A!

Ne mogu više.
Svega mi je dosta.
Dokle ovako?
Šta da radim?
Neizdrživo je.
Kako dalje?
Zar ne postoji način?
Ostavite me na miru!
Prekini, opasno me živciraš!
Umukni, ideš mi na ganglije!
Začepi, da te ne zviznem po tintari!
Rascopaću ti glavu!
Zaveži, da te ne sastavim!
Crkni!
Opaučiću te!
Ideš mi na *!
Skini mi se!
Ubiću Boga u tebi!
* ti sve po spisku!

Sve u redu?

Sasvim sam dobro, što pitaš? Menjam boje ko semafor? Moj rečnik?
Ma to onako, olabavili šavovi. Malčice sam pod stresom.

Može masaža? Skineš se, umotam te u peškir, i mojim magičnim rukama i specijalnim alatkama, izvučem na površinu svu prljavštinu, tj. negativnu energiju tvoje prepadnute duše i tvog tela što je napeto ko strela?

Pa, zašto da ne! Duz il dibiduz?

Pošto si muško samo duz. Žene ono drugo jer iz njih moramo da izbacimo i demone što im nastanjuju hormone. A i tretman im jedino tako radi.

Evo. I šta sad? Čekaj, šta s tim satarama?! Pa ti to mene hoćeš da kolješ!

Miruj! Slučajno mogu da ti posečem ćelicu, otfikarim jabučicu, trepavicu, bradavicu, ako tako mrdaš i kobeljaš se. Vrhovi ovog hladnog oruđa što blago igraju po površini tvog tela iseckaće svaki mm tvog stresa.

Zaista?! Smem li da dišem?

Naravno, ali tek kad završim satarisanje nagomilanih besova.

Domo arigato! (“mnogo hvala” na japanskom…što uputi satarisani onome sa satarom, koji mu odseče u par zamaha nadražene nerve i probleme, podjednako ozbiljne onima istočno i zapadno od zemlje izlazećeg sunca u kojoj se već neko vreme sprovodi ova terapija povratka u normalu).

Da se stres može ukloniti i na nejapanski način pokazuju tkzv. Besne sobe koje su se prvi put u svetu pojavile krajem 2011-te godine. Besna soba je kao što joj i ime kaže – soba, ali sa posebnom namenom. U nju uđeš i ostaviš joj svoj stres, ili bes, svejedno. Rasterećen izađeš, duh izbačenog besa potrči za tobom ali ne može da te stigne jer se vrata zalupe odmah iza tvojih leđa, i on ostane zarobljen gde umre od samoće. Posle toga ga izbace lopatama napolje, i oslobode mesto za neki novi, tuđi. Korišćenje Besne antistresne sobe košta (ali deblje košta upotreba bilo koje druge u iste svrhe, i još nevina nastrada). Nekad je cena bazirana na minutaži, nekada na vrednosti stvari koje će biti uništene. U stvari, to izgleda ovako:
– Sa spiska ponuđenih stvari za razbijanje odvoji se određeni broj predmeta (posuđe, nameštaj, knjige, tehnički aparati, cigle, pločice, jastuci);
– Obuče se zaštitna odeća (kaciga, štitnik za oči, rukavice, odelo);
– Zatvore se vrata sobe, udahne duboko, dohvati motka, palica, čekić, zaposle ruke, noge ili ako baš neko voli i glava, i onda svom silinom raspali po tim stvarima dok se ne dokrajče u paramparčad. Pukne daska – pukne šefova ili taština lobanja. Pukne staklo – rasprsne se komšijina šajba. Raspoluti se kompjuter – usmrćen lažni prijatelj a pravi cvili. Iscepa se udžbenik – nestane strah od ispita. Poleti perje iz jastuka – rasporiš neverniku stomak. Razbije se tv – padne vlada i zasija svetla budućnost. Izgaze se šolje – žuč se pretvori u med. Udari se telom o zid – bolest ustukne. Bace se papiri u vazduh – novčanik se zadebeli. I sl. Jedan za drugim, stresovi polako nestaju a sav jed, ljutnja, histerija, strah, nemoć, neraspoloženje, briga, neizvesnost, sumnja, tuga, odjednom postanu tako mali, majušni, da više ne možeš tako okrvavljene i rasprarčane da ih prepoznaš. Uživaš u tome da ti ne mogu više baš ništa. Ili bar ne za neko dogledno vreme kada lepo možeš doći u raspaliti po njima još jače ako reinkarniraju.
Naravno, sve ovo ima svoju cenu, na minute ili po komadu. Ali vredi – svaki cent, svaku funtu, svaki pezos, svaki dinar (jeste, i kod nas ima Besnih apartmana…samo što mi pomalo neobavešteni, siromašni i stidljivi više volimo da lomimo u svoja četri zida, mada ima onih kojima ni javna dobra i mesta nisu prepreka da se agresivno opuste, te nastrada i neki sporedni nos ili glava). Cenovnik kaže da je najjeftinije u Besnu sobu doneti sopstvene stvari i tamo se natenane razračunati sa njima (na primer fotografije ili neke uspomene od bivšeg).  Za 100-ku u Americi se može polomiti neki laptop i pregršt tanjira i šolja, a pun paket za 300-cu nudi čak sto proizvoda u šta se ubrajaju printeri, televizori i flaše…srča do kolena, ali srce puno! I niko ne mora da sve to vidi i zna. Izađeš lak kao pero, čist kao ozon, miran kao Buda. Ima ipak tih para koje mogu sve da kupe.

Neki pak tvrde da se duhovni mir može i besplatno dobiti, a stresovi pokoriti na veoma jednostavne načine. Na primer, meditacijom, dubokim disanjem, fokusiranjem na trenutak, socijalizacijom, toplim oblogama i masažom, glasnim smehom, slušanjem relaksirajuće muzike (sa obaveznim zvucima prirode), laganim kretanjem, vođenjem dnevnika zahvalnosti za sve postignuto i dobijeno u životu, maženjem sa kućnim ljubimcem, seksom, kreativnim radom, pravljenjem planova, činjenjem dobrog nepoznatim ljudima…Uspeva? Ili je to samo zamena brige svesnom odlukom o potiskivanju iste?

Medicinska definicija stresa tvrdi da je stres prirodna pojava koja se događa pri pokušaju organizma da se prilagodi nekoj životnoj nevolji, izazovu, događaju ili situaciji. Ispoljava se u vidu psihičke i telesne patnje. Sastoji se iz nekoliko faza kroz koje individua prolazi teže ili lakše, u zavisnosti od stepena pripremljenosti na raznolike pritiske, sposobnosti da se nedaće prihvate, volje da se teškoće prevaziđu.
Tokom životnog puta, nebrojeno puta smo izloženi velikim izazovima i proverama sopstvenih snaga. Životne prekretnice i skretnice, staze i bogaze, usponi i ambisi, vrebaju od momenta kada kročiš na ovaj svet. Ili kad kročiš u nečiji svet. Ili kad kroči neko u tvoj svet. Ili kada svet zakroči u tebe samog, preplavljujući i ona mesta koja želiš da sačuvaš netaknuta. Tada preostane samo palica, satara, vrisak, prasak ili ipak mirna zahvalnost što je taj bes znak da smo itekako živi.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

Advertisements

Hoću – Neću

Počelo je. Tamo gde nikad nije ni prestalo. Ima samo drugu parolu, ali ona svakako asocira na onu – Snađi se. Prethodna je bila u kontekstu prognoze o pobedi. U borbi protiv koga? Unutrašnjih neprijatelja što u vidu demona navode na pogrešne slogane, ili  pak protiv neopredeljenosti za prave stvari?
Sada, pošto smo zauvek pobedili prošlost, mada nas i dalje mrcvari i izaziva da joj opalimo šamarčinu i pošaljemo u večiti ćošak, konačno se okrećemo budućnosti. Nije samo precizirano kojoj, onoj koliko sutra, ili onoj kad nas više ne bude? Dobro, budućnosti ne treba gledati u zube, samo je treba prihvatiti kao neminovnost uslovljenu trenutnim izborima. A izbori su tu. I to ne bilo kakvi, nego parlamentarni. I tek što nisu. Tek što će biti il’ ne biti. A biti će što će, onako kako…oni hoće? Ili neće? Ali zašto lomiti glavu kad se lepo može priupitati jedan krasan cvet koji unapred zna sve odgovore. To bi praktično izgledalo ovako…

Izaći u šetnju (ne protestnu nego onako), u neki park (zapušten, gde ima mnogo nepokošene trave), ili na livadu (na obodu civilizacije), ili uz neko brdo-planinu (poneti nepromočivu obuću, štap za podupiranje, ceradu ako se uzvitla oluja, sok i sendvič za okrepljenje). Naoštriti oko i vizualno odbacivati sve što ne potpada pod cilj koj se zove  Capsella bursa pastoris.  Nju je u stvari lako uočiti. Ima listiće kao srciće a oni, svakom ko se razume u botaniku i želje, služe da dođete do preciznog odgovora – voli li vas on/ona ili ne, tj. hoće li nešto ili neće. Dakle, nalaženjem ovog cveta i sakaćenjem njegovih srca, dolazi se do istine. Osim što realno može da zaustavi krvarenje (ako ste usput razbili koleno), unutrašnje (ako vam je procurelo srce od ljubavnih jada…tj. ne za to nego za neke druge organe), da vam podigne pritisak (možda vam je pao od napornog šetanja ili vam je neko dirnuo u živac), ovaj cvet ima prediktivnu moć. U njemu leži odgovor ima li naša zemlja budućnost kao što slogan njenog poglavnika glasi, ili uopšte ne treba sumnjati u to, premda je sumnja mnogo puta bila opravdana. Međutim, ono što iskrsava kao jedno veliko ali, jeste činjenica da taj cvet uopšte neće biti dostupan širokim narodnim masama u momentu kada je to od krucijalne važnosti. Zašto? Zato što on cveta u aprilu, a izbori su 31-og marta. Znači, neko osim vanrednih izbora remeti i prirodni protok stvari, a time i informacija. Dakle, treba bojkotovati izbore dok ne procveta… momenat…pustimo proročko cveće i zeleno proleće,  verovati treba samo u vanrednosti izbora a time i (iz)vanrednu budućnost.

Da li u nju verujemo? I njemu koji je čvrsto, hrabro, promišljeno, uporno, beskompromisno, nametljivo, slikovito obećava? A da je to i do sada obećavao, uglavnom sve nerealno, i da smo (poneki) u ta obećanja uložili ne samo nadu nego i vreme i strpljenje, istina je. U to da mu (većina) nismo verovali računajući da od goreg ne može biti dole, nego da ta obećavajuća budućnost i za nas ima svoj dobar plan, istina je. Ali je kratka pamet zavladala. Prizovi se, i seti praznino …pre tačno 5 godina njegov moto je glasio: Budućnost u koju verujemo. Opa! Znači, prepisujemo! I treba. Rad je dobio prelaznu ocenu, pa usled kvaliteta i  ustaljene amnezije može da se iskoristi još koji put. Ovom prilikom nećemo spomenuti da u nju verujemo jer se to podrazumeva. A ova nova budućnost…

