matematika

Do it ourselves

Biti bivši, ne znači da ne možeš biti budući, o čemu pouzdane, kao da su iz CIA pristigle, informacije već i naglas i uglas govore. Dejvis Petreus, nekadašnji direktor najveće zapadnjačke obaveštajne službe, trenutni rukovodilac američkog investicionog fonda Kohlberg Kravis Roberts ili tkzv. “KKR grupe”, a u dogledno vreme mogući vlasnik posrnulih srpskih kompanija iz oblasti energetike i rudarstva, može biti veoma zadovoljan činjenicom da će naši, trenutno još uvek držeći kiklopi s jednom nogom u grobu – “Srbijagas”, “RTB” Bor, i EPS, zbog dugova do grla, ili preko glave, postati robovi i kusur onima koji su u stanju da iscede i najkiseliji limun. Možda je to i jedini način da bivši vlasnik obrenovačke fantastične pečenjare, vodja grupe za lepljenje izbornih plakata kome se usput prividjaju ružne žene, jedan upečatljiv po neprebrojivim platama i kafanskim provodima, a svi pojedinačno direktori dotičnih firmi, sada dobiju zaslužene otkaze, ili pak još nezasluženija unapredjenja. O sudbini nekoliko hiljada njihovih zaposlenih, ovde ne treba trošiti reči, jer će se o tome već brižljivo kao što je i dosada činila, pobrinuti…

Nacionalna služba za zapošljvanje koja planira da u roku od jedne godine krene sa sprovodjenjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Po tom programu će, po mišljenju autora ove spektakularne ideje, tržište konačno moći da zadovolji armiju nezaposlenih, tj. obrnuto. Dotle će privreda za koju se tvrdi da postoji, uporno tražiti zavarivače, autoelektričare, mehaničare, prodavce, komercijaliste, administrativne radnike, poljoprivrednike, programere, lekare, štancujući na drugoj strani iste te koji će u polu-, potpunom očaju, ili namerno naučiti neki strani jezik i otisnuti se u svet. Uostalom, jedino kocka (sa sudbinom) i preostaje.

Da je situacija upravo takva, dokazuje i kralj mesa Matijević koji je rešio da smradinu iznutrica zameni nečim prefinjenijim. Prodajom razradjenog biznisa, dočepaće se nove obradive zemlje i zaokružiti brojku na skromnih 50 hiljada hektara, otkupiti PKB i konačno postati kralj nekretnina. Moći ćemo da se baškarimo i u njegovim, valjda i za niže klase i rase gostiju, pristupačnim hotelima. A i niko više neće moći da ga oČepi, da mu neke prodane duše i uhode konkurentskih kompanija kvare stečeni ugled. I Dunav više nikada neće morati da se boji da će biti uprljan plavom krvlju njegovih, ili vec nečijih, kraljevskih svinja.

Odluka British American Tobacco, BAT-a, ili možda lepše rečeno Betmena koji će otvaranjem pogona u jednom od najtužnijih gradova južne Srbije, spasti Vranjance gladi, po tvrdnji premijera jedna je od najboljih vesti. Da nije samo za kompaniju, jer će ovde svakako više zaraditi no što je mogla u Hrvatskoj, kako se ovde uglavnom radi za gloginje, ova radosnica bi mogla i ozariti mnoga lica. Ali, nekako uvek na kraju bude ono – taman te naviknu, a onda neko istočnije više od tebe može da trpi. I tad ozbiljno propušiš.

Sve to naravno nikako ne može da bude dobro, jer možeš fasovati kašalj, dispneju, pneumoniju, ili, daleko bilo, tuberkulozu koja će precizno biti zavedena u lični zdravstveni karton. Gde će dotični dalje da prošeta, a da nije samo po lekarskoj ordinaciji, na to najbolje može da odgovori gospodin “nisam kriv za poplavu u gradu mi Obrenovcu” Čučković. Doduše, nepoznavanje zakona, ljudskih prava, a i sopstvenih obaveza mogu mu dati za pravo da bude po sopstvenoj želji spaljen na trgu ako laže. Da li sad tu najpre treba uključiti detektore, detektive, psihijatre, ili sugradjane kao najjače svedoke gradonačelnikovih dogodovština, dobro je pitanje za kviz “Potraga”. Lomača.

