ka moru… tamo odraste, malo se provodi a onda ide nazad na mesto gde je rodjena, uzvodno, uprkos otporu prirodnog toka vode!… prispe kući, položi jaja, i umre tj. ugine… i ima samo jednog partnera sa kojim se razmnoži… baš nekako emotivna, složena priča…  stvarno se pitam, šta je to što lososa nagoni da se vrati tamo gde je prvi put ugledao tamu vode, da tamo začne nove živote a svoj okonča?…kako mi pojma ni o čemu nemamo). No, vratimo se ljudima. Onima koji se ne bave previše vitaminima a masnoći ne gledaju u procenat, svinjski butovi i teleće glave i šnicle takođe su primamljiv aksesoar šerpama koje oblizuju. No, to su već golemi stočni objekti i pored ukusnosti ne daju previše na unapređenju krvne i mrsne slike, mada doprinose osećaju utoljene sitosti koja se ublažava natrijum bikarbonatom tj. sodom bikarbonom kad se pretera. Otud se, kad stvari krenu naopako, pod pritiskom lekarskog znanja i vage za merenje, povišeni holesteroli i omršeni krvni sudovi u normalu vraćaju konzumacijom mesa koje hoda na dve štapićaste noge ili perajama. Naši penzioneri to jako dobro znaju. Najpre zato što su sa medicinom u veoma bliskim odnosima (znaju sve moguće lekove za sve moguće boljke, znaju sve simptome svih boljaka, znaju sve lekare koji boljkove mogu da zaleče, znaju sve one koji imaju boljku koju oni još uvek nemaju ali će je možda dobiti) i zato što jako vode računa o svom zdravlju i zdravlju svojih ukućana. U svemu tome, i njima, možda stoji jedan od mogućih odgovora zašto se desio BOOM. A desio se na upravo svim prodajnim mestima jednog za nas novog trgovinskog lanca koji se potrudio da pre tačno deset dana zainteresovanima pruži mogućnost da sebi kupe dugoročno zdravlje. Da se svako dočepa piladi i peradi upakovane u celofan, donese to domu svom, napuni njome svoje frižidere, zamrzivače, hladne sobe i utrobe. Za jako malo para. A i za neinformisane komšije za neku simboličnu cenu. Ili lenje, što mrze da se guraju po prodavnicama, ali su spremni da za svoju indolentnost plate na pijaci ili preko oglasa. Svi siti a ovce, pardon kupci na broju. U redovima dugim, redovima neprebrojivim čija se dužina meri satima nestrpljivog čekanja koje je u pojedinim slučajevima eskaliralo u upotrebu ekstremiteta zabodenih u nečiji pleksus, plećku ili cevanicu. Da su ti pilići bili živi, verovatno bi zbog te silne gungule i želje da ih poseduju od straha uginuli. Za njima su se podjednako grabile gladne žene, i gladni muškarci koji … koji su kada poslednji put videli piletinu na svojoj trpezi? Juče, prošlog meseca, prošle godine? Ne znamo. Nemamo moć da zavirimo baš u svačiji tanjir ali možemo da naslutimo. S obzirom da se za prosečnu penziju može kupiti oko 100 kg piletine (ili celih 120 ako je na akciji…pile na akciji…valjda pile u akciji), a u novootvorenoj prodavnici skoro 200 kg, i s obzirom da jedan prosečno alavi građanin pojede oko 16 kg piletine za godinu dana, to znači da će ona enormno alava gospođa koja je kupila 30 komada prvog dana (mene zanima da li je i narednih išla u lov, i da li su joj stavili zabranu ulaska u prodavnicu jer je tako onemogućila da se i drugi prehrane na duže staze)…to znači da će ta gospođa ili prokokodakati, ili imati dovoljno hrane ako sve sama pojede za dve godine, ili umreti od prejedanja a ne od gladi kako je mislila da će joj se sigurno desiti. Najrealnije je, gledano mojim očima neznalca, da će svoju penziju malo dopuniti dobitkom ostvarenim prodajom tog silnog mesišta svojim komšinicama. Ako je pak u pitanju višečlana porodica koja mora po preporuci lekara da pojede bar dva pileta dnevno onda je to druga stvar. Koliko god pokušavala da ne dotaknem ono što se inače često posprdno (s razlogom) spominje kao deo naše (bliske) istorije neprihvatljivog ponašanja, jesu one famozne besplatne sadnice trešanja zbog kojih su pre par godina padali i ranjavali se ažurni asfaltni borci naše sive svakodnevice. Samo dve decenije pre toga, hvatale su se vekne hleba u vazduhu  bačene sa kamiona, i brisala rukavima prašina sa praznih rafova čekajući za litar ulja ili šećera. Ali tada, u vreme sankcija, zaista nije bilo ničega, ili tek malo nečeg (uspeli su sve to na vreme na sigurno da sklone…da rasporede na kašičicu za Sve). Niti nade da će ičega ikad više biti. Tada se opravdano u sve uvukao strah… od beznađa i gladi. Koliko je samo puta ovaj prostor, i ljudi u njemu, bilo gladno? Ne samo hrane. Da li je taj ogromni broj čekalaca upravo onaj statistički podatak koji govori kako nam je konačno krenulo? Ima se (dovoljno), može se (kupiti). Ili da smo poput onih manijaka na zapadu koji se biju za jeftine televizore na Crni Petak, poput kojih umemo da se borimo za svoje parče sreće. Doduše, njihovo se meri nejestivim namirnicama, naše još uvek onim što ne hrani i dušu. Mada male satisfakcije i u tom aspektu sigurno ima.

A Lidl? Lidl je zapravo nova nada za siromašne. U njemu osim jeftinih pilića (koliko li je samo vode ušpricano pod tu nežnu kožu jeftinoće? pravi organik), sada su u ponudi i jeftine kobaje i ćevapi (od čiste mešavine fino seckanih kostiju, hrskavice i najvalitetnijeg ružičastog meska specijalnog porekla), šargarepa što je lepa, pivce za živce i naravno šećer da osladi život (jedan dasa je opskrbio svoj dragstor sa pola tone slatke robe… da sam se ja pitala, tako uhvaćenog u snalaženju bih ga nagradila da sav šećer rasproda u pola cene od one povoljne iz Lidla…da malo potpomogne raju i sirotinju, a ne da zajaše po istoj). Pretpostavljam da je doterano dovoljno i onih jeftinih banana oko kojih se vodio rat za voćne salate na porodičnom meniju. Naravno, jer su uobičajene cene banana veće no bilo gde na trulom zapadu. Valjda se to nije kupovalo u količinama koje su trebale da potraju za duži period, jer je poznato da su kalorične i da čoveka mogu pretvoriti u majmuna ako se prekomerno unose. I naterati ga da se penje na drvo. Lidl je takođe i naš specijalni privredni podvig. Da je to apsolutna istina, govori tv prilog da je otvaranju jednog od objekata prisustvovao i sam precednik lično. On se inače uvek nalazi tamo gde se nešto otvara, nešto od čega nam zavisi budućnost, nešto zbog čega smo postali svet, nešto gde će svima od toga biti bolje a posebno zaposlenima. Da je mogao a nije, klonirao bi se na svih 16 mesta i bio istovremeno u 12 gradova, gde je sve to svečano pušteno u promet. Nisu nas obavestili da li mu je nakon govorancije i aplauza uručen simbolični paket sa piletom i kiletom banana kao najjprivlačnijim proizvodima na otvaranju. Ako nije, da mu se odmah pošalje. Evo, ja se odričem svog dela.  Inače, Lidl je zaista jedno zanimljivo prodajno mesto gde estetski nije sve u superlativu, ali se mogu zaista naći fine stvari. Iskustvo iz tuđih Lidlova mi u pamet doziva super sladoled sa bademom, dobar sok od višnje, fino pecivo, ukusne pite s fetom, pristojne sireve, mljac čokoladice sa karamelom. Ako toga ima, eto mene, ali kad se razgrne gusta masa ljudi gladne novotarija, prihvatljivih cena, stabilne ponude, i nade da će to potrajati.

A oni odgovori o uzrocima i posledicama eksplozije? I objašnjenja nerazumne reakcije na prodajne akcije? Da li je tome krivo vreme? Vreme u kome siromašni masovno  grcaju brojeći svoje zalogaje? Vreme u kome bogati masovno manipulišu brojeći svoje uspehe? Da li je tome kriv razlog? Razlog straha od nemaštine? Razlog prkosa nemuštom vremenu? Da li su tome krivi ljudi? Ljudi koji ne biraju ni mesto ni vreme da pokažu koliko su bez obzira na nemaštinu prosti i nekulturni? Ljudi koji i sa imaštinom ne skidaju ruho grabljivica, ne mareći za primitivizam i nakaradnu nametljivost, bilo da lome parče božićne česnice ispred crkve, da dobiju besplatni uzorak šampona, ili čak moraju da plate ono i onoliko na nekom specijalnom mestu što bi inače dobili na nekom običnom.  Šta god da je razlog, jednostavan nije, ali je lako objašnjiv. Čovek je sakupljač, gramziv, pohlepan. Izvestan je siromašan i zaista gladan ali nekada nedopustivo mizeran. Izvestan je dobrostojeć i zaista sit ali nekada nedopustivo bahat. Često mu nedostaje umerenost i dobra klica solidarnosti. Nedostaje mu savest, i najvažnije – svest. Nedostaje mu kultura ophođenja. Nedostaje mu manir dostojanstva. Nedostaje mu novca da dostojanstvo ima. Ali biće i bataka i banana, samo nas biti neće… ne zato što ćemo od gladi pomreti, nego od stida pred svojstvom čovečnosti propasti. I ne samo zato što mu glad zaista u nekim okolnostima preti, nego što je dozvolio da ga ubede da postoji mesto koje će mu je utoliti. Dok se neki i dalje prepelicama i divljači hrani. Kojih inače još uvek u Lidlu nema, ali se nikad ne zna. Samo da bude na akciji, za ostalo je lako. Čekaćemo se mi još.