… jasno je da će zajedničkim naporima u narednom periodu biti otvorena nova 2,19 auto puta, 21,9 naftovoda, cevovoda i vodovoda,  219 novih škola, bolnica i vrtića, 2019 novih fabrika, 20019 novih mini hidroelektrana, 200190 novih radnih mesta za lekare, naučnike i ostale kukavice  što su već zauzele niski start da klisnu na zapad, a bez kojih će se pomreti ako im to uspe (neće svi, najvažniji članovi zajednice će se o trošku poreskih obveznika lečiti u inostranstvu kad je već tako teška situacija).  Investitori sa istoka i zapada će nas na kolenima moliti da im damo 10.000 eura po motaču neizvesne sudbine i dopustimo im da ih naučimo biznisu. Prestonički metro će konačno savladati podzemlje, vozovi leteti šinama, avioni sa jedinog kasvetnog aerodroma prevesti blizu 20,9 miliona domaćih i stranih putnika. Udarićemo temelje gradova ispod vode. Prvi u Evropi ćemo šofirati letećim autima domaće proizvodnje sa kineskim brojevima motora. Arapi će ostati naša najbliža braća, samo da im u sestre ne diramo. On će naučiti još jedan svetski jezik da bi se lakše sporazumevao sa svetskim glavonjama a i vanzemaljskim elementima ako iskrzne međuplanetarna kriza. Svoje podređene će i dalje držati u pozitivnom stresu da se ne opuste na svojim odgovornim radnim mestima. Na našim njivama će procvetati papaja i avokado. Izvozićemo domaću kurkumu i kokosovo ulje. Uvešćemo samo dobrovoljne poreze, naplatiti samo simbolične takse, povećati minimalnu penziju na brutalni nivo od 219 eura, od maksimalnih plata otcepiti i raspodeliti sirotinji. Asfaltiraće se auto put susedstva i trpeljivosti preko Kosova do Jadrana. Milion migranata će dobiti šansu da započne novi život diljem zemlje. Odbranićemo od propasti 2,19  miliona mastera i doktorata, otvoriti nova odeljenja, smerove i programe na privatnim gubilištima vremena. Kvalitet sendviča i broj autobusa za sledbenike biće uvećan za 219 %. Nerotkinjama će se obezbediti dobrovoljni davaoci kvalitetnog semena, a porodicama sa nikakvim ili malim brojem dece pružiti ruka podrške da ostanu na tome ukoliko ne sarađuju u izgradnji boljeg sutra. Onima što misle da će se to desiti kad na vrbi rodi grožđe, vlada poručuje da se na berbu istog javi na plantažama u inostranstvu, izdajnici nam ne trebaju.  Budući parlament obećava da će kao i do sada sa istim sastavom udarnički ne raditi išta što smatra nesvrsishodnim za sebe i ostale članove verne zajednice. Najuspešniji iz redova će se izrotirati sa manje uspešnima kako bi im pokazali šta se od njih očekivalo a nisu ispunili, te se nakon isteka mandata ukoliko savladaju gradivo mogu vratiti na stare pozicije. Vladajuća partija će se osvežiti novom krvlju mladih ambicioznih sledbenika vladajuće političke religije. Opozicija da strepi, glava će je boleti od svih pravnih i usputnih lekova koji će se primeniti u slučaju prelaska dozvoljene crte pristojnog ponašanja, a može da završi i iza rešetaka bolnica ili domova za prevaspitavanje. Novinari mogu očekivati širi spisak pitanja koja smeju da postave i objave u medijima. Na povišeni ton u obraćanju, specijalni rečnik koji ne bira prilike i vreme, neguje oštrinu, britkost i opravdanu kritiku, pravo ima isključivo čovek budućnosti koji drši sadašnjost u šaci. Za ministre ima prava da bira najdublje karaktere, odnosno lica koja imaju sposobnost najvećeg uvlačenja u problematiku. Potpisnici spiskova koji se deklarišu kao intelektualna elita biće oterani u prosjake ili u rudare kojima preostaje ne da kopaju ugalj nego bitkoine ako hoće da prežive, dok će ozbiljna imena i saradnici moći da krckaju svoju simpatičnu penziju ako je dožive. Egzodus ko zna zbog čega nezadovoljnih lica biće sprečen povećanjem plata u kritičnim oblastima za 20,9 procenata ukoliko barem 2, 1 promil anketiranih pokaže volju da se predomisli, ali ako to i ne učini, postoji rezervni plan da se organizuje prekvalifikacija penzionera koji će to sigurno oberučke prihvatiti. Sudije će kao i do sada jednom pošteno meriti i 3 put seći, što će kriminal i stopu ubistava smanjiti najmanje za 2, 019 puta dnevno, što će u krajnjem skoru ukinuti i zatvore, i zatvorenike, ali nažalost i sudije. Ukoliko takse na srpskoj zemlji kojom vlada šaka zaštićenih kriminalaca tuđeg porekla ne budu ukinute, EU žmuri i pravi se blesava, u znak protesta će od države ipak biti odobrena besplatna užad za bešenje svih zainteresovanih, pri čemu treba napomenuti da je to individualna odluka i da za taj čin nisu predviđena javna mesta, niti vešala na istim koja je neko već provokativno ponudio za druge izvitoperene namene, a što je zahvaljujući pravovremenoj reakciji sprečeno. Sveta zemljišta nećemo dati, ali glave patriota hoćemo. Budućnost! To je ta, prava, jedina, moguća, izvesna. I za sve nas dobra, bolja nego ikad do sad.

Da li zato uopšte treba pitati Rusomaču, tj. Hoću-Neću, odnosno Capsellu šta nas u stvari čeka? I da li treba izlaziti na izbore nadajući suprotnom od onog što je već zapisano u zvezdama? Možda je gorka crna kafa na dnu šolje tačniji izvor? Ili pitati tetovski pasulj koji je već provereno dobra stvar?
Bože, koliko samo izbora i mogućnosti. Ali nijedna kao vanredni. Sa ishodom budućnosti o kojoj smo oduvek maštali.  Voli nas – ne voli? Naravno da Voli … toliko, da užasno boli.

Put in središte zemlje

Uputio se na daleke pute. Prešao je preko sedam gora i nevidljivog mađarskog mora. Kao i uvek, na krilima realnosti pratila ga je njegova omiljena stjuardesa čije ime je najveća istina i za SVR i za GRU (tamo neke skraćenice nebitne) ali tajna za sve ostale (mada kopka koje sve istočnjačke i zapadnjačke borilačke veštine ona zna, da li ume da koristi minobacač, čuva li ispod suknje bočicu cijanida za svaki slučaj, da li je sposobna da preuzme avion u letu ukoliko krene po zlu, da li je dovoljno duhovita da ume da nasmeje najčešće ozbiljnog šefa).  Let je bio ugodan do momenta sletanja na džombavu pistu neuglednog, smradom cigareta i smoga obavijenog aerodroma koji je obasjavalo hladnokrvno sunce. Ipak, telohranitelji su uspešno razgrnuli neprijatnu zavesu ustajalog vazduha i suvišnih ljudi. Aurus Senat je sa ugrejanim sedištima strpljivo čekao svog vlasnika gosta i gosta domaćina. Na otvorenom auto putu do zatvorenog grada klanjali su mu se gusto stisnuti panciri. Stanovnici najužeg jezgra sivog grada postali su privremeno taoci značajne posete (tako i treba, ne možete imati samo privilegije). Usputni saputnici su svojom bitnošću dodavali na ozbiljnosti teme putovanja, pa se za broj maskiranih snajperista može samo licitirati. Agentice i agenti za organizaciju turističkih putovanja, nevidljivo su pratili stvar iz svog ugla. Ukrštene plavo–crvene sa crveno-plavim, obe podvucene belim zastave, vijorile su se mašući uzbuđenjem preplavljenim građanima. Himne su se dizale u nebo, ispaljeni plotuni nišanili oblake, probuđena crkvena zvona parala atmosferu. A onda se krenulo na ozbiljan posao. Gosti su se jako iznenadili nivoom tehnološkog razvoja domaćina u oblasti digitalne energetike i protetike, veštačke i prirodne inteligencije, digitalne poljoprivrede i digitalizovanih privrednika na raznim poljima. Zato je nekoliko našiljenih penkala sigurnim potezima potpisalo ozbiljno sročena dokumenta, memorandume i ugovore o ekonomskoj i drugim saradnjama. Mi smo njima prodali to, oni nama ono. Ali smo nešto od srca i poklonili – nemalog dlakavog Pašu, poreklom sa Šar Planine i iz poznate porodice, koji je izmamio prvi spontani osmeh svom budućem gazdi. Od srca smo nešto i primili, tj. ne baš mi ali pošto je on mi, mi je on, to se možemo osetiti počastvovanim što smo orden velikog Aleksandra Nevskog dobili i precednik Srbistana pored nekolicine poštovanih precednika -menistana, -tarstana, -džikistana i Belerusije. On tj. mi smo se osetili veoma zahvalnim i uzbuđenim tim povodom a to bi potvrdio sigurno i pojačani broj otkucaja naših srdaca da se našao neko to da izmeri. Dotle je stotine novinara, tv stanica, i fotografa strpljivo čekalo svoj komad priloga kojim će nahraniti neobaveštene. 100-tine hiljada gladnih građana (dobili jedan ili dva uručena sendviča za truckanje iz svih mogućih unutrašnjosti do prestonice i čekanje satima po ulicama? prava informacija još uvek nedostupna), gladnih senzacije koja se ne pruža svaki dan, a to je susret sa prvim čovekom planete i prvim čovekom univerzuma (makar bio mali, ali je naš), strpljivo je lutalo strogo omeđenim ulicama ne mareći za promrzline. Kao da je uopšte i bitna ta Svetohramska žrtva koja se ne može meriti sa Igmanskom. Za 5 miliona eura donacije gosta Skadru na Vračaru, treba sve izdržati i podržati. Osobito prisustvo srpske majke koja je u bliskom prisustvu patrijarha, vladika i ministara, neposredno prisustvovala prisustvu velikog gosta (da si gostu znao ko je ona, uzeo bi joj autograf, ali kad si neobavešten, ako ti je, sad plači nad prolivenom prilikom). Mada, koji uposleni državni službenik može odbiti takvu ponudu kao što je slobodan neradni radni dan, besplatnu hranu i pozorišnu predstavu? Samo neucenjeni.  A da je gost bio upućen u to da je samo sa područja naše otete zemlje njemu u čast pristiglo više od 2000 podr- i obo-žavatelja, da je njihov tj. naš grad bastion srpstva poput metropole bio okićen zastavicama, posterima, panoima, i majicama njegovog lika, da je samo veče ranije čitava Avala i njegov toranj blistao u bojama ruske i srpske zastave, da su oči i nade svih nas bile uprte u njegovo Njet ili Da (zavisi od tematike), možda bi njegova poseta potrajala duže a osmeh bio širi. Ovako…kao da nije sve to baš znao, kao da mu je sve to bilo pomalo dosadno, kao da je jedva čekao da skine ovu tezgu s vrata, kao da ga je boleo zub pa je sve to posmatrao poprilično ozbiljno, te je nakon masovnog delirijuma građanstva, a osobito svog domaćina kome osmeh zahvalnosti, sreće i ponosa nije spadao sa lica, ubrzao nazad kući. A tek u specijalnim prilikama vidiš da gospodar našeg malog univerzuma ume da se široko smeje, ume da potisne sve brige, muke i sekiracije oko prethodne vlasti i svojih najgorih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, i da se opusti kao čovek, mada ne koliko njegov ministar spoljnih poslova koji osim što zna da se smeje probava i da zapevava. Doduše, treba se zapitati, da li glavnom ipak podrhtava želudac od treme pred gospodarom sveta, pred neizvesnošću odluke da se konačno zgrejemo ruskim gasom ko ljudi, koji će nam se ako Bog Rusa i Bog s neba dozvoli preko Turcije dati. Ali da se to i ne desi, bitno je da su državnici dveju prijateljskih zemalja u večiti mozaik svetog hrama ugradili po jedan kamenčić, potpisavši se tamo i ostavivši tako neizbrisiv trag na zajednički trenutak najdubljeg razumevanja i uzajamne podrške. Podjednako je bitno i to što je gost na našem jeziku ukratko zahvalio za sve što je doživeo i preživeo tog dana. U 20 sati i 16 minuta, sve je bilo gotovo. Vinuo se u visine i ostavio nas u oblaku prašine. Ali srećne. Blokada naših, na trenutak promenjenih okolnostima, života je otklonjena. Zastavice su pale, agenti poslati na zasluženi odmor, zadovoljstvom i obećanjima ispunjeno građanstvo mirno otišlo na počinak.  U dubini duše narod zna da je sve proteklo u najboljem redu. Zna da nas on, putnik što je prešao daleke pute, ipak voli. Da im, zapadnjačkim hijenama, neće dozvoliti da nas ucenjuju. Da ga, njega narod, neće na nemilost ostaviti. Da mu je, on narod, dužan. Da mu je, on putnik, odan. Da smo kvalitetan tampon, dobar uložak, odnosno zahvalni ulog koji ima bitnu ulogu za mir između istoka i zapada. U dubini duše domaćin zna da je sve uradio kako treba ali će naredni put uraditi mnogo više i daleko bolje. Gost će mu to potvrditi osmehom širokim približno njegovom. Jer mali uvek znaju šta veliki vole.

A oni najmanji, srednji, zakržljali, zaglavljeni? Zna li iko šta njima treba? Ko će njima ispuniti želje? Uglavljuju li se oni u neki mozaik? Mogu li se nadati dolasku spasa s visina? Ili ih niskost položaja unapred osuđuje na kopanje izlaza skrivenog u podnožju?
Previše pitanja na koje je u stvari lako odgovoriti… dovoljno je upotrebiti mudar citat dragog nam putnika koji je prešao daleke pute da bi se dočepao naše rute:

„Uvek moramo znati šta ćemo dobiti zauzvrat. To je veoma jednostavno razumeti ukoliko se prisetimo našeg detinjstva…

Izašao si u parkić i nosiš čokoladicu. Utom ti priđe neko i traži ti čokoladicu! I šta radiš? Stisneš je u pesnicu i pitaš šta ćeš dobiti zauzvrat.

Sve što mi želimo jeste da znamo šta će oni nama dati“.

Znači logično…daće nam…ono što srednjacima i pripada. To? Ma ne… ono.

