Mama

Bilo je.
Mnogo trenutaka.
Ispunjenih, srećnih, umirujućih, snažnih.
Mnogo trenutaka. Preteških, obeshrabrujućih, poražavajućih, mračnih.
Trenutaka kada poželiš da se sklupčaš ispod toplog krila zauvek, zaštićen i obgrljen. Kada se užasneš nestanka za koji ne znaš kada će biti, ali znaš da će u njemu nestati i deo tebe. Kada ti se savet učini suvišnim. Kada te namera okrzne kao kazna. Kada te reč učini vrednijim. I gorim no što misliš, i što jesi. Kada te opomene žulje. Kada te očekivanja guraju. Kada ne želiš ali moraš da čuješ. Kada vidiš iako žmuriš. Kada ćutiš a treba da govoriš. Kada govoriš a treba da zamukneš. Kad si usamljen a nisi sam. Kada si sam a nisi usamljen. Kada poželiš da se sakriješ. Kada žudiš da duga traje. Kada nije svejedno. Kada se sruši svet. Kada jesi. Kada nisi. 

Jeste.
Tišina koju više nijedan zvuk neophodnosti može da dosegne. Nemanje. Neizgovoreno. Prazno. Tamno. Nesvejedno. Sleđenost. Sluđenost. Slomljena oštrica. Propuštena mogućnost. Izvesnost. Oproštaj. Optužba. Doživotna kazna sizifovska. Neverica. Tama dubine kroz koju propada ljuštura. Duhovi prošlosti. Senke. Neumitnost. Kada misliš da sanjaš. Kada sanjaš ono od čega si bežao. Kada bežiš od onog što je realno. Kada vidiš uvenule reči čije seme nije htelo da proklija. Kada shvataš šta je moglo a nije. Kada uvidiš šta jeste a nije moglo. Obeznađenje. Da više nisi u sredini, ili bar dovoljno blizu. Hladnoća. Izmaknute stolice. Prilike progutane danima. I nedodirom.

Nikada više.
Ništa više.
Ne može da promeni… ni vreme, ni želja, ni potreba. Kada sve ode nekud, negde, sigurno ne nigde, jer nigde ne postoji. Kada ne umeš da kažeš nešto što bi sve učinilo lakšim. Kada baš ništa više ne može sve da ispravi. Kada je sve kasno, i potpuno prekasno jer znaš da si unekoliko kriv i nepopravljivo neuk za gomilu prohujalih trenutaka… od početka do kraja. Nikada te neću upoznati kako je trebalo. Nisi me upoznala koliko sam želela. Ostavila si mi pretežak posao sređivanja uspomena. I spoznaju da u sebi vidim neke tvoje deliće. Više te neće ništa boleti, iznutra i spolja, a ni ljudi.

Hvala ti.
Za sve. I za ono meko, blago, nežno, blisko. I za ono tvrdo, oporo, neželjeno, tesno.
Volim te Mama. I voleću te. Zauvek. I oprosti mi što je bilo potrebno da se Ovo desi, da bih to izgovorila. I opraštam ti što ni ti nisi umela to da mi kažeš. Mislim da smo obe to nekako znale ali… I tim pukim, preformalnim, običnim, ali predivnim rečima je potrebno pokazati da postoje, ne njima već ljudima kojima su namenjene. Nismo baš umele… Niti delima koja su često bila praćena sa “ako”, ” kad bi”, “samo da”, “jer”… Možda je zato ovoliko teško. I napisaću ti ono pismo koje planiram i odustajem od njega već godinama. Verujem da ćeš ga ipak pročitati. Preko mog ramena. I nemoj da se ljutiš previše, nema razloga. Nikada ga nije ni bilo. Ako i jeste, Izvini. Mnogo sam se trudila, valjda ti je to ipak poznato. A i ti si, na svoj način… znam.

MAMA
1947 – 2019

                                    https://www.youtube.com/watch?v=vGxrFWBQoQ0

 

 

 

Pucanje

Pukao je.

– Prilikom pregledanja testa, zamolio sam dve devojčice da ostanu samo kako bismo zajedno dali ocene. One su proanalizirale svaki kontrolni zadatak koji ja pregledam, kada su imale sugestiju rekle su mi, dodao sam bod gde je moglo. Svima sam izašao u susret. Nakon toga opet neko nezadovoljstvo. Kontrolni učenice koja se pobunila nije bio ni za jedan. Dati jednu rečenicu, bez ikakvog smisla, to nije ni za jedan.
Svoje nezadovoljstvo izražavala je kroz histeričnu viku, te sam je opomenuo rekavši da ne može tako da se ponaša, nakon čega je učenica sela na klupu i okrenula mi leđa. Na moja upozorenja, ona je odgovarala sa: “Niste Vi nikakav čovek, ni autoritet kada ja ovako mogu da sedim i ne možeš mi ništa”. Sledi da sam učenicu uputio na razgovor kod direktora, na šta mi se dete unelo u facu i reklo: “Ajde, izbaci me ako možeš” i uštivnuši me, onda se okrenula tako da me je kikom udarila po očima. U tom trenutku, u stanju neuračunjljivosti, za šta imam dokaz od psihijatra, ja sam je ošamario, te je ubrzo učenik P.P. ustao i tri puta me udario u glavu. Zbog njegovih udaraca lekari su konstantovali da je trauma pretrpljena i stavili mi kragnu”.

Ne, ovo se nije desilo u zemlji gde je sve moguće – Americi, u nekoj crnačkoj četvrti i školi, gde profesori redovno nose još par očiju na leđima za svaki slučaj, i gde su ovakvi incidenti redovniji od samih časova. Ovo je nusprodukt naše svakodnevice koji se odigrao u elitnijoj školi (jer se zove gimnazija) u našem glavnom gradu pre par dana. Profesor fizike koji se drznuo da odbrani svoju čast, zanimanje, znanje, ugled, autoritet (koji mu drsko, nevaspitano, mizerno govance zvano gimnazijalka oduze u agresivnom naletu svog latentnog debilizma), dobrovoljno je nakon ovog incidenta dao otkaz. Kada više nisi u stanju da se nosiš sa sveopštim ludilom koje je zarazilo i maloletne beskorisne crve (uzora bezbroj), kada ne postoji način da ostvariš svoje ljudsko pravo na rad koji će ti doneti ne samo materijalnu, nego i duhovnu satisfakciju (na vidiku ni jedne), kada ne postoji zakon koji delikventa može da strpa u zatvorenu instituciju za popravku lošeg karaktera i vaspitanja (ali takve ne postoje jer i običan ukor “može da ih emotivno i psihički obogalji”), kada je pri tom i javnost podeljena u tumačenju ove priče (jer su po jednima deca budućnost koja se ne sme sputavati, a odrasli dovoljno gluvi, slepi, mutavi i mudri po potrebi i nahođenju, dok drugi to vide kao atak na najobičnije ljudsko dostojanstvo koji mora biti sprečen ako želimo da nadvladamo nadiranje maloumnosti i bezobrazluka), i ne preostaje mnogo. Zapravo, profesoru preostaje da nastavi sa svojom terapijom antidepresiva koje koristi već duže vreme upravo zbog lošeg podnošenja teške situacije na poslu, koja egzistira jedno duže vreme, i kojoj po njegovim rečima nije jedini izložen. Neko će reći – a što se uopšte bavi time, kad nije u stanju da sa najlakšom profesijom na svetu gde ima toliko slobodnog vremena, raspusta, i mogućnosti da te boli uvo, pa ko hoće da uči nek uči, ko neće pokloniš mu ocenu a tebi sve ravno, gde može itekako da se uživa i ne izvoljeva? Valjda zato što postoje takvi ljudi koji u tome vide mesto do koga im je stalo, koje doživljavaju kao hram znanja, društvene i lične perspektive, odabranog utočišta, nimalo lake ali uporne i istrajne trke ka osvajanju zajedničkog cilja svih igrača u timu.

O istom trošku, potpredsednica Vlade smelo i nesuvislo izjavljuje:
– Zgrožena sam ovim postupkom, kao žena i majka. U vremenu kada država čini sve da smanji nasilje, ogromnu pošast svakog društva, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu da bilo ko, a posebno prosvetni radnici, šamaraju decu. I dok se borimo da se nasilje nad ženama iskoreni, ukazujući svakodnevno da mlade, treba da učimo toleranciji, nenasilju i poštovanju, imamo situaciju da onaj ko treba da ih podučava, sprovodi upravo suprotno. Da li su to lekcije koje jedna devojčica treba da nauči, da je šamar normalna stvar”.

Normalna je stvar da ova nazovi dušebrižna, odgovorna, obrazovana kreatura popije šamarčinu od koje bi prebrojala sva sazvežđa. I da pažljivije prouči ovaj slučaj kad već ne zna o čemu govori (i ne samo ovaj, nego i onaj o zlostavljaču i -čima žena iz redova sopstvene partije koji će se sada vucarati pod prisilom javnosti po sudovima, ali sigurno spasiti svoju bednu kožu jer je na pravoj strani, na šta se inače ni u jednom momentu nije osvrnula kada već drvi o pravima sopstvenog pola). I da ako već jeste u toku, ali i dalje ovo tvrdi, dobije neki ozbiljan lek. Pravni za početak.

Ovaj profesor nije jedina žrtva učeničkog nasilja u poslednje vreme. Nedavno je izašao video klip snimljen od samih učenika koji izvrgavaju ruglu svog profesora u tehničkoj školi, poigravajući se đačkim dnevnikom, posprdno se smejući, pri čemu očajni nastavnik ide od jednog do drugog pokušavajući da to spreči. Epilog  se ne zna, valjda nije umro od tolikog poniženja, a školarci su već spremni za viši nivo igre. Važno je da ima dovoljno antidepresiva, rešiće se to već… Izdržaće se sve psovke, verbalne uvrede, pretnje, nedozvoljeni snimci, podsmesi, izazivanja, batine, pa i ucene od samog obrazovnog sistema.

Usput, Član 82 dopunjenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz ove godine kaže:

  • Kontrolni mora da se najavi pet dana unapred
  • Ukoliko više od polovine učenika dobije jedinicu na testu, on se automatski poništava, a direktor može natavnika da pošalje na dodatno usavršavanje
  • Ocena mora da se unese u dnevnik osam dana od provere, u protivnom se poništava
  • U toku časa nastavnici imaju pravo da đacima zadaju petnaestominutni test čija ocena ne ulazi u dnevnik. To je samo rekapitulacija onogo što su deca usvojila u toku prethodnih 30 minuta tog časa
  • Na sajtu škola javno mora da bude objavljen raspored kontrolnih i pismenih zadataka
  • Na ocenu iz vladanja ne mogu da utiču ostale ocene. Na primer, ako učenik ima sve petice, a recimo da je počinio vršnjačko nasilje da i da zato ima jedinicu iz vladanja, to što je odličan đak ne može da utiče na to da mu se promeni ocena iz vladanja.

Šta ovo zapravo znači? Realno, ono što je sasvim jasno – mi svemoćni đaci možemo da se ciframo, da se žalimo, protestujemo, bojkotujemo, ne smemo da budemo iznenađeni i prepadnuti testovima, ali smemo da prigovaramo donetoj oceni te da je direktor opravdano razmotri, pa i poništi, a prosvetnog radnika istrese iz gaća i baci na pojačani nadzor i rada, i ocenjivanja. Tada će se oformiti komisija koja će naše nezadovoljstvo ponovo ispitati, uz prisustvo direktora naravno (koji je ne samo glava firme, nego i sociolog, psiholog, pedagog, stručnjak za sve predmete, sudija, policajac, mali pajac). Takođe je moguće pregovarati i o smanjenoj oceni iz vladanja. Da li će ovim zakonom biti i određena jačina upotrebljenih decibela histeričnih tinejdžera, snaga upućenih šamara nastavniku, minutaža obesnih monologa, dužina snimaka duela koji će se pojaviti na društvenim mrežama, obim dozvoljenog psovačkog vokabulara, minimum gradiva koje treba savladati za prolaz, maksimum strpljenja koje treba dobro utrenirati da neiživljenu mladež ne sastaviš s patosom? Trebalo bi valjda! Jer u suprotnom ovaj Zakon ima rupa, a ko zakon kopa, sam u rupu pada. Profesorima ostaje… da pojačaju dozu pilula za lilule, deci lepo upišu najviše ocene još u septembru a do juna formalno održe sve te bespotrebne časove, ili da lepo predaju meč i prepuste svoje radno mesto nekom KO HOĆE DA “RADI”. I ćuti. Trpljenje ili pak neizazivanje izazova se podrazumeva.

Dobro znamo da slika nije crno bela. Znamo da postoje oni koji kroz pedagoške vode nikada nisu smeli da zaplivaju, da su svoje tiranske metode mogli i smeli da sprovode samo na sebi, da su neki totalno zalutali u obrazovanje, da ne poseduju nikakva znanja niti veštine, da su agresivni, nepravični, dvolični, neznalice, manijaci. Znamo da takvi ne smeju da preuzmu ulogu vaspitača i predavača, ali to je neka druga tema i problem, podjednako bitan i veliki. Ovo je druga strana medalje koju je baš mrsko nositi.

