Oblaci

Prva četvrtina

Zima se napokon, kao što i priliči dostojanstvenoj gospođi, pokupi i ode. Odnese je njen zimski san, gurnuvši drago proleće u prvi plan. Trešnjin cvet je u zanosu, magnolija miriše, dok sunčeva toplina polako jezu briše. Sa prirodom se bude i ljudske nade. Ne, ovog puta će biti potpuno drukčije, upićemo nosnicama svaki miris, dodirnuti svaki probuđeni pupoljak, primetiti ono što uvek promakne. I tek tako prođoše tri prva meseca 2019-te kosmičke pustolovine. Šta smo uspeli da uradimo za to vreme?

***Nešto malo pre roka, rodile su se dve mame. Pardon, dvojica tata. Ili ipak mama i tata? A da nije…? Kao da je uopšte važno, kad će se ionako jednog dana zakonski zvati roditelj 1 i 2 (a zašto bih ja na primer pristala da budem broj 2? pa ja sam i numerološki broj 1, a sad da budem drugi broj? neće moći!…ali o tome ovde nije reč, pa da se vratim na svetsku senzaciju koja će jednog dana postati običaj). Prošle sedmice je jedna baka, i to u ozbiljnim godinama, podarila dete svom sinu i njegovom drugu (zvanom muž, žena, partner, neki već đavo). Na 9 meseci je iznajmila svoju živahnu matericu u koju je ubačena sperma njenog sina i jajne ćelije sestre tog drugog dase. Iz te ogromne, božanskom silom udružene ljubavi, rodila se jedna devojčica. Surogat mama je postala baka, jedan od učesnika roditelj, drugi roditelj genetski materijal iz drugog kolena, a beba… beba će postati jedno konfuzno biće kome u životu neće biti jasno šta se dešava, ali kome će njeni očevi, majke, brojevi 1 i 2 prepustiti da još u ranom detinjstvu odluči hoće li ostati žensko ili postati muškarac. Epilog ove priče je da su svi na kraju jako ponosni na svoju odluku i doprinos. Svetu je ovim činom dokazano da ne postoji nijedna prepreka koja može da onemogući razmnožavanje jedne ljubavi, makar cela akcija bila nakaradna. Jeste li? Ako pitamo gomilu istopolnih parova koji žude za potomstvom, ovo je verovatno bio najbolji mogući poduhvat. Sa time se može složiti i naša premijerka koja je postala roditelj detetu svoje partnerke, osim što je našoj domaćoj kuhinji ostalo nejasno ko je bio glavni začin (a nije ni važno, važno da je sin zdrav i prav) i da se nikakve babe nisu uplitale, već prepustile svojoj deci da svoje bebe prave same kako znaju i umeju. Drage bebe, želimo vam da odrastete u nekonfuziji. Drage babe, vaše je da gledate svoja posla. Dragi svete, tvoje je da istrpiš svaki ljudski naum. Čak i onaj …

***
Zrnce sna

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Dragi Dobrice Eriću, mili pesniče koji će se Čovekom zauvek zvati, sada znamo da si zrno u svoj dlan sakrio, da te miran san svojim plaštom prekrio. Neka ti je srećan put do zvezda kojima pripadaš. Ne bi se onako dobar nikada naljutio što su te Neki samo uzgred na odlasku spomenuli, i besramno Niko, od Onih koji “Važne” od “Nevažnih” dele, na počinak ispratio. Pusti… za Dobricama uvek samo dobro ide, a zlo uvek ostaje tamo gde i pripada.

***
“Dete u Srbiji  ima veoma dobre šanse da preživi prvu godinu života, a gotovo 100 % dece ima odlične šanse da pohađa osnovnu školu.
Gotovo 60% devojčica iz romskih naselja uda se pre 18. godine života, a samo petina romske dece pohađa srednju školu.
U Srbiji 115.000 dece živi u apsolutnom siromaštvu, dok je dodatnih 30% u riziku da padne ispod linije siromaštva”.
Saopštenje srpske kancelarije UNICEF-a.

Prema definiciji OUN-a, siromaštvo je manjak materijalnih dobara potrebnih za zadovoljenje najvažnijih potreba svakog pojedinca, porodice ili veće društvene grupe. U to se ubraja nedostatak hrane, odeće, skloništa. 115 hiljada mališana se budi svakog jutra, bez nade da će tog dana imati na svom stolu šolju toplog mleka, komad hleba, toplu jaknu, cele cipele, suv krevet. Možda neće imati ni sto, a verovatno ni obavezan krov nad glavom. Umotani u prnje, bez lekova, bez topline doma, možda i  roditeljske nežnosti, pružaće svoj dlan sklupčani na ulici. Jači će raditi teže poslove za neophodni obrok. Nadaće se naivno vremenu koje im neće uvlačiti jezu u kosti. Nadaće se da će im odrastanje dati bolju šansu. Nadaće se da će se pojaviti dobri ljudi koji mogu da pomognu. Ako prežive, a moraće kad su već tako hrabro zakoračili i prebrodili onu kritičnu prvu godinu života. Naučiće možda da sriču slova, da preguraju dan, da veruju u velikodušnost pojedinaca, ali i da su rođeni u zemlji nemarnih i često ravnodušnih pojedinaca i službi koje zbog njih postoje. Uvideće nepojmljive krajnosti i ruglo kome mogu biti izvrgnuti upravo zbog lošeg starta koji im je život namestio. Boriće se onako kako umeju, veoma često poštenije od onih koji imaju. 115 hiljada srca, para očiju, duša koje imaju ista prava kao i ostali, ali su im uskraćena. I još koliko hiljada koji će im se pridružiti ako samo neko nadležan ne počne da misli i na druge osim na sebe. A siromašna većinska Srbija nije samo gladna hleba. Sita je svega ali žudna nade da postoji ikakvo sutra.

***Za to vreme…
“Prirodno je ljudsko nezadovoljstvo i želja da želimo više i bolje, i da nikada nismo zadovoljni – to je ono što pokreće civilizaciju… Promenile su se potrebe, nekad su ljudi želeli da imaju hrane, a danas u svetu nema mnogo gladnih, a tri milijarde nas ima problem s gojaznošću. Niko na izborima neće da kaže – imamo veći problem s gojaznošću nego što imamo gladne”. Rekao je i ostao živ. I živeće još dugo i srećno s rupom u glavi. Valjda zato što mu je stomak prepunjen, on sit, a ovce na broju. Možda mu doušnici nisu javili o broju od 115 hiljada dece koji zajedno sa svojim roditeljima i ostalima čine pola miliona ljudi u njegovoj zemlji, koji žive u potpunoj bedi. U taj jad se ne računaju sendvičari koji imaju barem obezbeđenu hranu tokom turneja. Ni oni “mislioci” koji mu javno po portalima odaju počast i pružaju podršku pa se računaju u zaposlene. Kako predsednik jedne države čijih 500 hiljada ljudi gladuje može mirno da spava? I pri tom ih gleda u oči i govori im da trebaju na dijetu jer su debeli od silne raskoši i nerada? I pri tom je sam sve deblji i zadrigliji. I pri tom zaboravlja da još uvek živi na boljem delu planete, mada u analnom području Evrope. I pri tom je njegovo nezadovoljstvo onim što ima sve veće, i želi još više i bolje (da bude ko?), i to je izgleda jedino što pokreće njegovu personalnu necivilizovanost. I pri tom zaboravlja da kada savlada neizdrž, gladan pokreće ozbiljnu revoluciju.

***Tog dana je, sit roštilja ali neutoljivo gladan još jedne medijske pobede, otišao u Institut za majku i dete, i pred upaljenim kamerama pokazao koliko je jedan dečiji život, već ugrožen smrtonosnom bolešću, što zbog nepoštovanja procedura, što zbog odsustva znanja, a najviše odsustva morala, zapravo ništavan. Tog dana je, u vreme zvanične zabrane poseta bolnicama zbog epidemije gripa, raskopčanog zaštitnog mantila i sa labavom maskom hrabro ušao u sterilnu sobu gde je ležao mali bolesnik. Nije ustuknuo ni pred gripom, ni od lekara koji ga je plašljivo upozorio na nedozvoljenu radnju ali fasciniran njegovom moći ipak propustio do malog pacijenta, niti pred užasnom bolešću koja nije zarazna ali je pogubna po dete ako se umeša sve ono o čemu se inače jako vodi računa. Valjda je zov slave, i nepromišljene majke da svoje čedo ovekoveči sa jedinstvenom prilikom u životu, makar po cenu smrti, bio jači od svega. Pale su i maske, one s lica, i one s razuma svih prisutnih. Svi su se nakon tog plemenitog čina osetili veoma zadovoljnim i uspešnim, olakšani činjenicom da su svi preživeli taj komplikovan zadatak. Nadamo se, i mali Zlatan. Neka ga sam život čuva, kad već smrtonoše ne umeju. A to što su se “neki” nakon toga pravdali da su bili naterani situacijom da se sve tako desi, i da bi o njemu ko zna šta mislili da je takvo što odbio, šta ne reći …

***Ulični protesti započeti prošle godine i dalje traju. Uporne ne usporava kiša, sneg, hladnoća, loša medijska propraćenost, antipropaganda, policija, prebrojavanje. Ni slabiji ili vičniji govornici, nervoza pozicije, osokoljenost opozicije. Doduše, kao kandidati predvodnici pojavljuju se oni koji s politikom imaju veze koliko i ja s baletom. Ali imaju stav i karakterističan rečnik. Kao što i ja imam volju da stojim na prstima i budem crni labud. Imamo li znanja, veština i mogućnosti da promenimo svet svojim angažmanom? Teško. Ali se upornost uvek isplati. Sa druge pak strane, mineri narodne volje zaplakuju kako je nemoguće raditi u uslovima gde agresori ne priznaju dosadašnje izuzetne ekonomske rezultate, suficite, investicije i povećane penzije i plate, gde ministar obrazovanja neke svoje antiprotivne kolege naziva neozbiljnim (jer ozbiljni naravno slušaju i marljivo rade svoj posao), dok jedan bivši gradonačelnik demonstrante naziva šakom jada obećavajući da će na mržnju opozicije biti odgovoreno ljubavlju, ljubavlju prema zemlji i svima onima koje nije zanela neobjašnjiva mržnja prema jedinom valjanom izboru. Upad na javni servis završio je bez krvi, samo je srča pokazala srčanost obe strane da isteraju svoje, a prve i da vinovnike nereda propuste samo kroz šake, mada ne i zakon, osim ako ne ponove grešku. A grešnika svuda. I otpadnika.
Trčimo, hodajmo, posrćimo … poput maratonaca… do zelene trave.

***
Mi se borimo protiv ekstremizma, nasilja i loših ideologija.
Mi sarađujemo sa vladama, liderima nestabilnih, u razvoju, i država u nastajanju, kako bi pospešili njihovu efikasnost.
Mi radimo na povećanju stabilnosti i razumevanja između Izraela i Palestine.
Mi pružamo nova rešenja vođama kako bi odbranili liberalnu demokratiju i uspostavili politiku nade.
Mi pomažemo državama, narodima i njihovim vladama na putu teških izazova koji danas vladaju svetom.
Mi smo Institut za globalne promene, a naš osnivač je Toni Bler, bivši engleski premijer (koji je tokom svog premijerovanja pokrenuo vojne akcije svoje vojske u Iraku, Sijera Leoneu, Avganistanu i na Kosovu), biznismen, vlasnik fondacija, savetnik banaka i kompanija, jedan iz grupe najglasnijih i odlučujućih koji su se založili za bombardovanje Srbije i kopnenu invaziju na njenu teritoriju (i koji je zajedno sa svojim istomišljenicima i pokretačima tog jednostranog rata protiv naše zemlje bio u odsustvu od strane Okružnog suda Beograda osuđen na 20 godina zatvora, da bi se potom ta presuda ukinula). Kako bi izgladio odnose i pokajao se, gospodin Toni Bler je kao najveći prijatelj zemalja u nastajanju i nestajanju, ponudio svoje ekspertske usluge našoj vladi pre par godina, što mu je zarad oproštaja bivših grehova odobreno. Priča se da je jako osetljiv na naš nezavidan ekonomski položaj te savete daje besplatno. I ja bih mogla besplatno savetovati šta za obući za konferenciju za štampu, i da treba pokazati zube i nokte pokvarenim provokatorima, i da se moraju imati svoji novinari, novine, televizije i ostale potrebštine za duži o(p)stanak, i da treba obećavati toliko da na kraju i gluv poveruje, i naučiti jezik gestova. Nebesplatno bih savetovala sa kim treba spavati da se ne bi bio upišan, koliko dugo treba puzati do cilja, koji su ciljevi realni a koji bujna mašta. Ali Bler je jeftiniji, tj. sve daje jer se mnogo zbog prošlosti kaje. Da bi porodica Bler mogla da preživi, i supruga mora nešto da se pita. Zato je ona savetnik Specijalnog suda našeg neprijatelja koji živi u Prištini. A ako je naš bivši neprijatelj sada prijatelj, a njegova žena prijatelj naših neprijatelja, to samo znači da smo zapravo svi mi prijatelji koji upadaju u bezrazložna neprijateljska raspoloženja koja će proći kad svi izađemo iz klimaksa. To u stvari znači da nam je pre svega potreban psihijatar koji će ovu zavrzlamu rešiti tako što će nam dati jako sredstvo za umirenje. A može nešto i za čvrst san.
Da, Mi opstajemo dok drugi ne odluči drugačije.

***Ne, ne, nisu  nam se dešavale samo neke ozbiljne stvari! Zapravo, jedan naš čovek je sredinom januara konačno pronašao svoju sreću, što je takođe ozbiljna stvar, ali lepa ozbiljna. Na lotou je osvojio celih 6 miliona evra! Ajoj sume pregoleme! I pošto je taj anonimus verovatno glup i ne ume da se snađe sa tolikim novcem, razni eksperti su pritrčali da ga savetuju šta s njime učiniti. Jedan biznismen je predložio da sve to uloži u proizvodnju ili turizam i ugostiteljstvo. Drugi reče da bi mu najpametnije bilo da nakupuje zlatne poluge i deponuje ih u Londonskom depou (koliko poluga može da stane u ručni prtljag i ima li taj depo katanac i šifru?). Jedan profesor ekonomista kaže da se sva jaja ne stavljaju u jednu korpu i da je najbolje uložiti deo u zlato, drugi u gotovinu, treći u nekretnine. Neiskvarena direktorka jedne velike internet firme preporučuje da ne treba biti škrt i da deo treba donirati, nešto uložiti u nešto, a ostatak u obrazovanje i putovanja što ti nikad ne može propasti. Još jedan akademac tvrdi da treba investirati u oblasti koje daju sigurnu dobit, u sigurne valute, a počastiti se malo i uređivanjem sosptvenog života i hirića. Ja bih preporučila ovom srećniku da nijednu preporuku ne sluša, već samo sebe. Ako mu ostane nešto, dobro je. Ako ne, živeo je i bez toga. Eto, ima i lošeg u svemu tome…da ubodeš premiju i poludiš od neodlučnosti.

