Po meri mira

Mašina za zemljane radove, pogodna za iskop zemlje, razastiranje materijala, izradu nasipa,  skidanje humusa, zatrpavanje jama i kanala, čišćenje terena, obaranje stabala, iskop, vuču drugih mašina.

Merica za preciziranje kvantiteta merene mase, neophodne u određene svrhe.

Granica preko koje se ne prelazi, jer je iza sve ono što nikako ne bi voleo ili -la.

Dozer.

Reči…

Ne može se sve (ono što se u glavi i srcu nosi) sabiti u jednu jedinu, pa ni mnoštvo rečenica, i to ne zbog verbalne nemoći, “nevremena”, premalo ili previše hrabrosti i straha, nedoraslosti i nesavršenosti reči, već zbog činjenice da nijedan jezik, niti reč nije dovoljna da zameni svu buru emocija koje se kovitlaju i koje su u stanju da izazovu nezamislive posledice. A ni (sa)znanja koje bi valjalo nekako preneti.
Mislim da reči imaju strahovitu moć, čak i kada se ne izgovore a kada ih onaj kome su upućene samo kroz pogled ili dodir oslušne i oseti. A tek izgovorene! Pokreću ratove, sklapaju mir, oformljuju život, iznalaze smisao, donose spas, ubijaju rešenje, stvaraju nesporazume, izazivaju smrt, dozivaju priliku, povezuju razdvojeno, čak žive same od sebe ne tražeći ništa zauzvrat, nadživljujući prostor i vreme.
Mogu da promene i trenutak, i ljude, da preokrenu situaciju i odluku, da od života učine pakao, od ljudi monstrume, od moćnih ništavila. I da pogrešno protumačene izobliče ili uobliče, da skrivene spreče ili uslove…
Postoje reči koje umeju da spasu onog ko ih drži kao sopstveni moto, da im postanu infuzija koja ih održava, lek koji “bolest” drži na sigurnom odstojanju, štap koji ih podupire. Ali postoje i one koje guraju poput nasilnika u ambis.
Reči su alat manipulacije, a oni, usavršeni u njihovoj upotrebi, eksperti u vladanju ljudima i svojim ciljevima. Reči su i seme iznedrenih stihova i proznih dela, mudrosti i životne istine, ali posejano na lošem tlu ne uspevaju, ili bivaju zgažene od strane onih koji ih vide kao korov.

Da li ih treba okolo nesebično pružati, deliti, upućivati, poklanjati? Da li im pre izručivanja treba više puta pretresti suštinu pa ih tek onda pustiti da žive? Da li ih treba sputavati kada znaš da će biti povređene ali da je to dobro i za tebe i za njih, jer ćete od kritike zajedno ojačati ? Da li svi zaslužuju naše misli pretočene u slova?

Znam da me tuđe reči oblikuju, uznemiruju, uznose, oplemenjuju, ispunjuju, prazne, obogaćuju, mame i izazivaju, zaslepljuju i nerviraju, sluđuju, teše. To su njihove, te koje su mi neophodne, koje prihvatam bez obzira na formu i težinu. Čak i kad baš zaboli. I kada sve neodoljivo miluje. A njima moje? Dozer.

 

Strast…

Da li je strast vrlina ili slabost, zavisi od oblika, objekta strasti i vrste zadovoljstva koje se njenim osetom doživljava. I ne mora biti trajno stanje duše, naprotiv, jer je nekada to čistokrvni poriv za trenutnim, kratkotrajnim, intenzivnim zadovoljstvom dok ne ugasne usled dosade i-ili ispunjenja.
Strast uznemirava sva moguća čula čak i onda kada ne dotiče drugo ljudsko biće, kada nije usmereno prema nekome već prema nečemu. Ljudska je vrlina osećati strast. Ljudska je slabost podleći joj, da nas nadvlada i nama rukovodi.
Ne vredi odupirati joj se jer će biti sve jača, ne vredi suzbijati je jer će nagrizati ustalasani duh koji svoj mir ne nalazi dok bar ne štrpne od svoje strasti. Vredi imati je bar na kratko ako ne vodi zavisnosti, ili zauvek ako ne ubija.

Predati se bez griže savesti svojoj strasti? Ne zagledati je kako ne bi umanjili njenu vrednost ili se predomislili? Podgrevati strast jer je u vatri život?

Znam da su mi upućene strasti uvek izazivale nedoumicu, i golicale pažnju. Poneke i ponekad budile moje uspavane. Nelične su otkrivale horizonte u koje sam odabirući uranjala. To su njihove, meni potrebne, za večnost ili trenutak. Nečemu moje? Uvek i bezmerno. A njima moje? Dozer.

 

Iluzija… 

Iluzija – zatvaranje očiju pred činjenicama, gledanje u oči činjenicama dajući im drugačiji smisao (onaj koji odgovara ili koji manje boli), davanje nade nečemu što je već prestalo da postoji, samozavaravanje koje podupire napor, samouteha, lažiranje, odlaganje istine usled straha. Postoji samoiluzija (nadovezuje se na navedeno), ali i iluzija koju nam drugi stvaraju i koje nismo u potpunosti svesni (ili jesmo, i to zbog sklonosti samoiluziji i samoprevari kojom se lakše klizi kroz život). Misleći iluzionista utabava teren po kome može da ne posrće. Nemisleći iluzionista ostavlja drugima da misle za njega ne spirajući time krivicu sa sebe ako i kad krene nizbrdo. Iluzionist je veći samozavaravač (kakva kovanica! – samozavarati – zavar(a)iti sopstveni stav nadajući se da se neće slomiti) od maštara jer maštar zna krajnju liniju svojih želja i htenja, i ne pada u očaj kada ne dobije ništa zauzvrat. Taj se lako (o)kreće drugim oblacima.

Da li je iluzija put ka svrsi bez kompasa? Ima li iluzionist poput onog u predstavi moć mađioničara čiji trikovi mogu baš sve? Jesu li sve iluzije podjednako glupe u svojoj naivnosti?

Živeću kao što sam i do sada sa njima živela. Znajući da će nekada, negde, nekog umesto mene odabrati za oslonac. Sa njima se može, jer znaju kako, iako nikada ne objašnjavaju zašto. Valjanje u iluzijama uspavljuje, i nosi tamo gde je meko. Potrebne su mi. A njima moje? Dozer.

Dozer je zapravo buldožer. Sredstvo za “zemljane radove” koje sopstvena ubeđenja, porive, ideje, namere usaglašava sa okolnim pejsažima. Koje iskopava najbolje iz nas, razbacuje ono najkorisnije, podiže odbrambene zidove da bi se “tvrđava” odbranila, skida paučinu sa sopstvenih očekivanja, zatrpava rupe nerazumevanja, čisti neraščišćene račune, obara razgranato drveće laži, izvlači druge iz tame.

Dozer je merica koja tačno zna količinu smelosti za pristupanje drugima i njihovim potrebama.

Dozer je granica iza koje živi opasnost od gubitka svega onog što ti je važno. Mesto na koje mudrost nikada ne kroči. Tačka koja i ono izgovoreno iz najboljih namera, strast prosutu jer više nije mogla da živi od sebe same, iluziju izdžigljalu do nedosežnosti, baca u živo blato. I guta je bez nade da će je povratiti, i vratiti je, makar i takvu omalovaženu i beskorisnu.

Otud i najjači mogući razlog da čovek sebi zada dokle sme da stigne, kada već nekud krene. Da unapred zna sve zamke nevidljivih linija koje nikada ne treba da pređe. U suprotnom ga može zaboleti toliko da iz te agonije nikad ne izađe ili možda privremeno trpi. Ili da prezre sopstvenu moć neprosuđivanja. Otud treba sputati i reči, i strasti, i iluzije. Ograničiti svoju moć, poverenje, savete i mišljenje, sa zadrškama koje nude (makar prividni) mir. Prigrliti onoliko koliko ti se pruži i ne smeta, dati toliko da ne budeš krivac. Pred sobom. I sutrašnjicom koju sada i juče začinje. I onim ko sve to meri digitalnom vagom (za zlato ili škart) koje si mu namenio. Ali ostaje samo jedna stvar koju nikada, ni pod kojim uslovima, ni pod pretnjom sopstvenog tiranina sakrivenog u opreznoj savesti, ni u zamenu za bilo šta drugo, ne treba sputati ili meriti Dozerima. Najveća i najvažnija – xxxxx.

Ko ne zna šta je, neka istražuje, isprobava, iskušava, ili u neznanju sa životom svrši.

Dozer je količina koja negde može da stane. Sve preko toga je otrov koji se ne može istisnuti njegovom suprotnošću ili vremenom. Mogu te samo osuditi da si im dao/ gurnuo/ podmetnuo/ poturio/nametnuo ono što od tebe nisu tražili, i prezreti tvoj nasrtaj i slobodu prodora na mesto koje se ne sme pipnuti. Možeš biti proglašen ubicom ili lopovom, a da nisi ostavio leš ili išta odneo. Sa stvarima je kao i uvek mnogo lakše, one dobijeno neće ocenjivati, ali davati hoće, čak i više nego što mogu da pretpostave. Zato je dozerstvo veština dosezanja sebe, i drugih, u miru sa pravom merom.

Advertisements

Uljez mi se uvuko u cveće

A sada dragi slušatelji, Samo za Vas! Jer ste Vi to tražili!

“Ah uveri se zašto mene zovu mamba, ah, ah proveri da li sam tempirana bomba,
joj ja sam kao opijum, ej promenićeš stadijum, izgubićeš um…Gazim ko puma u džepu suma, lagano gradom kruziram, kola su svuda, lova i gudra, ali se više ne gudriram…Tol’ko sam beo, belji nego Drakula, plivam po bitu, kao bela ajkula…Te felne sijaju u mraku kao da su zlatni lanci, svi gledaju u gradu kao da smo vanzemaljci, hteli bi da te ukradu k’o da si novac u banci, ma sedi tu kod mene, neka vide Indijanci…Zla Barbika – Ludilo u klubu, ko karijes na zubu lepiš se za mene. Kažem nemoj sa mnom, mnogi plaču za mnom. Nađi sebi bolju, ko me ljubi, ljubi nevolju. Ja sam zla Barbika, srce mi je plastika…Duni, vjetre, malo preko jetre…Vaser vaga kaze da sa mnom teraš šegu, dabogda dobila pesak u bubregu…Napravi mi sina pod svetlima kazina, bice milioner, bice smrt za žene, kao ti za mene…O kakav li je pakao, kad sneg je vruć k’o kakao…Brushalter noćas steže kao malter…Ti si ideologija, večna borba za slobodu, doživotna robija od svakog dodira, topim k’o da džogiram, od tvoga mirisa postajem vampirica…Imam dokaz da si bio sa mnom, imam dokaz za ljubavni čin, imam dokaz nosim ga u sebi, on se zove nerođeni sin…Ma postaću plava i biću kučka prava, leći ću sa njim da te ponizim, tebi teško biće al’ poslaću ti piće, na njemu posveta – baš je slatka osveta…Može li taj tu muškarac mlad i lep, ljubav moju da sprži, spavaću sa njim i muka biće mi, ti dođi glavu mi drži… Sklonite me drugovi pijanu s ulice, zgaziće me nešto…Da dogovor kuću gradi rekao je neko, s tobom kako stvari stoje, temelj je daleko…Kad si mi, kad si mi, najviše trebala, ti si me prodala za šaku dolara. Ti si me očarala, nešto si mi sipala u čaši punoj ludila…Kuku lele, kuku lele, ima glavu kao tele…Avon sam proždrnula…Koka kola,  malboro, suzuki, diskoteka, gitara, buzuki… Neko će mi noćas napraviti sina, vatru pali flaša crnog vina. Haljina na podu, dobar znak za sreću , ko si ti, do jutra znati neću… S kim si sinoć bio, da li ona zna, ne zna ona, ne zna ona, znam samo ja. Devojka za jedno veče, misli, briga me, al’ kod tebe su još uvek moje gaćice… Ako imaš petlju, ako imaš herca, pokloni mi bundu od nerca, ako imaš petlju, ako imaš čuku, dijamantski prsten stavi mi na ruku…Ne stajem na crveno, šmekeri kad voze,
poznat po bratu jer tako mi se može. Belo odelo, bela kola, sve od kože, oko mene sve je belo, na to se cice lože… Sve radite na silu jer puca vas kompleks, u mraku vaše mržnje sijam k’o Rolex, konstrukcija uspeha, čelik, Transformers…”

Da, tako je… Ovo je delić savremene poezije najbliskijeg istoka našeg neposrednog suseda sa zapada. Zapravo, naš najbolji izvozni proizvod čija se vrednost meri u mili(j)onima šuškavaca, koji će završiti u trezorima najjačih domaćih intelektualnih influensera (uticači ili utikači prim.aut.) sadašnjice ovdašnjice. Njihova upečatljiva imena i još impozantniji doprinos muzičkom obrazovanju širokih narodnih masa, sigurno će ostati zauvek urezan u kamenje naše istorije, književnosti, psihologije, patologije, filozofije i nekulture (nadamo se da će biti duboko zakopani jer avaj nama kao naciji ako ti tragovi ostanu). Mi ipak nikada! nikome! nećemo! pokloniti naše najlepše silikonjare anđeoskih glasova, naše najmuževnije džiber stihopevce, našu ćirilicu, našu najdublju emociju. Ne! Mi ćemo ih samo pozajmiti, jer se najboljih samo ludi odriču. Na odloženo ćemo ih uz visoku kamatnu stopu uvaliti svima onima koji su od muzike operisani i kojima treba presaditi, koliko je god moguće (neki pacijenti su ipak beznadežni), pravi muzički ukus, miris, i opus. Pri tom mi ništa ne namećemo, samo sve suptilno pokazujemo.