 

Brlog

Zovem se Ruža. Jana. An Na. Nadja. Anastasija. Lea. Kovalska, X©. Mnogo sam lepa, mlada, pametna, sposobna i uticajna. A sve je počelo ugledom na jednu predivnu plavušu koja je u odnosu na nas mlade vlogerke već sada obična tetka, premda jako slavna i uspešna, i koju ću jednog dana prevazići po količini najkvalitetnijih krema, maskara, pudera, senki, fudbalera, azurnih mora, cipela, bundi, tašni i stanova. Imam 100.000 subskrajbera na jutjubu a smeši mi se pola miliona. Na instagramu za mnom puzi još više, a kad se lansiram na zapadnu obalu, zaradiću i svoj prvi milion idiota. Pardon, dolara. Svoju karijeru započela sam kao devojčica pošto su mi mama i tata kupili kameru i rekli da moram sama da se izdržavam. Tako sam se odlučila za pokretanje svog kanala na kome možete pratiti moj uzbudljivi život. Tamo možete saznati koliko i u čemu spavam, zašto ne doručkujem, koliko često idem da piškim i kakim, kakvim frajerima dajem šansu, u kojoj boji su moje omiljene sveske i zašto ih ne popunjavam u školi, koliko sam platila antirid i masku od ježeve sline, koju veličinu sisa i guzice ću ugraditi za svoj 14-ti rođendan, pardon 28-i (jer sam već počela da se raspadam ali to niko ne sme da zna), gde sam kupila svoj prvi dildo , koliko sam sati provela na aerodromu na putu za Puket, šta sam kupila u Bečkoj operi, kako izgleda moj njujorški hotel sa zvezdicama, u šta sam se poslednji put zaljubila, šta on nikad ne sme da ti kaže, kako ćeš ostvariti svoj životni cilj, koliko puta sam izgubila nevinost, da li je bolji nude ili karmin boje jorgovana, kako proliti veštačke suze, kako mu se osvetiti kad te ostavi, kako se praviti da slušaš na času, kako izgleda moja baba, kako šminkam svoju kevu, koliki mora da mu bude intelekt da bi napravile dobar izbor, šta je emancipacija, da li su crnci gori od belaca, gde čuvam svoju najvredniju bižuteriju, ajfon ili ajfon, cipele od krzna ili zmijskog vrata, kako pravim smuti i njime oblažem kosu, lice i cipele, voli li te ili samo ceni, tatina sam mezimica, umirem – nestao mi je prajmer, moje leto na Kopu, moja prva palačinka, vozila sam se u šatlu, šoping princeza medju prosjacima, ne znam više šta da smislim, pitajte me ja odgovaram. Jedan vaš lajk = jedan moj virtualni poljubac a možda i moje nošene gaćice.

Zovem se Andrija. Janko. Čoda. Djota. Delić, Glavić, Y©. Mnogo sam frajer, mlad, pametan, sposoban i jebem po kućama, i na javnim mestima.  A sve je počelo ugledom na jednog svetski poznatog lika s jutjuba koga sada nakon stečene slave mulati hlade na Sejšelima dok mu svaki dan serviraju naizmenično plavušu i crnku u koktelu, ali ću tog pacera jednog dana prešišati i kupiti samo ostrvo a njega baciti ajkulama. Imam 200.000 subskrajbera sa progresijom ka milionu ribica koje će upasti u moju mrežu, somove ne računam. Na instagramu imam još više, a kada me otkriju belosvetske kurvice, postaću kapetan svemira. Svoju karijeru sam započeo igrajući video igrice u kojima sam bio najbolji. I u školicama. Mama i tata su mi kupili kameru i rekli da je krajnje vreme da se osamostalim i skinem im se s grbače. Tako sam otvorio svoj kanal i na njemu možete pratiti moj zanimljiv život.  Tamo možete saznati koliko sam platio svoj telefon i koliku ću karu da vozim. Koji tip gaća ne nosim. Koliki mi je u cm ujutru. Koju od vlogerki bih odveo u karantin a kojoj razmazao balzam po kosi. Kakve guze su najdruželjubivije. Voleti više majku ili dojku. Da li ti se svidjam da te imam. Moj prvi put. Da objasnim šta se desilo. Šutiram loptu u kineskoj prodavnici. Učim salto. Čelendž s ćaletom. Da te pita brat. Disstrack. Pazi, od igrica može da se živi. Žderemo inostranske slatkiše. Raskid. Preporučujemo. Jedan vaš lajk = poslaću vam uzorak svoje mokraće, a možda dobijete i autogram.

Zovem se Baka Prase. Mnogo sam jak. Najbolji. Najuticajniji. Najtraženiji. Najveći mi je. Rejting i ugled. Juče je zbog mene u novosadski tržni centar došlo, što samo, što u pratnji maćeha i očuha više od hiljadu maloletne dečurlije i punoletnih praznoglavaca. Ne mojom krivicom, hteli su moje telo. I da mi otmu duh kojim plenim. Jedni drugima su gnječili fontanele, stopala i bubrege. Oštetili inventar. Padali u nesvest. Zaradili modrice po labrnjama. Podlive i krvoliptanja. Izazvao sam histeriju, tj. konverziju kod publike. Plakale su. Tukli su se. Policija je upotrebila silu. Sabila me u ofis gde sam dao izjavu da oni tako hoće. Jer me vole. Shvatili su da je moj život u njihovim rukama. I da moraju da upotrebe svoje pendreke. Do autograma su došli retki. Ostale ću im predati preko vloga. A počelo je tako jer su mi tata i mama intelektualci, povremeni učesnici mog video materijala, rekli da zaslužujem ovu slavu. I zdušno me podržavaju u tome. I imam preko milion subskrajbera na jutjubu a tek pola na insti. Jajeta mi, biće ih barem trostruko nakon ovog incidenta. Zato u medjuvremenu na mom kanalu možete pratiti moj fenomenalni život. U njemu možete videti koliko sam glup, agresivan i prost. Tamo svojoj devojci, drugarici, koleginici po šarmu i poznatosti, kurvi i drolji što bi moji subskrajberi rekli, postavljam sledeća pitanja:

  • Da li si se igrala sa šlagom, onako, stavljala ga?
  • Da li si ikada bila u vezi u isto vreme sa više osoba?
  • Da li si ikada bila prijatelj sa povlasticama, onako , samo se karate i ništa više?
  • Da li si se ikad jebala u javnosti?
  • Nije to jedina stvar koju nisi uspela da pojedeš
  • A ti se probudiš a prangija ti onako stoji pa ti po njemu pa, pa.
  • Da li si ikad snimila nevaljali video, svoj pornić, kućni, domaći?
  • Da li si se ikad usrala u gaće?

Na mom vlogu možete videti kako sa pajtosom ocenjujemo guzove najpoznatijih jutjuberki, šta bi im radili, kako nisam otišao prvi dan u srednju školu jer sam dokazao da sam gluplji nego što se misli, a još i pevam, snimam spotove, i svadjam se sa yt ortacima koji me mrze tj. zavide, ali mi moj otac lepo u jednom zajednički snimljenom prilogu savetuje da se, tj. ga izdignem (ugled) iznad takvih. Šaim se, retard sam ali vi ste to tražili. Volim vas mali moji od 7 do 17 godina. A i vas kobile matore koje se na pastuve ložite. I vas buzdovane što mi niste ni do bicepsa.

***

Kako mediji kažu, krajem septembra 2018-te godine, održan je četvrti po redu Balkan Tube Fest. Tih dana se više od 70 najpoznatijih jutjubera sa ovih prostora družilo sa nekoliko hiljada svojih pratilaca ili modernije rečeno – fanova. Velika Kombank arena bila je pretesna da primi sve. Osim deljenja autograma, slikanja, igrica i izazova, ovaj skup je imao za cilj da progovori nešto i o nekim ozbiljnijim temama koje bi mogle da zainteresuju mlade. Uspelo je. Takodje sve to zahvaljujući sponzorima (veoma poznata imena, velike firme) koji su pokrili troškove ove manifestacije. Idoli su bili nadomak ruku svojih obožavalaca. Mogli su da ih dodirnu, da se smeju s njima, da im postave poneko pitanje. Razmenjena su iskustva, možda napravljeni dogovori za guranje na internacionalnu scenu, spajanje sa nekim svetskim facama. Učesnici su pokazali svojim subskrajberima da ih poštuju i cene (a i trebalo bi s obzirom da pojedinci zarađuju na pregledu njihovih kanala od nekoliko stotina do nekoliko hiljada eura mesečno), a pratioci da su njihovi uzori, idoli, ideali tako životni, tako dostupni, tako moćni da je naravno opravdano njihovo celodnevno buljenje u ekrane telefona i praćenje svih dogodovština njihovih junaca i junica, tj. junaka.

Naravno, Baba Svinja piše ovaj tekst jer je generacijski mnogo daleko od ovakvih priča. Proba da sve te mlade, bitne, preduzimljive, maštovite, privlačne, fantastične ljude uprlja blatom, da ih usled nerazumevanja ponizi i omalovaži. Baba svinja naprosto ne razume lepotu umetničkog prikaza svakodnevice naše mladeži. Ne kapira njihov način života. Ne razume internet i nove tendencije. Ne podržava vrstu njihove komunikacije, obraćanja, tema koje se tamo mogu naći (mogu se naći dobre, priznaje baba). Ne vidi smisao buljenja u pokretne slike koje su po njenom mišljenju čisto ruglo i besmislica. Na kraju krajeva, tj. početku početaka, ona to vidi kao degradaciju normalnosti, kako opšteg ponašanja tako i ljudske psihe. Vidi to kao uvod u potpuno posrnuće čitavih generacija koje u sveopštem informativnom haosu postaju meta izvitoperenih bezvrednosti. Koji preuzimaju odredjene modele ponašanja nalazeći tamo toliko toga pozitivnog i vrednog, jer im je blisko, na dohvat ruke, tako prijemčivo. Kopiraju rečnik, pokrete, modu jer se u tome osećaju sigurnim. Slušaju savete onih koji su im po godinama bliski i koji ih jedino mogu razumeti i pomoći im u bukvalno svemu. Možda i u tome da jednog dana postanu deo te elite. Dok mame i tate pojma nemaju čije se njihova deca hrane. Ili čak imaju, što ih zakonski može okarakterisati kao dobrovoljne davaoce svoje krvi vampirima, glupsone veće od sopstvene dece, budale kojima tu istu decu treba oduzeti. A deca i nisu kriva, samo se igraju…odraslih. Uz potencijal da ostanu to što jesu – deca.

Razume Baba Svinja da je lakše igrati se, ne misliti, čak i moći živeti od prodaje ničega jer smo skloni da platimo ništa.

Pretpostavlja Baba Svinja da postoje različiti oblici zabave i forme duhovitosti, ali je nekada pretužno koliko je prejadno.

Uvidja Baba Svinja da će svet uskoro početi da komunicira sa 100-nak reči jer nema potrebe za verbalnim obiljem.

Zna Baba Svinja da je svet sačinjen od apsurda, i da je glupost zarazna bolest za koju nemaju inekciju ni oni belosvetski laboranti, da je ona možda čak namerno puštena da umori čovečanstvo, ali  takodje misli da ne mogu drugi za sve biti krivi. Da ima nešto i u cenzuri. I potrebi da sebe učinimo više od predmeta. I da je to glupo od onog pametnog mnogo lako odvojiti, samo kad se hoće. A može se. Nije valjda nemoguće od brloga napraviti bar pristojnu štalu, kad već ne može mirisni toalet.

Neka (namerna) istraživanja pokazuju da smo po broju pregleda kanala lokalnih mladih zvezda Youtuba, koji imaju preko 100.000 pratilaca, na trećem mestu u svetu. Na PISA testu , na kome smo poslednji put učestvovali 2012-te godine, od 65 zemalja bili smo na 43-ćem mestu. Literarna, matematička, naučna i finansijska pismenost 15-godišnjaka nam nije jača strana. Zbog toga ipak ne treba previše brinuti jer postoji velika šansa da dobrim savladavanjem tehnike šminkanja, pravilnim šopingovanjem, dobrim snalaženjem na svetskim destinacijama, dobrom pucačinom, poznavanjem najnovijih telefona, savršenim verbalizovanjem seksualne ponude i tražnje te savladavanjem svih neophodnih tehnika koju eksperti preporučuju, nama ne preti nikakva opasnost. Na zvaničnim manifestacijama će uvek biti dovoljno mladih književnica čije će knjige o modi i savetima o životu, kao i njihove biografije, zajedno sa njihovim kolegama čija se izdanja na razne teme tek očekuju (ako ništa drugo, bar profesionalni book-ovi sa njihovim slikama), biti primamljivo štivo. Preživećemo mi. Ne znam kako, ali bi možda Baba Svinja mogla da priupita Baku Prase za mišljenje. Ipak na mladjima svet ostaje. “More Baba, ne smrdi tu, nego idi i kuckaj svoje bpr(i)loge koje niko ne čita, a nas mlade pusti da živimo. Ko ti je kriv što te blato godina pokrilo pa ne vidiš šta se traži i od čega može da se živi”, odgovorio bi mi.
“U pravu si Prase Babino, samo ti grokći i uživaj”, uzvratila bih. Šta bi i inače mogla da dodam.

P.S. O Inst-u, V-kama +25-55, smislu života – u nekom od narednih brlogarija.

 

 

 

 

XYZ

Jehova Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.

Jehova Bog je pustio dubok san na čoveka, i dok je čovek spavao, uzeo mu je jedno rebro i zatim je to mesto popunio mesom. Jehova Bog je od rebra koje je uzeo čoveku načinio ženu i doveo je čoveku.

***

Da li su zaista ovako nastali muškarac, ili što bi neki rekli – čovek, i žena, koja izgleda nije čovek nego samo žena, nikada nećemo saznati. Ili to jednostavno moramo znati jer Biblija zna jedini ispravni odgovor. Ili zna još neko?

Da li će se ikad u toj svetoj knjizi dopisati šta se u međuvremenu s nama, koji po zemlji vekovima bauljamo i probamo da nađemo smisao života, izdešavalo? Ona dobro zna da ćemo potpuno posrnuti, da će doći kraj sveta i da će se samo oni koji u Njega Veruju spasti, a ostali zauvek nestati. Ali, da li pretpostavlja koliko smo u međuvremenu d-evoluirali, ogrezli u nemoral, zlo i nepopravljivost, i koliko nas sada ima?