Gde ćemo ovakvi stići? Onamo gde se zakon bezakonja u lice svesnih ludila smeje? Gde demonkratija vlada? Gde se glas smisla guši? Gde se pravo nepravdom ruši? Gde ubijamo sebe slaveći život samoizdaje? Gde gubimo smer i pravac? Gde je svako mamac? Gde je pravda izopštena luda? Gde poželiš da se sakriješ i odnegde opet počneš… ali nemaš kud. Svet je možda sazdan baš onakav, kakvim treba da bude. No svejedno… deca su (makar i onakva s početeka priče) naša budućnost. Nadajmo se najgorem. Verujmo u najbolje. Uostalom, oni što dolaze su rezultat onih koji prolaze.

Pukao je šamar. Pukao je Čovek. Pukao je motiv da se boriš. Pukla je profesija. Pukla je prilika da od neke dece nekad postanu ljudi. Puklo je očekivanje boljeg sutra. Nema veze… pukla je i veza s vezom.

U laži je istina

Juče je istina po drugi put zatvorena. Na određeno, neizvesno ili zauvek, uskoro ćemo biti obavešteni. Kažu da se to očekivalo… jer valjda postoje granice trpljenja dokle istina može da tera i da ne povredi dotaknute. Kada pređe sve granice, pa i one iza teritorije određene zemlje, koja se službeno vratima odvaja od neke druge, bez pardona se cokulom razvali prepreka, naoružani istinu uzmu pod miške i u oklopnom vozilu odvedu na nepoznato mesto. Zapravo, odvedu je u zatvor i pred sud koji efikasno odreže nestrpljivu kaznu.

Džulijan Asanž, Australijanac, koji je Istini omogućio da procuri kroz zadihtovane mehanizme odbrane svekolikog zla, juče je primenom sile prekoračio prag svoje ćelije da bi zamenio novom. Sve je započelo sa neprofitnim internet medijem po imenu Vikilis (necenzurisana vikipedija-mesto gde skriveni podaci “cure”) koji je on osnovao 2007-e godine. Cilj ovog sajta je bilo doturanje javnosti pažljivo skrivanih dokumenata sa svih strana sveta, u kojima su se nalazili podaci o najgorim prljavštinama na polju politike, ekonomije, iz svakodnevnog života. Skoro 10.000 dokumenata je obelodanjivano na dnevnoj bazi. Tu su se mogle videti diplomatske depeše, odluke o ratnim dejstvima na ugroženim područjima bliskog i dalekog Istoka ali i ostalim mestima, o malverzacijama banaka, o tretiranju zatvorenika u najozloglašenijim zatvorima, o građanskim ratovima, zagađenjima, budućim osvajačkim planovima najmoćnijih vlada i zemalja, o novim ekonomskim potezima kojima su rušene i građene nove imperije, imena ubica, plaćenika, svega zloćudnog čega u principu nismo bili svesni, ili ne u toj meri. Par godina kasnije, Asanžu je od strane demokratske Švedske podmetnuta lažna prijava vezana za seksualni napad, na osnovu čega je uhapšen, njegovi računi blokirani a sam Vikiliks finansijski oštećen. Premda je po Asanžovim rečima cilj Vikiliksa bilo suprotstavljanje neprijatnim režimima moćne Rusije, Kine i nekih azijskih država (kao “prirodnih” neprijatelja moćnog, modernog i pravednog zapada), na kraju se u bazu svih informacija slilo najviše podataka sa područja Amerike. Sav taj materijal koji mu je doneo mnogobrojna novinarska priznanja i nagrade, bio je dovoljan da se Džulijan proglasi neprijateljem zapadnjačkih vlada te da on potraži azil u Ekvadorskoj Ambasadi u Londonu. Tako je proteklo 7 godina prinudne izolacije bez velike nade da rešenje postoji, i male da su pregovori mogući. Za to vreme, Asanž je i imao, i nemao kontakt sa spoljnim svetom. Limitirani internet, retke posete pristalica, obožavalaca, stalni nadzor. Kada prekršiš pravila ponašanja domaćina, puštajući u etar prepisku i nepodobštine vladara zemlje koja te primila u okrilje, logično je… Možda to nije jedini razlog (zar ikad postoji samo jedan?), ali dovoljan da je sada moguće sa Istinom činiti što i do uvek – saseći je u korenu od strane onog kome ne odgovara (a takvih je mnogo), ne dopustiti adekvatnom kaznom da ikom slično padne na pamet (a to je nemoguće, premda neizvesno kad će se ponoviti), vinovnika zbrke konačno “opametiti” (zaboravlja se da se savest i samosvest ne prljaju i kvare tek tako i da moral ima svoje adrese).
Engleska premijerka je povodom hapšenja izjavila da je to dokaz da niko ne može da bude iznad zakona. Postavlja se pitanje, kako oni koji sve rade, samo nikako po zakonu, a najviše ispod njega, mogu i da daju ovakve izjave, da pravdaju svoje postupke, da zastrašuju probuđene, da mirno spavaju sa teretom svojih najgorih pobuda? Ali to nikad nije ni bilo upitno – svet je sazdan od paklenih planova đavoljih igrača kojima se slabi pokoravaju. Malo zbog neobaveštenosti, više zbog neznanja, a mnogo usled zastrašenosti. Doneti zakoni, osmišljeni od strane onih koji ih se sami ne drže,  nameću se pod pretnjom odmazde u slučaju kršenja, pogotovu onima kojima je jasna njihova selektivna primena, koji s pravom ne žele da im se pokore. Među njima prednjači Asanž, i zato mora da plati. Da će se to završiti samo na novcu, neće, jer je iznetog prljavog veša nedodirljivih toliko, da to više niko ne može da opere, ukloni, spali, negira. Englezi ga terete za kršenje uslova kaucije, Amerikanci za poniženje usled iznošenja podataka koji nisu smeli nikud, a kamo li u svet. Par dodatnih meseci, par doživotnih kazni. Spominje se i ona namenjena najvećim zločincima – električna stolica ili kako to već kod vladara sveta ide. Kod donošenja presude, presudno će biti da je – ono što smo pročitali i videli, podmetnuta “laž” i da nas naše oči u stvari “varaju”. Mi naravno znamo da se ratovi ne vode zbog ličnih interesa, nego zbog uvođenja demokratije tamo gde nemaju pojma šta to znači. Finansijski kolapsi su redovna terapija za otrežnjenje onih koji su se malo opustili u trošenju i pomamili za kreditima. Prebacivanjem otpada preko tuđe ograde zapravo se budi svest o globalnom zagađenju koga niko ne sme biti pošteđen. Ucene su dobar način da se neposlušnik nauči da koristi uši. Korpucija je nužda beskompromisa do cilja. Primena nasilja nad civilima znači da su obični malo zaboravili pravila igre. Otimačine i otmice su lek protiv grčevito drživih za svoj džep i uljuljkanih stanja. Prevarom se vaspitava uvežbanost za preimućstvo na tržištu robe i ljudi. Odgovor postoji za sve, a ispravan je uvek na strani onog ko zabranjuje postavljanje ikakvih pitanja. A Istina?

Gde u stvari Istina živi? Da li je sve ono što se može videti, pročitati po raznolikim medijima realan prikaz stvarnosti? Možemo li mirne duše otvoriti novinu ili internet stranicu, pogledati vesti, i u potpunosti poverovati plasiranoj informaciji, izveštaju, pregledu, obaveštenju o nekom događaju? Koliko toga ostaje nedostupno za javnost ili makar one na koje se određeni podaci odnose? Da li je potrebno mnogo grebsti ispod površine da bi došli do suštine nekog vanrednog događaja, skrivene namere, otvorenog plana? Čime osim pera i tastature raspolaže novinar izveštač, novinar istraživač, novinar reporter? Poseduju li osim moći interpretacije (onog što je obavezno preneti) i moć poimanja? Postoji li hrabro, neustrašivo, objektivno novinarstvo i koji su mehanizmi njegovog opstanka? Da li moć prodiranja u dublje slojeve priča koje se direktno odvijaju pred  pronicljivim očima, ili negde u pikselima teško dodirljivih podataka, bez ikakve nade može biti nadvladana moći onih koji krše svaki, ponajviše moralni zakon?
Zašto postavljam ova pitanja kada su odgovori ne samo naslutivi, već potpuno jasni. Činjenica o nezavisnom novinarstvu je oduvek vodila ka vidljivim i nevidljivim žrtvama ispravnog ubeđenja da Istina mora da preživi. Koliko dugo? Malo duže od onih koji za nju polažu svoj život (nemali broj je svoju pravdoljubivost platilo glavom…Asanž takođe?). Njihovoj časti se dive oni kojima je Istina bitna, mada su neretko sami preslabi da istraju u njenom širenju ili borbi da se Laži dalje spreče.

Ono što ovu priču o Džulijanu Asanžu čini veoma teškom i pomalo tužnom, jeste ogromna verovatnoća da će se Istina njime predvođena sada malo povući u senku. Naravno, Džulijan u svom pohodu na razotkrivanje najgorih neljudskih nedela nije jedini umni i sposobni Don Kihot. Međutim, veterenjača je bezbroj a njihova snaga ogromna. Broj lutaka čije udove pokreću konci velikog Mastera igre je još veći. Prepuštenost neminovnom je ravna unapred prihvaćenom porazu. Potpis na predaju već unapred obezbeđen. Zašto je Istini tako teško da dođe k sebi? Ne… zašto je Laži tako lako da se nametne tebi… meni… nama? Kako je moguće ćutati pred njenom evidentnošću i biti miran u redu za odrubljivanje zdravog razuma? Asanž možda nije mario za gubitke (svojih godina u azilu ili zatvoru) jer je znao da ne može ostati netaknut i prihvaćen zbog onoga što čini, možda bi ga neko čak prozvao ludim u otvorenim naumima ogoljavanja sramote  i bezumlja svemoćnih sila, ali moralne norme nekako uvek nadvise čoveka klanjajući se njegovoj hrabrosti da prežive. Zato je Moral isto što i Istina. Zato se njime i njome ogrću samo najhrabriji.

“Počinje era masovnog nadzora. Sloboda je na izdisaju” – govorio je.
“Ako želite da zaustavite nepravdu, morate da se potrudite da što više ljudi za nju sazna”- poručio je.
“Morate se odupreti, možete se odupreti” – uzvikivao je dok ga je nekolicina nosila ka policijskom vozilu. Možemo li? Ili je cela ova farsa u kojoj živimo neoboriva realnost kojoj se ne treba suprotstaviti… poput naplašenog, ili pak ravnodušnog prema sopstvenom a naročito tuđem životu, ogrezlog u ružnoj i jedinoj izvesnosti koja obezvređuje svaki smisao. Moramo li? Što se mora, nije uopšte teško, samo treba, treba lupiti šakom o sto… i glavom u zid… Boli to. Ali Istina tamo čeka i likuje.

 

Prva četvrtina

Zima se napokon, kao što i priliči dostojanstvenoj gospođi, pokupi i ode. Odnese je njen zimski san, gurnuvši drago proleće u prvi plan. Trešnjin cvet je u zanosu, magnolija miriše, dok sunčeva toplina polako jezu briše. Sa prirodom se bude i ljudske nade. Ne, ovog puta će biti potpuno drukčije, upićemo nosnicama svaki miris, dodirnuti svaki probuđeni pupoljak, primetiti ono što uvek promakne. I tek tako prođoše tri prva meseca 2019-te kosmičke pustolovine. Šta smo uspeli da uradimo za to vreme?

***Nešto malo pre roka, rodile su se dve mame. Pardon, dvojica tata. Ili ipak mama i tata? A da nije…? Kao da je uopšte važno, kad će se ionako jednog dana zakonski zvati roditelj 1 i 2 (a zašto bih ja na primer pristala da budem broj 2? pa ja sam i numerološki broj 1, a sad da budem drugi broj? neće moći!…ali o tome ovde nije reč, pa da se vratim na svetsku senzaciju koja će jednog dana postati običaj). Prošle sedmice je jedna baka, i to u ozbiljnim godinama, podarila dete svom sinu i njegovom drugu (zvanom muž, žena, partner, neki već đavo). Na 9 meseci je iznajmila svoju živahnu matericu u koju je ubačena sperma njenog sina i jajne ćelije sestre tog drugog dase. Iz te ogromne, božanskom silom udružene ljubavi, rodila se jedna devojčica. Surogat mama je postala baka, jedan od učesnika roditelj, drugi roditelj genetski materijal iz drugog kolena, a beba… beba će postati jedno konfuzno biće kome u životu neće biti jasno šta se dešava, ali kome će njeni očevi, majke, brojevi 1 i 2 prepustiti da još u ranom detinjstvu odluči hoće li ostati žensko ili postati muškarac. Epilog ove priče je da su svi na kraju jako ponosni na svoju odluku i doprinos. Svetu je ovim činom dokazano da ne postoji nijedna prepreka koja može da onemogući razmnožavanje jedne ljubavi, makar cela akcija bila nakaradna. Jeste li? Ako pitamo gomilu istopolnih parova koji žude za potomstvom, ovo je verovatno bio najbolji mogući poduhvat. Sa time se može složiti i naša premijerka koja je postala roditelj detetu svoje partnerke, osim što je našoj domaćoj kuhinji ostalo nejasno ko je bio glavni začin (a nije ni važno, važno da je sin zdrav i prav) i da se nikakve babe nisu uplitale, već prepustile svojoj deci da svoje bebe prave same kako znaju i umeju. Drage bebe, želimo vam da odrastete u nekonfuziji. Drage babe, vaše je da gledate svoja posla. Dragi svete, tvoje je da istrpiš svaki ljudski naum. Čak i onaj …

***
Zrnce sna

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Dragi Dobrice Eriću, mili pesniče koji će se Čovekom zauvek zvati, sada znamo da si zrno u svoj dlan sakrio, da te miran san svojim plaštom prekrio. Neka ti je srećan put do zvezda kojima pripadaš. Ne bi se onako dobar nikada naljutio što su te Neki samo uzgred na odlasku spomenuli, i besramno Niko, od Onih koji “Važne” od “Nevažnih” dele, na počinak ispratio. Pusti… za Dobricama uvek samo dobro ide, a zlo uvek ostaje tamo gde i pripada.