A da je očaj usled nemaštine takvog visokog kvaliteta očigledan, govori činjenica da se već javno govori o tajni nepomirenosti inostranog tržišta sa sopstvenim rupama u zvučnim idejama i interpretacijama, i da je za zdravlje ne samo suseda, nego i čitavih kontinenata neophodno pod hitno infuzirati naš produkt. Daćemo naravno, jer osim što imamo beskrajno mnogo talenta, mi sve ljude volimo! I kao gostoprimljiv narod, koji raširenih ruku prima gostujuću trapavu muziku tih istih nemuzikalnih suseda, za očekivati je da to gostodajstvo i uzvratimo. Da se ja pitam, naše bi zvezde valjalo potrpati u kamione, šlepere, vagone i izvesti u inostranstvo, da se ne vraćaju dok ne prokulture silan neuki narod izvan granica, posebno onih zapadnih (kome je tamo bolje jer se bolje plaća, ne treba uopšte da se vraća, izdajice tamo u radni logor!). Tek onda možemo govoriti o kulturnoj sinhronizaciji. Doduše, ima nekih pokušaja otud koji se mrcvare da sustignu našu vrhunsku poeziju, ali je to sve jadno. Na primer, njihova najpoznatija influenserka a naša snajka (koja usavršavanje u braku može da iskoristi i za usavršavanje u muzici preko svekra), kaže:

“Nek’ te ludi ritam fura, nek’ te puhne jaka bura, tete, strine, konkubine, vrtite svoje obline “(bilo bi napadno pitati je da li je uticaj na ovu strofu imao njen film iz domaće produkcije snimljen na jahti, ali ovo stvarno zvuči amaterski i nekako previše popično a ne narodno). Ovo njeno drugo, složeno za specijalnu evropsku priliku, je već mnogo bolje:  Zumba, zumba, zumba, zumba, sijeno, slama, sir, salama, rizi, bizi, teča, veća, cikla, bikla, cikla, bikla, afrika, paprika…međutim, njihove plastične trave su ipak nikle i odnele joj štikle. Ipak, mlađe snage, otvorenije za dobre uticaje brže uče, pa jedna njihova književnica, glumica i pevačica (3 u 1 dobar komad što nabija temperaturu) peva:

“Kara, kara, karanfili, to se tebi, draga, mili, kita, kita, kita cvijeća, to je bolja što je veća… “Ovo već, mora se priznati, ima dalekiju umetničkiju vrednost jer se poštuje i rima i milano i venecija. Na osnovu priloženog je apsolutno jasno da je do sada ograničena (da ne bude naopako protumačeno – dotokom prave muzike) publika, koja se skrivala po stanovima, zatvorenim klubovima i svadbama da bi mogla da sluša pravu muziku, morala da digne glas i konačno se izbori za slobodni radio. Zahvaljujući naporima koje su uložili pregovarači dveju država, povoljnim uslovima koji podrazumevaju nepreskupe koncerte naših pevačkih zvezda (po Arenama i u prestižnom Lisinskom), onostranom narodu gladnom svega dobrog čega sam nema, Hrvatski Radio Extra FM je konačno slepima i gluvima omogućio da progledaju i pročuju. Ta vest je primljena sa izuzetnim odobravanjem i ovacijama, a i kako ne bi… svesti svoj repertoar na njanjave popbaladere, nenađene alternativce, narokere, i džez preživare, prava je stupidarija. Kako uopšte neko može da zamisli život bez scene kakva hara na ovom našem istoku (i ne samo našem nego i istočnijem odakle je krenula ljudska civilizacija)? Kako uopšte zamišlja da će da izgleda njihova lektira u budućnosti, ili časovi muzičkog na akademijama, ili opšti test na prijemnim ispitima na fakultetima društvenih nauka? Kako oni misle da nauče svoje device da se oblače i ponašaju u svim mogućim prilikama? Imaju li uopšte predstavu da će ogrezli u literaturu samo svojih pisaca ostati uskraćeni najlepših književnih poetskih dostignuća a sve to na njima bliskom jeziku koji može da se lako prevede na latinicu? Kako neko živi bez uvida koliko je džipova i bundi jedna mega zvezda zaradila za vikend u Beču? Heeej! I posle nama reći da smo zaostali, primitivni, neotesani seljoberi?! Mi, kojima se treba diviti što su nam i pevači i njihovi obožavaoci mereni milionima naučili sve ove komplikovane i dubokoumne tekstove?Nama se smejati koji smo sa Micom Trofrtaljkom (pažljivo proučiti ovo pa se onda smej ako smeš:  Šta će meni kola i kuća sa spratom, kad ja volim jednog sa debelim vratom, pa ga često molim da radi masažu, uteraj mi, uteraj kola u garažu), začeli jedan neprevaziđeni pravac u kulturi?! Nama, kojima se zavidi na najlepšim cicama, najkosmopolitskijem glavnom gradu u ovom delu balkanske rupe, na splavovima i rudnim bogatstvima, sarmi i bureku, brzom gubitku pamćenja, stepskoj duši međ njivama, čak i klimi koja je bolja, a posebno Nikoli Tesli kome smo poklonili aerodrom….nama?!

E u inat Vama, kojima ćemo svojim pesmama zapaliti Extra FM i izobrazovati vam omladinu, i tako vam se infiltrirati u sve pore i dobiti sveti međususedski rat, i gde ćete nam noge dolaziti i moliti nas za još, evo još jedne veličanstvene od naše najveće među mnogim kraljicama parade, kiča i povraćologije… da Vam se u grlu i mozgu zaglavi. Da nikad ne raskinete s njom. Da vam kao nama uđe u čitanke i domaću epsku poeziju. Da vam lipše i pop, i rok (što ne bi i Vama?!).

“Uradi mi sad sve što si s njom bez mene radio, znam radio si to samo da bi mi se zgadio.Volim ukus tvoga đona čak i kada na njemu donosiš mi nju jer važno je da si mi tu. A sad mi daj njen broj da mesto tebe ja raskinem sa njom da pozovem je, i kažem da si tu i da si za mnom lud, pusti me.
Pusti me da raskinem s njom umesto tebe ja, neka sluša noćas kako volimo se a onda spustim slušalicu jer sama ne mogu da uzdišem za oboje.
A sada muči me kao što si i nju mučio, znam radio si to samo da bi mi se smučio”.

 

Majko, kraljice, shvatiće budalice.

Hteli ste si cajke? E ako, jadne li Vam majke. Primite moje najdublje saučešće.

(P.S. Kako se zovu muške? Cajkani? Muzički policajci koji zavode red na estradi?)

 

 

 

 

 

 

 

Grab & Run

120 u 18 je već proletelo. Dana, u ovoj godini, mislim. Zima je pokunjeno otišla u ormar i sakrila se u njegov najdublji čošak. Proleće je na pucanj startovalo dobro ali ga je nestrpljivo leto izguralo sa staze. Nadam se da će moj omiljeni takmičar ustati i vratiti se u trku, a ovaj znojav i drčan na proboj cilja dobiti malu upalu mišića i usporiti.

Ipak, događaji, ljudi, ideje, ne staju. Filmska traka radi, beležeći svaku stotinku naših osobenih života ogrezlih u teško stečenoj prosečnosti i lako projektovanim iščekivanjima. Ima naravno i onih izvanprosečnih čija su imena nezaobilazna a naši životi nemogući i bljutavi u njihovom odsustvu (dok spavaju na primer, a moraju i oni, makar to iznosilo samo par sati koji se u našoj nestrpljivosti pretvaraju u očajničke gladne godine). Zato jedva čekamo da se probudi(mo) i radujemo novim a osobito starim predivnim obećanjima koja nama podanicima ovog jedinstvenog carstva život čini plemenitim. Ko ne vidi da se u tom dvoru lepo i perspektivno živi, obična je luda. Ili nezahvalni vrtlar, konjušar i sluga. A u međuvremenu…

*** Treći čovek naše carevine pri poseti beloruskom caru pao je u iskušenje da otkupi ili bar razmeni domaćinove diplomatkinje što nose kafu za naše domaće (koje nisu ništa gore ali su već dosadile i treba ih zameniti ili proterati u neki konzulat ili ambasadu) . Kaže da su bile topmodelski prelepe i da nije mogao da odoli da da ponudu. Da nije bila izrečena u šali nego pečatiranim službenim dokumentom, možda bi mu sada novi, napućeni obdareni staff krasio privatne i službene odaje. Nikako neki ljudi da shvate i pored veka bavljenja istim poslom, da biznis ne trpi cerekanje i okolišanje. A imaju od koga da uče, nego večito loši đaci sa protekcijom. Ipak, taj mali šmeker nije toliko naivan. Priča se da uporno razmenjuje poklone sa portparolkom spoljnog ministarstva najvece severoistocne carevine. Za dobijeno licidersko srce, ona će mu otvoriti Guču. A ako joj pokloni svoje, možda mu otvori mogućnost da održi gala solistički koncert u Gorki parku.

*** Prvi čovek naših vadikala je posetu predsednika sabora susednog carstva iskoristio da iskuša otpornost platna gostujuće zastave. I pored onolkih ručerdi, i još onolkijeg besa, uspeo je samo da je zgazi. Gosti se naljutiše, pokupiše pinkle i odoše, vrući od besa kao hot chili peppers, odlučni da im taj višedecenijski rasparčavač domovine i slobode ne zagorčava život i uporno kvari taman jedva skrpljene komšijske odnose. Naravno, bivša krasta je opet raskrvavljena i od rekonstrukcije ožiljka nema ništa. Vadikalna vanredna situacija sa kalom do kolena iz koga nema vađenja, barem ne u narednih 100 godina ako ne i neki vek pride.

***Dok se u grudima i savesti podanika našeg carstva koleba idejno rešenje koje je odavno rešeno, osim za one koji deljenje i stvaranje novih carstava vide samo na tuđem nebu, jedno koje većina i dalje tretira kao naše a bivše je (tamo vlada drugi car koji je sa našim u zategnutim odnosima, ali će mu naš zarad uspostave mira sagraditi jedan dugački auto-put), proslavilo je 10 godina nezavisnosti. Da nije tako nego onako, 80% naših carevića i carevni ne bi smatralo da je rizično živeti u uslovima bezbedonosnog rizika, i isto toliko bi lagano izdvajalo od svojih visokih plata i penzija da spasu ono što se spasti može. 60% kaže da ne bi ni u snu prihvatilo carevčane one nacionalnosti na visokim carevskim funkcijama kada bi mi taj delić povratili i (p)ostali veliko carstvo ko nekad. To je zato što bi mi uhapsili istinu, i počeli da gajimo napredniji pasulj i kukuruz nego oni sad.

***Da nije sve strašno kao u tom njihovom iskvarenom, a nama otetom carstvu, govori činjenica da na primer mi uopšte nemamo korumpirane bahate profesore, dekane i rektore. Da ne prodajemo ispite i diplome iznad tarife od 1000 eura. Da nema pomena o štancovanju diploma i doktora od kojih može da te sustigne smrt u bilo kom obliku i oblasti. Protiv jednog vrhunskog profija na čelu i ispred šumadijske univerzitetske elite, vodi se već mesecima besprizorna hajka. Čovek lepo i otvoreno kaže svojim koleginicama  da je pušenje veoma zdravo i da će zahvaljujući tome moći da računaju na napredovanje u karijeri. Mlade nevaspitane muške kolege beže sa fakultetskih pozicija jer on neće da im draška polne organe. Pa i ne treba, zna se ko kome treba da milki, i čiji je stariji. Kao što priliči velikodušnima, uposlio je pola svoje familije na univerzitetu i time smanjio nezaposlenost na svega 1/ 9 sveukupnog plebsa Karagovindža. Dr Hausu nikada niko nije mogao stati na crtu. Neće ni našem domaćem.

***Princ naš vojni je uinat carstvu zgažene zastave koja će potrošiti 135 milja jura za borbene avione, rešio da isparira Ubicama tenkova s neba, tj. vazduplohovima helikopterima koje ćemo kupiti za neku siću. Kad kapne nešto love, kupićemo i nešto malo migića, tenkića, pešadijskih limuzina. Em će princ usput vožnjama i letenjima tim skalamerijama da završi vojni rok za koji mu se vazdan spočitava, em će i ženama kojima je obećao služenje vojnog roka u civilu do 50-te godine života biti mnogo lakše. O tome da će se ustresti gaće svim carevinama okolo od tolike sile, ne treba trošiti ni reč.