***Milijana, stara 21 leto, i Milojko, star 74 zime, ušli su u rijaliti. Nakon par udarnih dana po internet portalima, ovaj skladni ljubavni par je rešio da svoju čistu emociju podeli sa širokom javnošću. Obećali su seks na dnevnoj bazi. I da će mu ona davati lekove kao i do sada u određeni sat. A on, da će je štititi od mladih pastuva. Za tu svoju žrtvu, dobijaće od Hepi televizije i svojih obožavalaca, nedeljnu platu od 1200 eura, što je naspram lekara ili profesora koji to treba da zaradi za skoro dva meseca, zaista bezobrazno mala cifra. Prosečni penzioner će tu sumu videti nakon 6 meseci glodanja kostiju, kao i prodavci sa 28 radnih dana mesečno gnjavljenja za kasom i po magacinima. Ali niko od njih se s njima ne bi menjao. Izdržati takav psihološki pritisak u zatvorenom zaista vredi svih zarađenih novaca, valjalo bi tim početnicima dati i više. Hoće li Milijanina i Milojkova ljubav biti na proveri, da li će Milijana naći novog dečka (valjalo bi ubaciti još kojeg hrabrog penzionera jer ona trza na zrele i iskusne muškarce), da li će Milojka izneti iz šoua sa nogama napred, videćemo u redovnim prenosima. Da li ste igde videli da se toliko eura baca u blato i mulj? Sportisti se barem oznoje, pevači oderu grlo, glumci obuzdavaju svoje dvostruke ličnosti, političari nas pošteno (s)lažu…

***”Ples na šipci budi potisnutu ženstvenost, oslobađa nas inhibicija i unutrašnjih stega i vraća nas našoj prirodnoj a nežnoj unutrašnjoj snazi”… tako je pre par godina voditeljka i instruktorka Una, izjavila za novine na temu otvaranja kluba namenjenih isključivo ženama, u kome je pristup muškarcima strogo zabranjen.  Zarad pronalaženja negde izgubljenih sebe, žene različitih zanimanja su svoje potrebe za afirmacijom i samopotvrđivanjem tako pronašle u Klubu srećnih žena. Tamo su ih dočekale šipke, prigušena muzika i ples koji je trebalo savladati. Tamo su odbacivale svoje strahove, predrasude, stid, i postajale ono što jesu – devojke za šipkom. Ne možemo da zamislimo da li ih u plesu vodi slika publike koja ih žudno guta, jednog muškarca koga osvajaju, ženska priroda koja ih goni da se veru o metal kao majmun o drvo. I nevažno je. Oslobođene su. Bez ili sa velovima sopstvenih tajni i tela. Ono što je važnije povodom ove priče, jeste predlog da se obgrljivanje šipke uvede kao olimpijska disciplina. Logično je da nakon svetskog šampionata od pre 7 godina dođe do evoluiranja ovog “sporta” u nešto sasvim ozbiljno i neophodno prosvećenim ženama (naravno i njihovim muškarcima). Tako će se omasoviti pojava balerina, akrobata i erosa obučenog ne u kupaći, tangu ili til, nego u sportski kostim, a sve sadržano u jednoj osobi. Neće biti potrebe da zamišljamo kako ona sa šipke pravo klizi ka njegovim ustima iz koje viri novčanica koje joj trpa u grudnjak ili gaćice, ne, jer je to primitivno, prosto i prošlost. Ovo je na višem nivou, i kao takvo zaslužuje olimpijsku medalju za hrabrost i elastičnost. Hoćemo šipke!

Da li je prvi kvartal ove godine bio uzbudljiv? Valjda. Doneo je mnogo starih stvari, i nestvarnih. Svet i dalje hrli u rupe koje sam sebi kopa. I penje se ka vrhovima koje je teško osvojiti. Ko će se pre skotrljati u stvarnost? Aprilu, hajde, dokaži svoju nedosadnost. A ti proleće na posao!

Vreće pune …..

 

“Naučio sam da tražim svoju sreću tako što sam ograničio svoje želje, pre nego da sam pokušavao da ih zadovoljim.“

“Vidite, ključ sreće nije u traganju za nečim većim, već u razvijanju mogućnosti za uživanje u malim stvarima.“

“Sreća je osećaj da se moć povećava – da je otpor prevaziđen.“

Ovo su izgovorili veliki ljudi (ne znam koliko su bili visoki i teški, ali su titule bitnih stekli svojim razmišljanjima o životu), neki čija će se imena i ideje provlačiti ko zna koliko dugo kroz istoriju civilizacije i filozofske misli.

Da li je gustina, oblik, broj želja zaista uslov za ne/ostvarenje lične sreće? Da li je njihovo mahnitanje, preterivanje, sluđivanje razuma pritiskom emocija i fizičkih potreba preduslov razočarenja i dozivanja nesreće?  Za mene je postojanje želja oduvek značilo titranje života, izazov koji s naporom ali dobrovoljnim trudom i osnaženom voljom treba doseći, besanost ali otpor letargiji, silu koja podilazi strastima ali ih zbog dobrog (zaboravljam da ima i izvitoperenih) raspiruje,  isterivanje sjaja nečega izbledelog, ubijanje imitacija i rađanje originala. Želja je za mene oduvek bila motiv koji budi. Nemirni spokoj.  Makar i neostvarena, to je impuls koji pomera život. A kad ona prestane da pulsira,  čovek nestaje. Zato Džone Stjuarte Milu, ja se ne bih tek tako odricala želja. I sve dok postoji makar jedna,  Ja će disati. Dok se ne načne trenutak ispunjenja želje Onog ko odluči drugačije.

Pojesti omiljeni kolač, i još jedan, još dva, još 10 – o da, to je mala stvar.  Kupiti željenu knjigu i dopuniti svoje papirno carstvo, videti dugo odsutnog dragog prijatelja, ušuškati se ispod ćebeta sa milim bićem, posetiti zemlju koju odavno želiš, razgovarati sa mudrim ljudima, dobiti i poslušati savet roditelja, otići na izlet, maziti životinju, poljubiti dete, držati čvrsto nečiju ruku, dati rame i sve svoje za oslonac, spremiti novo jelo, pozvati goste, otpevati celu pesmu, izručiti čestitke, odigrati vruć ples, pomoći nemoćnom da savlada prepreku, imati hobi, ne izgubiti savest, verovati u sutra, obećati ispunjivo, sprečiti tugu, pobeći od gladnih bilo čijih emocija, otplakati neuspeh, spavati mirno, pokloniti svoje vreme nekome, imati poverenja, nositi zajedničke terete, slušati bez reči, pomoći bez ljutnje, odgurnuti jad, slediti šum razuma, ubiti bezvredno… o da, to su te male stvari. A zapravo ogromne. Nekada nedostupne. Pojedincima nedostižne poput holivudske zvezde utisnute u trotoar, ili naslovne strane sa koje se ogoljen do kostiju ne skidaš, ili neprebrojivog novca u nekom trezoru, ili besmrtnosti kojoj niko nije uleteo u naručje, mada je Sokratu koji je govoreći o uživanju u malim stvarima kao uslovu sreće to uspelo. Iako on nije preživeo, njegova misao jeste. A to što smo skloni da ginemo za i zbog “velikih” stvari koje nisu ove male? Prokletstvo malih ljudi kojima je veličina oduvek bila bitna.

Kada bi pitali kraljeve, careve, predsednike, upravnike, direktore, vlasnike, očeve nacija i porodica, država i novčanika, svačega i nečega, da li su u svojoj moći srećni, bi li  njihovim odgovorima Niče koji se bori sa otporom u svom stavu o sreći bio srećan? Da li bi njegov nadčovek, otrgnut od banalnog materijalizma, svestan trivijalnosti svakodnevice, uzdignut nad užicima (onim malim, dovoljnim? da čovek iz kreveta ustane i bori se?), bio srećan?  Da li je on sam, svestan slabosti običnih ljudi, sa pronađenim načinom dosezanja sreće koja se meri povećanjem moći, u svojoj usamljenosti koja ga je tištala, bio srećan? I dokle moć ima tu moć? Kao da je fizička i psihička snaga neprekidna energija, a pobeda isključivo rezultat osvojene moći. Istina, donekle je, ali šta posle, kada se slomi otpor i moć uzdigne na tron? Hoće li srećni balon pući? Svet niti je crno beo. Niti sastavljen od pluseva koji se pretvaraju u krstače ispod kojih sahranjene leže umorene sreće. Ili pak nesreće koje je oterala moć.

 

Kako matematičari vide sreću?

Za nekog ko je sa matematikom u celoživotnoj zavadi, ova formula ne znači ništa. Ako bih pogledala puškicu i videla da su CRs – trenutne nagrade izražene u engleskim funtama (ovu enigmu su postavili Londoneri), EVs – očekivane vrednosti u kockanju, tj. srednja vrednost dva moguća ishoda, RPEs – greške u predviđanju nagrada, razlika između ishoda i EV; t – broj pokušaja klađenja, ω0 – konstanta, ω1, ω2, ω3 – odgovarajući koeficijenti uz sume parametara, 0<γ<1 – faktor zaboravljanja koji obezbeđuje da poslednji događaji imaju veći uticaj na količinu sreće od prethodnih – opet bih blenula u šarena vrata. Ako bi mi neko rekao da su naučnici obavili eksperiment nad 26 osoba koje su trebale da izvrše neki zadatak više puta, koji im je dodeljivan u zavisnosti od toga da li žele da igraju za novac na sigurno ili da rizikuju, i da nakon svakog pokušaja, na skali od 1 do 10, ocene koliko su zadovoljni, ni to mi ne bi ništa značilo. Istraživačima jeste jer su oni posmatrali reakcije mozgova ispitanika pomoću magnetne rezonance i sabrali dopamine, neurone i ostale kerefeke koje su otkrile nivoe njihove sreće. Gospodin Niče je u ovom eksperimentu pokazao da je u pravu – ključnu ulogu u određivanju trenutne sreće imalo je očekivanje i ostvareni uspeh učesnika. Igrači su se osećali najbolje kada su dobijali sume kojima su se najviše nadali, dok je nivo sreće bio manji kada su dobijali manje ili ništa. Gospodin Sartr je pogrešio jer je verovao da su ljudi sposobni da shvate da je samo biti deo eksperimenta dovoljan razlog za sreću, ali naravno i nije pogrešio jer je verovao da se ta mogućnost može razviti. Mil u ovom istraživanju nema šta da traži jer po njemu srećnik ne bi ni poželeo da se kocka. Kasnije je ova formula iskorišćena još na 18.000 ljudi koji su igrali neku telefonsku igricu, The Great Brain Experiment, koja se pokazala pouzdanom u proučavanju ljudskog ponašanja. Dobijeni rezultati su umnogome odgovarali prognozi formule, što je pak dovelo do zaključka da je moguće predvideti promenu raspoloženja ljudi usled raznih događaja čime bi vlade zemalja mogle uticati na sreću svog stanovništva.  A neke to zaista i čine.  Ili se barem trude.

Jedna malena južnoazijska, budistička zemlja po imenu Butan toliko brine o sreći svojih stanovnika da je uspostavila Ministarstvo sreće, i uvek pri popisu stanovništva postavlja pitanje da li je popisan srećan ili popišan (pardon, nesrećan). Kako bi se osećaj sreće pospešio, oni ne seku svoje šume, ne love životinje, jako brinu o prirodi, smatrajući da je to najveće blago koje se može ostaviti potomstvu. Bruto nacionalna sreća meri se sa svega 9 % nesrećnih, 35% veoma srećnih a ostali su oni čija prosečna Sukha čeka neke bolje dane.

Indija koja ima sumornu statistiku depresije dece između 13 i 15 godina (svako četvrto dete boluje), rešila je da uvede časove o sreći, čime bi se pomoglo prevazilaženju vidljivih emocionalnih problema mladih. Valjda će ih tu naučiti da razgovaraju o vrednosti ljudskog života i međuljudskih odnosa, premda nije sigurno da će uspeti da iskorene užasne slike zlostavljanja žena, zloupotrebe maloletnika, sveopšte bede i labavih zakona za prestupnike. Svakodnevna 45-minutna sreća u klupama, ipak ne sluti na sunčanu budućnost. Za to je potrebno mnogo više. Dana, godina, decenija…vekova?

Kada su pitali Dance koji žive u truloj zemlji Danskoj zašto su toliko neobjašnjivo srećni (priča se da drže evropsku a možda i svetsku titulu), oni izjaviše da je za sreću dovoljan hige. Ne, to nije pivo, ne kusa se, ne obuva i ne oblači. Hige iliti hygge je stav da svaki slobodan tren učiniš opuštenim i prijatnim.  Takodje da svaki neslobodan trenutak bude prijazan i neopterećujuć (otud normalno radno vreme, normalna radna mesta, normalne plate, normalni godišnji odmor, normalno nenasilno i kulturno ponašanje, normalni brakovi i normalni razvodi, normalno prirodno okružnje, normalna projekcija budućnosti. U njoj se ne postavlja pitanje uzajamnog poverenja ili neverovanja državi. Sreća je sakrivena u spokojstvu. I pripadanju nečemu. I volji da se sačuva sve ono što već postoji, ali i da se nešto novo stvori. Jeste da Dansku prska dosadna kiša, ali ljudi kocke šećera nisu.

Da svet uporno traži načine postizanja i deljenja sreće, pokazuju i srećni a nesebični Šveđani koji su napravili inteligentnu četkicu za zube koja pruža emotivnu podršku. Gurnete to čudovište u usta i ono odmah zna da li ste pod stresom, emotivno preosetljivi, verni, higijenski zapušteni, trezvenjak. S pomoću veštačke inteligencije, proučiće sastav vaše pljuvačke i videti da li je nervozno gutate, slinite nad i za nekim, da li se ljubakate sa nezvaničnim, slučajnim ili samo poznatim partnerima, da li uopšte redovno perete zube ili ste pijani kao čep.  Za svako od stanja daće vam audio savet – Ne brini, Budi čvrst, Ne budi nevaljao, Smrdi ti, Ne loči. Sve uz crvenu lampicu i mnoštvo sličnih prijemčivih saveta na koji savestan posednik oralne aparature neće zažmureti. Najpre zato što veruje savremenim tehnologijama, a potom i što je svestan da je emocionalno i fizičko zdravlje glavni preduslov njegove sreće. Pored naravno državne aparature koja postoji da bi odgovorno sve to poduprla.