***
“Dete u Srbiji  ima veoma dobre šanse da preživi prvu godinu života, a gotovo 100 % dece ima odlične šanse da pohađa osnovnu školu.
Gotovo 60% devojčica iz romskih naselja uda se pre 18. godine života, a samo petina romske dece pohađa srednju školu.
U Srbiji 115.000 dece živi u apsolutnom siromaštvu, dok je dodatnih 30% u riziku da padne ispod linije siromaštva”.
Saopštenje srpske kancelarije UNICEF-a.

Prema definiciji OUN-a, siromaštvo je manjak materijalnih dobara potrebnih za zadovoljenje najvažnijih potreba svakog pojedinca, porodice ili veće društvene grupe. U to se ubraja nedostatak hrane, odeće, skloništa. 115 hiljada mališana se budi svakog jutra, bez nade da će tog dana imati na svom stolu šolju toplog mleka, komad hleba, toplu jaknu, cele cipele, suv krevet. Možda neće imati ni sto, a verovatno ni obavezan krov nad glavom. Umotani u prnje, bez lekova, bez topline doma, možda i  roditeljske nežnosti, pružaće svoj dlan sklupčani na ulici. Jači će raditi teže poslove za neophodni obrok. Nadaće se naivno vremenu koje im neće uvlačiti jezu u kosti. Nadaće se da će im odrastanje dati bolju šansu. Nadaće se da će se pojaviti dobri ljudi koji mogu da pomognu. Ako prežive, a moraće kad su već tako hrabro zakoračili i prebrodili onu kritičnu prvu godinu života. Naučiće možda da sriču slova, da preguraju dan, da veruju u velikodušnost pojedinaca, ali i da su rođeni u zemlji nemarnih i često ravnodušnih pojedinaca i službi koje zbog njih postoje. Uvideće nepojmljive krajnosti i ruglo kome mogu biti izvrgnuti upravo zbog lošeg starta koji im je život namestio. Boriće se onako kako umeju, veoma često poštenije od onih koji imaju. 115 hiljada srca, para očiju, duša koje imaju ista prava kao i ostali, ali su im uskraćena. I još koliko hiljada koji će im se pridružiti ako samo neko nadležan ne počne da misli i na druge osim na sebe. A siromašna većinska Srbija nije samo gladna hleba. Sita je svega ali žudna nade da postoji ikakvo sutra.

***Za to vreme…
“Prirodno je ljudsko nezadovoljstvo i želja da želimo više i bolje, i da nikada nismo zadovoljni – to je ono što pokreće civilizaciju… Promenile su se potrebe, nekad su ljudi želeli da imaju hrane, a danas u svetu nema mnogo gladnih, a tri milijarde nas ima problem s gojaznošću. Niko na izborima neće da kaže – imamo veći problem s gojaznošću nego što imamo gladne”. Rekao je i ostao živ. I živeće još dugo i srećno s rupom u glavi. Valjda zato što mu je stomak prepunjen, on sit, a ovce na broju. Možda mu doušnici nisu javili o broju od 115 hiljada dece koji zajedno sa svojim roditeljima i ostalima čine pola miliona ljudi u njegovoj zemlji, koji žive u potpunoj bedi. U taj jad se ne računaju sendvičari koji imaju barem obezbeđenu hranu tokom turneja. Ni oni “mislioci” koji mu javno po portalima odaju počast i pružaju podršku pa se računaju u zaposlene. Kako predsednik jedne države čijih 500 hiljada ljudi gladuje može mirno da spava? I pri tom ih gleda u oči i govori im da trebaju na dijetu jer su debeli od silne raskoši i nerada? I pri tom je sam sve deblji i zadrigliji. I pri tom zaboravlja da još uvek živi na boljem delu planete, mada u analnom području Evrope. I pri tom je njegovo nezadovoljstvo onim što ima sve veće, i želi još više i bolje (da bude ko?), i to je izgleda jedino što pokreće njegovu personalnu necivilizovanost. I pri tom zaboravlja da kada savlada neizdrž, gladan pokreće ozbiljnu revoluciju.

***Tog dana je, sit roštilja ali neutoljivo gladan još jedne medijske pobede, otišao u Institut za majku i dete, i pred upaljenim kamerama pokazao koliko je jedan dečiji život, već ugrožen smrtonosnom bolešću, što zbog nepoštovanja procedura, što zbog odsustva znanja, a najviše odsustva morala, zapravo ništavan. Tog dana je, u vreme zvanične zabrane poseta bolnicama zbog epidemije gripa, raskopčanog zaštitnog mantila i sa labavom maskom hrabro ušao u sterilnu sobu gde je ležao mali bolesnik. Nije ustuknuo ni pred gripom, ni od lekara koji ga je plašljivo upozorio na nedozvoljenu radnju ali fasciniran njegovom moći ipak propustio do malog pacijenta, niti pred užasnom bolešću koja nije zarazna ali je pogubna po dete ako se umeša sve ono o čemu se inače jako vodi računa. Valjda je zov slave, i nepromišljene majke da svoje čedo ovekoveči sa jedinstvenom prilikom u životu, makar po cenu smrti, bio jači od svega. Pale su i maske, one s lica, i one s razuma svih prisutnih. Svi su se nakon tog plemenitog čina osetili veoma zadovoljnim i uspešnim, olakšani činjenicom da su svi preživeli taj komplikovan zadatak. Nadamo se, i mali Zlatan. Neka ga sam život čuva, kad već smrtonoše ne umeju. A to što su se “neki” nakon toga pravdali da su bili naterani situacijom da se sve tako desi, i da bi o njemu ko zna šta mislili da je takvo što odbio, šta ne reći …

***Ulični protesti započeti prošle godine i dalje traju. Uporne ne usporava kiša, sneg, hladnoća, loša medijska propraćenost, antipropaganda, policija, prebrojavanje. Ni slabiji ili vičniji govornici, nervoza pozicije, osokoljenost opozicije. Doduše, kao kandidati predvodnici pojavljuju se oni koji s politikom imaju veze koliko i ja s baletom. Ali imaju stav i karakterističan rečnik. Kao što i ja imam volju da stojim na prstima i budem crni labud. Imamo li znanja, veština i mogućnosti da promenimo svet svojim angažmanom? Teško. Ali se upornost uvek isplati. Sa druge pak strane, mineri narodne volje zaplakuju kako je nemoguće raditi u uslovima gde agresori ne priznaju dosadašnje izuzetne ekonomske rezultate, suficite, investicije i povećane penzije i plate, gde ministar obrazovanja neke svoje antiprotivne kolege naziva neozbiljnim (jer ozbiljni naravno slušaju i marljivo rade svoj posao), dok jedan bivši gradonačelnik demonstrante naziva šakom jada obećavajući da će na mržnju opozicije biti odgovoreno ljubavlju, ljubavlju prema zemlji i svima onima koje nije zanela neobjašnjiva mržnja prema jedinom valjanom izboru. Upad na javni servis završio je bez krvi, samo je srča pokazala srčanost obe strane da isteraju svoje, a prve i da vinovnike nereda propuste samo kroz šake, mada ne i zakon, osim ako ne ponove grešku. A grešnika svuda. I otpadnika.
Trčimo, hodajmo, posrćimo … poput maratonaca… do zelene trave.

***
Mi se borimo protiv ekstremizma, nasilja i loših ideologija.
Mi sarađujemo sa vladama, liderima nestabilnih, u razvoju, i država u nastajanju, kako bi pospešili njihovu efikasnost.
Mi radimo na povećanju stabilnosti i razumevanja između Izraela i Palestine.
Mi pružamo nova rešenja vođama kako bi odbranili liberalnu demokratiju i uspostavili politiku nade.
Mi pomažemo državama, narodima i njihovim vladama na putu teških izazova koji danas vladaju svetom.
Mi smo Institut za globalne promene, a naš osnivač je Toni Bler, bivši engleski premijer (koji je tokom svog premijerovanja pokrenuo vojne akcije svoje vojske u Iraku, Sijera Leoneu, Avganistanu i na Kosovu), biznismen, vlasnik fondacija, savetnik banaka i kompanija, jedan iz grupe najglasnijih i odlučujućih koji su se založili za bombardovanje Srbije i kopnenu invaziju na njenu teritoriju (i koji je zajedno sa svojim istomišljenicima i pokretačima tog jednostranog rata protiv naše zemlje bio u odsustvu od strane Okružnog suda Beograda osuđen na 20 godina zatvora, da bi se potom ta presuda ukinula). Kako bi izgladio odnose i pokajao se, gospodin Toni Bler je kao najveći prijatelj zemalja u nastajanju i nestajanju, ponudio svoje ekspertske usluge našoj vladi pre par godina, što mu je zarad oproštaja bivših grehova odobreno. Priča se da je jako osetljiv na naš nezavidan ekonomski položaj te savete daje besplatno. I ja bih mogla besplatno savetovati šta za obući za konferenciju za štampu, i da treba pokazati zube i nokte pokvarenim provokatorima, i da se moraju imati svoji novinari, novine, televizije i ostale potrebštine za duži o(p)stanak, i da treba obećavati toliko da na kraju i gluv poveruje, i naučiti jezik gestova. Nebesplatno bih savetovala sa kim treba spavati da se ne bi bio upišan, koliko dugo treba puzati do cilja, koji su ciljevi realni a koji bujna mašta. Ali Bler je jeftiniji, tj. sve daje jer se mnogo zbog prošlosti kaje. Da bi porodica Bler mogla da preživi, i supruga mora nešto da se pita. Zato je ona savetnik Specijalnog suda našeg neprijatelja koji živi u Prištini. A ako je naš bivši neprijatelj sada prijatelj, a njegova žena prijatelj naših neprijatelja, to samo znači da smo zapravo svi mi prijatelji koji upadaju u bezrazložna neprijateljska raspoloženja koja će proći kad svi izađemo iz klimaksa. To u stvari znači da nam je pre svega potreban psihijatar koji će ovu zavrzlamu rešiti tako što će nam dati jako sredstvo za umirenje. A može nešto i za čvrst san.
Da, Mi opstajemo dok drugi ne odluči drugačije.

***Ne, ne, nisu  nam se dešavale samo neke ozbiljne stvari! Zapravo, jedan naš čovek je sredinom januara konačno pronašao svoju sreću, što je takođe ozbiljna stvar, ali lepa ozbiljna. Na lotou je osvojio celih 6 miliona evra! Ajoj sume pregoleme! I pošto je taj anonimus verovatno glup i ne ume da se snađe sa tolikim novcem, razni eksperti su pritrčali da ga savetuju šta s njime učiniti. Jedan biznismen je predložio da sve to uloži u proizvodnju ili turizam i ugostiteljstvo. Drugi reče da bi mu najpametnije bilo da nakupuje zlatne poluge i deponuje ih u Londonskom depou (koliko poluga može da stane u ručni prtljag i ima li taj depo katanac i šifru?). Jedan profesor ekonomista kaže da se sva jaja ne stavljaju u jednu korpu i da je najbolje uložiti deo u zlato, drugi u gotovinu, treći u nekretnine. Neiskvarena direktorka jedne velike internet firme preporučuje da ne treba biti škrt i da deo treba donirati, nešto uložiti u nešto, a ostatak u obrazovanje i putovanja što ti nikad ne može propasti. Još jedan akademac tvrdi da treba investirati u oblasti koje daju sigurnu dobit, u sigurne valute, a počastiti se malo i uređivanjem sosptvenog života i hirića. Ja bih preporučila ovom srećniku da nijednu preporuku ne sluša, već samo sebe. Ako mu ostane nešto, dobro je. Ako ne, živeo je i bez toga. Eto, ima i lošeg u svemu tome…da ubodeš premiju i poludiš od neodlučnosti.

