Tuga

Vrisak tišine

Možda sve sreće uistinu liče jedna na drugu (pa i one porodične), dok su nesreće uvek osobene tragedije (pa i one porodične), no činjenice govore da je broj žrtava porodičnog nasilja u stalnom porastu, nastalih iz (ne)predvidivih okolnosti. Podaci za prethodnu, 2015-tu godinu, pokazuju da je nasilnim putem život izgubilo preko 30 žena, dok je od početka ove godine do ovog trenutka broj ubijenih od strane partnera već dosegao zabrinjavajući nivo. Poslednji dogadjaj odigran pre nekoliko dana na području Vojvodine, u kome je osim ciljane žrtve stradalo još 4 osobe, kao i oni od par nedelja ranije gde su bračne partnerke takodje ubijene vatrenim oružjem, pokazao je da su strahoviti zločini postali neraskidivi deo naše svakodnevice. Kao da zločini gubitka posla, neadekvatne zdravstvene zaštite, degradiranog obrazovanja, opšte nebezbednosti, globalne pretnje, rastućeg siromaštva, uništene kulture, praznih obećanja, opore sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću nije dovoljno.

Da je sve to itekako dobar uvod ka urušavanju nekih individualnih, ličnih vrednosti, a povezivo sa drugima u vidu porodičnih i ostalih odnosa koji počinju ozbiljno i bolno da trpe, situacija definitivno potvrdjuje. U sistemu čiji su temelji decenijama unazad poprilično uzdrmani, realno čak potpuno urušeni, i sa veoma slabim šansama da dodje do neke skorije sanacije i poboljšanja, teško je očekivati da se tek tako mogu izbeći hororistične priče nekih običnih ljudi, koji žive tu, pokraj nas. Nekadašnji miran, pomalo dosadan iako ne banalan način života većine, ušuškan u svakodnevicu ipak ne životarenja vec pristojnog proživljavanja, zamenile su realne (nalik grubim, krvavim, filmskim) priče u kojima pojedinačni i grupni masakri, otmice, zlostavljanja, pretnje, nevine žrtve, krv, istrage, postaju redovni obroci kojima se postojano gozbe strahovi i upitnost smisla.

Učaureni u sopstvenim manje-više sigurnim gnezdima, uspešno ili jedva spašenim od neželjenih ratova i sankcija, vizuelno pomalo otvrdli na potresne scene dalekih smrti i izbeglištava, branimo svoj lični mir sa tek usputnim bacanjem pogleda na bliži okoliš i ljude. No, nekada ta “usputnost” nije toliko površna. Zagledani više u ono što se dešava drugima, valjda zarad utehe ili ispunjenja vremena, iz puke zabave ili čiste radoznalosti, neretko postajemo redovni (p)osmatrači nekih, za lične pojmove čudnih životnih opredeljenja, dogodovština, izbora, okolnosti. Neke su uporno dosadne, druge nepristojno intrigantne, treće ilegalno pitke, neke stote … bolno uočljive. I upravo te mučne, uhvaćene virenjima iza zavese ili prisluškivanjem zidova, ostaju sakrivene, a u stvari ogoljene razmenjenim šapatima, (ne)izrečenim iščudjavanjima, promuklim osudama, stabilne u nezamislivim oblicima postojanja. Za mnoge od njih zapravo znaju svi, a sve izgleda kao da uopšte ne postoje. Navodna odluka i vaspitanje da se ne zadire u tudje živote, dok naprotiv upravo ti tudji životi koliko god pojedinci misaono odbijali da jeste tako, postaju i deo ličnih (kao moralna obaveza u vidu brige za drugog), sve češće ostavljaju gomilu leševa iza sebe. “Nedušebriznici” koliko i oni drugi, koji stvari primećuju ali ostavljaju nadležnima da to reše, tako ostaju samo nemi i gluvi posmatrači.

Na drugoj strani, institucije koje bi trebale da preduprede problem, čekaju konkretnu prijavu (ponekad sam zakon nalaže i u tome ih podržava), ne trudeći se da išta od ičega same uoče, odreaguju na vreme, proslede dalje. Oni pod imenom “dalje” čekaju dok ne pripuca ili se potegne nož, kredom iscrtavajući ne samo krug oko pale žrtve, već i sopstvenu nemoć, indolentnost, postajući aktivni dželat sistema i pojedinca. Za osudu i presudu bitan je dokaz. On upravo dolazi sa lešom. Uglavnom je u pitanju ženska osoba srednjih godina, srednjeg ili nižeg obrazovanja, veoma često nezaposlena, majka dece čiji je otac upravo njen krvnik, povučene i trpeljive naravi, okovana bračnom ili neozakonjenom vezom. Može pak biti i samostalna, obrazovana, ali telesno, emotivno nejaka i slaba. On je uglavnom alkoholičar, prek, zaposlen ili na socijali. Može pak biti i veoma ugledan, neko o kome “niko nikada nije mogao reći ružnu reč, dobar otac i pristojan muž” kome je došla žuta minuta ili pak pala ljubomora na pamet. Najjednostavnije rečeno – razmahano ludilo kome je dozvoljeno da bude na slobodi.