 

Crna

Rupa, crna, duboka, uglavljena u realnost, ili paralelu.

Šta je crna rupa u stvari? U astronomiji, kako wikica kaže, to je objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od nje, uključujući i kvante svetlosti za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi, što utiče da posmatrani objekat deluje crno (otud i taj mračni naziv). Ajnštajnova teorija relativiteta crnu rupu doživljava kao mesto u kome je prostor – vreme beskonačno zakrivljeno. Priča se da su sve crne rupe opasne, počev od najveće iz naše galaksije (neka iz mog astronoastrolomskog polja delovanja – supermasivna rupetina Sagittarius A), ali da ni one manje nisu bezazlene. Upadne li se u tu malu naglavačke, glava će se deformisati a telo pretvoriti u dugačku špagetu. Druga verzija tvrdi da će dodir sa rupom značiti da ste jednom bili čovek, a potom šibica koja je sagorela u trenu.

Šta je realnost u stvari? Gnjavi me da ponovo pitam wikicu, ali pretpostavljam da je sa aspekta fizike u pitanju skup svih pojava koje se jednostavno mogu objasniti fizikom, tj. njenim formulama. Pošto o tome nemam (ni p od) pojma, odmah se bacam na multiverzum koji je veoma jednostavan za razumeti i obrazložiti. To je skup svih mogućih svemira koji paralelno postoje (uzimamo pretpostavku da je tako, verujemo duboko u to, ma sigurni smo), zajedno sa svim prostorima, vremenom, energijom i materijom koja se razmilela u više nivoa. Da to nije puka izmišljotina maštara, literature, naučno-fantastičnih filmova, sumnjala u sve i svašta, govori jedna činjenica koje se neki ozbiljni fizičari drže kao potencijalnog dokaza postojanja paralelnih svetova. U pitanju je tkzv. hladno mesto koje je u svemiru primećeno pre 15-ak godina. Smatra se da ono nije postalo tokom nastanka svemira (a inače o tome već sve znamo), već kao posledica sudara našeg sa drugim univerzumom, ili možda više njih. Kao neki ledeni čvor koji je teško razmrsiti. Centar svemira odakle se račvaju naši paralelni životi?

Ne, ovo je previše komplikovano. Zašto se sve ovo ne bi jednostavno prevelo u svakodnevni život? Da svako razume. Pa i ona, ja, koja o tome piše.

Crna rupa nije samo fizika. I hemija je. Matematika dakako. Astronomija sigurno. Ima nešto i istorijskog u tome. Geografskog takođe. I likovno ju je lako prikazati. Muzikom ju je pre 25 godina dotakao Soundgarden i sjajni Kris Kornel kroz melodiju Black Hole Sun. Filozofi o rupama, crnim pre svega, imaju mnogo toga da kažu. Biologija ih sigurno prepoznaje kao mesta odakle niču biljke. Književnost kao izvor svih mogućih ideja pretočenih u pisanu reč, ali i nestalih u prostoru i vremenu. Greškom. Ili namerno.

Crna rupa je mesto koga se većina plaši. Obično je dimenzija 100×200 cm. Duboka je najmanje 2m. Iz nje nema izlaska, a ulazi se iznenada ili namerno, pre ili posle, sam ili u društvu, bogato opremljen ili okovan običnim daskama, poneko bez ičega. Rupu najpre počastiš sobom a onda te zatrpaju da na tom mestu nekada u budućnosti izraste drvo. Greška je što je pokriju mermernom pločom, sa imenom i slikom kao dokazom tvoje odsutnosti. Tvoj izdanak ne može probiti kamen koga pobeđuje samo vreme. Ne kiša i sneg, već puko vreme. I izvesnost zaborava u najoptimističnijem roku od 25 godina. Osim onih iz aleje slavnih. Ali su i te rupe podjednako crne. A postoje i one manje, mada ne manje tamne. Veličine su 50×50 i u njih se spušta urna ili vaza u kojoj je smešten tvoj prah. Prašina tvog nekadašnjeg života merena gramima, bez obzira na pređašnju težinu tvog tela, duše i postupaka. I ona se greškom zatvara pločom. Ne možeš iznići ni kao cvet. A trava, korov, da li se računa?

Crna rupa je mesto koje svi vole. Različitih je veličina, oblika, i crnih nijansi. Duboka je najmanje toliko da je lepo smestiti se u nju, a najviše onoliko koliko je dovoljno da se vide rezultati boravka u njoj. Još uvek nije odlučeno ko u njoj više uživa. Onaj ko je ima, ili onaj ko je posećuje. Smatra se izvorom najvećih zadovoljstava, i najgorih patnji. Oni koji se njome koriste smatraju da osim upotrebne vrednosti ima i vrednost. Zahvaljujući takvom stavu obe strane, crnorupasti imalac nekada može jako lepo da živi, maksimalno dajući sve od sebe da naplati njeno korišćenje. Nekada je toliko velikodušna, da može da primi mnogo gostiju. Upotrebioci crnih rupa ne pitaju šta košta, ali se kao ljubitelji tog mesta lako preorjentišu i na druge crne rupe, tako da svaka crna rupa mora jako da vodi računa da zadrži svog korisnika ukoliko želi dugotrajnost vrednosti. A ne mora. Može i da neće. Iako poznavaoci stvari kažu da su zapravo sve crne rupe iste, mnogi u to ne veruju i uporno rade na istraživanju specifičnosti svake. Nekada se za onim stidljivim i lenjim obraćaju s visine govoreći im da nisu sapun i da se neće tako lako istrošiti, pa je najbolje da se ne štede i ne prenemažu. Svrha svake crne rupe je da da svoj doprinos, bilo u emotivnom, bilo u fzičkom pogledu. Nekada se to spoji i rodi se supernova. Naravno, ova crna rupa ima rok trajanja i kad dođe nevreme ide u penziju. Mada, ne odbija nežnosti i pod stare dane, i rado priziva stare dobre uspomene.

Crna rupa je područje koje ima svoje granice, himnu, zastavu i leglo. Ne mora da znači da je u blizini drugih crnih rupa, štaviše može biti okružena sivim i belim rupama kojima zavidi. U njoj vlada bezakonje, i diktator sa svitom istrebljivača. Hleba nema dovoljno ali ima igara. Mudraci iz te rupe beže, dovijaju se na svaki način da se iz nje iščupaju. Nemoćni i verujući u svetlost, koja naravno po zakonu fizike ne može da se odupre i pobegne iz rupe ali i ne svetli iznutra, ostaju u njenom zagrljaju zauvek, verujući da je to odraz najvećeg patriotizma, u čiju će grudu jednog dana položiti svoju odanost. Čini se da ova rupa, za razliku od ostalih, zaista nema dno, ali se jako dobro razume sa sličnim crnim rupama iako teži da se umeša u one s bojom, koje naravno ne podnose njeno prisustvo. Taman pomisliš da je mrak potpun, da je tama neprobojna, kad ono, tunel ide sve niže, do same suštine crnila. Potpaljivači fitilja povremeno puste neki zrak nade, okrenu prekidač pa blistavi luster obasja na tren. Puk već oslepljen, ne vidi od te brzine rasprostrte svetlosti pravu sliku ambisa, pa naviknut na napipavanje života u mraku, hropće i moli se da mu ponekad puste struju ili da ga bar puste na miru. U ovoj crnoj rupi vreme je, i prostor, zaista beskrajno zakrivljeno… iskrivljeno.

Ali šta je sve to naspram svih onih života koje mi zapravo u ovom istom momentu vodimo? Zar je tako teško shvatiti da smo mi u isto vreme i kraljevići i prosjaci. I muškarci i žene. I deca i odrasli. I životinje i biljke. Da letimo balonom, dok nam se istovremeno trza noga u REM fazi u krevetu. Da glođemo batak dok tamo negde vadimo školjke iz južnih mora. Da aranžiramo buket dok vozimo kran. Da nam operišu mozak dok projektujemo zgradu od 28 spratova. Da smo možda istovremeno na kamili, u metrou i podmornici. Da brstimo travu, šišamo se na ćelavo i krečimo stan. Da smo u jednom životu u zatvoru, a u drugom policajac koji čuva onog našeg prvog iza rešetaka. Da trošimo poslednji spermatozoid na matericu koja će nas za 9 meseci roditi. Da sam ja ti, ti ja. Da ja u stvari ovo uopšte ne pišem, nego samo pevam, i da će sutra ovaj tekst ostati zarobljen zauvek na potezu između R136a1 i Betelgeza.

Treba napomenuti da su crne rupe zanimljiva mesta koja na primer nemaju funkciju usisivača (ako se izuzme da privlače sve loše i da od najboljeg mogu da naprave najgore, pa ni da uvučenu svetlost nikad neće pustiti napolje). Stiven Hoking je tvrdio da radijacija ubija masu crne rupe dok je u potpunosti ne uništi, pa se postavlja pitanje da li je obogaćeni uranijum dovoljno jak da obogalji i ubije sve nepotrebne crne rupe. One su i proizvođači enormne energije, što dovodi do olakšavajućeg saznanja da bi neke u neko dogledno vreme mogle proizvesti gorivo za svemirske brodove i tako crnorupaši pobegnu u treću realnost. Postoji indicija da se crne rupe vremenom usporavaju. Usled jake sile gravitacije rupe, silna brzina se pretvori u skok u tačku bez povratka. U povratak bez.