Muškarac, iz praha nastao i u prah nestao, i za koga se ne zna da li je poput jajeta stariji od kokoške ili je pevac koja ipak ima jaje, medicinski gledano nije ništa drugo no XY proizvod. Taj X-ć i Y-ć je dokaz da muškarac zapravo nije samo muškarac nego i žena. Komplikovana u svakom, ali jednostavna u biološkom određenju, žena je samo XX. Ako je muškarac taj koji u ponudi drži Y-one, i onaj koji je uvek odgovoran za pol svog potomka (dok primitivci masovno za svoje promašaje krive svoje žene), jer je on taj koji seje seme svoje ne-sreće, dok je ona ta koja plodove njegovog truda iznosi na svet, postavlja se pitanje – zašto on sebe višim bićem smatra? Pa valjda zato što u sebi svetu tajnu drži – on je zemaljski Bog (sa batinom) koji odlučuje o svemu, a najviše o sinovima.

Žena, iz rebra nastala i u prah nestala, za koju se zna da je ne bi bilo da se njegov Y nije umešao (mada je Isusova mati bez ikoga sama uspela), slovno gledano je jedno veoma prosto biće. Stvoreno da jaja nosi, na njima sedi dok se pilići ne izlegnu, da o njima brine dok ne porastu, a ona u međuvremenu prestane da bude nosilja sreće, nego postane stara kokoš od koje nijedna a kamo li dobra juha može da se spravi. Ona u svojoj prostoti i sebičnosti može samo sebe umnožavati i produžavati, i čekati žudno onaj Y da joj popravi sudbinu. Zato svoju niskost može podići samo njegovom milošću da joj sina udeli a koji će daljom borbom čovečanstvo održati u životu. Ona je samo mala Boginja koja čeka. I pokorno se gura u udobno mesto njegovog kičmenog stuba, održavajući ga uspravnim i jakim za hod po zemlji (dok on misli da sve radi sam).

Ali se jednog dana u svet umeša tvar nepoznatog porekla, i odluči – Ovaj svet više nikada neće biti isti. Nikada više dosadan. Nikada manje jednostavan. I tako i bi.

On je dečak, dokaz za to postoji u krštenici a može se i taktilno osetiti ko ne veruje. A može da ne poveruje jer ima izgled devojčice, žensko ime i novi pasoš koji kaže da se on oseća kao žensko, želi da to bude, i tako će i ostati, dok ne odluči drukčije. Ima vremena, tek mujoj je 10 godina. U stvari, biće sve što hoće, jer može, jer se rodiola u državi koja poštuje duhovne potrebe svojih stanovnika. On tj. ona u svojoj matičnoj zemlji Norveškoj može sebi priuštiti luksuz dopiranja do suštine svog bića. Da je rodjen-a Na Malti, takođe ne bi imaola problema. Niti u Argentini, Irskoj ili Danskoj ali bi moraola da sačeka punoletstvo da se domisli šta je. Da se rodiola na nekom drugom mestu, mogaola bi samo da bira haljine i štikle i prošeta ih ponekad po ulici, manje ili više pod okriljem mraka. Ili pantalone kao lakšu varijantu, ošišavši se na kratko i mutirajući do muževnog basa. Ovako je imaola mnogo sreće, a uz sve još i standard. Samo ta duga i hladna zima, bestraga joj…On-a dakle nije više muškarac, no žena. E sad, da li je ona tkzv. Bigender ili ni muško ni žensko, Demigirl ili ono što se oseća delom kao žena (jer će možda promeniti ideju ili pak neće, ali ima tog ženskog kog ne želi da se odrekne), ili Genderqueer gde i ima i nema ženstvenosti i mužstvenosti, ili je nešto sasvim drugo, ja zaista ne znam. Volela bih da saznam, da ne ostanem neupućena u činjenice sa kojima se svaki dan sudaramo na ulici, po autobusu, na radnim mestima, na opštim proslavama i porodičnim okupljanjima. Možda nismo Norvežani i privilegovani da čak i ako je Bog drugačije planirao, sami ispravimo stvari, ali smo podjednako ljudi sa svojim prohtevima, izlivima, nuždama i opredeljenjima. A ima nas svakojakih i zato treba znati ko smo mi u stvari. Ima nas raznih.

Androgyne (Androgin) – ni muškarac, ni žena, ni plavo, ni crveno, ni pantalone, ni haljina. A u stvari sve. Vi ste ciklama i  lavanda koju gleda tirkizno plavo nebo.

Demiboy (Polumuškarac) – onaj ko se samo delom oseća kao muškarac. Zastava ove grupacije ima tamnosivu, sivu, svetloplavu i belu boju. Da li demibojevi nose kravate i suknje, ili čipkane bluze i cokule?  Ili se isključivo razaznaju po navedenim nežnim nijansama u odevanju?

Demigirl (Polužena) – ona koja se samo delom oseća kao žena. Umesto svetloplave, ubačena je, kao što devojčice vole, roze boja. Koji deo kod poludevojke je muški? Menja li se sa promenom vremena ili raspoloženja?

Neutrois (Neutralac) – ni jedno, ni drugo, ili možda ne može da se opredeli, ili se opredeljuje prema volji i nuždi. Nosi zastavu sa belom (boja neutralnosti ili upitnika), tamnozelenom (ni muško, ni žensko) i crnom bojom (ništa od svega tj. bespolnost).

Agender (Nećudakažem) – pol koji se ne izjašnjava, zbog neodlučnosti ili iz protesta. Zastavu krase štrafte obojene u crno, svetlosivo, belo i svetlozeleno po sredini.

Pangender (Volim sve i sve sam) – najhumaniji pol koji voli sve i svakog. Nešto žute i puno rozeg sa belim po sredini na zastavi. I još medaljon po sredini koji svojim raširenim kracima opisuje otvorenost ka životu.

Third gender (trećepozicionar) – taj se nikad ne definiše konkretno, jer može biti i sve i ništa. On najviše voli roze, žuto i plavo.

Butch (muškarčina) – ni levo, ni desno, a ko posumnja, može dobiti po glavi. Dokazi su transparentni i upečatljivi. Slobodno pipni i proveri!

Femme – (ženabre) – prava, nepatvorena, sa oblinama, zavijucima, dugom kosom, nežnim glasom, rađa, pere i kuva po potrebi a ako to mrzi onda je još i fatale, ili žena koja sigurno može bilo koga da ufati jer je prebajna i prekrasna.

Aliagender (čovekpresvega) – koji ne želi da ga iko definiše ovako ili onako i koga ne sme niko da procenjuje, diskriminiše ili nagrađuje na osnovu pola, jer je on pre svega mozak sakriven u telu sa sekundarnim oznakama. Njegova zastava je mirni prelaz od zelene boje trave, preko plave, ljubičaste, do mirne narandžaste.

A gde su još i Aporadženderi, Maverici, ljubičasto-lila, oker-žute, sve ostale zastave i opredeljenja? Ima li toga po knjigama negde, ili smo se popeli i dosegli vrh čovečanstva pa sada može da nastane potop i da krenemo ispočetka?

I u ovakvoj ponudi, kako se osetiti sigurnim šta si u stvari? Kako znati kojim putem krenuti i koji barjak u ruci poneti? Kako ne pogrešiti i zalutati u tuđ tabor? Kako progutati pljuvačku, glupi stid i naučeni red, i ući u unisex javni toalet gde možemo ravnopravno, muški uz ženske, deca uz odrasle, a da smo u stvari isto jer jesmo isto, obaviti nuždu i izaći rasterećen, oslobođen razloga zbog koga se ušlo, ali i nametnutih pravila? Više ne treba trpeti polnu segregaciju nametnutu tablom za levo ili desno, sa čovečuljkom u pantalonama i čovečuljicom u haljini (privilegija žena, manekena i Škota… a koji toalet pa oni biraju?!). Kako nakon svega ne poželeti da odeš u Norvešku ili na Maltu i postati ono što jesi a ne silom, što se slučajno zadesilo u gaćama?

Ja slučajno poznajem samo muškarce i žene. Nekako nisam nabasala na one treće, ili osme. O desetim tek da ne govorim. Čini mi se da se svi dobro osećaju u svojoj koži. Možda bi se neka žena menjala sa nekim muškarcem, čisto da oseti moć (ne znam na koju se misli), ili da se rastereti svoje poprilično teške uloge oktopoda koji mora da ima 8 ruku sve da stigne. Nijednog muškog kog znam ne bi se menjao za poziciju žene, što ipak govori da su ili kukavice, ili neavanturisti, ili ogrezli u privilegijama koje im se na drugoj strani ne smeše. I nekako svako živi udobno u svojoj koži, jer možda nema vremena da misli drugačije, ili nije obavešten o novim tendencijama i mogućnostima koje bi im život učinile punim ko oko. A ja… ja nekako i dalje volim što sam žena, bez obzira na sve. I kad u sledećem životu budem birala, opet ću izabrati da nosim haljinu, pratiti pločicu sa čovečuljicom (verujem u univerzalne a ne unisex vrednosti), ležati na jajima, gajiti piliće, na vrhuncu svoje ukusnosti biti skuvana i pojedena i tako nepcima ugodna uvažena, iako sa kraćim ali sočnijim batacima od bilo kog glavonje petla. Silno ću se još u jajniku boriti da mi niko ne uvali nijedan Y. I nosiću ponosno žensku zastavu koja nikad neće biti roze ali to je samo estetski a ne suštinski otpor. Da se predomislim svakako mogu uvek. Osim ako… osim ako je ovaj svet već na ivici ponora, na ivici razumnosti, na ivici ispraznosti, na ivici opstanka ljudske dobrote i morala pa će propasti brže no što se vratim. Ne…on je otišao mnogo niže. Možda u to ime treba poneti belu zastavu… Predati se, položiti oružje, pokoriti konačnosti koja valjda može da pročisti svu nakupljenu prljavštinu i ljudsku glupost. Ili ipak uzjahati onu u boji duge što u sebi svetlo “ravnopravnosti” nosi. I biti ono sto jesmo. A ko smo, da li to zaista znamo? I ima li to zaista veze sa polnim organom? Ili je pol nešto mnogo finije od hormona i žlezda?

O zmijo zmijurinska, i ženska ćudi pokvarenska, i Adame šonjasti, hvala Vam što smo ipak na kraju dosegli (k)raj. Ili možda to treba na Darvinovu adresu?

I gde može da se dobije Jupiterski pasoš? Ja osećam da ne pripadam ovde! Zemaljska košuljica mi je baš tesna.

Početak

Kada započne godina, neću reći nova jer logično ne može početi izanđala, iskorišćena i dovršena stara, uvek pomislim šta u tom trenutku na blogu treba pisati. Da li o svojim nadama i očekivanjima? Da li o onom prošlom, te rezimeu istog? Da li uopšte ne treba išta slično spominjati nego odabrati tako neku temu uzgred, ne osvrnuvši se na išta što bi postavilo granicu između prošlog i budućeg? U stvari, ove reči su svakako stvar samo ovog trenutka, ali su svakako proizašle iz onog što je bilo i što bi moglo biti. Mogla bih napisati da sam sada ušuškana u krevet, izložena belini ekrana koji traži da mu se dam, sa muzikom u pozadini koja mi prija. I tu bi priča bila završena, a neke priče su tu da bi bile drugačije sročene. Iako nebitne, realno gledano.

2018-ta je bila moja dobra godina. Začela sam. Rodila. Zakmečalo je mnogo ideja koje su postale zrele da izađu napolje. Osetila sam se više puta srećnom što su ta nastojanja uspela. Išlo je lakše no uobičajeno, kao u stara dobra vremena, iako se činilo da neće biti tako. Rođeno nije uvek kipilo od vedrine, štaviše, ali je u sebi nosilo talog koji je valjalo odbaciti i ostaviti makar te otužne, tamne, na momente strašne tragove. Ali to je samo imaginacija, ona ima prava na sve. Možda je trebalo da dobije druge kontekste ili oblike, ali je ispalo onako kako jedino znam. U duši sam bila mirna, mnogo mirnija nego samo godinu pre ili nekoliko unazad. Mislim da je to bilo zbog toga što se verbalno naglo pokrenulo, što je pokazalo da nije umrlo, iako je u sebi vuklo mnogo smrti. Nemušto izrečeno, ali istinito po svojoj suštini. Radila sam ono što sam volela, a prilike ne idu uvek u susret. Radila sam i ono što sam morala, i to mnogo više, neuporedivo u odnosu na pre. Takve stvari pokažu da moranje ne donosi uvek puko zadovoljstvo, ali zauzvrat podari dosta korisnosti. Nedostajalo je vreme za drugo drago, ali je valjda sve sklopljeno tako da će se desiti kad bude trebalo.