***Da će sve ipak biti u redu, osim ako u klinč mržnje zbog pijanstva i duvanja ne uleti najveće zapadno i severoistočno carstvo, govori činjenica da su kritični jug i sever zemlje istog imena na liniji izlaska sunca postigle dogovor o nuklearnom razoružavanju. Severni će sada prosvetleti, južni odahnuti, a istok i zapad kritički posmatrati to novo uspostavljeno prijateljstvo.  Na zapadu je pak ništa novo. Oni što su se voleli oduvek, i dalje se rukuju i ljube. Valjda će nakon toplog susreta dveju sila nešto od francuskog šika Makro-n-a preći na priprostog Tra-m-pa(vog) a mi mikroni konačno odahnuti jer su veliki tu da čuvaju male.

***U te male svakako treba ubrojiti i poslugu iz jednog južnjačkog geta naše carevine koje je car proglasio tupim. Dati sebi za pravo na mišljenje a osobito odlučivanje može samo car. I carevi službenici tj. družbenici. Pametni su tu da od tuđeg naprave svoje. Tupavi mogu samo da tupo protestuju i potvrđuju koliko su slepi, umesto da daju da ih Vođa vodi i u sve se kao margarin meša. U suprotnom odlete ceo malečki nesposobni i neprofitabilni aerodrom sa sve lokalnim spejsšatlovima u vazduh koji ugrožavaju glavni aerokosmodrom u prestonici carstva. A u inat tupoglavima, carstvo ima da pomogne sve aerodrome u jednom zemljačkom carstvu na zapadu sa čijim je vlasnikom nas car jako blizak. Ako je po pravdi, tupi geto treba izbaciti iz našeg carstva i dati mu da krepa od gladi kad ne zna ko mu želi dobro, i svojim nepostojanjem tako prestati da izaziva histeriju i ulični rečnik caru. Dobro, može da nastavi  sa daljim plaćanjem svih poreza, doprinosa i računa koje njegovi tupi poslužitelji naprave, a sve u ime nekadašnje ljubavi. Tupani jedni, štedite caru živce. I ne draškajte Francuze da vam Makro ne lupi po pisti. Ni azijate (kojima je car pošteno platio da dođu), da vam ne odnesu one silne kablove, pa nećete imati šta da motate ili čime da se obesite kad vam sve dozlogrdi.

***Jedan nevaspitani, ali eto ga sad – stranac, Holanđanin, bio je zatečen saobraćajem u Srbiji i to rastrubio okolo. Ne sviđa mu se kako se parkiramo, pretičemo, i ne poštujemo pune linije. Krivo mu je što on u svojoj zemlji ne može da upali migavce i zaustavi se gde želi, ili da pretekne gnjavatora koji vozi svega 100 tamo gde je ograničenje 60, niti da proceni da li je linija tu da ti testira vid ili strpljenje. Ako mu se ne sviđa, nek vozi biciklu, natukne nemački šlem i odšeta u klompama. Njemu je svakako lako, svoj bol zbog saobraćajnih ograničenja može da utopi i u ulici crvenih fenjera. Mi to nemamo. Naši fenjeri i ulice iste namene su druge boje.

***Ali da zbog tih istih fenjera jedna prosvetna radnica može da dobije krst na leđima, čista je istina. Gospođa nastavnica je na iregularnu ekskurziju koju je organizovala privatno povela par 14-godišnjaka iz njene škole za protekle uskršnje praznike. Deca su pretpostavljam videla Van Goga, omirisala maru, ali i bila “prinuđena” da razotkriju strašnu pošast koja se uvukla u izloge te ozloglašene fenjerske ulice. Mali carevići su se susreli sa pornografijom licem u lice. Možda i okusili slasti plodova telesne bašte. I sad nju nastavnicu koja roditelje nije o tome obavestila (mada su neki pošli sa svojim pilićima), treba strogo kazniti jer nije unapred obavestila šta program obilaska podrazumeva. Kazniti jer je mogao poći mnogo veći broj i dece i roditelja, da im se zaostalost usađena od strane zaostalog carsrva otkloni. I direktora škole treba kazniti što se sam nije setio da napravi takvu ekskurziju.

***A danas, 121-og dana ove 18-te godine XXI veka, na 1. maj, Praznik rada, u kome robovi rade barem do 3 poslepodne, neradnici planduju kao i svaki dan, a privilegovani spajaju već poodmakli vikend, kako vam je? Osećate li se u našem carstvu dobro? Voli li vas car i vi njega? Ili se uzajamno bolite? Imate li preko hleba i kolača? I godišnji u julu ili avgustu u kome se već sada radujete? Uspešno žonglirate sa tri ravnopravne osmice na 24 sata? Ne želite da prebegnete na kraj sveta u zemlju dugog belog oblaka i spojite se sa Maorima i carstvom najmekših ovaca? Svega vam je dosta i srećni ste u dostajanju? Da li ste danas kao prekjuče mladunčad iz carske prestonice, u čast praznika i svoje snage uzeli sekiru i oborili barem jedno drvo u šumi ili parku? Ili ćete to ostaviti profesionalcima koji godinama i nekažnjeno vršljaju po gorama carstva i menjaju mu reljef? I ako niste, šta čekate? Pa ne može car i to da uradi za vas. Morate i vi nešto da lomite i gradite. Ako ne danas kad je praznik, a ono sutra. Kada svane novi dan, i kada se probudite i vidite kako je život i pripadanje ovom malom, ali i zemaljskom carstvu u kome uživa samo jak i neumoran, ono što vam daje smisao.

Carpe diem vrli svete.

 

Pokloni sebi

f132b829d9d3d891b0e3cfdbf4352424

Neće da te pusti sa drugaricama i devojkama u provod? – Kuš more! I udri joj Direkt!

Kopa ti po mobilnom telefonu i čita tvoje intimne poruke? – Odbij! I odalami joj Kroše!

Zvoca ti kako trošiš njen i svoj novac? – Čibe! I raspali joj jedan moćni Aperkat!

Rodila ti bebca, očekuje da budeš brižan, pažljiv i nežan, pomažeš joj i ponašaš se odgovorno – Marš! I šutni to nogom!

U braku ste par dana, nedelja, meseci, godina i usuđuje se da ti oduzme slobodu? A ti naočit, mišićav, zgodan, neodoljiv, jak, uspešan, uman, svaka bi te? – Umesi je oklagijom za celulit ili testo, izmasiraj joj pesnicama stomak i leđa, jakim prstima ojačaj njenu slamu od kose i zglobove, i pusti joj krv da joj se pritisak u ušima, glasu i nasilničkim namerama unormale. Prijavi je za psihičko zlostavljanje, jer su histerične i neuravnotežene žene podjednako otrovne koliko i zloslutne, smrtonosne, teške bolesti. Budi pravi mužjak koji će da se izdigne iznad situacije i izbaci to iz svoje kuće, a možeš i nju iz njene. Ili lepo pokupi svoje krpe, zgaženu čast i ranjenu sujetu, pre nego što te taj XX kvar ne izbaci naglavačke i još ti natovari medije, društvo za zaštitu žena, sigurne kuće, feministkinje, pendreke, i ostale uterivače ženskih prava. Budi Luka, Vlada, Gagi, a ne šonja tunjavi koji ne ume da se odbrani i pokaže ženi gde joj je mesto! U stvari…

Lako je govoriti iz perspektive nekog ko je fizičko zlostavljanje “osetio” čitanjem o tome. Ili slušanjem svojih prijateljica ili ne/poznatih koje su imale nesreću da kroz udarce, šamare, guranja, padove, veliki bol, prolaze kroz nezaboravnu traumu. Pri tom je teško  shvatiti šta prethodi nikada zaraslim ožiljcima. Još i potpuno nemoguće razumeti motive fizički jačeg da se batinama razračunava sa slabijim, koliko god bio “izazvan”.  Kolika i kakva je to krivica koja nekome daje za pravo da upotrebi silu i povređuje? Da sebi dodeli ulogu vlasnika tuđeg tela i života? “Voli” načinom krvnika? Ostavši pri tom cinik koji bahato demantuje dokaze koje nemarno ostavlja za sobom. Kome je smešno njeno upiranje prsta na njegov domaći rad. Koji ne vidi ništa loše u tome što podiže šaku na onog kome je tom istom rukom obećao sigurnost i oslonac, pružio kratkotrajnu nežnost,  a i ako nije, zašto?

Valjda zbog toga što nasilništvo i ludilo uma ne bira mesto i vreme, ne traži razlog ili povod, nije limitirano godinama partnera i dužine veze, obrazovanjem i finansijskom sigurnošću. Čime onda?

Strahom, koji predano trpi sadistu i njegovo mentalno uvrnuće. Lekcije su  često savladane kopiranjem slika iz detinjstva, doživljene na sopstvenoj ili bliskoj koži. Nema veze sa uživanjem u izvrnutoj postavi telesnog zadovoljstva, već sa načinom koji ne prepoznaje normalne načine funkcionisanja partnera. Trpljenje koje prihvata ulogu podređenog jer osoba “zna” da nije dovoljno dobra i da “zaslužuje kaznu”.

Vaspitanjem, koje žrtvu izričito postavlja u poziciju poniženog jer tako “mora” i jer će samo ćutanjem moći da umiri nasilnika. Žena je fizički slabija, finansijski zavisnija, mentalno zaostalija i ona po poretku stvari treba da se povinuje uzvišenijem – tako on i slični smatraju.

Ljubavlju, koja zaslepljenošću ne razaznaje da taj pojam baš nikada ne podrazumeva takmičenje, biranje vođe, diktaturu, nametanje volje, ucenu, uslovljavanje, silu, oluju koja daje na dinamici i uzbuđenju.

Zavisnošću, pre svega materijalnom koja je usled nemogućnosti i minimalnog pomeranja u stranu i nalaženja boljih načina da se preživi, nagoni da ćuti i teši se da će možda nekada biti bolje. Desi se pri tom da nema podršku najbližih jer se svojom vezom zapravo odrekla svoje bazične porodice. Uglavnom ni sistema koji nema dovoljno novca i resursa da joj pruži posao ili pomoć, pa preostaju mrvice koje valja pozobati i čekati neko bolje sutra. Obično se desi ništa, i dođe nikad.

Površnošću, koja u sebi sublimira više toga, a ponajviše od svega nesposobnost da se nasilnik prepozna na vreme. Ona nesvesno žmuri na očiglednost nadolaska katastrofe, na možda ne previše u prvi mah uočljive predznake poniženja koja slede, i kada već bude kasno – znake, koji se više ne mogu osporiti. Ali i tada trpi dok ne pronađe nešto drugo, isto po posledicama.

Koji god da je razlog nesuvislog odabira zveri koja ne preza da napada i ranjava slabijeg, preostaje preispitivanje načina kako to sprečiti. Zlo je ukorenjena i nepromenljiva kategorija, opšta zakonitost svakog vremena. Menjaju se samo njeni pojavni oblici, ali ni to previše drastično, i sankcije koje to obuzdavaju. Može biti opomena, privremeno udaljavanje, ili kavez. Nekada ne postoji uopšte, i tamo se one siluju, bičuju, kamenuju, zatvaraju, spaljuju, uništavaju do smrti jer je njihov najveći greh što su žene. Nekada im se smeju, prozivaju ih, šikaniraju, upozoravaju da su dobile ono što su tražile, ubeđuju da budu trpeljive i ne izazivaju, smatraju kukavicama i razmaženim, i govore da polovi prirodno ne trpe jednakost, niti to mogu biti. Pa i ne mogu, jer jesmo različiti, i zato što nikada u nekim stvarima ne možemo doseći muškarce. Niti oni nas. Te sinusoide pojedinačnih prednosti i mana, nedostataka i vrlina će se stalno preplitati, manje – više pokušavajući da se dodirnu u istoj tački koja bi značila prihvatanje drugačijeg, i pokušaj razumevanja za isto. Većini to ne uspeva. Većina i ne proba. Većina i ne želi jer svoje pravo tretira neosporivim, činjenicom da se o “očitim prednostima” ne raspravlja. Ali iza te prepredene priče uvek ostaje poneka slika. Na njoj se mogu videti ružne modrice, podlivi, prelomi, izbijeni zubi, opekotine ne samo na telu nego i duši koja visi rasparana, uprljana, smoždena i bez nade. On čak ne mora da ostavlja tragove svojih stopala i ruku po njenom telu. Može da je razori ponižavanjem, vikanjem, psovanjem, prezirom, ljubomorom, neumesnim upoređivanjem sa drugima, ismevanjem, pretnjom, ucenjivanjem, bežanjem ka drugima. Može čak i ćutanjem kojim navodno sprečava svađu dok zapravo kukavički beži od razgovora koji jedini i uvek može da razreši bilo kakvu nesuglasicu, neslaganje, problem – bezglasni teror sa posledicama lomljenja “kostiju” razumevanja .

