Kazna

Realno bol(es)no

Na osnovu člana 49. stav 3. i člana 58. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 107/05), gospodin neimenovani Ministar zdravlja, neimenovanog dana neimenovane godine, potpisao je Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama. Prema tom dokumentu zdravstvenom ustanovom se mogu smatrati domovi zdravlja, apoteke, zavodi, bolnice koje mogu biti opšeg i specijalnog karaktera, a tu su još i klinike, instituti, klinički centri i privatna praksa.

Prema istom Pravilniku, zdravstvena zaštita obuhvata očuvanje i unapredjenje zdravlja, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, dijagnostiku, lečenje, rehabilitaciju i još mnogo toga. Službeni Glasnik RS takodje izlaže da na teritoriji zemlje postoji pet državnih specijalizovanih psihijatrijskih bolnica, doduše malo neravnomerno raštrkanih sabirnih centara za duševno obolele, ali sa doskora pristojnim kapacitetima. Na osnovu nepotpune evidencije postoji mišljenje da u Srbiji ima izmedju 300 i 400 hiljada mentalno obolelih osoba. U to se ubrajaju svi oni koji su bolnički i ambulantno tretirani, i za koje postoji dokumentacija da su se zbog nekog razloga obratili lekaru. Ono zbog čega ovaj tekst grca od pitanja koja tek predstoje a koji za uvod ima ovo, jeste – zašto se konačno u registar firmi istovrsnog sadržaja a kao dodatne ne uvedu Rijaliti institucije?
Jer:

Uključenjem tv-a, otvaranjem novina, šetnjom internetom Vi automatski doživite vizuelni i čeoni udar nekog Rijalitija koji se u celosti i celodnevnosti informativno prati. Trenutno ih ima 3, i tu je reč o tipičnim psihijatrijskim pacijentima kojima je po zajedničkom pristanku prepisana izolacija u odgovarajućem trajanju, a koje nadgledaju odgovarajuci stručni (zdravstveni i ostali) timovi. Noćno dežurstvo i video praćenje je obavezno. Ima i gerijatrije iako je mladja populacija prisutnija, ali bolest svakako za godine ne pita. Ukoliko se pažljivo osmotri, a iole skoncentrisan amater može da da svoju ocenu, dijagnoza stanara je spektrolika: afektivna psihoza, depresija, hipohondrija, demencija, paranoici, preterano proždrljivi, polu i nelečeni alkoholičari, šizofrenici, dezulionisti, tabletomani, suicidalni su tek u tragovima, psihoseksualni poremećenici, narkotičari, egomanijaci, isključivo kompleksaši više vrednosti, i tu i tamo mirni kod kojiih ne možeš da dokučiš šta će tu osim ako im je trebao odmor. I honorar naravno. Mada, ispod mire sto djavola vire. A odakle su svi ti utekli i gde će završiti, to niko živ ne zna ili se upravo zna.

Tu su i dopunski Rijalitiji u kojima ti procenjuju igrački, pevački, humoristički, kuvarski, modni i ostale talente, što bi valjalo uvrstiti u institucije otvorenog tipa ali sa manjim posledicama po zdravlje posmatračke i oblizujuće nacije, iako se i tu od strane strukovnih sudija vrši kliničko ispitivanje EEG-a, konsultativna i timska dijagnostika. Štavise, tu još možeš da se zabaviš i kao naučiš nešto. Ima i Rijaliti polu-živih političkih emisija. Onda medjudržavni cim Rijaliti. Potom verski, rasni, interstelarni Rijaliti. I Rijaliti iza Rijalitija gde dijagnozu treba odrediti glasačima i pošiljaocima sms poruka, ili ih priključiti u Direkt Rijaliti.

Ono što bih volela da znam, a očekujem pozitivne odgovore i stručnu pomoć od onih koji sve znaju glasi:

Ministrici saobraćaja, gradjevinarstva i infrastrukture – hoćemo li izgraditi još neki objekat za još neki Rijaliti?

Ministru trgovine, turizma i telekomunikacija – možemo li da postojeće Rijaliti objekte-projekte iskoristimo kao domaće turisticke hot spots ili da ih iznajmimo na 99 godina?

Ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – hoće li ovi ljudi, učesnici dobiti zasluženu nacionalnu penziju?

Ministru kulture i inofmisanja – da li bi bili ljubazni da se ovaj program vrti 25 sati dnevno i bez reklama molim?

Ministru rudarstva i energetike – mogu li oni nevoljnici koji su dosadni i zalutali tu, da se pošalju malo u rudnik na prevaspitavanje?

Ministru finansija – mogu li se iz Budžeta odvojiti malo bogatiji honorari za učesnike?

Ministrici poljoprivrede i zaštite životne sredine – da li bi ikako bilo moguće da se kao pomoćna radna snaga uvezu Rumuni, Bugari ili bar Sirijci da se ovaj naš narod u Rijalitiju ne muči sa svinjama i baštom, a za ove u Parovima i Velikom bratu da im spremaju obroke?

Ministru pravde – ako je moguće da se tuče i svadje nikako ne sankcionišu izbacivanjem iz Rijalitija nego da se time naprotiv stimuliše fizička sprema i kondicija aktera.

Ministru omladine i sporta – šta mislite da se svima za učešće dodeli po jedna zlatna medalja a pobedniku zlatni pehar koliko je učesnik težak?

Ministru unutrašnjih poslova – da obavezno postavi kamere ispod ćebadi i u wc-u, da sve bude transparentno a ne da nas lažu da je bilo intimiziranja ili da se vrše lažne optužbe ko je zamazao čučavce.

Ministru prosvete, tehnike i tehnološkog razvoja – da dozvoli maloletnicima da se prijavljuju i učestvuju, a mogli bi i njihovi profesori jer realno – tu mogu da kao intelektualni motor jedu i piju za džabe a dobiju i vešakratnu pomoć.

Ministru odbrane – mogu li se oni nabildovani muški mačići regrutovati u specijalce?

Ministrici državne uprave i lokalne samouprave – može li malo da se dislociraju ovi Rijalitiji na lokalni a globalni državni nivo, ono kao – decentralizacija?

Ministru privrede – može li se u Registar privrednih aktivnosti uvesti – Rijaliti privrednik i da one uspešne šaljemo na medjunarodnu razmenu?

Ministru spoljnih poslova – možemo li pobednike Rijalitija postaviti za Ambasadore i počasne konzule?

Ministru zdravlja – može li se gledaocima najnovijim uvezenim medicinskim aparatima amputirati iole prisutan moral, kultura, estetika, razum i da svi budemo ravnopravni kod šifriranja i prijema u psihodelične institucije?

Ministrici za evropske integracije i ministru za vanredne situacije koji su bez portfelja ali sa foteljom neću postaviti nikakvo pitanje jer smo očigledno licencirano sa Rijalitijima evropski integrisani i vanredno posebni. Mada, može jedno privatno i intimno – Da li bi oni lično i njihove kolege da se ubace u neki od ovih Rijalitija?

Premijeru i predsedniku ne smem da postavljam nikakvo pitanje jer su previše zauzeti a i ova Vlada bez njih valjda može ova pitanja da razreši sama. Ili ipak da pitam, samo da mi kazu – jel’ se u Rijaliti računaju i prenosi iz Skupštine? I stvarno, može li nekako kao što na početku smatrah, makar na o-ruk da se izglasa da Rijaliti institucije prošire grupu iz Službenog glasnika i da svi dobrovoljno participiramo u i za što uspešniji mentalni ekvilibrijum?

Poštovanih 300-400 hiljada ljudi, vi koji imate neku zaista bolnu muku, verovatno će kvalitet vašeg lečenja biti smanjen usled pojačanog priliva novih kolega a usled stešnjenih kapaciteta, ali morate shvatiti – ova državna Ludara sa svim ovim Rijaliti ispostavama mora da nahrani preostali zbunjeni narod. A i da od tog ludila taj isti narod beži ili ga se kloni, na kraju će sigurno posustati. Zato čuvajte svoje lekiće, i ni po koju cenu ne gledajte ni jedan Rijaliti jer je podjednako mučan koliko i vaša teška realnost. Neko će se od Vas kad-tad sigurno izvući, za razliku od većine neregistrovanih a Rijalitiju izloženih. I neka nam je svima, bilo nas 7 miliona ili pak milijardi, sa srećom.

(Novembar 2015)