Ono što poprilično uznemirava, jeste friška izjava premijera o uzimanju konopčeta zbog enormnih dugova Galenike. Valjda u toj propaloj farmaceutskoj kući ima nešto preostalih lekova da se takve loše misli preduprede. Ne treba ići toliko daleko kad je već državna kasa nikad para punija. I samo da nas te proklete kamate ne obese, iako ćemo se od tuge verovatno baciti pod domaći kosmodrom čiju bi maketu već neko trebao da konstruiše.

Ono što celu sedmicu i neki prethodni period, sumoran zbog kiše i dosadnih dogadjaja, ipak osunčava, jeste izuzetan rezultat mladih srednjoškolaca na Balkanskoj matematičkoj olimpijadi. Opet su pokupili sva zlata i srebra. I nagovestili da postoji nada koju ćemo opet nekako protraćiti.
Ali, u nesreći uvek postoji neka sreća koju Vučić moze da donese. Evropo i – vizijo, ona ima zaista lep glas!

(Maj 2016)

U se, i u svoje prase

atlanta-accident-attorney-medical-bills1

Jutros sam se probudila okupana u mokrom znoju tela svog. I za to je bio kriv moj mozak. Naime, sanjala sam jedan užasan, mračan, hororističan, uznemirujući san, sa tematikom ekstra blok bastera, poput onih onostranookeanskih, apokaliptičnih, pretećih, surovih, nebrojenožrtvenih i uvek sa krnjim no ipak srećnim krajem, koji svoje višenulske megabudžetne novčane uloge moraju da opravdaju spasenjem sveta koji kreće od nule, i to tako što se obavezno na vrhu brda, na Arktiku ili u svemirskoj letelici nakon silnih peripetija, iz svemogućih zala i iskušenja, izvuku jedan crnac, jedan neodredjenog pola, mladi haker koji osim što zna da pokrene i nahrani i najkomplikovaniji kompjuter ima i vozačku dozvolu za sva poznata prevozna sredstva, naučnik koji je sve to predvideo a niko mu nije verovao sa sve epruvetom kriptona sakrivenom u peti leve čizme i drugom u skrivenom džepu skafandera u kojoj se nalazi 5 jajnih ćelija najuspešnijih žena na svetu, zatim njegova mlada, prelepa i još prepametna asistentkinja koja može da posluži kao materica ukoliko nešto krene po zlu, dvoje tinejdžera, jedna slučajno u haosu pokupljena beba i naravno predsednik bez žene jer ona nije imala previše sreće ali sa kućnom ljubimicom, nosećom labradorkom retriverkom. I sve može onda da krene ispočetka, a ukoliko se u medjuvremenu uhvati i labavi radio signal još nekih, nekim čudom spašenih, snalažljivih ali po duši najboljih primeraka ljudskog soja, makar morali da se kopaju podzemni kanali ispod okeana ili leteli balonom preko velike vode da se sretnu, još optimističnije i lepše.

I da skratim, ja sam naravno u tom snu bila nešto što svako voli da bude, koliko god traumatično i naporno u životu bilo. Ne, to nije crnac koji je predodredjen da crnči makar za milione ubacivao loptu u koš, nije ni sekretarica koja mora biti i devojka i momak za sve, da budem tinejdžer ni u snu sna, ni naučnik iako bih volela da mućkam bočice, od hakeraja znam samo da sama sebi ishakujem neki virus u komp, a ostalo da ne komentarišem jer se ipak zna koji je posao najteži, najodgovorniji, najglavobolniji na svetu – dakle, Ja sam bila predsednik, premijer ili šta već glavato, što donosi odluke od kojih ljudima zavisi opstanak. Ali, to je samo jedan deo. Ostali deo gornjeg scenarija u stvari treba zaboraviti jer je moj san išao u drugom pravcu a opet govorio o kataklizmi sa minimumom preživelih.