I dok aktuelne Nataše i njoj slične, ili od nje potpuno različite, svoju pravdu sada traže na strani zakona, koga bezakonje, malodušnost i sila pasive kao senka prati, postavlja se pitanje – koliko je žena sama kriva za sve ono što joj se dešava? Drugačije rečeno – koliko je kriva za pogrešne izbore partnera? Smatram da jeste, i to mnogo. Da snosi punu odgovornost što je došavši u dodir sa osobom koja je (moguće je odmah uočiti, osim ako ne želiš da vidiš) vesnik nesreće, dopustila da joj ta nesreća prodre u život. Da su bilo njegovo lice, telo, ugled, novac, ili pažnja kojom obasipa, interesovanjem koje pokazuje, maniri kojima kupuje, reči koje prosipa, pamet kojom se nameće, potpuno nebitni kada se onaj mizerni, primitivan, bahat, potcenjivački, nadmeni, samoživ, uvlakački, patetičan ili previše mazni momenat (sumnjiv jer miriše na korist koju želi da prigrabi, i to isključivo na svoj račun) odnegde izmigolji i poput krpelja zakači na nevidljivo mesto, ispuštajući otrov dok žrtva ne obamre. Vidi se zapravo sve, ukoliko nisi spavač i sanjar. Ili gledaš širom otvorenih očiju ali ti usmerena pažnja ignoriše intuiciju. Priča gde životom sa manipulatorom najbolje možeš da izmanipulišeš sebe. Zato istina leži naslonjena na laž kojom samu sebe uspavljuješ. U vreme i na prostoru gde nismo prisiljeni na izbore, već ih doborovoljno pravimo (nismo ucenjeni na ugovorene brakove, nema religijskih ograničenja, možemo imati i probne veze bez osude, “zabavljati” se dok zajednički ne pojedemo vagon soli, zaljubljivati i ostavljati), ne postoji razlog da svoj život pretvaramo u klupko zla i nevolje koje ne može niko da razmrsi. Nismo mačke koje će se njime nedužno igrati, niti imamo 9 života pa je nebitno koliko ćemo puta pogrešiti. Sve je važno. U suprotnom naš život postaje (onako kako su on ili oni odlučili) nebitan i jadan. I sklon nezaustavljivom padu.

U stvari… žao mi je što o ovome opet pišem. Žao mi je što postoji statistički podatak koji govori da u našoj zemlji svaki četvrti mladić i svaka deseta devojka smatraju da jedan šamar nije nasilje. Gde su svaki treći i svaka deseta ubeđeni da su upućene vulgarnosti na mestu. Gde će svaki deseti i svaka 33-ća se složiti da povremeno udaranje nije naodmet. Gde svaki drugi i 25-ta bez griže savesti podržava prebijanje homoseksualca (ne i lezbejke). Gde bi svaki treći mogao da nasrne na devojku koja je provokativnije obučena. Uzorak nije veliki, nešto preko 400 ispitanika oba pola među mladima, ali dovoljno upečatljiv i uznemirujuć da prokaže one od kojih su to videli i naučili. Postavlja se pitanje – ko vaspitava tu decu (više to ipak nisu), ko su njihovi uzori, kako će njihovi životi i međuljudski odnosi izgledati? Da li su takve slike obojene roditeljskom prilikom, gledanjem nasilničkih rijalitija, oponašanjem nasilnika za koje sankcija a ni prava osuda ne postoji, opadanjem svih moralnih vrednosti, ili jednostavnom činjenicom da je svet muškaraca pretesan i privilegovan da bi žene u njemu uspele da spasu nešto od svog dostojanstva. Žao mi je i što krivi muškarci nikada neće shvatiti da ispravno leži u onome što i ne probaju da razumeju, niti prihvate. Lako je. Kada više ne vole i ne poštuju (ako uopšte to i umeju), kada im partner smeta, kada postoji neko bolji od onog sa kim su, samo treba da se okrenu i odu. Kada ne mogu da pruže ništa osim nesreće, treba pošteno da podviju svoj Minotaurski rep i zauvek zalutaju u svom životnom lavirintu. I puste druge da pre-žive. Barem će dokazati da su u nikakvosti nekakvi ljudi.

A ti koja robuješ svojoj slabosti, predrasudama i bojazni da ćeš izgubiti dobar glas, ime, “poštovanje, ljubav i odanost”, koja si zastrašena novim početkom iako si odavno dotakla kraj, koja gazi svoj uveli razum kako bi u drugome izazvala nepostojeću osećajnost, koja po ko zna koji put dobija njegova ko zna koliko puta prekršena obećanja, koja razume više njegovu slobodu od svoje, koja mu rađaš decu da bi ga zadržala ili umilostivila, koja voli nekog ko je prezire ili je prema njoj ravnodušan, koja uporno zaboravlja ono na šta je on stalno neprijatno podseća, koja nečiji nemir ne vidi kao nemar, kojoj je dovoljno njegovog malo da bi osetila svoje veliko, koja punog srca daje dok on bezočno otima, kojoj je poniženje znak da bude još nežnija, koja dotura oružje kojim će biti ubijena – Beži! Ne okreći se.  Trči najbrže što možeš. I osvoji medalju za hrabrost što si u tome uspela, život od ništavila otrgla i sebi ga poklonila.

P.S.  Treći post uzastopce koji sledi istovetnu nit.  Ne postavljam sebi pitanje zašto. Već samo – dokle?

Papazjanija

One to vole. Volele su. I voleće. Jer su od krvi i mesa, žlezdi i čula koje ih čine živim. Jer imaju kao i njihov polni opozit, telesnu i duševnu potrebu za Potvrdom, Prihvatanjem, Pripadanjem, Poštovanjem, Pobedom, Paradiranjem, Podsticajem, Predajom, pa i Posedovanjem jedinstvenog slova P raznoraznih značenja i korisnosti. Ono što životne situacije čini koliko uzbudljivim, toliko i komplikovanim, jesu Peripetije. Njihovi izazivači su što sâmi subjekti Priča, što različiti sudbinski Putevi. Ono što leži u temelju svakog tog Presudnog trenutka jeste Pristup. A verovatno i Princip.

Može da je Pogleda. Ne kao tele šarena vrata, već nekako Posebno – ispitivački, pronicljivo, šeretski, uz namig, kroz trepavice, s najdubljim razumevanjem, glumeći odsutnost, penetrirajuće,  obećavajuće, stidljivo, strasno, bez reči, sa osmehom, molećivo, iskosa, odozgo, odozdo, u prolazu, tajno, direktno, provokativno, ljubopitljivo, nežno, prepotentno.

Može da je Pita. Da bi izbegao nesporazume, i napravio Pasarelu između sebe i nje – drsko, uljudno, tiho, glasno, malorečito, obilato, znatiželjno, nehajno, kulturno, bahato, drhtavo, sigurno, mudro, glupo, ubedljivo, iznenada, nametljivo, slučajno.

Može da je Prati. Sa pola ili oba uveta, punog ili praznog srca, do tamo daleko ili tu blizu, ali kao jedini način da Participira u njenoj svakodnevici – predano, kolebljivo, privremeno, mirno, uporno, na kratko, do kraja života, površno, posesivno, panično, pasivno, poltronski, krišom, sam ili u društvu, lakim ili teškim korakom, s verom, bez nade.

Može da je Pipne. Jednom ili obema rukama bežeći od običnosti ka njenoj Posebnosti – manirom prostaka, ili džentlemena, požudno, usput, ciljno, nežno, grubo, nasilno, nespretno, neočekivano, samo njen delić, mahinalno, njeno sve, da zapamti, oskrnavi je, obeleži, oživi, da uživa, oseti, da zaboravi svoje pre, pronikne, nauči, dobije zauzvrat.

A ona, ona je uvek različita. Iako nekako ista ili jako slična u kategoriji kojoj pripada. No, dovoljno zamamna da se gleda, priupita, proprati ili pipne. Donekle.

Može biti jako mlada, maloletnica preciznije. U tom paketu se guraju naivnost, nezrelost, strah od i glad za nepoznatim, jedrost, polet, avanturizam, nesigurnost, samopouzdanje u izgradnji, romantika, žudnja, razočarenje, ustreptalost, odlučnost, imitacija, čistota, detinjasta glupost, traženje i sebe i drugih, optimizam, crnilo, površnost, ludiranje, nespokoj. Ona ili ćuti, ili galami, sredina malo broji. Ćutanje traži neimenovani oslonac u sebi koji će joj pokazati šta i kako. Ona čeka, doktorirajući na teoriji. Galama traži da bude primećena odmah, ne birajući previše publiku. Ona je spremna da odmah sve p(r)oda, čak i za banalnosti, po cenu za koju ne shvata koliko je visoka. Ili pod pritiskom, pogrešno sluteći dalekosežnu uskraćenenost, sramotu i nepoželjnost. Ubrzano uči od onih koje će sustići. Ona plamti od želje da bude primećena, oslovljena, dodirnuta, voljena. Oni jako vole da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Najviše vršnjaci kojima je baš i svejedno koja, ali lepše što bolja. Uglavnom je uvrštena na spisak crtki. Ili u delu njegovog uma iz koga neće izaći dok god je živ. Vole je i nešto stariji koji deluju i nastupaju bogovski, ali i mlađe i veoma stare čike kojima se Pritisak diže samo na zelenilo.  A Romeo i Julija sa srećnim krajem? Ima. Ali retko.

Može biti mlada, od 20 do 30 godina starosti. Zna ko je, ali i ne zna. Zna šta hoće, ali i nema pojma. Zna šta čeka, ali često ne ume da nađe. Zna kako on treba da izgleda, ali ima još vremena. Zna da nešto što se očekuje od nje – neće, ali očekuje da drugi shvate da će uraditi samo što ona hoće. Privlačna je, meke i mirisne kože, i bujnosti, bez obzira koliko obična bila. Ima planove, nije umorna, istražuje, uči, izbegava loše postavljene zamke, ume da ih postavi drugima, lenja jer ima ko, vredna jer je čvrsto odlučila, može da trči, igra, stvara, izmišlja, menja i mišljenje i ciljeve, a i one koje želi. Ume skupo da proda, i jeftino da kupi. Verbalno veštija i sigurnija. Ne zna koliko i šta sve još može, i koliko će joj kada bude starija biti žao što to nije. Oni jako vole da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Najviše vršnjaci koji od crtki postepeno prelaze na upadljivije tačke na koje valja obratiti pažnju i razmotriti ih kao potencijal kojim će zaokružiti svoje traganje za savršenom. Maloletnici o njima maštaju. Nekima se mašta i ostvari, i to su neke od najlepših, rado spominjanih uspomena u nadolazećoj starosti. Vole je i stariji, oni između 35 i 65, što slobodni, što oženjeni, što jaki i u snazi, što desperantni koji probaju da probude uspavanost i evociraju mladost.

Može biti zrela, od 30 do 50 godina. Itekako zna ko je, i šta hoće. Zna kako sve izgleda i šta je propušteno. Zna da čeka, ali i da se uspaniči jer se vreme poprilično ubrzalo. Delimično je ostvarena, ali uporno radi da delimičnost pretvori u celovitost. Ima planove i načine da ih realizuje. I dalje gubi vreme na glupe situacije, ljude i prilagođavanje drugima, ali sa povećanjem broja godina i iskustava sve manje i ređe. Poznate su joj sve taktike i zamke, veštine i načini, i njima mađioničarski barata. Poneka(d) navlači odeću i kožu balavice, ali je odaju neizbrisivi tragovi. Izaziva (p)o(d)smeh jer to mogu da (ne) razumeju samo (ne)pristrasni i (ne)uskih shvatanja. Pravi greške sa odlaganjima, čekajući povoljnije prilike koje možda nikada neće doći. Može mnogo fizički i psihički da podnese. Ume toliko, koliko nikad pre i posle neće umeti. I da bude neuporedivo lepša no ranije, mada naslućuje da to neće potrajati, iako se nada. Čak i ona ispodprosečnih estetskih i intelektualnih performansi, i nikom pripadajuća je emotivno ispunjena, jer itekako zna sa njima. Posebno sa zagorelim tiganjima, za njenu krucijalnu stvar uskraćenim. Koje god (iznad, ravno, ispod)prosečnosti da je, ona uz osmeh promišlja ko će ostaviti najbolji prilog i oplemeniti je. Neka u očaju i strahu od samoće pristaje makar i na bedan. Neka je toliko sigurna u sebe i postojanost vremena, da se poigrava idejom o svojoj specijalnosti i nemerljivosti sa bilo kojom drugom kategorijom. Ima pravo. Ali procenjivačku grešku uoči nešto kasnije kada shvati da specijalnost jedne vrste nije unikat. Traže je deceniju mlađi i do tri decenije stariji. Ona pak ište sve što može ali i što ne treba da ima. Za njom pate samo zaljubljeni, ali retko.