2018-ta je bila moja godina iskušenja. Iskusila sam još jedan gubitak. U stvari, kad bolje razmislim, to je bio čist ćar. To je bio jedan pozitivan nestanak iz mog života. To je bilo ono kad nekome jako veruješ i poštuješ ga, sa kim ti je lepo kad razmeniš reči i misli, a onda ti persona (koja je bila grata, a onda svojim abnormalnim ponašanjem pokazala da je non, za sva vremena) zabode nožinu u grudi. Ne znaš šta je gore, da li s leđa ili odnapred.  Od lepršavih tema i razgovora, dospeš u fazu šoka kad se zapitaš – da li sam Ja normalna? Da li sam ikada umela da čitam između redova i raspoznam pozadinu nekih pojmova a naknadno i očiglednih namera? Da li je poverenje stvar koju treba poklanjati na pipetu ili ga izručivati iz kofe? Da li je nečija histerija prouzrokovana izmišljenim međusobnim problemima stvar koju treba prihvatiti s mirom? Da li je moguće da ti neko sruči gomilu nepostojivosti i nesvarivosti bez da trepne? Da li je nemoguće da neko ne zna da postoje odloženi trenuci poverenja (ispalo je dobro što je nečije nestrpljenje preduhitrilo izlazak mog unutarnjeg sveta, da bi se usled nezadovoljenosti pretvorilo u otvoreni rat)? Da li je trebalo išta imati sa osobom kojoj svi zavide jer je po svojim rečima posebna i bolja, ali koju je briga šta misle oni koji o njoj (svakojako) misle? Da li se treba upuštati u odnos sa nekim ko te ipak uopšte ne poznaje, a ume da te deklasira u par razgovora jer si joj “ugrozila teritoriju”? Da li je moguće da te neko proglasi lošom osobom jer si joj dao dobronameran savet (naravno, savete ne treba davati ako nisu traženi, a dobri saveti se i inače traže i plaćaju samo stručnim licima, dok drugarice služe samo da slušaju i aminuju)? Da li se prijateljstvom može smatrati ono stečeno slučajno u prolazu, održano namernim retkim susretima, podržano uobičajenim i toplim razgovorima, okončano iz potpuno besmislenog razloga oličenom u trećem licu i liku , i sa veoma teškim optužbama i rečima? Da li treba verovati ženama koje ti tepaju,  a onda te kao furije pregaze u najvećoj brzini, otpuštenog besa i rečnika koji izaziva jezu? Nisam, Nije, Ne, Jeste, Nikad. Otud iskušenja imaju svoje dobre strane. Izruče ti zadatak koji te iznenadi, prodrma, onespokoji, rastuži, naljuti, i na kraju priznaš da mu nisi dorastao. Padneš u rešavanju istog… ali shvatiš na kom si koraku pogrešio, osetiš da neke stvari ne zavise od tebe, promeniš kurs. I razumeš zašto su loše stvari u svakom momentu jako dobre. Da se barem sve tako dešava na vreme, da ne upadneš u spiralu sopstvenih neispravnih predubeđenja i neoprezne vere. Hvala kome treba da je jedan email potreban da se klupko razmota a zabluda o jednoj osobi shvati.  Ženi, pardon.

2018-ta je bila godina sa malo putovanja. Umorila sam se. Putanje se ne skraćuju ali su mi udovi nekako otežali. Čak nije ostalo previše žaljenja što drugačije uvek može, ali kad se hoće. Ovo kao da nisam ja.

2018-ta je bila godina probuđenih nada. I prisustva dvostruke podrške onih čije mišljenje jako cenim, a jednu od njih osobito volim jer je poznajem. Jedna je učinila mnogo da se približim nadi. Jedan čini mnogo da nadu ostvarim. Kada ti neko govori ne ono što želiš da čuješ (jer od toga nema ništa, mada ga ništa ne košta da tako radi), nego ono što zaista misli (jer poštuje tvoj trud), kada osetiš da zaista stoje iza onog što ti poručuju, i žele…žele da se ne odrekneš svojih želja, da se tvoje želje ne odreknu tebe, ne možeš ništa drugo izreći osim zahvalnosti. H-val-A oboma. Malo su se nade opet uspavale, ali nema druge no da to prodrmam. Uz blagu probuđanku, ili vojničku komandu, razmisliću.

2019-ta je tu. Nisam poželela ništa grandiozno, kao i uvek. Veće želje su stvar prošlosti i alavosti. A želudac ne može baš više toliko da podnese. Pregazile su me one prethodne, pa mi je noga malo više na kočnici. Novu godinu vidim kao godinu brojki. Numeriozno gledano, treba ispuniti neke kvote. Nisu nemoguće, ali ne mogu biti kao prošlogodišnje, brojevi su umanjeni. Dovoljno su ambiciozne i čekaju samo logističku podršku koja nije niotkud izvan. Vremena je sve manje. Uhvatiti trenutak.

Želim…

Prohujalo s vihorom

Još jedna na samom kraju. Da li se tome raduje ili ne, ionako neće nikom otkriti, ali valjda svi i sve svesno svog kraja, osim ako se to ne uzima kao olakšanje, ima dozu tuge što nije potrajalo duže. O kakvoći iste mogu da pričaju samo oni koji su je preživeli, ovako ili onako. O tome mogu da govore samo oni koji su je doživeli, svakojako ili nikako. Bila je i burna, i spokojna, i hirovita, i prazna, i silovita, i ispunjena. Dovodila je i sklanjala glumce sa životne pozornice po nekom nepisanom pravilu. I čini se, otvorila neka nova poglavlja koja govore da se svet neumitno menja, iako liči na onaj juče. Menja na lošije i bezizlaznije. Možda samo tako izgleda, ili se percepcija njenih piona menja u skladu sa godišnjim dobima. A moglo je i drugačije…

*** Ubijen je mučki. Kamere koje su trebale da zabeleže svaki tren zločina nisu iz nekog razloga radile. Policija koja je trebala da izvrši istragu uklonila iz nekog razloga ključne dokaze i do dan danas ostavila slučaj nerešenim. Politički saradnici koji su trebali da daju neke odgovore, da pritiskom ubrzaju razrešenje ubistva, bez griže savesti su prešli preko svega i ostavili porodicu i verne saradnike i poštovaoce ubijenog u nedoumici. Početak 2018-te je porodici Ivanović zauvek izmenio živote. Verovatno i nekima koji su verovali da će on zaista nešto promeniti. Oliver u tome nije uspeo. Nisu mu dozvolili oni koje je otvoreno (zalažući se tako za vladavinu prava i istine), javno optužio da unose haos na ulice grada koji je voleo. Istinu da to okruženje grca od korupcije i kriminala svake vrste, platio je glavom. Onom na čijem je čelu mesecima bila iscrtana meta koja je nagoveštavala nesreću. Tražio je zaštitu, podršku, razumevanje, saradnju, ne samo u matici nego i od onih koji su ga tapšali po ramenu iz prestonice. Onih istih koji su ostali nemi i gluvi na istinu. Koje je zapravo briga. Koji su zapravo sami deo tog zmijskog legla. Koje je veoma lako prepoznati kao poručioce i izvršioce sramne egzekucije nad svetlom tačkom u mraku. Koji uz igru sveopšte obmane samo čekaju povoljan tren da opale u naša čela, grudi i leđa bez milosti. Bez griže savesti, i kazne, kao svi vrhunski smišljeni zločin(c)i.

*** Živeli su jako, jako davno. Nekima je uspevalo da dobace i do 40-te. Iako su voleli da u znak poštovanja probaju mozak svojih mrtvih, da ih ritualno zakopaju ispod pažljivo odabranog kamenja, bili su pravi lovci i sakupljači. Osim pravljenja neophodnog oružja i oruđa, oni su bili začetnici, i to ne makar čega, nego – apstraktne umetnosti! Istraživači su specijalnim tehnikama u jednom području Španije uspeli da pronađu po pećinama crteže,povezavši ih sa periodom paleolita u kome su neandertalci živeli. Geometrijski oblici, krugovi, obrisi dlanova, čak i obojene školjke koje su izvesno predstavljale delove nakita, govore o tome da pračovek, makar nečovek naspram oblika šta poznati termin čovek podrazumeva, u svojoj suštini, bez obzira na vreme i prostor, nosi zrno iskonske potrebe da vizuelno prikaže ono što vidi i oseća. Imao je, ima, i imaće uvek želju da nešto stvori, makar to bila samo apstrakcija sopstvene realnosti. I iskrenije od svih “apstraktičara” sadašnjice koji svoja dela zovu umetnošću koja to nikada neće biti. Valjda ti, i oni koji je za to smatraju, zaboravljaju da se umetnost stvara iz srca a ne hira. Onako neandertalski, sirovo i toplo u isti mah, ali dovoljno upečatljivo da ostane zauvek.

*** U martu ove godine u časopisu “Scientific reports” otkriveno je da u ljudskom telu postoji još jedan organ za koji se odavno zna da postoji ali da nije ono za šta se smatralo  da jeste. Takozvani intersticijum, iliti “jastučići” koji ublažavaju udarce na vitalne organe i pri tom provode tečnosti. Ne zna se da li je isključivo od koristi ili i vinovnik štete. Šta to zapravo za borbu protiv postojećih bolesti znači, pokazaće još jači mikroskopi i uporniji naučnici. Sićušna vest za čoveka, ali ogromna za čovečanstvo.

***  U toj zemlji one ne mogu izaći bez pratnje muškarca. Oni i one se ne mogu mešati a ni razgovarati osim ako nisu u nekom rodbinskom odnosu. Drustvene igre poput šaha su zabranjene. Alkohol takođe. Mogu maštati o krmenadli na tanjiru ali i izgubiti glavu ako maštu pretvore u stvarnost. Gola ramena, kolena i stomak mogu da sretnu samo u svoja četri zida, pred ogledalom. Ples, muziku ili slike po školama i javnim mestima nemaju. Ne poznaju crveno, išta što podseća na srce ili ima prizvuk ili prisliku ljubavi, a ako požele crvene ruže tamo ih neće naći. U sportu su žene nevidljive. Kurana se nikada neće odreći i mrzeće do kraja sveta ostale religije. Na Chop Chop Square-u u Rijadu se odvija uzbudljiv rijaliti – Seča nedokazanih i neposlušnih, u proseku jedna na dan. Bičevi za svojeglave žene rade neumorno. U toj zemlji je u aprilu, nakon 35 godina stroge zabrane proradio bioskop. Da li će ta, do sada nedolična zabava povećati prosek odrubljenih glava koje su iskoristile mrak za nedoličan osvrt na nekog iz publike, potvrdiće čoperi sa skvera.  Dotle ćemo mi, zahvaljujući bliskoj saradnji dve prijateljske zemlje, a na osnovu sporazuma o trgovinskoj i turističkoj razmeni, sa velikom radošću pripremati doček za prve goste iz te sjajne, moćne, napredne zemlje. Hoće li bin sultan salman biti ljubazan da sa našim princem sklopi i ugovor o eksportu kvalitetnih bičeva u Srbiju u zamenu za naše oružje koje mi tamo ekspeditujemo?

*** U maju je žena kvočka iz zemlje koja ni teritorijalno ni po bilo kom osnovu ne pripada Evropi, osvojila prvo mesto na takmičenju pesme Evrovizije. Izrael je po treći put dokazao svoju muzičku superiornost. Pesma je bila poprilično glupa, izvođač-ica poprilično groteskna, publika spremna da proguta ideju da je red da ovi pobede regularna. Još uvek se ne zna koji grad će biti domaćin 2019-og evrovizijskog cirkusa, možda se treba konsultovati sa Arapima kada će uzeti slobodan dan da ne provociraju, ili da se najpre dogovore sa Amerikancima šta oni misle da je bolje.
U maju je takođe jedna osrednja glumica, sa već propalim brakom iza sebe, uspela da se dočepa krune. Ne kraljevske, ali ni princeska nije za bacanje. Grejs Keli sindrom nikada nije napustio aristokratije gladne Amerikanke. Elizabeto, pazi se, opasna je ovo igračica. Hari prinče, ova ćete preko okeana preveslati. Englesko, zemljo proleterska, za bolje i nisi. Ali da mi preko tv-a pratimo direktan prenos venčanja nekih zaista nebitnih ljudi… “plutokratijo” međ šljivama.

*** Posle samo dva meseca od progledavanja bioskopa, u državi koja snima i na tv-u prikazuje javna smaknuća, desila se još jedna istorijska promena. One su dobile prava da same voze! Dobro, i pre su same mogle da voze, po pustinji ili po svom imanju, da ubiju malo vreme, da im ne bude dosadno. Ali sad stvarno mogu da okolišu naokolo preče. I da se osete emancipovano.
A na Vidovdan, posle 15 godina zamandaljenosti, progledao je Narodni muzej u Beogradu. Ministar kulture je izjavio da je to simboličan čin renesanse naše kulture. Premijerka BrAna je rekla da je to korak ka našoj sjajnijoj budućnosti. Ostali političari nisu ništa rekli, samo su se pojavili na svečanom otvaranju i otvorenih usta buljili u izložene eksponate čekajući zakusku i koktel. Običan narod, gladan umetnosti, s radošću je dočekao da na miru pogleda sve ono što mu je dugo bilo uskraćeno. S pravom, i na nesreću što je sve to moralo toliko da čeka.