A mi? Hoćemo li da uvezemo kontigent od par miliona četkica koje će se preventivno izboriti za duševni mir stanovnika jedne tužne balkanske zemlje, iako su silnim vilicama potrebniji novi zubi jer su stare odnele zle vile? Da li ćemo oformiti Ministarstvo bezbrižnosti sa najsrećnijim ministrom na čelu? Kupiti nešto plodne severnjačke kiše u zamenu za nešto južnog sunca? Možda uposliti nastavnike koji će decu od malena učiti da sreća ne stanuje negde drugde? Istetovirati formulu sreće u pasošima, ličnim kartama i nadlanicama rodoljuba? Bezrezervno verovati predvodniku stada koji zna šta je njegovim ovcama potrebno? Oteti sreću od onih koji je imaju previše i zaključati da potraje što duže? Prognati depresivne i ljute zbog sudbine neshvaćenih? Tešiti se da je toliko istinske nesreće svuda da je bezočno tvrditi da je sreća ipak pripala nekom drugom? Nagutati se pilula sreće što rađaju raznobojnu dugu? Zakopati duboko sav jed i tugu? Pobeći ipak u daleke cvetne aleje? Spustiti glavu i čekati srećnu presudu? Naučiti iz duboke misli Lao Cea da je depresija posledica življenja u prošlosti, anksioznost bavljenja budućnošću a mir rezultanta bivanja u sadašnjosti? Ili da je Seneka u pravu kada tvrdi da je mudar čovek zadovoljan svojom sudbinom, kakva god da je ? Ili se pokoriti Torou koji kaže da je  sreća kao leptir, koji što ga više juriš, više će te izbegavati, ali ako usmeriš pažnju na druge stvari, on će doći i sesti na tvoje rame (ha, ja sam jednom doživela da mi leptir sam sleti na dlan i odsanja jedan kratak san… da li je to bio simboličan dodir sreće sa kojom sam razmenila rečite nežnosti?)? Ili ne pokrasti nijednu tuđu misao o sreći nego pronaći i odživeti svoju? I ako uspe, patentirati i prodati za milion poluga zlata.

Zna li iko koliko je (poluga) sreća teška? I ako savlada i obori slabiće hoće li je država konfiskovati i podeliti siromašnima? Može li se uopšte podneti previše sreće? One kada si toliko nasmejan, opušten i miran sa svim onim što je bilo i što će tek biti? Može. Ali tolike i takve iz vreće neće.

No, šta sa falsifikatima sreće koje je moguće kupiti od šanera i na buvljacima privida? Iskoristiti i preprodati, naravno. A da li je mali čovek dovoljno pametan da bez filozofije i matematike išta od svega shvati? Nije, jer ne postoji išta na ovom svetu što se može izmeriti i razumeti. Šta uraditi sreći koja ubija i ubicama sreće? O tome ovde i neki drugi put…

 

 

 

 

 

 

Papazjanija

One to vole. Volele su. I voleće. Jer su od krvi i mesa, žlezdi i čula koje ih čine živim. Jer imaju kao i njihov polni opozit, telesnu i duševnu potrebu za Potvrdom, Prihvatanjem, Pripadanjem, Poštovanjem, Pobedom, Paradiranjem, Podsticajem, Predajom, pa i Posedovanjem jedinstvenog slova P raznoraznih značenja i korisnosti. Ono što životne situacije čini koliko uzbudljivim, toliko i komplikovanim, jesu Peripetije. Njihovi izazivači su što sâmi subjekti Priča, što različiti sudbinski Putevi. Ono što leži u temelju svakog tog Presudnog trenutka jeste Pristup. A verovatno i Princip.

Može da je Pogleda. Ne kao tele šarena vrata, već nekako Posebno – ispitivački, pronicljivo, šeretski, uz namig, kroz trepavice, s najdubljim razumevanjem, glumeći odsutnost, penetrirajuće,  obećavajuće, stidljivo, strasno, bez reči, sa osmehom, molećivo, iskosa, odozgo, odozdo, u prolazu, tajno, direktno, provokativno, ljubopitljivo, nežno, prepotentno.

Može da je Pita. Da bi izbegao nesporazume, i napravio Pasarelu između sebe i nje – drsko, uljudno, tiho, glasno, malorečito, obilato, znatiželjno, nehajno, kulturno, bahato, drhtavo, sigurno, mudro, glupo, ubedljivo, iznenada, nametljivo, slučajno.

Može da je Prati. Sa pola ili oba uveta, punog ili praznog srca, do tamo daleko ili tu blizu, ali kao jedini način da Participira u njenoj svakodnevici – predano, kolebljivo, privremeno, mirno, uporno, na kratko, do kraja života, površno, posesivno, panično, pasivno, poltronski, krišom, sam ili u društvu, lakim ili teškim korakom, s verom, bez nade.

Može da je Pipne. Jednom ili obema rukama bežeći od običnosti ka njenoj Posebnosti – manirom prostaka, ili džentlemena, požudno, usput, ciljno, nežno, grubo, nasilno, nespretno, neočekivano, samo njen delić, mahinalno, njeno sve, da zapamti, oskrnavi je, obeleži, oživi, da uživa, oseti, da zaboravi svoje pre, pronikne, nauči, dobije zauzvrat.

A ona, ona je uvek različita. Iako nekako ista ili jako slična u kategoriji kojoj pripada. No, dovoljno zamamna da se gleda, priupita, proprati ili pipne. Donekle.

Može biti jako mlada, maloletnica preciznije. U tom paketu se guraju naivnost, nezrelost, strah od i glad za nepoznatim, jedrost, polet, avanturizam, nesigurnost, samopouzdanje u izgradnji, romantika, žudnja, razočarenje, ustreptalost, odlučnost, imitacija, čistota, detinjasta glupost, traženje i sebe i drugih, optimizam, crnilo, površnost, ludiranje, nespokoj. Ona ili ćuti, ili galami, sredina malo broji. Ćutanje traži neimenovani oslonac u sebi koji će joj pokazati šta i kako. Ona čeka, doktorirajući na teoriji. Galama traži da bude primećena odmah, ne birajući previše publiku. Ona je spremna da odmah sve p(r)oda, čak i za banalnosti, po cenu za koju ne shvata koliko je visoka. Ili pod pritiskom, pogrešno sluteći dalekosežnu uskraćenenost, sramotu i nepoželjnost. Ubrzano uči od onih koje će sustići. Ona plamti od želje da bude primećena, oslovljena, dodirnuta, voljena. Oni jako vole da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Najviše vršnjaci kojima je baš i svejedno koja, ali lepše što bolja. Uglavnom je uvrštena na spisak crtki. Ili u delu njegovog uma iz koga neće izaći dok god je živ. Vole je i nešto stariji koji deluju i nastupaju bogovski, ali i mlađe i veoma stare čike kojima se Pritisak diže samo na zelenilo.  A Romeo i Julija sa srećnim krajem? Ima. Ali retko.

Može biti mlada, od 20 do 30 godina starosti. Zna ko je, ali i ne zna. Zna šta hoće, ali i nema pojma. Zna šta čeka, ali često ne ume da nađe. Zna kako on treba da izgleda, ali ima još vremena. Zna da nešto što se očekuje od nje – neće, ali očekuje da drugi shvate da će uraditi samo što ona hoće. Privlačna je, meke i mirisne kože, i bujnosti, bez obzira koliko obična bila. Ima planove, nije umorna, istražuje, uči, izbegava loše postavljene zamke, ume da ih postavi drugima, lenja jer ima ko, vredna jer je čvrsto odlučila, može da trči, igra, stvara, izmišlja, menja i mišljenje i ciljeve, a i one koje želi. Ume skupo da proda, i jeftino da kupi. Verbalno veštija i sigurnija. Ne zna koliko i šta sve još može, i koliko će joj kada bude starija biti žao što to nije. Oni jako vole da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Najviše vršnjaci koji od crtki postepeno prelaze na upadljivije tačke na koje valja obratiti pažnju i razmotriti ih kao potencijal kojim će zaokružiti svoje traganje za savršenom. Maloletnici o njima maštaju. Nekima se mašta i ostvari, i to su neke od najlepših, rado spominjanih uspomena u nadolazećoj starosti. Vole je i stariji, oni između 35 i 65, što slobodni, što oženjeni, što jaki i u snazi, što desperantni koji probaju da probude uspavanost i evociraju mladost.

Može biti zrela, od 30 do 50 godina. Itekako zna ko je, i šta hoće. Zna kako sve izgleda i šta je propušteno. Zna da čeka, ali i da se uspaniči jer se vreme poprilično ubrzalo. Delimično je ostvarena, ali uporno radi da delimičnost pretvori u celovitost. Ima planove i načine da ih realizuje. I dalje gubi vreme na glupe situacije, ljude i prilagođavanje drugima, ali sa povećanjem broja godina i iskustava sve manje i ređe. Poznate su joj sve taktike i zamke, veštine i načini, i njima mađioničarski barata. Poneka(d) navlači odeću i kožu balavice, ali je odaju neizbrisivi tragovi. Izaziva (p)o(d)smeh jer to mogu da (ne) razumeju samo (ne)pristrasni i (ne)uskih shvatanja. Pravi greške sa odlaganjima, čekajući povoljnije prilike koje možda nikada neće doći. Može mnogo fizički i psihički da podnese. Ume toliko, koliko nikad pre i posle neće umeti. I da bude neuporedivo lepša no ranije, mada naslućuje da to neće potrajati, iako se nada. Čak i ona ispodprosečnih estetskih i intelektualnih performansi, i nikom pripadajuća je emotivno ispunjena, jer itekako zna sa njima. Posebno sa zagorelim tiganjima, za njenu krucijalnu stvar uskraćenim. Koje god (iznad, ravno, ispod)prosečnosti da je, ona uz osmeh promišlja ko će ostaviti najbolji prilog i oplemeniti je. Neka u očaju i strahu od samoće pristaje makar i na bedan. Neka je toliko sigurna u sebe i postojanost vremena, da se poigrava idejom o svojoj specijalnosti i nemerljivosti sa bilo kojom drugom kategorijom. Ima pravo. Ali procenjivačku grešku uoči nešto kasnije kada shvati da specijalnost jedne vrste nije unikat. Traže je deceniju mlađi i do tri decenije stariji. Ona pak ište sve što može ali i što ne treba da ima. Za njom pate samo zaljubljeni, ali retko.

Može biti više nego zrela, od 50 do 60. Sve joj je jasno. I sve izgleda prohujalo s vihorom. Nepovratnost prilika. Nemilosrdnost protoka. Neusklađenost htenja. Ume jako dobro da služi sebi. I drugima, ali samo kada je neophodno, ili kada sama to želi. Više nije ljuta na život. Pomalo umorna, ili previše. Gasi joj se sjaj u očima. Hoće, ali neke stvari ne može. Neće, ali neke stvari mora. Ima planove i neretko sumnju da su ostvarivi. Želje su male i kompaktne, ne dobacuju predaleko. Podvlači duple crte i sve ispod toga odlazi u kompost. Ne može i ne želi više da gubi vreme na trivije. Promućurna ali sklona patnji koja je i dalje proganja. Patetiku ne voli ni u filmovima. Loše konstruisana i umom zaglavljena u prethodnosti, proba da bude i dalje ono što misli da bi trebala, i što bi se drugima dopalo. Zaboravlja da se tim sitnim izletima ne može pobeći od svoje ljušture i onog ispod. Radoznalost joj perfidno izmiče. Permisivnost je na proveri. Svesnija svega no ikada. Ima pitanja na koje nije sigurna da želi da dobije odgovor. I dalje je lepa ali na izvesno bolan način. Približava joj se tišina koje se plaši. Više ne ume da izgovori izokolne reči. Osvrće se unazad i tuli što nije znala ono što sada zna a bilo je korisno odavno znati. Uglavnom jede više no što bi trebalo. I vodi ljubav manje no što bi trebalo. I voli onoliko koliko može da u sebi posadi.  A oni ne vole previše da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Osim onih koji je već dugo, verno, zahvaljujući izgrađenoj jednostranoj ili obostranoj ljubavi, sve to. I onih starijih deceniju do tri kojima treba nežnost i razumevanje srodne duše. Možda i dodir tela ako im uspe.

Može biti prezrela, od 60 do 90. Ne i prezrena, jer je dosegla lepe godine. Ili baš dugačke kad već stremi stotici. Život joj je ispisao lice. Telo joj je ispisalo vreme. U središtu njenog bića kuca srce u kome se stislo mnogo bića koje je tokom svog veka skupila. Boluje od mnogočega i koječega ako je tolikog peha. Čak i od predrasuda koje joj je natovarila neprihvaćena realnost i u vremenu zaglavljenost. Apsolutno je sigurna ko je persona (non) grata i prema takvima ima nepokolebljiv stav. Neprekinute vijuge je čine promućurnom. Voli da šeta i pleše zbog zarđalih kostiju. Nesan joj dolazi na oči. I naočare za posustali vid. Njen tip je i dalje prototip koga je prvi put svesno odabrala veoma davno. Voli da samuje. Ili bude okružena grajom, što joj damare drma. Najčeše baš sada doživljava neprebolnu perforaciju srca iz koga neutešno odlazi nada o neuništivoj ljubavi. Njen partner što ima sreće da prvi ode na daleki put, ostavlja je samu. Ali je strahovit umor više nikad neće ostaviti. Ona zna da je perspektiva sve bliža a slika sve jasnija. Dovoljno je pragmatična da se može saslušati i poslušati. Nestrpljivi i bezočni je mogu smatrati prozaičnom ali se ona nikada, ako je ikada u sebi to nosila, neće odreći poetičnog. Čak i pošto zna sve odgovore osim jednog, premda ga više ne ometa pređašnji strah. Ona je uglavnom umerena, osim ako je podbada nemirni duh. I zahvalna, osim ako na nešto nije previše kivna. Veruje svojim instinktima jer se mnogo puta o njih oglušila i pogrešila. Na glavi nosi pepeljasto ili obojeno gnezdo. Ume da škljoca veštačkim zubima i kukom.  Voli da zna, makar to bile nepotrebnosti. Nad grobom mlađeg pomisli – Dobro je da nisam ja, ili Loše je što se red pokvario. Nad novorođenim pomisli – Da si živ i zdrav, ili Neka te samo sreća prati, jer su nesreće složnije. Ako je sama, ponekad pomisli kako bi bilo lepo da barem negde, nekako može da zavoli nekog, i on nju, do njene poslednje infuzije, a posle kako hoće. A oni ne vole uopšte da je gledaju, pitaju, prate i pipaju. Ružna im je, utrnula, odrvenjena, beskorisna, uvela poput ruže ili žednog kaktusa na kome više ne rastu ionako retki cvetovi. Osim onih koji će ceniti njeno prisustvo i razmenjenu reč. Ili onih najmanjih koji će je voleti zato što je njihova. Dok ne porastu i zaborave na sve osim maloletnica i tako dalje.

Zašto o ovome? Zato što smatram da bi Penologija trebala da se razračuna sa gadnom ljudskom prirodom da i žene tretira na nepravedan način, bilo na njihovu štetu ili u korist. Ne svuda i ne uvek, tretirane su kao robinje, postajući ugrožena vrsta osuđena na smrt. Mnogo njih je izgubilo i izgubiće svoju slobodu, mir, pa i život usled apsurdnih ubeđenja kulture ili religije kojoj pripadaju. Neke se nikada neće ni roditi jer se smatraju nepoželjnim, odstraniće ih čim saznaju da im se život smeši. Ali postoji i siva zona, međa krajnosti crnog i belog. To je ona koja nameće mnoštvo pitanja muškarcima ali i ženama koje se navikavaju na novostečena prava tj. friški zakon o seksualnom uznemiravanju. Ta novina će možda skliznuti u ludost da od svakog komplimenta, izazovnog pogleda, dodira upućenog ženi,  nastane skandal zlostavljanja koje to u suštini nije.