***Milijana, stara 21 leto, i Milojko, star 74 zime, ušli su u rijaliti. Nakon par udarnih dana po internet portalima, ovaj skladni ljubavni par je rešio da svoju čistu emociju podeli sa širokom javnošću. Obećali su seks na dnevnoj bazi. I da će mu ona davati lekove kao i do sada u određeni sat. A on, da će je štititi od mladih pastuva. Za tu svoju žrtvu, dobijaće od Hepi televizije i svojih obožavalaca, nedeljnu platu od 1200 eura, što je naspram lekara ili profesora koji to treba da zaradi za skoro dva meseca, zaista bezobrazno mala cifra. Prosečni penzioner će tu sumu videti nakon 6 meseci glodanja kostiju, kao i prodavci sa 28 radnih dana mesečno gnjavljenja za kasom i po magacinima. Ali niko od njih se s njima ne bi menjao. Izdržati takav psihološki pritisak u zatvorenom zaista vredi svih zarađenih novaca, valjalo bi tim početnicima dati i više. Hoće li Milijanina i Milojkova ljubav biti na proveri, da li će Milijana naći novog dečka (valjalo bi ubaciti još kojeg hrabrog penzionera jer ona trza na zrele i iskusne muškarce), da li će Milojka izneti iz šoua sa nogama napred, videćemo u redovnim prenosima. Da li ste igde videli da se toliko eura baca u blato i mulj? Sportisti se barem oznoje, pevači oderu grlo, glumci obuzdavaju svoje dvostruke ličnosti, političari nas pošteno (s)lažu…

***”Ples na šipci budi potisnutu ženstvenost, oslobađa nas inhibicija i unutrašnjih stega i vraća nas našoj prirodnoj a nežnoj unutrašnjoj snazi”… tako je pre par godina voditeljka i instruktorka Una, izjavila za novine na temu otvaranja kluba namenjenih isključivo ženama, u kome je pristup muškarcima strogo zabranjen.  Zarad pronalaženja negde izgubljenih sebe, žene različitih zanimanja su svoje potrebe za afirmacijom i samopotvrđivanjem tako pronašle u Klubu srećnih žena. Tamo su ih dočekale šipke, prigušena muzika i ples koji je trebalo savladati. Tamo su odbacivale svoje strahove, predrasude, stid, i postajale ono što jesu – devojke za šipkom. Ne možemo da zamislimo da li ih u plesu vodi slika publike koja ih žudno guta, jednog muškarca koga osvajaju, ženska priroda koja ih goni da se veru o metal kao majmun o drvo. I nevažno je. Oslobođene su. Bez ili sa velovima sopstvenih tajni i tela. Ono što je važnije povodom ove priče, jeste predlog da se obgrljivanje šipke uvede kao olimpijska disciplina. Logično je da nakon svetskog šampionata od pre 7 godina dođe do evoluiranja ovog “sporta” u nešto sasvim ozbiljno i neophodno prosvećenim ženama (naravno i njihovim muškarcima). Tako će se omasoviti pojava balerina, akrobata i erosa obučenog ne u kupaći, tangu ili til, nego u sportski kostim, a sve sadržano u jednoj osobi. Neće biti potrebe da zamišljamo kako ona sa šipke pravo klizi ka njegovim ustima iz koje viri novčanica koje joj trpa u grudnjak ili gaćice, ne, jer je to primitivno, prosto i prošlost. Ovo je na višem nivou, i kao takvo zaslužuje olimpijsku medalju za hrabrost i elastičnost. Hoćemo šipke!

Da li je prvi kvartal ove godine bio uzbudljiv? Valjda. Doneo je mnogo starih stvari, i nestvarnih. Svet i dalje hrli u rupe koje sam sebi kopa. I penje se ka vrhovima koje je teško osvojiti. Ko će se pre skotrljati u stvarnost? Aprilu, hajde, dokaži svoju nedosadnost. A ti proleće na posao!

Lepotica i zveri

Najlepša na svetu. Zelenim okićena, rekama upletena, planinama ogrnuta, ravnicom pružena, banjama okupana, voćnjacima namirisana, jezerima ozarena, livadama svedena. I naša. I očima ljubavi opisana. Oni kojima srce komanduje ne zure zenicama. Možda to više čine potpomognuti maštom i potrebom da se nešto drugačije a svoje uzdigne na pijedestal. Umešni smo da prepoznamo skrivene vrline, slatke tajne, i očiglednosti koje promiču. Ali uživanje uvek podupiremo sećanjima, distancu lečimo uspomenama, naklonost ubeđenjima.

Da bi mogli objektivno da sagledamo neka činjenična stanja, uvek se postavlja pitanje da li je za to neophodna vremenska, prostorna, ili misaona udaljenost? Ne samo da je to dovoljno, nego je važno imati sve tri. Obavezna klauzula je i – skidanje naočara, kontaktnih sočiva, uklanjanje magle i katarakte. Skupa aparatura u vidu mikroskopa i teleskopa nije potrebna, ali je zgodno imati satelit. Poželjna je i svesnost o tome gde su granice, i šta znači sve ono ispod, i iznad njih. Umemo li to?

Lepa je. Kada se razgrnu oblaci i horizont sa visine očiju ode nekud gore, a zemljina teža povuče na dole, kada pritisak u ušima počne da raste a visina doživljaja smanjuje, tada pogled počinje da se premešta sa nestvarnosti kojoj duša često stremi, ka onome gde se telo najbolje snalazi. Vide se najpre pravougaonici, kocke, krugovi i nepravilne mrlje razlivene poput prosutog mastila. Vidi se dodir ljudske ruke koja uredno iscrtava svojinu i trud. Vide se apstraktne slike umirujućih boja. Vidi se da je čovek i pored svoje malenkosti moćan da udari žig svog bitisanja. Sa poniranjem se geometrija širi, gea postaje bliža, kilometri cepkaju na dužine merene dlanom, člankom, ili jagodicom prsta. Praznine nema, bez obzira što je poneka površ uskraćena za ljude. Kuće se od praha pretvaraju u zrna. Iz žile kucavice se račvaju vene i kapilari. Odozgo vidiš da ogoljeni organizam duboko diše, da živi – punim plućima. Krila se lagano ustremljuju ka tlu koje se neumitno približava, čineći da se magloviti obrisi pretvaraju u oštre linije. Na paleti se boje nemirno mešaju, dobijajući nove nijanse… sve više one sive, smeđe, neodredive u svojoj turobnosti. Približene razbacane kockice sada deluju oronulo i umorno. One okupanih, novih, uglancanih površina odskaču od jednostavnosti davno ukotvljenog. Točkovi izlaze iz ležišta, spremajući se da teret na leđima spuste na sigurno.
Nagli dodir, poskakivanje, oštar zvuk – rodino, hvala ti što postojiš. Noge se klecavo pomeraju ka izlazu iz metalne kutije, žureći da se dočepaju ulaza na svoje. Najpre te za nozdrve, kosu, odeću štipa smrad nevidljivog cigaretnog dima koji ti ne smeta ukoliko ste se odavno srodili i družite se redovno mada odmereno i ispod vela vaše zajedničke tajne koju izričiti, neki tuđi zakoni oštro kažnjavaju. Probaš da razumeš taj poriv o pušačkom neizdržu koji hvata za gušu i nevine, nenačete strašću ka nikotinu. Probijaš se što brže možeš ka otvorenom prostoru čiji darežljivi kiseonik obećava smrt svih klica mučnosti zarobljenih staklima. Ima je i tu neposredno, ali treba čvrstim korakom produžiti još malo, zaobilazeći svesno one koji je valjaju između prstiju, tu negde u mimohodu ili na parkingu. Zauzimaš spokojno svoje mesto u autu koji će te odvući sa periferije i odvesti ka cilju. Željan si vraćanja na poznati put, onaj posut događajima zaustavljenim u vremenu, ljudima koji ti nedostaju, lepim stvarima koje će se tek desiti. Bacaš znatiželjni pogled sa strane, tražeći znakove promena, boljitka koji si video u svojim snovima i nečijim obećanjima davno datim. Iz auta ispred, kroz prozor izleće prazna limenka. Postrance, na ivici auto puta pregršt plastičnih kesa igra svoj ludi ples. Oko hvata i lešinu udarenog psa koji nije mogao ni da nasluti da je za preživljavanje bitno obavezno pogledati na levo. Obod grada se preliva u unutrašnjost olinjalog suda u kome se krčkaju milioni duša. Ko zna koliko njih je uspelo da mu obeleži teritoriju grafitima sa smislom, i bez ikakvog, svojim imenom, i bezimenošću, i prostotom, lepotom, plemenitošću, zluradošću, gde sme, gde nikako, iz pakosti, usled ludila, zbog obesti, nevaspitano, umetnički, amaterski, neizbrisivo, prekrečivo. On liči na Geto, čak i tamo gde misli da bi ga po izgledu gospodinom prozvali. Na staro telo navlači novu odeću koja mu visi i deluje neprilično u svojoj neprivlačnosti. Smrdi iako se miriše. Rupe na trotoarima i u glavama onih koji dozvoljavaju arhitektonski teror i rogobatnost lome noge i oči koje ne veruju svemu onom što vide. Ne vide ono što je očigledno… Ne samo tu, nego ni istočno, ni severno, ni južno, ni zapadno. Navikle su se. Svejedno im je. Ignorišu. Ne priznaju. Ne shvataju da je lepotu odavno progutao mrak. I nepoštovanje iste.

Ne, naša zemlja nije najlepša na svetu. Jedna je od najprljavijih, najzagađenijih, najnaruženijih, najupropašćenijih, najnapuštenijih, najzapostavljenijih država – od nas samih. Ima sličnih. Ima gorih. Ima beznadežnih. Ima uređenih. Ima siromašnijih u pogledu prirodnih darova koje su taj minimalizam dovele do statusa simpatičnosti. Ima prebogatih u svom obilju koje doseže do neistraženosti. Stecišta šuma, stepa, pustinja, prerija, kamena, planina, jezera, ravnica, žitnica, soli i sunca, leda i goleti, vetrova i talasa, tišine i odjeka, nedodirnutih sela, udaljenih gradova, beskraja koje ljube kontinenti. I do njih se stiže s neba, ili preko vode, očaravajući iz daljine, opravdavajući  ili razočaravajući blizinom. Pri susretu sa nepoznatim i tuđim, kritičnost sa brojem suočenosti raste. Priznajemo da se nismo prevarili u verovanju sopstvenim željama, ili opovrgavamo preporuke već uhvaćenih u zamku odobravanja. Divimo se. Ili odbacujemo, i znamo da tu više nikada nećemo doći. Volimo bez razloga. Mrzimo iz hira ili neke valjda objašnjive nužde. Ili ostajemo ravnodušni, poput već sitog i napojenog svime.

Više puta sam se vraćajući se s putovanja, kraćih ili dužih, pitala kako neko ko nikada tu nije bio doživljava moju zemlju. Šta je tu presudno, šta je ono što osvaja, šta je to što odbija, šta je moguće ispraviti, šta je beznadežno koliko god upirali prst na problem? Postoji li takvo mesto kome je nemoguće odoleti ili mu čak oprostiti nesavršenost, premda je priroda po sebi najveće savršenstvo, kakvog god lica bila? Pomislila sam, da li neko sletevši na beogradski aerodrom, ili prešavši bilo koju kopnenu granicu, iz bilo koje zemlje gde postoji red u svakom smislu ili bar delimično, oseća isto ono sa čime se sama suočavam svaki put kada se vraćam kući (ponekad pomislim da bi se to kući moglo uglaviti pod navodnike)? A to je osećaj beznađa (izuzimam ovom prilikom masivne razloge za to, tipa – slab životni standard, finansijska nestabilnost, loša zdravstvena zaštita, fizička nesigurnost, bezakonje, vladavina moći, okrnjen obrazovni sistem, globalna bežanija, nemoral, apatija, poremećeni međuljudski odnosi…. Bože, koliko ih samo ima… taman da se baciš u neku zagađenu reku, ili obesiš o neko neposečeno drvo od muke), osećaj bespomoćnosti (da je sve gore), osećaj ljutnje (zbog nemarnosti), osećaj besa (kako samo možemo ovako), osećaj gađenja (nismo dostojni imanja ičega), osećaj nepripadanja (jer znam da sigurno može drugačije i da sve to moje više to nije, iako me okružuje). Biti deo civilizovanog sveta podrazumeva civilizovano ponašanje, i ne samo iskazani respekt prema drugom, nego i prema sebi. Prema onom što je nasleđeno, i prema onom što ćemo nekome ostaviti. Biti posednik ičega, podrazumeva brigu o nečemu, a briga znači ljubav i pažnju. Da li mi zapravo dovoljno kao nacija volimo sebe? Da li je briga o fizičkom zdravlju strah od smrti ili cilj ka preživljavanju, a briga o spolja put ka miru unutra? Da li je težnja da se živi u zdravom i pristojnom okruženju bolest koja iziskuje bespotreban napor? Kako je samo lako diviti se onima koji umeju sve ono što je nama teško, i biti nemarni gad naspram svog jer to nije bitno? Novčana kazna ili samosvest kao uzrok i posledica za umetnost življenja u harmoniji linija, oblika i boja? Zar biti sluga prirode koja će ipak preživeti osim ako je ubiješ svojom ravnodušnošću? Pa posle nas nema ničeg, svet će nestati, raspasti se, otprhnuti u večnost zajedno za nama. Koga je briga za posečene šume, to je samo tvar koja greje hladne kosti. Kome su potrebne te reke kada već mogu daleko da odnesu progutano đubre. Ti zidovi, fasade nisu naši, već platna po kojima možemo pišati i pisati. Ti zaustavljeni izvori nas neće napojiti, ali će odabranima dati opravdanje što su u odumiranje života uložili svoj novac. Te deponije ne smetaju nikome jer je i ljudski život đubre. Te iskopane rupe i krateri će zatrpati naše strpljenje. Te musave zgrade i njihovi jezivi ulazi koji skrivaju manijake, njihovi škripavi liftovi koji propadaju, njihovi svetlarnici kroz koje lete samoubice, njihovi zakrčeni parkinzi, njihovi mračni zidovi koji će istrpeti naše prisustvo. Taj ljudski i životinjski izmet sa kojim igraš školice. Ti javni wc-i na otvorenom čije mesto sam biraš. Ta nadmoć smrada koji preliva retke kante za đubre. Te mutne vode u kojima plivaju nadute polumrtve ribe. To drveće na kome lepršaju patrljci nerazgradive plastike. Ta preklana i odbačena trupla na smetlištima što hrane muve i lešinare. Ta urušena zdanja što nisu kulturna baština već prošlost nepovratila se. Te staklene površine na temeljima ilovače – ogledalo zlokobnosti. Ti sakati stubovi novog kao podvučena crta neispravljive ružnoće. Baš to… ogrezli smo u ružnom. Naviknuti na haos i raspad. Omađijani propašću. Uspavani bezvoljnošću. Možemo da pobegnemo bilo kuda, na levo, desno, gore ili dole, i sve će delovati kao spas, kad se već u srži ništa ne može spasti. Tišina će nas navići na muk. Sivilo na drame sa normalno lošim krajem. Lepota će grcati da je spasu, ali joj niko neće pritrčati u pomoć. Neće hteti iako će umeti.