Kraljevski apartman

Nisam neki ljubitelj sporta, čak ni kao gledalac, ali me spopadnu neki žmarci na trenutak od kojih počnem da se premišljam da li bih radije da ubacujem loptu u koš, centriram istu rukom ili pak nogom u mrežu? Ili je možda bolje nemilosrdno lupati ping pong? U stvari, pošto me lenjost manje više uporno spopada, valjda je najadekvatnije i najkorisnije uposliti mozak, tako da varijanta igranja šaha uopšte nije loša ideja kad već postoji kao izborni predmet. Možda i nemam dovoljno mentalnih kapaciteta ali imam vremenski okvir u kome to mogu onako natenane da savladam, osim ako ne skrate trajanje boravka pa ću morati da ostavim za naredni odmor u budućnosti. U stvari, kako bi bilo upisati kurs slikarstva i naučiti da oslikavaš svog ličnog sveca koji će te zauvek čuvati od zlih, glupih, neočekivanih neprilika i neljudi, a (Boga mi) i samog sebe? A mogu slikati i aktove. Moja memorija dobro pamti sve obline moje verne ženke koja me obilazi jednom u dva meseca, i kojoj mogu pokazati svoju neusahlu ljubav u tri sata zanosa u okrilju 4 obezbedjena ljubavnička zida. Naravno, ukoliko bih želeo da promenim objekat i oblik svoje stvaralačke umetničke veštine, mogu iskoristiti prisustvo svog najboljeg druga u sobi od 10 kvadrata, koju spletom viših i zaista povoljnih okolnosti delimo. Jer samoća je užasna stvar, i samoća nedri veoma čudne i neprijatne misli ponekad, gde one počnu da mile i uvijaju se poput crva u mozgu u doba i nedoba, a to može da izazove kako kažu neprijatna lična preispitivanja a time i ozbiljnu depresiju, čemu ja nisam sklon ali je to možda zarazno. Međutim, zašto toliko brinuti kad je briga za naše zdravlje poverena najboljima ako nešto krene naopako. Znam da i ako mi ne fali ništa mogu izmisliti da fali (na primer spoljni svež vazduh za početak, što ću preimenovati u kamenje u bubregu) i prošetati do VMA ili Urgentnog. A mogu da pohodim i biblioteku, pa je sasvim realno da ću poraditi na klasicima i konačno prelistati skraćenu verziju Zločina i kazne koju je neki ludi Rus napisao. U takvoj jednoj sterilnoj sredini gde vlada potpuni red i harmonija, kako po pitanju ljudi koji stvar drže pod kontrolom i o nama zaista vredno, predano i pažljivo brinu, tako i u smislu homogenosti nas stanara ove luksuzne zgrade u koju je uloženo poprilično znanje, ogroman novac, i pre svega enormna najtoplija humanost, vredi proživeti jedan mirni deo svog, inače napetostima i uzbudjenjima ispunjenog, života. Smirenje koje čovek dobije uz pravljenje koverata ne može se baš meriti sa adrenalinom koji te ekstazirano umiri u poduhvatu usmerenom ka nekoj osobi, kad je onako nemoćnu pričvrljiš i postaviš gde treba , zbog koje u principu ti sada okajavaš neki nazovi greh, ali bar pruža neki džeparac što u ova krizna vremena nije loše. Taman za polumesečnu pljugu. Nažalost, ima tu i loših strana, na primer angažovanje na pranju veša ili čišćenje, ali u hotelu ovakve kategorije to zaista ne može toliko da škodi osim što srozava nešto malo na ličnosti. Ipak, kada dodje trenutak redovne dvosatne slobodne šetnje gde ne vreba oružana sačekuša ili krvna osveta, ili kod primanja porodičnih paketa, na sve se zaboravi. O tome da svaki nedostatak može da se nadomesti dobijenom kablovskom, internetom, radiom, konzolama za igrice, neću trošiti reči – zasluženo je to dobro, inače bi mi smišljali svakojake pakosti. Ukratko rečeno, ovom prigodnom odmoru koji mi je sistem priuštio ne mogu naći zamerke, a da bi sve bilo dovedeno do savršenstva verovatno ćemo potpisati internu peticiju za izgradnju otvorenog i zatvorenog bazena, djakuzija umesto tuš kabina po sobama, obezbedjenje ličnog trenera i masera, olakšano i ubrzano sticanje barem mastera ako ne doktorata, kooperaciju sa kolegama iz inostranstva u sličnim zatvorenim projektima, i pre svega ugradnju digitalnog sata sa dupliciranim ubrzanim protokom vremena koji bi nam omogucio još brži povratak u predjašnji život i posao iako ova poslednja stavka nije hitna jer nam dobroćudna i puna razumevanja gospoda iz sudstva obično zbog dobrog vladanja i iskrenog obećanja da se stvar neće ponoviti, prepolove ovdašnji boravak. No, i sa naše privilegovane strane treba imati razumevanja i valjalo bi se potruditi da se omogući i drugim kolegama da osete nešto od blagodeti ovog divnog mesta za rehabilitaciju. Stručnjaci iz Helsinškog odbora za ljudska prava izveštavaju da uslovi u istoimenim institucijama lociranim na drugim mestima u nekom kontekstu škripe, da je poprilično prenapučeno, retko ima voća, ne teče dovoljno meda, mleka samo u slabim mlazevima, stanare leče veterinari i ponekad imaju nenajavljeni pretres po sobama, a mogu dobiti i ćušku pendrekom ako zatalasa. Tome treba stati na put ili barem dati šansu i tim drugovima po zaslugama da osete nešto od našeg luksuznog smeštaja. Priča se takodje da su u zatvorima izraženije socijalne i ekonomske razlike nego na slobodi. Može biti da je istina, ali lično verujem da mi najjači, najopasniji, najobučeniji, najbolji u svom porivu tj. biznisu, takozvani pedofili, zlostavljači, silovatelji, ubice, atentatori, dileri i maheri možemo mnogo da učinimo na edukaciji običnog, dosadnog plebsa. Ta bezoblična, navodno poštena i nekrvoločna masa treba da shvati da mi definitivno zaslužujemo ovakav nežan tretman jer bar 50% izašlih neće biti povratnici u ove kazamate, jer bez obzira na redovnu hranu, šetnju, krevet, posao i platu, ali zato neredovan seks i posete dragih prijatelja, slobodnih kolega i rodbine, Vi dragi posmatrači morate imati razumevanja – mi smo u apsu, pod kamerama, iza rešetaka i sa mrljom na imenu. Nije lako tako živeti. Ali kome se ovo dopada, može svakako da proba. Jedan oduzeti, upropašćeni tudji život-gore dole nikom ne znači, pravosudni sistem nije tako strog, a i zatvor je za ljude.

I da ne zaboravim, možete mi slobodno pisati na adresu Nova Skela-Padinjak, postaviti poneko pitanje, ali molim – bez ulaženja u motive zbog kojih sam ovde zaglavljen (to ni pred sudom i svedocima nisam hteo da izjavim), ali toplo mogu da preporučim da će se ovde lepo odmoriti i razmotati svoj život unazad i unapred. Verujem da ćete shvativši gde se ja nalazim, shvatiti da mi pomalo u nekom smislu zavidite. Verovatno bi me najradije doživotno poslali u rudnik u večni mrak, ili da tucam kamen, ali srećom, svi smo mi srećni, samo su neki srećniji od drugih.

(Novembar 2015)

Kastracija straha

Možda ste se i sami nekada, kao dete ili mlad čovek, našli u situaciji koja se može lako i jednostavno definisati kao scena užasa i bespomoćnosti. Ako na svoju sreću niste, sigurno jeste sa nesrećnom pričom nekoga koga poznajete ili ko poznaje nekog kome se to desilo, ili se pak dogodila nekom nepoznatom kao trauma provučena kroz štampane ili elektronske medije, izazivajući bes i nemoć. Ogroman je broj sumornih priča koje od sramote i straha nikada ne ugledaju svetlost dana ali uvuku večni mrak u dušu nevinog, ostavljajući neizbrisiv doživotni ožiljak. Neke ostanu tajna zbog premalog broja godina žrtve koja sigurno shvata bol ali ne shvata način na koji to može dalje da spreči.

Prema zvaničnim podacima prikupljenim od strane Incest trauma centra iz Beograda, a za potrebe Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece, utvrdjeno je da u ovom trenutku u svakom školskom odeljenju postoji četvoro maloletnika koji su preživeli odredjeni vid seksualnog nasilja ali ujedno još četvoro koji poznaju nekoga ko je tome (bio) izložen. Više od polovine žrtava neće naići na razumevanje onih kojima su se obratili za pomoć dok svega 7 odsto prijavljuje počinjeni zločin!