Može biti više nego zrela, od 50 do 60. Sve joj je jasno. I sve izgleda prohujalo s vihorom. Nepovratnost prilika. Nemilosrdnost protoka. Neusklađenost htenja. Ume jako dobro da služi sebi. I drugima, ali samo kada je neophodno, ili kada sama to želi. Više nije ljuta na život. Pomalo umorna, ili previše. Gasi joj se sjaj u očima. Hoće, ali neke stvari ne može. Neće, ali neke stvari mora. Ima planove i neretko sumnju da su ostvarivi. Želje su male i kompaktne, ne dobacuju predaleko. Podvlači duple crte i sve ispod toga odlazi u kompost. Ne može i ne želi više da gubi vreme na trivije. Promućurna ali sklona patnji koja je i dalje proganja. Patetiku ne voli ni u filmovima. Loše konstruisana i umom zaglavljena u prethodnosti, proba da bude i dalje ono što misli da bi trebala, i što bi se drugima dopalo. Zaboravlja da se tim sitnim izletima ne može pobeći od svoje ljušture i onog ispod. Radoznalost joj perfidno izmiče. Permisivnost je na proveri. Svesnija svega no ikada. Ima pitanja na koje nije sigurna da želi da dobije odgovor. I dalje je lepa ali na izvesno bolan način. Približava joj se tišina koje se plaši. Više ne ume da izgovori izokolne reči. Osvrće se unazad i tuli što nije znala ono što sada zna a bilo je korisno odavno znati. Uglavnom jede više no što bi trebalo. I vodi ljubav manje no što bi trebalo. I voli onoliko koliko može da u sebi posadi.  A oni ne vole previše da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Osim onih koji je već dugo, verno, zahvaljujući izgrađenoj jednostranoj ili obostranoj ljubavi, sve to. I onih starijih deceniju do tri kojima treba nežnost i razumevanje srodne duše. Možda i dodir tela ako im uspe.

Može biti prezrela, od 60 do 90. Ne i prezrena, jer je dosegla lepe godine. Ili baš dugačke kad već stremi stotici. Život joj je ispisao lice. Telo joj je ispisalo vreme. U središtu njenog bića kuca srce u kome se stislo mnogo bića koje je tokom svog veka skupila. Boluje od mnogočega i koječega ako je tolikog peha. Čak i od predrasuda koje joj je natovarila neprihvaćena realnost i u vremenu zaglavljenost. Apsolutno je sigurna ko je persona (non) grata i prema takvima ima nepokolebljiv stav. Neprekinute vijuge je čine promućurnom. Voli da šeta i pleše zbog zarđalih kostiju. Nesan joj dolazi na oči. I naočare za posustali vid. Njen tip je i dalje prototip koga je prvi put svesno odabrala veoma davno. Voli da samuje. Ili bude okružena grajom, što joj damare drma. Najčeše baš sada doživljava neprebolnu perforaciju srca iz koga neutešno odlazi nada o neuništivoj ljubavi. Njen partner što ima sreće da prvi ode na daleki put, ostavlja je samu. Ali je strahovit umor više nikad neće ostaviti. Ona zna da je perspektiva sve bliža a slika sve jasnija. Dovoljno je pragmatična da se može saslušati i poslušati. Nestrpljivi i bezočni je mogu smatrati prozaičnom ali se ona nikada, ako je ikada u sebi to nosila, neće odreći poetičnog. Čak i pošto zna sve odgovore osim jednog, premda ga više ne ometa pređašnji strah. Ona je uglavnom umerena, osim ako je podbada nemirni duh. I zahvalna, osim ako na nešto nije previše kivna. Veruje svojim instinktima jer se mnogo puta o njih oglušila i pogrešila. Na glavi nosi pepeljasto ili obojeno gnezdo. Ume da škljoca veštačkim zubima i kukom.  Voli da zna, makar to bile nepotrebnosti. Nad grobom mlađeg pomisli – Dobro je da nisam ja, ili Loše je što se red pokvario. Nad novorođenim pomisli – Da si živ i zdrav, ili Neka te samo sreća prati, jer su nesreće složnije. Ako je sama, ponekad pomisli kako bi bilo lepo da barem negde, nekako može da zavoli nekog, i on nju, do njene poslednje infuzije, a posle kako hoće. A oni ne vole uopšte da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Ružna im je, utrnula, odrvenjena, beskorisna, uvela poput ruže ili žednog kaktusa na kome više ne rastu ionako retki cvetovi. Osim onih koji će ceniti njeno prisustvo i razmenjenu reč. Ili onih najmanjih koji će je voleti zato što je njihova. Dok ne porastu i zaborave na sve osim maloletnica i tako dalje.

Zašto o ovome? Zato što smatram da bi Penologija trebala da se razračuna sa gadnom ljudskom prirodom da i žene tretira na nepravedan način, bilo na njihovu štetu ili u korist. Ne svuda i ne uvek, tretirane su kao robinje, postajući ugrožena vrsta osuđena na smrt. Mnogo njih je izgubilo i izgubiće svoju slobodu, mir, pa i život usled apsurdnih ubeđenja kulture ili religije kojoj pripadaju. Neke se nikada neće ni roditi jer se smatraju nepoželjnim, odstraniće ih čim saznaju da im se život smeši. Ali postoji i siva zona, međa krajnosti crnog i belog. To je ona koja nameće mnoštvo pitanja muškarcima ali i ženama koje se navikavaju na novostečena prava tj. friški zakon o seksualnom uznemiravanju. Ta novina će možda skliznuti u ludost da od svakog komplimenta, izazovnog pogleda, dodira upućenog ženi,  nastane skandal zlostavljanja koje to u suštini nije.

Oni jesu predatori, ali one umeju da budu žrtvena jagnjad u vučjoj koži. Oni budu siledžije, ali one umeju da višestruko manipulišu praveći se nežnijim i krhkijim no što jesu. Oni budu sirovi, ali su one poprilično pronicljive i lukave da tutubane lako obmanu. Oni umeju da ne razgraniče, ali su one te koje prečesto mešaju drugarstvo i diktiraju hoću-neću pristup. Oni su u poziciji da unaprede ili unazade, ali su one te koje mogu reći – Odlazim. Oni znaju da ne vole, ali im one ne ostaju dužne. Oni znaju da ucenjuju, ali su one te koje ucenu lome. Oni su fizički jači, ali one imaju čeličnu snagu duha na kome mogu da joj zavide, i još brze noge da im umaknu. Oni biraju, ali su oni odabrani. Oni lažu, ali su one izvanredni tumači njihovih misli. Oni su napadni, ali one hrane svoje graničare na liniji. Oni su uporni, ali one predstavljaju pokret otpora. Oni umeju, ali one to unapred znaju. Oni su možda naučeni naopako, ali su one te koje moraju naučene da opako spreče. I da budu podjednako dostojanstvene, umiljate, nežne, jake, odlučne, izričite, nedvosmislene, hrabre, otvorene u svojim namerama, nepokorne kad hoće, podložne kada žele. Ali, da je drugačije, taj rat među polovima bi odavno bio završen. Ko bi pobedio? Pa…

Zato je i dalje pogledajte Onako, pitajte Obavezno, pratite Okolo, pipkajte Od glave do pete. Vodite računa da adresat vaše pažnje to ume da ceni, ne potcenjuje ili procenjuje kao napad na njenu ženskost i slobodu. Desiće se i da preceni i počne da kuje opasne planove po vas, ali je zato ne treba oceniti nisko i kukavički pobeći. Treba izbeći i dizanje na pijedestal jer je sklona da zbog toga zapara nosem oblake i potraži bar još jednu verifikaciju sa strane. Ne trošite ipak svoje oči, reči, čula i dodire tek na bilo šta i bilo kog (život je samo 1, reprize nema, a korekcije su komplikovane i koštaju vremena). Ne trošiti posebno kada ste očajni, u bunilu, napeti, u krizi prednjih, srednjih, zadnjih godina, ili na ponuđeni izazov koji se rasipa na više strana, pa ko se upeca. Ne upinjite tamo gde ste očito nepoželjni, pa čak ni tamo gde samo tinja plamičak koji nema od čega da se rasplamsa. Ne silite onu koja izričito ponavlja Ne, pa ni mlitavo Možda. Dobro razmislite i uzdržite se od one koja je prema svima vašeg pola podjednako ljubazna, mila, vedra, emotivno (i-ili telesno) raskrečena (da je “pojedeš” koliko je “slatka, kulturna i dobra”); koja neprestano brblja i ni za živu glavu ne ispušta ulogu glavnog animatora i nezamenljive kraljice zabave (sem nje, to “niko ne ume”); koja konstantno ćuti dok vi o drugačijem i ozbiljnijem pričate jer (ona dobro zna da) tako izgleda pametnija i pažljivija (ne/probajući da makar išta shvati, i verovatno nikad neće); koja svoju retoričku i umnu površnost u lovore uvija; koja je bezrazložno otrovna i koju po njenim rečima okolina stalno “izrabljuje”; koja traži klovna da je zabavi jer joj je stalno dosadno; koja ne zna šta će sa sobom ali “zna” šta će sa vama; koja je “duhovni guru” koji u sebe velikodušno prima intimne nesreće i uspehe celog sveta; koja je na osnovu ničeg naročitog, prekomerno samopouzdana i duboko veruje da je neodoljiva jer su joj tako neki dobacili (zar skromnost nije oduvek bila vrlina?); koja nema ni mrvicu samokritičnosti; niti spontane  duhovitosti; koja obožava da u svim prilikama i pozama sebe slika i to svima podeli (narcizam je ipak oduvek bio mana); koja uobražava da je famme fatale i da je druge žene zbog izgleda i šarma mrze, na pameti zavide a muškarci je se plaše; koju ne vidiš da je ikada tmurna; koja stalno očajava tražeći čelično rame za plakanje; super je “drugarica” kojoj samo treba zviznuti da dođe, te ona tu skokom (magnet i ofinger), i pri tom joj iz očiju tulipani vire. Iju! Ostade li nešto uopšte ako se sve ovo ponuđeno zbog felera odbaci ?! Pa ništa, ostaje da upiljite u njihova ogledala duše, tamo sve piše. I ne zanosite se slikom koju tamo (želite da) vidite, jer ćete u tom odrazu samo videti sebe, što je labava istina. Zaronite mnogo dublje, jer nije zlato sve što sija. Ali ako je to upravo ono što volite, slobodno osvajajte, možda vam se smiluje i dâ, a i vi njima jer ste sigurno kompatibilni i bićete zajedno jako srećni. One drukčije, običnije, tihe, neprimetne i “dosadne”, one koje umeju i dobro da slušaju i puno da kažu, da i sebe i druge vide kakvim jesu, koje ne preuveličavaju i ne umanjuju, sa obuzdanim egom i realnim očekivanjima, nesujetne, skromnije, hrabre da se bore i sa vašim i sopstvenim manama, u skladu sa godinama koje imaju ali prožete zrncima slatke nenapadne ludosti, odgovorne i zrele, duhom čvrste i dušom meke, vrletne i duboke,  sve one sakrivene u školjkama, ostavite roniocima koji vole plodove egzotičnijih mora. Takve ne dirajte da ih ne oskrnavite, ako ne vidite u njima nikakvu vrednost ili samo teškoću i napor da do njih dođete.

Birajte ih, kao što birate najlepši, ukusni, sočni organski paradajz. Sintetički će vam uvaliti minimum ulcus gaster. Birajte, kao što birate omiljene note ili stihove koji će vas uvek ostaviti bez daha. Birajte, kao što birate najboljeg prijatelja. Ili najdraže mesto za slušanje tišine.

Znajte da je ona uvek jedan korak ispred vas, iako vam gleda u leđa. Ipak, tu ćudljivu vrstu volite podjednako strasno od njenih 0 – 100 godova. Mislim da se isplati. Prava će to prepoznati, umeti da uzvrati, zaigrati sa vama igru nežmurki. I to bez vama mile duševne potrebe da je svojom dlakavom šapom štipnete za regio glutealis u čast dobrodošlice u svoj život. Desert ipak ide na kraju.

A mi žene… ne moramo puštati dimne signale baš svakom Indijancu koji se nađe na putu lova hrane. Ne mahati mu pred nosem peruškom ili bojama da bi mu dokazali da smo prave skvo zbog kojih moraju da dižu koplje. Ne čikati baš svakog Vuka koji leti ili Bika koji leži. Niti smatrati da je baš svaki od njih nameračen da nam skine skalp. Možda samo hoće da se pohvali strelom a da ne osvaja teritoriju. Ali zato će Tiha Voda uvek moći da pomeri Stojeći Breg. Uvek.