A crne rupe u dušama? I glavama? U novčanicima? I srcima? Kolicne su? Koliko moćne i snažne? Koliko jake da u sebe uvuku sve i sve pretvore u ništa? Valjda to samo kvantne čestice znaju. I svi oni što se sa svojim rupama, i crnim i belim, lepo druže i ponose.

Vrtlogleto

Treća četvrtina 2018-godišnje utakmice je završena. Krajnji rezultat je i dalje neizvestan. U mrežu je nabijeno više (auto)golova od očekivanih, igrači već pokazuju vidljive znake umora i naprsle samodiscipline.  Uočljiv inat obećava da će protivnik zvani vreme morati da se osloni na neku dosad neviđenu strategiju. Da se zaustavi? Ubrza? Promeni trenera? Uvede rezerve? Crveni kartoni se i dalje štede za prave prestupe.  Sudija je podmićen. Ili ćorav na treće oko. Znojevi se slivaju niz savijene kičme. I niz zadrigle vratove. Toplotu je razneo ciklon jeseni. Oktobar se za stope lepi.

### Šta da kažem da ostaneš, i izbrišem bes, dok ljubiš me, ljubiš, a mrziš me. Bog zna šta srce mi oseća, samo s tobom sam pitoma, i tvojim rukama topiš moj led. Ti i ja smo savršen par (on nju mrzi a savršen su par, besna je a pitoma???)… Da li vas je hitnuo ovaj hit koji se po tjubu i klubovima od jula besomučno vrti? Da li znate da je pevačica koja recituje ovu elektrosklepanu pesmu i autorka ovih tužnih preemotivnih stihova? Da li vam je poznato da se u njima krije nešto autobiografskog, lično doživljenog, jedva preživljenog? Da li imate pojma da je u pitanju singlica, prvenčica, pesmica kćeri srpske majke? Prvorođeno “dete” buduće psihološkinje, multitalentovane foto modelkinje, promoterke bundi, kučića i zuba, akademkinje herbafast akademije sa titulom herbafast lejdi. Da li je moguće da je tako mladu i lepu neko ikad mogao mrzeti?! A ona bežala od ljubavi. Strašno! Mislim da svi jedva čekamo da Anastasija snimi jedan lep mekećući duet sa svojom tvoriteljkom, sa mnogo optimističnijom porukom za sve verne pratioce i obožavaoce. I zasluženo dogura do miliončeta zaraženih bolešću gluposti koji je prate na instanTgramu duboko verujući da će i oni jednom postati originalna kopija srpske kopije američkog prekardašijanskog originala. Ti i ja… malo po malo. (p.s. i da se nikako ne sekiraju povodom pokušaja atentata dva nakazna auta na ugaoni kamen pevačicine kuće tokom ovog vikenda! temelj tvrđave je malo zaljuljan, ali se da popraviti. kriminalci će biti uhvaćeni u najkraćem roku i strogo kažnjeni zbog uznemiravanja javnosti i vlasnice toplog doma).

###Recite mi gde živite i reći ću vam ko ste! U Smrdiću? selogradiću blizu Bučića (ne Vučića!), tj. nadomak Žitorađe (tamo gde je rodilo mnogo žita a i gorespomenuta srpska kraljica majka pevačica), što je blizu…Ili možda u Ćelijama kome su komšije Veliki Kupci? A da niste žitelj Svinjareva? Ili Visibabac? Ili iz Obzira? Jeste? Dakle stanovnici sela čudnih imena raštrkanih po Srbiji. Lepo! Niste? Vi ste Beograđani pete generacije s vode? Pa zašto to ne kažete odmah, pobogu!? I uselili ste se pre dva meseca u svoju raskošnu rezidenciju beograda na wodi, pardon u belgrade waterfront residence? I imate terasu, lift, olimpijski bazent, teretanu, garažu, biciklodlagač, kupatilo sa dva lavaboa, klot belu kujnu, konsijerža (to je strani naziv za vrhunski sposobnog hotelskog slugu koji će sve vaše izmišljotine, besove, brljotine, neinformisanosti i nesposobnosti da pokrije i reši), pogled na reku, tvrđavu, i nedodirljivi jad i bedu u podnožju i dalekoj daljini? Komšija ste diplomatama, menadžerima, glumcima, pevačima, sposobnim preduzetnicima iz zemlje i dijaspore? To samo znači da imate mnogo para da sve to platite. I da ste elita. I da verovatno pričate engleski bez akcenta jer ćete se tako lakše dovikivati sa susedima iz budućih stambenih lepotica egzotičnih imena BW Aurore (to sigurno kupuju zvezdaši), BW Arkadije (utopisti…nadam se i plivači s obzirom na blizinu vode), BW Magnolije (botaničari), BW Parkvjua (poštovaoci parkova), BW Viste (astalabejbe), BW SentRegžiste (za preferatore najluksuza).  Priča se nešto da su oni ključevi koje ste dobili pri otvaranju bili lažni, tj. da su vam ih posle gašenja tv kamera oduzeli. Dok se ne dovrše svi oni bolničko sterilni hodnici,  podzemna skloništa, piste za helikoptere i paraglajding na vrhu, srebrne česme, pozlaćene kvake. Dotle čuvarkuće redovno pale svetla po spratovima i stanovima, da bi vas podsetili da tamo živite, dok vas mi ostaci  s gorčinom posmatramo iz svojih potleušica, straćara i mišjih rupa. A možda samo zavidni negiraju onu crvenu vrpcu što je pri svečanom otvaranju pukla od sreće na dvoje najavljujući novu svetlu eru za sve nas, gde god, kako god i kad god živeli.

###On je poslanik Socijaldemokratske partije. Osim lepog izgleda, izleta u medije gde se dokazao kao dobar voditelj poznatog kviza, završetka ozbiljnog fakulteta, karijere univerzitetskog profesora i skupštinskog poslanika, on ima i veoma “zanimljive” ideje. Toliko neobične da se graniče sa… lakojeocenitikako. Kako inače definisati njegov predlog o uvođenju nacionalne penzije za mlade talente? To što razume i podržava proverena dostignuća  mladih matematičara i ostalih uspešnih učesnika međunarodnih školskih naučnih takmičenja, za svaku je pohvalu. To što u njima vidi kamen temeljac obrazovnog i intelektualnog bastiona naše zemlje, razumljivo je. To da je mladim ljudima potrebno pružiti podršku i dati nadu, humano je. Ali smatrati da je obećanje i davanje nacionalnih penzija nekom ko ima (u nekom kontekstu uspešnih) 15 – 25 godina iza sebe, i život pun nebrojenih mogućnosti, puteva, opcija ispred sebe (da steknu još obimnije i kvalitetnije obrazovanje ali i radno iskustvo na mestima gde bi njihov rad bio cenjen i priznat), u zemlji koja nikom osim političkih poslušnika i na vreme (u dobro vreme) udenutim u sistem ne pruža nikakvu nadu za pristojan život (a i on je diskutabilan), i pri tom bez ijednog dana radnog staža, neoboriv predlog – Besmisleno je. I pre svega Glupo. Ako je država nešto dužna svojim građanima, to je obezbeđenje kvalitetnog obrazovanja, dobrih poslovnih mogućnosti, pristojnih plata, normalnog radnog vremena, sigurnog porodičnog okruženja, stabilnog životnog standarda, ohrabrujuće budućnosti, mirne starosti svima (ne samo odabranima). Nije obavezna na nacionalnu penziju koja živi tamo u nekoj budućnosti, nedohvatljiva poput onog goluba na grani, dok se do “vrabaca” sada jedva dobavlja i genije, i prosečno pametan, i netalentovan a ipak vredan. Niti da govori o penziji  države za koju ne postoji garancija da će uopšte postojati za par decenija kako sve naopako ide, dok ovi mladi “penzioneri” ne dođu na red da svoju troše. Ne u vreme kada je neizvesno da će i ovi sadašnji dobiti svoju davno stečenu. Ali zašto pa da ne…kad je mogu dobiti uvaženi tezgaroši svih fela, osvajači sportskih medalja i nesportskih raznoobraznih titula, valjda mogu i ovi mladunci. Makar na papiru. Kao obećanje. Kao kredit za već uloženi ali i budući trud njihovih umova ili mišića ako se ne “snađu”. Baueru Ivane, hoćeš li i ti jednu za idejnu inovativnost? Ili barem na ime svih onih odgovora koje si na kvizu i sam znao.

### Da li ste kojim slučajem žena? Ako jeste, da li ste možda majka? Ako jeste, da li ste možda friška mama? Ako jeste, da li ste osim svoje utrobe u kojoj je ona porasla, svojoj bebi nesebično dali i svoje mlečne žlezde iz koje će izvući ne samo svoju hranu, nego i vama njihovu svežinu i lepotu? Ako jeste, vi ste super roditelj, žena, biće koje ne brine prvenstveno o svom izgledu, već o psihičkim i telesnim potrebama svog deteta. Ako niste, onda ili te hrane jednostavno nema dovoljno pa će bebac biti gladan, te se morate poštapati drugim pomagalima, ili ste mala gadura koja ima dovoljno mleka ali ne da na sebe kad već može drugačije i lakše. Ako niste gad, nego ona super varijanta, sigurno ste bile u situaciji da se sa svojom gladnom bebom slučajno nađete van uobičajenog mesta za dojenje. Bebe nisu programirane da čekaju. Kod njih je kao kod muškaraca, sad ili odmah, pa ti sad odluči hoćeš li je pustiti da plače, urla, pravi scene ili ćeš utoliti njenu glad (dobro, preterala sam ovo za muškarce, tj. bebe, tj. nebitno, tj. svako ima različita iskustva). Tako se jedna strana mama našla u restoranu, i naravno materinski nežno odlučila da nahrani i svoje dete. Ogolila dojku, kad naišao neimenovani muškarac i zatražio da se pokrije. Očigledno, nije mogao podneti taj bludni čin (potekle mu bale jer je bio žedan? bradavica ga je pogledala u oči i izazvala mu ponos? mizoginist? etičar? čistunac?) Super mama je bez reči na to prebacila ešarpu preko svoje glave, i nastavila svoj posao. I ostavila veoma prijatan utisak na one koje su s odobravanjem (osim gadova koji su s gnušanjem posmatral/e/i to rastezanje ženstvenosti) propratile njenu odluku da svojoj bebi ugodi. Kad tako po nekima nemaš srama da se sakriješ poput životinje i okajaš u mraku svoje “prljave” nužnosti. Kad tako imaš hrabrosti da se na šaljiv način okreneš protiv tuposti u ljudima koje je neka sisa othranila, ali ne i zadojila razumom da izvitoperenost ne razume prirodni tok stvari. A da mu je super mama dala svoju na tanjiru, da se i on posluži? O užasi mogućih scenarija!