Beg je lak. Zažmuriš na oba oka. Šum točkova odbrojava trenutke odložene svesnosti. Uđeš u dimnu zavesu i mahneš onome što ostaje. Podignu te krila. Otpustiš ventile i baciš pogled naniže. Slagalica se volšebno sama sklapa. Istina je, najlepša je to zemlja na svetu, ali samo odozgo. I tako blizu srcu iako na ozbiljnoj dubini. Progutaće je ipak oblak, i požar nedorečene ljubavi prema njenom postojanju, od čega će se pretvoriti u prah ali iz pepela ponovo roditi kada, i ako se vratiš. Ptica će te spustiti na neko drugo mesto. Izvesno je razočarenje, divljenje, upoređenje. Videćeš umetnost na zidovima metroa i pomešati ga sa muzejom. Neke čudne ljude koji ljubimčevo govance u kesi stavljaju u svoj džep. Uredno podšišanu travu. Osvetljene ulice bez rupa. Neokrnjene zidove stare preko 200 godina, iza kojih žive novi ljudi. Restauracije prošlosti koju sadašnjost poštuje. Kazne jednake za sve prestupnike koji čereče opšte ali i lično dobro. Drvorede pod konac. Parkirane automobile koji ostavljaju mesta za život i ljudima. Jutra koja mirišu na prašak i sveže pecivo. Djubre koje završava na predodređenom uništavalištu. Ispljuvci i slinci u maramicama. Reciklaža. I blamaža kada te uhvate u svinjariji koju ni svinje ne čine. Shvatićeš da sve funkcioniše drugačije od onog što nikako ne možeš da shvatiš jer takođe funkcioniše. Da, reći ćeš, ali ispod tog sjaja i glamura kriju se horde pacova koje jurcaju podzemnom kanalizacijom. Ima krajeva grada u koje od straha ne smeš da kročiš. Buđavih, teskobnih, turobnih podzemnih zmija sa mračnim ljudima u njenoj utrobi. Tona otpada koju niko ne skuplja jer je nastupio štrajk. Lokve krvi iza ćoškova kojima ne smeš prići. Zidove i žice između bogatih i siromašnih. Prosjake rasute i onde gde ih ne mora biti. Pa to je isto, čak i gore! Oni imaju i mogu. Ili nemaju i ne moraju. Kao i mi, eto.

Zar je lepota ikada spašavala svet? Takva Dostojevščina ne može proći. Sve je zapravo trulo a istina maskirana nepotrebnošću. Oni su isti ili poput nas, samo se kriju iza uglancanih i sjajnih slika… Zar ne? I njima ne bi bilo stalo ni do čega, ali ih muče oni koji su plaćeni da terorišu skladom. A nama to nije potrebno. Zašto bi? Naš silom nametnuti od strane ulickanih, bedni život ćemo nositi ponosno. Pocepani, polupani, prljavi, ravnodušni… možemo mi da dezintegrišemo najsitniju česticu i pretvoriti u ništa. Uinat! Njima što misle da su bolji. Nama što možemo to postati kad god hoćemo. Dotle… pustite nas da budemo ružni i tužni. Može nam se a i nema te kazne koja može da se ne plati.
Neće biti lepa, ni približna prihvatljivoj lepoti naša zemlja. Ona je trenutno jedna obična deponija. Đubrište nagomilane nesavesnosti, opipljive i nevidljive prljavštine, ružne smelosti da se zaboravi na sutra, nagomilanog neznanja i inata. A možemo biti, samo da htenje i samopoštovanje pobedi.

P.S. Tekst motivisan plemenitim činom gospođe Ane koja je naišavši na razbacano smeće na nedozvoljenom mestu kod Vrdnika, malim trudom uspela da dođe do bahatog vinovnika svega, do gospođe profesorke Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, inače velegrađanke i plemkinje gospodskog Vračara, koja je greškom prirode, odnosno nepažnjom izbacila 10 džakova svoje sramote koju je napravila njena vikendica. Ani nije bilo teško da sve to skupi i pošalje intelektualki nazad, da ova malo razmisli o svemu. Gospođa profesorka se nije samospalila zajedno sa svojim đubretom usled osećanja krivice, mada je sigurno pocrvenela, od muke. Zarad pouke ove priče… trebalo je. Uinat bahatim čuvarima prirode.

Dan Osmi

Danas je Vaš dan.
Juče nije bio. Sutra neće biti.
Ne ugrabite li priliku koja Vam direktno pada u naručje (koja se poput sličnih divnih prilika dešavaju samo u određeno vreme, pa ako ih ispustiš onda nema kajanja), stvarno niste imale sreće, ili ste možda namćori koji takve nametenute prilike iz dubine duše preziru i traže ih i prekjuče, i za tri dana, i uvek. A prilike, drage moje, ne samo što mogu da se ukažu, nego mogu i da se ukinu. I ako Vi sada oklevate da ih iskoristite jer Vas boli njihova kratkotrajnost, jer Vam njima samo zamazuju vaše lepe oči, jer se pri tom okoriste i oni od kojih se očekuje i namakne neka korist, jer ugrožavaju Vaša globalna a tetošu samo lokalna prava, jer će Vam njome trljati nos ostalih 364 dana, jer ćete sutra opet biti ravnopravne u neravnopravnosti umesto da budete najravnopravnije od ravnopravnih, kako onda? A pre samo… 

150 godina, žene su imale prava samo da rađaju. Ništa javne škole, ništa karijera, ništa da same odaberu muža. Potom se probudila želja pretočena u inat da se nešto ipak pomeri sa mrtve tačke. Tako je nastao Pokret sifražetkinja čiji je cilj bio da se svet konačno osvrne na probleme i ograničenja kojima je ženski rod izložen, te da žene konačno dobiju jednako pravo glasa kao i muškarci. Članice su pribegavale veoma drastičnim akcijama poput razbijanja prozora, podmetanja vatre, vezivanja za prugu, bacanja bombi. Prilikom sukoba sa javnošću i policijom, mnoge su mučene i silovane, da bi u znak protesta dolazile i u fazu gladovanja, nakon čega bi bile puštene na slobodu, a potom nakon oporavka ponovo zatvarane i kažnjavane. Pokret je bio osujećen Prvim svetskim ratom, ali su njegovi ciljevi urodili plodom u godinama nakon toga, kada su žene konačno na anglosaksonskom području dobile pravo glasa, najpre sa 30, da potom sa navršenih 19 godina života. Tako su pre…

100 godina žene počele ne samo da rađaju, i glasaju, već i da pohađaju (ukoliko je bilo materijalnih mogućnosti) kvalitetne škole, bave se ozbiljnim poslovima, čak i da biraju svoje partnere za život. Većina je za život zarađivala radeći po fabrikama, dokazujući da se ravnopravnost može dosegnuti i slabašnijim mišićima. Na drugoj strani, neke umne žene su ozbiljno zakoračile u nauku i svojim velikim otkrićima dale svoj izuzetni doprinos, bez čega danas ne bi mogli da zamislimo svoj život. Umetnostima naklonjene žene su pak ostavile neizbrisiv trag na celuloidnim trakama, pločama, platnima. Ipak, pre samo…

50 godina, žene u Švajcarskoj nisu imale, ono već decenijama ranije na drugim mestima stečeno, pravo glasa. U neku ruku za to bivaju i same krive jer neke konzervativne grupe samih žena ne misle da im je to potrebno. Prevagnule su ipak one kojima to jeste bilo potrebno, a verovatno je bilo i sramno da pored prednosti i privilegija veoma dobrog životnog standarda, budu bačene u tamu glasačkog neznanja. Samo deceniju ranije pre buđenja švajcarkinja, budi se i hipi pokret koji je po pitanju emancipacija žena doneo velike promene. Osim slobodne ljubavi, pripadnice ovog lokalno orjentisanog pokreta izvojevale su i spaljivanje brushaltera, i antibebi pilule čime su po prvi put u istoriji čovečanstva preuzele potpunu kontrolu nad svojim telom i svojim odlukama o potomstvu. Pre…

20 godina liči na ovo danas. Više se ne postavlja pitanje prava glasanja jer žene sada mogu biti i izglasane. Mogu biti sve što hoće. Ili barem blizu toga. Ima ih među vladarima država, ministrima, nebeskim i estradnim zvezdama, na čelima firmi i za čelima orkestara, na krilima aviona i onim svoje neumorne mašte, u posadama i sa posedima. Umeju i znaju mnogo više no što su umele i znale njihove pra, čukun ili navrnbabe a  askurđele i da ne spominjemo. Osim mesta življenja, posla, muževa, mogu sada menjati i svoj pol. Da li to znači da su postojećim nezadovoljne, nečeg uskraćene, da onim drugim mogu stići dalje i do boljeg, da li osećaju da je suprotnosti lakše da opstane, ili naprosto osećaju da je žena nešto izvan njihove moći i sposobnosti, nevažno je. Bitno je da više ne moraju da trpe, boje se, traže dozvolu da bivaju. Ne moraju?

Ipak …moraju. Ne svuda, ne uvek, ne po svaku cenu. Ipak…postoje žene koje žive na mestima koja nisu, niti će uskoro, a možda i nikad, prihvatiti činjenicu da je žena osim što je biološki entitet, pre svega ljudsko biće. U nekim krajevima sveta, žena je ispod ili u rangu životinje. Robinje predrasuda, religioznih izvitoperenosti, zatucanosti. Njihovi životi su prepušteni nemilosti jačeg pola koji ne preza da neposlušnost oskrnavi ili ih čak ubije. Neke žene nikada neće naučiti da čitaju i pišu. Neka tela usred kastracija nikada neće doživeti polno zadovoljstvo. Neke nikada neće saznati šta je ljubav iako će imati partnera. Neke će služiti samo za ugađanje muškarcima jer će samo tako moći da prežive ili se prehrane. Neke nikada neće videti svoju bebu jer će umreti zbog nestručno izvedenog porođaja. Neke nikada neće dobiti lek jer se mora čuvati za njega. Neke će celog života obavljati težak fizički rad bez ikakve nadoknade. Neke će biti silovane i optužene da su to same tražile. Nekima će biti oduzeta deca jer su samo žene a time neodgovorne i nesposobne za ulogu roditelja. Neke se nikad neće ni roditi jer ih unapred niko ne želi i ubiće njihovu šansu da postoje. Neke će čak ratovati. I te neke ne žive uvek daleko, u nekim zemljama čudnih imena i sa nepoznatih koordinata. Bliže su no što pretpostavljamo, i jako bliske po svim onim osećanjima od kojih ne možemo pobeći bez obzira na godine ili mesto rođenja. Možda drugačije, usred vaspitanja i okoline, posmatramo svet, ali onaj unutrašnji, onaj ženski, onaj ljudski kuca istim ritmovima i očekivanjima. Možda različito trpimo, različite uzore i ideale imamo, drugačije načine i forme ostvarenja primenjujemo, ali smo mi To – ljudska bića koja traže da budu poštovana, shvaćena i prihvaćena kao ravnopravna po pitanjima odlučivanja, obrazovanja, prihoda, tretmana na poslu, u porodici, na ulici, u poznatom ili stranom okruženju. Ta ljudska bića traže da budu subjekti a ne krpene lutke kojima će se neko poigravati ili ih kinjiti.

Na dugom istorijskom putu čije su staze bile ispunjene ogromnim nepravdama naspram  ženskog roda, žene su ipak unekoliko uspele da svoj položaj učine boljim i lakšim. Sigurno je da postoji još dosta toga što im je uskraćeno, čega nema jer je svet definitivno izgrađen po meri muškaraca (verovatno se oni ne bi s tim složili, a ako i bi, mnogi će to smatrati svojim prirodnim pravom, prednošću onog jačeg i umnijeg). Sigurno će i dalje ulagati mnogo vremena i snage da opravdaju sebe…ne, nego da dobiju mesto koje im pripada. Trenutni brojčani rezultat je 50,4 : 49,6 u korist muškaraca. Žene pak malo duže žive. Da li ih priroda na uštrb kvantitativne manjkavosti nagrađuje tim viškom, nepoznato je. Da li ih život na uštrb kvalitativne manjkavosti ostvarenja nagrađuje specijalnim vrlinama, ne zna se. Istina je da je biti Žena jedan izvanredan poklon sudbine. Zato… poklonite drage žene same sebi nešto lepo. Ne očekujte to uvek i samo od muškaraca, posebno ne ovog jednog dana u godini. Darujte sebi slobodno vreme, počastite svoja nepca, obradujte svoje čulo mirisa, nagradite svoje oči, pomilujte svoje telo, nasmešite se sebi u ogledalo. Zaslužile ste mnogo više od onog što sebi želite. Ne zato što ste žene, već što ste ljudska bića koja imaju prava da budu spokojna i zadovoljna. Sreću potražite zajedno sa nekim ili nečim. Ili pak same ako ste izričite u samostalnom osvajanju vrhova.
Probajmo da Nikada, ali baš Nikada ne budeMo sarkastične, osuđujuće, bezobzirne, nepristojne, nelojalne, indolentne, surove, lažljive, zajedljive, nehumane, preteće, neutralne, ravnodušne naspram onih kojima pripadamo, ako su već to pravo neki, zbog vaspitanja ili ubeđenja, sebi dali.