Oni jesu predatori, ali one umeju da budu žrtvena jagnjad u vučjoj koži. Oni budu siledžije, ali one umeju da višestruko manipulišu praveći se nežnijim i krhkijim no što jesu. Oni budu sirovi, ali su one poprilično pronicljive i lukave da tutubane lako obmanu. Oni umeju da ne razgraniče, ali su one te koje prečesto mešaju drugarstvo i diktiraju hoću-neću pristup. Oni su u poziciji da unaprede ili unazade, ali su one te koje mogu reći – Odlazim. Oni znaju da ne vole, ali im one ne ostaju dužne. Oni znaju da ucenjuju, ali su one te koje ucenu lome. Oni su fizički jači, ali one imaju čeličnu snagu duha na kome mogu da joj zavide, i još brze noge da im umaknu. Oni biraju, ali su oni odabrani. Oni lažu, ali su one izvanredni tumači njihovih misli. Oni su napadni, ali one hrane svoje graničare na liniji. Oni su uporni, ali one predstavljaju pokret otpora. Oni umeju, ali one to unapred znaju. Oni su možda naučeni naopako, ali su one te koje moraju naučene da opako spreče. I da budu podjednako dostojanstvene, umiljate, nežne, jake, odlučne, izričite, nedvosmislene, hrabre, otvorene u svojim namerama, nepokorne kad hoće, podložne kada žele. Ali, da je drugačije, taj rat među polovima bi odavno bio završen. Ko bi pobedio? Pa…

Zato je i dalje pogledajte Onako, pitajte Obavezno, pratite Okolo, pipkajte Od glave do pete. Vodite računa da adresat vaše pažnje to ume da ceni, ne potcenjuje ili procenjuje kao napad na njenu ženskost i slobodu. Desiće se i da preceni i počne da kuje opasne planove po vas, ali je zato ne treba oceniti nisko i kukavički pobeći. Treba izbeći i dizanje na pijedestal jer je sklona da zbog toga zapara nosem oblake i potraži bar još jednu verifikaciju sa strane. Ne trošite ipak svoje oči, reči, čula i dodire tek na bilo šta i bilo kog (život je samo 1, reprize nema, a korekcije su komplikovane i koštaju vremena). Ne trošiti posebno kada ste očajni, u bunilu, napeti, u krizi prednjih, srednjih, zadnjih godina, ili na ponuđeni izazov koji se rasipa na više strana, pa ko se upeca. Ne upinjite tamo gde ste očito nepoželjni, pa čak ni tamo gde samo tinja plamičak koji nema od čega da se rasplamsa. Ne silite onu koja izričito ponavlja Ne, pa ni mlitavo Možda. Dobro razmislite i uzdržite se od one koja je prema svima vašeg pola podjednako ljubazna, mila, vedra, emotivno (i-ili telesno) raskrečena (da je “pojedeš” koliko je “slatka, kulturna i dobra”); koja neprestano brblja i ni za živu glavu ne ispušta ulogu glavnog animatora i nezamenljive kraljice zabave (sem nje, to “niko ne ume”); koja konstantno ćuti dok vi o drugačijem i ozbiljnijem pričate jer (ona dobro zna da) tako izgleda pametnija i pažljivija (ne/probajući da makar išta shvati, i verovatno nikad neće); koja svoju retoričku i umnu površnost u lovore uvija; koja je bezrazložno otrovna i koju po njenim rečima okolina stalno “izrabljuje”; koja traži klovna da je zabavi jer joj je stalno dosadno; koja ne zna šta će sa sobom ali “zna” šta će sa vama; koja je “duhovni guru” koji u sebe velikodušno prima intimne nesreće i uspehe celog sveta; koja je na osnovu ničeg naročitog, prekomerno samopouzdana i duboko veruje da je neodoljiva jer su joj tako neki dobacili (zar skromnost nije oduvek bila vrlina?); koja nema ni mrvicu samokritičnosti; niti spontane  duhovitosti; koja obožava da u svim prilikama i pozama sebe slika i to svima podeli (narcizam je ipak oduvek bio mana); koja uobražava da je famme fatale i da je druge žene zbog izgleda i šarma mrze, na pameti zavide a muškarci je se plaše; koju ne vidiš da je ikada tmurna; koja stalno očajava tražeći čelično rame za plakanje; super je “drugarica” kojoj samo treba zviznuti da dođe, te ona tu skokom (magnet i ofinger), i pri tom joj iz očiju tulipani vire. Iju! Ostade li nešto uopšte ako se sve ovo ponuđeno zbog felera odbaci ?! Pa ništa, ostaje da upiljite u njihova ogledala duše, tamo sve piše. I ne zanosite se slikom koju tamo (želite da) vidite, jer ćete u tom odrazu samo videti sebe, što je labava istina. Zaronite mnogo dublje, jer nije zlato sve što sija. Ali ako je to upravo ono što volite, slobodno osvajajte, možda vam se smiluje i dâ, a i vi njima jer ste sigurno kompatibilni i bićete zajedno jako srećni. One drukčije, običnije, tihe, neprimetne i “dosadne”, one koje umeju i dobro da slušaju i puno da kažu, da i sebe i druge vide kakvim jesu, koje ne preuveličavaju i ne umanjuju, sa obuzdanim egom i realnim očekivanjima, nesujetne, skromnije, hrabre da se bore i sa vašim i sopstvenim manama, u skladu sa godinama koje imaju ali prožete zrncima slatke nenapadne ludosti, odgovorne i zrele, duhom čvrste i dušom meke, vrletne i duboke,  sve one sakrivene u školjkama, ostavite roniocima koji vole plodove egzotičnijih mora. Takve ne dirajte da ih ne oskrnavite, ako ne vidite u njima nikakvu vrednost ili samo teškoću i napor da do njih dođete.

Birajte ih, kao što birate najlepši, ukusni, sočni organski paradajz. Sintetički će vam uvaliti minimum ulcus gaster. Birajte, kao što birate omiljene note ili stihove koji će vas uvek ostaviti bez daha. Birajte, kao što birate najboljeg prijatelja. Ili najdraže mesto za slušanje tišine.

Znajte da je ona uvek jedan korak ispred vas, iako vam gleda u leđa. Ipak, tu ćudljivu vrstu volite podjednako strasno od njenih 0 – 100 godova. Mislim da se isplati. Prava će to prepoznati, umeti da uzvrati, zaigrati sa vama igru nežmurki. I to bez vama mile duševne potrebe da je svojom dlakavom šapom štipnete za regio glutealis u čast dobrodošlice u svoj život. Desert ipak ide na kraju.

A mi žene… ne moramo puštati dimne signale baš svakom Indijancu koji se nađe na putu lova hrane. Ne mahati mu pred nosem peruškom ili bojama da bi mu dokazali da smo prave skvo zbog kojih moraju da dižu koplje. Ne čikati baš svakog Vuka koji leti ili Bika koji leži. Niti smatrati da je baš svaki od njih nameračen da nam skine skalp. Možda samo hoće da se pohvali strelom a da ne osvaja teritoriju. Ali zato će Tiha Voda uvek moći da pomeri Stojeći Breg. Uvek.

Solosvir

Sami ste? Prošli sito? I provukli kroz rešeto? Ili baš i ne, ali imate dovoljno godina da znate šta sebi sigurno nećete dopustiti? Ili nedovoljno godina ali odraslu samosvest o jedino prihvatljivoj budućnosti? Bojite se svega i svih? Ne postoji, niti ima nade da će se pojaviti ON ili ONA ko bi jedini TO mogao zajedno sa vama? Nedostojni su vašeg bića? Niko nikada nije, niti će vas ikada razumeti? Možda živite u Japanu i pored upražnjenog partnerskog mesta imate i 2500 funti viška, a čuli ste za jednu zanimljivu turističku agenciju? Ili čuvate crkavicu od 200 amerikanaca koje je moguće korisno uložiti u desetonedeljni kurs kojim ćete rešiti sve svoje emotivne multileme? Nemate ni cvonjka ali imate čvrsto donetu odluku da je stvar najbolje rešiti ispred ogledala, eventualno u prisustvu razumnih prijatelja i rodbine koji mogu da se nose sa svim vašim osobenostima?

U tom slučaju, proglašavam Vas Vašim sopstvenim mužem ili ženom i želim dobrodošlicu u Klub Sologamista!

Pionirka ovog pokreta (doduše još uvek neozakonjenog ali rado prihvaćenog među prosvećenijim i samozaljubljenijim pripadnicima svih polova, rasa i stasa), Amerikanka Linda Bejker, u poslednjoj deceniji prošlog veka rešila je da se konačno uda i time zaokruži svoju četverodecenijsku ljubav prema sebi. U prisustvu 7 deveruša i 75 prijatelja i rođaka, venčala se za sebe samu, i time stavila pečat na doživotnu vernost svom duhu i telu. Tom prilikom je izjavila da joj ne pada na pamet da čeka da drugi određuju kada će se desiti stvari koje bi mogle da je učine srećnom. Zapravo, ona je po opštem uputstvu psihologa, filozofa i znane poslovice postala sama kovač svoje sreće, a da niko tu nije imao potrebe da je gazi ispred matičara, daje lažna obećanja i nudi varljive nade koje bi naknadno mogao da prekrši. Time je pred svima priznala da samu sebe nije prisilila na soliranje, da će sebe zauvek voleti i poštovati, biti sa sobom u dobru i u zlu, bilo sirota ili bogata trpeti sve, da će poput Isusove majke ako Bog dâ roditi, i sama čedo podići a da muškog semena videla nije, i živeti sa sobom do kraja svog života dok je smrt ne prepolovi. Da li je slagala i prekršila taj zavet u međuvremenu, nigde ne piše. Ako i jeste, nadam se da je pri brakorazvodnoj parnici, platila za pokvarenu lažnu izjavu i isplatila sebi debelu alimentaciju. Nadam se da je u tom slučaju uspela i da na ravne časti podeli između sebe sve dobijene poklone, ili da hvala Bogu ove godine u zdravlju i veselju slavi 25-godišnjicu svoje samo-dovoljne ljubavi.

Što se tiče onih gore navedenih suma, reč je o profesionalnim agencijama koje su namenjene smetenjacima koji nisu sposobni ništa sami da organizuju. Za onaj manji iznos, od 22-godišnje Amerikanke koja se kao iskusna bračna partnerka sebi samoj već izverzirala u situaciji, možete dobiti savet kako da se beskrajno volite i ugodite sebi, da vas nauči da vam baš niko ne treba, ali i kako to venčanje treba sprovesti. Japanci će vam pak za pokvareno mnogo para, ali ipak isplativo, omogućiti da odaberete adekvatnu venčanicu, napravite frizuru, naberete buket, izvozite u limo-u, izležavate dva dana u hotelu i uslikate se za foto album sa svim pratećim memorabilijama svečanog događaja. Ako hoćete da nahranite goste, igrate uz muziku, ili uvedete extra izmišljotine, doplatićete za svoju sreću. Realno – vredi. Ta izjava ljubavi prema sebi samoj ili samom, vredna je svakog uloženog papira koje god da je boje i žiga što nosi.

Ono što ove žene i muškarce (prvih je malo više, drugih nešto manje – tjah, obični perverznjaci koji eto ne mogu ni sebi da daju reč, a kamo li drugom da će biti verni), po njihovim izjavama nagoni na ovaj čin, jeste pre svega izuzetno razvijeno samopoštovanje, izrazita ljubav i čast koju ukazuju sebi samima. Oni ne žele nepotrebna prilagođavanja, negativne posledice nesporazuma i razmimoilaženja, izvesne prevare, skupe razvode, samohranosti roditeljstva, laži, sukobe i razočarenja. Žele svečani čin i veselje, prstenovanje i veliko DA samo sebi jer je ono najzaslužnije za svaku njihovu pređašnju i buduću sreću. Žele da za svaki shit u životu budu odgovorni samo pred sobom tj. ni pred kim i ni za šta odgovorni. Žele da žive bez obaveza i pravdanja drugom, jer je sebi lakše oprostiti. Žele da lete onoliko visoko koliko im krila dopuštaju. Žele da postanu svoj najnežniji ljubavnik i ljubavnica, najbolji prijatelj, pronaći svoju svrhu, sjediniti se sa sobom i uspostaviti balans sa čovečanstvom.  Žele da ne uzimaju tuđe prezime ako su žene i poklanjaju drugom svoje ako su muškarci. A možda žele i da opravdaju pred sobom i drugima svoju odluku o samoći. I dokažu da je čovek rođen da živi u najjačoj simbiozi samo sa onim koga najbolje poznaje, a to je on sam. I da će ionako umreti sam, te da barem ode utešen držeći samog sebe čvrsto za ruku, a miran znajući da sebe nikad nije izneverio, i da je sebi sve oprošteno. Ima smisla? Ili sve to radi nešto samoutehe u nemogućnosti da se desi uobičajen životni izbor?

Zamislimo šta će se desiti ako jednog dana u život ovih venčanih sa sobom uđe neko i razblaži im svu tu veliku ljubav prema sebi? Kako će se nositi sa podelom tih emocija, kako rešiti da daju deo sebe i prime išta kada su sami sebi dovoljni? Hoće li se samokazniti za prevaru i izdaju svog voljenog Ja kome su se zakleli na doživotnu vernost? Hoće li bez rezerve voditi ljubav samo sa sobom ili dozvoliti svakom prolazniku da im prošeta kroz intimne odaje bez naplate ulaznice, osim ako se u to ne uračunava udovoljavanje pohotnim potrebama svog ljubljenog Ja? S kim će se ljudski isposvađati?Šta ako jednog dana sruče sebi u lice groznu istinu da više ne mogu da se podnesu, da se mrze i da hoće momentalni razvod? A od sebe nema bežanja, ne postoji ta mišja rupa. Ili upoznaju one mange-tange na internetu koje su jeftine za izdržavanje a vole te bezuslovno? Ko će platiti advokata da raspori lešinu od veze, ko će tešiti suprotnu stranu, i koga će psihijatar u stvari da leči?

Problem (koji ja vidim) zapravo ne postoji u tome što su načinjeni drugačiji izbori, kada čovek  iz nekog razloga radije bira samoću, pre ostaje sam no da bude s bilo kim, već u činjenici da se ovakvim farsičnim manifestacijama pokazuje pre nemoć no nadmoć nad normalnom ljudskom potrebom da se bude emotivno vezan za nekog, i sa njim deli život.

A da su čuli za Duška Radovića znali bi da moraju stalno graditi svoju vezu, ne dati joj da se začauri, olenji i uspava, ne ugušiti njen život i postojanje (kroz samoživost, sebičluk i vrtirepkanje). Morali bi da bogate svoj život raznovrsnošću obećanja sebi samom, neiskrivljenom realnošću i mudrim ciljevima koje treba upornošću ostvariti. Ne bi smeli da se bave samo ljubavlju i da misle da se ona podrazumeva, ali bi svakako morali biti ljubomorni na svoj brak sa sobom, čuvati ga od svih spoljnih iskušenja, i ne davati se okolo kao neke funjare kom stignu.  Najvažnije, nadati se da dan začetka njihove Sologamije jeste zaista srećan početak njihovog dugog i lepog unitarnog života.

A što je sve to mnogo lepše učiniti sa nekim drugim? U ritmu dobra, osrednjosti i svakog zla. I osloniti svoju glavu na nečije rame ili grudi kad je mnogo teško, i mnogo lepo. Čak mu-joj dati i svoje srce, i uzeti njegovo u zamenu….čisto da se nađe i da malo drugačije zalupeta u grudima.  Uz sve podeljene troškove. I tako do kraja ovog pomalo tužnog, prezahtevnog, izazovnog života.