###Osim što se pre par meseci naš preCednik pozitivno izjasnio o svojim građanima nazvavši ih javno strašnim glupanima jer ne žele da daju svoj aerodrom sa uspešnim niskobudžetnim letovima pod kontrolu skoro propalog državnog avio prevoznika (što se  logično i desilo jer sila Boga ne moli), dokonim budalama sve one koji protestuju zbog cena goriva, i još obećao da će objaviti rat mafiji na ulicama (onu skrivenu po kućama, firmama, policiji, državnim jaslama, kanalizaciji nije spomenuo), povećati penzije kao nikad u istoriji, i da nema razloga za brigu kad se lepo premda ne idealno može živeti od 200 eura mesečno (posebno ovi u unutrašnjosti koji ćute i trpe to umeju, što znači da se sve može kad se hoće), dobili smo i obećanje da će u nekoj doglednoj budućnosti, na osnovu ozbiljnih ćaskanja u pauzama za ručak sa arapskim šeicima, Kinezima biti doturen predlog da se Srbija kao kineski poslovni partner podmetne sa svojom jeftinom radnom snagom za projekat proizvodnje letećih automobila. Pre svega toga ćemo im izvesti naše svinjske papke koji će kao sirovinu ili pojesti ili pretopiti u alat za jednokratnu upotrebu. U međuvremenu smo im poklonili Borski rudnik ali sačuvali 5000 radnih mesta koja će raditi za pola šake pirinča dnevno. No, da se vratimo na letelice na točkovima. Smatram da je to idealna šansa da prvi u Evropi, jer to radimo preko veze,  provozamo te prototipove, a onda i tipove. Tako ćemo smanjiti pritisak regularnih vozila na asfalt. Malo je nejasno kako bi se rešilo pitanje naplatnih rampi u vazduhu. I da li ta auta primaju komande samo na kineskom jeziku? I ko će nam izdavati dozvole za njihovu vožnju, Kinezi ili AMSS? A registracija i tehnički pregled? Da li je potrebno tražiti dozvolu preleta od aerodroma ili idu ispod uobičajene visine za vazduplohove? Hoće li Srbi moći da kupe te letelice na kredit, na rate? Toliko mnogo pitanja, ali je preCednik sigurno i o tome prozborio koju sa šeikom. Ali dok to ne dođe ili baš nekako u to vreme…

### Mi rešavamo problem metroa. Ideja nam je o tome na um pala pre tačno 60 godina. U međuvremenu su donošeni idejni projekti, iskopala se prva rupa, pa neke stepenice u tamno grotlo, pa postavljene šine, pa su tu neki nazadnjaci obećavali a ništa nisu radili, da bi naprednjaci konačno rekli – Dosta! Sa gradnjom krećemo tačno u ponoć na prelasku 2019-te u 20-tu. Jeste da je bivši gradonačelnik a sadašnji ministar Finansija Siniša mali tvrdio da se metroi nikada, ali baš nikada ne prave u gusto naseljenim delovima, ali šta je tu je, kad je već sve započeto, odradiće se. To što je u Londonu prvi metro napravljen pre 130 godina, verovatno bar 30 km dalje od samog grada, Moskovski i Pariski zaobilaze svoje gradove naokolo preče pa nekako sve kroz centar, Njujorški ide ko zna kojim prečicama, i to su sve izuzeci. Mi ćemo svoju specifičnost iskazati prokopom tunela ispod Save, tako da će naš metro ići pod vodom. Valjda će ispod svakog sedišta imati i po jedno ronilačko odelo za slučajeve otkazivanja mašine. Bez boca kiseonika naravno jer svako ko hoće iz starog u Novi Beograd metroom, moraće da ima položeni kurs držanja daha u trajanju od cirka 10 minuta. Ukoliko sve teče po planu, metro bi trebao biti konačno završen 32-og decembra 2xxx-te godine (slatka tajna!).

###Avgusta meseca je objavljena vest da je bivši predsednik države Nikolić Tomislav (čovek neznane diplome neznanih nauka neznanog datuma) rešio da ni za živu glavu ne napusti rezidenciju koju je okupirao dolaskom na svoju funkciju pre više godina. Funkciju nekako otpustio ali kuću ne da. Nakon svega, 80% predsedničke plate dok ne crkne, novi posao u vidu rukovodioca Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom (inače, odlično “komunicira” na kineskom i ruskom sa bajčetinskim naglaskom), 30-oro nestučnih članova tog izmišljenog i beskorisnog projekta sa ovejanim kriminalcima u redovima, sekretar, vozač, obezbeđenje, kućne pomoćnice, baštovani, lični lekari, diplomatski pasoši, i pride 800 kvadrata prostora da se baškare gospođa, sinovi, unuci, tašta i dragi stranački prijatelji, možda poneki zalutali Kinez i Putinova slika lično. On ne da, a oni ga pustili…da mu se nađe, u ime starih dobrih vremena i doprinosa stabilnosti mira u regionu. Čiča Tomina koliba je to.

###Šta radi prosečna penzionerka u Srbiji? 1) Čuva malene unuke, riba, pere, kuva ručak, pijačari, pije kafu sa drugim penzionerkama, gleda rijaliti; 2) Unuci su odrasli, sve navedeno, čita romane, prati vesti i omiljene serije, gleda rijaliti; 3) Sve od navedenog moguće, član je penzionerskog udruženja, putuje, gleda rijaliti; 4) Verovatno nešto od navedenog, možda gleda rijaliti, i kao i sve prethodne ima neku akutnu ili hroničnu bolest; 5) Ko zna šta sve od navedenog ili nešto potpuno nepoznato, ali ubija i kriminalce po ulicama. Ta peta, početkom septembra meseca, je pri punoj svesti i usplahirenoj pameti rešila da ovaj svet oslobodi od jedne propalice koja je ojadila silne ljude. I njenu porodicu. To što je malo nezgodno rešila lični problem olakšavši time i drugima, ostavilo je malo goru sliku o svemu načinjenom. Kad se više nije moglo drugačije, posegnulo se za pištoljem i kok u čelo. Jednog sunčanog dana, kada se niko nije nadao. Najmanje njegova najbliža porodica koja nije mogla da veruje da njihov otac i muž ima neprijatelje, najviše svi ostali koji više nisu znali kako da njegovom užasnom ponašanju stanu na kraj, kad već zakon nije hteo, a koji nije samo finansijski nego i telesno ugrozio mnogo ljudi na svom putu gradnje imperije. Jedan investitor manje. I mnogo upitnika u glavama istovrsnog šljama koje će sada povećati lično obezbeđenje i nastaviti po starom. Onako kako im zakon i dalje ništa ne može. Tj. Neće. Nadajmo se da će savesnih penzionerki, koje baš i nemaju šta više da izgube, i lenjih penzionera koji takođe gledaju rijalitije a nešto slabo imaju petlju da se petljaju sa oružjem, biti sve više. I da će bar oni uspeti da komadno fizički uklone sve one koji nasrću na običnog malog čoveka, kad već to ne rade oni što moraju. Upamtite – ne zamerajte se penzionerima! I uvek im ustajte u busu!

###Jednog bliskog dana mi ćemo biti nova Finska. Da, južnjačka temperamentna “Finska” obučena u odoru srpske bogate narodne tradicije koja osim finih jela, fine prirode, finog temperamenta, fine klime, finih ženskih ima i fine zamisli. Pametni ljudi uče od finijih, i mi ćemo za početak kao Finci opisno ocenjivati drugi jezik. Prvim jezikom baratamo ko matori, sa malim greškama u padežima i raznolikim akcentovanjem po regionima, ali je to to. Za drugi to više nećemo raditi brojevima, nego rečima. To će verovatno biti engleski koji ni nakon 12 godina školovanja ne znamo baš najbolje ali ako bi koristili opisni opis stepena usavršenosti, reklo bi se – snalažljivo, dopadljivo, upotrebljivo. Može biti i sve moderniji italijanski koji je lak kao pero. Ili francuski koji je dosadan sa onim zavrtanjem. Ili nemački koji je u poslednje vreme jako popularan i jako koristan. Ili kineski koji će se tek uvoditi jer ćemo morati da vozimo one njihove leteće aute i kopamo rudu na kineskom. Nebitno koji, ali profesori će opisati rečima ono čemu smo mi tuđim jezikom dali smisao. Kad završimo sa tim delom, kao Finci ćemo svoju decu slati biciklima u školu (napravićemo biciklističke staze rušeći postojeće objekte uz ulicu), svi udžbenici i pribor će biti besplatni (najpre u prestonici, a posle deceniju-dve i u unutrašnjosti), domaći će uzeti 15-30 minuta dnevno (imaće više vremena da pričaju sa roditeljima koji dolaze kasno uveče posle napornih 12 sati posla i ne mogu više fizički da stignu da im pomažu, natežu se s s njima, a i više vremena za ličnu socijalizaciju u virtualu), umesto ocena dobijaće se bodovi (kad nakupe mnogo bodova, mogli bi na primer da konkurišu za doktorat), deca će moći ako im ćufne da dođu u pidžami u školu i da jedu šta hoće (biraj povrće i voće kolko te volja, ali džanka nema), naučiće u školi da kuvaju, pletu, šiju, plaćaju račune (a ne da im kao nama do 30-te to rade majka i otac), neće smeti da pljuju i mlate nastavnike (ali respekt je uzajaman) pa će biti tuče među intelektualcima ko će u prosvetu. Naši mali Finci će postizati super rezultate na pisa testu na kome godinama zadnjače. Naša deca će sa osmehom ići u školu. Neće se bojati dilera droge, jačih i starijih učenika, vrlodobrog uspeha, nauke. Postaće neki novi ljudi. Jednog dana, kad nam sve postane fino.