Žrtva koju je podnela zlosrećna, silovanjem i ubistvom uklonjena osmogodišnja devojčica, podstakla je njenog oca na pokretanje inicijative donošenja novog zakona u Srbiji pre dve godine – Zakona o posebnim merama za sprečavanje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnicima, što svakako jeste dobar uvod u neke nove procedure koje bi siledžije pravedno kaznile. Takozvani „Marijin zakon“ propisuje stroži nadzor nad pedofilima 20 godina nakon odsluženja kazne zatvora. Takođe, nakon izdržavanja kazne pedofil postaje obavezan da se svakog meseca javlja policiji u mestu prebivališta, da posećuje profesionalna savetovališta, da obaveštava vlasti o promeni prebivališta, radnog mesta ili o putovanju u inostranstvo. Dobar pomak u odnosu na predjašnju situaciju, no kako činjenice govore, zločincu se velikodušno može odrezati kazna najviše do 15 godina, što se inače nikada ne dešava, da bi sa žalbama i dobrim vladanjem boravak u instituciji sa besplatnom hranom i izležavanjem nakon dve godine bio prekinut, a isti se obično dočepao slobode. Ono što statistika neumoljivo tvrdi jeste da se preko 65% nasilnika vrati predjašnjem životu, kao i da su preko 80% onih koji su neko slično nedelo izvršili u periodu pre punoletstva definitivno na putu da isto krivično delo ponove kasnije tokom života.

Jedna od predloženih dodatnih mera koja se inače već u nekim zemljama sprovodi, odnosi se na hemijsku kastraciju koju sačinjava redovna mesečna hormonska terapija kojom se potiskuje seksualni nagon. U nekim državama se ova terapija sprovodi na dobrovoljnoj bazi (računajući na savest i svest počinioca, čime se naravno i smisao kazne anulira), dok se neretko na sav glas izriče primedba protiv tretmana uzimajući ga kao ugrožavanje ljudskih prava i sloboda! Kao protivargument navode se i hemijske promene u organizmu pacijenta pedofila (preciznije seksualnog psihopatu) koji može zbog navedenog zaraditi osteporozu, povišen holesterol, nestabilan krvni pritisak, što je definitivno po nekima nehumani produkt ozvaničene invazije na hormonski status osobe koja pak po nekim novijim objašnjenjima američkih psihijatara u stvari predstavlja ličnost sa osobitom seksualnom orjentacijom (ukoliko samo ima ideje o pedofiliji ali ih ne sprovodi iz nekog razloga) a ne sa psihičkom bolešću (koja to navodno jeste ako se ispad desi i još ima grižu savesti – pedofili sa savešću?!).

U Velikoj Britaniji roditelj ima prava da zatraži informaciju iz zatvorenih registara o počiniocima, kako bi utvrdio da li stanuje u blizini potencijalnog manijaka. U Norveškoj kriminalac poput kućnog ljubimca nosi ugradjeni čip pomoću koga je moguće pratiti njegovo kretanje. U Sjedinjenim Američkim Državama je doživotna za ponovljene prestupnike neretka kazna, kao i potpuno javna, dostupna lista imena svih počinioca sa fotografijom, detaljnim fizičkim i opisom njegovih dotle načinjenih prestupa.
Za razliku od neidentifikovanih letećih prestupnika koji se u slučaju našeg podneblja uglavnom „prepoznaju“ i pogadjaju po inicijalima, i kojima uglavnom preti ukor sudskog starešine i simbolična kazna, osuda žrtve što je bila nepažljiva, dovoljno bezobrazna da ne prećuti izazovnost situacije koju je možda sama prizvala, ili nezrela da proceni opasnost je mnogo izvesnija.

Pedofila ima svuda, čak i na onim mestima gde ih niko ne očekuje. Sramotni su i veoma opasni deo najbližeg okruženja, ima ih među članovima porodice, bliskim rodjacima, komšijama, prijateljima, prolaznicima, medju onima koji zvanično obrazuju, leče ili štite. Sakriveni su iza zavese krvnog srodstva ili vrata virtuelnog sveta. Čekaju svoj trenutak i parče zadovoljstva. I mogu se kladiti da je velika šansa da zbog još uvek prisutne patrijarhalnosti i straha od osude žrtve a ne počinioca, a delom i neverovanju u instituciju zaštite i deljenja pravde, mnogi bivaju nekažnjeni za svoje mentalno izvitoperenje.

Ono što je krucijalno jeste – koja je to kazna koja je adekvatna za urušavanje ideje o ljudskosti i ličnom integritetu? Da li bolesnike treba skrivati i tolerantno davati nove šanse za oporavak uz 65 ako ne i više % mogućnosti povraćaja na mesto zločina? Da li ih u sistemu ozvaničenih ali traljavo sprovedenih zakona treba propustiti kroz sopstveni filter odmazde? Da li ih treba zauvek ostaviti u šumi sa sebi sličnim zverima, ogradjenoj visokom žicom sa strujnim naponom? Da li je lična nesreća bivanjem čudovištem za nekog dovoljna kazna da bi bila tolerisana kao nebitna stvar koja se može lečiti antibiotikom najkraće moguće kazne, ali i razumevanjem sredine za njihovu bolest (ili seksualno opredeljenje što bi neki rekli)? Da li ipak treba verovati sistemu koji ima obavezu ne samo da fizički već i psihički zaštiti jednu naciju od potencijalnih opasnosti? Pitam, jer imam ideju kako bi to izgledalo ali ne znam kako bi trebalo. Možda….

Ali ćutati nemojte!!! Ne budite slepi i gluvi saučesnici priče u koju je teško poverovati ali postoji neka šansa da jeste istina. Ne bojte se, i verujte da je Pravda ipak dostižna, makar sumnjali u Sopstvenu sposobnost njenog dosegnuća.