Otomansko carstvo

On je božanstveno zgodan, što se vidi po zavodničkom pogledu, mužestvenim zaliscima, jakom vratu, salastim mišićima na stomaku – jaka zadrigla forma koja već slabo pamti dane pre, poslovnim kodeksom utvrđenih, obaveznih obilatih poslovnih i domaćinskih obroka. Pravi je fashionista koji u skladu sa trendom nemanja ogledala, znanja i ukusa, nosi razlabavljenu kravatu koja bi stegnuta mogla da mu prereže nežni grkljan. Drug je član svih lokalnih i globalnih komiteta, udruženja, agencija, preduzeća, odbora, i vladajuće stranke (uz moto – uvek na strani pobednika). Kao viđeniji gospodin, on vozi najbolji auto u gradu, opštini, regionu a u jednom momentu skupštinskog poslanikovanja, i od samog državnog poglavice. Kao svaki ostvareni muškarac, poseduje funkcije, poslušnike, nekretnine, ženu i decu, ali ovaj extremno sposoban, u svojim žuljevitim, udarničkim šakama drži i jedan mali ali romantični grad. U samom srcu južnog ćoška naše domovine, vegetira jedna mala, siromašna naseobina, na čijem je čelu muškarac koji ima sve, ali kome kao kompletnoj i komplexnoj ličnosti nedostaje samo još jedna stvar – dopuna. Pošto odavno ima svoju ličnu, zakonsku, izraubovanu ženu, logično je da je nedostajuća puzzla – neka druga, tuđa, nečija ili ničija. Misaono i pisaono iskazano, ono što svakom ka uspehu usmerenom čoveku život čini apsolutno ispunjenim i smislenim jeste – ljubavnica. To zrno lepote nije teško pronaći, koliko god izgledalo sumorno i komplikovano, u tom malom stogu sena.  Lepo zrno amo, fino zrno tamo, i ćoravi pevci mogu da ubodu. Neka zrna lovu izmaknu, ali neka se pojedu. Zrna plavuša, crnuša i smeđuša, udana, devojačka, nevina, zrela zrna. Ima nezaposlenih ali i zaposlenih, zrna koja traže bilo kakav, nekakav, ili postojeći da im ne umakne posao, ali ne i da budu jedena. Ali ono zrno koje se dopadne petlu, može se smatrati zrnom specijalne sudbine. Ne izbegne li, ili se podmetne da ga petličko pozobe, može smatrati da je posao svršen. Sa takvim završetkom, petao sit, zrno obavilo svoju funkciju, ali može i da avanzuje. Na primer, da postane ljubavničko, omiljeno zrno, dok ne naiđe neko lepše. I stalno zaposleno ako je ukusno. Migolji li se, vrda li tamo-amo i skriva, svoj život može smatrati propalim, jer to zrno nikad neće biti realno ljubkano, iako će biti želkano i volkano od strane onog ko na tome jako insistira i kome to znači. Ako se još otima, čuva razmenjene  udvaračke sms-ove petla sa sobom, i to izdajnički objavi na javnom kokošarniku, samo beda na vrat. Uskraćeni ljubavnik će zrno optužiti da je članica sekte lažovki, alkoholičara i narkomana. Ono će pokunjeno da traži sapatnice i samilost prirodnog i ljudskog zakona u kome zrna imaju prava da ne budu ucenjena da budu pojedena. Zar svet ne treba da funkconiše na principu: Kome se hoće – može, kome se neće – da ga ne niko ne pok(l)opa?

Nakon skandala seksualnog zlostavljanja i mobinga, gospodaru malog ustalasanog mesta je od strane partijske centrale predočeno da će njegovo članstvo biti preispitano. Sic! Biće mu, ako se nekako dokaže da je bio nemoralno neobuzdan (zasad je nekih 10-ak probuđenih zrna koja su podnela krivične prijave za seksualni atak na njihov batak), oduzeta partijska knjižica, a dobiće i pljusku po ramenu. Stidne dlake će mu od takve kazne sigurno otpasti od stida. Možda i one s obrva, pa će postati neprivlačan. Za utehu mogu da ga transferuju u srodni partijski klub, obezbede bolje radne uslove na tekućoj poziciji sa radodajnim sekretaricama koje ne drame i ne femkaju se, i da s vremenom polako napreduje do ministra, konzula ili ambasadora. Da se osoba ne strasira naglo i završi kod psihijatra, pa da država mora da mu plaća oporavak na Tajlandu.

A da je ovo neka država ko što nije, jer mi nikada nećemo biti Holivud koliko god se trtili da bar ličimo, mi bi druga člana drugačije.  Tamo su, u tom svetom gradu iluzija, svog najvećeg, najmoćnijeg  producentskog zavodnika Harvija Vajnštajna, bez čijeg  “da” nijedna stvar nije mogla da se snimi, nijedan glumac ili glumica da se probije – stavili na zid srama, obesili ga za žumanca, i prognali da crkne kao pacov. Ćeš da dočekuješ ribe u bademantilu i zoveš ih na otoman? Ćeš da im tražiš da te češkaju dok ti se na jeziku tope mehurići Dom Perinjona? Ćeš da im nudiš uloge samo ako kleknu? Češ da uvaljuješ mačora mačkama? E, za takve postoji Sud koji odreže ogromnu komadinu kazne što padne na glavu i upropasti ti veliku slavu, postoje osvešćene žene koje su nekad bile onesvešćene, uspavane ali iz dugogodišnjeg sna probuđene, ostvarene ali gnusno primorane na ostvarenja. To su one što su i dalje mačke, a on tako jadan i bedan spao je na oblik nepostojanja kome je deveti život istekao.  To je ta prava filmska priča sa srećnim krajem gde zlo bude pobeđeno. A ne kvazi domaća krvava drama gde nemoćne mačke završe na stubu srama i zavitlane na đubrište.  A mačori i dalje kolo vode. Dobro, i petlovi.

Da, žene su (ponekad) ucenjene.

Da, one (ponekad) prave jezive kompromise.

Da, one (ponekad) bivaju zastrašene.

Da, one su (ponekad) slabe i slabići s razlogom.

Da, muškarci (ponekad) jako ucenjuju. Da, oni (ponekad) beskompromisno traže i očekuju. Da, oni (ponekad) uteruju ogroman strah. Da, oni (ponekad) umeju da muče slabije.

Ostaje nada da ugrožene žene skupe hrabrost i otvoreno progovore o svim neprijatnostima koje su preživele ili koje im prete. Krupniju nadu treba uzgajati naspram sistema koji bi situacije trebao da prepozna i vinovnike kazni, na način da svako dobro razmisli da li će ženu pretvoriti u krpu ili stati kod crte koja se ne sme preći.

Sastojak ove gorke mućkalice nisu samo prosti, primitivni, nepismeni (dodatni iako ne svuda obavezan delić), agresivni, siloviti Jutke (nadimak domaće skandalske ništarije) i Vajnštajni, već svi oni koji imaju samo položaj i moć koju im on donosi, a koje besramno koriste da bi došli do žene. Čime bi drugim, kad ništa osim toga nemaju (a da su lepi, bolje bi ih razumele i lakše oprostile)? O drugoj strani ove ružne medalje, drugi put. Tek da ne bude da je sve crno – belo. I da se zna da je i Adam ugrožena životinjska vrsta. E dragi Bože, da si ga od blata a ne od njenog kvarnog rebra pravio, možda bi bolji ispao. Trapav mizanscen. Sad interveniši kad se zalićeš s repromaterijalom i modelima.

Gospođi/gospodinu po(d)(m)iluj

-Presvetli oče, može li jedno svećenje vodice za praznik?

-Može naravno.

-Imamo i stavljanje godine na groblju, pa bi valjalo da navratite. Čalabrckanje se podrazumeva pa da ne ručate kod kuće.

-Obavezno. Samo da upišem u mobilni.

-Nego da pitam kad je već sve o jednom trošku – Pošto bejahu pahuljica i zvezda? Mali bi uzeo nešto grasa i kolača, za babina leđa opet malo sanjalice jer je troši ko da je džaba, a dedi  prosto ne znam šta da preporučim. Zapeo da i on nešto ubaci u medikamentni raspored, da ne izigrava pojedinca.

-Evo baš sam juče dobio svežu robu, mogli bi da mu naručite čistak. Provorazredni, baš ga svi hvale.

-Hajde nek bude. Saberite vi sve to, a ja odoh da donesem konja kao akontaciju. Ostatak, pošto dobijemo robu. Deal?

-Deal. I da baba pazi da ne prefura, neće od toga da joj bude lakše, samo ima više da spava. A dedi poruči da ne postane navlaka, mada meni to lično ne smeta. Bolje je da  uzima dauns kad gleda one zgodne ribe u Zadruzi i Parovima, nego da ga strefi infarkt miokarda. Ali ako već voli haj, neka. Pošto je početnik, vodite računa da se ne pretvori u džankija, da se overi, pa da me posle okrivite i oterate u mardelj.

-Sakloni Bože, Oče naš presvetli. Božja je volja, kako na nebu tako i na zemlji.

&  &  &

Kome se hoće i može, sve ima.  Direktna isporuka trenutno je moguća na području Kruševca i Čačka, premda su oba snabdevača, zajedno sa uhvaćenim veroučiteljem koji voli da se oblači u štikle i haljine, trenutno nedostupna. Čačanska veza je u stvari već vraćena u promet, samo joj valja otići na kućnu adresu jer je nažalost dobila nanogicu kao kaznenu meru pa ne može kao pre direkt do klijenta. Kruševački sveti sin je izgleda rešio da naprasno postane monah isposnik, i samo mudro ćuti. Sve dok i on, kao stariji, iskusniji i mudriji kolega ne dobije nakit na nožnom članku, u zamenu za krupne tajne opojne kuhinje. Svetim ljudima raznih sorta ta je kazna najgrđa, ali je garant očuvanja ličnog integriteta i već stečene imovine. Bolje i to nego guza uza zid, mada je mnogi iz istovetnog okruženja nisu štedeli, kako sebi, tako i odabranima. Jedan od njih je poznati  verski velikodostojnik, kolekcionar umetnosti, zlata i muških pozadina, vlasnik malog “Versaja”, Kačavenda. Doduše, sada je oslobođen svojih visokih dužnosti i predat poniznoj klasi penzionera sa specijalnim privilegijama, i u to ime tu i tamo po pozivu za velike hrišćanske praznike održi opominjući govor svom vernom stadu. Kolega po guzičarenju Pahomije, episkop vranjski, imao je više sreće a manje dokaza o bludnim radnjama, te je ostao čista obraza iako mrsne brade. Malo su mu zastarili sudski predmet, pa se sve novopokrenute optužbe mogu smatrati samo ujdurmom bezbožnika koji bi mu rado skresali položaj i dečije nežnosti. Ali Boga njihovog izgleda ima, jer da je drugačije, čuvao svog sina grešnog  ne bi. Ima još svetih domaćih sinova koji su svoje silovanje dece uvrstili u Božji plan i promisao. I očigledno, u tome im niko ne može stati na put. Na sveopštu radost i ponos, ima i onih detinje veselih, bezazlenih popovskih gafova, poput smederevskog slučaja. Popa se malo opustio, dao gas, presisao, i zalegao pored mrtvačkog kovčega na putu do groblja. Negde se i kandilo zaturilo usput. Kažu, nije prvi put, ali kome pa bitno kad je umrlom svejedno, te se nije bunio. Ostalima bilo smešno. Da je ganjao tuđe žene u radno i neradno vreme,  uvalio im bogoposrednički i milopomazani, bilo bi još smešnije.

I tako se nešto zlokobno s neba obrušilo na svetovni kor ovih dana. Red pića, red paketića. Dotle vrhovnjak patrijarh ignoriše muke svojih posrnulih sinova i poručuje materama da su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu, i da samo na taj način možemo da ostanemo u istoriji u kojoj smo toliko već postradali. Za istoriju spremni! A država se samo telima odbraniti može. Daj mesa vamo.

No da se vratim telu teksta svog, grešnima posvećenog. Ako se nije stalo na put telesnim sladostrasnicima, kako može ovim sirotanima koji samo žele da svojim podanicima nahrane ne samo telo nego i dušu? I onda se tu nađu neke drukare i opajdare da im prekinu lance ishrane i nateraju klijente da poste i kad treba i kad ne treba. Pa dokle bre taj teror?! I nebesni ima prava na hodnike podzemlja. Ne može čovek više ni da se nadrogira kako valja. Ne može ni u sveštenike više da se pouzda jer i njih šerifi prate i kontrolišu. Niti u kodeks crkvenog fer ponašanja gde je iznad sveštenog lica samo Bog a ne tamo neki uniformisani čovek. Dokle?

Stadu samo ostaje da se nada. I da se moli. Da li u sebi, ili naglas, da li za sebe, ili i drugog, da li Bogu, ili nekom drugom – široko je. I neizvesno. Da li treba da veruje? Čemu? Zašto? I kome se više uopšte išta može verovati, čak i da nema veze sa religijom, a posebno kad ima? Zar je tako teško shvatiti da su ti “sveti”, podjednako, a eto nekada i neuporedivo grešniji od običnog puka, što mu telo klanja. Da su neljudi uvučeni u svaku pukotinu, ali da nas najčešće gledaju odozgo. Sa blagoslovom Boga… ali ne nekog nevidljivog svemogućeg tamo, no onog uplašenog, u nama. Onog zgroženog i zabezeknutog koliko “visost” ili prosečnost može da se sroza. I nemoćnog da išta promeni. A možda i može. I tako pokrene onaj zupčanik na točku istorije, koga smo svojim grehom polomili.

Solosvir

Sami ste? Prošli sito? I provukli kroz rešeto? Ili baš i ne, ali imate dovoljno godina da znate šta sebi sigurno nećete dopustiti? Ili nedovoljno godina ali odraslu samosvest o jedino prihvatljivoj budućnosti? Bojite se svega i svih? Ne postoji, niti ima nade da će se pojaviti ON ili ONA ko bi jedini TO mogao zajedno sa vama? Nedostojni su vašeg bića? Niko nikada nije, niti će vas ikada razumeti? Možda živite u Japanu i pored upražnjenog partnerskog mesta imate i 2500 funti viška, a čuli ste za jednu zanimljivu turističku agenciju? Ili čuvate crkavicu od 200 amerikanaca koje je moguće korisno uložiti u desetonedeljni kurs kojim ćete rešiti sve svoje emotivne multileme? Nemate ni cvonjka ali imate čvrsto donetu odluku da je stvar najbolje rešiti ispred ogledala, eventualno u prisustvu razumnih prijatelja i rodbine koji mogu da se nose sa svim vašim osobenostima?