I juče je bio Vaš dan, i sutra će biti, bez obzira kakav je danas bio. I ne zaboravite  da ga Vi (nadam se) imate, dok je, i dok će, mnogima vašeg roda to biti uskraćeno. Jer su “Samo žene”, kako neki uporno tvrde i nameću. Osmicu s ruku treba zubima otkinuti. Osmi dan je dan koji simbolizuje pravednički “rat” žena. Zato ga i treba posuti ružama.

Instina

Imaju svoju platformu. Svoje umetničko ime. Svoj profil. Svoje prijatelje. Prijatelje svojih prijatelja. Svoje pratioce. Svojih 15, 16, 17 godina. Imaju sve vreme ovog sveta koji još uvek nije u potpunosti svestan njihovog postojanja i osobitih vrednosti. Svetu hrle u naručje jer pruža osećaj sigurnosti i priznanja. Svet čuvaju u laganom komadu složene konstrukcije koja im polako srasta uz šaku. On nema prava na odmor ni dok spavaju, jedu, ili idu u toalet. Zbog njega se noću bude na svaka dva sata, uzimajući ga kao redovnu terapiju kojom se vraća duhovna i fizička ravnoteža. On im daruje osmeh, ali i užasne brige. Biti deo tog sveta je dokaz o sopstvenom postojanju. Ne biti, činjenica da si se sveta odrekao, ili možda on – tebe.

U svom istraživačkom pohodu o životu mladih na zapadu, jedan novinar je intervjuisao tri tinejdžerke. Sedeći sa njima u kafeu neobavezno ispijajući šolju zelenog čaja, svojim pitanjima ih je odvajao na momente od telefona koje nisu ispuštale iz ruku. Dekoncentrisane, s mlitavom pažnjom u vezi svega opipljivog, pa i tog dogovora da malo pričaju o sebi, polako su se otvarale kako su pitanja bila konkretnija i doticala upravo onu sferu bez koje ne mogu da zamisle svoju svakodnevicu. A ona, svakodnevica, stvar je merena pojmovima koje starije generacije donekle ili nimalo razumeju. Pod starijima se podrazumevaju pregaženi petom decenijom i definitivno zaglavljenim (kada je reč o uspomenama) u vreme gde je bilo mnogo čekanja i istraživanja da bi se do nečeg ili nekog došlo. Ipak, oni mladji duhom, ne želeći da ih unapred proglase umornim starcima, pomno prate šta je to bez čega toliki ne mogu, čime su toliki ispunjeni, i mogu li se sami tome prilagoditi. Sigurno je da iskustveno to otkriju jako brzo. Da li ih to obespokojava i čini nezadovoljnim jer mnoge stvari nisu doživeli na lepši (sadašnji) način, ili upravo suprotno – spokojnijim, jer su nekadašnji izazovi imali neke svoje vrline, verovatno spoznaju odmah. Srednjaci (oni u najboljim za ponešto godinama) pak ne dopuštaju da ih sve tek tako mimoilazi i pregazi. Moraju biti u toku zbog svoje dece, poznanika, samog života koji uopšte ne čeka već vabi da uskačeš i plivaš, ili te na talasima odnese u neznano.

Tako je novinar saznao da ono bez čega apsolutno nijedan tinejdžer ili adolescent ne može da zamisli svoj dan jeste – Instagram. Ne samo dan, već i noć. Jedna od priupitanih je izjavila da joj je san konstantno isprekidan i da loše spava jer je neophodno biti u toku sa svim notifikacijama koje dobija na svoje priložene slike, a naročito sa reakcijom glavnog motivatora postavki. Druga je apsolutno saglasna da je nemoguće imati samo jedan profil. Jedan je glavni i tu se postavljaju najbolje fotografije i to odgovarajućim ritmom, i nikako u velikom broju (od napravljenih 100, bira se jedna, obično na predlog najboljih drugarica koje procenjuju koja od urađenih može najbolje proći kod publike), tu ima najviše pratilaca, i tu se ništa osim fotosa ne stavlja jer bi profil sve ostalo učinilo dosadnim i nezanimljivim. Drugi je za dobre poznanike i prijatelje gde se osim najboljih mogu stavljati i obični fotosi, pisati statusi, igrati neobavezne verbalne igre. Treći je za postavljanje grupnih prijateljskih slika sa zajedničkih događaja. Četvrti je za rodbinu i roditelje koji su blokirani sa ostalih. Peti je tajni, služi za praćenje ex-ova.
Treća objašnjava da je i tagovanje (obeležavanje imena) jedan promišljeni proces gde se tačno zna pozicija bliskih, daljih i neutralnih ljudi na slici. Sve se slažu u tome da je odsustvo reakcije tagovane osobe siguran put ka prekidu prijateljstva i uklanjanju tragova ikakvog postojanja takve nezahvalne osobe. Takođe je notorna istina da sve ispod 500 lajkova u periodu od 48 sati nakon postavke fotografije znači potpuni promašaj i neizvesnu sudbinu imaoca profila. Ugled tako rapidno opada. Preostaje neizvestan pokušaj da se osmisle bolje poze, obezbedi kvalitetniji fundus šminke i garderobe, a osobito pronađu neka posebna mesta za slikanje, što bi koliko toliko moglo spasiti stvar. U suprotnom, ne preostaje ništa drugo no da se tinejdžer zauvek zazida u svoja 4 zida i više nikad ne promoli svoj nevoljeni, neprihvaćeni, nesviđani, nepoštovani nos, lik i delo. Tako prestaje život. Prestaje smisao postojanja. Prestaje da preostaje išta.
Tinejdžerke u konačnici zaključuju da je Instagram mesto koje im omogućava da budu ono što se od njih traži, da ih tera da se bore za svoje mesto koje im neće zauzeti neko drugi, da se bez toga osećaju izgubljenim i neprilagođenim, da im pruža opciju ravnopravnosti u odnosu na muškarce, kao i šansu da otvoreno izraze ono što osećaju i misle, čineći ih time vidljivim, poželjnim, i vrednim. Zaista?

Kada je 2010. godine pokrenut, Instagram nije bio naročito prihvaćen, ali kupovinom od strane najveće društvene mreže Fejsbuk, broj njegovih korisnika je drastično porastao, upravo prelaskom sa jedne već pomalo bajate na drugačiju, novu mrežu. Koncipiran kao mesto na kome se mogu samo postaviti fotografije, kratki video klipovi u trajanju od par sekundi, bez mogućnosti razglabanja unedogled što odlikuje ostala virtualna mesta za druženje, ovaj oblik „socijalizacije“ postao je interesantan najpre mlađoj populaciji a potom i ostalima, bez obzira na godine i pređašnja interesovanja. Tako su Fejsbuk, Twitter, blogovi, forumi, sva ona mesta koja su služila za interakciju i razmenu misli, polako potisnuta od strane mesta koje zauzvrat pruža vizualna uživanja. Osim toga, Instagram je i prostor koji pojedinci koriste za sticanje zarade. U zavisnosti od broja pratilaca, ona može da iznosi od nekoliko stotina, do nekoliko hiljada po postu, odnosno slici. Te sume njihovi vlasnici opravdavaju gomilom sati koji su uloženi u zauzimanju poza, šminkanju, biranju garderobe, osmišljavanju ideja, nalaženju sponzora, biranju materijala koji će se prezentovati… dakle “fizički veoma zahtevan i umno prenapregnut napor” koji nisu svi sposobni da ulože a osobito ne da naplate. Ti najatraktivniji i najuspešniji zovu se influenserima i bez njih život običnih smrtnika nema nikakav smisao. Uticatelji ili uticači tako prostom, siromašnom, neinventivnom, neobrazovanom pojedincu znatno unapredjuju svakodnevni život, pružajući mu time i duboke fizolozofske uvide u sve tajne besmrtnosti. Takvom pojedincu ostaje da uči, prati, kopira, ili pati. Da bi sve bilo uzbudljivije, u biznis prodavanja magle uključuje se i dojenčad, sitnež od par godina života koji imaju svoje instagram profile ili se šljamče uz roditeljske, čije mame njihov tek probuđeni život dekorišu skupim igračkama i firmiranom odećom, odajući gde se i kako ta nejač polako uključuje u život kroz neke obične, svakodnevne stvari, učeći tako sopstvenu decu od malih nogu da ispod određenog nivoa nije dopustivo ići – sjajni mali influenseri kojima se smeši sjajna budućnost, osim ako Instagram u dogledno vreme ne ugine, a njegovi pasionirani korisnici budu prinuđeni da se sele na neko novo uzbudljivo mesto. Instagram zaljubljenici nisu samo deca, adolescenti, mladja populacija, već i gospoda u srednjim godinama koja malo iz male nužde (praćenje prijatelja, dece, komšiluka, ex-ova i budućih), a više iz velike (da budu sami praćeni i pohvaljeni), takođe predano grade svoj Instagram status i poziciju. Najrevnosnije su u tome dame koje ne propuštaju da svaki svoj izlazak na kafu, kolač, ručak, pozorište, koncert, kod frizera, kozmetičara, ili na jogu, prijave svojim vernim pratiocima, ne propuštajući nikako dragoceno obaveštenje o tome gde letuju ili zimuju, šta čitaju, čije filozofske misli ih okupiraju, šta su kupile, koju vrstu kozmetike koriste, kako imaju skockan dom, kako izgledaju podjednako lepe nenašminkane sa 50 g nevidljive šminke naspram 150 g za svečane prilike. Instagram imaju i pojedini kućni ljubimci nesvesni toga što imaju, ali slatki u svojoj nevinosti i ljupkosti. Imaju ga i hobiji koji slabo da nekog zanimaju ali se negde moraju prikazati. Imaju ih nevidljivi ljudi kojima je nemoguće ući u trag kako izgledaju i čime se bave ali vole da kače tuđe slike, misli i nezanimljivosti . Imaju ga muškarci, ali znatno manje od suprotnog i ostalih polova, i obično im služe da prate nepoznate žene koje se ne boje prehlade i bolesnih jajnika ili upale pluća, ili poznate koje mogu još bolje da upoznaju i tako otkriju sve njihove tajne a time i ključ do njihovih vrata koja će im jednom biti otvorena ako samo budu uporni. Imaju ga oni koji hoće da se igraju sa svojim pratiocima pa im prepuštaju da odluče u njihovo ime šta će obući, pojesti, kuda izaći, šta kupiti. Imaju ga pasivni posmatrači koji imaju vremena napretek pa žele da ga ubiju. Imaju ga oni koji nekako moraju da isprazne svoje albume i podele svoje raspoloženje. Imaju ga najbogatiji koji žele da im se zavidi. Imaju ga siromašni koji barem imaju to ako već nemaju ništa drugo.  Imaju ga svi, skoro svi, osim onih koji ga nikad neće iz određenih razloga imati. Takvi će u svojoj povučenosti ostati neprepoznati, u stvari niko (u budućnosti, kada se obelodane arhive čovečanstva ili samo one lične) neće verovati da su uopšte i živeli.

Neka naučna istraživanja tvrde da je višečasnovno korišćenje društvenih mreža, pre svega Instagrama, siguran put ka depresiji. Sa time se još uvek ne slažu one tri tinejdžerke sa početka teksta, iako smatraju da se bez svega osećaju kao da im je uskraćen kiseonik, a sa svim kao na ozbiljnom testu spremnosti za život i uklapanje. Nesanica, nervoza, anksioznost, frustracija zbog neadekatne reakcije publike polako osobu uvode u ozbiljniju formu psiholoških padova i samoprezira usled neadekvatnosti. Samopouzdanje je na stalnoj proveri i iskušenjima. Mogućnost otvorenog ili prikrivenog zlostavljanja ogromna. Pri tom su tome izloženije devojčice no dečaci, s obzirom i na vreme provedenom na mreži, kao i ciljevima koje postavljaju pred sebe.

Koliko god da je pojava društvenih mreža uspela da poveže ljude, proširi njihove vidike, približi ih istim ili sličnim interesovanjima, da im olakša komunikaciju, pruži mnoštvo korisnih informacija a time poveže i na nekim drugim osnovama, činjenice pokazuju da je to istovremeno uticalo i na dozu pojačane izolacije ljudi. Produženo sedenje uz ekran je ujedno ograničilo aktivno i realno druženje, opuštenost razmene mišljenja koje se ne meri brojem dobijenih lajkova. Prezentacija najboljeg(?!) od svega, uspela je da poremeti sistem vrednosti koji više ne razlikuje iluziju od stvarnosti. Kritičko mišljenje nestaje u moru kopiranja onih koja su najnametljivija. Zabrinjavajuć je broj i rast samoubistava među mladima koji ne ispunjavajući zahteve sredine kojoj pripadaju, postaju žrtve negativne selekcije istovrsnih ali krvoločnijih. Socijalne mreže prerastaju u paukova carstva u koje se upliću neoprezni, nesvesni rizika da mogu biti pojedeni. Ali ne od strane insekata koji su to osmislili, već od strane sebe samih koji ne umeju da razlikuju prednost slobode od potpadanja u leglo izazivača kojima je broj dobijenih srca merilo sopstvene ali i tuđe vrednosti.