(Oktobar 2015)

Zakon o raju i batini

child-abuse

Priča br. 1 – Prodavnica. Dvogodišnje/trogodišnje dete u kolicima, pospano, meškoljivo, malo nervozno. Mama razgleda police lagano hodajući, uz povremeno bacanje pogleda na svoj minijaturni “prtljag”. Dete počinje da kenjka, zaplakuje. Majka nastavlja normalnim hodom, sada nudeći flašicu vode i keks kao zamenu za mir. Dete ispija par gutljaja, pojede keks, uzima novi zalet praćen nešto jačim decibelima. Majčina brzina kretanja kroz prostor ravnomerna je protoku vremena koje ipak ubrzano usporava sa porastom jačeg  detetovog tonaliteta za koje je prosto neverovatno da može da toliko bude bučno. Dete počinje da se otima, baca po kolicima, preteći da će iskliznuti i biti pregaženo svojim prevoznim sredstvom. Majka naglo zaustavlja kolica, odlučnim, naviknutim dvopotezom postavlja dete na pravilnu poziciju. Detetu suze počinju da zamagljuju vid pa više ne vidi šta šutira i pride rukama obara po okolnim korpama. Majka besno skuplja pobacano, dok joj izraz lica poprima grimasu kao kod vadjenja zuba bez anestezije. Dete sada vrišti, tražeći nešto a da niko ne može da razazna šta, ali znajući da to jeste ono što mu odmah treba. Majka očigledno zna šta ono traži ali je njen korak sada apsolutno usaglašen sa ritmom smene godišnjih doba dok joj lice ledene kraljice pažljivo ne odaje uzvitlani, zauzdani uragan. Detetov glas dostiže vrhunac iza koga sledi štucanje, kašalj, krčanje, promuklost pomešana sa kablovskim suzama koje liju potapajući njegov svet mira i spokoja. Majka je sva predanija štipaljkama za veš, alatu za popravku bicikla, spreju za komarce, grickalicama za nokte. Dete je umrljano suzama, slinom, verovatno i vodom iz flašice koja mu je izašla na suprotnom delu tela ali će mu to biti stavljeno kao dodatna recka tek kad stigne kući. Majka je umazana lošim raspoloženjem što je njeno histerično dete uspelo da istraje makar i sa trećinom glasa, ali joj je delimično lakše što je neuroza zvana histerija lako izlečiva bolest, i to tako što ćeš lukom udariti na tuk, a kad još malo poraste, može dobiti sertifikat o ADHD poremećaju (prevedeno na maternji, to je hiperaktivnost sa znatno umanjenom pažnjom i koncentracijom…ili još razumljivije – dete koje ne drži mesto i kome ništa ne može da pomogne osim…). Dete će postati konzument pilule za lilule. Majka će biti konačno mirna. I tada ne moraju više da idu zajedno u prodavnicu, premda se ovakav eksces ne bi ponovio. Terapija je uspela, niko u ludari osim ako baš krene po zlu, psihijatri imaju stalnu klijentelu i dovoljno posla.

Priča br. 2 – Ambijent isti. Četvorogodišnje/petogodišnje dete hoda pokraj mame. Trčkara od jednog do drugog reda ali  ima jasan cilj, a to je ili plastični dinosaurus ili kruna za princeze sa sve čarobnim štapom i andjeoskim krilima. Mama je rekla jedno amin, opominjući da izbor bude brz i efikasan i da požuri da je stigne jer ga neko može smotati ispod kaputa, izneti i odneti nekud, tako da nju mamu više nikad ne vidi. Dete uzbudjeno okupira zid sa naredjanim poslasticama, već pomalo nesigurno da treba ispuniti doneti plan o kupovini, pa se premišlja žudno birajući očima, koje nalet predivnog šarenila ne mogu da smire. Majku je progutao red sa kozmetikom ali će sigurno preživeti jer se otuda čuje njen opominjući glas da se požuri jer je vreme novac, a novca nema previše osim za njenih 10 neophodnih stvari i detetove jedne igračke, što će reći da vreme treba ceniti i ne gubiti ga na gomilu drugih opcija koje mogu da poremete već unapred donete odluke. Dete grabi dinosaurusa/krunu ali ga pljuvačka nagomilana u ustima od zadovoljstva otkrovenja mača/plišanog zeca nepromišljeno gura ka igrački broj dva, koju grabi i sav radostan/na hita ka mami koja je za svaki slučaj kupila dva mleka za telo jer je popust nezamisliv. Mama baca brzi pogled na dete, diže obrvu pri pogledu na po igračku u svakoj ruci, odrešitim glasom poput mača pravde preseca detetovu nadu da će princeza leći u krevet zajedno sa zecom, a dinosaurus od zlih prinčeva noći biti odbranjen mačem. Detetu počinje da igra donja usna. Mamina se pretvara u ravnu liniju. Dete suznog oka ostavlja zeca nadajući se da će čarobnim štapićem ipak uspeti nekako da ga vrati, a dinosaurus ide novoj kući da ne bi definitivno izumro ali sa nekom nadom da će mu se mač kad tad pridružiti, koliko još sledećeg puta kad se sretnu. Majka pobedničkim korakom stupa ka kasi. Dete uzgred strpa kesicu bombona i mini čokoladicu u korpu. Majka se okreće i kroz zube prošišti – Rečeno je, samo jedna stvar! Dete šapuće – Mamice, jede mi se nesto slatko. Majka – Nešto smo se dogovorili i to mora da se poštuje. Dete – Ali to je samo slatko! Majka – Ostavićeš to ili nikada više nećemo da udjemo u prodavnicu a možda bi trebalo da vratiš i dinosaurusa/krunu kad tako ne slušaš! Dete – Ali Ja to hooooćuuuuu! -dok suza suzu stiže. Majka uz osmeh kroz stisnute zube – Sigurno nećeš dobiti ništa, idemo ljubavi. Dete – rida. Majka naglim pokretom žene mačke zariva svoje nokte u detinji dlan, smešeći se široko okolnim trepćućim znatiželjnim pogledima. Dete rida na kvadrat. Majka mu zabada bodež od tri zašiljena prsta u ledja sa telepatskom porukom da je bolje da ne pokušava beg ili manevar uz – Srce mamino, nećemo to danas, neki drugi put. Dete se sapliće gutajući suze i moleći da ne ostane i bez krune/dinosaurusa kad je već prekoračilo dozvoljenu brzinu i nadležnost svoje uloge. Majka je uspela da zadrži oreol. Kod kuće je ribanje izvesno, a možda i brisanje poda. Vaspitna mera je sprovedena, jaganjce u stadu, majka ovca očuvanog renomea koju mali vukovi u jagnjećim kožuricama ne mogu da prevare. Ili ipak majka heroj koju nikakvi tajni agenti manji od jednog metra mogu da upropaste.

Postoji i priča 3, 4, x, y…Prisustvovala sam ovim navedenim. Nisu izmišljene. Nisu ovdašnje ali su univerzalne, osim što je balkanski štof možda plišaniji. Dobro je biti uporni posmatrač. I znatiželjni svedok. Tada vidiš ono što se ne vidi. Tada ne vidiš ono što se želi da ti se prikaže. Tada prosudjuješ, donosiš zaključke, procene, presude iako to niko nije tražio a možda nisi ni sposoban.

Kod prve sam najpre dobila postepeno dizanje pritiska u potiljku. Nisam razumela, kao da sam zaboravila kako izgleda biti nervozan kada si umoran i kada želiš tišinu, svoj krevet, nikog oko sebe. Osobito kako to izgleda kada si mali. U tom trenutku sam bila odrasla osoba, upijač slike i zvuka. Imala sam poriv da detetu pridjem, udarim mu par čvrga kako mu je galopirajući glas raspuštenom snagom lomio sluh prisutnih. A onda…kada sam preusmerila pažnju na robota koji ga je rodio, kome je taj, najpre besni, grleni glasić koji se topio u cviljenje, ustaljivao ravnodušnost, ali onu potmulu ispod koje je pažljivim posmatranjem mogao da se uoči preteći vulkan, shvatila sam…Dete je bilo samo dete, koje nije imalo drugi način da kaže ono što ga muči. Moglo je da zaspe, možda…ali nije moglo. I da jeste, to bi se sigurno već negde na nekom drugom mestu desilo. Ona je bila ta koja je naučena (od svojih roditelja ili od Zakona) da na besne izlive treba reagovati ćutnjom, ignorisanjem i da umor od napora donese tišinu. Šta bi se desilo da ga je nešto najednom zabolelo i da ne ume to da kaže? Da li su zagrljaj i utešne reči dovoljne da “situacija” stane? Ili je roditelj dovoljno mudar da zna svake prelive dečijeg ne-raspoloženja i da se sve može rešiti okretanjem glave? I da li iza toga stoji jos nešto…ili se tako očvršćuju dečije duše? Shvatila sam da je prekoračila svoja ovlašćenja iako se dovoljno potrudila da dokaže da voziti decija kolica znači i dozvolu za nedozvoljenu “vožnju”.

Kod druge sam dobila poriv da majci ispraznim korpu i izbacim je napolje. Da, znam, jako dobro znam da je igračaka uvek nedovoljno. Kao i cipela, tašni, karmina, posteljine, peškira, gotovine na računu, želja u glavi. I da je neophodno staviti katanac na prekomernosti, ali da tajnoviti gestovi fizičke pretnje koja može da preraste u nasilje na nekom drugom mestu, definitivno uključuje alarm. I da iza svakog – ljubavi, sunce, srce, zlato – ne stoji uvek ono što sija. Ne samo izmedju odraslog i deteta već i u svetu ozbiljne džungle punoletnih. Shvatila sam da se nešto debelo loše odigralo, i da si kao posmatrač mogao samo da sliku premetneš još koji put u glavi, sa odredjenim naravoučenijem…Ali…

Da li i koliko i kako može iko biti u pravu kada procenjuje neke situacije? Da li bi ove navedene priče pre mogli da shvate i objasne roditelji? Možda iskusni roditelji? Možda stariji? Možda stručnjaci? Možda čak i oni koji se sa decom susreću samo u ulozi suseda, tetaka, stričeva, tamo nekih levih prolaznika? O kakvom je ovde vaspitanju, ili možda nije prejako reći zlostavljanju reč? Da li je ovo kombinacija fizičkog i psihičkog zlostavljanja? Kako se to može prepoznati? Koje se mere moraju preduzeti? Koliko je zakon rastegljiv u njihovom definisanju i sankcionisanju? I koliko su ove priče, kao i neke druge jednostrane a po očiglednosti jesu, jer su žrtve oni koji ne umeju da se brane? Da li su brojnije od onih gde je roditelj zaista nemoćan u odnosu na neka činjenja dece, uglavnom starijeg uzrasta? I zašto uopšte o ovome pišem?

O poreklu batine i njenim posledicama, kao i nužnosti hitnog regulisanja pitanja Raja i Pakla roditeljstva, vaspitanja i dečijih prava, počelo je intenzivnije na našim prostorima da se raspravlja početkom ovog meseca.  Naime, radi se o donošenju prednacrta Gradjanskog zakonika koji predvidja potpuno ukidanje fizičke kazne nad decom. Vest je procurila kroz sve kanale javnog informisanja i socijalne mreže. Aktivirani su forumi, pokrenute debate. Eminentni stručnjaci su dali svoje izjave, pobornici počeli da šire parole, protivnici da brane svoj stav. Svet se podelio na siledžije i branioce nedužnih. A zvanična evropska, a potom i nešto šira statistika kaže: jača polovina (što će reći nešto više od toga) zemalja EU zakonom je zabranila bilo kakvo fizičko kažnjavanje u školi i kod kuće, dok druga polovina kaže da će školi izaći na nos ako samo proba da u red dovede mangupe. Što se US-ovaca tiče, u njihovom slučaju u pola država možete izlupati dete i kod kuće i u školi i neće vam niko ništa, dok polovina ima manje razumevanja za kažnjavanje u školi ali sa dresurom možete naastaviti kod kuće. UNESCO konstatuje da je fizičko kažnjavanje neefektivan vid vaspitanja i da ugrožava dečija prava. O ostalim je malo teže naći podatke, valjda zato što često i pojedu sopstvenu decu kada dodje do gladi, ali to je moj proizvoljni i izmišljeni zaključak i naravno neistinit.

Šta zapravo ovaj zakon želi da poruči i koji je njegov cilj? Prvo, da je fizičko kažnjavanje vid neprimerenog, nevaspitnog načina ophodjenja s decom – slažem se. Drugo, da je batina životinjski način rešavanja problema i da se time stvaraju neprilagodjena, depresivna, u nekim slučajevima agresivna bića koja na agresiju moraju da odreaguju na isti način i postanu nova tura zlostavljača (od pijanaca – pijanci, od lopova – lopovi, od …ok) ili pak potpuno povučena isfrustrirana bića – slažem se, ali…Koliko je neophodno tačno odrediti šta u stvari fizička kazna predstavlja i kako odrediti da li ona ima podjednaku težinu za sve slučajeve? Naravno – Veoma je važno.

Da li je umorno dete u kolicima valjalo istući da zaćuti? Naravno da ne! Da li je detetu trebalo zabraniti kupovinu druge igračke i slatkiša, zabosti mu nokte u dlan ili možda u vrat gde se ne vidi, a onda ko zna šta kući uraditi da bi se obuzdalo? Hajde da čujem, ali ne bi valjalo da jeste! Da li nekom malom treba očitati po turu ako istrči na ulicu za loptom gde se vozi formula 100? Hajde da pogadjamo. Ili ga dobro potprašiti po prstima kada ih gurne u šteker? Ta nije valjda! A kad baci od besa hranu na pod? Ili kad malo poraste pljune nastavnika, profesora? Ili malo raspori druga nožićem za jabuke?  Ili prisili drugaricu na malo igrarije u wc-u? Ili gadja životinju kamenom? Ili komšiji polomi namerno prozor? Ili se malo poigra nemoćnim penzionerima da ušteka džeparac? Ili …Koliko je takvih “ili”, i kakva je kazna u stvari adekvatna a da ne bude fizička koja nanosi žig u duši i stvara novo agresivno biće? Da li je razgovor dovoljan? I zašto dodje do toga da se nabrajaju ovakva Ili? Nedostatak kažnjavanja, moći ubedjivanja, pravih reči, dobrog pristupa, strpljenja, molbi, ljubavi, topline, razumevanja, materijalne ili emotivne sigurnosti, nežnosti, roditeljskog ili bilo kakvog zaštitničkog instinkta, nedostatak zakona? Samo pitam…ne znam. Pitam jer ne znam ko i šta je krivo što mali ljudi postaju neljudi. I da li takvi mini neljudi obavezno moraju da rode nove izrode ljudskog roda, ili je pak ljudski odrod samo logičan nastavak neke greške u DNK? Mislim da bi neki sve poslali na adresu roditelja, a to i ne bude daleko od istine. Roditelj je zapravo zbog nečeg uvek kriv što je nedelo ispalo tako veliko. Ili su zeznuli u genetici (ako ne oni a ono neki navrdeda ili ozmikur, ali to je to) ili u vaspitanju. Ili su bili premeki a da im zakon nije ni trebao nego oni to odokativno i demokratski, ili su bili čvrsti kao kamenje i napravili novo kamenje bez srca i duše za bilo kog osim sebe.

Takodje, da li je poznato da fizičko kažnjavanje i fizičko zlostavljanje nije isto? Masnice, opekotine, rezovi, silovanja, kaiševanja na jednoj, ..čvrge, udarci po prstima, guzi na drugoj…i sve moguće zbog istovrsnog prestupa…i sve predloženo za isti zatvor ili odmazdu…a sve zbog zakona koji ne razlikuje mogućnost potpune fizičke i psihičke degradacije, životne opasnosti i upozorenja da se izbegne nezgoda. Da li je poruka različitog pristupa iste težine i efikasnosti? Da li dete uopšte može da razluči opasnost od iživljavanja? A može. Da li je autoritet odraslog kada su ispravne stvari u pitanju na proveri (a svi jako dobro znamo šta jeste ispravno a šta ne, i šta je to ono što nikada ne bismo voleli da neko uradi nama ali neki daju za pravo sebi da urade drugima)? Ukoliko se Zakon sprovede, da li će u zatvor ići roditelji koji dete vikom i jednom pljuskom nateraju da popije lek ili ga cimnu da ne pogine, i pošteno odležati svojih par godina koliko i ubica njih dvoje-troje na auto putu? Hoće li dete biti ushićeno i srećno kada ga socijalna služba iz tog razloga dodeli hraniteljskoj porodici za koju nikada, ali baš nikada ne možemo biti sigurni da li to radi zbog novca (možda je pogrdno i hulno to reći ali…budimo realni), ili iz čiste ljubavi (naravno da je takvih mnogo)? Da li ćete kao roditelji strepeti od toga da povisite glas na dete dok komšija izmedju ostalog prisluškuje šta gledate na tv-u, koliko često puta vodite ljubav, i jos njuši šta imate za ručak? Hoćete li dopustiti detetu da radi baš sve što hoće iako znate da je to srljanje u anarhiju, samo da vam ga ne bi oduzeli a vi postali počasni stanovnik sobe sa rešetkama? Znajući pri tom da radite u korist sopstvene štete, a i detetove.

Da li je sve uopšte postavljeno na dobre noge? I zašto  je na primer u razvijenoj Švedskoj broj prijavljenih fizičkih kazni od same dece znatno povećan ali broj osudjenih roditelja mnogo manji od prijava, prosledjenih slučajeva socijalnim radnicima takodje, a numera dece o kojoj je preuzeta briga ne tako visok. Da li je to znak da sve prijave nisu istinite, da je broj ljudi koji time može da se pozabavi mali, a ceo skup zakona na klimavim nogama?