*** Osvojio je Vimbldon. I preko toga, nešto kasnije. Pokazao je ko je. A jeste to – Veliki sportista, veliki borac, veliki čovek. To što se opredelio za travu i korenje u ishrani je apsolutno njegova stvar. Uostalom, pokazao je da mu zaklane životinje u tanjiru nisu bile neophodne da se ponovo vrati na tron, bacajući najveća teniska imena na kolena. To što je promenio trenera apsolutno je njegov izbor. Uostalom, pokazao je da to ništa ne menja u načinu njegove igre i srčanosti. To što i dalje promoviše Srbiju, iako ne mora, apsolutno je odraz njegovog izuzetnog karaktera. Uostalom, to uvek čini, na svakom mogućem mestu i u svakoj prilici, za razliku od mnogih koji su za to plaćeni a rade upravo suprotno. To što ima više nekretnina i živi gde mu je bolje, apsolutno je njegovo pravo. Uostalom, pokrenuo je toliko humanitarnih akcija i poklonio toliko novca, da je dovoljno da se mnogi zastide što zarađuju toliko a pitanje je zbog čega, pri tom ne plaćajući taj famozni porez koji se njemu stavlja na dušu. To što ima izuzetan odnos sa publikom i medijima, sređen porodični život, podršku od strane supruge koju poštuje i voli a eto “nije neka nego ga samo ometa i kvari mu sreću”, apsolutno je za respekt ali i za kritiku nebuloznih napada. Uostalom, važno je da je on svoj život, kako privatni, tako i profesionalni, uredio prema svojim htenjima. I tome se treba diviti, kao što ga treba podržati i kada ne ide sve tako glatko. Ali je svet tako skockan – da zavidi, umanjuje, degradira, ne poštuje, ljuti se, izmišlja, ponižava, prvenstveno kada je neko mnogo bolji od njega. Baš te retke, te bolje, te izuzetne treba uzimati kao uzor. Ali uzori su u naopakom okruženju uvek na-opaki. Bravo Novače. Nastavi tako, i pusti pse da laju… a one što ujedaju će već pokupiti šinteri.

*** Potrošio je novac stranke za turistički obilazak Italije na koji je poveo i ženu,  pokrio godišnje troškove privatne škole za decu, odradio zubalo tako dobro da mu kad razvuče osmeh iz ustiju ispadaju biseri, falsifikovao je bitna dokumenta,  poklonio kućnom ljubimcu – zecu putovanje avionom, olešio se od alkohola u letećem baru, kupovao božićne poklone, krpice, video igrice. Ako mislite da je to neki naš političar, mnogo ste se prevarili. Ovo je belosvetski maher, perspektivan kalifornijski republikanac srednjih godina koji je spiskao 250 hiljada dolara tuđeg novca, tj. partijskog. Uvatili su ga nakon godinu dana praćenja. Doduše, bio je primećen i pre ovog slučajnog trošenja jer je jurcao za ženama i družio se neumereno sa alkoholom, usput lažući stručno i obilno u korist budućeg a sadašnjeg predsednika Amerike. Kolege su mu rekle da se opere povlačenjem jer bi oni to tako uradili. On ih nije poslušao i uradio onako kako bi i oni uradili, tj. prodao postojeću kuću da vrati dugove i tako javnosti zamazao memoriju na izvesno vreme. A naši partijaši? Sposobnjakovići, kažite tom kalifornijskom gilipteru da je glup koliko je neinventivan, dojavite mu da ste vi njegove varijante troškarenja odavno prevazišli i da mu možete održati lopovski kurs za pristojan iznos.

*** On laže. Ili lepše rečeno – izmišlja. Pušta buve što bi neki rekli. A kad on nešto kaže i namerači, ekonomija se ustrese. Najtačnije rečeno on je finansijski magnat sa kim bi se menjali svi. Ne baš svi, ali većina da. Zauzvrat bi dobili prenatrpanu radnu nedelju od cirka 120 sati rmbanja, koji mu donose u proseku 108 miliona dolara prihoda nedeljno. Taman za lepa svilena odela, auto iz snova (mnogo bolji od onog koji je izmislio za druge), obroke sa jestivim zlatom, cipele od ljudske kože, 30 kuća na najlepšim svetskim destinacijama, uvrnutu ružnjikavu verenicu. Nema godišnjeg odmora, nema vikenda, nema brbljanja, nema druženja sa prijateljima, nema porodičnih okupljanja, nema ništa, osim – cilja. A cilj…pa valjda postati besmrtan. Besmrtan kao inovator, menadžer, pokretač nekog boljeg sveta. Kako inače objasniti potrebu da se provede 17 sati na poslu. I povlačiti poteze koji fasciniraju berzu, poslovne partnere, štampu. Dospeti čak i do suda koji ne toleriše ishitrene izjave kojima manipuliše javnost i deoničare. U stvari, možda on uopšte ne laže, ne spava, neće sav taj novac, nego on sam odnekud pada (odaklen bi mogao  biti?). I, bi li menjali svojih 157,3 dinara za njegovih 900.000 dolara  na sat pod datim uslovima? Naravno da ne bi. Jer je on, Elon Musk – Ilan Mošuski koji nema vremena da svo to bogatstvo potroši, pa iako besmrtan i njemu će jednom otkucati poslednji minut. Naravno da bi, jer je bolje biti bogat ceo život nego siromašan jedan dan. Biti il ne biti.  

*** Alright now
Won’t you listen?
When I first met you, didn’t realize
I can’t forget you or your surprise
You introduced me to my mind
And left me wanting you and your kind
Oh, yeah!

I love you
Oh, you know it
My life was empty, forever on a down
Until you took me, showed me around
My life is free now, my life is clear
I love you, sweet leaf, though you can’t hear
Oh, yeah!

Come on now
Try it out

Straight people don’t know what you’re about
They put you down and shut you out

You gave to me a new belief
And soon the world will love you, sweet leaf
Oh, yeah, baby
.

Come on now! Oh, yeah!
Try me out, baby! Alright!
Oh, yeah-ah! I want you part of this sweet leaf!
Oh, yeah! Alright, yeah, yeah, yeah
Oh-oh, try-y me-e o-out
I love you, sweet leaf, oh.

*

Oh Canada, our home and native land, you really understood lyrics meaning of Black Sabbath band. Ne samo da razume. Ona poštuje pravo svakog bića na opijanje duše. Od oktobra svaki punoletni građanin ima prava na kupovinu i posedovanje 30 g kanabisa. Svako domaćinstvo može posaditi 4 stabljike ove biljke i koristiti je za salatu. Može se sipnuti i u piće ali nema vožnje nakon konzumacije. Oh Canada, we stand on guard for thee. Sweet leaf is the future as we always expected to be.

***  Gilets jaunes. Ili Emanuele Makronu, odbrojavaj. Skoro 300 hiljada žutih prsluka izašlo je na pariške ulice sa namerom protesta protiv porasta cena goriva. On je rekao da će više cene benzina smanjiti broj vozila a ozon iznad Francuske biti spašen. Oni su rekli da do posla moraju koristiti prevozna sredstva i da će nove cene ugroziti njihov budžet. On je rekao da je bolje da oporezuje gorivo nego rad. Oni su rekli da mu se ne piše dobro jer je muljator koji radi za elitu i buržoaziju. Oni su dobili širu podršku od strane službenika, penzionera, nezaposlenih, poljoprivrednika, koji su shvatili kako im se životni standard urušava. On je shvatio da je vrag odneo šalu, i pustio suzavac i policajce na demonstrante. Oni su već šestu nedelju na suprotnim stranama. Pobednik je strah, ili upornost? Sila ili odlučnost? Svi ili oni?
Oni naravno. Oni su ti koji su nam u novembru glavu nacije, a time i nas kao telo, stavili u ponižavajući položaj od čega je on pocrveneo (od muke ili njihove sramote?) a mi pozeleneli (od uvrede nam glave ili osionosti večnih prijatelja?). Umesto da se demonstrativno digne i opali im time virtualni šamar zbog koga bi mi dobili materijalnu odštetu ali i moralnu satisfakciju, on je ostao tamo da sedi i da se jedi. I da nam posle kod kuće gunđa i zaplakuje. Obično mu uvek titraju i mole ga da iznese svoje uvaženo mišljenje ali su ovog puta pokazali svoje pravo lice. Proslava svetskog Dana Pobede u velikom ratu bio je naš Dan Poraza u malom Parizu. Realno, jeste. Ponekad su potrebni sirovi dokazi određenog mišljenja o nekome i nečemu. Nažalost, ili na sreću (za one koji imaju dugoročno pamćenje).

*** A mi? Mi smo jedan od pet miliona. Mi se zalažemo za – Stop krvavim košuljama. Mi smo između 20 i 40 hiljada protestanata. Mi svake subote proteklih sedmica izlazimo na ulice glavnog grada i tražimo da teror svake vrste stane. Mi hoćemo normalan život.
A oni? Oni sa ministrom policije na čelu, aka plagijatorom doktorata sa privatnog visokoobrazovnog vrtića, aka pohađačem večernje škole Tonija Blera na smeru Uloga medija u popravljanju imidža, aka bivšim direktorom propalog preduzeća, aka sadašnjim podpredsednikom vladajuće stranke, aka umiljato lišce koga vlasnik svih nas zdušno podržava, milki i voli, tvrdi da je matematički egzaktno utvrdio da je na dotičnim protestima bilo najviše 5 hiljada slučajnih prolaznika. Od toga je bilo pola dece na večernjem grudvanju, trećina Bugari koji su došli da vide novogodišnju rasvetu, osmina ovi iz unutrašnjosti na putu do autobuske stanice, pa suma sumarum, zapravo pravih protivnika aktuelne politike bilo je možda jedva stotinak budala kojima su se priključili ovi ostali misleći da se na nekom punktu deli besplatna kafa. Da li su brojanje odradili dronovi, drotovi, drukare, drveni advokati, droce ili drogiraši, nikad nećemo saznati. Ili možda sve to sam Dr Nebojiša kome za toliki trud treba dati još jedan doktorat. Ili ćemo saznati? Možda sve to utvrdimo još ovog, a najkasnije do sledećeg decembra.

 

Ova godina je bila krcata već dobro poznatim ratovima. I nekim novim, pokrenutim zarad mira u svetu. Berze su se opet igrale ljudskim životima, u stvari,  ljudskom naivnošću i pohlepom.  Priroda je slavila svoju nadmoć. Mi smo se uzajamno lagali i istovremeno verovali. Nade su se potapale, želje izranjale sa samog dna. Mislimo da smo ostali isti, ili čak postali bolji. Negde, na nekom skrivenom mestu, čeka nas ono što će nam u potpunosti promeniti život a da ne mrdnemo prstom. Za ono što smo mrdali, pokazalo se da je bilo uzaludno. Prošla je i ova. Sluti na novu… i nas koji više nećemo biti ovo što smo sada. Razlog za brigu? O tome ćemo misliti sutra. Ionako će sve s vihorom prohujati.

Daš Ne daš

1933. Nemačka. NE moralnoj dekadenciji i iskvarenosti, DA pristojnosti i moralnosti u porodici i državi. Gebels. Nacionalna akcija protiv nenemačkog duha. Više od 70.000 spaljenih knjiga napisanih od strane nenemaca koje “kvare” nemački jezik, književnost i intelektualnu misao čistokrvne rase. Nestaju dela Brehta, Marksa, Ajnštajna, Remarka, Kafke, Mana, Igoa, Prusta, Frojda, i ostalih autora koji se deklarišu kao Jevreji, pacifisti, komunisti, socijalisti, liberali, anarhisti. Deo knjiga sa zloglasnih spiskova se sklanja i iz nekog razloga ipak spasava od uništenja. Sve kao posledica ubeđenja da odgovarajući politički stavovi i ciljevi zahtevaju odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava početak buđenja nezapamćene mržnje i devastiranja svih ljudskih vrednosti.

2018. Kosovo. NE proizvodima koji dolaze iz centralne (? Iz ostale se ne uvozi nista?) Srbije sa dosadašnjom taksom, DA kazni za one koji se oglušuju na upozorenja. Hari i mašinerija. Nacionalna akcija protiv nealbanskog duha. Više od 70 spaljenih kutija keksa, testenine, grisina kojima se pune rafovi prodavnica teritorije za koju se ne zna čija je još uvek, iako se zna čija zemlja jeste. Umanjuju se sigurni izvori prihoda, tačnije, jednim neočekivanim ekonomskim potezom vlade za nas nepostojeće države, nestaje 20 miliona evra koji su se dotle izvozom slivali u Srbiju, kao i omiljeni slatkiši i ostale potrepštine sa rafova koje u toj ničijoj zemlji više niko neće okusiti ako ne plati dvostruko. Sve kao posledica ubeđenja da delovanje severnog suseda zahteva odgovarajuću klasifikaciju i drastične mere koje će biti dobro upamćene. Usput ostavljaju neizbrisiv trag na vremenski period koji označava nastavak trajanja već dobro poznate netrpeljivosti (mržnje?) i devastiranja podnošljivih međuljudskih odnosa.