Možda u stvari nije dobro što sam krenula otpozadi ili s ledja ove priče, kao što se ni muzika ne sluša ili knjiga čita naopačke. Medjutim, kako je porodjena posledica izazvanog uzroka moj nervni sistem dovela do znojnog delirijuma, tako ću morati da primireno objasnim šta me toliko pomelo. San je započeo tako što sam sebe videla za okruglim stolom za kojim je sedelo još 16-oro ljudi koji su se medjusobno dozivali Ministrima za ovo ili ono, onda je tu bilo po 4 njihova savetnika koji su im pridržavali svečane odežde i stalno prilazilii šapćući im nešto na uvo iako sam non stop opominjala da se začepi, udarajući onim tučkom kojim sudije umiruju neurotičnu rodbinu oštećenih koja ne može da se pomiri sa simboličnim kaznama za simbolične zločine i kriminal u vidu ubistva, silovanja i basnoslovnih pljački. Nemirni su bili izbačeni i stavljeni u ledenu sobu zarad hladjenja, ali kako je ta mera poznata od ranije, samo su dvojica najdivljijih izbačena iz sale. U drugom redu iza su stajali njihovi naslednici, žene, kućne pomoćnice, vozači, stajling savetnici i kumovi. Upravni odbori svih mogućih agencija, klubova, banaka, i ostalih nebitnih institucija, kao i svi odbornici i delegati kao odani predstavnici plebsa i aristokratije, ceo sastanak su posmatrali iza staklenog zida sa pravom do, ali ne preglasavanja. Moje desne i leve ruke, kojih ima više a nisu vidljive, sedele su ispod stola i hvatale beleške o poremećenim moždanim talasima prisutnih, sa ciljem da se odmah po završetku radne sednice i svečanog ručka po obavljenom poslu, stvari prijave u detalj i regulišu bezbolnom inekcijom fizičke eliminacije iz državnog vrha za teže slučajeve odstupanja, ili automatsko slanje u psihijatrijsku bolnicu na 20 godina bez prava žalbe i slobodnih izlazaka za one nesigurne. Strani, visoko obučeni posmatrači, od najdaljeg egzotičnog Istoka sa jednim izuzetkom, do predalekog pitomog Zapada bezizuzetno, uz prismotru delimično zainteresovanog Severa i potpuno apatičnog Juga, situaciju su pratili preko video bima. Zarad regularnosti, svaki od učesnika, osim mene kome se naravno veruje, imao je ugradjeni osetljivi čip koji je bio prva linija odbrane od pogrešno donetih odluka, tj. iskakanja iz već predvidjenog plana i programa koji je svaka pravno regulisana država morala da poštuje. Taj čip, da bolje objasnim, radi na principu hemijske reakcije koja izaziva nadražaj u moždanom sistemu, koji pak reguliše odgovarajuće nervne nadražaje na odgovarajuće pojmove. Uljezi čiji su sistemi neotporni na hemiju i teraju te da misliš svojom glavom, koje ni darežljiva materijalna stimulacija ne može da savlada, bivaju kao neželjeni organizmi, kao što je spomenuto ali sa drastičnijim završetkom, sklonjeni na sigurno mesto, tamo odakle povratka nema. To znači, da svako ima šansu i pravo da odredi svoju sudbinu, što je moto svake prave demokratije u svetu a to je naravno i preuzeto od mnogo modernijih i naprednijih država. Sastanak je trajao tačno 1 sat i 03 minuta, što je bilo duže od očekivanog, ali se može iako nerado istolerisati kao posledica nacionalne sporosti i neplaniranog incidenta zbog ona dva kandidata, ali i dodatnih problema navedenim u nastavku. Da bi se shvatila ozbiljnost ovog samita, treba spomenuti da su za njenu organizaciju vrhovnu odgovornost preuzele glavne svetske ekonomske, političke, psihofilozofske, nindža i kung fu institucije, uz amin našeg vrhovnog religijskog poglavara sa sapatnicima po bočnim verskim linijama. Dati predlozi dati su na glasanje, glasovi prebrojani. Nažalost, čipovi su zbog tri glasača u centrali u inostranstvu uključili crveni alarm, jer su pokušali da eskiviraju jedini tačan odgovor, što mi je predočeno puštanjem bezopasnog ali neprijatnog elektriciteta kroz desni rukav, a time i uslovilo lančanu reakciju moje reakcije na ispodstolnu garnituru koja odstupanja nije primetila na vreme. Nepodobni su odmah poslati ambulantnim kolima na psihijatrisko posmatranje, mene je ruka boluckala ali sam uspela da stvar dovedem do kraja. Iako se cela organizacija ne može uzeti kao apsolutno uspešna, ja sam ipak na kraju bila zadovoljna postignutim. Na osnovu pametno donetih odluka, uspeli smo da finansijski sistem spasemo kolabiranja a penzioni i socijalni program drastično stabilizujemo. Svi predstavnici vladajuće odnosno garniture odlučivanja, zajedno sa članovima porodice i rodbinom do 3-eg kolena unapred, pomoćnim osobljem i bliskim prijateljima, dobili su doživotne penzije i primanja 12,8 puta veća od trenutnih uz progresivno povećanje za stopu dnevne inflacije u narednih 240 godina, čime je socijalni mir definitivno veoma jeftino plaćen. Svi izdaci bili bi prebačeni na konto penzionera kojima će neradni vek započeti sa 80-om godinom života, radno sposobnog stanovništva čija je polovina primanja trebala biti odbijena i direktno deponovana u Svenarodnu banku i banku Vlade, trudnicama koje bi bile kažnjene za trudnoću izmedju 16-te i 45-te godine života i plaćale na ime toga državi trećinu najvišlje plate bez obzira da li rade ili ne, dece koja moraju da aktiviraju radnu knjižicu od 10-te godine života i plaćati procenat birou bez obzira da li su u radnom odnosu, primalaca socijalne pomoći koja se ukida i isplaćuje  invalidima koji će moći da biraju da li da izvrše eutanaziju ili da pomažu penzionerima čime na posredan način doprinose popunjavanju deficita u budžetu. Stabilizacioni, reformatorski , opstajalački program je jednom rečju bio – fenomenalan, da se naježiš i oznojiš. I bila sam tako, tako ponosna na sebe, što kao predsednik, premijer ili šta već glavato jesam u stanju da izvedem jednu zajednicu na pravi put. Ali, zapitaćete se – zašto su mi onda znojne žlezde tako masivno odreagovale, zašto sam taj san doživela kao horor i jezu, ili je svo to otpuštanje vode u stvari bila samo pozitivna reakcija na ono na šta me osećaj u snu vodio?