###Nema više seksi odeće i veštačkih noktiju! Nema kratkih suknji i farmerki! Ovo je parlament! Ako je neko pomislio da su ove zabrane uvedene kod nas, debelo je pogrešio. U stvari, ne bi mogao da pogreši, osim ako veruje u donošenje i primenu zakona preko noći. Kakvi god oni bili. Reč je o Tanzaniji. Tanzanijci očigledno ne uvažavaju žensku slobodu i pravo da izraze svoj personaliti na svoj način. Zabranjuju nešto što gomila naših parlamentarki zdušno primenjuje. Osobito u poslednje vreme, gde je teško razlikovati da li su uvažene gospođe ministarske, delegati, sekretarke, poslanice, krenule u noćni klub, na privatni parti, kafanu, koncert, premijeru. Definitivno ne liče da su  krenule na posao jer takvi paket aranžmani sigurno ne podrazumevaju primetne slojeve pudera, jake karmine, “zadimljene” kapke, neprilične štikle, jarke boje, dopičnjake i izložene (ak)sisoare, silikonske dopune što izlaze i na uši. Ukoliko i imaju stiliste, a imaju ih, očigledno su preuzeti iz estradnog “establišmenta”. Kako diplome i funkcije podrazumevaju i malo samosvesti i respekta prema poziciji i instituciji kojoj se pripada, postavlja se pitanje, da li se smatra da se osim njih (diplome i funkcije), može nekako kupiti i ukus? Jok. Ne može. Ali može ogledalo. I savet prijatelja u vidu interneta, pa da se malo zađe po evropskim parlamentima i pogleda na šta liče koleginice. I da se malo smanji pritisak olovaka za oči i usne, karmina, senke, brašna po licu. Da se prouči dress code (ili što bi se reklo – pravilo oblačenja) u odgovarajućim prilikama. Da se nauči izbor i balans boja. Da se neke stvari produže, a neke skrate. Da se ne imitiraju blazirane karikature sa splavova, ekrana, uličnih štrafti koje su se razmnožile poput ogavnih vaški. Da se barem izgleda pristojno i lepo, ako je već sve ostalo glupo i nepopravljivo. Ali ne radi to po tom principu. Bliži smo nekadašnjoj Tanzaniji no što mislimo. Naravno, govorim o bruto nacionalnom dohotku.

I tako…napisah čini mi se svoj najduži ovogodošnji tekst. Uzelo je dosta vremena a da nije pokrilo ni milioniti delić burne svakodnevice poslednjih 90 dana. Uhvaćeni u mrežu (sopstvenih zabluda i grešaka), koprcamo se. I dalje nam govore da smo glupi. I mi im ne verujemo. I dalje nam govore da će sve biti bolje. I mi im verujemo. Još 3 meseca nade da se nije desila još jedna godina opštih i ličnih promašaja što nadglasiše pogotke. I još nešto volje da ovaj svet i svoj život zamaskiramo šminkom koja će prekriti sva bledila i modrice. Ruž boje zrele trešnje molim, da se utisne duboko…

Tuge boje duge

200+, ministri, 2.7 km, premijerka, kraljica Dita, ambasadori, duga, reci da – o šta, o šta?Odgovor svaki zna, to je naša Parada ponosa!

Pre dve sedmice, Beograd i Srbija su se ponosili. Ponosile su se dugine zastave, drugi po državnoj važnosti čovek tj. prva na čelu okupa premijer-ka BrAna što čast napadanih štiti, zapadnjački ali uznaprednjački ambasadori UsaFraNor-ške, ministri rada i držilok samouprave, presvetli kralj Milan po čijem su trokilometarskom asfaltu hodale stope nekoliko stotina porobljenih i nerazumljenih koji samo traže da im se kaže Da, a najviše kraljica zabave Dita fon Til, za koju je i dalje neizvesno da li pod narodnom srpskom nošnjom ima mačora ili macu (malo jojmu jača bila šminka nego kod predivne Heder Slatke Rene alias Dite fon Tiz, čije ime potkrađuje ali ne može ni karmin da joj nosi, a kojoj se na prvu vidi da je oblo uzbudljivo žensko a ne nešto neodredivo). Ponosili su se posmatrači, neposredni i posredni, opredeljeni i neopredeljeni, visoki i niski, levi i desni, mladi i stari, rodbina i prijatelji, organizatori i čuvari reda, novinari i reporteri, nerođena ali izvesna lična i usvojena deca istopolnih parova, Evropa i svet. Ponosili smo se svi mi što je sve ispalo nenasilno i nežno, i što smo dokazali da nijedan trend ne može da nam izmakne, makar nas gurali na ivicu necivilizacije. Po nosu ovog puta niko nije dobio jer je peta po redu šetnja ovakvog kalibra valjda dovoljna za uzimanje je za ozbiljnu i već utemeljenu tradiciju. Prosto, mi smo već navikli na ovaj divni šareniš osmeha, nepatvorene radosti i sreće grupe ljudi koja je teškom mukom uspela da se donekle izbori za svoja prava. Donekle, jer se oni za svaki slučaj još uvek brane kordonom policije, jer Balkan je ovo, i mrzimo da nam se brkaju i pojmovi i rodovi. Ipak, scenario šetnje i opuštenost učesnika sve je uočljivija. Umetnički izraz, odela, ples, sve je dobilo na dubini. Doskora tako nije bilo, ali su te nepravedne masnice po leđima već izbledele a ispljuvci zgađenih obrisani. Porasli smo. I dorasli zadatku. Sada već ličimo na demokratiju.

Parola ovogodišnjeg ponosa je bila – Reci DA (da za odgovornost države za zaštitu ljudskih prava  LGBT osoba, da sankcionisanju nasilja nad tim osobama, da usvajanju zakona o rodnom identitetu, da usvajanju zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, da objektivnom i nesenzacionalističkom izvestavanju o problemima ovih osoba, da reformi sistema obrazovanja sa uklanjanjem diskriminatorskih sadržaja iz udžbenika, da usvajanju zakona koji prepoznaje uznemiravanje i nasilje zbog seksualne orjentacija i rodnog identiteta žrtava). Što se mog stava tiče, evo, ako nešto znači, spojiću sva ova mala da u jedno veliko Da. Zalažete se za ok stvari, osim što nije vaše da se baš toliko mešate u sadržaj udžbenika, jer koliko znam tamo vas i nema, osim ako baš toliko želite da vas i tamo ima, pa zapinjete da uđete. Nije mi poznato, ali sam ja malo neobaveštena da je neko dobio po njonjari zato što voli isti pol da ljubi u svoja četri zida, osim ako je reč o pravu da to isto može da radi i na ulici (pre 100 godina, ni verenici, ni supružnici to nisu smeli na javnom mestu, ali su se oni svojim paradama ponosa malo brže izborili za svoja prava jer su bili samosvesni i odlučni da svoj status promene…kod vas to ide malo sporije, nema ljutnje). Poštovani pripadnici lgbt zajednice, smatram da slobodno možete birati da li ćete u nekog istopolnog ući ili će vam nečiji zaći (gospođice i gospođe bih pri tom molila da pošteno izbegnu sva pomagala koja liče na muški alat jer to onda znači da malo lažu sebe, a i svoju partnerku da im je samo ona dovoljna… mada i za sebe opredeljeni muškarci treba da pocrvene zbog laži da su napravljeni ne samo da meću nego i da im se metne, no koga je uopšte briga ko je kome šta ako ne nameću svoju želju silom). Ne bih vas ni mrko pogledala, a kamoli na nekog podigla ruku ili nogu. Da mi sinovi jednog dana dođu i kažu “mama, da te upoznam sa svojim dečkom, mi planiramo da živimo i rodimo jedno dete”, malo bi me zabolelo (šta ću, nisam 100 %-ni privrženik ničemu osim čokoladi), ali bih rekla “nek vas noge k vašoj sreći nose”, i radovala se koliko mogu sada četvorici sokolova (Crnogorci i ostali -ci, mogli biste mi zavideti, šćeri vas popišuljne samo pohodile!). Valjda ipak tako neće, radije bih da sveKriva ženskinjama budem, pa da snahe našte srca svako jutro ogovaram, no da brinem da li će mi muški nečije prezime poneti i ko će izkoznaotkuda neko moje unuče flašicom podojiti dok mu-joj bradama obojica šašolje po kosici. Njah, zar je i bitno? Možda bi dva oca ili dve majke bolje odgojili jedno dete od tate i mame. Možda se dvojica ili dve bolje razumeju od dvoje. Možda je telesna slast samo delić koji nadopunjuje ogromnu slagalicu sveukupnog razumevanja koje nedostaje u drugoj kombinaciji. Možda je jedan takav eksperiment potreban svakom u životu. Možda nam vaspitanje izaziva sumnju. Možda strah od drugačijeg  (religiozno neprihvatljivog) izaziva bes.  Možda gađenje zbog nezamislivog (biološki drugačije odredivog i ostvarljivog) guši razum. Možda nam nedostaje samo Zakon da otvorimo oči i vidimo realnost.  Možda, možda ali samo da se niko od navedenih ne šminka, krade mi svilene carape i podvezice i konkuriše za kraljicu Parade, To volela ne bih, čak ni da pobede za frtalj brkova.