Da li postoji znak jednakosti između ova dva događaja koje deli 85 godina, različita teritorija, drugačiji predmeti obračuna, ali sličan akt? Histerična (uobičajeno) izjava iznenađenog (uvek nam neko napravi neko novo, očekivano sranje) i uvređenog (očevidno na sam život i sve nepokorive ljutog) predsednika (i oca nacije koji ne spava i ne jede od planine problema) napaćene  ali prkosne zemlje suočene sa strašnom činjenicom finansijskog gubitka, sa šamarom na teritorijalni suverenitet, sa ćuškom na nacionalni identitet, sa političkom ko zna kojom po redu provokacijom, sa izdajom onih koji to treba da vide i primereno kazne, potvrđuje da poveznica itekako postoji. On izričito tvrdi da je zločin uništenja sve te plazme i jafe, mančemloua i medenjaka (ako ih ovi nisu pre toga pojeli pa spalili samo ambalažu, neka sagorim) nestalih u plamenu albanskog žara, jednak spaljivanju prokazane literature i književnog stvaralaštva od strane nacista. I da je ovo zapravo repriza nacističkog pristupa rešavanju problema koji naravno nadilazi prehrambene potrebe (u ovom slučaju, ne uništavaju se dela namenjena duhu već telu, ali svejedno, podjednako je bitno, ako ne i bitnije), i produbljuje već postojeći sukob koji se vrti oko maltene svega. Naravno, nisam spomenula zakinutu flaširanu vodu i lekove iz Srbije koji se mogu sada tamo za preostali srpski živalj smatrati raritetom za kupiti. I što su cene svih tih proizvoda otišle u nebesa, takoreći postavši nedostupni ili bar nepristupačni mnogima… što je apsolutna laž. Cene su i dalje iste. Lekova ima. Ima i dovoljno posla za sve (ili barem onoliko i onakvih kakvih ima u Srbiji) , ali većina neće da radi osim ako nije neki državni poslić za finiju naknadu. Zašto bi i radili kad se može lepo živeti od šverca i konstantne finansijske pomoći iz matice (da li tih 850 hiljada evra koje Srbija za Kosovo odvaja na dnevnom nivou stigne baš svuda gde treba (i da li treba?), o tome ne treba pitati, jer oni koji to znaju žele da mi to ne znamo, a što bi baš sve morali i znati, nismo mi enciklopedije već očigledno sumnjivi i sumjičavi tipovi koji guraju nos gde im nije mesto). Ne mora se već drugu deceniju plaćati ni utrošena struja. Ima i tri tv kanala u kojima 24 sata bez predaha neki obdareni muškarci i neke vatrene žene dahću i smiruju damare tuđih telesnih potreba (da li će to pospešiti prirodni priraštaj Srba na Kosovu? Ili će se masovno odbraniti doktorati  iz seksologije?). Ima i izbora čelnika za bitne institucije prema ključu (koji li to u svežnju beše?). I državnih što liče na privatne fakultete gde se studije završavaju dok prespavaš semestar ili prelistaš skriptu. I izolovanih mesta, prilika i ljudi gde postoje konkretne pretnje, ucene, fizičko nasilje, i loši ishodi. I prećutnog dogovora između razumnih Albanaca i svesnih Srba da sve može i mora da funkcioniše, samo da svi gledaju svoja posla. I njihovih pokvarenih „izroda“ koji iz nekih motiva kupuju srpske pasoše i sve moguće nekretnine po gradovima u blizini svoje samoproklamovane države, i to od srpskih „patriota“ koji su spremni da umesto njih formalno podmetnu svoje ime a zauzvrat dobiju dobar novac za tu uslugu koja će nam se svima obiti o tintaru za nekih 20 do 30 godina maksimum. Doduše, većina se u vihoru rata (zar se uopšte može i sme takvo što osuđivati), prodavali svoje nekretnine za basnoslovni novac, a onda nove kupovali unutar Srbije, zajedno sa radnim mestima sa kojih su istiskivali domaćine (zar se uopšte može i sme takvo što opravdati i razumeti). Neki od tih patriota su redovnu, mesečnu humanitarnu pomoć u vidu životnih namirnica merenih džakovima, sa sigurnom platicom u džepu od poslova na neodređeno, preprodavli domaćima, ali su se svi pravili gluvi i slepi na tu sliku. Te patriote više nikad i ne žele da se vrate na svoja ognjišta jer su se dobro snašle na novom. One druge, na patriote mislim, za otadžbinu spremne, čekaju da vojnička truba  pisne i da krenu u odbranu rasprodatog, makar po cenu života, tuđih pre svega. U međuvremenu, belokapi orlovi će formirati svoju vojsku dok im se oružje od svetskih prijatelja već doprema. I dalje će imati jak politicki lobi u svetu. I osmišljenu strategiju koju zdušno brane veliki moćnici. I dalje će njihovi zločinci po belosvetskim sudovima nepravde biti oslobođeni za masovna ubistva našeg življa i pored očiglednih dokaza, a kao nagradu dobijati odgovorna i uticajna mesta na čelu svoje nove, promućurno izgrađivane države. I dalje će provocirati na sportskim takmičenjima, međunarodnim političkim i ekonomskim okupljanjima. Imaće uvek spremnu srceparajuću priču prognanika koji su se jedva izvukli od terora. Vladaće kriminalnim podzemljima, prljavim novcem, i pretnjom kupiti sve sto je moguće njime dobiti. I dalje će oni koji su rešili da ostanu tamo gde su oduvek pripadali, drhtati pred neizvesnošću svakog novog dana, čiju im izvesnost, ne još ali jednog lepog sutra, obećava uvek nadrndan, oprezan, i posvećen predsednik koga niko živ na ovom svetu ne razume i ne podržava osim pojedinaca koji to još uvek neće pred svima da obelodane, da ne ispadnu seka Perse ili dvoličnjaci koji i ovima i onima.

Mi ćemo i dalje brižno ljuljati svoju kolevku i čedo, koje nikako sa svojim roditeljem da odraste i shvati – da jesmo sami u svemu – da smo umnogome sami krivi za sve ono što nam se dešava – da ima previše nepoštenog sveta koji se zalaže za svoje interese lažirajući brigu o svačijim – da nemamo plan, viziju, načine – da je borba za opstanak više od praznih obećanja – da su neki vozovi odavno prošli – da strategija znači istrajnost i mudrost – da nije sve tako crno-belo – da je zveckanje oružjem kontraproduktivno i da nam je ratova preko glave – da sami sebe mnogo lažemo jer je istina teška – i da nam treba ne samo više domaćeg hleba, nego i igara tj. muzike. A za to je bar lako. Osim odgovornog oca imamo i nežnu majku. Pravu srpsku mater za koju ne postoje ni državne, ni virtualne granice, koja bi i iz zemljine orbite izašla u susret svom narodu, svojoj publici. Sa porukom „ Niste sami“, „Ovde sam zbog vas“, 4 S-ova (koliko je ironije u tim rečima kad je parola primerenija za one koji uporne Srbe drže pod katancima, i koji su dakako složniji od onih koji su to osmislili), i da će opet doći jer je potresena slikom koju vidi, majka je uspela da okupi silan narod (neki su došli autobusima, neki pešaka, kao i uvek u sličnim prilikama pod prinudom naravno), zvanično nekih 10 hiljada (pa podelimo to sa 10 da dobijemo realan broj). Verovatno su dokoni i sami došli, a sto i ne bi kad su dobili kolače umesto leba, tj. besplatan koncert zvezde u konstantnom usponu jer nema tog pada kome je sklona (tog dana je iz budžeta Srbije na Kosovo sigurno otišlo nešto malo više hiljada no u proseku, pravo pevačici u džep, gotovinski da ne plaća porez). Ne postoji nikakva sumnja da će njena pesma, nastup, verbalna podrška u nekoj meri olakšati život Srbima na Kosovu, a posebno ublažiti ovu neprijatnu situaciju sa uvođenjem poreza na srpsku robu. Moje nagađanje kaže da se pod uvozom podrazumeva prijem robe iz druge države, a ako je Kosovo Srbija, Srbija Beograd, Beograd svet, Albanija na autoputu koji će Srbija izgraditi preko Kosova za Srbiju koja je Kosovo, kako se uveženom robom može smatrati roba koju si iz jednog dela svoje države uvezao u drugi, i o kakvom se finansijskom gubitku onda govori? Možda odgovor na to ima Putin. Nas doživotni predsednik tvrdi da ga je tri puta direktno dobio na telefon i da je to sila na koju mi kao nacija uvek možemo, a posebno on sam, može računati.  On takođe uvek našem, zbog bremena na leđima namrgođenom predsedniku, izaziva osmeh do uveta (doduše, ne samo on, jer to mogu i drugi bitni stranci, pa mi kad on ode negde sa strane, ili kad sa strane neko dođe kod njega, vidimo da ume i da se smeje, namešteno ali ume, ili iskreno, nisam sigurna …valjda su tamošnji duhovitiji od ovih naših od kojih dobija gorušicu i facijalni grč). Ali On ima plan za nas. A i on je nama u nekakvom, čini se, maglovitom planu. Ili smo mi u magli. Horda lutajućih poluočerupanih bataka. Ne, mi smo samo žrtve za sada jos uvek bezazlenog rata velikih ideja i minornih praktičnih rešenja u kome ne padaju glave, funkcije, istine, već samo spopada ogroman bol prouzrokovan bespomoćnošću i osećanjem izdaje od strane iščašenog i bešćutnog sveta i internih mekušaca koji nisu spremni da poginu za ideale, ili pak jesu, ali čekaju da ozbiljna prilika konačno iskrsne.

Ono što je važno, jeste da su albanski policajci i carinici od Majke Cece kad je pošla kući tražili autogram (a ja stvarno ne razumem, zašto te poznate i bitne ličnosti, od političara do puštača glasova ne odvoje malo novca i kupe neku nekretninu na Kosovu i tamo organizuju svoj život, makar na par meseci u godini? zar to ne bi bio dokaz ljubavi i patriotizma prema kolevci? pa da onda svi mi, polagacke, kad i koliko ko može uradimo isto, i tako na miran iako podmukao način vratimo što nam je oteto?). Mogli su gospođu da zadrže kao taoca i traže 1000 miliona dolara da je otkupimo, da je proglase za špijuna, da joj predaju orden posthumno namenjen tragično preminulom mužu čija vojnička čizma nije nikad nameračila njihovunašu teritoriju, da joj otkinu bubreg, da je preobrate u drugu veru, da je nateraju da otpeva nešto iz Toske, da je primoraju da skine naočare za sunce za vreme koncerta dok kiša uveliko dobuje u ritmu tam tama po leđima i otvorenim kišobranima okupljenih, da bilo šta… ali oni su samo hteli autogram. Svaka čast za skromnost. Zapravo, mali, običan čovek je uvek skroman u svojim prohtevima, pa i očekivanjima. Problematični su porivi onih velikih. Onih što hoće ono što je nekad bilo njihovo ali im sada ne pripada. Ili im nikad nije ni pripadalo. Što koriste sva sredstva da to toga dođu. Što igraju prljave igre. Što prikrivaju svoje zločine. Što očigledne zločine pretvaraju u pobede.

Zato predsedniku selektivnih osmeha, i nama iz magle, preostaje da stisnemo petlju i …. možda tako povratimo nešto od ugleda, dostojanstva, časti, vere. Pred sobom pre svega. Za povraćaj teritorije treba mnogo više. Da nas ne iščupaju iz korena i da nam ne počupaju korenje, treba baš sve. Samo još da pronađemo šta je to. I kako. I bez muzike molim, dovoljno je gadno. U međuvremenu nikako ne treba zaboraviti na keks i konditorske proizvode, da ne bude baš sve tako gorko.

Ps(t)iho

  • Oni koriste tišinu i povlače se kako bi se suprotna strana osetila nervozno i odbačeno
  • Počinju sve više da kritikuju delove života i ličnosti onog koga su nekada hvalili
  • Koriste društvene mreže da bi ga učinili ljubomornim (savremeni pristup)
  • Negiraju da su činili stvari kojih se druga strana  jasno seća
  • Optužuje da ih ne poštujete kada krenete da razgovarate o vezi
  • Izvrću činjenice
  • Obmanjuju
  • Lažu
  • Izbegavaju preuzimanje odgovornosti
  • Negiraju stvarnost
  • Izmišljaju priče
  • Zadržavaju informacije za sebe
  • Stručnjaci su u zavaravanju drugih svojom slatkorečivošću
  • Sami sebi su najviši autoritet. Odbacuju povratne informacije i konstruktivnu kritiku, sami stvaraju pravila po kojima žive, ne obraćajući pažnju na moralne norme
  • Često igraju na simpatije dobrodušnih ljudi sa svrhom obmanjivanja. Traže samilost, ali je sami ne pružaju. Traže toplinu, oproštaj i intimnost od osoba koje su povredili, bez empatije prema žrtvi zbog bola koji su prouzrokovali, i bez stvarne namere da pokušaju da poprave ono što su uradili ili da pokušaju da vrate izgubljeno poverenje
  • Oni nemaju savest, i ne znaju šta je kajanje. Čak i nemaju nameru da pokušaju da se bore protiv svojih negativnih osobina – štaviše, uživaju u njima, pod maskom plemenitog karaktera.

Ovo je ON.

Živi u vašoj blizini. Vrata do vrata. Ili u trećoj ulici. Srećete ga na poslu, delite s njim kancelariju. U mesari s revnošću satarom komada meso za vaš popodnevni ručak. Na pijaci vam meri dva kila sočnih jabuka. Na benzinskoj stanici vam poji rezervoar auta. U banci isplaćuje gotovinu. U ordinaciji vam kaže da ne dišete dok stetoskopom šeta po vašim leđima. Na ulici reguliše saobraćaj. U školi vašem detetu drži čas. Na kiosku vam prodaje cigarete i novine. Na krovu vam pročišćava dimnjak. U apoteci vam prodaje lek. U autobusu vam izdaje kartu. U vrtiću uspavljuje male nestaške. U restoranu nudi meni. Na tv-u drži slovo o gorkoj prošlosti i slatkoj budućnosti. Za fabričkom trakom lomi kičmu. Na sceni diže masu na noge. U sportu osvaja medalju. Kod kuće postavlja ručak. U dečijoj sobi peva uspavanku. U krevetu se seksa. Na ulici obgrljuje rame i udeljuje vlažan poljubac. Preko maila i poruka šalje tople ljubavne poruke. Na licu mu je osmeh. Ili izraz belog zida. Često mrgodnost. Živi sam. Ima partnera. I ume tako dobro da muči. Ne da udari, iako bi mogao kad bi hteo. Ne koristi ruke, već samo svoj um. Svoj napeti, nabrekli, surovi um kojim obožava da kinji. Da pokaže koliko je (ne)moćan. Da dokaže koliko si mali i ništavan. I da mu ne možeš ništa. Dok se ne probudiš.