Evo zašto. Zato što sam shvatila da se kvalitetni američki fikšn dizaster filmovi sa srećnim završecima nikada ne mogu uporediti sa jednim srpskim snom o spasenju, ma ni da mu vodu nose! Tamo se spase njih 10 do maksimalno 100 a ovamo bar 1000 top odabranih bez familije, posluge i najrodjenijih a da su nekrvno povezani, što mu dodje još x 100 plus nešto u proseku, što je na kraju mnogo hiljada ljudi, a to je već nepristojan broj za scenarističke prilike. Drugo, mi u realnom možemo sve te odluke da donesemo sami a da nas ne pritisnu ni ida, ni miga, ni ibrd, ni mmf, ni ifc, ni eib, ni ebrd, ni icsid, ni čipovi, ni puštanje struje, ni najveći belosvetski kung fuisti i karatisti, žongleri i madjioničari, vanzemaljci i drakule. Treće i najvažnije, ona prva stavka je bila samo šala jer je to naravno samo san ali će u realnom broj preživelih biti u milionima jakih, odlučnih, za spas časti i obraza nacije, spremnih penzionera, trudnica, invalida, radnika koji mogu da jedu samo travu i kamenje ako treba, i to kad za 10 dana potroše zagarantovana primanja za dati mesec, u preostalih 20 mogu lavovski da žive i od vazduha i vode kao široko dostupnom energentu. Četvrto, mi treba da izdržimo na grbači familije plemenitih i odabranih, a sve po spisku i sposobnostima, samo 2, najviše tri godine, a ako treba i 23 da bi izašli iz krize i preživeli u okruženju giganata kojima se tresu temelji, prete bankroti a gospodin iz porodice vrabaca, i još dobitnik Nobelove za ekonomiju, mister Štiglic amerikanac, kaže da je unija kontinenta na kome smo samo fizički ali ne i njen deo, na opasnom putu sunovrata. Dakle, oni su gotovi, a mi možemo samo napred jer od dna nema dnije, ako se ne računa uzemljenje tj. podzemni svet u koji odeš ili tudjom ili svojom ili Božjom voljom. Peto, od čega mi je znoj poprimio veoma nezgodan miris ali od olakšanja, jeste da sam shvatila da je najjači adut ovog podneblja naš predsednik, premijer ili šta već glavato muškarac, da ima 16 Pravih odanih ministara i svitu najrodjenijih i najodanijih koja mu nikada, ali nikada neće okrenuti ledja, dopustiti puštanje slabe struje makar i na lokalu ili kroz mobilni telefon, koja će pljesnuti na svaki predlog i decidirano dokazati da je podneta nacionalna žrtva merena mnogo nižim procentima a broj preživelih mnogo viši no u mom snu, čime se potvrdjuje da je humanost glava donosioca odluka za narodni ep, a što potvrdjuje da je to potpuno i jedino ispravan put ka vadjenju iz gliba.

A da smo u blatu jesmo. A da ima volova koji mogu da povuku, ima. A da je izlaz uvek bio i ostao u onima koji volove sprovode i usmeravaju, jeste. A da one koji sumnjaju u dobre ishode treba izbaciti iz stada i poslati izvan ograde sopstvene štale, i poslati na tešku rmbu po tudjim njivama, treba.