Lično ne poznajem nijednu osobu sklonu svom polu. Upoznata sam samo sa egzistiranjem takve naklonosti u par slučajeva u svojoj bližoj i daljoj okolini. Prva je utekla iz svoje male sredine da bi mogla da živi svoj, drugačiji od većine, život. Ne verujem da bi od ikoga dobila batine, ali bi svakako na neki način u tom malom gradu nakon otkrića bila obeležena, predodređena da prkosi i trudi da se sa tim svakodnevno nosi. Beg je očigledno u mnogim slučajevima lek. Veliki grad lakše guta različitosti (kojih je očigledno mnogo više no što mislimo) i bolje vari izražene individualnosti (koje ne pristaju na kompromise). Drugi primer ima suprugu i dete. Naoko idilličan, porodični život (koji uvek bez izuzetka u sebi nosi mnoštvo neočekivanih iznenađenja). Njemu ne smeta da paralelno voli i služi muškarcima. Da li je njegova, neženstvenija od njega,  polovina toga svesna, verovatno je u celoj priči nevažno (premda itekako jeste). Valjda je tu svako dobio ono što je želeo. Neko muža, neko zvaničnu suprugu, oboje dete, i istinu koja se pred sobom ne krije a pred drugima pomalo labavo čuva. Volela bih da ih, nju izričito opredeljenu, i njega lažno ostvarenog, priupitam šta znači i kako je biti u koži osobe koja voli istost? Koliko je to različita ljubav od one koju deliš sa osobom suprotnog pola? Da li su oduvek patili, i da li su sada srećni? Da li osuđuju one koji ih osuđuju ili ne razumeju? Da li misle da su parade dobar način osvajanja ličnih sloboda i prava? Da li uzdrhte od muke kada vide heteroseksualni par koji se slobodno grli i ljubi na ulici, dok oni to otvoreno ne mogu? Da li se i kako (a moj utisak je takav) i zašto (a odgovor slutim) ženama lakše opraštaju takvi izbori no muškarcima? Da li bi zbog svog opredeljenja otišli negde još dalje gde ne postoji ni vizuelni linč, i konačno prodisali svoju slobodu? Da li je formalno donošenje traženih zakona i neformalna garancija da se sutra neće naći neko ko će ih osakatiti, verbalno povrediti, poniziti? Da li je onaj ko se krije iza paravana ispravnosti (uobičajenosti) a sklon neispravnosti (iskoraku) kukavica (jer mrzi da ga preziru pa beži u okrilje porodične sigurnosti), lukavi lisac (jer je prevario partnera i izdao za ono što nije), maher (jer ima dovoljno srca i pozadine za sve)? Da li rame uz rame sa degutantnim transvestitima, očekuju da će ikada biti ozbiljno shvaćeni i koliko je vremena uopšte potrebno da se promeni svest ljudi? Da li će ikada ostali uspeti da ih razumeju, čak i ako se deklarativno neke stvari reše? Da li je moguće živeti jedan svoj život a ne tražiti javno da uvek svako shvati, razume, opravda, štiti, nagradi tvoje drugačije (ipak ne tako česte) poglede na život i seksualnost? Zašto se ta ideja o normalnosti homoseksualizma sve upornije i napadnije (ne samo šaradama ponosa, nego i kroz medije, filmove, serije, sve češće kroz obrazovanje ali i ostale institucije) polako infuzira u svest onih koji žive ipak nekim običnim (da li je opako reći – normalnim) životom? Nikada ne bih prisustvovala, niti nečim podržala duginu paradu. Najpre zato što mi se takav čin vojevanja protiv uvreženih mišljenja ne čini smislenim. Zato što je nešto što je imalo oblik protesta uplašenih prešlo u oblik prkosa i osnažene hrabrosti. A ponajpre zato što bih radije volela da vidim paradu ponosnih očeva sa decom, ili paradu ponosnih bračnih parova koji su dogurali 50-tu godišnjicu, ili paradu ponosnih 90-to godišnjaka koji su izgurali toliki život, ili paradu Daunove dece, ili ponosnu paradu paraplegičara koji se svakodnevno krvavo bore za osećaj korisnosti, ili njihove ponosne majke koje su im posvetile život, ili paradu ponosnih profesora koji su na put izvele generacije dece, ili paradu iskusnih lekara koji su spasli otpisane žive mrtvace, ili paradu izlečenih od smrtonosnih bolesti… podržala bih parade svih onih koji slave svoj život koji za razliku od ljudi duginih boja nije potrebno štititi kordonima naoružanih, jer tamo neki većinski ljudi nisu sigurni da vole ono što vide  a kojima se nameće da je nekoga nužno razumeti u različitosti (što jeste na mestu ALI bez ubeđivanja prisilnim putem što parada u ovom slučaju jeste, koliko god iznutra nenasilna i lepršava bila). No svako paradira svojim ponosima, i svako uživa u onim ponosima kojima bi i sam paradirao. Ono što i dalje ne znamo jeste da li je BrAna obećala svojim pratiocima na paradi donošenje svih traženih zakona. Ona to može. Ima podršku zemalja u kojima se istopolni već odavno venčavaju. Ima armiju sapatnika iza sebe. Ima svoj upečatljiv identitet. I jako zgodnu devojku koju bi rado maznuo neki strejt frajer ili neka vruca cica. Da je moja,  dobro bih pripazila da se ne predomisli i ne pronađe nekog sa originalom u pantalonama ili neku sa lepšim sakoima. Da li ćemo zahvaljujući funkciji drugog čoveka, tj. žene dobiti i prvo usvojeno ili rođeno dete od strane istopolnog para, pokazaće mandat. A mi ostali, ako hoćemo da (iz zaostalosti) izađemo, moramo da dopustimo da nam (svet) uđe.

Od istine nije daleko, koliko god potcenjivački ili zlurado zvučalo, da je samo pitanje vremena kada će i neke druge stvari doći do svojih parada. Nečasnih, dehumanizovanih, besmislenih, bolesnih. Ovaj uzdrhtali od žudnji svet želi nova iskušenja, nove izazove, nove pravce, nove obesti, nove predstave.  Jer je sve postalo tako dosadno… Opravdaćemo telesnu ljubav ka  detetu, konzumiranje heroina, beskorisnost pojedinih rasa, ubijanje siromašnih… paradiraćemo ponosno jer smo uspostavili čistije društvo, u kome nema više laži, slabih, pandi, nafte, ozona, albino čudovišta. Prkosićemo granicama i ograničenim jer smo ponosni što Jesmo i što možemo sve da bi prestalo što Nismo.

Osvešćeni svete daj nam duge danas. Da bi preživeli sutra. I sve ono otužno i teško juče. Reci Da. I bićemo svi “srećni” do kraja ovog našeg ispraznog života. Ne, to nije bila parada srama kako je neki nazivaju, jer ne mogu da podnesu istinu postojanja stvari koje preziru. Ne, to nije bila ni parada ponosa, iako su neki ponosito šetali stvari koje smatraju ravnopravnim onim koje poseduju oni što preziru. To je bila parada koja je trebala i treba da izazove stid u svima koji ne razumeju da je u redu sve ono što dotle nije prihvaćeno. Stidite li se vi prezrivi? Ponosite li se vi prezreni? Ima nade za svakog od nas…samo nikad ne Reci Ne. Ono Možda samo ponekad, dok se ne navikneš na sve.

Homo Homini Human

 

I šta kažete, Ministarstvo Prosvete je rešilo da uvede red u nered? Odrapiće prestupnike kaznama da će im brideti uši i pocrveneti im savest? Pa mislim stvarno… da li teroru, makar i  edukativnom iko može stati na put?! A sve to može mnogo nežnije, da ne boli, da ne iziskuje napor, i nameće uvijenu u oblandu pokornost.

Ona dolazi skockana u školu. Ima uredno nalakirane kandžice, iscrtane pijavice, najnovije topiće od laganih materijala, uske lonice sa rupama kao da je nedajbože iscepala neka džukela usput ali nije to je sad moderno, vruće i kratke šorciće kad podgreje dnevna i noćna zvezda, suknjicu od tri šake ispod pupka, namalano lice što je uzelo 30 minuta jutarnje toalete bez nepotrebnog pranja zuba, i 12 je do 18 godina starosti. Potpuno je eksterijerno spremna za čas, ali i da nakon predavanja produži na splav ili noćni klub. Karakondžule iz Ministarstva, ljubomorne na mladost i lepotu, smatraju da tako nepristojno odevene devojke ugrožavaju neatraktivni ženski profesorski personal a kod muškog, odraslog i vršnjačkog izazivaju pojačano lučenje žlezdi. E pa tako više neće moći.

On/Ona bacaju papire po učionici. Ponekad povraćaju prekomerno popijeno čokoladno mleko. Ili preobilni sendvič sa triheneloznom pljeskavicom iz školskog kioska. Iskašljavaju šlajm po podu, a u nedostatku rukava i slince. Blatnjave patike koje majka nije htela da im opere jer je baksuz, ostavljaju tragove a da su učinili zločin, oni iz kriminalističke bi ih zbog izdajničkih šara na gumama uhvatili za minut. Čistunci iz Ministarstva, kojima služavke čiste njihov sopstveni lom, smatraju da takvi aljkavi učenici mogu da rašire zarazne bolesti i poremete estetiku savršeno uređenih školskih prostorija. E pa tako više neće moći.

