reči

Belo pa se ne vidi

…Rečeno mi je da boluješ od smrtonosne bolesti, u pitanju su meseci … a ti to ne znaš … kako da ti to kažem, premda znam da je iskrenost ono što nas je uvek vezivalo i činilo bliskim?

…Pala sam na ispitu a toliko je truda uloženo…da ne govorim o sopstvenim, vašim očekivanjima, o teškoj finansijskoj situaciji koja se obrušila … Moram … znam da ću položiti sledećeg roka i ne želim da me gledate s tugom i prebacivanjem…

…Danas mi je ponudio da izađemo na piće … pričala sam ti o onom kolegi s posla koji mi je puno pomagao oko projekta … Izašli smo, nije bio navalentan, iako će možda nešto pokušati … ali, sigurna sam da to ne bi voleo da znaš, a sigurna sam i da to sebi više neću da priuštim…

…Svidjaš mi se, dopadaš mi se toliko da boli, stalno mislim o tebi … ali ti imaš već jedan život a meni komplikacije nisu neophodne … Preboleću, ne želim da znaš ono što ne znaš…

…Uvek ćemo biti porodica koliko god sve izgledalo strašno … Naše nesuglasice i svadje su samo privremene … razgovaraćemo ozbiljnije, možda će se tata ipak vratiti kući…

…Prestao sam da pijem, neću dotaći ni kap … jak sam, rešen da zauvek stavim tačku na sve….

… i desetine sličnih situacija….

Rodila se – bela u svojoj nečistoti. Zapravo, neretko je crna, samo maskirana belinom. Ili je upravo najveća moguća ispravnost koja samo čeka pravi trenutak priznavanja bez osude.
Da li su odluke a ponajpre motivi za razrešenjem konkretnih situacija korišćenjem bele laži, iskreni, dobri, dugoročno ispravne(i)?
Da li je bela laž samo neizgovorena istina, ili izgovorena neistina kojom je neophodno odagnati, udaljiti realnost od onoga kome je namenjena?
Motivi uvek leže u nepovredjivanju ili bar ublažavanju povrede. Mogu da budu i u ulagivanju, zaobilaženju, sprečavanju, maskiranju. Neki kažu da laži mogu biti dobre, odlične čak, ako se zna da je sprečena veća katastrofa, jer su osujetile pad ili ublažile neminovnu tugu. Bela laž ipak kreira iluziju i za razliku od crne deluje kao flaster koja treba da spreči infekciju. Crna pak svesno širi zarazu i samo je pitanje trenutka kada će doći do potpune amputacije istine.

Koliko je psihologija tome kriva i koliko smo podložni njenim teorijama, pokroviteljstvu naučnog da bi činili nešto u ime morala, veliko je pitanje. Takav mali/veliki nemoral, makar izražen kroz belu (malu) laž, verovatno jeste ono iskonsko u čoveku koji se kloni crnih (velikih) poteškoća. Ipak, logično je priupitati se da li je uvek moralno reći ono što misliš i osećaš, i da li moral iziskuje čvrstinu i izdržavanje svakog bola? Ukoliko jeste, životom bi se neuporedivo lakše rukovalo.

Možda namera držanja drugog u neznanju u sebi krije slabost, no tolerancija tudjeg trpljenja neželjenosti podrazumeva izvesnu neumerenost, ili odmerenost sopstvenog otvaranja. Doziranje istine je nekada neophodno, i bela laž obično ima za cilj ne (samo) zaštitu sopstvene nesavršenosti, već zaklon od bure onima koji taj momenat nisu zaslužili. Ona u sebi sublimira i kajanje, i traženje oproštaja, i zaricanje da će sve biti drugačije. U svojoj sebičnosti, zarad malog ili velikog cilja, pri čemu je meta pomerena, istina neplanirano ume da se omakne, te vreme razgoliti sve ono sa čime neki ne znaju šta da rade.