U tom slučaju, proglašavam Vas Vašim sopstvenim mužem ili ženom i želim dobrodošlicu u Klub Sologamista!

Pionirka ovog pokreta (doduše još uvek neozakonjenog ali rado prihvaćenog među prosvećenijim i samozaljubljenijim pripadnicima svih polova, rasa i stasa), Amerikanka Linda Bejker, u poslednjoj deceniji prošlog veka rešila je da se konačno uda i time zaokruži svoju četverodecenijsku ljubav prema sebi. U prisustvu 7 deveruša i 75 prijatelja i rođaka, venčala se za sebe samu, i time stavila pečat na doživotnu vernost svom duhu i telu. Tom prilikom je izjavila da joj ne pada na pamet da čeka da drugi određuju kada će se desiti stvari koje bi mogle da je učine srećnom. Zapravo, ona je po opštem uputstvu psihologa, filozofa i znane poslovice postala sama kovač svoje sreće, a da niko tu nije imao potrebe da je gazi ispred matičara, daje lažna obećanja i nudi varljive nade koje bi naknadno mogao da prekrši. Time je pred svima priznala da samu sebe nije prisilila na soliranje, da će sebe zauvek voleti i poštovati, biti sa sobom u dobru i u zlu, bilo sirota ili bogata trpeti sve, da će poput Isusove majke ako Bog dâ roditi, i sama čedo podići a da muškog semena videla nije, i živeti sa sobom do kraja svog života dok je smrt ne prepolovi. Da li je slagala i prekršila taj zavet u međuvremenu, nigde ne piše. Ako i jeste, nadam se da je pri brakorazvodnoj parnici, platila za pokvarenu lažnu izjavu i isplatila sebi debelu alimentaciju. Nadam se da je u tom slučaju uspela i da na ravne časti podeli između sebe sve dobijene poklone, ili da hvala Bogu ove godine u zdravlju i veselju slavi 25-godišnjicu svoje samo-dovoljne ljubavi.

Što se tiče onih gore navedenih suma, reč je o profesionalnim agencijama koje su namenjene smetenjacima koji nisu sposobni ništa sami da organizuju. Za onaj manji iznos, od 22-godišnje Amerikanke koja se kao iskusna bračna partnerka sebi samoj već izverzirala u situaciji, možete dobiti savet kako da se beskrajno volite i ugodite sebi, da vas nauči da vam baš niko ne treba, ali i kako to venčanje treba sprovesti. Japanci će vam pak za pokvareno mnogo para, ali ipak isplativo, omogućiti da odaberete adekvatnu venčanicu, napravite frizuru, naberete buket, izvozite u limo-u, izležavate dva dana u hotelu i uslikate se za foto album sa svim pratećim memorabilijama svečanog događaja. Ako hoćete da nahranite goste, igrate uz muziku, ili uvedete extra izmišljotine, doplatićete za svoju sreću. Realno – vredi. Ta izjava ljubavi prema sebi samoj ili samom, vredna je svakog uloženog papira koje god da je boje i žiga što nosi.

Ono što ove žene i muškarce (prvih je malo više, drugih nešto manje – tjah, obični perverznjaci koji eto ne mogu ni sebi da daju reč, a kamo li drugom da će biti verni), po njihovim izjavama nagoni na ovaj čin, jeste pre svega izuzetno razvijeno samopoštovanje, izrazita ljubav i čast koju ukazuju sebi samima. Oni ne žele nepotrebna prilagođavanja, negativne posledice nesporazuma i razmimoilaženja, izvesne prevare, skupe razvode, samohranosti roditeljstva, laži, sukobe i razočarenja. Žele svečani čin i veselje, prstenovanje i veliko DA samo sebi jer je ono najzaslužnije za svaku njihovu pređašnju i buduću sreću. Žele da za svaki shit u životu budu odgovorni samo pred sobom tj. ni pred kim i ni za šta odgovorni. Žele da žive bez obaveza i pravdanja drugom, jer je sebi lakše oprostiti. Žele da lete onoliko visoko koliko im krila dopuštaju. Žele da postanu svoj najnežniji ljubavnik i ljubavnica, najbolji prijatelj, pronaći svoju svrhu, sjediniti se sa sobom i uspostaviti balans sa čovečanstvom.  Žele da ne uzimaju tuđe prezime ako su žene i poklanjaju drugom svoje ako su muškarci. A možda žele i da opravdaju pred sobom i drugima svoju odluku o samoći. I dokažu da je čovek rođen da živi u najjačoj simbiozi samo sa onim koga najbolje poznaje, a to je on sam. I da će ionako umreti sam, te da barem ode utešen držeći samog sebe čvrsto za ruku, a miran znajući da sebe nikad nije izneverio, i da je sebi sve oprošteno. Ima smisla? Ili sve to radi nešto samoutehe u nemogućnosti da se desi uobičajen životni izbor?

Zamislimo šta će se desiti ako jednog dana u život ovih venčanih sa sobom uđe neko i razblaži im svu tu veliku ljubav prema sebi? Kako će se nositi sa podelom tih emocija, kako rešiti da daju deo sebe i prime išta kada su sami sebi dovoljni? Hoće li se samokazniti za prevaru i izdaju svog voljenog Ja kome su se zakleli na doživotnu vernost? Hoće li bez rezerve voditi ljubav samo sa sobom ili dozvoliti svakom prolazniku da im prošeta kroz intimne odaje bez naplate ulaznice, osim ako se u to ne uračunava udovoljavanje pohotnim potrebama svog ljubljenog Ja? S kim će se ljudski isposvađati?Šta ako jednog dana sruče sebi u lice groznu istinu da više ne mogu da se podnesu, da se mrze i da hoće momentalni razvod? A od sebe nema bežanja, ne postoji ta mišja rupa. Ili upoznaju one mange-tange na internetu koje su jeftine za izdržavanje a vole te bezuslovno? Ko će platiti advokata da raspori lešinu od veze, ko će tešiti suprotnu stranu, i koga će psihijatar u stvari da leči?

Problem (koji ja vidim) zapravo ne postoji u tome što su načinjeni drugačiji izbori, kada čovek  iz nekog razloga radije bira samoću, pre ostaje sam no da bude s bilo kim, već u činjenici da se ovakvim farsičnim manifestacijama pokazuje pre nemoć no nadmoć nad normalnom ljudskom potrebom da se bude emotivno vezan za nekog, i sa njim deli život.

A da su čuli za Duška Radovića znali bi da moraju stalno graditi svoju vezu, ne dati joj da se začauri, olenji i uspava, ne ugušiti njen život i postojanje (kroz samoživost, sebičluk i vrtirepkanje). Morali bi da bogate svoj život raznovrsnošću obećanja sebi samom, neiskrivljenom realnošću i mudrim ciljevima koje treba upornošću ostvariti. Ne bi smeli da se bave samo ljubavlju i da misle da se ona podrazumeva, ali bi svakako morali biti ljubomorni na svoj brak sa sobom, čuvati ga od svih spoljnih iskušenja, i ne davati se okolo kao neke funjare kom stignu.  Najvažnije, nadati se da dan začetka njihove Sologamije jeste zaista srećan početak njihovog dugog i lepog unitarnog života.

A što je sve to mnogo lepše učiniti sa nekim drugim? U ritmu dobra, osrednjosti i svakog zla. I osloniti svoju glavu na nečije rame ili grudi kad je mnogo teško, i mnogo lepo. Čak mu-joj dati i svoje srce, i uzeti njegovo u zamenu….čisto da se nađe i da malo drugačije zalupeta u grudima.  Uz sve podeljene troškove. I tako do kraja ovog pomalo tužnog, prezahtevnog, izazovnog života.

Čovčetina

Ime i prezime: Ovis gmelini aries

Biolozi, Latini i prepoznavatelji delića ove slagalice kao 1/12-ine horoskopa, znaju da se radi o domaćoj životinji. Potiče od kamenodobnih predaka, puštenih je papaka diljem sveta, šupljorogata, meka i kovrdžava, društvena, skromna, poslušna i pre svega jako korisna. Poneka, kao one iz astro vrste, želi još i da je slede i voli da se pobije.

Ono što je čini posebnom jeste vuna. Bela kao sneg, mrka kao zemlja, crna kao izuzetak, ali od tog blaga se svašta može izraditi. Pre svega tople čarape koje prijanjaju i uz opanke, i uz pogospođenu gradsku nogu kad udari minus u ledarama od stanova. Od iste te se može napraviti i lep nakit, tašna, šalče, kapa, šešir, džemperić, čakšire, ćebe ili tepih. Neki obožavaju njen drugi dar koji obično završi u tanjiru o praznicima, i od čega se lepe prsti i curi mrs niz bradu, ali radije od deteta joj, što baš nekako tužno zvuči ali tako ne izgleda. Njen treći produkt, ali ne manje važan, jeste belo koje se pije ili jede i zove se mlečnim proizvodima (to što nema i opcije za ušmrkavanje istih je potpuna šteta, s obzirom na zdravstveni ćar). Ono zbog čega je vlasnici jako vole je, da je dovoljno izbaciti je na livadu gde ona u šetnji iščeprka ono što može da joj utoli apetit. Omiljeni desert joj je so, tako da ako hoćete jednu da osvojite, samo joj pružite slanik ili poklonite slanu stenčugu za doživotnu ljubav.

 

Ime i prezime: Homo sapiens

Biolozi, Latini i svi koji su naboli neki razred škole, znaju da se radi o domaćoj ili divljoj životinji. Potiče od kamenodobnih predaka, puštenih je stopala diljem sveta, nevidljivorogata, mišićava ili salasta, dlakava ili ćosava, društvena ili povučena, poslušna ili neobuzdana, svaštojed, i pre svega jako diskutabilna u pogledu korisnosti. Poneka, kao sve postojeće astro vrste, misli da je najpametnija, najvažnija, nezamenljiva i večna.

Ono što je čini posebnom jeste vuna. Kao i kod ariesa, striže im se jednom godišnje kada naraste dovoljno, i čim prođe hladno vreme tj. u proleće. Tad se podnosi poreska prijava i koliko se makazama odreže, tolika i dobit gazdi. Kvalitet i kvantitet vune zavisi od uslova odgajanja, predaka i potomaka, uspešnosti ukrštanja, odnosno navunenosti. U poremećenim sistemima gde nema pravog i prosvećenog domaćina, obično se do kože oderu one jadnije, a one najpufnastije ostave da se uguše u sopstvenoj vuni, pa koja preživi. A svakoj od tih pijavica uspe. Ostrigana životinja ostane goluždrava ali nekako olakšana i sa toplotom spremnija da uđe u novu sezonu. Na našem podneblju, šišanje se radi tokom cele godine, uopšte ne vodeći računa da li je isplativo ili ne, i hoće li životinja moći bez omotača. Od dobijene vune se pune rupe nastale u školstvu, zdravstvu, vojsci, penzijama, ali i kao investicija u poboljšanje života onih sorti koje se nikad ne strižu. Da ima neke pravde, ova povlašćena grupa bi mogla da zadovolji drugu funkcija ariesa tj. da ponudi mišićnu masu. Međutim, i ovde se uglavnom žrtvuju oni mršaviji ali žilavi elementi koji se pretvaraju u mleveno meso tokom celog životnog ciklusa. Usled dobrog varenja travčica i glodanja kamenja, od čega se mogu dobiti vitamini, one mogu sasvim dobro da podmazuju ogromne fabričke, njivne, prodajne zupčanike koje onim debljim ali nežnijim obezbeđuju opstanak. Što se tiče mlečnih proizvoda, pravilo dobrih pašnjaka potvrđuje da je velika svrsishodnost ostvariva tamo gde je najzelenije i najbujnije, a i za sve one koje nisu za tov ali ne mogu da služe samo za ukras. Tako se dobija dovoljno mleka i za mladunce, i za ogromno tržište. Homo sapiens kao i aries može biti obučen za obavljanje sve tri funkcije, ali im je kvalitet onda malo slabiji. Vrlina je vrhunska samo u jednini. Ali može da bude obučen i za najgoru štetočinu, i isprofilisan u potpuno beskorisnu masu, što aries nikad ne može da dostigne.

 

Ime i prezime: Agnus Čovcan Humanus 

Latini sa znanjem mog maternjeg jezika, tvorci budućnosti, i čitaoci najnovijih vesti iz oblasti nauke, znaju da se radi o životinji himeri, premda nema glavu lava, telo koze i dupe zmaja. Koreni su joj plitki tj. nedavno je proizvedena, i jedan od njenih očeva je gospodin doktor Pablo Ros, iako stvar nije pospešio svojom donacijom (zašto nije?). Za sada hoda samo po kalifornijskim ordinacijama, ima rogove, papke, vunicu, bleji, ali… neće biti čudno ako u dogledno vreme progovori prvo engleski i španski, umesto četiri noge počne da hoda na dve, krene da piše, čita, igra fudbal, slika, ili vozi auto. Ova sanjarija dakle liči na običnu ovcu tj. ovna koja u sebi nosi gene Čoveka.