Ono što mi se još provuklo kroz san, kao kroz maglu, ali sam zapamtila, jeste – učinilo mi se da sam kao predsednik šapatom naredila Ministru bankrota da se sprovede oružana racija po kućama, i svi sefovi, dušeci, wc kotlići, i dečije kasice prasice isprazne, a krivci skrivači najstrože kazne radom u rudnicima i kamenolomima. To je trebalo da ide u fond za pomoć najugroženijim članovima Vlade i meni za ne daj Bože. Zato se iskreno nadam da će neko od nadležnih ovu moju inovativnu ideju videti, razmotriti i staviti kao predlog zakona za koji bi se jednoglasno glasalo. Mislim da niko ne bi uopšte imao išta protiv. Nekada i pantalone trebaju da poslušaju suknju, bilo koje dužine i opipljivosti. Pa nismo ni mi žene, makar virtualni vladari iz snova, mačija kijavica. Ako je vrhu dobro, dnu je još bolje. Tako oduvek bilo, i ostalo.

π-zdajstvo ili Arhimedova konstanta zavrnuća

Image

Istoričari kažu da je Arhimed bio izuzetan posvećenik konkretnim problemima, onim iz prakse i okruženja. Bavio se geometrijskim telima, polugama, hidrostatikom i neplemenitim metalima, peščanim zrnima i parabolama ali je jedno od najznačajnijih dostignuća konstanta koja se prilepila uz šesnaesto slovo grčkog alfabeta – pi, ali postala poznata kao broj nekog Ludolfa. Kažu takodje da je to iracionalan broj pa je zato beskonačan, takodje i transcedentan što nemam pojma šta znači a mrzi me da istražujem,  nije konstruktibilan što će reći da je kvadratura kruga moguća samo u glavi ali ne i pomoću lenjira i šestara. Ukratko rečeno π je odnos obima i prečnika kruga, ili odnos površina kruga i kvadrata nad njegovim poluprečnikom. E sad, da ne pomisli neko da ja imam sa matematikom nekog pojma, mada bi to bila sjajna vest i po sebe i po okolinu. Ovo moje frljanje osobitim naučnim dostignućem jednog genijalnog uma ima veze sa nekim drugim naučnim oblastima kao što su psihologija, filozofija, antropologija, patologija i slično, barem tako moj sajentistički odeljak glave tvrdi.

Evo o čemu se radi…Čitam juče jednu emotivnu ispovest. Žena je u pitanju naravno, jer se muškarci inače i ne ispovedaju u sitna crevca osim ako nije u pitanju neki uspešno osvojeni trofej ili baš totalni bedak gde vape da ih neko spase, ali najbolje da to uradi neka žena, na kraju ispada makar koja, ali ovde on nije bitan. I ta emotivno sravnjena žena koja nije na domaku samoubistva, ali nikad se ne zna, i što joj je dušu neko definitivno istranžirao u najsitnije parčiće, kaže da takvu izdaju nije očekivala. Hajde kad te zavrne stranac, ili komšija, ili brat iz četvrtog kolena, pa onda podignete zid ćutanja ili radite povremeno bacanje kamenja jedno na drugo preko njega, ali kad te izda neko za koga si život mogao dati i dao bi da ti ga je tražio, e tu onda nastupa matematika.

Kako se snaći sa dobijenim rešenjem koje je srušilo tvoju veru i poverenje, zavisi od mnogo faktora. Zavisi najpre od iskustva sa brojevima odnosno ljudima. Potom zavisi od ambicije da se matematički problem reši i za to dobije prolazna ocena. Kao faktor ometanja pojavljuje se vreme koje je posvećeno zda(ri)ji i zdajniku sa prefiksom pi. Što je ono duže, to je matematički problem složeniji. Doduše, može sve to po kratkom postupku ali s obzirom da je u pitanju odnos obima emotivne upletenosti i prečnika iscrtanog kruga obećanja, tj. odnos površina kruga poverenja i kvadrata laži nad poluprečnikom njihovog razumevanja, to se mora na rešavanju raditi korak po korak. U suprotnom, vrednost π-izdajstva će biti netačna iako već unapred poznata ali ne uračunata veličina. Sve to znači da je ta žena koja je javno opisala svoju priču tj. jad trebala da traži pomoć svog najboljeg prijatelja, kao oni u kvizu na putu do miliona, pomoć svoje podsvesti. Ono što ti ona kaže, podsvest mislim, to ne može da ospori nijedna enciklopedija, tročlani žiri ili voditelj. A opomenula ju je, samo kaže da joj nije verovala, da je odabrala drugi odgovor i tako izgubila šansu da udje u naredni krug. Tresnula je ko klada i sada javno, medj strancima plače. I razmišljam sad, šta bih ja toj ucveljenoj duši mogla da savetujem. Mogla bih joj reći:

a) Pusti, proći će…i nada, i bol, i ljubav, a i uzročnik svega navedenog.