Grešnost

Postavila mi je pitanje – Šta je greh?

Odgovorila sam – Greh je kada protraćiš život.

To je bila moja prva misao.

Greh je…

Kada znaš da je moglo drugačije ali tada nisi znao kako do drugačijeg doći, možda zbog kukavičluka, a možda i zbog toga što je samo tako moglo da završi ili pak počne. Desi se i da ne znaš da drugačije uopšte može, ali se onda lična ne broji, osim ako si slutnje ugušio. Kada iskustveno spoznaš da se nijedan trenutak ne vraća unazad, ali umesto da ga potpuno proživiš, probaš da ga premestiš i naknadno dozoveš mislima, da sačuvaš njegov intenzitet i važnost, i po ko zna koji put napraviš ustupak svojoj lenjosti. Kada strah pobedi nameru. Kada žmuriš na težinu, oslanjajući se na lako. Kada bežiš umesto da hrliš. Kada te zavede hodanje umesto trčanja. Kada puziš umesto da gledaš odozgo. Kada zajašeš na reči umesto na dela. Kada uzmičeš u priči osvajanja. Kada spavaš usred neophodne budnosti. Kada si lakom a glad je jedina mogućnost da preživiš. Kada spajaš nespojivo, i lomiš celo. Kada vežeš umesto da otpustiš. Kad se braniš od zagrljaja, ali podmećeš obraz teškoj šaci. Kada si sâm i nesklon drugom, znajući da će zatvor sa uvek otvorenim vratima postati još teži, jer ne da napolje. Kada visiš o koncu koju “lutkar” vodi. Kad si duševno neuredan. Kada ne želiš ništa, ili ne znaš baš šta, do samog kraja. Kada volju ubijaš bez nadoknade . Kada se ne smeješ sebi. Kad opslužuješ hirove. Kada se okružiš onim što prezireš. I onim koga ne ceniš ali te zavede sjajnim plaštom. Kada umreš u sebi i dalje ostajući živ, uprkos otporu da si tu, i otporu koji te već slomio. Kada živiš ne trebajući nikome. Kada su ti dovoljne mrvice dok se daviš veknom. Kada žeđaš pokraj infuzije sokova. Kada spavaš na krevetu realnosti. Kad izbacuješ snove kroz prozor. Kada sagoriš od tuđeg leda. Kada vučeš beznačajnu i bezličnu prošlost kao preteški krst na leđima. I kada onu lepu činiš lepšom, ružnu ružnijom, umesto da u konačnosti umivene ili prljave ostanu na mestu kome pripadaju. Kada sebi zadaješ smrtnu kaznu ni za šta. I oslobađajuću presudu za najgore zločine. Kada si samo svoj i nikad ičiji. Kada ti sumnje u paramparčad raznesu mir. Kada te traka na cilju ošine prvog, dok saplićeš sve ostale kraj sebe. Kada si poslednji a sa najbržim nogama. Kada pomešaš boje koje su neskladne. Kada si nem pokraj muzike. Kada te gubici ne nauče gradaciji tuge. Kada te tuga nauči isključivo bolu. Kada se okružiš bukom dok te tišina očajnički traži. Kada presuđuješ odsrcativno. Kada pristaneš na ono zbog čega sebe zamrziš. Kada voliš uslovno. Kada želiš ono/g što tebe neće. Kad si s/umoran od onog što ti život ljubavlju hrani. Kada ti nemoć odseče moć upornosti. Kad razum sakriješ od srca. Kada te neprijatelj raspori tvojim oružjem. Kada spotakneš istinu jer ti je prijatnija laž. Kada ti surovost proguta dobrotu. Kada te sopstvena površnost podjarmljuje. I neveran si svojoj srži. Kada plačeš od nemoći zbog loše procenjene moći. Kada si veran sopstvenim slabostima na koje upireš kod drugih. Kada ti nije jasno i ne želiš da pitaš. Kada ti je svejedno i to ti ne smeta. Kada lečiš već odavno istrulele leševe. Kada vreme pregazi tvoje vreme. I tebe koji pokušavaš da ga zaustaviš u sebi, iako si ušao u kazneni prostor. Kada si imun na bol drugih, iako bi te istovetna pojela. Kada si zaslepljen prilikama koje ti ne pripadaju. Kada umeš da ubiješ ne primetivši da si time postao žrtva. Kada lucidno sanjaš dok maglovito živiš. Kada obećanja od srca data zaboraviš. Kada podigneš zid tamo gde dodiri leče. Kada ti sećanja linčuju budućnost. Kada najbolja osećanja postanu samo bleda sećanja. Kada si spreman da uzmeš ne dajući ništa zauzvrat. Kada kopaš po kanalima bezizlaza. Kada veruješ u čuda mada znaš da si koliko i drugi nečudotvoran. Kada misliš da si poseban iako ogrezao u jednostavnosti. Kada zalutaš jer si znao samo gde nećeš. Kada tražiš oproštaj za nešto što nikom nikada ne bi oprostio. Kada premeriš svaki korak premda nećeš krenuti nikud. I kada ideš brže no što mogu oni koji od tvog hodanja zavise. Kada dozoveš večitu zimu u potpunoj nagoti. Kada presečeš, iako će te sopstveni mač raspoloviti. I kada lepiš pocepanu i zauvek oštećenu vrednu “sliku”. Kada odeš iako ćeš zauvek tu ostati, ali te neće videti. Kada zalivaš suzama svoj isplanirani zločin. Kada uskratiš sebi dva koraka nazad i jedan napred. Kad ti je presuda ega jača od zakonitosti savesti. Kada te svest o propuštenim prilikama gurne niz liticu.

Da, mislim da je zaista najveći greh proćerdati svoj život. Živeći ga onako kako želiš i kajući se što se moglo još nešto iskoristiti, znači jedan ipak ispunjen. Ili onako kako želiš ali da je moglo drugačije, čak i manje dinamično, ipak je smislen . Ili onako kako ne želiš i da je prekasno da išta promeniš, osakaćen je. Ili onako kako ne želiš i da možeš možda još nešto da učiniš ali da ne znaš šta u stvari želiš, ili kako, sputan je.

A do spoznaja obično dođeš kada znaš šta bi radio, da je samo koja decenija manje, samo što koja decenija više sada ne da da se diše. Možda je najveći greh samog života što nam postaje jasniji , razumljiviji, lakši za korišćenje onda kada više nemamo snage, moći i volje da ga “zloupotrebimo ” odnosno prilagodimo sebi, da u potpunosti uživamo u njemu. O onih sedam smrtnih svakog smrtnika nekom drugom prilikom… a u međuvremenu treba pre-živeti i poraditi na neproćerdavanju. Već duboko ogrezla u grehu teme, ostaje da više puta prođem kroz mnogo navedenih “kada” i probam da se iskupim. I ko će mi oprostiti za ne/učinjeno sve?

Izbor (za)uvek

Izbor je oduvek bio mač sa dve oštrice. Prva ucenjuje životom, druga smrću (ideje, cilja, ali i suštine tih ne-reči). Svaka od oštrica daje šansu koja manje ili više boli, koja se manje ili više uklapa u ideal, ili barem podnošljivost. Kad postoje izbori, hvatamo se za ono što je podatnije, uklopivo sa težnjama, što daje krila i neki utisak slobode, a time i sliku sopstvene kontrole nad stvarima, pojavama ili ljudima. Nekada se izbor preobraća u ropstvo, ne zato što je konkretnim izborom izabran put sa koga se ne skreće (jer sa svakog može), već zato što je ljudsko biće sklono tome da u svoj izbor posumnja, shvati da je izbor izneverio njegova očekivanja, da je dobijena sloboda iz nekog razloga postala zatvor. Može, ne mora da bude, ali se desi. Situacija nije nepromenljiva, i traži naknadne izbore kojima se opet povinujemo sa nešto otpora, ili sa elanom.

Napred ili nazad? Nazad je vraćanje na staro, napred je neizvesnost. Ostajanje na istom – izazov na dvoboj sa izborima. Presudjuje strah ili nada. Sad ili ipak nikad? Tu izbor ume da uceni slobodu, koristeći se slepilom i gluvoćom želja, ličnih, i tudjih. Čitavih karika iščekivanja i htenja koja treba ispuniti.
Ipak, postoji dva ili više izbora. Uvek. I pri tom svaki od njih znači dobitak, iako je posledica sasvim drugačija. Razlika je samo u stepenu izneverenosti izvornih želja koje donese izbor jedan i izbor dva. Približavaš se ili udaljavaš. Imaš ili “imaš”. Prijatnost, podnošljiva bezizražajnost, ili bol. Smirenje ili kontinuirano traganje. Ali si dobio – Uvek. Dobio ono što si zaslužio i hteo, dobio ono sto si zaslužio ali nisi hteo, dobio ono što nisi zaslužio a hteo, dobio ono sto nisi zaslužio i nikako nisi hteo. Gubitak je isečak iluzije o promašenom dobitku. Ali nema promašaja. Nema ni umišljaja. Ni predomišljaja. Ni domišljanja. Niti domišljatosti koja bi lako izbor dva, koji se smatra lošijom alternativom jer je naprosto uvek iza prvosti, pogurala na mesto pobednika. Lentu treba da dobiju oba. Pehar čak, iz koga ćeš ispiti gorkost svoje sreće ili tugovanja. To se jednostavno zove – iskustvo.

Da li čovek u stvari stalno treba da teži nečemu što već nema ? Da li ga to nagoni da menja sebe, svoj “zabran”, percepciju, stvarnost, kvalitet, mišljenje, planove, sigurnost, svoje Ja za neko dopunjeno i izmenjeno izdanje Ja koje ne mora uopste da pravda plaćenu cenu?

Da li je nenametnuti izbor samo pustinja zvana – želja, gde se noću temperature spuste do tačke promrzavanja volje, a danju jarkost zraka izazove prizore fatamorgane? Odgovore naslućujem. Prebirem prstima po svakom od ponudjenih rešenja, i slepim dodirom nalazim ispravnost. Ta ispravnost najčešće nema veze sa realnošću. Valjda zato što irealni izbori znače zgužvanost tkanine, konce koji vise, aljkave šavove, pogrešan kroj i veličinu. A kada se načine oni koji ne prate konture, osećaš se poput odrpanca, prosjaka, ili lutke koja nema pojma o stilu koji joj pristaje.

Ne, ipak je svaki izbor dobar. Čak i kratkoća na debelom, mršavo u uskom, crveno naslonjeno na roze, nezgrapno visoko uz neoprostivo nisko, prijatno slano uz otužno slatko, svetlosno brzo uz pužeće sporo. Svaki izbor je samo put sa odloženom spoznajom o istini (iz nekog razloga, baš tako načinjenog) izbora. Ta istina se krila jer joj nisi dao dozvolu za izlazak. Ponašao si se kao roditelj koji drži konce u rukama nad životom svog nezrelog deteta, a ono je jednog dana iskočilo kroz prozor i još ti pokazalo srednji prst u znak protesta i odmazde. I vratiće se kad tad kući. Oprostiti mu moraš jer je tvoje i jer ga voliš.
Tvoji izbori su u stvari uvek Ti. I dešava(š) se s dobrim razlogom. Mislim da se toga ne treba bojati. Štavise, sigurna sam u to. S razlogom.

(Mart 2016)

Danrodjen

Nekome se desi slučajno, nekom ciljno, nekom na vreme, nekom u nedoba, nekom iz inata, nekom nažalost, nekom iz ljubavi, nekom iz prisile, nekom nikada ali onda to nije nešto već ništa. Nekom uspe iz prve a neko se zaglavi i ne dodje do cilja, te opet (p)ostane niko. Iz nečega nastane nešto a neko sa nekim opet napravi nekog ili ništa. Na kraju tog puta desi se početak, uz zvuk fanfara ili jecaje tužbalice.

Većina zna njegov tačan sat i minut i na osnovu toga ti naprave mapu kretanja do izvesnog kraja, u koju možeš verovati i uzeti kao izgovor za do-gu-bitke. Ukoliko su te zameli u prostoru i vremenu, nastavićeš ipak da bivaš, sa izvesnošću potpune neizvesnosti i najsigurnijim završetkom pride, što su nijanse u pitanju. Možda je nekima priča unapred napisana, ali ne mereno zvezdama već poreklom, no svoj novčić svako baca u vazduh, ispisujući sopstveni svitak. Desi se jedna veoma komplikovana stvar koju jednostavno zovemo – život.

Početak je trenutak u kome počne da se odmotava nastavak pupčane vrpce koju su samo fizički presekli i time odvojili od uzroka tvoje lične životne (ne)sreće. Meri se gramima i ocenom koja ne garantuje lični životni (ne)uspeh. Slavi se kao dan rodjenja, sa kojim započinje nesvesni povratak u budućnost isprepletene od prošlosti manje više sličnih sudbina svih onih koji su bili zaslužni za tvoje postanje, a da za neke i ne znaš da su ikada postojali iako ih zovu genetskim kršom ako nesto krene po lošem, ili bogatstvom ukoliko probije neki specifični nasledjeni talenat.
Svake godine te teraju da pomisliš želju, čak i kada ih tako majušan nemaš jer ne znaš šta one znače. Onda te vremenom sustignu sve one nevinošću propuštene a u brojnosti nezajažljive. U godinama koje u činjenju ludosti odbijaju na mladost, želiš da ti rodjendan što pre dosegne broj koji će opravdati tvoju neshvaćenu zrelost obučenu u glupost. Želiš da postaneš Veliki jer je njima sve dopušteno iako nesumnjivo i kažnjivo, premda ti moć te robije apsolutno ne znači baš ništa, jer se okovi mogu razbiti upravo kad Mali i formalno to prestane da bude. Ali to ne znači ništa, jer sa većim brojem svećica i pored dobijenih vakcina, saveta, dobrovilinskih želja i veštičjih smicalica po rodjenju, ne moraš postati mnogo pametniji. Štaviše, negde baš ume da zapne.

Onda ti kažu – zreo si, odrastao, kuda? dokle? Naravno, hrliš tamo gde ćeš moći da radiš baš sve što želiš a tebe će baš biti briga šta drugi misle iako su baš ti skloni da drugima nameću ograničenja. Ni to ne znači ništa, jer nećeš lako primetiti ubrzanje vremena iako ti metabolizam usporava, i kako sve brojnije svećice više figuriraju ne kao ukras, jer je i nemoguće oduvati ih iz jednog daha, već kao sve brojnije neostvarene, prolongirane želje. Neke ćeš doseći i videti da nisu bile vredne tolikog htenja, neke odložiti, a mnoge zaboraviti. Neke ćeš čuvati u tajnosti jer su neprimerene rodjendanskom broju, druge ogoljene ganjati poput plena koji utoljuje vučju glad.

A oni, rodjendani, počeće da se smenjuju sve brže, smanjujući nekom magijom raspon izmedju dva uzastopna sve više. Ono zašta je nekada trebalo mnogo vremena da se desi, dešavaće se iznebuha, i ne samo nekom drugom. Ono što se nije dešavalo nikom, uglavnom se neće ni tebi desiti bez obzira na prizivanje. Vrhu sa koga sledi spuštanje približićeš se i ne znajući da si se uspinjao. Znaćeš kada budeš počeo da se kotrljaš, najpre sporo a onda sve brže, ne znajući gde ćeš se i kada zaustaviti, ostati osakaćen a živ u iščekivanju neodložnog. Slavićeš život zamerajući mu, zahvaljujući mu, umiljkujući mu se, naredjujući mu, verujući mu, ne dopuštajući mu da te slaže ili odvuče gde želi, premda znaš da ima veliku moć nad tobom iako izigravaš ulogu gospodara koji ga drži u šaci. Stezaćete jedno drugo u zagrljaju dok ne popusti strast a on izgubi moć da te spreči da odeš tamo čemu se opireš ili možda ipak žudiš. To će se desiti posle tvog poslednjeg rodjendana, koga će se onda kada ih više ne budeš mogao slaviti setiti oni kojima si bio važan. U medjuvremenu, potpuna svesnost o krajevima sopstvenih i tudjih početaka možda može ulepšati sam život. To bi morao znati, sada, mnogo pre no što i želiš da razumeš i opravdaš smisao svog postojanja.

Možda to u stvari nikada nećeš ni shvatiti ili objasniti, ali to nije razlog da u čast jedinstvenog poklona koji ti je dat, želeo to ili ne, iznudjen nečijom ljubavlju ili mržnjom, slučajnošću ili namerom, punim plućima živiš i poželiš sebi nešto veliko na svoj dan rodjenja, mada pravo na svakojake imas uvek, ali na irealne želje imas samo tada. Ne misli o krajevima jer su oni ionako uvek neki novi počeci.
Srećan ti rodjendan, ko god da si, gde god da jesi, i kada god ti on bio. A sad zažmuri i poželi svoju Želju…

(Decembar 2015)

Želja

Žudim za jednim takvim. Žudim zapravo za mnoštvom takvih. Desilo bi se kada se najmanje nadam, kada ne iščekujem. Iščekivanje ionako tvori očekivanje, dok iznenadjenje ne izaziva slutnje već te odmah baci na kolena, bilo da je lepo ili ružno, od čega ćeš ili uvis poleteti ili ostati zgrčen. Ali ja govorim o letenju, bez obzira što svaki let ima svoj kraj i što će ti kolena kad tad, protokom vremena, ostati u ranama.
Žudim za nekim, makar se desilo na listu sa drveta iz parka, neotrovne kućne biljke ili latici veštačkog cveta.
Može i na unutrašnjoj kori drveta, kamičku, parčetu stakla ili tkanine, kao što su nekada neprebrojivi činili jer drugačije nisu mogli. Ali se sigurno ne bih naljutila, sigurno ne, ni za ono obično, tanano, lagano, što na papiru biva. Baš to – jednostavno, glatko , sa mirisom koji možeš osetiti samo ti – primalac tudje želje koja tvoju sreće, ili tvoje koja nečiju ne očekuje.
Samo da se na trenutak prekinu žmirkave nevidljive niti elektronske moći koje i samim prenetim mislima daju snagu i važnost, i bez koje bi možda vešte ptice opet postale prava dragocenost a njihovi vlasnici golubari bogataši koji čuvaju nevidjene tajne. I ne samo tajne nego neke sasvim ogoljene nesumnjive reči koje sasvim drugačije osetiš, poput onih iz milovanja Brajevih gravura koje ti razotkrivaju neki novi svet, i to ne samo jednom nego mnogo puta. I koje možeš da nosiš sa sobom, ne samo u memoriji, srcu i kvarljivoj kutiji koja te ucenjuje sopstvenom starošću ili skladištem za koje ključ imaju i oni koje ne poznaješ i tu ne želiš, nego svuda iako zaborav na sve pa i njih možda padne.
Žudim za pokretom nekog znojavog dlana koji će dirigentski sinhronizovati ples palca i kažiprsta uz u zamku uhvaćenu olovku, dok se ostatak prstovne porodice čvrsto drži jedan drugog golicajući ideju kitnjastog ili sasvim običnog rukopisa da se uključe u omamljujuću igru.
Žudim da me uobičajeno plava, crna ili crvena povučena linija obučena u jedinstvenu šifru neotudjivih misli, koje samo ja razumem, uvuče u vrtlog dodira koje nikakva razdaljina, ni prostorna, ni emotivna, ni razumska ne može da ogrubi i spreči.
Želim to malo pismo, makar i bez ijednog napisanog slova, potpuno nemo a prepunjeno. Ili obiljem nahranjeno i odaslato da se u meni isprazni. Koje će proći kroz ruke onih koji i ne znaju da ništa znači nešto, ili da nešto znači ništa od vidljivog, i koje će zahvaljujući neumornom putniku, prenosniku pošte, dospeti tu gde jesam ona realna ja. Da, postoji i ona moja druga, vidljiva kroz trenutne odgovore na svako tastaturno postavljeno pitanje i htenje, iako podjednako očekujuća i zahtevna. Ali ja želim da se svet okrene naglavačke, i da za tren bude ono što je nekada bio, da nečija pisana misao bude rukom preneta reč na papiru koji ću svojevoljno ako želim s apetitom pojesti, s ljubavlju sačuvati dok sama trajem a možda i nakon, s mržnjom spaliti, ravnodušnošću izbledeti, ali osetiti njegovu punu aromu.
Želim.

(Septembar 2015)

A istina je negde svugde

 
 
images
 
 
 
 
Upozorenje – Za sve one alergične na predugačke tekstove u kojima kao što je uobičajeno mnogo napisano uglavnom vredi malo, preporuka je preskočiti ovaj naslov i otići u šetnju sa voljenom osobom bilo da je dlakava i ima rep ili pak hoda na dve noge i ume da razgovara, ili napraviti štrudlu, ili oribati kupatilo, ili pročitati neki zanosni književni redak, ili se igrati žmurke sa ogledalom. Nalaženje životnih istina  leži u svakodnevnim, trivijalnim stvarima, tako da je ponudjeni tekst samo naslonjen na nešto što svi ionako odavno znaju. Ali ja htedoh da prstohvatim malo sopstvenim začinima. Ko može da kusa, prijatnost mu želim.
 
 
Nisu to moje mudrosti ( “italijanke” u podnozju), već preuzete sa nekog bloga. Iznedrene su u trenucima velikog preispitivanja i osvrta na propušteno, pogrešno, neostvareno i sa dozom kajanja što se nešto nije znalo a možda je moglo da odvede na drugačije staze. Ko to zna. Možda je nužnost prolaska kroz greške svakog od nas upravo pravi put do sebe, iako malo gorak i naporan. Onaj ko je ovo pisao, a shvatio to kasnije u životu (toliko kasno da je već prošao voz), i što je možda moglo da mu olakša neke izbore i načine da ih je bio svestan mnogo ranije, poželeo je da drugima to predoči u par koraka. Teško da neko želi da prati tudje znakove upozorenja, sopstveni udarac u zid ipak boli više no tudj, i pored osvetljenja i verbalnih alarma mnogo je delotvorniji. Ostavlja upravo onakvu ozledu kakvu slušanjem o tudjim povredama ne može nikada. Ali mudrosti to jesu upravo zato što ih je neko iskustvom dodirnuo,  i treba se osvrnuti na njih, čak i ako im ne verujemo. Da li će one biti dobro shvaćene i u saglasju sa shvatanjima drugih strpljivih slušaoca ili čitaoca, to je već čist dobitak na kocki. A istina vreba, i dosta je obimna pa oni koji nekud žure ili lako pogube nerve sa predugačkim tekstovima u kojima se može pročitati svašta, mogu sve ovo da zaobidju u najširem matematičkom luku.

(Ograde i ono u njima su moje protivmudrosti … molim da se usta drže zatvorenim od zapanjenja njihovim kvalitetom, nekulturno je biti zabezeknut a i svako može da proveri koliko si aljkav s odlascima kod zubara).

~  Jači si nego što misliš
(da/ne/možda/ a da li je istinita ona da te ojača ono što te ne ubije? preživeli ne znači i živ iako mu u grudima kucka. No ne treba sve shvatati tako tragično iako pobeda znači  …, no ne treba sve shvatati tako tragično i zaista treba uzeti za istinu da duša pokaže svoje mišiće kada je najkritičnije. Ne treba sumnjati u to da će se u suočavanju sa smrću-ne samo bukvalnom, život grčevito hvatati za svaku slamku…i uspeti da izbegne Bermudski trougao. Ukoliko mišići popuste onda…nisi jači no što misliš, a to onda znači ili menjanje trenera, ili treninga, ili okretanje novom sportu u kome nema takmičenja sa životom).

~ Greške te uče važnim lekcijama. Svaki put kad načiniš jednu, jedan korak si bliži svom cilju.
(Naravno, petice nisu uvek najbolji motivatori iako glade ego. Zato jedinice i ponavljanje razreda ima svoju svrhu, ali koliko znam po školama se više nit jediničari niti ponavlja razred jer kažu da svako ima šansu za dozu lenjosti i nekoncentracije. Bole malo te lekcije udaranja štapom po dlanovima i glavi, mada je i to odavno bezrazložno ukinuto jer kažu da fizičko kažnjavanje vodi umnožavanju siledžija. Lekcije sa greškama urežu se poput tetovaže, mada rekoše da postoje i sistemi za uklanjanje tetovaža za one sa predomišljajem u karakteru. Kako god, svaka greška se ispraviti da. Ukoliko se pak više puta dozvoli padanje na istom ispitu onda od odlaska u školu nikakve koristi, ali zaista. Ka cilju ni prići. Zato ipak više verujem u moć nekadašnjeg vaspitanja – samoprutičanje po dlanovima, da boli malo više a i da ti neko stvarno zguli kožu kad istetoviraš na sebi žig nesposobnjakovića da upadne u istovetne greške).

~ Ne postoji ništa što te sprečava osim sebe samog.
(Smatram da je preuveličavanje sopstvene sposobnosti kontrole nesputavanja, što znači da nesputanost u stvari i nema kontrolu, ovde isforsirano. Želje imaju izuzetnu moć ali ne toliku da se samoostvare jer se toliko žele. Nekada su spoljne okolnosti ili jednostavno “rasklop” okolnosti uzrok sprečenosti nekog ostvarenja i pored najveće volje i truda. Nekada jednostavno nešto neće i ne može, iako smo sebe sprečili samo u tome da sumnjamo u dobar ishod nečega. Nekada ništa u sebi ne može da dovede u nešto po sebi. Ali da možeš sam sebi da podmetneš treću nogu za koju i ne znaš da je imaš, možno je).

~ Možeš napredovati mnogo više no što ti snaga dopušta, važno je samo želeti i to zaista jako.
(Želim, tako želim, mnogo želim, zaista želim, očajnički, morbidno želim, želim da nikad ne prestanem da želim…hoću li zaista onda uspeti da ikad ostvarim taj, ovaj, onaj san? Teško da će ići ali hajde, neka želim…možda malo jače da poguram poželjenje, mogu ja uvek snažnije da poguram stvari, samo da i to poželim. Najvažnije u svemu je naravno paziti šta želiš…tako kažu oni koji su nekad mnogo nešto jako želeli pa….im se želje nisu ostvarile).

Nebitno koliki napredak ostvarili, uvek će biti ljudi koji ce insistirati na tome da šta god radili da u nečemu uspete, kažu da je u stvari to nemoguće.
(Da, pakosnika i sumnjalica uvek ima, posebno kada nečija glava viri iznad gomile. Nekada čak i sa vidljivim iskoracima. To su oni koji bi da se klasje žita jednako pod vetrom povija. Ne treba se na njih ljutiti jer potrebu za drugačijim ne mogu razumeti svi. Ali na njih ne treba obraćati pažnju. I nastaviti raditi na nečemu što je (ne)moguće. U stvari sumnji-ča-va lica treba staviti u izolir sobu da ne galame previše i remete entuzijastima let).

~ Ograničeni ste samo sopstvenom maštom. Dopustite joj da leti.
(Ograničeni ste samo svojim realizmom i urodjenim pesimizmom, a mašta je najbolja, najiskrenija, najdetinjastija, najbliskija, najiskrenija drugarica. Ne sme ona leteti sama, samo u paru sa njenim tvorcem…i pada je tada poštedjena. Mašta je ona ženska što može svašta).

~ Percepcija je stvarnost.
(Jeste li? Sopstvena sigurno. I istina. A istina je uvek samo jedna ili ih toliko ima koliko i perceptora? Ne može ličnu percepciju promeniti ni tudji dvogled osim ako u njegovu oštrinu i sud jako verujemo. Tudji receptori se nekada poklope sa našim i onda možemo mirno živeti u saglasju naših stvarnosti koja je za nekog drugog običan film. Llični realizmi su igračke naših vidjenja stvarnosti…a stvarnost možda ustinu nije samo jedna…. tiiinu-niiinu).

~ Verujte svojim instinktima.
(Čovek je najveća životinja koja zaboravlja malo na svoje primarne osobine. Na svoju štetu nažalost. Nikako da shvati da se zahvaljujući instinktima može nekada zaista preživeti i nadživeti žmurenje.Čak i uvek hvaljeni racio. Instinkti ne varaju koliko god umeju da iz nekog razloga budu zabašureni potrebom za odbacivanjem istine, ili može biti pod komandosom raciom. Napregnuti čulo sluha i pažljivo slušati šta instinkt šapuće, pažljivo!…ili još bolje svoju instinktivnu brbljivu, dugo-kratko-srednjo-kosu, aromatičnu, nežnu polovinu koja će namirisati svaki pokušaj ulaska nepoželjnosti na sopstvenu tj. vašu teritoriju).

~ Postoji  pitanje koje se sebi može postaviti – Šta bi uradio da se nisi bojao? Da si bio hrabar?(Možda sve a možda i ništa. Fifti-fifti kao potencijal. Strah je nekada rezultat instinkta koji njuši veliki, bespotrebni bol. Ne mislim da je to loše, jer sve što voli to i boli. Hrabrost bi donela možda nemerljivu prijatnost ali gomiletina ide logikom da je bolje držati se onog što žulja nego da mu ne daj Bože nešto ne uslovi odsecanje noge. Onaj ko se boji bola i oporavka, pa i potencijalnog hendikepa nakon eksperimenta provere lične hrabrosti, ne treba da pokušava ništa. Strah je u stvari uzrok propustene lekcije, one s početka saveta. Propušteni čas i rupa u znanju. Vredi li? Pa i da, rekle bi sponzoruše i hvatači opasnih krivina).

~ Često je teško reći koliko si blizu uspehu.
(Često ali poprilično jasno, ukoliko znaš na koliko si koraka od neuspeha, kako on izgleda a i ti u njemu. Osim ako u potpunosti nisi promašio poentu uspeha i izobličio njegovu suštinu. Ali se ovde govori o odraslim ljudima koji znaju kako neki cilj izgleda, osim što najčešće ne znaju kako do njega stići. Znati il’ ne znati pitanje je sad?)

~ Jedina greška koja zaista može da zaboli je izbor da se ne uradi ništa samo zato što postoji strah da se načini greška.
(Ljudima zvanim ravne linije takve dileme ne padaju uopšte na pamet. Oni samo ne žele da izgube svoj tesko uspostavljeni mir, jer mir ne toleriše ikakvo grebanje po vratima, žuljeve od tesnih, neudobnih cipela, grinje u dušeku ili kajanja koja bi ih proganjala do groba. Avanturisti su već kategorija koja gadja u druge mete. Njima strelice vrludaju ali uporno žude ka crvenom, sa jedinim strahom da ne nedostane municija).

~ Ne dozvoli da ti uspeh udari u glavu, niti neuspeh udari posred srca.
(Mogu li se srce i glava odvojiti, te da jedno – uspeh ima konekciju samo sa razumom a drugo – neuspeh isključivo sa srcem? Potpuno je shvatljivo, čak i onima koji se ne trude i ne žele da shvate, da rad samo jednog od sistema dovodi do razdrndanosti točkića i kolapsa mehanizma. Srčani ljudi će uvek patiti ako osluškuju samo svoje srce. Umni ljudi će morati da konsultuju srce kako ne bi postali kamenje. Ali globalistički gledano – ne treba ništa tako ozbiljno i tragično uzimati k umu i kucavici, sve je to potrošna roba).

~ Nekada se moraš boriti sa lošim danima kako bi zaradio najlepše dane svog života.
(Posle kiše sunce biva…osim ako zaista ne zavlada apokalipsa nevidjenih potopa u kojoj se i sunce udavilo zanavek, u kojoj nema vlasti koja može da obeća da će doneti zakon o ukidanju padavina i donaciji toplote bazirane na ljudskoj dobroti, u kojoj je zlo samo eksperiment za preživljavanje najjačih. No sunce je izvor života i dobar plivač. Ako ne najlepše a ono utešnije, Ako neće milom iz oblaka će iscuriti silom) .

~ Život je 10% onog što se dešava i 90 % kako ti to doživljavaš.

(Da, ali percepcija je stvarnost, zar nismo malopre upravo to rekli? Mogu se menjati naočare, sočiva, stavljati čak ona u boji, ugradjivati nove oči, menjati slike kao na projektoru, film puštati u sekvencama, sa pauzama, premotavati, i na kraju će život biti upravo ono što jeste ali i onako kako ga MI doživljavamo a da je realnost možda nešto potpuno drugo, ili za nijansu drugačije od onog kako se to doživljava. Da li to znači da mi manipulišemo stvarnošću i dajemo onu viziju koja nam najviše odgovara, iako nekada nimalo ne odgovara? Lažuckanje je kaznjivo a samolažuckanje neoprostivo. OK., kome pa i to da smeta ako na kraju život izgleda mnogo lepši no što jeste… sto bi rekli optimisti).

~ Radi ono što voliš, a ne ono što se očekuje da bi trebao da uradiš.
(Ljubavi su nekada teško ostvarive čak i pored najvećih emocija koje im se daju. Ne mislim samo na odnosne ljubavi već i one koje opipljivo omekšavaju dušu i raspoloženje a ti ne možeš da ih vidiš. Ustati ujutru i pomisliti kako ćes u nepovrat prosuti novih par sati na stvari koje izazivaju mučninu, straćiti svoju budućnost na ništavilo zarad svakodnevnog preživljavanja, i na kraju pomiriti se sa svime, jedno je od najružnijih stvari koje mogu zadesiti nekonformistu. Praktičari gutaju ponudjeni meni, lakše im je ali Ritači (oni što se ritaju na ustaljenost) umeju da svisnu. Umeju i da vrisnu, što je naravno dobar rad ka pokušaju da radiš ono što voliš. Naravno da treba ispuniti očekivanja, nekada i drugih ljudi, ali prvenstveno dozvoliti sebi da otvaranje očiju ne prizove mrak na te iste oči već radost što ćeš uraditi ono što voliš i dobiti “ljubav” zauzvrat).

~ Smeh je najbolji lek protiv stresa. Smej se često sam sebi.
(Ili čitaj viceve. Ako umeš i da ih sam smisliš, ihaj. Samo da se ne zaboravi da moraš i plakati zbog sebe samog, ne zbog sažaljenja, vec suočavanja sa onom stranom sebe koja je daleko od smeha i izazivača pozitivnih osećanja. Smejati se zbog prepoznavanja svetla u sebi, plakati zbog neispravljanja ili podgrevanja dosadnog, zamornog gnjavatora kome ništa potaman nije).

~ Ukoliko želiš da se osetiš bogatim, samo prebroj stvari koje poseduješ a koje se novcem ne mogu kupiti.
(Život, zdravlje, drage svoje, drage nesvoje, svest, razum, želje, uspomene, slobodno vreme, iskušenja kojima si odoleo, biserje koje si pred ljude bacio, spoljni mir, unutrašnju oazu, kratkoću pamćenja, dužinu slasti, veličinu neke lepote…a opet, zašto je taj osećaj nedostatnosti nekada prisutan? Zašto bogati ljudi postavljaju uopšte pitanja nekih nedostajanja? Da li su toliko gramzivi ili je nužno da se nešto od njihovog bogatstva uruši i otkloni da bi shvatili koliko su bili siti i napojeni a žedjni i gladni a da to istina nije bila? Ma za posedima bogatim je lako ali sirotinja mora stalno da kopa rudnik svojih imetaka, a rudarski posao je oduvek bio slabo plaćen i jako težak).

~ Oprostiti sebi je mnogo važnije od dobijanja oproštaja drugih.
(A ako se molim svake veceri i jutra, hoce li proći? M’da, zaista treba oprostiti sebi…na učinjenim svojim greškama, svojim ružnim mislima, svojim lošim delima, svojim neučinjenim a željenim ostvarenjima pa tek onda baciti pik na tudje propuste. Oproštaj dobijen je samo kratkotrajni analgetik za tinjajući bol a svesnost bolesti unutra je kod savesnih i te kako prisutna. Zato je oproštaj sebi …nužnost za ravnomerno disanje, ali šta ako se to nikada ne dogodi i još kao aneks dobiješ neoproštaj drugih? Ostaje nada da se krajnja instanca smiluje, Gospode pomiluj!).

~ Ukoliko se svakog jutra probudite sa osećanjem da će se nešto lepo dogoditi u vašem životu, shvatićete da ste baš u pravu.
(Pravo je ozbiljna nauka, pravnici oni koji regulišu zakon, prekršioci zakona oni kojima je krivo pravije, egzekutori krivdu ispravljuju, ali šta ako te osećaj da će se nešto lepo dogoditi izneveri? Ko odlazi u zatvor?).

~ Budi dobar prema sebi.
(To se valjda podrazumeva. mada se ne podrazumeva. Ako si genetski modifikovan ili organski izvorni mazohista, kud se denuti onda? A ta dobrota prema sebi valjda sluti na umnožavanje dobrote i ka drugima. Netačan odgovor. Biće da je sebičluk koji forsira dobrotu prema sebi kao uslov spokojstva i sreće razlog toliko srećnih ljudi oko nas. Hajde nabroj ta imena na prste jedne ruke, ali ne laži se da ti ne otpadnu prsti i porastu brkovi?).

~ Prati svoj put. U većini slučajeva nije bitno šta drugi misle.
(U manjini slučajeva slučajevi prate svoj put. Koliko je on trnovit i prav to oni znaju. Treba im u svakom slučaju čestitati na rešenosti. Ipak, šta drugi misle nije zanemarljiv pojam. Ne znači da misle loše. Ne znači da misle pogrešno. Ne znači da misle nerealno. Ne znači da misle pokvareno. Znači da možda vole da gledaju tudja posla. Ili da im iskustvo daje za pravo da misle za drugog. A kako god mislili, ostaje onaj instinkt, on tera na put, dalek i neizvestan, šta god to u turističkom prospektu značilo).

~ Nijedno učenje nije izgubljeno vreme. Pokupi što više možeš od iskustva.
(Učenje iz iskustva je poput … popunjavanja praznog zida slikama; otvaranja desetina vrata čudne zgrade, hodnicima ispresecanom, poput dešifrovanja nepoznatog jezika i koje svakim korakom daje na snazi i spoznaji sopstvenog neznanja i detinjatosti koja jednostavnosti kliče. I ima smisla kada na istovetnu priču upali lampicu upozorenja, nevažno da li je zelenog ili crvenog odsjaja. Ako pak ne zasvetli upozorenje pri koraku u vazduhu, na korak od greške, iskustvo postaje vazduh. Otrovani. Ta hajte, ko još nosi gas masku sa sobom osim ako na biološki rat miriše. Ali učiti i samo učiti i možete nekom srećom završiti mumificirani u mauzoleju i da naplaćujete ulaznice posmrtno).

~ Nasmejati samo jednu osobu može izmeniti svet.
(Nečiji svet. Ne ukupni svet. Kome i ne treba težiti jer svet i ne zna da postojimo. Znaju samo neki. Oni su važni, presudni, jedini. I kada vidiš da umeš da dodirneš njihovo srce onda si sam izmenjen unutra. Obasjan. Topao. Ceo. Ko si ti koji bi rado da te ozarim i da te usne i facijalni mišići od pogleda na mene bole ali da ne želiš da to ikada prestane?)

~ Ne zaboravi da uživaš u svom putovanju.
(Plaža, more, talasi i bure? Visovi, dine, glečeri i špilje? Da, može i tako…i eventualna pusta ostrva nakon brodoloma na kojima treba preživeti dok ne stigne pomoć. Uz sunce i udarce oluja. I svo neznanje i nesnalaženje u iznenadjenjima što broje dane od-do ).

~ Nikada ne možeš znati koliko možeš biti jak dok ne postoji jedini izbor da to i budeš.
(Iskušavanje izdržljivosti, čvrstine materijala, otpornosti mase, brzine prolaska kroz mučninu, jačine stiska zuba, moći stajanja na vetrometini, snage korenja. Udarci udaraju a ti uzvratiti osim ćutanjem ne možeš. Vikom je neke izbore nemoguće oterati. Gluvoća problema je pobediva sopstvenom tišinom, spremnošću da se tihuje i čeka. Ćuti i vežbaj, bilduj dušu za jedini izbor koji ti predstoji).

~ Ne možeš promeniti ono sa čime se moraš suočiti a ne želiš.
(Možeš promeniti samo tok svojih misli vezanih za suočavanje. Ili nećeš misliti no čekati (s)u oči u oči(avanje) i čekati da to prodje. Ili mislima utupiti ošricu predmeta suočavanja tako da neželjeno ne boli previše. Prodje sve. I žiznj prodje).

~ Plač ne govori o tvojoj slabosti. Ali takodje ne rešava ni problem.
(Govori o bespomoćnosti, strahu, tuzi, teskobi, ljutnji, o tome da se gorkost izlije jer više nema mesta u rezervoaru. Problem ne otiče sa suzama, niti se njima pročišćuje, suzice služe da se teskoba zalije. Suzama treba izraziti zahvalnost, u “kutiji” ih ne treba čuvati jer bolnost ume da izgrize najotporniju ambalažu. A ko zna, možda poručkaju i problem).

~ Nevažno je koliko si grešaka napravio ili koliko sporo napreduješ, to je ipak za mnogo koraka ispred onog ko ništa nije ni pokušao.

(Važno je koliko si grešaka napravio. Važno je koliko se brzo napreduje. To jeste dosta ili poprilično koraka ispred onog ko ništa nije ni pokušao ali nedovoljno da bi se osećao potpuno spokojnim u svojim pokušajima ukoliko sve predugo traje. Neki uspesi, a pokušaj ujedno znači i to, prekasno dodju. Nemaju sjaj i blistavost onog trenutka koji znači pravo vreme, a vreme je merljivo. Ono ističe, pretiče, zatiče, odmiče, protiče. Curi i odlazi nepovratno kroz pukotine naprslog života. Ali se grešaka ne treba odricati, zaboravljati, lažirati, umanjivati ih. Ne, jer su deo puzanja, učenja hodanja, trčanja, sedenja, ležanja kroz život. Opomene. Znakovi pored glavnog puta. To su signali sa svetionika koje možeš prenebregnuti i ipak krenuti naslepo sa rizikom očekivanog ali neželjenog udarca. A onaj koji nije pokušao? Gledaće i osluškivaće. Nadaće se da je čekanje takodje neki pokušaj iako nemaštovit i neizvestan. Ne treba ga osuditi. Možda samo rečju ohrabriti ili dodirom nežnosti pogurati da korak pusti. Evo mene dobrovoljca da svetlim, možda ne kao uzbunilo na obali, već kao sičušni svitac…valjda je dovoljno).

~ Život nije čekanje da oluja prodje, već naučiti da se pleše na kiši.
(I možda ipak nadje sklonište. Jer je i sunce opasnost. Lagana, osvežavajuća kiša, pa i iznenadni pljuskovi iz oblaka mračnih nisu strahovitost i put do upale pluća ali oluje mogu da raznesu. Čak i ono sklonište. Možemo i mjuziklovati na kiši kao Džin Keli, sa kišobranom ili bez njega, ili plesati po barama, šljapkajući i igrajući u svom ritmu sambe sa podlogom Štrausa. Možemo sve. A to, što je nekada sunce podjednako mračno i turobno poput olujnog neba? Što ne daje svetlost i toplinu iako te po obrazima greje? Pravac kod Eskima na obuku!)

~ Možes naučiti velike stvari iz sopstvenih grešaka ukoliko nisi zauzet njihovim negiranjem.

(Negacija negacije je negativnost. Neuzimanje za tragičnost negativnosti je pozitivnost. Veličina negacije je obrnuto srazmerna veličini greške – u slučaju svesnosti i prihvatanja greške. Ako je greška načinjena u neznanju onda negacija nije negativna. Ako je greška ponovljena, onda je negacija negiranja duplirana. Greške su svakako negacija razuma…jer obicno nastaju iz srca ili nerazuma u trku. Šta li bi sve na ovo tautolozi rekli?).

~ Nemoj brinuti o tome šta drugi misle o tebi.
(Lako je to reći ako uspeš da do kraja života izadješ iz puberteta. I usput brini o tome kada drugi ne misle o tebi. Razlog za to postoji. Šta drugi misle o tebi je uputstvo za korišćenje tog mišljenja o sebi u svrhu racionalizacije problematičnih svojstava. Šta sam misliš o sebi je korak od sebe ka drugima. Loše mišljenje o sebi je korak unazad u odnosu drugi-ja. Loše mišljenje drugih o sebi je korak unapred u ja-drugi (angažuje znakove ?). Briga je neminovnost iako je mišljenje subjektivnost objekta. Nekada je uslovljena mišljenjem mnoštva subjekata ili pak grupnim načelima, pravilima, moralom. Zato treba razmisliti o mišljenju drugih ali ne brinuti ako si svestan da iza toga leži kreacija stada. I naravno, ako je stado ipak u pravu, a ti to želis sebi da priznaš. Ko priznaje pola mu se dodaje).

~ Kada prestaneš da juriš za pogrešnim stvarima daćeš šansu pravim stvarima da uhvate tebe.
(Žmurke i jurke se uvek igrati mogu.Čak i kad porasteš. I ćoravih baka. To je ono kada hvataš pogrešne stvari ili misliš da si uhvatio prave a imenujes loše. Treba ipak biti lovina….lakše je. Ali biti i lovator uopšte ne boli).