Upadanje u zamku jedne, ne znači po automatizmu zamku večite laži, premda tako često ispadne. Istina, koliko i sama laž ume da boli, i neki ne vole da budu u klinču s njome, te zato i treba razumeti da je skakutanje, balansiranje, ples po ivici, nekom jedina mogućnost za preživljavanje. Sve uz poprilično gorak ukus u ustima i savesti.
Koliko često ste se zapitali – da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono što vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?
Da li je forma komunikacije (pisana, verbalna, lična, indirektna) presudna za igranje sa istinom?
Da li je drugačija s obzirom na sagovornika i temu o kojoj je reč?
Da li ste beli mag laži kojom spašavate sopstvenu i tuđe duše, ili pak kukavica koja odlaže zasluženi udarac?

Istina je uvek negde drugde, iako ima samo jednu adresu. I zaslužuje (ponekad) da životari sakrivena iza magličaste beline sopstvene suprotnosti. Dok ne reši da probije zid neminovnog rodjenja sebe same, umiri savest i ukloni tamu. I to samo zato što se samo na, i od svetlosti može preživeti.

(Oktobar 2016)

Vrisak tišine

Možda sve sreće uistinu liče jedna na drugu (pa i one porodične), dok su nesreće uvek osobene tragedije (pa i one porodične), no činjenice govore da je broj žrtava porodičnog nasilja u stalnom porastu, nastalih iz (ne)predvidivih okolnosti. Podaci za prethodnu, 2015-tu godinu, pokazuju da je nasilnim putem život izgubilo preko 30 žena, dok je od početka ove godine do ovog trenutka broj ubijenih od strane partnera već dosegao zabrinjavajući nivo. Poslednji dogadjaj odigran pre nekoliko dana na području Vojvodine, u kome je osim ciljane žrtve stradalo još 4 osobe, kao i oni od par nedelja ranije gde su bračne partnerke takodje ubijene vatrenim oružjem, pokazao je da su strahoviti zločini postali neraskidivi deo naše svakodnevice. Kao da zločini gubitka posla, neadekvatne zdravstvene zaštite, degradiranog obrazovanja, opšte nebezbednosti, globalne pretnje, rastućeg siromaštva, uništene kulture, praznih obećanja, opore sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću nije dovoljno.

Da je sve to itekako dobar uvod ka urušavanju nekih individualnih, ličnih vrednosti, a povezivo sa drugima u vidu porodičnih i ostalih odnosa koji počinju ozbiljno i bolno da trpe, situacija definitivno potvrdjuje. U sistemu čiji su temelji decenijama unazad poprilično uzdrmani, realno čak potpuno urušeni, i sa veoma slabim šansama da dodje do neke skorije sanacije i poboljšanja, teško je očekivati da se tek tako mogu izbeći hororistične priče nekih običnih ljudi, koji žive tu, pokraj nas. Nekadašnji miran, pomalo dosadan iako ne banalan način života većine, ušuškan u svakodnevicu ipak ne životarenja vec pristojnog proživljavanja, zamenile su realne (nalik grubim, krvavim, filmskim) priče u kojima pojedinačni i grupni masakri, otmice, zlostavljanja, pretnje, nevine žrtve, krv, istrage, postaju redovni obroci kojima se postojano gozbe strahovi i upitnost smisla.

Učaureni u sopstvenim manje-više sigurnim gnezdima, uspešno ili jedva spašenim od neželjenih ratova i sankcija, vizuelno pomalo otvrdli na potresne scene dalekih smrti i izbeglištava, branimo svoj lični mir sa tek usputnim bacanjem pogleda na bliži okoliš i ljude. No, nekada ta “usputnost” nije toliko površna. Zagledani više u ono što se dešava drugima, valjda zarad utehe ili ispunjenja vremena, iz puke zabave ili čiste radoznalosti, neretko postajemo redovni (p)osmatrači nekih, za lične pojmove čudnih životnih opredeljenja, dogodovština, izbora, okolnosti. Neke su uporno dosadne, druge nepristojno intrigantne, treće ilegalno pitke, neke stote … bolno uočljive. I upravo te mučne, uhvaćene virenjima iza zavese ili prisluškivanjem zidova, ostaju sakrivene, a u stvari ogoljene razmenjenim šapatima, (ne)izrečenim iščudjavanjima, promuklim osudama, stabilne u nezamislivim oblicima postojanja. Za mnoge od njih zapravo znaju svi, a sve izgleda kao da uopšte ne postoje. Navodna odluka i vaspitanje da se ne zadire u tudje živote, dok naprotiv upravo ti tudji životi koliko god pojedinci misaono odbijali da jeste tako, postaju i deo ličnih (kao moralna obaveza u vidu brige za drugog), sve češće ostavljaju gomilu leševa iza sebe. “Nedušebriznici” koliko i oni drugi, koji stvari primećuju ali ostavljaju nadležnima da to reše, tako ostaju samo nemi i gluvi posmatrači.