Zapravo, Instagram nije kriv. Nije ni prav. To je samo Instagram, prostor poput ostalih kolektivnih mesta za gutanje vremena, za nerealno druženje, za lečenje naših ličnih važnosti i posebnosti što vape za istovetnošću s onima koji su jako uspeli. U čemu? Ako i saznamo, biće već kasno. Ali dovoljno da shvatimo da se nije ni trebalo toliko truditi, jer je zapravo svima previše svejedno i da se prave stvari nalaze na manje izloženim mestima. Ili baš na vreme, da se ne zaljubimo previše u onu fotošopiranu, ulepšanu, nestvarnu fotografiju sebe samih. Kada padne mrak, otuda će nas gledati ono Ja koje zna pravu i jedinu istinu. Na sreću…ili na žalost, ona je uvek jedna.

A!

Ne mogu više.
Svega mi je dosta.
Dokle ovako?
Šta da radim?
Neizdrživo je.
Kako dalje?
Zar ne postoji način?
Ostavite me na miru!
Prekini, opasno me živciraš!
Umukni, ideš mi na ganglije!
Začepi, da te ne zviznem po tintari!
Rascopaću ti glavu!
Zaveži, da te ne sastavim!
Crkni!
Opaučiću te!
Ideš mi na *!
Skini mi se!
Ubiću Boga u tebi!
* ti sve po spisku!

Sve u redu?

Sasvim sam dobro, što pitaš? Menjam boje ko semafor? Moj rečnik?
Ma to onako, olabavili šavovi. Malčice sam pod stresom.

Može masaža? Skineš se, umotam te u peškir, i mojim magičnim rukama i specijalnim alatkama, izvučem na površinu svu prljavštinu, tj. negativnu energiju tvoje prepadnute duše i tvog tela što je napeto ko strela?

Pa, zašto da ne! Duz il dibiduz?

Pošto si muško samo duz. Žene ono drugo jer iz njih moramo da izbacimo i demone što im nastanjuju hormone. A i tretman im jedino tako radi.

Evo. I šta sad? Čekaj, šta s tim satarama?! Pa ti to mene hoćeš da kolješ!

Miruj! Slučajno mogu da ti posečem ćelicu, otfikarim jabučicu, trepavicu, bradavicu, ako tako mrdaš i kobeljaš se. Vrhovi ovog hladnog oruđa što blago igraju po površini tvog tela iseckaće svaki mm tvog stresa.

Zaista?! Smem li da dišem?

Naravno, ali tek kad završim satarisanje nagomilanih besova.

Domo arigato! (“mnogo hvala” na japanskom…što uputi satarisani onome sa satarom, koji mu odseče u par zamaha nadražene nerve i probleme, podjednako ozbiljne onima istočno i zapadno od zemlje izlazećeg sunca u kojoj se već neko vreme sprovodi ova terapija povratka u normalu).

Da se stres može ukloniti i na nejapanski način pokazuju tkzv. Besne sobe koje su se prvi put u svetu pojavile krajem 2011-te godine. Besna soba je kao što joj i ime kaže – soba, ali sa posebnom namenom. U nju uđeš i ostaviš joj svoj stres, ili bes, svejedno. Rasterećen izađeš, duh izbačenog besa potrči za tobom ali ne može da te stigne jer se vrata zalupe odmah iza tvojih leđa, i on ostane zarobljen gde umre od samoće. Posle toga ga izbace lopatama napolje, i oslobode mesto za neki novi, tuđi. Korišćenje Besne antistresne sobe košta (ali deblje košta upotreba bilo koje druge u iste svrhe, i još nevina nastrada). Nekad je cena bazirana na minutaži, nekada na vrednosti stvari koje će biti uništene. U stvari, to izgleda ovako:
– Sa spiska ponuđenih stvari za razbijanje odvoji se određeni broj predmeta (posuđe, nameštaj, knjige, tehnički aparati, cigle, pločice, jastuci);
– Obuče se zaštitna odeća (kaciga, štitnik za oči, rukavice, odelo);
– Zatvore se vrata sobe, udahne duboko, dohvati motka, palica, čekić, zaposle ruke, noge ili ako baš neko voli i glava, i onda svom silinom raspali po tim stvarima dok se ne dokrajče u paramparčad. Pukne daska – pukne šefova ili taština lobanja. Pukne staklo – rasprsne se komšijina šajba. Raspoluti se kompjuter – usmrćen lažni prijatelj a pravi cvili. Iscepa se udžbenik – nestane strah od ispita. Poleti perje iz jastuka – rasporiš neverniku stomak. Razbije se tv – padne vlada i zasija svetla budućnost. Izgaze se šolje – žuč se pretvori u med. Udari se telom o zid – bolest ustukne. Bace se papiri u vazduh – novčanik se zadebeli. I sl. Jedan za drugim, stresovi polako nestaju a sav jed, ljutnja, histerija, strah, nemoć, neraspoloženje, briga, neizvesnost, sumnja, tuga, odjednom postanu tako mali, majušni, da više ne možeš tako okrvavljene i rasprarčane da ih prepoznaš. Uživaš u tome da ti ne mogu više baš ništa. Ili bar ne za neko dogledno vreme kada lepo možeš doći u raspaliti po njima još jače ako reinkarniraju.
Naravno, sve ovo ima svoju cenu, na minute ili po komadu. Ali vredi – svaki cent, svaku funtu, svaki pezos, svaki dinar (jeste, i kod nas ima Besnih apartmana…samo što mi pomalo neobavešteni, siromašni i stidljivi više volimo da lomimo u svoja četri zida, mada ima onih kojima ni javna dobra i mesta nisu prepreka da se agresivno opuste, te nastrada i neki sporedni nos ili glava). Cenovnik kaže da je najjeftinije u Besnu sobu doneti sopstvene stvari i tamo se natenane razračunati sa njima (na primer fotografije ili neke uspomene od bivšeg).  Za 100-ku u Americi se može polomiti neki laptop i pregršt tanjira i šolja, a pun paket za 300-cu nudi čak sto proizvoda u šta se ubrajaju printeri, televizori i flaše…srča do kolena, ali srce puno! I niko ne mora da sve to vidi i zna. Izađeš lak kao pero, čist kao ozon, miran kao Buda. Ima ipak tih para koje mogu sve da kupe.

Neki pak tvrde da se duhovni mir može i besplatno dobiti, a stresovi pokoriti na veoma jednostavne načine. Na primer, meditacijom, dubokim disanjem, fokusiranjem na trenutak, socijalizacijom, toplim oblogama i masažom, glasnim smehom, slušanjem relaksirajuće muzike (sa obaveznim zvucima prirode), laganim kretanjem, vođenjem dnevnika zahvalnosti za sve postignuto i dobijeno u životu, maženjem sa kućnim ljubimcem, seksom, kreativnim radom, pravljenjem planova, činjenjem dobrog nepoznatim ljudima…Uspeva? Ili je to samo zamena brige svesnom odlukom o potiskivanju iste?

Medicinska definicija stresa tvrdi da je stres prirodna pojava koja se događa pri pokušaju organizma da se prilagodi nekoj životnoj nevolji, izazovu, događaju ili situaciji. Ispoljava se u vidu psihičke i telesne patnje. Sastoji se iz nekoliko faza kroz koje individua prolazi teže ili lakše, u zavisnosti od stepena pripremljenosti na raznolike pritiske, sposobnosti da se nedaće prihvate, volje da se teškoće prevaziđu.
Tokom životnog puta, nebrojeno puta smo izloženi velikim izazovima i proverama sopstvenih snaga. Životne prekretnice i skretnice, staze i bogaze, usponi i ambisi, vrebaju od momenta kada kročiš na ovaj svet. Ili kad kročiš u nečiji svet. Ili kad kroči neko u tvoj svet. Ili kada svet zakroči u tebe samog, preplavljujući i ona mesta koja želiš da sačuvaš netaknuta. Tada preostane samo palica, satara, vrisak, prasak ili ipak mirna zahvalnost što je taj bes znak da smo itekako živi.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

Hoću – Neću

Počelo je. Tamo gde nikad nije ni prestalo. Ima samo drugu parolu, ali ona svakako asocira na onu – Snađi se. Prethodna je bila u kontekstu prognoze o pobedi. U borbi protiv koga? Unutrašnjih neprijatelja što u vidu demona navode na pogrešne slogane, ili  pak protiv neopredeljenosti za prave stvari?
Sada, pošto smo zauvek pobedili prošlost, mada nas i dalje mrcvari i izaziva da joj opalimo šamarčinu i pošaljemo u večiti ćošak, konačno se okrećemo budućnosti. Nije samo precizirano kojoj, onoj koliko sutra, ili onoj kad nas više ne bude? Dobro, budućnosti ne treba gledati u zube, samo je treba prihvatiti kao neminovnost uslovljenu trenutnim izborima. A izbori su tu. I to ne bilo kakvi, nego parlamentarni. I tek što nisu. Tek što će biti il’ ne biti. A biti će što će, onako kako…oni hoće? Ili neće? Ali zašto lomiti glavu kad se lepo može priupitati jedan krasan cvet koji unapred zna sve odgovore. To bi praktično izgledalo ovako…

Izaći u šetnju (ne protestnu nego onako), u neki park (zapušten, gde ima mnogo nepokošene trave), ili na livadu (na obodu civilizacije), ili uz neko brdo-planinu (poneti nepromočivu obuću, štap za podupiranje, ceradu ako se uzvitla oluja, sok i sendvič za okrepljenje). Naoštriti oko i vizualno odbacivati sve što ne potpada pod cilj koj se zove  Capsella bursa pastoris.  Nju je u stvari lako uočiti. Ima listiće kao srciće a oni, svakom ko se razume u botaniku i želje, služe da dođete do preciznog odgovora – voli li vas on/ona ili ne, tj. hoće li nešto ili neće. Dakle, nalaženjem ovog cveta i sakaćenjem njegovih srca, dolazi se do istine. Osim što realno može da zaustavi krvarenje (ako ste usput razbili koleno), unutrašnje (ako vam je procurelo srce od ljubavnih jada…tj. ne za to nego za neke druge organe), da vam podigne pritisak (možda vam je pao od napornog šetanja ili vam je neko dirnuo u živac), ovaj cvet ima prediktivnu moć. U njemu leži odgovor ima li naša zemlja budućnost kao što slogan njenog poglavnika glasi, ili uopšte ne treba sumnjati u to, premda je sumnja mnogo puta bila opravdana. Međutim, ono što iskrsava kao jedno veliko ali, jeste činjenica da taj cvet uopšte neće biti dostupan širokim narodnim masama u momentu kada je to od krucijalne važnosti. Zašto? Zato što on cveta u aprilu, a izbori su 31-og marta. Znači, neko osim vanrednih izbora remeti i prirodni protok stvari, a time i informacija. Dakle, treba bojkotovati izbore dok ne procveta… momenat…pustimo proročko cveće i zeleno proleće,  verovati treba samo u vanrednosti izbora a time i (iz)vanrednu budućnost.