Nakon mnogih takvih ostaje samo muk, jeza, neverica i uglavnom čudjenje kako je sve moglo biti drugačije da se nije ćutalo nad stvarima koje su “urlale” u svojoj očiglednosti. Tada je prekasno. Zato je puko posmatranje zla saučesništvo. Ćutanje nad sopstvenim zlostavljanjem je čisto (samo)ubistvo.

(Jul 2016)

Glasovi razuma

Biti roditelj znak je ogromne ljubavi, one od dece u nevinosti i potrebi preživljavanja tražene, a iz duše i dobrovoljne obaveze prema njima date. Biti dobar roditelj znak je napornog učenja. Biti uspešan roditelj znak je velike posvećenosti. Biti srećan roditelj znak je velikog blagoslova. Biti tragičan, onespokojeni, zauvek obogaljeni roditelj znak je ogromne nesreće. One, za koju sam snosiš neizbrisivu krivicu, ili one koju odbijaš kao moguću, ali je drugi donese i tvoje najvažnije otme.

Da se ta “nemoguća” stvar nije desila, Aleksa Janković bi sada bio punoletni mladić. Roditelji bi zajednički sa njim pravili velike planove za budućnost koja mu ipak nije dala šansu da ostvari pilotski san. Njegov rodni grad, škola, drugovi, zlostavljači, ne bi izazvali medijsku pažnju, osudu, nevericu, strah i nuždu dizanja glasa za pravo na dostojno detinjstvo. Ipak, kao po nekom nepisanom pravilu, tek kada užasi realnosti postanu predmet pisanja i okasnelog tumačenja neuočenih uzroka i nepopravljivih posledica, na scenu stupa glas razuma. Da li? Čiji je to glas i zašto dečji vapaji, modrice, prelomi, bol i obelodanjenje istog bivaju nevidljivi?

Istorija Aleksinog košmara koja je trajala par meseci može se svesti na par rečenica. Osam brutalnih napada sa izrazitim povredama koje su zalečivane na niškoj Neurohirurgiji. “Igre” davljenja, šamaranja, verbalnih pretnji, ucena, nekada uz prisustvo vršnjaka, ali i nastavnika. Prijava policiji, pojačani nadzor školskog policajca, koji nije opravdao ulogu zaštitnika, prećutkivanje zabeležene torture na školskom video snimku, ignorantski odnos školskog psihologa, direktorke škole, školske uprave grada Niša, prosvetne inspekcije, ministarstva prosvete, grupe za suzbijanje maloletničke delikvencije PU Niš. Vaspitno- disciplinski postupak podnet protiv vođe nasilničke grupe zaključan je zajedno sa zaključenom peticom iz vladanja za istog. Aleksa je ostao potpuno sam. Pažnja i ljubav, strepnja i trud roditelja nije bila dovoljna da spreči zastrašeni i poraženi duh. 2011.-te godine, glas užasa i nepoverenja u nešto i nekog bolje(g), zamro je skokom u ambis.

Trag tog tragičnog pada ostaje urezan. Nekome u srcu. Ostalima bi trebalo u savesti. Ukoliko je uopšte iko ko je bio nadležan da takvo što spreči to posedovao. Ne izgleda da jeste. Liči da su neki ljudi namerno ili greškom dovedeni na mesta koja bi im trebala biti izričito zabranjena, jer nisu ni po jednom svojstvu sposobni da ga obavljaju. Štaviše, trebalo bi usled otaljavanja, uzmicanja, nesposobnosti, zastrašenosti po svoju poziciju i kožu, da budu kažnjeni. Dakako, oni nisu neki oni, već imena i prezimena koja se vuku po novinama i čaršiji bez ikakvih sankcija, posledica, promena u ličnom i profesionalnom životu, na čelu sa nekadašnjim ministrom obrazovanja Obradovićem, koji je svoje obećanje da će svi počinioci biti adekvatno kažnjeni naravno progutao, i odneo sa sobom na po prilici i okolnostima nimalo odgovornu poziciju profesora. I dalje svi “revnosno” obavljaju poslove na očigledno doživotnim radnim mestima. Direktori se povlačeći vraćaju, psiholozi kriju istinu, policajci selektivno primenjuju silu, nastavnici žmure, upravnici lokalnih školskih uprava podgrevaju vladajuće partijske obroke od kojih su svi gladni, ali presiti svega. Očigledno je da se sa 500.000 ili nesto manje dinara kazne može skinuti ljaga sa imena jedne po svim kriterijumima prosečne u moru srpskih škola u kojima se dešavaju slične stvari. A dešavaju se – nekažnjena iznuđivanja, pretnje, silovanja, tuče, ranjavanja.

Ono sa čime bivaju suočeni, ne samo Aleksini, već mnogi roditelji, jeste – da li (su) mogu(li) da učine nešto više? Mogu li da “izigraju” zakon, koji bez obzira na traumatične posledice po žrtvu, nekako stane na stranu krivaca? Da li je loše što veruju onima koji su tu da štite pravdu, životno dostojanstvo, normalnost? Ili je logično da se povuku, kriju, beže pred onima koji će sutradan počiniti još gore stvari, zato što im sistem to omogućava? Da li se treba praviti slepim pred skorašnjim prijavama istog tipa u istoj školi koju je Aleksa pohađao? Ili ćutati? Čekati?

Nemojte to raditi, čak i ako niste roditelj. Čak i ako vam deca nisu bitna i bliska. Poništićete sebe kao ljudsko biće. Kao nekog ko jeste glas razuma.
20. marta, u Nišu, Somboru, Šapcu, Loznici, Bačkoj Topoli, Vršcu, Pirotu, Bačkoj Palanci i Novom Sadu, biće održani skupovi za podršku “Aleksinog zakona” i prava dece na normalno detinjstvo. Razbijmo muklu tišinu, strah i silu nepravednosti. Podržimo pravo na ličnu i opštu sreću.

(Mart 2016)

Imitacija smrti

Dan u kome saznaju da će postati roditelji za većinu ljudi bude jedna od najvažnijih vesti u njihovom životu. Dan koji je u stvari uvod u nešto što nikad nije postojalo pre toga, uglavnom nezamisliv (osim ako nije po prvi put) iako vizuelno i emocionalno opipljiv naspram bliskih ili nepoznatih koji su već u tome. Nekome donese ostvarenje dugo očekivanog sna, nekom nažalost neprijatno iznenadjenje, nekom mnoštvo upitnika koje ne može da zameni odlučnom tačkom, pa navodi na preispitivanje dok ne bude kasno, ali dan koji zasigurno znači neku vrstu preokreta i inicijaciju neke drugačije budućnosti. Ukoliko se opredele da “stvar” isteraju do kraja, porodici sledi manje više uzbudljiv period iščekivanja, psihofizičkih priprema, planova, prilagodjavanja postojećim uslovima ali i angažman na stvaranju bolljih od onih koji jesu. Nerodjenoželjeno dete u stvari biva unapred jako voljeno, paženo, maženo i očekivano sa nestrpljenjem i nadom da će sve proteći u najboljem redu. Dan u kome se ono pomalo zastrašujuće, nekada traumatično, bolno ali vremenom zaboravljeno iskustvo zvano porodjaj i donošenje novog bića na svet desi, za većinu ljudi postaje najvažniji praznik i radost. Dan u kome nakon proživljenog napora i uglavnom sterilne, zagušljive, neprijatne bolničke atmosfere, majka sa svojom bebom u pratnji porodice izadje i ode svojoj kući, za većinu ljudi znači kraj jedne neizvesnosti i korak ka nečemu konkretnijem, što podrazumeva odgajanje, brigu i ljubav – vajanje novog bića. Ali…

Neki nezvanični podaci tvrde da je u Srbiji tokom poslednjih 40 godina preko 10.000 majki (a brojka se možda može i umnogostručiti za nešto duži period) izašlo iz bolnice bez svog novorodjenčeta. 10.000 beba je proglašeno mrtvim a da ih njihovi roditelji nikada nisu videli, niti dobili konkretne dokaze o uzrocima smrti, niti da su ta tela sahranjena u porodičnim grobnicama. Bar 20.000 roditelja je ostalo uskraćeno radosti odgajanja svog deteta koje je nečijom odlukom, zlom namerom i zločinačkim delom proglašeno nepostojećim, a u stvari oteto, prodato, može biti i ubijeno, bez ikakvog lekarskog izveštaja o detaljima rodjenja i smrti koji bi u normalnim okolnostima bili prosledjeni i roditelju i nadležnim organima. Opravdane sumnje i “dokazi” bez dokaza o pravim smrtima, sa neregularnim otpustima i smrtovnicama bez tela, govore da je preko 10.000 osoba, od kojih su neki sada u već zrelim godinama, ostali u neznanju da ne pripadaju (po prezimenu, mestu rodjenja i prebivališta, genetici) onome kako zvanični dokumenti tvrde. Sa 10.000 ljudi se neko a da to nije sudbina, ozbiljno, veoma grubo i surovo poigrao.

Možda bi neko sumnjičav ovakve informacije preimenovao u glasine, u malo okasnelo probudjenu a u stvari nikada prežaljenu bol nesudjenih očajnih roditelja koji se naknadno hvataju za slamku, izmišljotine kako bi se uznemirila javnost i bacila ljaga na ionako okrnjen renome već ozloglašenog zdravstva koje hropće i posrće u skoro svakom segmentu, kako bi se malo udarilo i na ugled policijskih organa koji nikako da počnu da rade svoj posao kako treba, da se malo zatalasa onde gde zapravo ne može da postoji ništa osim “čistote, gugutanja, nežnosti”, i profesionalizma koji bar tu nema razloga da izaziva neki revolt iako itekako ima. Ne treba spominjati učestale priče žena koje su na porodjaju izdržale mnogo gori tretman no steone životinje po štalama; nošenje ludačkih okrvavljenih košulja spavaćica tokom boravka u bolnici; neljubaznost osoblja koje očekuje dodatnu nadoknadu za svoj trud i požrtvovanje; obroke koji bi možda odgovarali bolesnicima obolelim od srca ali ne i majkama koje instinktivno treba da dokuče kako se može izvući mleko, multiplicirati preko noći njegove skromne količine i same ućutkaju pregladnele, nepresvlačene, osute bebe; jedva izvučene žive glave zbog bacanja kockice da li treba čekati prirodni porodjaj, ili se ipak poigrati forcepsom ili nožem kad nevaspitana i razmažena porodilja ne može da ispuni ono što svaka normalna pristojna žena može, i to ćuteći; a ni selektivno ubadane epidurale i prisustva polumuškaraca u obliku muževa koji moraju da vide ono što im nije posao.

Ali nije o tim „trivijalnim“ stvarima reč. Reč je o mnogo ružnijim i pogubnijim posledicama koje su unesrećile previše ljudi u prošlosti pa i sadašnjosti, izazvale sumnju u dobre ishode, strah da dobre stvari mogu da se izokrenu u nešto nepredvidjeno a izvan kontrole, i što je najgore, bez adekvatnih sankcija. Retki su imali sreće da nakon čak nekoliko decenija uspeju da upornom potragom pronadju svoje potomke, što mnogima koji trenutno jesu članovi udruženja Porodica ukradenih beba predstavlja samo san ali i daje izvesnu nadu . Oni definitivno odbacuju pre nekoliko meseci donet predlog Lex Specialisa koji predvidja da se neki do sada nerazrešeni slučajevi stave van zakona i zatvore kao zastareli slučajevi. Odbacuju da je gonjenje sumnjivih lica sada u nadleštvu skromnih nezavisnih policijskih grupacija a da se pri tom evidencija o rodjenim i umrlim u bolnicama nekada prolongira i po šest meseci umesto zakonskih 15 dana. “Najefektniji” ili bolje rečeno najsramniji deo istog predloga kao utešnu nagradu oštećenim daje mogućnost ubiranja materijalne nadoknade do 10.000 evra u zavisnosti od slučaja, čime mogu potpisati prekid svoje potrage i time nekako utolili glad sopstvene boli za izgubljenim roditeljstvom.
Da li se godine patnje, praznine, opravdane sumnje, manjka dokaza, poklanjanja sopstvene krvi i mesa u neznane svrhe i zbog zlokobnih namera mogu potkupiti hiljadama pa i milionima novčanica? Koliko jedan život vredi na ovim prostorima? Koliko vredi poverenje u one koji su nadležni da daju sve od sebe da novi život pripadne onima koji su ga stvorili a i u one koji mogu da mahinacije i manipulacije spreče, otkriju i kazne? Mogu li se oskrnavljena srca i duše zakrpiti obećanjem da je to verovatno bila nenamerna greška ili smeju tek tako bezočno proglasiti sumnjičavošću bez pokrića?

Dan u kome saznaju da je njihovo dete ipak živo i da negde obitava, da su nesrećom bili lišeni sreće njegovog odgajanja, za sve one koji su prošli pakao nepredvidjenog gubitka i nepostojećih smrti, sigurno je dan koji će slaviti kao novi rodjendan i trenutak koji im više niko ne može oduzeti.
Ne dajmo da se iko poigrava životima živih, niti životima “umrlih” koji ništa od toga nisu hteli. A dešava se, i to mnogo češće no što mislimo i verujemo da može. Ne dozvolimo da nam iko ikada ukrade našu nadu, sreću, budućnost, makar se “samo” detetom zvala. U tome je zapravo – Sve.

(Avgust 2015)