Na drugoj strani, institucije koje bi trebale da preduprede problem, čekaju konkretnu prijavu (ponekad sam zakon nalaže i u tome ih podržava), ne trudeći se da išta od ičega same uoče, odreaguju na vreme, proslede dalje. Oni pod imenom “dalje” čekaju dok ne pripuca ili se potegne nož, kredom iscrtavajući ne samo krug oko pale žrtve, već i sopstvenu nemoć, indolentnost, postajući aktivni dželat sistema i pojedinca. Za osudu i presudu bitan je dokaz. On upravo dolazi sa lešom. Uglavnom je u pitanju ženska osoba srednjih godina, srednjeg ili nižeg obrazovanja, veoma često nezaposlena, majka dece čiji je otac upravo njen krvnik, povučene i trpeljive naravi, okovana bračnom ili neozakonjenom vezom. Može pak biti i samostalna, obrazovana, ali telesno, emotivno nejaka i slaba. On je uglavnom alkoholičar, prek, zaposlen ili na socijali. Može pak biti i veoma ugledan, neko o kome “niko nikada nije mogao reći ružnu reč, dobar otac i pristojan muž” kome je došla žuta minuta ili pak pala ljubomora na pamet. Najjednostavnije rečeno – razmahano ludilo kome je dozvoljeno da bude na slobodi.

Nakon mnogih takvih ostaje samo muk, jeza, neverica i uglavnom čudjenje kako je sve moglo biti drugačije da se nije ćutalo nad stvarima koje su “urlale” u svojoj očiglednosti. Tada je prekasno. Zato je puko posmatranje zla saučesništvo. Ćutanje nad sopstvenim zlostavljanjem je čisto (samo)ubistvo.

(Jul 2016)

Dobra tri

Neko bi verovatno rekao – ovde nešto ozbiljno manjka i nedostaje! Nemoguće je da je dovoljno samo tri stvari, tako jednostavnih, koje bi bivstvovanju u svetu neizvesnosti, nevolja i prezahtevnosti, moglo doneti toliko zadovoljstva. A na kraju krajeva i sreće, jer idealno upravo podrazumeva apsolut emotivnog ispunjenja.

Koliko je posao sticanja i zadržavanja prijatelja, bez prisile i nepodobne koristoljubivosti, težak posao, može svako da posvedoči. Možemo ih imati dosta, uz njih se osećati razdragano, prijatno, ispunjeno, ali samo dobri i ipak malobrojni ostaju uz nas, kada se razgrne sav mulj neprijatnosti, loših situacija, nevolja i životnih iskušenja. Na prelomnim tačkama ostaju retki, samo jedan, nekada ni toliko. Zato je vrednost tog zlatnog grumenja koje nekada ima samo dimenziju praha nemerljivo.

Savest je pak neopipljivi komad duše koji radi u skladu sa srcem. Ona procenjuje, lomi, uzdiže, odobrava, poništava, shvata, odbacuje. Iako ima različite kalupe i obličja, uvek nosi odgovarajuću težinu koju nije tako lako nositi. Samo oni koji su je odbacili, shvatili su koliko je teško imati je. Takve je lako prepoznati, jer nemaju ništa na plećima i probijaju se mnogo lakše u gomili. Previše hvaljenja istom baca sumnju na stepen njene čistote. U stvari, ne uprljati savest i biti ne samo čist pred sobom već i drugima, iako je Sopstvo najoštriji mada nekada nerealan slepi sudija, veoma je težak posao i na ivici žileta koji samo malenom posekotinom može napraviti neizbrisivu mrlju.