Da li u nju verujemo? I njemu koji je čvrsto, hrabro, promišljeno, uporno, beskompromisno, nametljivo, slikovito obećava? A da je to i do sada obećavao, uglavnom sve nerealno, i da smo (poneki) u ta obećanja uložili ne samo nadu nego i vreme i strpljenje, istina je. U to da mu (većina) nismo verovali računajući da od goreg ne može biti dole, nego da ta obećavajuća budućnost i za nas ima svoj dobar plan, istina je. Ali je kratka pamet zavladala. Prizovi se, i seti praznino …pre tačno 5 godina njegov moto je glasio: Budućnost u koju verujemo. Opa! Znači, prepisujemo! I treba. Rad je dobio prelaznu ocenu, pa usled kvaliteta i  ustaljene amnezije može da se iskoristi još koji put. Ovom prilikom nećemo spomenuti da u nju verujemo jer se to podrazumeva. A ova nova budućnost…

… jasno je da će zajedničkim naporima u narednom periodu biti otvorena nova 2,19 auto puta, 21,9 naftovoda, cevovoda i vodovoda,  219 novih škola, bolnica i vrtića, 2019 novih fabrika, 20019 novih mini hidroelektrana, 200190 novih radnih mesta za lekare, naučnike i ostale kukavice  što su već zauzele niski start da klisnu na zapad, a bez kojih će se pomreti ako im to uspe (neće svi, najvažniji članovi zajednice će se o trošku poreskih obveznika lečiti u inostranstvu kad je već tako teška situacija).  Investitori sa istoka i zapada će nas na kolenima moliti da im damo 10.000 eura po motaču neizvesne sudbine i dopustimo im da ih naučimo biznisu. Prestonički metro će konačno savladati podzemlje, vozovi leteti šinama, avioni sa jedinog kasvetnog aerodroma prevesti blizu 20,9 miliona domaćih i stranih putnika. Udarićemo temelje gradova ispod vode. Prvi u Evropi ćemo šofirati letećim autima domaće proizvodnje sa kineskim brojevima motora. Arapi će ostati naša najbliža braća, samo da im u sestre ne diramo. On će naučiti još jedan svetski jezik da bi se lakše sporazumevao sa svetskim glavonjama a i vanzemaljskim elementima ako iskrzne međuplanetarna kriza. Svoje podređene će i dalje držati u pozitivnom stresu da se ne opuste na svojim odgovornim radnim mestima. Na našim njivama će procvetati papaja i avokado. Izvozićemo domaću kurkumu i kokosovo ulje. Uvešćemo samo dobrovoljne poreze, naplatiti samo simbolične takse, povećati minimalnu penziju na brutalni nivo od 219 eura, od maksimalnih plata otcepiti i raspodeliti sirotinji. Asfaltiraće se auto put susedstva i trpeljivosti preko Kosova do Jadrana. Milion migranata će dobiti šansu da započne novi život diljem zemlje. Odbranićemo od propasti 2,19  miliona mastera i doktorata, otvoriti nova odeljenja, smerove i programe na privatnim gubilištima vremena. Kvalitet sendviča i broj autobusa za sledbenike biće uvećan za 219 %. Nerotkinjama će se obezbediti dobrovoljni davaoci kvalitetnog semena, a porodicama sa nikakvim ili malim brojem dece pružiti ruka podrške da ostanu na tome ukoliko ne sarađuju u izgradnji boljeg sutra. Onima što misle da će se to desiti kad na vrbi rodi grožđe, vlada poručuje da se na berbu istog javi na plantažama u inostranstvu, izdajnici nam ne trebaju.  Budući parlament obećava da će kao i do sada sa istim sastavom udarnički ne raditi išta što smatra nesvrsishodnim za sebe i ostale članove verne zajednice. Najuspešniji iz redova će se izrotirati sa manje uspešnima kako bi im pokazali šta se od njih očekivalo a nisu ispunili, te se nakon isteka mandata ukoliko savladaju gradivo mogu vratiti na stare pozicije. Vladajuća partija će se osvežiti novom krvlju mladih ambicioznih sledbenika vladajuće političke religije. Opozicija da strepi, glava će je boleti od svih pravnih i usputnih lekova koji će se primeniti u slučaju prelaska dozvoljene crte pristojnog ponašanja, a može da završi i iza rešetaka bolnica ili domova za prevaspitavanje. Novinari mogu očekivati širi spisak pitanja koja smeju da postave i objave u medijima. Na povišeni ton u obraćanju, specijalni rečnik koji ne bira prilike i vreme, neguje oštrinu, britkost i opravdanu kritiku, pravo ima isključivo čovek budućnosti koji drši sadašnjost u šaci. Za ministre ima prava da bira najdublje karaktere, odnosno lica koja imaju sposobnost najvećeg uvlačenja u problematiku. Potpisnici spiskova koji se deklarišu kao intelektualna elita biće oterani u prosjake ili u rudare kojima preostaje ne da kopaju ugalj nego bitkoine ako hoće da prežive, dok će ozbiljna imena i saradnici moći da krckaju svoju simpatičnu penziju ako je dožive. Egzodus ko zna zbog čega nezadovoljnih lica biće sprečen povećanjem plata u kritičnim oblastima za 20,9 procenata ukoliko barem 2, 1 promil anketiranih pokaže volju da se predomisli, ali ako to i ne učini, postoji rezervni plan da se organizuje prekvalifikacija penzionera koji će to sigurno oberučke prihvatiti. Sudije će kao i do sada jednom pošteno meriti i 3 put seći, što će kriminal i stopu ubistava smanjiti najmanje za 2, 019 puta dnevno, što će u krajnjem skoru ukinuti i zatvore, i zatvorenike, ali nažalost i sudije. Ukoliko takse na srpskoj zemlji kojom vlada šaka zaštićenih kriminalaca tuđeg porekla ne budu ukinute, EU žmuri i pravi se blesava, u znak protesta će od države ipak biti odobrena besplatna užad za bešenje svih zainteresovanih, pri čemu treba napomenuti da je to individualna odluka i da za taj čin nisu predviđena javna mesta, niti vešala na istim koja je neko već provokativno ponudio za druge izvitoperene namene, a što je zahvaljujući pravovremenoj reakciji sprečeno. Sveta zemljišta nećemo dati, ali glave patriota hoćemo. Budućnost! To je ta, prava, jedina, moguća, izvesna. I za sve nas dobra, bolja nego ikad do sad.

Da li zato uopšte treba pitati Rusomaču, tj. Hoću-Neću, odnosno Capsellu šta nas u stvari čeka? I da li treba izlaziti na izbore nadajući suprotnom od onog što je već zapisano u zvezdama? Možda je gorka crna kafa na dnu šolje tačniji izvor? Ili pitati tetovski pasulj koji je već provereno dobra stvar?
Bože, koliko samo izbora i mogućnosti. Ali nijedna kao vanredni. Sa ishodom budućnosti o kojoj smo oduvek maštali.  Voli nas – ne voli? Naravno da Voli … toliko, da užasno boli.

Put in središte zemlje

Uputio se na daleke pute. Prešao je preko sedam gora i nevidljivog mađarskog mora. Kao i uvek, na krilima realnosti pratila ga je njegova omiljena stjuardesa čije ime je najveća istina i za SVR i za GRU (tamo neke skraćenice nebitne) ali tajna za sve ostale (mada kopka koje sve istočnjačke i zapadnjačke borilačke veštine ona zna, da li ume da koristi minobacač, čuva li ispod suknje bočicu cijanida za svaki slučaj, da li je sposobna da preuzme avion u letu ukoliko krene po zlu, da li je dovoljno duhovita da ume da nasmeje najčešće ozbiljnog šefa).  Let je bio ugodan do momenta sletanja na džombavu pistu neuglednog, smradom cigareta i smoga obavijenog aerodroma koji je obasjavalo hladnokrvno sunce. Ipak, telohranitelji su uspešno razgrnuli neprijatnu zavesu ustajalog vazduha i suvišnih ljudi. Aurus Senat je sa ugrejanim sedištima strpljivo čekao svog vlasnika gosta i gosta domaćina. Na otvorenom auto putu do zatvorenog grada klanjali su mu se gusto stisnuti panciri. Stanovnici najužeg jezgra sivog grada postali su privremeno taoci značajne posete (tako i treba, ne možete imati samo privilegije). Usputni saputnici su svojom bitnošću dodavali na ozbiljnosti teme putovanja, pa se za broj maskiranih snajperista može samo licitirati. Agentice i agenti za organizaciju turističkih putovanja, nevidljivo su pratili stvar iz svog ugla. Ukrštene plavo–crvene sa crveno-plavim, obe podvucene belim zastave, vijorile su se mašući uzbuđenjem preplavljenim građanima. Himne su se dizale u nebo, ispaljeni plotuni nišanili oblake, probuđena crkvena zvona parala atmosferu. A onda se krenulo na ozbiljan posao. Gosti su se jako iznenadili nivoom tehnološkog razvoja domaćina u oblasti digitalne energetike i protetike, veštačke i prirodne inteligencije, digitalne poljoprivrede i digitalizovanih privrednika na raznim poljima. Zato je nekoliko našiljenih penkala sigurnim potezima potpisalo ozbiljno sročena dokumenta, memorandume i ugovore o ekonomskoj i drugim saradnjama. Mi smo njima prodali to, oni nama ono. Ali smo nešto od srca i poklonili – nemalog dlakavog Pašu, poreklom sa Šar Planine i iz poznate porodice, koji je izmamio prvi spontani osmeh svom budućem gazdi. Od srca smo nešto i primili, tj. ne baš mi ali pošto je on mi, mi je on, to se možemo osetiti počastvovanim što smo orden velikog Aleksandra Nevskog dobili i precednik Srbistana pored nekolicine poštovanih precednika -menistana, -tarstana, -džikistana i Belerusije. On tj. mi smo se osetili veoma zahvalnim i uzbuđenim tim povodom a to bi potvrdio sigurno i pojačani broj otkucaja naših srdaca da se našao neko to da izmeri. Dotle je stotine novinara, tv stanica, i fotografa strpljivo čekalo svoj komad priloga kojim će nahraniti neobaveštene. 100-tine hiljada gladnih građana (dobili jedan ili dva uručena sendviča za truckanje iz svih mogućih unutrašnjosti do prestonice i čekanje satima po ulicama? prava informacija još uvek nedostupna), gladnih senzacije koja se ne pruža svaki dan, a to je susret sa prvim čovekom planete i prvim čovekom univerzuma (makar bio mali, ali je naš), strpljivo je lutalo strogo omeđenim ulicama ne mareći za promrzline. Kao da je uopšte i bitna ta Svetohramska žrtva koja se ne može meriti sa Igmanskom. Za 5 miliona eura donacije gosta Skadru na Vračaru, treba sve izdržati i podržati. Osobito prisustvo srpske majke koja je u bliskom prisustvu patrijarha, vladika i ministara, neposredno prisustvovala prisustvu velikog gosta (da si gostu znao ko je ona, uzeo bi joj autograf, ali kad si neobavešten, ako ti je, sad plači nad prolivenom prilikom). Mada, koji uposleni državni službenik može odbiti takvu ponudu kao što je slobodan neradni radni dan, besplatnu hranu i pozorišnu predstavu? Samo neucenjeni.  A da je gost bio upućen u to da je samo sa područja naše otete zemlje njemu u čast pristiglo više od 2000 podr- i obo-žavatelja, da je njihov tj. naš grad bastion srpstva poput metropole bio okićen zastavicama, posterima, panoima, i majicama njegovog lika, da je samo veče ranije čitava Avala i njegov toranj blistao u bojama ruske i srpske zastave, da su oči i nade svih nas bile uprte u njegovo Njet ili Da (zavisi od tematike), možda bi njegova poseta potrajala duže a osmeh bio širi. Ovako…kao da nije sve to baš znao, kao da mu je sve to bilo pomalo dosadno, kao da je jedva čekao da skine ovu tezgu s vrata, kao da ga je boleo zub pa je sve to posmatrao poprilično ozbiljno, te je nakon masovnog delirijuma građanstva, a osobito svog domaćina kome osmeh zahvalnosti, sreće i ponosa nije spadao sa lica, ubrzao nazad kući. A tek u specijalnim prilikama vidiš da gospodar našeg malog univerzuma ume da se široko smeje, ume da potisne sve brige, muke i sekiracije oko prethodne vlasti i svojih najgorih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, i da se opusti kao čovek, mada ne koliko njegov ministar spoljnih poslova koji osim što zna da se smeje probava i da zapevava. Doduše, treba se zapitati, da li glavnom ipak podrhtava želudac od treme pred gospodarom sveta, pred neizvesnošću odluke da se konačno zgrejemo ruskim gasom ko ljudi, koji će nam se ako Bog Rusa i Bog s neba dozvoli preko Turcije dati. Ali da se to i ne desi, bitno je da su državnici dveju prijateljskih zemalja u večiti mozaik svetog hrama ugradili po jedan kamenčić, potpisavši se tamo i ostavivši tako neizbrisiv trag na zajednički trenutak najdubljeg razumevanja i uzajamne podrške. Podjednako je bitno i to što je gost na našem jeziku ukratko zahvalio za sve što je doživeo i preživeo tog dana. U 20 sati i 16 minuta, sve je bilo gotovo. Vinuo se u visine i ostavio nas u oblaku prašine. Ali srećne. Blokada naših, na trenutak promenjenih okolnostima, života je otklonjena. Zastavice su pale, agenti poslati na zasluženi odmor, zadovoljstvom i obećanjima ispunjeno građanstvo mirno otišlo na počinak.  U dubini duše narod zna da je sve proteklo u najboljem redu. Zna da nas on, putnik što je prešao daleke pute, ipak voli. Da im, zapadnjačkim hijenama, neće dozvoliti da nas ucenjuju. Da ga, njega narod, neće na nemilost ostaviti. Da mu je, on narod, dužan. Da mu je, on putnik, odan. Da smo kvalitetan tampon, dobar uložak, odnosno zahvalni ulog koji ima bitnu ulogu za mir između istoka i zapada. U dubini duše domaćin zna da je sve uradio kako treba ali će naredni put uraditi mnogo više i daleko bolje. Gost će mu to potvrditi osmehom širokim približno njegovom. Jer mali uvek znaju šta veliki vole.

A oni najmanji, srednji, zakržljali, zaglavljeni? Zna li iko šta njima treba? Ko će njima ispuniti želje? Uglavljuju li se oni u neki mozaik? Mogu li se nadati dolasku spasa s visina? Ili ih niskost položaja unapred osuđuje na kopanje izlaza skrivenog u podnožju?
Previše pitanja na koje je u stvari lako odgovoriti… dovoljno je upotrebiti mudar citat dragog nam putnika koji je prešao daleke pute da bi se dočepao naše rute:

„Uvek moramo znati šta ćemo dobiti zauzvrat. To je veoma jednostavno razumeti ukoliko se prisetimo našeg detinjstva…

Izašao si u parkić i nosiš čokoladicu. Utom ti priđe neko i traži ti čokoladicu! I šta radiš? Stisneš je u pesnicu i pitaš šta ćeš dobiti zauzvrat.

Sve što mi želimo jeste da znamo šta će oni nama dati“.

Znači logično…daće nam…ono što srednjacima i pripada. To? Ma ne… ono.