On/Ona je polomila tupu olovku svom drugu iz klupe. Iscepala njegovu ružnu svesku. Ušvrljala korice njegove kupusare. Njegovim šestarom pogodila broj devet ispisan na tabli u centar, što ga je od siline udara prepolovilo. Iscedila mu sve tempere u ranac. Policajci iz Ministarstva, koji ne pipaju tuđe stvari a svoj alat ne koriste bez preke potrebe, misle da je uništavanje drugarskog školskog pribora razlog slabijeg uspeha oštećenog. E pa tako više neće moći.

On/Ona imaju loš dan. Izgubio im tim na internet igrici. Devojka/Dečko žvalavi drugog. Matorci zakinuli kintu. Gađaju se noževima a njega promašuju. Složan porodični tim sa njim u opozitnoj jednini. Ne podnosi mutavog iz ćoška. Ona u prvoj klupi je neopisivo ružna. Nije popio pivo za doručak. Mrzi budućnost koja mu se plezi. Dosadno mu je do večnosti.  Kobci iz Ministarstva, koji su mirni do penzije, smatraju da su povišen ton, bacanje stolica, davljenje, pesničenje, šikaniranje, pljuskanje, izazovi kojima samo slabi popuštaju. E pa tako više neće moći.

On/Ona ne tolerišu. Peder ga nije pustio na čas na koji je kasnio samo 25 minuta. Debela krava ne shvata da su integrali nepotrebna stvar. Penzosi se i dalje dovlače na posao a ne znaju ni svoja imena. Ocenjuje se samo stoka za rasplod. Čas mora da traje koliko poluvreme u rukometu. Smorovi mu projektuju nebulozni život zaboravljajući da je ulica mesto za sticanje doktorata. Onaj ga mrzi. Ona ga ponižava. Oni su šaka jada. Gorile iz Ministarstva, koje čuvaju naoružane ćelave glavonje, veruju da se znanje od sile brani metodom. E pa tako više neće moći.

On/Ona konzumira. Pićence za opuštanje. Cigareta za pućkanje. Droga za letenje. Trezan ne shvata lepotu valjanja čovekolike svinje u promilima. Nepušač da bi mu dim prodrmao plućna krila i sinuse. Čist da nikad neće produbiti misli i emocije. Jeftino je. Dostupno. Kul i hot. Diferencira od bezlične ljudske kaše. Od nedodirnutih slatkim porocima.  Od slobode odlučivanja, uživanja, prepuštanja, pripadanja, izdizanja. Narkotičari iz Ministarstva, koji konzumiraju u tragovima, ubeđeni su da opijati traže iskustvo i zrelost. E pa tako više neće moći.

On/Ona završavaju školu. Ne bilo kako. Nikako nikako. Okolo brojevi koji guraju ljude u fijoke. Odredjuju im boju života. Možda biraju i muža ili ženu. Kvadraturu stana ili kalorije na tanjiru. Dužinu puteva koje će preći. Kovčeg od oraha ili kartona. Ionako se razred ne ponavlja, ali degradacija udara šamar. Postoji noć. Ili odrtaveli profesor koga je lako odvratiti od knjige pune cifara što plešu. Dovoljan je trenutak nepažnje. Olovka da se dopiše što fali. I pobedi nepravda koja zaboravlja da je pravda dostupna svima. Cepdilake iz Ministarstva, čije je nekadašnje brojčane neuspehe sadašnjost bogato nagradilia, tvrde da su sve ocene za djaka. E pa tako više neće moći.

On/Ona ne podrazumevaju. Jednakost ne postoji. Mišić, obrva, pramen kose, patika, telefon, sve je razlika. Bolje zaslužuje dokaz. Pokazati zube. I đon. Ako ima otpora i jačinu šake. Slabost ima obavezu da poklekne. Da se izvini. Da prede. Da moli. Da kaže hvala i da se pokupi s poda. Da tigar rastrgne antilopu ili joj pokloni bedan život. Osmatrači iz Ministarstva, koje ne proganja niko sa vladajućeg vrha prehrambene piramide, stručno procenjuje da je ravnopravnost ustavom zagarantovano pravo. E pa tako više neće moći.

Za 3 dana naša zemlja okreće novi list stare pravne knjige. Od 15-og septembra ove godine, nepristojno obučeni, aljkavi, naprasiti, agresivni, nevaspitani, pijani, opušeni i naduvani, nepošteni, i dokazane siledžije učenici i školarci, potpadaju pod nove kaznene mere koje će biti određene i sprovedene po pravilniku koje je donelo Ministarstvo Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Profesor više neće moći da kao do sad ikog za prestup tuče, lepi o zidove, verbalno ponižava, izlaže kukuruzu, koristi šibu, nunčaku, boksere. Sada će to sve lepim, na kulturan i civilizovan način. Novi pravilnik o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada ima vaspitnu a ne kaznenu ulogu, ima za cilj umanjenje ili otklanjanje načinjene štete, razvoj empatije i poštovanja prema okolini od strane prestupnika. Preduzete mere će biti stroge ali pravedne, sa psihološkog stanovišta nenasilne ali edukativne, sa ekonomskog stanovišta isplative i dugoročne, sa filozofskog čovečne i efikasne.

Tako će prema novim merama oni provokativno obučeni, prljavi i nemarni prema tuđim stvarima morati da očiste učionicu, prebrišu prašinu u biblioteci i trpezarijskim stolovima a oni pametniji mogu da urade i neke administrativne poslove (na primer da vode zapisnike sa nastavničkih veća, upisuju ocene za nastavnika tokom časa ili obračunaju plate zaposlenih).

Izazivači nemira, neprilagođeni nastavnom osoblju, opijatori i dopisivači željenih ocena bi mogli po predlogu da uporedo sa izricanjem vaspitne mere pomognu domaru (na primer, da zaključa sva vrata ili mu pridržavaju alat dok popravlja polomljene stolice), da počiste sneg (i još prave vesele sneškove oko škole), skupljaju lišće (i usput prave herbarijume za biologiju), farbaju ogradu školskog dvorišta (što da ne i automobile školskog osoblja prskalicama), ili pomažu u organizovanju određenih tribina (na primer vezanih za ušne infekcije mladih, prepoznavanje raznih vrsta droga s obzirom na ekspertski nivo, inkluziji nezainteresovanih roditelja u školske aktivnosti).

Oni što vole da tuku školske drugove, moraće nafajtanom da pomognu da ustane, uz prethodno pitanje da li to želi (ili da ga namlati još jednom zbog nepristojnosti ako pruženu ruku odbije), a ako mu ovaj to dozvoli (da mu pomogne, ne da ga opet tuče), da mu odnese ranac od škole do kuće (jer ga sigurno bole leđa od batina) i da zajedno rade domaći (što bi nastavnik sigurno zdušno podržao i oboje pozitivno nagradio).

Budući društveno-koristan rad će trajati od 15 do 45 minuta dnevno, par puta nedeljno, sve to zgurano u 2- 4 sedmice, a u akciju se uključuju i roditelji učenika (ukoliko pre toga ne obezglave razrednog, psihologa, direktora, načelnika školskog okruga koji ne može i ne sme da naređuje njihovom detetu da bude nečiji rob, a posebno ne sužanj glupave škole od koje niko koristi nije video).  U tom slučaju Pravilnik diže glas i roditelj dospeva u nezgodnu situaciju opomene, pa i poziva na sud koji uvek oslobađa one što zgrešaju prvi put i obećaju da neće više (a desi se i da država platiti odštetu za naneti bol i učinjenu sramotu). To bi za posledicu moglo imati i popravku poljuljane ocene iz vladanja učenika kome su podmetnuli strašne, nepravedne optužbe. A to znači da bi se sada sve predviđene kazne mogle prebaciti na profesorski kadar koji je slučajeve izmislio. Obavezno uz odbijanje narednih 24 mesečnih ličnih dohodaka koji će se pretočiti u džep ocrnjenog učenika.

Takav staložen, ljudski, pedagoški pristup svakako će odvratiti i najgoreg prestupnika od ideje da se nađe u situaciji da mora da, zbog banalnih grešaka, sebe ponižava nametnutim radnim zadacima koje ni njemu, ni roditeljima niko nije predočio kad se u školu upisivao (a obećano je znanje, kvalitetan nastavni kadar, mirisni novi udžbenici, puno petica, užina i igara). Divlji će postati pitomi, bahati mirni, provokativni smerni, bezobrazni kulturni, napeti opušteni. Roditelji neće više morati da uče potomke šta je dobro i zlo, niti da je pomoć ili doprinos okruženju prirodna stvar, niti da je poštovanje drugih uslov pristojnih međuljudskih odnosa, a rad napor koji održava ljudski duh i telo a ne kazna. Sistem će to rešiti Pravilnikom. I profesori više neće morati da pomoću psihoterapeuta i bromazepama brišu iz memorije dobačene ružne reči, pljuvačke i udarce, oštećeni drugarice i drugovi će imati povremene nosače svojih tereta na leđima, niko neće biti seksualno insinuiran, mentalno provociran, fizički prepadan. Ako i bude, tu je sneg, lišće, ograda. Pa ko sme, neka samo proba da rizikuje!

Restorativna disciplina će novim pravilnikom neiživljenu ili tek nestašnu mladež naučiti da voli i poštuje bližnjeg svog. Roditelje će opomenuti da za svoju mladunčad treba da izginu, pa i završe pred sudom ako treba. Nastavnike će obrazovati da je korbač ipak izašao iz pakla i da im ne pada ni na pamet ideja o njegovoj upotrebi jer lepa reč i najgoreg u dobro pretvara. Društvo će biti spremno na sprovođenje restorativne pravde koja će opomenama, blagim pristupom, razumevanjem i blagoslovom kriminalni krem pretvoriti u slatku pobedu.

A da sam ja tamo neki kadar, to bi malo ovako išlo:

Za neprimereno odevanje bi dobilo kaznu da nosi prteni džak od glave do pete celu školsku godinu a roditelji plate 100 iljadarki jer tolerišu prostačku (ne neprimerenu) odevnu varijantu za školu. (I da potpiše unosan ugovor za estradu nakon punoletstva).
Za prljanje učionice radna akcija i počinioca, i najuže porodice u trajanju od mesec dana svaki dan posle časova. (I da se kasnije zaposli u oblasti kulinarstva ili održavanja čistoće u bolnicama).
Za uništavanje školskog pribora druga, drugu bi nadoknadio pribor, i kupio mu knjige i garderobu za narednu školsku godinu. (Kad ojača odvojiti fabriku pod stečajem i prepisati mu vlasništvo).
Za nasilje u školi, izbacivanje iz obične i teranje u specijalnu školu u trajanju od godinu dana a sve pod 24-nim nadzorom bez prava odlaska kući dok ne istekne period. ( Specijalizovati ga za posao bodigarda).
Za vređanje nastavnika javno izvinjenje pred celim nastavničkim kolektivom, i svim učenicima svih odeljenja svih razreda, na tv-u, a specijalno i na instagramu i tviteru. Kazna roditeljima od 200.000 dinara. (Obećati mu posao u Vladi ili Skupštini).
Za pušenje u zatvorenom, radnom ili odmornom prostoru, da pojede 3 pakle cigareta pred direktorom i razrednim starešinom uz prisustvo dežurnog lekara. Kazna od 50.000 dinara. Za ponovljeni prekršaj sve isto, kazna 75.000. (Uposliti ga u duvanskoj industriji u marketingu).
Za alkohol ga naterati da popije za 30 minuta 1 litar votke uz prisustvo dežurnog lekara, isprati mu stomak. Kazna 150.000 dinara. Ponovljeni prekršaj uvećava količinu kaznenog alkohola i sumu za novih 50.000. (Obezbediti mu kad završi školu posao degustatora pića po sajmovima ili bartendera u elitnim hotelima ili bircuzima).
Za konzumaciju droge, oterati u Lazu i zatvoriti na godinu dana bez izlaska na čist vazduh. Za preprodaju u zatvor u trajanju od 25 godina i to sa odraslima, i na tucanje kamena. (Posle može da postane instalater asfalta ili vlasnik firme za izradu spomenika).
Za dopisivanje ocena u dnevnik anulirati mu sve ocene iz prethodnih razreda i poslati na ponovno polaganje uz zabranu da završi išta više od osnovne škole i uposliti na đubrišnoj deponiji na 10 godina. ( Diplomatija ili ministarstvo po izboru).
Za svaki ponovljeni prekršaj roditelji trebaju da uplate dodatnih 100.000 na pređašnju sumu. U slučaju odbijanja saradnje, roditelju oduzeti prestupnika i pokloniti ga onom ko ga hoće, roditelja u zatvor na godinu dana sa radom u rudniku i dugom od stotinu iljadarki evara (sve na ime bezumnosti, greške prirode što je otac ili majka, pokvarenog karaktera i osionosti). Pređoh na evre jer strana valuta zvuči svetskije. I dodadoh ono u zagradama jer mladoj osobi treba ne samo znanje nego i obezbeđen posao koji mu leži i u kome će se savršeno snaći. U stvari, ono u zagradama ne važi ali deluje interesantno.

Ali mene nece da zaposle u Ministarstvu,  zbog frljanja ovolikim hiljadarkama i torturom koju prosečan čovek ne može da podnese, tako da će ovih 15-45 minuta “kažnjavanja” biti blagorodniji i prijatniji mladim, nestašnim prestupnicima koji nisu mislili ništa loše ali se omaklo. Oh, da ja nisam inkarnacija Himlera? Hitlera već imamo. I zakone. I pravilnike.  Nedostaje samo razum da se stvari nazovu pravim imenom i reše na prigodne načine. Na kazne su mnogi otporni. Na finansijski udar većma sluđeni premda mnogi ležerni. Ali nekako… treba da boli. Baš onako resko i jako. Toliko, da se spreči odrastanje tih nevoljnika u neke nove promašaje čije nas čelične šape sve više stežu. I ubijaju nam nadu da će nekada ipak sve biti dobro. Molbe i lepe reči ne leče bolesti. A humanost je validan lek za znadežne.

A ove matore što im ni godine nisu pomogle da postanu Ljudi? Ali su postali uvaženi profesori, advokati, lekari, sudije, političari, klovnovi? I smišljaju i priređuju nam idealne recepte za život i rešenja u koja sami ne veruju? Možda su ih niske i visoke čkole zlostavljale?! Ili pakleni roditelji. O! Nije valjda…

Ali lepo Biblija kaže: Ne sudi, da ti ne bi bilo sudjeno, jer kakvom merom meriš – meriće ti se. Evo ćutim! (iako nabrbljah za tuce). I ostavljam Pravilu da Nepravilno ispravi.

Samo dela ljubavi ostaju

 

“Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.”

 “Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami. 

“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva“. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude “…ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.” 

“Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života. Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe. Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa. Podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Posedovanje zrele, a ne infantilne svesti. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje. Sposobnost da se bude nezavisan. Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji.“ 

“Pokušavam da uzalud prodrem u misteriju smisla istorije. Sve u njoj izgleda zbrkano, nelogično, slučajno. Ali, ako čovek hoće da bude dovoljno iskren i pošten prema sebi, onda mu njegov život, pa i život njegove porodice, kada dospe u srednje godine, izgleda logičan, smislen i upravo takav kakav je bio. A to je najvažnije i to je poruka Jevanđelja“. 

“Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U  vezi odnosa posla i partnerskog suživota]Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.”

“Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.”

 “Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.”

“Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.”

“Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.”

“Oblici ljubavi (tri najčešće): ljubav prema roditeljima, ljubav prema deci, ljubav prema partneru. Naravno, postoji ljubav prema Bogu. Ljubav prema otadžbini, profesiji…Ljubav treba negovati. Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram, svaka od tih ljubavi je bitna.

Četiri komponente nikad nisu zadovoljene jer idealnog braka nema. Neka budu dve, i kod jednog i kod drugog… Ne znam koje… Svaka je značajna.Naravno, najteže je uskladiti emotivni život. Intelektualni, najlakše. Čim primetite da u braku jedna od ovih komponenti slabi, odmah negujte neke druge (sve četiri treba). Ne zapuštati fizičku ljubav, naročito u srednjim godinama”. 

“Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.” 

“Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu.” 

Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“ 

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.“ 

„Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, a onda mrzi.

“Kad čovek učini greh prema prijatelju svome, najpre ga obuzima strah, koji se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje.”

“Čovek mrzi onoga ko zna njegov greh. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.“

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

„Mi navlačimo zlo na sebe zlom u sebi. To je tako pouzdano kao što jedan magnet privlači drugi.

Mi bismo se užasnuli, kad bismo umeli da shvatimo i izračunamo koliko zla mi nanosimo ljudima zlim pomislima i zlim željama. Da, koliko zla svima živim bićima i koliko povreda vasioni! A obradovali bismo se, kad bismo umeli shvatiti i izračunati, koliko dobra mi činimo ljudima i svima živim bićima svojim blagim pomislima i plemenitim  željama. Radost naša pak bila bi savršena, kada bismo mogli shvatiti i izračunati, koliko tek dobra mi činimo svima i svakome u ovoj vasioni molitvom za sve i za svakoga.

Od zlih misli pa do zlih reči i zlih dela nije dalje nego od semena do korena biljke. Znači, tu i nema nikakva rastojanja, nego sve stoji jedno s drugim u organskoj vezi.“

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

„Oni koji žive pod jednim krovom s nama i koji su toliko užurbani oko naše telesne nege i  ugodnosti, često su najljući neprijatelji našeg spasenja.“

„Nije li samo društvo svojim jednostranim sistemom obrazovanja odgovorno za izgrađivanje ljudi koji postaju vešti ekonomisti, pravnici, lekari, političari, ali bez čvrstine karaktera i moralne pouzdanosti u međuljudskim odnosima.“

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

„Ko nema strpljenja sa nama kada grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne oprašta ni kada se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj koji se ne raduje našoj popravci.“

* * *

Kada mudrost, duhovnost, mir duše, misli i jezika, vera u dobrotu i viši smisao, posvećenost, erudicija, blagost, predani rad, iskustvo, ljubav prema čoveku, ali i Bogu dosegne svoj kraj, pri tom sa večitom nadom da postoji nešto i neki u kojima leže istovetne ili bar slične moći, onda preostaje “samo” – Čovek i njegovo Delo. Toliko veliki i moćan da zjapi velika praznina zbog njegovog nestanka, ali ispunjena ogromnim poštovanjem prema svemu što je uradio. Ne postoji na našim prostorima prevelik broj ljudi koji je zavredio toliko sati slušanja, čitanja, citiranja. Na sreću ima ih. Na radost nekih, sve to su mogli da čuju uživo, skoro do samog njegovog kraja. Duboka starost nije bila prepreka da se s voljom podeli toplina, istinitost, suština dubokih misli. Možda je zbog takve vrednosti broj takvih duhovno i intelektualno moćnih ljudi mali, da se poput znamenitih zrna u moru ništavila odvoje, očvrsnu u biser. Da budu primetni i zbog posebnosti čuvani od strane onih kojima su objašnjenja, otkrovenja, zaključci ili nenametljivi saveti bitni. Otud gospodinu Vladeti Jerotiću pripada posebno mesto. I niko mu ga nikad ne može oduzeti. Slava Čoveku. Poštovanje izuzetnom životu koji se imao rašta i stvoriti. Ostanak delima što su iz ljubavi nastala.  Srećan put!

I još puno toga…

http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/09/Vladeta-Jerotic-50-pitanja-50-odgovora.pdf