A knjige? Ti rudnici nepotpuno istraženog blaga, ovekovečenih misli, iluzija, mašte, prvi put su prokopani pre nekoliko hiljada godina. Protkane idejama, znanjem i neposrednim iskustvima, vizijama i fantazijom, istraživanjima i otkrićima, oslanjaju se jedna o drugu na policama, žudeći da ih ne prekrije zaborav ili prašina. Nekima uspeva, vekovima. Neke odumiru a da se nisu ni rodile. Održava ih ljudska glad i žedj za prošlim, sadašnjim i nekim budućim slikama koje će se nekada poklopiti sa ličnim predstavama, ali biti i izvor drugačijeg. Kroz sebe prožimaju karikaturu, satiru, kritiku. Obiluju dramom i akcijom. Nemilosrdno izručuju činjenice. Razotkrivaju tajne. Osmišljavaju stvarnost. Igraju se emocijom. Oduzimaju prisutnost u realnom. Guraju u ambis iz koga je nemoguće ili veoma teško izaći. Odvlače u paralelnost. Neguju strpljivost ili nemir. Teraju na razmišljanje. Svog tvorca guraju u pozadinu dajući nam primisao da smo sve to sami doživeli, videli, hteli. Dobro opisano postaje istina iako je maštom i talentom iznudjena neistina. Dosegnuto (sa)znanje sliveno u fakte postavlja kamen temeljac za razumevanje nepoznatog.

Knjiga je uteha. Ume da bude lek. Čak opsesija. Ima svoj miris koji protekom dužeg vremena u sebi sažima ne samo lična, nego i univerzalna, i iskustva onog ko je prisloni uz sebe. U stanju je da (ne)namerno izaziva ljudska čula i potrebu da je zauvek ili samo privremeno poseduju. Ispušta i zvuke iako je nema, komponujući simfonije i operete, lude plesove ili lagane igre lebdenja. Svesna je sopstvenog postojanja dok je u nečijim rukama i mislima, a osobito kada bude poklonjena nekom ko ju je oduvek želeo. Izaziva koricama, naslovom, poznatošću i respektom sopstvenog stvoritelja, aktuelnošću, površnošću ili dubinom. Ume da bude okrutno iskrena. Tužna, vickasta, bezobrazna, podstrekivačka, izazovna, letargična, dosadna, loša, glupa takodje. Možeš je čuvati, citirati, bacati, prljati, mrzeti, ignorisati.

Dobar je učitelj i roditelj. I sigurno izuzetan prijatelj koji će uvek biti nadohvat ruke i strpljivo čekati, koliko god nemali vremena ili bežali ka nečemu i u nešto drugo. Ona ima čistu savest, bez obzira na sadržaj i suštinu, jer je kao dete koje nije svojom voljom odlučilo da se rodi ipak ugledala svetlost dana. Neko je uložio trud da joj udahne život a ona poput ljudskog bića mora da se bori za sopstvenu večnost. Ne za večnost forme, već sadržine koju ne može uvek savladati ni smena vekova ili generacija.

U čast pisane reči, svakog aprila se obeležava Svetski dan knjige, i Dan zaštite autorskih prava. Može biti da postoji i Dan dobrih prijatelja, iako sigurno ne postoji Dan čiste savesti, no valja primetiti da je dobra knjiga nešto na šta svaki zaljubljenik književnosti i literature može računati kao neotudjivu imovinu sopstvene duše.
Mudro sledimo filozofiju daleke prošlosti koju sadašnjost ne može da ospori. Samo tri! To je idealan život.