Otvoriti novine i naleteti na tekst, uključiti televizor i čuti vest, proći internetom i prizvati svest…o tome kako je fizički duže ili kraće maltretirana a potom ubijena žena, dete, muškarac, bolestan, zdrav, mlad, jak – postalo je tako obično. Poput gledanja vremenske prognoze. Na isto se naježiš, a onda detaljisanjem smrzneš od činjenica. Zaprepastiš se od lepeze ljudske brutalnosti i nemoći da se takav (obično poznat svojoj bliskoj okolini po “neobičnom” ponašanju) nakon prve upotrebljene šake malo drugačije istretira. Možda nekim pesticidom koji bi mu uzbujali korov neljudstva uništio. Zgroziš se da je mogao tako hladnokrvo da potroši metak ili potegne sekiru, escajg, letvu, šipku, benzin, upaljač, ili samo svoje dve puste šake kako bi ugasio jedan, ili više života. Bez milosti, bez kajanja. I onda imaš potrebu da pravdu uzmeš u svoje ruke, da bljuješ plamen na okolinu žrtve, samu žrtvu, da prozivaš sistem i pojedince koji su to mogli i nekako možda mogu da spreče. I nekako se čini da je, u nekim normalnim sredinama (kako prepoznati abnormalnu osim ako nije reč o ekstremnom siromaštvu praćenom upravo problematičnim okruženjem?), nemoguće da se to strašno ponovi, da se desi nekom bliskom, da su to samo neki ispadi nagona koji se dešavaju nekim nepoznatim zlosrećnim ljudima. Ali zločin nije samo to. Nije krvavi trag, skupljanje dokaza i ganjanje počinioca koji će možda odrobijati svoj jezivi greh. Zločin su, i to ogroman, i sve one tačke s početka ovog teksta.

Koliko psihopata, na koje se te tačke odnose i smatraju njihovim potpunim realnim opisom, poznajete? Rekla bih, barem jednog. Neko sigurno i više. Možda niste imali tu nesreću da vam udeli svoje prisustvo i pokaže koliko mu “značite”.  Kao partner, roditelj, poslodavac, rodjak, poznanik, prijatelj, komšija. Možda preispitivanjem naknadno shvatate, pošto su neke od osobina provučene kroz ovaj spisak, da ih u blizini ima. Ako ste ih dosad izbegli, možete se zaista smatrati srećnikom. Većina će pak uvideti da je, ako nije znala da takvi manipulatori ipak postoje tu negde, potrebno da što pre prouče svoj slučaj, i razmisle šta dalje sa tom spoznajom. Otrežnjenje je jako bolno. Zapravo, to sve jako boli dok je bolest još u toku, ali anestetizirana (ljubavlju i naklonošću prema psihopati) osoba ne primećuje simptome. Oseća da nije ništa pogrešila ali je njegovim napadom ili ćutanjem ipak kažnjena (zato počinje da misli da je kriva, da nije uradila nešto kako treba). Ono što joj je nekada isticano kao vrlina, postaje njena mana koju treba ismejati. Uporedjuju je sa drugima i smatraju neadekvatnom, dosadnom, prevaziđenom, i to joj direktno (ponižavajući je) ili indirektno (obmanjujući je) kažu. Svoje greške ne priznaju ni po koju cenu, makar im podnosili argumente, izvrćući ih i pobijajući protiv”argumentima” ili bežanjem od problematične teme u neku drugu, pa čak i umiljavanjem (meke reči žrtvu čine slabom). Nepoštovanje prema osobi izokreću u navodno nepoštovanje sebe od strane te osobe, iako u stvari ne poštuju ni drugog, ni sebe (grabeći pri tom poštovanje od bilo koga). Neopisivo lažu i izvrću jedinu istinu, tvrdeći da je njihova istina jedina prava, stav objektivan i  ispravan a druga strana opsednuta, nerealna, opterećena, subjektivna, posednički raspoložena, glupa da sve shvati. Ne interesuje ih odgovornost, a onaj ko na njoj insistira neka je preuzme, ne zanima ih jer su oni odgovorni isključivo za svoju dobrobit koja ne trpi previše kompromisa i dogovora. Negiraju stvarnost koja traži adaptaciju i trud, ali lagano prihvataju onu koja navodno obećava, makar izgledala kao golub na grani. Izmišljaju i zamišljaju, ne dotičući i čuvajući išta postignuto jer to rapidno gubi na vrednosti. Ne posvećuju se, osim veoma lako nečem novom, što lako prelazi u staro, podjednako naporno i nedovoljno stimulišuće. Slatkorečivi su dok ne dobiju što žele, a onda postaju gorki jer je njihova bombona pojedena. Zanimljivo im je samo ono što nemaju ili što je teško ili potpuno nedostupno, a ono što imaju postaje trivijalno i polovno. Kritika ih izjeda, ljulja im samopouzdanje, saveti ih iritiraju, konverzacija koja vodi dijalogu i razmršavanju čvorova ljuti. Ne prihvataju ništa što se kosi sa njihovim mišljenjem i uvreženim stavom. Malodušnost prikrivaju navodnim interesovanjem, nezadovoljstvo velikim očekivanjima od drugih, tvrdoglavost povremenom popustljivošću, letargiju ignorisanjem tuđih pokušaja da se ona ukloni, sadizam nežnošću na kašičicu i prema svom varljivom raspoloženju. Ne trude se da priznaju svoje greške, niti ih vide u stvari, ali lako iznađu  tuđe. Traže oproštaj do koga im nije stalo, dok ne slegne prašina. Ne traže oproštaj jer im nije stalo a prašinu ignorišu. Igraju se tuđim poverenjem smatrajući ga večnim i zasluženim. Verbalno su grubi i seku poput mača. Potpuno svesno igraju igre u kojoj znaju ishod, jer u toj igri su unapred pobednici oni. Suparnika, a ne ravnopravno biće, tretiraju kao poraženog a da igra nije ni stigla do kraja. Jer oni tako mogu. Mogu da se povuku, mogu da pojedu piona, mogu da sravne sve na šahovskom polju obaranjem figura, mogu čak da predaju partiju ali se nikad neće osetiti poraženim. Dovoljno je da psihički razore, ubiju i odu. Krvi nema. Leša nema. Zločina nema. Naprsle psihe, duševne boli, ubijene pojmove, izneverene nade, slomljene verovatnoće ishoda ne postoje. Osoba na suprotnoj strani nikada nije bila na njihovoj, već samo izazivač njihovih uspavanih moći (slučajnih nemoći), kolateralna greška u njihovom traženju sreće koju ne umeju da dosegnu. Ne mogu, jer niti priznaju, niti prepoznaju sreću, ali su u formi da i tuđu unište, makar ne pretila ikakva opasnost da nesreća iskrsne.

U pamćenje mi je ostala urezana jedna anonimna priča. Žena je tražila savet psihologa. Nije znala šta da radi, kako dalje. Pisala je o tome kako njen suprug ima dva lica. Jedno za spoljni, drugo za svet iza njihovih vrata. U tom unutrašnjem svetu ona intelektualka je trpela strahovita verbalna poniženja njega intelektualca. Vučenja za kosu, neznatne modrice od štipanja i gušanja nisu toliko boleli koliko njegove reči koje su je ubijale delić po delić. Nazivao ju je svakojakim imenima, nije dopuštao da ikud ide i druži se, govorio joj je da je loša majka i žena, pljuvao, izvrtao njene priče, izmišljao da je nešto obećala a nije uradila. Bacao je stvari, besneo. Ako bi neko pozvonio na vrata ili došao od rodbine u goste, ili došao po nju na njeno radno mesto, obgrlio bi je oko ramena, ljubio i mazio pred svima i govorio o njoj sve najlepše. Pokušaj da objasni bliskima da tu nešto ozbiljno nije u redu, propao je. Nije joj verovao baš niko.  Smatrali su je srećnicom što ima tako pažljivog i dobrog muža koji je uvek raspoložen, brižan otac, dobar domaćin, uspešan poslovni čovek. Nagomilani očaj koji nije video rešenje, to je bila ona. Odgovor… ne sećam se tačno. Znam samo šta bih joj lično savetovala. Beži najdalje što možeš. Beži dok ne povratiš ljubav prema sebi ako uopšte više možeš. Beži dok ne naiđeš na nekog sa kim ćeš govoriti istim jezikom, stremiti istim ciljevima, voleti se i u dobru i u zlu,  koji te neće poniziti, lagati, obećavati neispunjivo, hirovito menjati, ismejavati tvoj ukus i misli. Beži i ne oprosti mu nikad. Beži i leči lagano svoje samopouzdanje i ponos, izvidaj svoje nevidljive rane. Beži ka normalnosti, čupaj se iz mraka. Beži i spašavaj se, čak i ako nisi bila idealno biće (jer takvo ne postoji), idealna žena, specijal kome je stremio taj nekultivisani, jezivi, dvolični gad. Poput mnogih koji su valjda rođeni da naprave štetu. I drugima. I sebi. Ali koga je za njih i briga? Nijedan nasilnik se nikada nije promenio, iako se možda primirio. To čak ne postoji ni u tragovima kao statistička greška. Njihovi “mirni” periodi, obećanja da će biti bolje, da oni umeju da vole ali ne umeju to da pokažu, da je moralo tako ili onako, notorna je laž. Ne umeju. Niti će umeti. Spadaće na sve gore, tražeći “bolje”, sami postajući još gori, jer bolje prirodno izmiče od zla.

Jedan takav je govorio: “Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja”. Kad je umro, njegov mozak su stavili u formalnin zarad ispitivanja. Otkriveno je da mu nedostaje tkzv. temeni operculum region ali da mu je neki donji režanj veći za 15% no što je normalno (ili uobičajeno). On mu je doneo genijalnost u matematici, pojačanu vizualnu sposobnost i slikovitost prikazivanja pokreta. Prisustvo preko 70% nekih glijalnih ćelija verovatno je doprineo da razvije teoriju o prisutnosti mase i energije koji zakrivljuju prostor i vreme, što utiče na put slobodnih čestica i svetlosti. On je izmislio formulu po kojoj je postao slavan, ali mu to nije pomoglo da bude dobar muž. Otac pogotovu. Ono stvorenje jednako njemu, Milevu, otperjao je sa decom u život pun neizvesnosti. Svoj je poboljšao zahvaljujući masi svoje psihičke energije koja nije trpela intelektualnu konkurenciju, porodične obaveze, prisustvo već izrađene žene koju je zamenio drugom. Teorija verovatnoće da je bio mali psihopata (ako je verovati pisanju dokonih Srba koji smatraju da je on svojoj ženi oteo slavu…nebitan deo), ovde sigurno radi. Možda su samo moždane ćelije krive. Ali nema dovoljno tegli koje bi mnoštva dokaza onih malih, neajnštajnovskih, običnih mozgova u našoj neposrednoj okolini, mogle da prikupe.

Psihopate nisu samo muškarci. Psihopate su i žene. Psihopate su roditelji koji ponižavaju krv svoje krvi i govore mu da je bolje da se nije ni rodilo. Ili da od njega nikada ništa neće biti. Ili da je krivo što im je omelo životne planove. Psihopate su predavači koji znaju za 4 a Bog za 5. Psihopate su vlasnici hiljade ruku koje im donose profit dok same jedva sastavljaju kraj s krajem. Psihopate su na čelima država koje se drugačije zovu bananama. Psihopate propagiraju religijske ratove. Psihopate mrze i muče otimače svojih kćeri i sinova. Psihopate kinje neomiljeni pol. Psihopate se kažu rađaju. Psihopate virtualno truju. Dodiruju ramenom u prolazu. Govore dobar dan. I čekaju svoj trenutak, da im uđeš u kazneni prostor.

Nekako samo treba znati, instinktivno, da prava osoba nikad neće uceniti. Niti lažno obećavati. Neće te mučiti makar pogrešio. Neće bežati jer je teško. Naprotiv. Ali za to je potrebno prepoznavanje. I ne samo obostrana ljubav, već i savest. I svest zrelog bića koje zna da se nosi sa životom prepunim iskušenja,  pa i neidealnim što mu se kao klip podmetnulo pod noge. Ali valjda izazovi to tako rade sami. Sapliću nejake, iskušavajući stepen psihopatnosti. U stvari, zar samo ime koje psihopata nosi, ne govori nešto – Psiha koja pati? A njegove žrtve su tu da mu patnju ublaže. Da posluže kao jastuk koji mogu da izboksuju i mirno zaspu na njemu kad se umore.

O, da… valjalo bi se sad popeti na početak teksta i prebrojati svoje tačke. Da vidimo da li smo pero ili teška psiho kategorija. HajpomoziBoze.

Samo sam-a

Srećne su. I same.

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće…

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe.

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu.

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima.

Ali… jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud – uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost.

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.
Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi.

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam…barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike… da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one “nesame”, što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:
Pričaju muž i žena:
– Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.
– Hajde, može, super ti je ta ideja.
– Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu – pogađaljka – Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.

P.P.S. Isto tako, znam… Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje.