BatAkatAk

Pre deset dana desio se BOOM. Ne, nije eksplodirao nečiji ekspres lonac i obojio zid kuhinje poput Polokove umetničke akcije na platnu. Nije u pitanju ni kašikara koja je uletela u nečiju izbu kao upozorenje. Nije ni naprava na daljinski koja se aktivirala ispod auta nekog neposlušnika (mada se upravo to desilo samo pet dana kasnije usred bela dana i po svojoj prilici ispod pogrešnog vozila). Desilo se nešto drugo ali podjednako bombastično. Efektno ali bez krvi iako je bilo žestoke borbe. Intrigantno i upečatljivo da je moralo dospeti do novina i televizije. A da li i do logičnog objašnjenja za uzrok i posledicu ove eksplozije upitnog ljudskog ponašanja, pokazaće …

vreme? razlog? ljudi?

Dijetolozi tvrde da su piletina i riba dve najzdravije namirnice životinjskog porekla. Pune minerala, vitamina, belančevina, sa zelenišem i voćkama, najbolje su gorivo za svaki stomak i mozak. Doduše, vegani ih preziru i druže se samo sa travom, ali prosečno edukovan i proždrljiv čovek jako ceni ova bića sa perjem i krljuštima i rado ih viđa u svom tanjiru. Osim što su telesu mila, ribetina i piletina takođe nisu ni skupa mesa, ako se izuzmu lososi (za one koji ne znaju, ova vrsta ima zaista veličanstven život… izlegne se u potoku ili u reci i onda krene ka moru… tamo odraste, malo se provodi a onda ide nazad na mesto gde je rodjena, uzvodno, uprkos otporu prirodnog toka vode!… prispe kući, položi jaja, i umre tj. ugine… i ima samo jednog partnera sa kojim se razmnoži… baš nekako emotivna, složena priča…  stvarno se pitam, šta je to što lososa nagoni da se vrati tamo gde je prvi put ugledao tamu vode, da tamo začne nove živote a svoj okonča?…kako mi pojma ni o čemu nemamo). No, vratimo se ljudima. Onima koji se ne bave previše vitaminima a masnoći ne gledaju u procenat, svinjski butovi i teleće glave i šnicle takođe su primamljiv aksesoar šerpama koje oblizuju. No, to su već golemi stočni objekti i pored ukusnosti ne daju previše na unapređenju krvne i mrsne slike, mada doprinose osećaju utoljene sitosti koja se ublažava natrijum bikarbonatom tj. sodom bikarbonom kad se pretera. Otud se, kad stvari krenu naopako, pod pritiskom lekarskog znanja i vage za merenje, povišeni holesteroli i omršeni krvni sudovi u normalu vraćaju konzumacijom mesa koje hoda na dve štapićaste noge ili perajama. Naši penzioneri to jako dobro znaju. Najpre zato što su sa medicinom u veoma bliskim odnosima (znaju sve moguće lekove za sve moguće boljke, znaju sve simptome svih boljaka, znaju sve lekare koji boljkove mogu da zaleče, znaju sve one koji imaju boljku koju oni još uvek nemaju ali će je možda dobiti) i zato što jako vode računa o svom zdravlju i zdravlju svojih ukućana. U svemu tome, i njima, možda stoji jedan od mogućih odgovora zašto se desio BOOM. A desio se na upravo svim prodajnim mestima jednog za nas novog trgovinskog lanca koji se potrudio da pre tačno deset dana zainteresovanima pruži mogućnost da sebi kupe dugoročno zdravlje. Da se svako dočepa piladi i peradi upakovane u celofan, donese to domu svom, napuni njome svoje frižidere, zamrzivače, hladne sobe i utrobe. Za jako malo para. A i za neinformisane komšije za neku simboličnu cenu. Ili lenje, što mrze da se guraju po prodavnicama, ali su spremni da za svoju indolentnost plate na pijaci ili preko oglasa. Svi siti a ovce, pardon kupci na broju. U redovima dugim, redovima neprebrojivim čija se dužina meri satima nestrpljivog čekanja koje je u pojedinim slučajevima eskaliralo u upotrebu ekstremiteta zabodenih u nečiji pleksus, plećku ili cevanicu. Da su ti pilići bili živi, verovatno bi zbog te silne gungule i želje da ih poseduju od straha uginuli. Za njima su se podjednako grabile gladne žene, i gladni muškarci koji … koji su kada poslednji put videli piletinu na svojoj trpezi? Juče, prošlog meseca, prošle godine? Ne znamo. Nemamo moć da zavirimo baš u svačiji tanjir ali možemo da naslutimo. S obzirom da se za prosečnu penziju može kupiti oko 100 kg piletine (ili celih 120 ako je na akciji…pile na akciji…valjda pile u akciji), a u novootvorenoj prodavnici skoro 200 kg, i s obzirom da jedan prosečno alavi građanin pojede oko 16 kg piletine za godinu dana, to znači da će ona enormno alava gospođa koja je kupila 30 komada prvog dana (mene zanima da li je i narednih išla u lov, i da li su joj stavili zabranu ulaska u prodavnicu jer je tako onemogućila da se i drugi prehrane na duže staze)…to znači da će ta gospođa ili prokokodakati, ili imati dovoljno hrane ako sve sama pojede za dve godine, ili umreti od prejedanja a ne od gladi kako je mislila da će joj se sigurno desiti. Najrealnije je, gledano mojim očima neznalca, da će svoju penziju malo dopuniti dobitkom ostvarenim prodajom tog silnog mesišta svojim komšinicama. Ako je pak u pitanju višečlana porodica koja mora po preporuci lekara da pojede bar dva pileta dnevno onda je to druga stvar. Koliko god pokušavala da ne dotaknem ono što se inače često posprdno (s razlogom) spominje kao deo naše (bliske) istorije neprihvatljivog ponašanja, jesu one famozne besplatne sadnice trešanja zbog kojih su pre par godina padali i ranjavali se ažurni asfaltni borci naše sive svakodnevice. Samo dve decenije pre toga, hvatale su se vekne hleba u vazduhu  bačene sa kamiona, i brisala rukavima prašina sa praznih rafova čekajući za litar ulja ili šećera. Ali tada, u vreme sankcija, zaista nije bilo ničega, ili tek malo nečeg (uspeli su sve to na vreme na sigurno da sklone…da rasporede na kašičicu za Sve). Niti nade da će ičega ikad više biti. Tada se opravdano u sve uvukao strah… od beznađa i gladi. Koliko je samo puta ovaj prostor, i ljudi u njemu, bilo gladno? Ne samo hrane. Da li je taj ogromni broj čekalaca upravo onaj statistički podatak koji govori kako nam je konačno krenulo? Ima se (dovoljno), može se (kupiti). Ili da smo poput onih manijaka na zapadu koji se biju za jeftine televizore na Crni Petak, poput kojih umemo da se borimo za svoje parče sreće. Doduše, njihovo se meri nejestivim namirnicama, naše još uvek onim što ne hrani i dušu. Mada male satisfakcije i u tom aspektu sigurno ima.

A Lidl? Lidl je zapravo nova nada za siromašne. U njemu osim jeftinih pilića (koliko li je samo vode ušpricano pod tu nežnu kožu jeftinoće? pravi organik), sada su u ponudi i jeftine kobaje i ćevapi (od čiste mešavine fino seckanih kostiju, hrskavice i najvalitetnijeg ružičastog meska specijalnog porekla), šargarepa što je lepa, pivce za živce i naravno šećer da osladi život (jedan dasa je opskrbio svoj dragstor sa pola tone slatke robe… da sam se ja pitala, tako uhvaćenog u snalaženju bih ga nagradila da sav šećer rasproda u pola cene od one povoljne iz Lidla…da malo potpomogne raju i sirotinju, a ne da zajaše po istoj). Pretpostavljam da je doterano dovoljno i onih jeftinih banana oko kojih se vodio rat za voćne salate na porodičnom meniju. Naravno, jer su uobičajene cene banana veće no bilo gde na trulom zapadu. Valjda se to nije kupovalo u količinama koje su trebale da potraju za duži period, jer je poznato da su kalorične i da čoveka mogu pretvoriti u majmuna ako se prekomerno unose. I naterati ga da se penje na drvo. Lidl je takođe i naš specijalni privredni podvig. Da je to apsolutna istina, govori tv prilog da je otvaranju jednog od objekata prisustvovao i sam precednik lično. On se inače uvek nalazi tamo gde se nešto otvara, nešto od čega nam zavisi budućnost, nešto zbog čega smo postali svet, nešto gde će svima od toga biti bolje a posebno zaposlenima. Da je mogao a nije, klonirao bi se na svih 16 mesta i bio istovremeno u 12 gradova, gde je sve to svečano pušteno u promet. Nisu nas obavestili da li mu je nakon govorancije i aplauza uručen simbolični paket sa piletom i kiletom banana kao najjprivlačnijim proizvodima na otvaranju. Ako nije, da mu se odmah pošalje. Evo, ja se odričem svog dela.  Inače, Lidl je zaista jedno zanimljivo prodajno mesto gde estetski nije sve u superlativu, ali se mogu zaista naći fine stvari. Iskustvo iz tuđih Lidlova mi u pamet doziva super sladoled sa bademom, dobar sok od višnje, fino pecivo, ukusne pite s fetom, pristojne sireve, mljac čokoladice sa karamelom. Ako toga ima, eto mene, ali kad se razgrne gusta masa ljudi gladne novotarija, prihvatljivih cena, stabilne ponude, i nade da će to potrajati.

A oni odgovori o uzrocima i posledicama eksplozije? I objašnjenja nerazumne reakcije na prodajne akcije? Da li je tome krivo vreme? Vreme u kome siromašni masovno  grcaju brojeći svoje zalogaje? Vreme u kome bogati masovno manipulišu brojeći svoje uspehe? Da li je tome kriv razlog? Razlog straha od nemaštine? Razlog prkosa nemuštom vremenu? Da li su tome krivi ljudi? Ljudi koji ne biraju ni mesto ni vreme da pokažu koliko su bez obzira na nemaštinu prosti i nekulturni? Ljudi koji i sa imaštinom ne skidaju ruho grabljivica, ne mareći za primitivizam i nakaradnu nametljivost, bilo da lome parče božićne česnice ispred crkve, da dobiju besplatni uzorak šampona, ili čak moraju da plate ono i onoliko na nekom specijalnom mestu što bi inače dobili na nekom običnom.  Šta god da je razlog, jednostavan nije, ali je lako objašnjiv. Čovek je sakupljač, gramziv, pohlepan. Izvestan je siromašan i zaista gladan ali nekada nedopustivo mizeran. Izvestan je dobrostojeć i zaista sit ali nekada nedopustivo bahat. Često mu nedostaje umerenost i dobra klica solidarnosti. Nedostaje mu savest, i najvažnije – svest. Nedostaje mu kultura ophođenja. Nedostaje mu manir dostojanstva. Nedostaje mu novca da dostojanstvo ima. Ali biće i bataka i banana, samo nas biti neće… ne zato što ćemo od gladi pomreti, nego od stida pred svojstvom čovečnosti propasti. I ne samo zato što mu glad zaista u nekim okolnostima preti, nego što je dozvolio da ga ubede da postoji mesto koje će mu je utoliti. Dok se neki i dalje prepelicama i divljači hrani. Kojih inače još uvek u Lidlu nema, ali se nikad ne zna. Samo da bude na akciji, za ostalo je lako. Čekaćemo se mi još.

 

Tuge boje duge

200+, ministri, 2.7 km, premijerka, kraljica Dita, ambasadori, duga, reci da – o šta, o šta?Odgovor svaki zna, to je naša Parada ponosa!

Pre dve sedmice, Beograd i Srbija su se ponosili. Ponosile su se dugine zastave, drugi po državnoj važnosti čovek tj. prva na čelu okupa premijer-ka BrAna što čast napadanih štiti, zapadnjački ali uznaprednjački ambasadori UsaFraNor-ške, ministri rada i držilok samouprave, presvetli kralj Milan po čijem su trokilometarskom asfaltu hodale stope nekoliko stotina porobljenih i nerazumljenih koji samo traže da im se kaže Da, a najviše kraljica zabave Dita fon Til, za koju je i dalje neizvesno da li pod narodnom srpskom nošnjom ima mačora ili macu (malo jojmu jača bila šminka nego kod predivne Heder Slatke Rene alias Dite fon Tiz, čije ime potkrađuje ali ne može ni karmin da joj nosi, a kojoj se na prvu vidi da je oblo uzbudljivo žensko a ne nešto neodredivo). Ponosili su se posmatrači, neposredni i posredni, opredeljeni i neopredeljeni, visoki i niski, levi i desni, mladi i stari, rodbina i prijatelji, organizatori i čuvari reda, novinari i reporteri, nerođena ali izvesna lična i usvojena deca istopolnih parova, Evropa i svet. Ponosili smo se svi mi što je sve ispalo nenasilno i nežno, i što smo dokazali da nijedan trend ne može da nam izmakne, makar nas gurali na ivicu necivilizacije. Po nosu ovog puta niko nije dobio jer je peta po redu šetnja ovakvog kalibra valjda dovoljna za uzimanje je za ozbiljnu i već utemeljenu tradiciju. Prosto, mi smo već navikli na ovaj divni šareniš osmeha, nepatvorene radosti i sreće grupe ljudi koja je teškom mukom uspela da se donekle izbori za svoja prava. Donekle, jer se oni za svaki slučaj još uvek brane kordonom policije, jer Balkan je ovo, i mrzimo da nam se brkaju i pojmovi i rodovi. Ipak, scenario šetnje i opuštenost učesnika sve je uočljivija. Umetnički izraz, odela, ples, sve je dobilo na dubini. Doskora tako nije bilo, ali su te nepravedne masnice po leđima već izbledele a ispljuvci zgađenih obrisani. Porasli smo. I dorasli zadatku. Sada već ličimo na demokratiju.

Parola ovogodišnjeg ponosa je bila – Reci DA (da za odgovornost države za zaštitu ljudskih prava  LGBT osoba, da sankcionisanju nasilja nad tim osobama, da usvajanju zakona o rodnom identitetu, da usvajanju zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, da objektivnom i nesenzacionalističkom izvestavanju o problemima ovih osoba, da reformi sistema obrazovanja sa uklanjanjem diskriminatorskih sadržaja iz udžbenika, da usvajanju zakona koji prepoznaje uznemiravanje i nasilje zbog seksualne orjentacija i rodnog identiteta žrtava). Što se mog stava tiče, evo, ako nešto znači, spojiću sva ova mala da u jedno veliko Da. Zalažete se za ok stvari, osim što nije vaše da se baš toliko mešate u sadržaj udžbenika, jer koliko znam tamo vas i nema, osim ako baš toliko želite da vas i tamo ima, pa zapinjete da uđete. Nije mi poznato, ali sam ja malo neobaveštena da je neko dobio po njonjari zato što voli isti pol da ljubi u svoja četri zida, osim ako je reč o pravu da to isto može da radi i na ulici (pre 100 godina, ni verenici, ni supružnici to nisu smeli na javnom mestu, ali su se oni svojim paradama ponosa malo brže izborili za svoja prava jer su bili samosvesni i odlučni da svoj status promene…kod vas to ide malo sporije, nema ljutnje). Poštovani pripadnici lgbt zajednice, smatram da slobodno možete birati da li ćete u nekog istopolnog ući ili će vam nečiji zaći (gospođice i gospođe bih pri tom molila da pošteno izbegnu sva pomagala koja liče na muški alat jer to onda znači da malo lažu sebe, a i svoju partnerku da im je samo ona dovoljna… mada i za sebe opredeljeni muškarci treba da pocrvene zbog laži da su napravljeni ne samo da meću nego i da im se metne, no koga je uopšte briga ko je kome šta ako ne nameću svoju želju silom). Ne bih vas ni mrko pogledala, a kamoli na nekog podigla ruku ili nogu. Da mi sinovi jednog dana dođu i kažu “mama, da te upoznam sa svojim dečkom, mi planiramo da živimo i rodimo jedno dete”, malo bi me zabolelo (šta ću, nisam 100 %-ni privrženik ničemu osim čokoladi), ali bih rekla “nek vas noge k vašoj sreći nose”, i radovala se koliko mogu sada četvorici sokolova (Crnogorci i ostali -ci, mogli biste mi zavideti, šćeri vas popišuljne samo pohodile!). Valjda ipak tako neće, radije bih da sveKriva ženskinjama budem, pa da snahe našte srca svako jutro ogovaram, no da brinem da li će mi muški nečije prezime poneti i ko će izkoznaotkuda neko moje unuče flašicom podojiti dok mu-joj bradama obojica šašolje po kosici. Njah, zar je i bitno? Možda bi dva oca ili dve majke bolje odgojili jedno dete od tate i mame. Možda se dvojica ili dve bolje razumeju od dvoje. Možda je telesna slast samo delić koji nadopunjuje ogromnu slagalicu sveukupnog razumevanja koje nedostaje u drugoj kombinaciji. Možda je jedan takav eksperiment potreban svakom u životu. Možda nam vaspitanje izaziva sumnju. Možda strah od drugačijeg  (religiozno neprihvatljivog) izaziva bes.  Možda gađenje zbog nezamislivog (biološki drugačije odredivog i ostvarljivog) guši razum. Možda nam nedostaje samo Zakon da otvorimo oči i vidimo realnost.  Možda, možda ali samo da se niko od navedenih ne šminka, krade mi svilene carape i podvezice i konkuriše za kraljicu Parade, To volela ne bih, čak ni da pobede za frtalj brkova.

Lično ne poznajem nijednu osobu sklonu svom polu. Upoznata sam samo sa egzistiranjem takve naklonosti u par slučajeva u svojoj bližoj i daljoj okolini. Prva je utekla iz svoje male sredine da bi mogla da živi svoj, drugačiji od većine, život. Ne verujem da bi od ikoga dobila batine, ali bi svakako na neki način u tom malom gradu nakon otkrića bila obeležena, predodređena da prkosi i trudi da se sa tim svakodnevno nosi. Beg je očigledno u mnogim slučajevima lek. Veliki grad lakše guta različitosti (kojih je očigledno mnogo više no što mislimo) i bolje vari izražene individualnosti (koje ne pristaju na kompromise). Drugi primer ima suprugu i dete. Naoko idilličan, porodični život (koji uvek bez izuzetka u sebi nosi mnoštvo neočekivanih iznenađenja). Njemu ne smeta da paralelno voli i služi muškarcima. Da li je njegova, neženstvenija od njega,  polovina toga svesna, verovatno je u celoj priči nevažno (premda itekako jeste). Valjda je tu svako dobio ono što je želeo. Neko muža, neko zvaničnu suprugu, oboje dete, i istinu koja se pred sobom ne krije a pred drugima pomalo labavo čuva. Volela bih da ih, nju izričito opredeljenu, i njega lažno ostvarenog, priupitam šta znači i kako je biti u koži osobe koja voli istost? Koliko je to različita ljubav od one koju deliš sa osobom suprotnog pola? Da li su oduvek patili, i da li su sada srećni? Da li osuđuju one koji ih osuđuju ili ne razumeju? Da li misle da su parade dobar način osvajanja ličnih sloboda i prava? Da li uzdrhte od muke kada vide heteroseksualni par koji se slobodno grli i ljubi na ulici, dok oni to otvoreno ne mogu? Da li se i kako (a moj utisak je takav) i zašto (a odgovor slutim) ženama lakše opraštaju takvi izbori no muškarcima? Da li bi zbog svog opredeljenja otišli negde još dalje gde ne postoji ni vizuelni linč, i konačno prodisali svoju slobodu? Da li je formalno donošenje traženih zakona i neformalna garancija da se sutra neće naći neko ko će ih osakatiti, verbalno povrediti, poniziti? Da li je onaj ko se krije iza paravana ispravnosti (uobičajenosti) a sklon neispravnosti (iskoraku) kukavica (jer mrzi da ga preziru pa beži u okrilje porodične sigurnosti), lukavi lisac (jer je prevario partnera i izdao za ono što nije), maher (jer ima dovoljno srca i pozadine za sve)? Da li rame uz rame sa degutantnim transvestitima, očekuju da će ikada biti ozbiljno shvaćeni i koliko je vremena uopšte potrebno da se promeni svest ljudi? Da li će ikada ostali uspeti da ih razumeju, čak i ako se deklarativno neke stvari reše? Da li je moguće živeti jedan svoj život a ne tražiti javno da uvek svako shvati, razume, opravda, štiti, nagradi tvoje drugačije (ipak ne tako česte) poglede na život i seksualnost? Zašto se ta ideja o normalnosti homoseksualizma sve upornije i napadnije (ne samo šaradama ponosa, nego i kroz medije, filmove, serije, sve češće kroz obrazovanje ali i ostale institucije) polako infuzira u svest onih koji žive ipak nekim običnim (da li je opako reći – normalnim) životom? Nikada ne bih prisustvovala, niti nečim podržala duginu paradu. Najpre zato što mi se takav čin vojevanja protiv uvreženih mišljenja ne čini smislenim. Zato što je nešto što je imalo oblik protesta uplašenih prešlo u oblik prkosa i osnažene hrabrosti. A ponajpre zato što bih radije volela da vidim paradu ponosnih očeva sa decom, ili paradu ponosnih bračnih parova koji su dogurali 50-tu godišnjicu, ili paradu ponosnih 90-to godišnjaka koji su izgurali toliki život, ili paradu Daunove dece, ili ponosnu paradu paraplegičara koji se svakodnevno krvavo bore za osećaj korisnosti, ili njihove ponosne majke koje su im posvetile život, ili paradu ponosnih profesora koji su na put izvele generacije dece, ili paradu iskusnih lekara koji su spasli otpisane žive mrtvace, ili paradu izlečenih od smrtonosnih bolesti… podržala bih parade svih onih koji slave svoj život koji za razliku od ljudi duginih boja nije potrebno štititi kordonima naoružanih, jer tamo neki većinski ljudi nisu sigurni da vole ono što vide  a kojima se nameće da je nekoga nužno razumeti u različitosti (što jeste na mestu ALI bez ubeđivanja prisilnim putem što parada u ovom slučaju jeste, koliko god iznutra nenasilna i lepršava bila). No svako paradira svojim ponosima, i svako uživa u onim ponosima kojima bi i sam paradirao. Ono što i dalje ne znamo jeste da li je BrAna obećala svojim pratiocima na paradi donošenje svih traženih zakona. Ona to može. Ima podršku zemalja u kojima se istopolni već odavno venčavaju. Ima armiju sapatnika iza sebe. Ima svoj upečatljiv identitet. I jako zgodnu devojku koju bi rado maznuo neki strejt frajer ili neka vruca cica. Da je moja,  dobro bih pripazila da se ne predomisli i ne pronađe nekog sa originalom u pantalonama ili neku sa lepšim sakoima. Da li ćemo zahvaljujući funkciji drugog čoveka, tj. žene dobiti i prvo usvojeno ili rođeno dete od strane istopolnog para, pokazaće mandat. A mi ostali, ako hoćemo da (iz zaostalosti) izađemo, moramo da dopustimo da nam (svet) uđe.

Od istine nije daleko, koliko god potcenjivački ili zlurado zvučalo, da je samo pitanje vremena kada će i neke druge stvari doći do svojih parada. Nečasnih, dehumanizovanih, besmislenih, bolesnih. Ovaj uzdrhtali od žudnji svet želi nova iskušenja, nove izazove, nove pravce, nove obesti, nove predstave.  Jer je sve postalo tako dosadno… Opravdaćemo telesnu ljubav ka  detetu, konzumiranje heroina, beskorisnost pojedinih rasa, ubijanje siromašnih… paradiraćemo ponosno jer smo uspostavili čistije društvo, u kome nema više laži, slabih, pandi, nafte, ozona, albino čudovišta. Prkosićemo granicama i ograničenim jer smo ponosni što Jesmo i što možemo sve da bi prestalo što Nismo.

Osvešćeni svete daj nam duge danas. Da bi preživeli sutra. I sve ono otužno i teško juče. Reci Da. I bićemo svi “srećni” do kraja ovog našeg ispraznog života. Ne, to nije bila parada srama kako je neki nazivaju, jer ne mogu da podnesu istinu postojanja stvari koje preziru. Ne, to nije bila ni parada ponosa, iako su neki ponosito šetali stvari koje smatraju ravnopravnim onim koje poseduju oni što preziru. To je bila parada koja je trebala i treba da izazove stid u svima koji ne razumeju da je u redu sve ono što dotle nije prihvaćeno. Stidite li se vi prezrivi? Ponosite li se vi prezreni? Ima nade za svakog od nas…samo nikad ne Reci Ne. Ono Možda samo ponekad, dok se ne navikneš na sve.

Samo dela ljubavi ostaju

 

“Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.”

 “Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.“ 

“Ono što čovek stvarno voli u sebi i kod drugoga je njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti čovečanstva“. Najviši cilj razvoja svake osobe treba da bude “…ne samo uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti već i radosno davanje i predavanje sebe drugome.” 

“Nema granica čovekovog sazrevanja u toku njegovog života. Sposobnost da se voli neko drugi, a ne samo sebe. Sposobnost kontrolisanja nagona i impulsa. Podnošenja neprijatnosti, bola i patnje. Posedovanje zrele, a ne infantilne svesti. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje. Sposobnost da se bude nezavisan. Sve ovo su važni kriterijumi u savremenoj psihologiji.“ 

“Pokušavam da uzalud prodrem u misteriju smisla istorije. Sve u njoj izgleda zbrkano, nelogično, slučajno. Ali, ako čovek hoće da bude dovoljno iskren i pošten prema sebi, onda mu njegov život, pa i život njegove porodice, kada dospe u srednje godine, izgleda logičan, smislen i upravo takav kakav je bio. A to je najvažnije i to je poruka Jevanđelja“. 

“Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U  vezi odnosa posla i partnerskog suživota]Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.”

“Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.”

 “Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.”

“Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.”

“Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.”

“Oblici ljubavi (tri najčešće): ljubav prema roditeljima, ljubav prema deci, ljubav prema partneru. Naravno, postoji ljubav prema Bogu. Ljubav prema otadžbini, profesiji…Ljubav treba negovati. Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram, svaka od tih ljubavi je bitna.

Četiri komponente nikad nisu zadovoljene jer idealnog braka nema. Neka budu dve, i kod jednog i kod drugog… Ne znam koje… Svaka je značajna.Naravno, najteže je uskladiti emotivni život. Intelektualni, najlakše. Čim primetite da u braku jedna od ovih komponenti slabi, odmah negujte neke druge (sve četiri treba). Ne zapuštati fizičku ljubav, naročito u srednjim godinama”. 

“Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.” 

“Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu.” 

„Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“ 

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.“ 

„Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, a onda mrzi.

“Kad čovek učini greh prema prijatelju svome, najpre ga obuzima strah, koji se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje.”

“Čovek mrzi onoga ko zna njegov greh. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.“

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

„Mi navlačimo zlo na sebe zlom u sebi. To je tako pouzdano kao što jedan magnet privlači drugi.

Mi bismo se užasnuli, kad bismo umeli da shvatimo i izračunamo koliko zla mi nanosimo ljudima zlim pomislima i zlim željama. Da, koliko zla svima živim bićima i koliko povreda vasioni! A obradovali bismo se, kad bismo umeli shvatiti i izračunati, koliko dobra mi činimo ljudima i svima živim bićima svojim blagim pomislima i plemenitim  željama. Radost naša pak bila bi savršena, kada bismo mogli shvatiti i izračunati, koliko tek dobra mi činimo svima i svakome u ovoj vasioni molitvom za sve i za svakoga.

Od zlih misli pa do zlih reči i zlih dela nije dalje nego od semena do korena biljke. Znači, tu i nema nikakva rastojanja, nego sve stoji jedno s drugim u organskoj vezi.“

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

„Oni koji žive pod jednim krovom s nama i koji su toliko užurbani oko naše telesne nege i  ugodnosti, često su najljući neprijatelji našeg spasenja.“

„Nije li samo društvo svojim jednostranim sistemom obrazovanja odgovorno za izgrađivanje ljudi koji postaju vešti ekonomisti, pravnici, lekari, političari, ali bez čvrstine karaktera i moralne pouzdanosti u međuljudskim odnosima.“

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

„Ko nema strpljenja sa nama kada grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne oprašta ni kada se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj koji se ne raduje našoj popravci.“

* * *

Kada mudrost, duhovnost, mir duše, misli i jezika, vera u dobrotu i viši smisao, posvećenost, erudicija, blagost, predani rad, iskustvo, ljubav prema čoveku, ali i Bogu dosegne svoj kraj, pri tom sa večitom nadom da postoji nešto i neki u kojima leže istovetne ili bar slične moći, onda preostaje “samo” – Čovek i njegovo Delo. Toliko veliki i moćan da zjapi velika praznina zbog njegovog nestanka, ali ispunjena ogromnim poštovanjem prema svemu što je uradio. Ne postoji na našim prostorima prevelik broj ljudi koji je zavredio toliko sati slušanja, čitanja, citiranja. Na sreću ima ih. Na radost nekih, sve to su mogli da čuju uživo, skoro do samog njegovog kraja. Duboka starost nije bila prepreka da se s voljom podeli toplina, istinitost, suština dubokih misli. Možda je zbog takve vrednosti broj takvih duhovno i intelektualno moćnih ljudi mali, da se poput znamenitih zrna u moru ništavila odvoje, očvrsnu u biser. Da budu primetni i zbog posebnosti čuvani od strane onih kojima su objašnjenja, otkrovenja, zaključci ili nenametljivi saveti bitni. Otud gospodinu Vladeti Jerotiću pripada posebno mesto. I niko mu ga nikad ne može oduzeti. Slava Čoveku. Poštovanje izuzetnom životu koji se imao rašta i stvoriti. Ostanak delima što su iz ljubavi nastala.  Srećan put!

I još puno toga…

http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/09/Vladeta-Jerotic-50-pitanja-50-odgovora.pdf

 

DžokeJ

Jesam. Uradila sam to. Bila sam tamo. I To iskustvo je bilo fenomenalno. I baš me briga što sam sa nekoliko desetina sličnih entuzijasta pokvarila prosek preostalih par hiljada, koji je iznosio od 17 do 27 godina nezrelosti.  I što su mi otpale noge istrpevši 7 sati stajanja, cupkanja i poskakivanja, uz opasne zvučne i grandiozne svetlosne efekte, nakon kojih sam ostala skroz gluva i polućorava do sledećeg dana. Stepen zadovoljstva dobijenim, koliko primetih, nije bio ograničen brojevima u krštenicama. On je samo mogao i jeste bio određen imenom izvođača koji je uz prethodnicu kolega opravdao plaćenu kartu (doduše, u mojoj karijeri posetioca koncerata mnogi su uživo posrnuli i zauvek uprljali prosečna očekivanja). Uostalom, da je zabrljao, ne bih mu oprostila tolike godine bavljenja tim poslom, slavu u krugovima kojima pripada,  brojne fanove, njegov zarađeni, moj protraćeni novac, pa bi surovo bio proteran sa moje specijalne YouTube liste. Dobio bi status prezrenog. I još bih postavila pitanje – Ko li ti dade diplomu DJ-a (prim. aut. DiskDžokeja ili DiDžeja ukratko ako ćemo najpravilnije, al da se ne kvari svetski poredak)?!

Moj DJ je svoju pošteno zaradio. Svaki njen nepostojeći delić. Verovatno je kao i svi ostali svoj biznis začeo na privatnim žurkama, preneo ga u klubove, da bi dogurao do Ibize, pa i do manje bitnih rupa na svirali poput Balkana (a to je dobro i za CV i za bankovni račun).  To što nema crno na belo da je kvalifikovan za posao koji radi, nikakav pečat univerziteta, koledža ili barem svršen muzički kurs, što nije slušao nikakvu teoriju i stručne profesore nego samo radio praksu na svoju ruku (pardon, obe), e to je već…

… to je već za Džona Nezbita i nemilosrdnu kritiku DJ Miće, alias di-rektora MegaSegaGigaBigaTugaVuga univerziteta. Zašto baš tog a ne na primer FMU-a (prim. aut. – Fak.Muz.Ume.)? Zato što je prvospomenuti inkubator nekih naših najvećih intelektualnih gromada i to na svim mogućim poljima. Tamo su se ispilili mnogi poznati majstori i doktori pretvoreni u ministre za unutrašnje poslove, funkcije manekenisanja, pevanja, organizovanja izbora za miss. Tamo su predavači bivši i sadašnji ministri obrazovanja, sporta, energetike, saobraćaja ili kako već zapadne. Tamo je 3/4 aktuelne i prohujale političke i estradne scene, a i obična boranija, jedva započelo i ekspresno završilo osnovne i krajnje studije i to sa ocenama ništa manjim od 10, a poneki (oni što pate od veličine) zaokružili doktorat na lažno prestižnim državnim fakultetima na kojima baš ništa ne može da se nauči i koji iz ko zna kog razloga i dalje postoje. Tamo, jer samo Tamo možeš krvavo zaraditi cenjenu diplomu DJ-a, crno na belo sa pravim murom i potpisom, a ako je para i ambicije jednog dana postati i DRDJ! Tamo, jer to na FMU ne može, pa zato i tu, i ostale državne kerefeke treba pod hitno zamandaliti.

Ukoliko želite da izgradite određeni odnos sa javnošću i menadžmenujete kulturu i medije, hoćete da postanete diplomirani kulturolog(škinja) i komunikolog(škinja), imate 6000 eura u šteku, živaca i snage da gulite školsku klupu i položite 26 ispita od kojih 8 specijalizovanih, od narednog septembra ćete Bože zdravlja i akreditacije imati mogućnost da u okviru spomenutih programa radite na usavršenju i muzičkog talenta, i postanete diplomirani DJ(škinja). Dobro, za sada ne može da se doktorira zbog sulude papirologije, ali sa 4 godine truda krunisanim diplomskim na 40-ak stranica, te uživim koncertom za komisiju, eto zanimanja za koje ne treba naknadna prekvalifikacija ili traženje veze. A para ko blata (onih prvih 10 na svetu se frljaju dvocifrenim milionima). Sa ovom školom možete da se zaposlite gde vam na pamet padne, jer muzika… kako Niče Fridrih reče – Bez muzike, život bi bio jedna velika greška. A bez diplomiranih serato i traktor DJ-eva, život bi bio (i ostao) i hip hop, i podzemlje, i ambijent, i tehnologija, i ekstaza.  Nije potreban predmet “Zaštita od narkotika” u kome bi budući profesionalci naučili kako da samo muzikom u trans dovedu hiljade posetilaca a da pre toga ne kapnu nešto u venu ili grlo (ja mogu da garantujem da nisam ni vodu popila pred koncert da mi se ne bi pripiškilo, pa sam egzaltirala, što znači da je moj nediplomirani DJ stvarno superkullik), nije potrebna najbolja tehnika koju koriste najveći muzički elektroničari (ako neko nešto na času pokvari, hoće li otplaćivati majstora Japanca i nove delove na rate?), nisu potrebni Geta, Sinkler i ostale poznate DJ face kao uvozni predavači  kad imamo i domaće koji na ovaj predlog gledaju sa gnušanjem (prpa, a?, će da izgube poso!… a sigurno su uzdržani i zbog profesorke Nene koja na ovom fakultetu predaje redovno muzičko uz igranje kolaca na času, sve iz pokupljenog iskustva u prethodnom životu kada je bila pevaljka i učestvovala na Evrovizionu), nije potrebna fakultetska diploma već je dovoljan sertifikat kao što dobijaju neki Ameri i Holandezi za par kursića pri koledžima (ali ne, nama je uvek bolji i veći), nije potrebno zapravo ništa akademsko da bi postali Džokeji koji vole Disco. Kod dokazanih i (još uvek) nedokazanih DJ-va, dovoljno je da ih oni koji ih prate i slušaju vole njihovu vrstu muzike, vole predanost tome, njihovu veštinu, energičnost, ritam, harizmu, atmosferu koju prave, maštovitost u stvaranju nečega iz svačega. A za one koji pojma ne znaju, i to, i mnogo toga preko – ne uči se svako znanje u školici. I ne dobija slava za par uplaćenih hiljada evara. Niti ima garancije ako kao papir stoji okačeno na zid. Ali kod nas sve tako diploma(t)ski zvuči.

Da mi nismo tako posebni i originalni kao što mislimo, i da postoje posebniji i originalniji u nastojanjima da se čovečanstvo umno unapredi, govori mnoštvo raznolikih kurseva pri inostranim obrazovnim vrtićima za odrasle. Ako volite Dejvida Bekama, možete naučiti sve o njemu na Stafordšajr Junivrsitiju u JuKej (ja volim modu Viktorije Bekam na primer, pa bih umesto Dejvida obrađivala njen fešnlajn); ako volite kritičku teoriju i socijalnu pravdu na nekom tamo OXY-ju možete da uzmete kurs o falusima, naučiti kakve sve vrste postoje i kako stoje naspram fetišizma (ako nema i prakse, to je svakako običan bulšit); ako volite da surfujete (okeanom, ne internetom), onda možete dobiti stručnu pomoć muškaraca i žena sa daskama (da nisu možda  Pamela i Haselhof počasni profesori?); ako volite da surfujete (internetom, ne okeanom), možete upisati kurs o traćenju vremena na mreži gde se tročasovnim buljenjem u ekran, socijalizovanjem po mrežama i četovima polaznik tera na razmišljanje ko i šta mu je oduzelo parče života (ja iz ovog imam doktorat, i mogu da predajem kao gostujući profesor); ako volite da se pentrate po drveću imate kurs za prebacivanje sa jednog na drugo drvo sa i bez užeta, penjanje uz bilo koju vrstu zelenila, a oprema je uračunata u cenu (šta ako neko neće da siđe više sa drveta ili se obesi slučajno, da li vraćaju novac familiji?); ako volite Kenjeta ili Kenju (to je crni muž one belje od njega ali ipak čokoladne i po buljonu najpoznatije na svetu kreature koja je uspešno aktivirala eru “lepa, glupa, i debela”), možete da shvatite koliko je doprinos njegove muzike i pojave kulturološki i socijalno nepobitno važan za optimizaciju estradnog establišmenta i publičke perspektive. Ima toga još, i ume da bude baš skupo, ali ne treba ovde u ovoj besparici i mentalnoj konfuziji, izazivati dodatne muke. Mladima ne treba dozvoljavati da se baš u svemu usavrše. Sve to treba uvoditi polako, natenane, da ne boli najednom previše.

A što se Di Džejstva tiče, ja ipak nekako više verujem Onom svom i onim svojim sa YT-a, koje je moguće propratiti direktno na sceni, nekad i negde. Sa svim onim efektima od kojih slatko bole noge, oči i uši. Ubedljiviji su kao izvođači no kao Mićini profesori. Mada su naša deca pametna, i brzo uče, mnogo će vode proteći da bi došao tren da im ja na koncertima otplaćujem školarinu (dotle ću preći na kantri muziku). A glede DJ Miće, on mi je zaista nekako više za traktor smer. Mada bi mu i serato sinhronizacija dobro pasovala uz šiške. Bio bi to pravi hop cup pogodak! AAAAA, EEEEE!

Sexit

Kada je pre par meseci svojim vozilom uleteo u gomilu pešaka i oduzeo život desetoro nevinih ljudi, sumnja je spontano pala na isplanirani teroristički akt koji se kao i mnogo puta do sad desio na mestu i u vreme gde to niko nije očekivao. Bilo je drugačije samo to što je motiv promašio više puta opomenut evropski kontinent, i preselio se nešto zapadnije, na američki, preciznije – u Kanadu. Činjenice nisu razumno govorile tome u prilog, ukoliko uopšte za nerazumne poteze mogu da budu validne bilo kakve, jer je u pitanju zemlja poznata po svojoj multikulturalnosti koja se brižljivo neguje i njome se ponosi, provincija gde je koncentracija ljudi ogromna ali je sve usredsređeno na bavljenje životnim standardom (za razliku od Kvebeka gde politika i komešanja na tu temu imaju značajno mesto), a sam grad Toronto centar gde se vizuelno primetne etničke i religijske razlike nikad nisu nametale kao problem. Ali kao i sve, i tu, i to, može da bude prvi put. Ipak, na sreću, nije bio. Terorizam tog puta nije deflorisao čistotu kanadske uvek (?) umerene politike i zlokobno uperio prst na onih 8% muslimana koji u tom gradu žive. 25-godišnji ubica Alek, miran i povučen, sasvim pristojnog izgleda i manira do kritičnog momenta, nije unesrećio mnoštvo porodica zbog klanjanja Muhamedu i večnom životu davanjem sopstvenog za nj (zar nije logično da se u taj poduhvat osim kombijem ide i sa eksplozivom za pasom), no zbog mržnje prema sopstvenom životu koji su upropastile žene. Ili možda mržnji prema ženama koje su mu upropastile život. I to onih kojih nema. Ali žene svašta umeju. Najviše da muškarca učine samim. I primoraju ga da osvetom ka bezličnoj gomili ublaži svoje patnje.

Ko je bio mali isfrustrirani Alek i zašto je njegovu poremećenu psihu neko morao platiti glavom? Ispostavilo se nakon istrage da je taj zloćud imao nezadovoljavajući seksualni život. Zapravo, da nije imao nikakav, a najmanje seksualni. Kada uzburkani hormoni koje niko ne dodiruje i mazi dosegnu kritičnu tačku, oni se pretvaraju u nezadovoljstvo, potom u uskovitlani bes, bes u nameru, namera u izvodljivost, a sve to u tragičnost koja  ne samo što nekom može da oduzme budućnost, već postavlja i pitanje zašto je celibat i neemotivna povezanost sa ljudima opasan okidač. Naravno, ne kod svih, i ne na taj način (može eskalirati na primer samo verbalno, pa otud i mnogo “ubistava”  ideja o bliskosti, simpatija,  potencijalnih ljubavi, ekspres veza, samopoštovanja, planova o budućnosti). Naravno, to bi u onom konkretnijem slučaju značilo da bi se monasi, monahinje, sveštena i ostala sveta lica po ugledu na navedenog monstruma u svojoj izolaciji lako međusobno izmasakrirala, osim ako ne postoji osnovana sumnja da je tamo unutra leglo neviđenog razvrata. Mada, možda je opštenje sa Bogom (oprost od istog molim, nije s lošom namerom), dovoljno da čovek ipak ostane čovek i da od obične telesnosti, njenih iskušenja, i izvesnih uskraćenosti ipak ne zgotovi katastrofu? Ili je čovek ipak samo muškarac, a žena ono iskonsko zlo što podmeće ukusan zlatni delišes ili ajdared vukući pravo u pakao?

Jednostavno rečeno, Alek nije upražnjavao zornjake, valjanje, taslačenje, stiskavac, prstenjakanje, nabadanje, kresanje (kakvo bogatstvo rečnika za tako jednostavan posao). Nije imao posla sa makar malo nežnosti, laganinijem, i erotikom. Ne navodi se da li mu je bio neophodan afrodizijak, da li mu je iko ikada uputio ljubavni zov (mačeći, zečeći, jelenjeći), da li je bio probirač ili samodajnijebitno, da li je maštao o večnom seksu neodvojivom od ročne ljubavi sa jednom, ili o prostačkoj redaljci. Kao pa da je to za zapanjeni svet važno. Ono što je bilo sigurno, (tako to ide kad trtljaš po fejsu i ko zna gde okolo te se pozivaš na nečije ime i filozofiju, nagoveštavajući svoj potez, nažalost za okasnelim tumačenjem i reakcijom nadležnih), jeste njegova opčinjenost nekim Eliotom, takođe manijakom i ubicom, i autorom insela. Insel je u neku ruku pokret, ili program, ili stav iza koga stoje mizoginisti koji za sve svoje životne promašaje krive žene koje ih neće. Insel pobunjivači u stvari protestuju protiv nevoljnog celibata. Oni iz dna duše ne samo da mrze žene koje ih ignorišu i ne nude im se, već i sve mačo tipove (u stvari prosečno sposobne) kojima uspeva ono što oni sami ne umeju, a to je – da imaju redovan i uredan seksualni život. Pošto ne uspevaju, oni (što me asocira na takođe nepohođene-nepipane žene, čija histerija i užasno ponašanje dobija na težini sa povećanjem njihovih godina, dok ne dođe paf faza, oslobađajuća kako za njih same, tako i okolinu)… oni počinju da mrze ceo svet, ali pre svega (konkretne i apstraktne) izazivače njihove neutažene frustracije. U takvim okolnostima nivo njihove agresivnosti, netrpeljivosti, neuravnoteženosti rapidno raste, što u ređim okolnostima, kakva je nažalost bila ova, dovodi do drastičnih posledica. Ono što ovoj priči daje malo jeziv ton, jeste izvesna podrška Aleku (saosećanje i razumevanje sapatnika za neutoljenu seksualnu glad te njegov način rešenja problema ?). Obzirom na skoro 40.000 registrovanih inselovaca na Reditu, sa koga su uklonjeni zbog svog otvorenog nasilničkog pristupa i govora mržnje, izvan koga naravno i dalje funkcionišu, nije sigurno koliko novih Aleka montira svoje filmove najgorih scenarija sa osvetom prema svima onima koji ugrožavaju njihov nesređeni seksualni život. A oni neučlanjeni koji pate u svoja četri zida, gurnuti u jad nepriznatosti, pometenosti, neizvesnosti koliko dugo neće živeti kao sav normalan svet (ako normalnost merimo brojem snošaja koji nemaju za cilj produžetak vrste već udovoljavanje svom telu i umu)?  I koja je to cifra koja nam neće ubaciti u uho bubu da nagazimo gas, bacimo bombu, zgnječimo one na dve noge koji su (ne)posredno krivi za naše postepeno umiranje u (nametnutoj ili ipak izabranoj) telesnoj izolaciji?

Jedno istraživanje sprovedeno na oko 2000 ispitanika u Britaniji, utvrdilo je da osoba starosti od nekih 80- ak godina tokom svog životnog veka ima oko 5700 seksualnih odnosa (od toga treba sigurno odbiti barem 30 pasivnih godina),  što bi nekom mojom matematikom (ajoj, slaba sam sa računom) dovelo do otprilike jednog spajanja svaki treći dan (iskusni atletičari znaju da su te brojke neravnomerno raspoređene tokom života i da je staza najbrže i najkvalitetnije pretrčana u prvoj polovini, da na kraju duša izlazi na nos, a neki ne mogu ni da istrče trku). To znači da se nakon početnog gutanja leka 2 x na sat,  potom 2 x na dan, postepeno prelazi na 2x nedeljno, da bi vremenom doza od 2 x mesečno bila dovoljno naporna da se terapija smanji na 2x godišnje, dok se ne desi trenutak da čovek i zaboravi razlog zašto se uopšte lečio takvom stvari, mada dobro pamti omot pakovanja, pozitivne efekte i sve kontraindikacije medikamenta. To istraživanje je takođe pokazalo da se osoba za 8 decenija zaljubi 6,5 puta, ima 8 veza, biva šutnuta od strane 5,5 divljaka, ima 6 neuzvraćenih ljubavi (opala, znači ima još dosta nerealizovanih brojčanih potencijala za moje emocije). Ako ne, ima li smisla da zbog ove ustanovljene teorije i prakse verovatnoće učinimo odmazdu nad nekim, jer smo ipak ispali seksualna nula?

Osim toga, mali Alek očigledno nije bio upoznat sa još jednim istraživanjem koje sa stopostotnom sigurnošću tvrdi da je svakoj ženi potrebno minimum 4 susreta sa muškarcem da bi bila sigurna u šta se upušta. On mora da joj pošalje najmanje 12 sms-ovaca, 5 puta razglaba nadugačko s njom telefonom i pokloni makar 1 buket svežeg cveća. To je dovoljno da joj uđe u vidokrug i počne da ga dešifruje. Ali ako hoće da je nagovori na seks, onda mora da je obavezno 7 puta poljubi s jezikom, odvede 3 puta u bioskop, i odreši kesu za 4 ručka ili večere (doručak se ne računa).  Postoji jedna kvaka, i to svaki ozbiljan pretendent na njenu zlatnu stvar mora da računa, a to je – Pogleda li neku drugu žensku tokom zajedničkog izlaska (neka gleda kad nije s njom koliko hoće samo da joj to niko ne prenese ili ona slučajno ne sazna), od braka ništa. O seksu da ne govorimo. Dakle, apsolutno je jednostavno zaključiti da je sam seks kao i sve u našim životima podređeno brojevima. Za svaku željenu stavku treba odbrojati, i ne brzati. Što je broj ponavljanja određene pripremne radnje viši, to je sigurnost uspešnog ishoda veća. Sve to je slično onom brojanju u negativnom kontekstu. Uspeš li da izguraš najmanje do 10 a poželjno je do 100, to će i eksplozija, tj. ispoljavanje nezadovoljstva biti sprečeno. Tako da da, istina je… Alek je najpre previše birao. Potom je bio stipsa sa vremenom i novcem. Onda nije umeo da iskontroliše svoje stopalo na gasu. I zato je izašao u medije i sada može samo da se nada što manjem brojanju godina u zatvoru. Sve zbog glupavog celibata. I onih nedostižnih 5700 koje sad sigurno nikad neće doseći a možda je bilo neke nade, makar kad, makar gde.

Kada se postavi pitanje ključa sreće, može se sigurno očekivati sličan odgovor. Sa njim su se složili mnogi filozofi, naučnici, istraživači, pa i mi obični ljudi čiji životi ne počivaju na tumačenju, već na otkrivanju životnih istina. Smatra se da sreća leži u zdravim međuljudskim odnosima, u osećanju pripadnosti, uzajamnom poverenju, podršci koja se može dobiti i dati. Sreća je u dodiru (onom o kome sam nedavno pisala postavljajući gomilu pitanja), imanju bića koje (te) razume(š). Ali koliko god čovek nekada bio sam, pun žudnje za nekim i nečim (makar i tim neemotivnim ali telu potrebnim pražnjenjima), da li je tako teško izdići se, ne podleći svojim izvitoperenim strastima za osvetom koje bi mogle biti preobraćene u zdrave porive? Uvek negde postoji neko, samo treba biti uporan i spreman da ga nađeš, a kada shvatiš da je to baš To, beskrajno ćeš davati a ne samo otimati. Da li je toliko nemoguće biti strpljiv i ubeđen da je život koncipiran tako da bi probali i naučili da uživamo u njemu ne očekujući previše, i dajući najbolje što imamo?  Pri tom se zaboravlja da je celibat stvar ličnog izbora i odluke, a ne nametnut jaram kojim jadne tlače neosetljive žene i muškarci. I da “fiskultura” nije uslov zdravog psihičkog života, već samo njegova predigra.

Kada se shvati da ključ sreće nije tako lako dostupan ali ni duboko zakopan, i da se trudom mora do njega, možda će i ovozemaljsko zadovoljstvo doseći nebeski ideal, a ljudi prestati da dahću za svojim prolaznim žudnjama. I svom onom matematikom gde im ne gine greška u računici.

 

Vidiš li se?

” Zaista je zabavno, ovo je dogadjaj karnevalske atmosfere”.

” Ima ljudi svih polova, fizionomija i uzrasta (a i oblika i veličina, prim. aut.)”.

” Očigledno je da su ljudi iznenađeni, neki su negativno nastojeni, ali smo jako zadovoljni reakcijama”.

“Želimo da vožnja bicikla bude sigurnija i lakša”.

” Reč je o tome da biciklisti budu primećeni. Čak i kada smo obučeni, ogoljeni smo pred opasnošću od motorizovanih na putu”…

…Rekoše u anketi neki gologuzani, gologuzanke i gologuzovi preostalih polova, sa sve raznolikim prednjicama, zadnjicama, vimenima i imenima na biciklima. Anketa je inače sprovedena među akterima Svetske Biciklističke Gole Vožnje, ustanovljene na globalnom nivou pre 14 godina. U cilju osvešćivanja aktivnih učesnika u saobraćaju, prvenstveno onih sa jačim i bržim mašinama koje pokreću “konji” (tj. benzin), a zarad zaštite prava dvotočkova koje pokreću mišići, ova akcija je postala humanitarni i vizuelni spektakl koji se svakog juna odvija u 17 država i 75 gradova širom sveta.  Ono što ga čini drugačijim od nekih drugih manifestacija vezanih za promociju čistijeg, zdravijeg, sigurnog transporta oslonjenog na ljude (biciklisti, skejteri, roleraši), jeste njegova egzotičnost.  U stvari, ima li u golotinji uopšte ikakve egzotike? Skinuti gaće, zajahati svog dvotočkastog ljubimca, umešati se u masu ostalih nudista kojima ne treba plaža i more već samo zeleni talas koji će ih nositi ulicama grada, i time dati svoj glas za pravo jednakosti u saobraćajnoj džungli jeste ravno egzotici. Obojiti svakodnevno sivilo bojom smelosti, fizičke dodirljivosti, duševne i telesne nefrustracije, na istom mestu okupiti sve te oblike, godišta i veličine koje pri tom imaju isti cilj i viziju, svakako je egzotično. I egzibistično i izložbistično, jer takav umetnički performans sa na izvolte anatomijama bicikala svih mogućih sorti izgleda tako artistički. Da li je efekat odbrane prava zdravijeg (po korisnika i životnu sredinu) prevoza skidanjem odeće dupliran, neosvešćenost (pešaka i pogonskih) osvešćena, javno mnjenje probuđeno, bicikli i mišići razrađeni, treba prepustiti novinarima i istraživačima da procene. Šokiranim puritancima koji se sablažnjavaju golotinje na javnom mestu, ne razumeju motiv ovog dobrovoljnog pokreta, osporavaju  nenasilnu pobedu konzumenata biciklizma nad motornim nasilnicima izvojevanu bez donjeg veša, svakako treba udariti javnu packu. Izvori govore da su izlivi zabezeknuća zbog mase nasmejanih, nehajnih, golih biciklista bili primetni. Da li su razlog tome bili otromboljeni trbusi, celuliti, presahle i uzdignute dojke, visuljci omekli od sunca ili godina, pihtijaste ili čvrste guze, ne zna se pouzdano. Verovatnije je da su takve reakcije bile prouzrokovane velikim znakom pitanja koji se završavao u predelu donjih ledja iznad kojeg je pisalo – Dujusiminau ili – Vidiš li me sad (ćorčo, nasilniče, bezobrazniče, gutaču svetskih izvora energije, bogatašu, lenjivče, nepoštovaocu mene što gura biciklo…dobro, to nije sve moglo ni da stane na leđima ali se na te odnosilo)? Ako me nisi primetio obučenog, moji guzovi će ti sigurno sijati kao semafor i moraćeš da usporiš i ispoštuješ mi prostor. Ono što je moglo biti razlog otvorenim ustima je i očiparajuće odsustvo šlemova koji biciklisti obavezno moraju da nose čim sednu na tricikl pa do svoje stote, i tu privilegija nema ako hoćeš da ne pojedeš kaznu za ugrožavanje sopstvenog i tuđih života. Ovog puta su neki sebi dopustili da im ćele i kose vijore slobodno na vetru i time prekršili zakon. Toliko golog, vidljivog kršenja pravila bez adekvatnih sankcija, žmurenje na očigledne incidente iako su sigurno predstavnici upravo tog zakona izbučili četvore oči na defile prekršioca, definitivno govori o urušavanju državnog sistema. I moralnog. Jer ispada da goli ne moraju ni šlemove, ni gaće, ni lične dokumente, ni stid, ni opravdanja sa sobom da nose. To bi se onda moglo smatrati ugrožavanjem prava obučenih, i to ne samo biciklista. A gde su ovde prava esteta koji su izloženi dlakama i mesima nekih nepoznatih ljudi koji im bez njihovog dopuštenja podmeću, makar u prolazu, makar i na jedan dan? Da je neki drugi datum, bi li to golo na biciklu bilo privedeno za narušavanje reda i mira i osim kazne bilo naterano da poliže sa sopstvenih leđa ono Vidiš li me sad, sa sve ?

Dobro… prosvećeni, obavešteni i nestidni biciklisti i roleristi su juče pokazali i svoje genitalije i svoj stav. I uspeli, valjda, barem malo, da ubede sve ostale učesnike u saobraćaju da oni nisu manjina, posebno ne nevidljiva i neka skrajnuta skupina koju može svako da gazi i na nju baca blato u prolazu kako i kad god hoće. Izoštrili su im čula, zagolicali ideju da im se naredne godine pridruže i omasove pokret, probudili humanu stranu, i sad mogu biti mirniji i sigurniji da je izložba, u kome su bili aktivni eksponati u potpunosti uspela. Pojavili su se na tv-u, novinama, internetu. Misija uspela. Ali…

… zašto sad moram da se nadovežem iz nevezuše i spomenem incident koji se desio pre samo par nedelja u zemlji u kojoj su biciklistički jahači juče takođe pokazali svoje zube i guzice, a sve u ime sigurne vožnje? I kakve to uopšte veze ima sa pričom iz druge provincije te države što se Kanadom zove? Mislim da ima. Trogodišnjakinja je iz vrtića vraćena kući. Ne, nije se skinula gola i takva otišla u školicu. Da su je roditelji bez kupaćeg, i to samo bez gornjeg dela odveli na bazen, zaglavili bi u zatvoru i još uzeli kredit da plaćaju ogromnu kaznu. Njeno malo telo bi izazvalo pometnju i namamilo manijake. Greh je bio manji ali dovoljan, mnogo uži od 5 cm koliko sme da iznosi širina bratela na njenoj letnjoj haljinici koja je unela pravu pometnju među njenim drugarima i vaspitačicama. Tanke kolike su bile, značile su da su dečaci u ozbiljnoj neprilici, da mogu biti izazvani, pa bi došlo do ne daj bože seksualnog harasmenta iliti napada, što bi slučaj učinilo potpuno nepodnošljivim. Lola prestupnica je vraćena kući a roditelji strogo opomenuti da joj malo prošaraju garderober i izbace sve nepodobne preženstvene stvari koje bi mogle da izazovu problem. Oni su obećali da se to više neće ponoviti i da njihova kći više neće biti mala prljavica što izaziva bludne misli. Doduše, smelo su izjavili za novine da bi zakon trebalo da se pozabavi više vaspitanjem malih dečaka i  spreči ih da još od jaslica na svoje drugarice gledaju kao na pokvarene droce koje im mašu haljinicama pred nosom ko bikovima crvenom maramom.

I da li to sada ima neke veze sa 2000 km udaljenim Torontom gde gole guzice na biciklima traže pravo da budu bezbedne? Ono, istina…ta dupeta ne traže da ih neko ocenjuje, da zlostavlja nikako, već da ih sused u saobraćaju štiti, ali se postavlja pitanje, gde dvoličnost zaista živi? Možda u porno filmovima, zakonu, u ili izvan Kanade, daleko od planete Zemlje, ili baš u našim glavama i postupcima koje selektivno dopuštamo i nakon kojih moramo da se zapitamo – kuda ode ovaj svet?

Možda tamo gde se vidi ono što ne bi trebalo… ili tamo gde se ne vidi što bi moralo.

Po meri mira

Mašina za zemljane radove, pogodna za iskop zemlje, razastiranje materijala, izradu nasipa,  skidanje humusa, zatrpavanje jama i kanala, čišćenje terena, obaranje stabala, iskop, vuču drugih mašina.

Merica za preciziranje kvantiteta merene mase, neophodne u određene svrhe.

Granica preko koje se ne prelazi, jer je iza sve ono što nikako ne bi voleo ili -la.

Dozer.

Reči…

Ne može se sve (ono što se u glavi i srcu nosi) sabiti u jednu jedinu, pa ni mnoštvo rečenica, i to ne zbog verbalne nemoći, “nevremena”, premalo ili previše hrabrosti i straha, nedoraslosti i nesavršenosti reči, već zbog činjenice da nijedan jezik, niti reč nije dovoljna da zameni svu buru emocija koje se kovitlaju i koje su u stanju da izazovu nezamislive posledice. A ni (sa)znanja koje bi valjalo nekako preneti.
Mislim da reči imaju strahovitu moć, čak i kada se ne izgovore a kada ih onaj kome su upućene samo kroz pogled ili dodir oslušne i oseti. A tek izgovorene! Pokreću ratove, sklapaju mir, oformljuju život, iznalaze smisao, donose spas, ubijaju rešenje, stvaraju nesporazume, izazivaju smrt, dozivaju priliku, povezuju razdvojeno, čak žive same od sebe ne tražeći ništa zauzvrat, nadživljujući prostor i vreme.
Mogu da promene i trenutak, i ljude, da preokrenu situaciju i odluku, da od života učine pakao, od ljudi monstrume, od moćnih ništavila. I da pogrešno protumačene izobliče ili uobliče, da skrivene spreče ili uslove…
Postoje reči koje umeju da spasu onog ko ih drži kao sopstveni moto, da im postanu infuzija koja ih održava, lek koji “bolest” drži na sigurnom odstojanju, štap koji ih podupire. Ali postoje i one koje guraju poput nasilnika u ambis.
Reči su alat manipulacije, a oni, usavršeni u njihovoj upotrebi, eksperti u vladanju ljudima i svojim ciljevima. Reči su i seme iznedrenih stihova i proznih dela, mudrosti i životne istine, ali posejano na lošem tlu ne uspevaju, ili bivaju zgažene od strane onih koji ih vide kao korov.

Da li ih treba okolo nesebično pružati, deliti, upućivati, poklanjati? Da li im pre izručivanja treba više puta pretresti suštinu pa ih tek onda pustiti da žive? Da li ih treba sputavati kada znaš da će biti povređene ali da je to dobro i za tebe i za njih, jer ćete od kritike zajedno ojačati ? Da li svi zaslužuju naše misli pretočene u slova?

Znam da me tuđe reči oblikuju, uznemiruju, uznose, oplemenjuju, ispunjuju, prazne, obogaćuju, mame i izazivaju, zaslepljuju i nerviraju, sluđuju, teše. To su njihove, te koje su mi neophodne, koje prihvatam bez obzira na formu i težinu. Čak i kad baš zaboli. I kada sve neodoljivo miluje. A njima moje? Dozer.

 

Strast…

Da li je strast vrlina ili slabost, zavisi od oblika, objekta strasti i vrste zadovoljstva koje se njenim osetom doživljava. I ne mora biti trajno stanje duše, naprotiv, jer je nekada to čistokrvni poriv za trenutnim, kratkotrajnim, intenzivnim zadovoljstvom dok ne ugasne usled dosade i-ili ispunjenja.
Strast uznemirava sva moguća čula čak i onda kada ne dotiče drugo ljudsko biće, kada nije usmereno prema nekome već prema nečemu. Ljudska je vrlina osećati strast. Ljudska je slabost podleći joj, da nas nadvlada i nama rukovodi.
Ne vredi odupirati joj se jer će biti sve jača, ne vredi suzbijati je jer će nagrizati ustalasani duh koji svoj mir ne nalazi dok bar ne štrpne od svoje strasti. Vredi imati je bar na kratko ako ne vodi zavisnosti, ili zauvek ako ne ubija.

Predati se bez griže savesti svojoj strasti? Ne zagledati je kako ne bi umanjili njenu vrednost ili se predomislili? Podgrevati strast jer je u vatri život?

Znam da su mi upućene strasti uvek izazivale nedoumicu, i golicale pažnju. Poneke i ponekad budile moje uspavane. Nelične su otkrivale horizonte u koje sam odabirući uranjala. To su njihove, meni potrebne, za večnost ili trenutak. Nečemu moje? Uvek i bezmerno. A njima moje? Dozer.

 

Iluzija… 

Iluzija – zatvaranje očiju pred činjenicama, gledanje u oči činjenicama dajući im drugačiji smisao (onaj koji odgovara ili koji manje boli), davanje nade nečemu što je već prestalo da postoji, samozavaravanje koje podupire napor, samouteha, lažiranje, odlaganje istine usled straha. Postoji samoiluzija (nadovezuje se na navedeno), ali i iluzija koju nam drugi stvaraju i koje nismo u potpunosti svesni (ili jesmo, i to zbog sklonosti samoiluziji i samoprevari kojom se lakše klizi kroz život). Misleći iluzionista utabava teren po kome može da ne posrće. Nemisleći iluzionista ostavlja drugima da misle za njega ne spirajući time krivicu sa sebe ako i kad krene nizbrdo. Iluzionist je veći samozavaravač (kakva kovanica! – samozavarati – zavar(a)iti sopstveni stav nadajući se da se neće slomiti) od maštara jer maštar zna krajnju liniju svojih želja i htenja, i ne pada u očaj kada ne dobije ništa zauzvrat. Taj se lako (o)kreće drugim oblacima.

Da li je iluzija put ka svrsi bez kompasa? Ima li iluzionist poput onog u predstavi moć mađioničara čiji trikovi mogu baš sve? Jesu li sve iluzije podjednako glupe u svojoj naivnosti?

Živeću kao što sam i do sada sa njima živela. Znajući da će nekada, negde, nekog umesto mene odabrati za oslonac. Sa njima se može, jer znaju kako, iako nikada ne objašnjavaju zašto. Valjanje u iluzijama uspavljuje, i nosi tamo gde je meko. Potrebne su mi. A njima moje? Dozer.

Dozer je zapravo buldožer. Sredstvo za “zemljane radove” koje sopstvena ubeđenja, porive, ideje, namere usaglašava sa okolnim pejsažima. Koje iskopava najbolje iz nas, razbacuje ono najkorisnije, podiže odbrambene zidove da bi se “tvrđava” odbranila, skida paučinu sa sopstvenih očekivanja, zatrpava rupe nerazumevanja, čisti neraščišćene račune, obara razgranato drveće laži, izvlači druge iz tame.

Dozer je merica koja tačno zna količinu smelosti za pristupanje drugima i njihovim potrebama.

Dozer je granica iza koje živi opasnost od gubitka svega onog što ti je važno. Mesto na koje mudrost nikada ne kroči. Tačka koja i ono izgovoreno iz najboljih namera, strast prosutu jer više nije mogla da živi od sebe same, iluziju izdžigljalu do nedosežnosti, baca u živo blato. I guta je bez nade da će je povratiti, i vratiti je, makar i takvu omalovaženu i beskorisnu.

Otud i najjači mogući razlog da čovek sebi zada dokle sme da stigne, kada već nekud krene. Da unapred zna sve zamke nevidljivih linija koje nikada ne treba da pređe. U suprotnom ga može zaboleti toliko da iz te agonije nikad ne izađe ili možda privremeno trpi. Ili da prezre sopstvenu moć neprosuđivanja. Otud treba sputati i reči, i strasti, i iluzije. Ograničiti svoju moć, poverenje, savete i mišljenje, sa zadrškama koje nude (makar prividni) mir. Prigrliti onoliko koliko ti se pruži i ne smeta, dati toliko da ne budeš krivac. Pred sobom. I sutrašnjicom koju sada i juče začinje. I onim ko sve to meri digitalnom vagom (za zlato ili škart) koje si mu namenio. Ali ostaje samo jedna stvar koju nikada, ni pod kojim uslovima, ni pod pretnjom sopstvenog tiranina sakrivenog u opreznoj savesti, ni u zamenu za bilo šta drugo, ne treba sputati ili meriti Dozerima. Najveća i najvažnija – xxxxx.

Ko ne zna šta je, neka istražuje, isprobava, iskušava, ili u neznanju sa životom svrši.

Dozer je količina koja negde može da stane. Sve preko toga je otrov koji se ne može istisnuti njegovom suprotnošću ili vremenom. Mogu te samo osuditi da si im dao/ gurnuo/ podmetnuo/ poturio/nametnuo ono što od tebe nisu tražili, i prezreti tvoj nasrtaj i slobodu prodora na mesto koje se ne sme pipnuti. Možeš biti proglašen ubicom ili lopovom, a da nisi ostavio leš ili išta odneo. Sa stvarima je kao i uvek mnogo lakše, one dobijeno neće ocenjivati, ali davati hoće, čak i više nego što mogu da pretpostave. Zato je dozerstvo veština dosezanja sebe, i drugih, u miru sa pravom merom.

Pokloni sebi

Neće da te pusti sa drugaricama i devojkama u provod? – Kuš more! I udri joj Direkt!

Kopa ti po mobilnom telefonu i čita tvoje intimne poruke? – Odbij! I odalami joj Kroše!

Zvoca ti kako trošiš njen i svoj novac? – Čibe! I raspali joj jedan moćni Aperkat!

Rodila ti bebca, očekuje da budeš brižan, pažljiv i nežan, pomažeš joj i ponašaš se odgovorno – Marš! I šutni to nogom!

U braku ste par dana, nedelja, meseci, godina i usuđuje se da ti oduzme slobodu? A ti naočit, mišićav, zgodan, neodoljiv, jak, uspešan, uman, svaka bi te? – Umesi je oklagijom za celulit ili testo, izmasiraj joj pesnicama stomak i leđa, jakim prstima ojačaj njenu slamu od kose i zglobove, i pusti joj krv da joj se pritisak u ušima, glasu i nasilničkim namerama unormale. Prijavi je za psihičko zlostavljanje, jer su histerične i neuravnotežene žene podjednako otrovne koliko i zloslutne, smrtonosne, teške bolesti. Budi pravi mužjak koji će da se izdigne iznad situacije i izbaci to iz svoje kuće, a možeš i nju iz njene. Ili lepo pokupi svoje krpe, zgaženu čast i ranjenu sujetu, pre nego što te taj XX kvar ne izbaci naglavačke i još ti natovari medije, društvo za zaštitu žena, sigurne kuće, feministkinje, pendreke, i ostale uterivače ženskih prava. Budi Luka, Vlada, Gagi, a ne šonja tunjavi koji ne ume da se odbrani i pokaže ženi gde joj je mesto! U stvari…

Lako je govoriti iz perspektive nekog ko je fizičko zlostavljanje “osetio” čitanjem o tome. Ili slušanjem svojih prijateljica ili ne/poznatih koje su imale nesreću da kroz udarce, šamare, guranja, padove, veliki bol, prolaze kroz nezaboravnu traumu. Pri tom je teško  shvatiti šta prethodi nikada zaraslim ožiljcima. Još i potpuno nemoguće razumeti motive fizički jačeg da se batinama razračunava sa slabijim, koliko god bio “izazvan”.  Kolika i kakva je to krivica koja nekome daje za pravo da upotrebi silu i povređuje? Da sebi dodeli ulogu vlasnika tuđeg tela i života? “Voli” načinom krvnika? Ostavši pri tom cinik koji bahato demantuje dokaze koje nemarno ostavlja za sobom. Kome je smešno njeno upiranje prsta na njegov domaći rad. Koji ne vidi ništa loše u tome što podiže šaku na onog kome je tom istom rukom obećao sigurnost i oslonac, pružio kratkotrajnu nežnost,  a i ako nije, zašto?

Valjda zbog toga što nasilništvo i ludilo uma ne bira mesto i vreme, ne traži razlog ili povod, nije limitirano godinama partnera i dužine veze, obrazovanjem i finansijskom sigurnošću. Čime onda?

Strahom, koji predano trpi sadistu i njegovo mentalno uvrnuće. Lekcije su  često savladane kopiranjem slika iz detinjstva, doživljene na sopstvenoj ili bliskoj koži. Nema veze sa uživanjem u izvrnutoj postavi telesnog zadovoljstva, već sa načinom koji ne prepoznaje normalne načine funkcionisanja partnera. Trpljenje koje prihvata ulogu podređenog jer osoba “zna” da nije dovoljno dobra i da “zaslužuje kaznu”.

Vaspitanjem, koje žrtvu izričito postavlja u poziciju poniženog jer tako “mora” i jer će samo ćutanjem moći da umiri nasilnika. Žena je fizički slabija, finansijski zavisnija, mentalno zaostalija i ona po poretku stvari treba da se povinuje uzvišenijem – tako on i slični smatraju.

Ljubavlju, koja zaslepljenošću ne razaznaje da taj pojam baš nikada ne podrazumeva takmičenje, biranje vođe, diktaturu, nametanje volje, ucenu, uslovljavanje, silu, oluju koja daje na dinamici i uzbuđenju.

Zavisnošću, pre svega materijalnom koja je usled nemogućnosti i minimalnog pomeranja u stranu i nalaženja boljih načina da se preživi, nagoni da ćuti i teši se da će možda nekada biti bolje. Desi se pri tom da nema podršku najbližih jer se svojom vezom zapravo odrekla svoje bazične porodice. Uglavnom ni sistema koji nema dovoljno novca i resursa da joj pruži posao ili pomoć, pa preostaju mrvice koje valja pozobati i čekati neko bolje sutra. Obično se desi ništa, i dođe nikad.

Površnošću, koja u sebi sublimira više toga, a ponajviše od svega nesposobnost da se nasilnik prepozna na vreme. Ona nesvesno žmuri na očiglednost nadolaska katastrofe, na možda ne previše u prvi mah uočljive predznake poniženja koja slede, i kada već bude kasno – znake, koji se više ne mogu osporiti. Ali i tada trpi dok ne pronađe nešto drugo, isto po posledicama.

Koji god da je razlog nesuvislog odabira zveri koja ne preza da napada i ranjava slabijeg, preostaje preispitivanje načina kako to sprečiti. Zlo je ukorenjena i nepromenljiva kategorija, opšta zakonitost svakog vremena. Menjaju se samo njeni pojavni oblici, ali ni to previše drastično, i sankcije koje to obuzdavaju. Može biti opomena, privremeno udaljavanje, ili kavez. Nekada ne postoji uopšte, i tamo se one siluju, bičuju, kamenuju, zatvaraju, spaljuju, uništavaju do smrti jer je njihov najveći greh što su žene. Nekada im se smeju, prozivaju ih, šikaniraju, upozoravaju da su dobile ono što su tražile, ubeđuju da budu trpeljive i ne izazivaju, smatraju kukavicama i razmaženim, i govore da polovi prirodno ne trpe jednakost, niti to mogu biti. Pa i ne mogu, jer jesmo različiti, i zato što nikada u nekim stvarima ne možemo doseći muškarce. Niti oni nas. Te sinusoide pojedinačnih prednosti i mana, nedostataka i vrlina će se stalno preplitati, manje – više pokušavajući da se dodirnu u istoj tački koja bi značila prihvatanje drugačijeg, i pokušaj razumevanja za isto. Većini to ne uspeva. Većina i ne proba. Većina i ne želi jer svoje pravo tretira neosporivim, činjenicom da se o “očitim prednostima” ne raspravlja. Ali iza te prepredene priče uvek ostaje poneka slika. Na njoj se mogu videti ružne modrice, podlivi, prelomi, izbijeni zubi, opekotine ne samo na telu nego i duši koja visi rasparana, uprljana, smoždena i bez nade. On čak ne mora da ostavlja tragove svojih stopala i ruku po njenom telu. Može da je razori ponižavanjem, vikanjem, psovanjem, prezirom, ljubomorom, neumesnim upoređivanjem sa drugima, ismevanjem, pretnjom, ucenjivanjem, bežanjem ka drugima. Može čak i ćutanjem kojim navodno sprečava svađu dok zapravo kukavički beži od razgovora koji jedini i uvek može da razreši bilo kakvu nesuglasicu, neslaganje, problem – bezglasni teror sa posledicama lomljenja “kostiju” razumevanja .

I dok aktuelne Nataše i njoj slične, ili od nje potpuno različite, svoju pravdu sada traže na strani zakona, koga bezakonje, malodušnost i sila pasive kao senka prati, postavlja se pitanje – koliko je žena sama kriva za sve ono što joj se dešava? Drugačije rečeno – koliko je kriva za pogrešne izbore partnera? Smatram da jeste, i to mnogo. Da snosi punu odgovornost što je došavši u dodir sa osobom koja je (moguće je odmah uočiti, osim ako ne želiš da vidiš) vesnik nesreće, dopustila da joj ta nesreća prodre u život. Da su bilo njegovo lice, telo, ugled, novac, ili pažnja kojom obasipa, interesovanjem koje pokazuje, maniri kojima kupuje, reči koje prosipa, pamet kojom se nameće, potpuno nebitni kada se onaj mizerni, primitivan, bahat, potcenjivački, nadmeni, samoživ, uvlakački, patetičan ili previše mazni momenat (sumnjiv jer miriše na korist koju želi da prigrabi, i to isključivo na svoj račun) odnegde izmigolji i poput krpelja zakači na nevidljivo mesto, ispuštajući otrov dok žrtva ne obamre. Vidi se zapravo sve, ukoliko nisi spavač i sanjar. Ili gledaš širom otvorenih očiju ali ti usmerena pažnja ignoriše intuiciju. Priča gde životom sa manipulatorom najbolje možeš da izmanipulišeš sebe. Zato istina leži naslonjena na laž kojom samu sebe uspavljuješ. U vreme i na prostoru gde nismo prisiljeni na izbore, već ih doborovoljno pravimo (nismo ucenjeni na ugovorene brakove, nema religijskih ograničenja, možemo imati i probne veze bez osude, “zabavljati” se dok zajednički ne pojedemo vagon soli, zaljubljivati i ostavljati), ne postoji razlog da svoj život pretvaramo u klupko zla i nevolje koje ne može niko da razmrsi. Nismo mačke koje će se njime nedužno igrati, niti imamo 9 života pa je nebitno koliko ćemo puta pogrešiti. Sve je važno. U suprotnom naš život postaje (onako kako su on ili oni odlučili) nebitan i jadan. I sklon nezaustavljivom padu.

U stvari… žao mi je što o ovome opet pišem. Žao mi je što postoji statistički podatak koji govori da u našoj zemlji svaki četvrti mladić i svaka deseta devojka smatraju da jedan šamar nije nasilje. Gde su svaki treći i svaka deseta ubeđeni da su upućene vulgarnosti na mestu. Gde će svaki deseti i svaka 33-ća se složiti da povremeno udaranje nije naodmet. Gde svaki drugi i 25-ta bez griže savesti podržava prebijanje homoseksualca (ne i lezbejke). Gde bi svaki treći mogao da nasrne na devojku koja je provokativnije obučena. Uzorak nije veliki, nešto preko 400 ispitanika oba pola među mladima, ali dovoljno upečatljiv i uznemirujuć da prokaže one od kojih su to videli i naučili. Postavlja se pitanje – ko vaspitava tu decu (više to ipak nisu), ko su njihovi uzori, kako će njihovi životi i međuljudski odnosi izgledati? Da li su takve slike obojene roditeljskom prilikom, gledanjem nasilničkih rijalitija, oponašanjem nasilnika za koje sankcija a ni prava osuda ne postoji, opadanjem svih moralnih vrednosti, ili jednostavnom činjenicom da je svet muškaraca pretesan i privilegovan da bi žene u njemu uspele da spasu nešto od svog dostojanstva. Žao mi je i što krivi muškarci nikada neće shvatiti da ispravno leži u onome što i ne probaju da razumeju, niti prihvate. Lako je. Kada više ne vole i ne poštuju (ako uopšte to i umeju), kada im partner smeta, kada postoji neko bolji od onog sa kim su, samo treba da se okrenu i odu. Kada ne mogu da pruže ništa osim nesreće, treba pošteno da podviju svoj Minotaurski rep i zauvek zalutaju u svom životnom lavirintu. I puste druge da pre-žive. Barem će dokazati da su u nikakvosti nekakvi ljudi.

A ti koja robuješ svojoj slabosti, predrasudama i bojazni da ćeš izgubiti dobar glas, ime, “poštovanje, ljubav i odanost”, koja si zastrašena novim početkom iako si odavno dotakla kraj, koja gazi svoj uveli razum kako bi u drugome izazvala nepostojeću osećajnost, koja po ko zna koji put dobija njegova ko zna koliko puta prekršena obećanja, koja razume više njegovu slobodu od svoje, koja mu rađaš decu da bi ga zadržala ili umilostivila, koja voli nekog ko je prezire ili je prema njoj ravnodušan, koja uporno zaboravlja ono na šta je on stalno neprijatno podseća, koja nečiji nemir ne vidi kao nemar, kojoj je dovoljno njegovog malo da bi osetila svoje veliko, koja punog srca daje dok on bezočno otima, kojoj je poniženje znak da bude još nežnija, koja dotura oružje kojim će biti ubijena – Beži! Ne okreći se.  Trči najbrže što možeš. I osvoji medalju za hrabrost što si u tome uspela, život od ništavila otrgla i sebi ga poklonila.

P.S.  Treći post uzastopce koji sledi istovetnu nit.  Ne postavljam sebi pitanje zašto. Već samo – dokle?

Vera u Nadu

Troje ih je. U stvari, na hiljade ih je. Desetine hiljada. Na milione. Možda i milijarde. Sa svesnošću, ili tek nabreklim zrnom zla koje će se razviti u pakao. Ko zna odakle začetim, ali sa istom namerom – da donesu kraj.

Moja prijateljica danas po drugi put, ušavši u drugu godinu borbe, pokušava da ukloni mrlje zlurade pošasti, izazivače crnih slutnji. Ljudi u belom znaju šta rade, osim što nisu sigurni da će njihova veština, napor, znanje, uspeti da se usaglase sa našim molitvama za njeno zdravlje i omogućiti najbolji ishod te bitke. Kada bi rešenja ležala u najupornijim pokušajima i najjačim željama, pakao bi bio poražen. Ali žilavo kopile ima svoj prljavi cilj iako je napadnut hemoterapijom, posebnim čajevima, pilulama, hranom, ljubavlju najbližih, snom, šetnjama, jogom, suzama, smehom, naredbom. Ošamućen tom silom vreba svaki pomak svoje žrtve i lelujav uspeva da ponovo stane na noge, i opet udari ne obazirući se na pravila igre… a valjda pametniji treba da popusti. Ali ne, pakao ne može da bude pametan, jer u zlu nikakva mudrost niti obzir postoji, zato i ne posustaje. Demonstrira pravo jačeg iako glupog u svojim nasrtajima. U tome prečesto uspeva ali neretko biva uništen, sveden na mrsku gadost koju je bilo teško ali ipak moguće savladati. I zato ja najpre verujem Njoj, a ne paklu. Zato što znam da voli život više od svega. I da je isto tako od tog života podjednako voljena, jer je uspeo da joj podari toliko toga lepog i toliko onih koji je neće dati tako lako.

Moj bliski rođak danas, ušavši u peti mesec borbe, pokušava da jede, popije zdrav napitak, stane na noge, svesno i razumno razgovara sa svojim najbližima, trudeći se da konačnu i otvorenu presudu lekara odloži za izvesno vreme. Preteško ide. Zlo je toliko ojačalo da iole poznati tretman ne može da pomogne. Nije dovoljna ni ljubav sestara, braće, starog oca koji bi mu odmah poklonio sopstveni život kada bi se moglo trgovati time. Niti njegov dobar plan da omogući i dočeka da mu deca odrastu. Ostaje samo tračak ničim, ili ipak nečim, podgrejanih nada u makar privremenu nadmoć života. Taj plam je leden ali jedini izvor svetlosti. Čekanje od koga se grči svest o smislu.

Moje, i ne samo moje, pozorišno veličanstvo Glogovac, danas i nedeljama iza, pokušava da nauči najozbiljniju i najveću ulogu svog života – Ubicu zla koje je u mnoštvu izabralo baš njega i uvuklo ga u ring. Samo pre tri meseca, odgledala sam najlepšu pozorišnu predstavu u svom životu, “Hadersfild”. I njega, koji je kao i uvek u svemu što glumački čini – briljirao. Kada ne možeš a da ne zaplačeš, kada se naježiš od emocija, kada osetiš da neko, tu nadomak, na par metara isijava neki realan život i biće, kada te uvlači i komada sa svakim gestom i izgovorenim, kada razmišljaš o svemu ne satima, nego danima nakon predstave, shvatiš koliko neko može da bude savršen u onome što radi, i ne samo da te to savršenstvo ponese, nego i raznese. I sada taj Neko, zajedno sa prethodnih dvoje, sa hiljadama, milionima, milijardama nosilaca klice, stoji na poprištu borbe za dah, produžetak, ritam srca i duha, dug prema sebi i drugima. Vodi zapravo pravi, veliki rat stavljajući kao ulog najvredniju stvar koju ima – svoj život.

O mučnom je teško pričati. I pisati. I razmišljati. I definisati ga. I razumeti ga. I opravdati ga. Držimo se poput utopljenika slamke koja bi značila spas. Verujemo u stvari koje su unapred osuđene na propast. Odbacujemo opciju predaje. Natičemo masku smeha kada bi urlali od nemoći. Prebiremo po tačkama koje možda znače greške koje su možda mogle da se izbegnu. Bežimo posrćući. Hrlimo nadajući se. Čeznemo za samo još nešto vremena u kome bi moglo da se završi isplanirano. Nadamo se da će se To predomisliti i ostaviti nas iznurene ali spašene. Pokazujemo razbijene zube i ranjene pesnice, nokautirani bezočnošću bolesti koja prinosi žrtve Smrti. I verujemo da kraj u stvari uošte ne postoji, i da ćemo se sigurno opet probuditi i sresti sa onim do koga i čega nam je stalo. Neka boli. Neka kinji. Neka lomi. Proći će.

Njih troje, hiljadu, milion, milijarda neće izbrisati nijedna životna drama. Oni će i dalje glumiti sebe i odigrati svoje živote na najbolji način, čak i ako zavese padnu. Svi mi. Sa klicama zla, ili dobra koje nosimo u sebi. I paklom i rajem kao slikovnicom sveopšte stvarnosti.

Samo molim… i želim… da za sve bude mnogo lakše, čak i uz saznanje da je samo jedno moguće. A nije. Sve je moguće. Pravo je verujućeg. I moje.

Željo moja, kako ćemo?

Ode. Bespovratno. Osim u povremenim (o)sećanjima koja umeju da pritisnu. Bledim ili intenzivnim, u zavisnosti koliko je kome sreće i tuge donela.

Moja 2017-ta je bila šuplja. Kao šupalj zub kome naleti hladnoće donesu neprijatan bol i podsećanje da treba zalečiti stvar, i to ne na neki bapski, laički, alternativni način, nego onako – stručno, kako se neprijatnost ne bi vraćala i produbljivala. Uklanjanje “karijesa” struganjem, punjenje napuklina “amalgamom”, čak i ekstrakcija truleži kao nužnosti. Možda sam je naskroz izmalerisala time što sam tu ponoć na prelasku iz 16-te u 17-tu svesno i odlučno prespavala, preskočivši bučni prelazak iz jednog u drugo “stanje”, bez onog laganog skoka iz sadašnjeg što prelazi u prošlo, a onda pravo u blistavo buduće.

Onesvešćena snom ušla sam u tu 2017-tu, dakle potpuno nepripremeljena za novo, bez prošaptanih želja i sa određenim očekivanjima. Odatle i promaja, od koje ono silno žiganje po celoj konstrukciji tokom skoro svih 365 buđenja. Tinjao je neki neprijatan osećaj od samog početka da će godina biti bedna. Slutnjama se treba pokloniti, ne omanjuju. Doduše, bilo je dugih putovanja sa svrhom, osećaja povremene korisnosti mada ne i ispunjenja, leto nije bilo vruće već mlitavo toplo, jesen je otpustila neke bleđe, skroz čudne boje, proleća se već uopšte ne sećam, a prethodne zime samo po lošem padu koje se po bliskog završilo pozitivno, kao i po interesantno dobrom vezanom za mene, ali potonulog u mulj usled … (čime je dobro izgubilo lepotu i važnost…no kad razmislim – dobro je uvek dobro, bez obzira na sve…to je baš bilo DOBRO). Neki veoma bitni ali ogrezli u vešto prodane mi laži su umrli, dok pod istim imenom, sa istom fizionomijom, na istoj adresi, kao original i slika neprijatne istine i dalje žive. Neka poznanstva su zakržljala (naravno da preispitujem čijom to krivicom, ali je treba svakako i uvek pripisati sebi, bolje je tako), neka koja su se prijateljstvom zvala pokazala su se da to nisu ni bila – samo su se takvim činila, dok neka i dalje lepo traju (hvala im na tome). Neki dragi ljudi su se kao titani borili, a i dalje hrabro bore protiv opakosti koja im razjeda telo, a ja i dalje pokušavam da shvatim odakle im tolika snaga. Pročitala sam mnogo knjiga, pogledala dovoljno filmova, nacrtala 20 (samo!…tužan broj :() crteža, osvojila u dublu sjajno srebro, slabo fotografisala jer su motivacija i dobar objektiv usled lomljave otišli u kantare za djubrare, zaokružila deseticu, usnila neke dobre ideje za priče, osujetila lenjošću par dobrih ideja, neprežaljivo propustila tri koncerta, pomalo vežbala dok me nisu zabolela leđa, šetala sama kroz šumu oslušujkući tišinu i sopstveni strah, gledala pozorišnu predstavu JDP-a koja je urezala neizbrisiv žig na emocije, doživela apsurdnu priču na putovanju koja me je učvrstila u ranije labavim stavovima koje bih ipak opet prekršila, slomila volju, dopunila svoju biblioteku, prešla na crno-belo sa potencijalom nečeg trećeg u detaljima (kažu da crno i belo nisu boje…a značenje imaju…možda je to odluka o bezbojnosti?), nadala se beznadežnom, napisala par tekstova za ovaj blog, pozajmila jednu informaciju, spalila tiganj a umalo i celu kuhinju ali je prisebnost bila jača, pokušala mada ne uspela da očvrsnem duh do nivoa titanijuma, aktivirala sedmu i zablokirala par drugih čakri, inicirala korisnu i  neophodnu peticiju u ulici sa neizvesnim ali valjda dobrim ishodom, virtualno se asocijalizovala i realno povukla, zavolela nekada neželjenu hranu, propila pivo, konačno ali konačno ali konačno shvatila šta hoću a ne samo šta neću, klimavo rešila da ne pravim ijedan plan koji bi preskočio jedan dan (sadašnji)… i potpuno budna ušla u 2018-tu. Na sebi sam nosila nešto crveno, na, i za radost. I poželela samo jedno. Jedno što znači baš sve. Usput ipak shvatila da je šupljina samo drugi naziv za vreme osvešćivanja. I to je malo?

Papa Franja je inače danas poručio svim novogodišnjacima da ne dozvole da im slobodu nagriza banalnost konzumerizma, buka reklama, bujica praznih reči i svemoćni talasi praznog naklapanja i zaglušujuće dreke. Preporučio je da se iza sebe ostavi beskoristan prtljag svake vrste kako bi otkrili ono što zaista vredi i krenuli iz početka. I dao recept u vidu svakodnevnog izdvajanja trenutka tišine u cilju približavanja Bogu. Apsolutno saglasna po svim tačakama sa gospon Franjom. Treba zaboraviti na tv ili barem na njegove najtuplje pokušaje obrlaćivanja, na socijalne mreže kao merilo sopstvene važnosti, besmislene ulepšane slike i uplive tuđinaca o kojima “znamo” više no o onima pokraj sebe, na loš humor i praznu zabavu, na lažna obećanja i nemoguća ostvarenja. Odbaciti svu nepotrebnu odeću, stvari, uspomene, reči, i ljude kao stare kofere a koji više nisu u stanju da sačuvaju i podrže ono što je naša suština. Ukloniti sve ono i one što ne volimo, i što i koje ne dotičemo. Odbaciti prošlost iz koje se ništa nije naučilo. I budućnost koju unapred izjeda laž i praznina. Obavezno sadašnjost koja samoobmanjujuće pevuši. Odgurnuti bol koja se ne mora trpeti. Prihvatiti svaki izazov i nagoveštaj lepog. Gledati u nebo, horizont i zemlju da se ne razbije nos. I zaista…uroniti bar nekoliko trenutaka u tišinu svaki dan, kako bi se približili … Onom … u sebi. I onima oko sebe.

Da, poželela sam sebi samo jedno. Jedno što znači baš sve – Da imam želja. Opet. Kao nekada. Jer je čovek bez želja kao i leto bez sunca, zima bez snega, jutro bez doručka, auto bez kočnica, muke bez nauke, žurka bez muzike, ljubav bez nesanice, bojler bez tople vode, djak bez kečeva, jelo bez soli, palačinke bez krema, trening bez znoja, blog bez posta, mobilni bez kartice, model bez fotošopa, iks bez oks, forma bez suštine, akcija bez udvaranja, avion bez pilota, veštice bez magije, internet bez konekcije, tatoo bez kože, kuća bez krova, rijaliti bez ološa, soba bez vrata, slava bez praseta, muzika bez ritma, Kinezi bez pirinča, Melanija bez Trampa, košarka bez crnaca, žena bez pozadine, gaće bez čipke, oko bez sjaja, muškarac bez brade, žena bez ukusa, Eva bez jabuke, države bez diktatora, književnost bez Rusa…- NIŠTA.

Želim da poželim, što bi rekli naručioci želja, čestitki i pozdrava. Ali ne uz pesmu, i sigurno bez čestitanja i znojavih zagrljaja. Samo hoću čistu želju. Golu, savršenu, jaku, neuprljanu, jedru želju. Sa njome se može baš sve.

Zadovoljavajuća meni 2018-ta! Budno dočekana snom o željama (valjda) otrgnutih od (pomalo) dotaknute smrti. Pardon – promaje :).  Srećna i svima Vama koji ste (mi) tu. Koordinate Vaših pozicija se vide i osećaju. Posebno srećna svim borcima za život i zdravlje. Srećna i brojnom napaćenom, tužnom, siromašnom svetu. Ostacima želim da sami izmole svoju ovogodišnju vreću,  za njih nemam novogodišnju sveću.