(April 2016)

Izbor (za)uvek

Izbor je oduvek bio mač sa dve oštrice. Prva ucenjuje životom, druga smrću (ideje, cilja, ali i suštine tih ne-reči). Svaka od oštrica daje šansu koja manje ili više boli, koja se manje ili više uklapa u ideal, ili barem podnošljivost. Kad postoje izbori, hvatamo se za ono što je podatnije, uklopivo sa težnjama, što daje krila i neki utisak slobode, a time i sliku sopstvene kontrole nad stvarima, pojavama ili ljudima. Nekada se izbor preobraća u ropstvo, ne zato što je konkretnim izborom izabran put sa koga se ne skreće (jer sa svakog može), već zato što je ljudsko biće sklono tome da u svoj izbor posumnja, shvati da je izbor izneverio njegova očekivanja, da je dobijena sloboda iz nekog razloga postala zatvor. Može, ne mora da bude, ali se desi. Situacija nije nepromenljiva, i traži naknadne izbore kojima se opet povinujemo sa nešto otpora, ili sa elanom.

Napred ili nazad? Nazad je vraćanje na staro, napred je neizvesnost. Ostajanje na istom – izazov na dvoboj sa izborima. Presudjuje strah ili nada. Sad ili ipak nikad? Tu izbor ume da uceni slobodu, koristeći se slepilom i gluvoćom želja, ličnih, i tudjih. Čitavih karika iščekivanja i htenja koja treba ispuniti.
Ipak, postoji dva ili više izbora. Uvek. I pri tom svaki od njih znači dobitak, iako je posledica sasvim drugačija. Razlika je samo u stepenu izneverenosti izvornih želja koje donese izbor jedan i izbor dva. Približavaš se ili udaljavaš. Imaš ili “imaš”. Prijatnost, podnošljiva bezizražajnost, ili bol. Smirenje ili kontinuirano traganje. Ali si dobio – Uvek. Dobio ono što si zaslužio i hteo, dobio ono sto si zaslužio ali nisi hteo, dobio ono što nisi zaslužio a hteo, dobio ono sto nisi zaslužio i nikako nisi hteo. Gubitak je isečak iluzije o promašenom dobitku. Ali nema promašaja. Nema ni umišljaja. Ni predomišljaja. Ni domišljanja. Niti domišljatosti koja bi lako izbor dva, koji se smatra lošijom alternativom jer je naprosto uvek iza prvosti, pogurala na mesto pobednika. Lentu treba da dobiju oba. Pehar čak, iz koga ćeš ispiti gorkost svoje sreće ili tugovanja. To se jednostavno zove – iskustvo.

Da li čovek u stvari stalno treba da teži nečemu što već nema ? Da li ga to nagoni da menja sebe, svoj “zabran”, percepciju, stvarnost, kvalitet, mišljenje, planove, sigurnost, svoje Ja za neko dopunjeno i izmenjeno izdanje Ja koje ne mora uopste da pravda plaćenu cenu?

Da li je nenametnuti izbor samo pustinja zvana – želja, gde se noću temperature spuste do tačke promrzavanja volje, a danju jarkost zraka izazove prizore fatamorgane? Odgovore naslućujem. Prebirem prstima po svakom od ponudjenih rešenja, i slepim dodirom nalazim ispravnost. Ta ispravnost najčešće nema veze sa realnošću. Valjda zato što irealni izbori znače zgužvanost tkanine, konce koji vise, aljkave šavove, pogrešan kroj i veličinu. A kada se načine oni koji ne prate konture, osećaš se poput odrpanca, prosjaka, ili lutke koja nema pojma o stilu koji joj pristaje.

Ne, ipak je svaki izbor dobar. Čak i kratkoća na debelom, mršavo u uskom, crveno naslonjeno na roze, nezgrapno visoko uz neoprostivo nisko, prijatno slano uz otužno slatko, svetlosno brzo uz pužeće sporo. Svaki izbor je samo put sa odloženom spoznajom o istini (iz nekog razloga, baš tako načinjenog) izbora. Ta istina se krila jer joj nisi dao dozvolu za izlazak. Ponašao si se kao roditelj koji drži konce u rukama nad životom svog nezrelog deteta, a ono je jednog dana iskočilo kroz prozor i još ti pokazalo srednji prst u znak protesta i odmazde. I vratiće se kad tad kući. Oprostiti mu moraš jer je tvoje i jer ga voliš.
Tvoji izbori su u stvari uvek Ti. I dešava(š) se s dobrim razlogom. Mislim da se toga ne treba bojati. Štavise, sigurna sam u to. S razlogom.