Ono što je čini posebnom jeste da je stvorena s namerom da sa 1 ljudskom ćelijom na, za sada, 10000 blejućih, u ime humanosti obezbedi rezervne organe i posluži kao tester novih lekova. Za sada se stvoreni embrioni u telu ovce čuvaju svega tri nedelje a onda ubijaju, valjda da se ćelije ne bi razgoropadile i odskakutale u njen mozak i pomutile joj pravu ideju životnog smisla. Ova Čovca ili Čovan će u budućnosti, kad joj skroz dignu rampu, po jagnjenjporođaju moći samo posle par sati da stane na noge a ne da gnjavi celu godinu, davaće još kvalitetniju vunu koja može imati primese pravih riđokosih ili blondin dlaka, ali će njeno meso nažalost mirisati na znoj a mleko joj biti previše vodeno. Pametna Čjagnjad će i dalje dve majke da sisa. Izgubiće osobinu da može da bez okretanja glave vidi iza sebe, omrznuće kolektivne smeštaje i stalno pentranje po svakojakim nedođijama, počeće da se opire psima čuvarima a možda i pogubiti osećaj poštovanja prema autoritetu kakav ima Čovan predvodnik. Neke će i dalje žrtvovati svoju kožu vukodlacima, vukovima i vukojebinama, ali će isto tako biti rizične da postanu izbeglice iz sopstvenog stada, jer taj prokleti uključeni, iako niskoprocentualni ljudski mozak voli da menja livade i gazde. I šta ako Čovca reši da bojkotuje projektovano povećanje nataliteta nego počne da koristi kontracepciju? Ili odluči da se obrazuje kako bi sama odlučila sa kim će da se ukršta? Ili digne revoluciju i prebegne u drugo stado? Ili nauči da koristi makaze, postane sam svoj i kolegama frizer, i oduzme posao profesionalnim šišačima vune? Šta ako odluči da pokori Čoveka i utera ga u tor i preuzme kosmos? Šta?

Da li je gospodin inovator Pablo shvatio da je njegov kolega Huan Karlos Izpisua uprskao ukrštanje svinje i čoveka, pa prešao na ovce? A taj hibrid je lepo mogao da grokće zubima, i da kao zbir dve najpametnije životinje sa šest nogu dâ najkvalitetnije čvarke i kavurmu, uz primesu arome nekog implementiranog parfema, da baš ne smrdi toliko. Zašto obojica nisu u ovcu i svinju ugradili nešto od svojih ćelija kako bi IQ Čovaca i Čsvinja bio bitno uvećan? Zašto toliko sebičluka i straha, nego neko hoću neću frljanje embrionima? Kao da su to jedine žrtvene životinje. Ja bih na primer volela da stvorim Čpticu, Čpsa, Čmačku, Člava, Čzeca, Čkonja i ko zna šta sve ne. Zar ne bi Čovek postao mnogo bolji? Bio ne samo uganut mozak i okrnjena emocija, nego čisto instinktivno biće iza koga ne ostaje zagađenost, razaranje, pakao. I ne ono što ga čine navodne najgore osobine životinja koje smatra nižom vrstom.

Nekako mislim da smo mnogo bliže eksperimentu u kome ćemo uzgojiti Čmarsovce. Zapravo, oni su već među nama. Samo se osvrnimo i pronicljivo pogledajmo koliko ih se uvuklo u sve rupe našeg kosmosa. Navodnih moralnih dilema o nekim dalekosežnostima nikada nije ni bilo, ali plesanje “u mestu” je već naučno dokazano femkanje.

Beee or not to beee, nikada se nije dovodilo u pitanje. Zato Agnuse Dei, preukrsti nas… mi bolje zaista nismo zaslužili.

 

I čudo se rodi

 

Narediše odozgo…

“Ljubav i beba – prvo što nam treba!”

Kome prvo? Mami i tati, ili višem biću zvanom – država? Nego konobar, može li par komada bez ljubavi da ubrzamo stvar? Ipak je ljubav malo duži i složeniji proces, sa uvertirama i komplikacijama. Ili su bebani rođeni sa prilogom od emocija bolje patriote, kao i roditelji im koji su rešili da prvo državi a onda i sebi stvore bradu?

“Rađaj, ne odgađaj!”

Odmah po upadanju u zamku njegovih/njenih feromona, ne ispuštati priliku za razmnožavanje ni za živu glavu, jer svo to uzbuđenje začas ispari. Odbaciti kao ometajuće faktore sve ostale sile odbijanja kako se ne bi nepažnjom zagazilo u osmu deceniju života (e, tu još nijednoj nije uspelo), i tako definitivno izgubila prilika za produženje vrste.

“Mama – neću sama, tata – hoću brata”

Neću ni ja, ali mi nisu ispunili želju i sada mogu da ih tužim za nanošenje duševnog bola, sa posledicom utemeljenja sebičnosti, a sve u paketu sa emotivnom osakaćenošću i glađu za bliskošću, i uz osećaj postojane samoće. Kome sad to naplatiti, mami i tati, ili državi koja je sa ovim sloganom zakasnila i  mogla da im pripreti, pa bih ja sa armijom ostalih prisilnih jedinaca drugačijim ishodom postala kvalitetniji član zajednice?  Mogla je i sestra, ne bih se bunila.

“Dosta reči, nek zakmeči”

Tamo gde se u životu, vezi, braku, seksu vazdan nešto filozofira, planira, upoređuje, opravdava, podešavaju satovi, broji se i recituje, sve nešto naširoko i nadugačko – nema vekne u pelenama. Kao što kod domaćice koja mnogo zbori jelo može da zagori, tako može i licna kod brblj davaoca da pregori. Uostalom žene su da zbore, a muški da tvore. One u zborove, a oni u tvorove. I davnopočinuvši Ezop je nešto slično rekao – Gde su potrebne ruke, reči su suvišne. Ućutkajte je i na posao!

“Čuda se ne dešavaju. Čuda se rađaju”

Itekako. Neviđena. U oba slučaja. Za Politikin Zabavnik i rubriku “Verovali ili ne”. Mada postoje i takva koja se nikad neće desiti. Na primer, da država osim imperativnog obraćanja ženama (ovi slogani su ipak namenjeni posednicama materica, a mužjaci su tu da po-guraju stvar), omogući i da sva novorođena čuda imaju podjednako dobre mogućnosti da odrastu, obrazuju se, zaposle, stvaraju nova čuda, žive od svog rada i dostojanstveno stare. No iako živimo u fantaziji, obećati takvu jednu bajku koštalo bi podanike previše u ovom dragocenom momentu biranja princa i njegove svite za središte moćnog carstva, a i posle toga. Kada se to završi sigurno će početi da se nikad ostvaruju svi lepi snovi, pa i ovi životno banalni prostog pučanstva. Tada se sva dosad nerođena a naručena čuda i čeda neće desiti, osim ponekad. U suprotnom bi to bio pravi demanti ove delimične rečenične grešnosti. A mi bi opravdati naziv Zemlje (pozitivnih) Čuda.

“Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju”.

Da li bi iko mogao biti protiv i reći suprotno? Istina je da su ona ne uslov, ali sigurno razlog velike sreće i lepog u životu.  Ne i jedini ali baš jedan od. I ne uvek, posebno kada su uskraćeni sloboda, mogućnosti, izbori, i najveće pravo, ono – na dostojanstven život. Činjenica je da je jedna moja baba rodila i odgajila četvoro, druga pak petoro dece, u najteže vreme XX – og veka, u periodu pre, tokom, i nakon strašnog velikog rata. Bilo je to vreme ogromnog siromaštva u kome su se dosta namučile i mnogo toga preko svojih pleća pregurale, i gde je njihov jedini svet zapravo i bila porodica, i da takve priče mogu biti dobar uzor (izdržati, istrpeti, uspeti) ali ne i osnov za ovo vreme koje nosi neko svoje breme. Nismo u ratu, niti nagoveštaja za to ima (da li i do kada?), svi imamo krov nad glavom (da li i kakav?), nismo gladni (da li i dokle?), svi imamo prava i mogućnosti za obrazovanje (da li i koliko?), lakše je upoznati i uspostavljati odnose sa drugim ljudima (da li i da li?), možemo se slobodno kretati i odlučivati o svemu bez ikakve prisile i nametanja (da li uopšte?). Da, sve je lakše i bolje. I lepe stvari se zaista događaju, čak i na ovim prostorima, ali odakle pravo da neko, bilo ko, posebno država, nameće ženama i muškarcima obavezu produžetka vrste? Država koja se sloganima ne obraća odabranima u vidu molbe ili dobronamernog saveta (kao da se time može probuditi savest, ljubav i bliskost pa iz toga i potomstvo), nego zbog nekog izvitoperenog, lako prepoznatljivog cilja, maltene u vidu naredbe, ne dajući ni cvonjka (duhovnog i materijalnog) sa svoje strane. Niti imajući razumevanja za sve one koji taj važan čin odlažu ili ga se čak odriču jer im je život dovoljno težak i bezperspektivan. Niti ima namere, osim praznih obećanja, da nešto sa svoje strane pruži kao garanciju solidne i sigurnije budućnosti.

Da, istina je da ćemo svake godine izgubiti na hiljade rođenih koji će pravo Čudo normalnog života iskusiti negde izvan granica domovine. Hiljade putnika će krenuti onim drugim putem, preko granice sa koje nema povratka. Hiljade se nikada neće roditi jer njihovi nesuđeni roditelji neće nikada moći ili hteti da ispoštuju ove besmislene slogane, u jednom dosta besmislenom vremenu, smišljene od strane jedne potpuno besmislene politike, na jednom nimalo besmislenom ali tužnom prostoru. Za to je potrebno nešto mnogo više. Napraviti “kuću” ispod koje ne prokišnjava, gde ne duvaju promaje, ne pucaju zidovi i drmaju se temelji, uslov je za planiranje života u njoj. Nemoguće je napuniti je stanarima koji će mirno posmatrati njeno urušavanje usled nebrige. Nerealno i poprilično bezobzirno, osim za optimiste i arhitekte koji kroz ovu nametnutu ideju provlače patriotizam, ponašajući se u sopstvenoj građevini  kao nemarni turisti. O tome da se ovim sloganima mogu pozabaviti a to i čine mnogo razvijenija i bogatija društva, ne ovog puta. Nekako su svoja posla bitnija za pretresanje praherom.

I naravno, kako bih pružila lični mudri doprinos svetloj budućnosti naše nevelike i sve jalovije domovine, poslužiću se sa nekoliko starih dobrih poslovica. Džabe onoliko tupljenje mozga kada je već sve odavno smišljeno:

Ko radi, ne boji se za gladi (Muškarci i žene “radite”, i nećete gladovati – za decom).

Kako poseješ, tako ćeš i žnjeti (Dobro seme, dobra njiva, prepun ambar – dece).

Na mlinu koji radi nema paučine (Nema, samo sitnog brašna od koga se može umesiti mnogo – dece).

Ako zapustiš rad, iščeznuće ti veštine (Ne budite lenjavi, otromboljiće vam se svi mišići i onda nema – dece).

Samo mudra glava stotinu ruku ima (Državna je uvek najmudrija, i samo takva može imati buduću stotinu ruku – dece).

Gvožđe se kuje dok je vruće (Msm, zna se ko kuje vrućinu i odakle dolaze – deca).

Lenjivci nisu samo oni koji ne rade, vec i oni koji mogu da rade bolje (Nikako nijedno, niti samo jedno, nego više – dece) – ovo reče mudri Sokrat.

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji (Ako nećeš da rodiš dete, obećavamo da ćeš kad tad i zbog nečeg roditi mečku).

I konačno moj, najmojiji za javnost:

“Neka on gađa, neka ona rađa, da nam svima lakne, sudbinu smrti nacije s horizonta makne”.

Za intimu: Ako samo zbog toga rađaš, i da svima osim sebi i voljenom ugađaš, nek ti paučina uhvati mlin, a on kopačke okači ranije o klin…ali čekaj, pregrubo je…

Čudesnost ljubavi je u njenoj moći da se uvećava i produbljuje. Dopustite da vam se u život useli ta posebna sreća kada ste za to spremni, u svakom smislu. Kada želja za bićem koje vezuje dvoje hoće da prsne od nestrpljenja. Kada svojoj sreći možete da pružite sigurnost, puno topline i dovoljno vremena da se razvije u dobro. Kada možete da joj date ne samo ono što je do vas, već ima dovoljno svega i izvan vas. To nije sebično, niti prezahtevno, samo promišljeno i odgovorno. Ali ne probijajte previše termin, jer i čuda imaju svoje nezvanično optimalno vreme. Nemojte pritiskati da se desi ako osećate da je njen homonim u nečemu drugom. Ne želimo svi isto, niti smo u stanju da uobičajena očekivanja pronađemo uvek u sebi. Nije greh, i ko zna zašto je to dobro. Volite unapred i unazad svoje čudo, i ono će se desiti kad treba. Ili više njih. Ne kada Neki tamo kažu. Sve to Vi već znate, čemu onda… I srećno! Ozbiljno je to rudarenje (kao za bitkoin… a zadovoljstvo kad iskopaš, veliko je tvoje). A našem Ministarstvu brige za nacionalni identitet i natalitet poručujem – Ljubav i brigu prema i o čoveku rodi,  i svako čudo može da se zgodi. Toeto.