~ Moraš prihvatiti da neke stvari nikada neće biti tvoje i naučiti da ceniš stvari koje su samo tvoje.
(Treba u tanjir staviti onoliko koliko se pojesti može. Ako se ponudi repete a stomak želi, zašto da ne. Medjutim, gledati švedski sto i očima gutati ono što nikada neće biti tvoje (jer tvoj stomak ne može toliko da ima, jer je tvoj poslužavnik ograničenih kapaciteta, jer na kraju krajeva može da ti se smuči) je uživanje sa žaljenjem. Zato je tvoje dovoljno za zahvalnost, a netvoje prilika za neko drugo vreme i mesto. Možda. Ili nikad. Pa šta ako je i možda ili nikad? Osim ako je toliko vredno da bi skupo, makar s pozajmicom platio. Što je moje to je moje, što je tvoje možemo da se dogovorimo da bude i moje, hajde ljudi ne budite stipse).

~ Bilo da misliš da možeš ili da ne možeš, u pravu si.
(Kako je dobar osećaj znati da si u pravu, makar značilo ružan osećaj da nešto ne možeš? Možda je ružna stvar ne moći jer nisi probao ali mnogo teža ne uspeti jer si probao. Onda je i osećaj “pravosti” lakši jer trud nije propao. Da li ili nije li? Ili-ili ali ja sam uvek u pravu)

~ Nemoj se bojati da izadjes iz tačke sigurnosti. Neki od tvojih najboljih životnih iskustava i mogućnosti pojaviće se kada rizikuješ da izgubiš.
(Tačka sigurnosti je tamen kemeljac. Iz tog kamena izrastaju potporni stubovi. Potom zidovi. Onda i krov. Kada je krov stavljen onda je rizik kockanja kućom veliki a kockanje ludost. Sve dok se ne predje poslednja ploča ili bar ne potroši materijal za fasadu, može se igrati na dati ulog i možda očekivati dobit. Sve ostalo je lepo uzbudjenje za samce. Za dvojce i duže čamce pretrpane posadom – NE! Još kad se potrpaju neplivači a ladja bušna, nije nego).

~ Odustati ne znači uvek da si slab, već možda da si dovoljno jak i pametan da pustiš da stvari idu svojim tokom.
(Kako se ne bi u zid udaralo glavom jer je pokušaj rušenja rukama bio očito neuspešan, ne treba insistirati na rušenju zida, osim ako nemaš – dinamit. Od istine nije daleko. Da li je prepuštanje stvari sopstvenom toku posledica snage ili uma nebitno je, ali to nekada znači odustajanje upravo zbog nemanja snage ili nedovoljno razuma da se do rešenja dodje. Time se ne priznaje glupost i neupornost? Po meni, time se priznaje pomirenost i prihvatanje onog čiji tok nisi uspeo da savladaš, kao neminovnost. Ili možda umor da se toku ispravi putanja. Odspavaj, prespavaj pa onda odustani ako previše smrdi na rizik).

~ Niikada ne možeš biti 100%-no siguran da nešto uspeva. Ali uvek možeš 100%-no biti siguran da nečinjenje znači neuspeh.
(Znači proba je ipak bitna, čak i kada sluti na neuspeh? Da li probu trebaju da urade i oni koji su na neuspeh slabi? Ili da se sa gornjom tačkom usaglase odmah i svoj mir ne ugrožavaju nikakvim eksperimentom? Da li nam podsvest uvek tačno nagovesti visokoprocentnost plusa ili minusa? I ima li podsvest uopšte veze sa razumom ili onim što u grudima kuca? Pitajmo komšiju, on sve prati i zna, čak i ono što sami ne znamo).

~ Nemoj razmišljati previše o prošlosti ili brinuti o budućnosti. Život je sada. Živi ga.
(Nemoj previše razmišljati o životu uopšte. Oduzmi mu sve a predaj sebe. Ko misli, svašta smisli a ponekad i umisli).

~ Nevažno je sa koliko pažnje biraš svoje reči jer će se uvek naći neko da ih preokrene i loše protumači.Samo reci ono što je potrebno reći.
(To su oni koji su unapred osudili sve ono što si uradio, makar i dobro. Dušebrižnici ili dobri poznavaoci pravih stvari u životu. Da  li je loše tumačenje stvar zavisti ili prekomerne kritičnosti? Imaju li prava na to bliski ili bilo ko naspram nas? Šta sa sopstvenom kritikom tudjosti? Zašto negativno tumačimo tudje najbolje namere i dela? Može li se time umanjiti nečije dobro a sakriti svoje zlo…rečima? I najvažnije, da li je biranje reči privilegija kojom štitiš sebe od tudje prevrtljivosti i naopakosti ili oružje kojim manipulišeš te sprečavaš izdaju sebe? Pitah i zalutah, vadite me odavde!)

~ Ne dobiti ono sto želiš je nekada izvanredan udarac velike sreće.
(Pazi šta želiš jer želje su atentatori na duševnu stabilnost. Preživeti loše odabranu želju je udarac u ponos i temelj oplodilišta zelja . Ko preživi stideće se. Ko umre od srama blago si ga njemu, imao se za pogrešne želje i roditi).

~ Ukoliko nešto jako želiš, učini to, nije važno šta iko o tome misli. Tako se ostvaruju snovi.
(Da li u snove treba verovati? Slepo, predano, verno, dugo? Šta sa time što su snovi prevrtljivi i promenljivi? I što se tako brzo zaborave tako lako? I što san često nije što i java. Kada bi se poneki sni ostavili tamo gde im je mesto, u jami noći i kanalima podsvesti, možda bi ostali upečatljiviji i sjajniji od onih rodjenih po najsvetlijem danu. A snaga snova nema veze sa drugima. San, da bi se ostvario, mora da bude jači od drugih i dovoljno udoban i topao da ga imalac zauvek ne ostavi. Svet je lep kada sanjamo, što otpeva onaj Pilot).

~  Ukoliko nastaviš da činiš što već činiš, dobićeš ono što zaslužuješ.
(Kako seješ tako plodovlje žanješ. Ali čime se zasluge mere? Dobrota je često potcenjena stvar na javi, a za nebo se moze samo nagadjati. Zlo je često preplaćena stvar u irealnom, a u stvarnom nepobediva. Kada bi svi znali da će naplatiti onoliko koliko su radili, bi li promenili nešto? Nego ja poznajem i one koji su samo žnjeli a da su samo grickali semenke i pili rujno vino dok raja kuluči).

~ Ono što stoji ispred i iza nas je neznatno naspram onog što leži unutar nas.
(Unutra je rudnik sa raznoraznim žičkama. Valjalo bi udarnički prionuti da se stigne do dna, ali nije retko da stigneš i kad ono tamo medjutim. I slabo je plaćeno, prljavo i teško. Ali ako ubodeš sajlu ko prst osvojenog blaga, kada se to iznese na svetlost dana, može da otplati mnogo toga što je iza i ispred. Kopati, samo kopati, reče nelenji rudar i ode u mračnu sadašnjost).

~ Nemoj se moliti kada pada kiša ukoliko se ne moliš kada sunce sija.
(Da li se računaju i molitve za nedobro? Ko će tu biti kriv ako se molitva ne ostvari? Prijavljujem se dobrovoljno u dodole. Molim da se uzme u obzir da znam samo da pevušim, neka me pokrivaju prvi glasovi).

~ Nije stvar u dobijanju šanse već u pokušaju njenog ostvarenja.
(Šansa se ipak najpre mora dobiti da bi se probalo sa njenim ostvarenjem. Kolač ne mogu umesiti ako materijala za njegovo spremanje nemam. Pa ako izgori, e onda…tu je poslastičara, gospodje majstorice za slatke ukuse…sve može da se kupi, sve, eto nama šansi bez trudova).

~ Da je to lako svako bi mogao.
(Zar ne može svako? Zar nije stvar u probi, makar i bez ostvarenja? Zar i jedno lako ima svoj jin?

~ Budi osvojiv.
(Ali ne i lak. Lakoća je sramota za osvajača. Teškoća je ponos za osvojenog. Posebno za onog koji lakoću svoje težine prezire. Zato se težim i pravi, i biva ipak osvojen na kraju. Igra vremena i veličine naklonosti osvajača. Ili čak njegove gluposti. Lalalala, volim da sam osvojiva, ali prionite gospodo, postavljam zamčice).

~ Problem je tvoja mogućnost da naučiš nešto.
(Problem je želje da naučiš nešto. Mogućnost je aplikacija za ispoljeno htenje. Nekad stvari treba pokrenuti i na kurblu).

~Bezobzira na situaciju – život ide dalje.
(Ide i ne osvrće se. Ne kaže ni izvini, ni žao mi je. Valjda zato sto stvarno nije kriv nizašta koliko si sam kriv što si mu dopustio da to uradi od tebe. Pa neka ide. Srećan mu put. Ionako i on do kraja tog puta doći mora. E, hoćeš li da me povezeš do tačke B?).

I gde sam ovde ja? Negde tu izmedju redova. Poprilično skrhana činjenicom da od svega ovog teško da nešto moze pomoći. To mi kaže moj p(r)esimizam. Oportunizam šapće da ćutim i pratim utakmicu i gurkam treneru prstiće u oko da me ne zaboravi. Optim(al)izam vrišti da se treba praviti da ne postoji nikakav problem, ni u varljivim željama, ni u vremenu koje se kotrlja, ni u sistemskim greškama. Budem li se složila sa ovim izmima lako meni, lako svima. Kao da je pa život toliko ozbiljna pojava….Istina je ionako negde svugde.

Dan opsednutih

Image

Jeste li se jutros probudili sa srcem voljene osobe na svom jastuku, a zbog koga je dotična za ovaj poseban dan rasporila svoj grudni koš i podala vam ga tako pulsirajuće, i tako snažno da može da preživi na svakojakim temperaturnim varijantama (i februarski plus, i minus), a sve kao dokaz svoje odanosti, nežnosti i pažnje? Ili vam ga je čika poštar isporučio na vrata, umotano najpre u crveni papir, pa ušuškano u srcoliku kutiju obmotanu ogromnom mašnom stegnutom u mrtvi čvor? Ili još uvek ništa, pa ste izgrizli i nokte i zanoktice do krvi a pramenje kose se od čupanja i nestrpljivosti valja po okolišu? Naravno, pod uslovom da subjekat – darodavalac srca zainteresovanog za vas egzistira, a koji može biti ujedno vaš objekat interesovanja, mada i ne mora. Da li vam je uz njega poslao još i srceadrelinsku poruku koja obećava večnost i vernost do kraja života (naravno njegovog, jer vi ne smete umreti pre njega, jer on ne bi to mogao da podnese pa bi presvisnuo od tuge ili se čak ubio od samoće, a i logičnije je da ipak umre najpre on, i onda vi konačno shvatite da vam se ništa tako dobro i veličanstveno a ponajmanje slično može ponoviti u životu, i da će time postati ako ništa drugo do vaš posmrtni heroj ljubavnik)? Nije?! A obećanje romantične večere uz svetlucave sveće i mirisne štapiće i zajednička kupka nakon, gde će izreći nešto što ste dosad videli samo u onim filmovima uz koje svako žensko mora da odcmizdri ne dopuštajući mozgu da shvati da je to samo izfabrikovana, lažirana verzija savremene Ružice koju iz trnja ne može ni madjioničar da izvuče? Ni to ili i to?!
Ako se ništa, ali baš ništa od ovog nije desilo a kandidata ima, onda obrišite iz kalendara ovaj dan i čekajte novi datum, onaj u martu. Ako se i mart izvuče, onda ne sme da omane godišnjica, ali ako je rodjendan pre, ili posle toga pa se neko i dalje pravi lud i ne servira vam na tanjir organ za emocije onda ga postrojite ispred zida svoje nesvesti, ustrelite višestrukim rafalom, zakopajte ga u rupu nememorabila, i napišite mu smrtovni list u tefteru svojih promašaja. U stvari, ništa od ovog i ne mora da se desi ukoliko je svaki drugi dan opsedan opsednut vama kao i vi njim. Nikakvi zvanični datumi nemaju toliku težinu davanja i primanja koliko jedan običan dan obojen uzajamnim razumevanjem i nežnošću.  No, za sve one kojima Dan opsednutih i specijalni datumi nešto znače…

Ovo je jedna strahotna verzija opsedanja. Ali ima i lepših sa “lepšijim” završetkom, a o tome nešto kasnije . Mislim da bi se većina složila da su opsednuti u stvari osobe koje imaju suženu moć rasudjivanja. Opsednut je pre svega iluzionist. Takodje i pod hipnozom. Veoma ga lako na primer prevesti žednog preko vode. Možeš mu takodje napričati svakojake verzije jedne istine i on će poverovati u svaku izgovorenu laž koja to ne može biti jer opsedan tako kaže. On misli da je opsedan otelotvoreni Adonis ili Afrodita sa osobinama bestelesnih savršenstava koji se zovu andjelima. Njemu ne smrde noge, ne čačka nos i ne vire mu dlake iz ušiju, gladak je ko bebina guza, miriše na čistotu, svi vam zavide na njemu a i njemu na vama, njegov dah i pored konzumiranja belog i crnog luka odiše svežinom, može se meriti sa bilo kojim članom mense a možda i ima sertifikat o svom članstvu ali se ne hvališe jer je skroman ili zato što neće da opsednutog postidi. I da nije sve tako, e baš jeste, jer opsednutost nosi Ray Ban sa najboljim zatamnjivačima. Opsednuti znaju da će njihova opsednutost nadživeti i njih same. U stanju su da oproste skoro pa sve osim opsednutosti opsedanog novom osobom, ali se i to može oprostiti jer opsednut zna da ima veću moć od osobe koja sad opseda opsedanog.

I onda dodje neko sutra. To je dan ili-ili. Od prvog očekivajućeg i priželjkujućeg “ili” udje se u spiralu blaženstva čije posledice rode nova dva ili. Od drugog “ili” opsednutost se pretvara u dramu koja može imati dramatične posledice, usled dramatičnog neshvatanja poente opsednutosti a može biti i zbog velikog praska koji bogove i boginje sroza na obične, pod debelu manu, ljudske promašaje.

I sad, da li je 14-ti dan u februaru, tj. dan opsednutih, izmišljotina opsednutih, spiralnih elemenata (onih pomenutih koji su tu fazu već pregurali) ili rulera berze nepotrebnih stvari koje se mogu uvaliti opsedanima i  opsednutima da svoju hipnozu učine šarenijom, kad već reči i dela nisu dovoljni?  Šta god da je u pitanju, sve deluje tako … ljubavnički napeto, obećavajuće i crveno. Sluti na strast, opijenost i mučninu ako se pretera ili ne stavi pod kontrolu. A svaka opsesija je – zaljubljenost a zaljubljenost često samo opsesija.

Ja sam opsednuta mnogim stvarima – neopipljivim. Da budem otvorena, i ljudima. Zato mi je dan opsednutih drag dan, što zbog stvari, što zbog emo koncepcije. Jest da mi se ništa danas po tom pitanju nije desilo, i pored opsednih misli, no, medjutim, ali … Volim te crveno, što pamučno nežno, orhansko visovski izazva opsednutost u meni. Ovo voleti je već spirala…preterah bez podloge.

I naravno, o spiralama i tim nihovim “ilima” nekom drugom prilikom…mnogo je uzbudljivo :).

Živeo Dan opsednutih!