(Mart 2016)

Želja

Žudim za jednim takvim. Žudim zapravo za mnoštvom takvih. Desilo bi se kada se najmanje nadam, kada ne iščekujem. Iščekivanje ionako tvori očekivanje, dok iznenadjenje ne izaziva slutnje već te odmah baci na kolena, bilo da je lepo ili ružno, od čega ćeš ili uvis poleteti ili ostati zgrčen. Ali ja govorim o letenju, bez obzira što svaki let ima svoj kraj i što će ti kolena kad tad, protokom vremena, ostati u ranama.
Žudim za nekim, makar se desilo na listu sa drveta iz parka, neotrovne kućne biljke ili latici veštačkog cveta.
Može i na unutrašnjoj kori drveta, kamičku, parčetu stakla ili tkanine, kao što su nekada neprebrojivi činili jer drugačije nisu mogli. Ali se sigurno ne bih naljutila, sigurno ne, ni za ono obično, tanano, lagano, što na papiru biva. Baš to – jednostavno, glatko , sa mirisom koji možeš osetiti samo ti – primalac tudje želje koja tvoju sreće, ili tvoje koja nečiju ne očekuje.
Samo da se na trenutak prekinu žmirkave nevidljive niti elektronske moći koje i samim prenetim mislima daju snagu i važnost, i bez koje bi možda vešte ptice opet postale prava dragocenost a njihovi vlasnici golubari bogataši koji čuvaju nevidjene tajne. I ne samo tajne nego neke sasvim ogoljene nesumnjive reči koje sasvim drugačije osetiš, poput onih iz milovanja Brajevih gravura koje ti razotkrivaju neki novi svet, i to ne samo jednom nego mnogo puta. I koje možeš da nosiš sa sobom, ne samo u memoriji, srcu i kvarljivoj kutiji koja te ucenjuje sopstvenom starošću ili skladištem za koje ključ imaju i oni koje ne poznaješ i tu ne želiš, nego svuda iako zaborav na sve pa i njih možda padne.
Žudim za pokretom nekog znojavog dlana koji će dirigentski sinhronizovati ples palca i kažiprsta uz u zamku uhvaćenu olovku, dok se ostatak prstovne porodice čvrsto drži jedan drugog golicajući ideju kitnjastog ili sasvim običnog rukopisa da se uključe u omamljujuću igru.
Žudim da me uobičajeno plava, crna ili crvena povučena linija obučena u jedinstvenu šifru neotudjivih misli, koje samo ja razumem, uvuče u vrtlog dodira koje nikakva razdaljina, ni prostorna, ni emotivna, ni razumska ne može da ogrubi i spreči.
Želim to malo pismo, makar i bez ijednog napisanog slova, potpuno nemo a prepunjeno. Ili obiljem nahranjeno i odaslato da se u meni isprazni. Koje će proći kroz ruke onih koji i ne znaju da ništa znači nešto, ili da nešto znači ništa od vidljivog, i koje će zahvaljujući neumornom putniku, prenosniku pošte, dospeti tu gde jesam ona realna ja. Da, postoji i ona moja druga, vidljiva kroz trenutne odgovore na svako tastaturno postavljeno pitanje i htenje, iako podjednako očekujuća i zahtevna. Ali ja želim da se svet okrene naglavačke, i da za tren bude ono što je nekada bio, da nečija pisana misao bude rukom preneta reč na papiru koji ću svojevoljno ako želim s apetitom pojesti, s ljubavlju sačuvati dok sama trajem a možda i nakon, s mržnjom spaliti, ravnodušnošću izbledeti, ali osetiti njegovu punu aromu.
Želim.

(Septembar 2015)