b) Uključi radio talase i pošalji joj (personi) svu onu gorčinu koju ti je sobom napunila nazad;

c) Neka je, ravnoteža ipak postoji medju zvezdama, samo gledaj u nebo kako se konstelacije menjaju;

d) Valjane stvari se skupo plaćaju, u ovom slučaju iskustvom bez povraćaja greške, a ne čovekom, i da se ljudska vrednost meri ostvarenim a ne obećanim ili nagoveštajima bez namera za ostvarenjem.

e) Nećeš ništa od doživljenog zaboraviti, koliko god se trudila. S proticajem vremena ćeš u zavisnosti od slabosti i potreba svog duha izvlačiti ili samo najbolje, ili samo najgore iz te priče. Opraštaćeš, proklinjaćeš, plakati nad nedobijenim, nad dobijenim, nad prazninom sadašnjosti, punoćom prošlosti, ničim budućnosti koju je neko sobom obećao zajedno sa tobom. Ukoliko imaš sreće, veliku priču će progutati tvoja smrt a onu običnu ravnodušnost. Dugo nećeš znati koja je od ove dve ona tvoja. Ako želiš da znaš, opet priupitaj svoju podsvest, ne žmuri na ono što ti pokazuje. Ako je ćutljiva ili nerazumljiva, odloži pitanje za neki drugi put. Ali da zaboraviš – ne smeš!

Moze se ovako redom po slovima, ceo grčki, tibetanski ili glagoljičasti alfabet, i nijedan savet ne može biti dovoljno dobar, iskustven ili moćan koliko onaj koji bi dao sam sebi a do njega došao baš, i samo zahvaljujući onom ko te naterao da se sa sobom porveš, našamaraš i shvatiš dubinu sopstvene plitkosti. Ali ako bih rekla da reč vera u u ljudsko biće treba da prestane da postoji – slagala bih. π-zdajstvo je svuda oko nas. Izneverava nas ponekad lažnim obećanjem ili polovičnim, čak nepotpunim davanjima i roditelj, i najbolji prijatelj, i dete (ali je ono jedino kome treba davati bez očekivanja uzvraćaja), i partner, i ljubavnik, i država, svi oni kojima si se formalno ili “samo” dušom zakleo na pripadanje a i oni tebi. π-zdajnika je svuda a prepoznavanje istih ne tako lako. Kamuflirani su poput kameleona, ali je poznato da je njihov najjači neprijatelj upravo čovek, Čovek koji neće biti iracionalan, beskonačan u svojoj naivnosti i poverenju koje daje, transcedentan u trpljenju prekoračivanja tudjih bezobrazluka, nekonstruktabilan u krugu kvadratiranja površine uzajamnog davanja…čovek bez ikakvog pi i zdarija u sebi kojima definiše sebe kroz druge i druge u sebi, kao i uzajamne odnose koja stvara.

Zavrnuće je ozbiljno uganuće jednog odnosa, (s)lom štaviše, bez obzira da li je u pitanju lična ili opšta priča. Odleži se to, bol umine medikamentom koji se zove vreme iako ima ozbiljnih kontraindikacija a i mogućnost komplikacija sa smrtnim ishodom duše koja nastavlja da živi poput zombija je jedna od izvesnosti. Ipak…verovati treba. U ljude, u njihove dobre namere, njihove pokušaje vezivanja za nas, njihove uloge u dobrobit svih ali jedne istine se treba držati čvrsto,  čika Arhimedovog neprolaznog – Noli tangere circulos meos….ne dirajte mi moje “krugove” (ukoliko ste spremni ili skloni da ih obrišete i zgazite svojom nemarnošću, bezosecajnošću, ravnodušnošću)…I da se spreči, makar silom, konstantno padanje na podlost π-izdajnika, ti nikad ne spavaju. I oprostiti sebi, to je uslov svih uslova.

I posle neko kaže da matematika nema veze sa životom…ma kakvi! Čist račun je oduvek značio dugu ljubav…konstantu bez zavrtanja.