I ono što me oduvek fasciniralo u svojoj nevidljivosti i nereagovanje na isto, ali u negativnom kontekstu jeste – kada će i na koji način biti donet i definisan zakon o psihičkom zlostavljanju. O tome se uporno ćuti. Rana i podliva nema. One u duši se dakle uopšte ne računaju. One ne govore. Nevidljive stvari ne postoje. Ako se i čuje o tome, to je već “prihvatljivo”. I to je ona prva priča. Da li je to veća i brižnija ljubav od svake kasnije navedene…pitam se…a odgovor jako dobro znam. I ne moram da se razbacujem njime okolo. Ko prepoznaje, shvatiće.

Ono što takodje znam jeste da decu treba tući, i to – ljubavlju. Neprekidnom, stalnom, izražajnom. Ne mora čak da bude praćena velikim rečima, iako je mali najpre shvataju i najbolje razumeju tako. Ali oni razumeju i mnogo više, čak i ono što se ne govori. To najbolje znaju bebe koje je dovoljno prisloniti na grudi i milovati. Ako se i ne govori a pokazuje, i ta je prava. Verujem da sam i ja negde u životu pogrešila…sigurno da jesam. Da li će to ostaviti ožiljke u dušama mog blaga, ne znam…možda ću saznati nekad ili mi biti uzvraćeno u nekom drugom obliku. Uzgred, da sam zapamtila jedini šamar u svom životu od svog mirnog oca – jesam, ali samo zato što sam ga zaslužila. I onaj od svoje nastavnice hemije pred svima, dakle u školi – i on nikako nije smeo da se desi čak i da sam ga zaslužila što odgovor nisam znala, a da se  ja pitam njoj je trebao zapasti zatvor (valjda žrtve tako umeju lepo, olako da presude). Zapamtila sam zauvek i neke druge stvari iz doba detinjstva, a i kasnije, a da znam da nisam zaslužila. I neke priče nekih ljudi koje znam, opet usadjene duboko, najdublje, da ne mogu odatle nikud.

Neke posekotine su nelečive iako zarasle. Samo čekaju asocijaciju na budjenje. Zakon zaborava je dobar. I da, tačno je da je Zakon jačeg najmoćniji zakon i da Zakon o zabranama može da spasi mnoga nesrećna bića, i da je Zakon ljubavi moćniji od svih navedenih i nepostojećih…Zato preostaje da svako uzme svoj Zakon u svoje ruke i uradi ono što misli da treba. Kazna će ga svakako stići, šta god loše uradio. Nekako sam ubedjena u to. Ili sam trapavi plivajući optimista u moru pesimizma. I postavljač toliko pitanja na koja bi želela da čuje neke dobre odgovore…nezakonske.

Kazna bez predumišljaja

capital-punishment

Nepune dve sedmice je iz sve snage, i od strane bliskih, ali i onih koji su (polu) nemo pratili jezovitu neizvesnost, prizivana nada, a mnoštvo najiskrenijih, najboljih želja hrlilo je samo u jednom pravcu – da se nestala, maloletna devojčica Tijana vrati svojoj kući, čila i zdrava. Potmula pomisao da bi nežnom, bezazlenom detetu od 15 godina moglo nešto ružno da se desi, posle višednevnog bezuspešnog traganja i suprotstavljenih informacija, odbacivana je bez milosti jer se …takve stvari dešavaju negde drugde, nekom drugom, i takvi ružni scenariji ne mogu jednu običnu večernju šetnju da preokrenu u nesto tužno i sa lošim krajem. Na svu nesreću i žalost, upravo se to i desilo. Male Tijane više nema.

Sa tim gubitkom je do nebesa i sa razlogom porastao bes i  ogorčenje prema vinovniku ove tragedije, prema čovekolikom hodajućem zlu koje se usudilo da tako olako, životinjski, besomučno prekine jedan mladi život, Premostio je noć svog krvavog pira bez imalo griže savesti, kajanja, grča, u zbirku sopstvenih veština od kojih mu je najbolje išlo tranžiranje zivotinjskog mesa uvrstio i ubijanje ljudi, a onda se spokojno vratio u krug svoje porodice, prijatelja, poznanika, sugradjana s molitvom da nikada neće biti pronadjen. Ko zna, možda je i tako moglo da prodje i nemali je broj priča istovrsnih ili sličnih svesnih predatora koji su uspeli da se sakriju u svoje jazbine i ostanu nepoznati, i porodicama žrtava i ovozemaljskoj pravdi. Na sreću, iako sreća ne može nikako da se provuče kroz ovu priču, ovaj je otkriven. Nevažno je čijom zaslugom će uvećati zatvorski fond šljama, iako one koji su na tome radili svakako treba pohvaliti. Nevažno da li je sam napravio grešku u koracima i ostavio mrvice ili kamenčiće kao tragove koje su razboriti, profesionalni i vredni uspeli da dešifruju. Nevažno da li je pravda ipak htela da ovaj slučaj osvetli ali sa druge strane baci senku na činjenicu da nade i želje za dobrim završecima nisu dovoljne za najbolje ishode. Sada je sve nevažno, osobito Tijaninim roditeljima pa i onima koji bi se ubice najradije odrekli ali ih krvna zrna spajaju u tragediju neslućenih srazmera. Nije uništen jedan, več mnoštvo života, a nemilosrdna sadašnjost zatvorila je puteve nekih lepših budućnosti.

Neko bi postavio pitanje, mnoštvo pitanja u stvari, već mnogo puta izgovorenih – ko je kriv za sve to što se desilo? Mala Tijana koja je posle ponoći sama šetala ulicom (a sve se to moglo desiti i u nekim ranijim satima ili čak da nije bila sama ali da je vinovnika nesreće bilo više)? Možda odsustvo organa za održavanje reda kojih uglavnom nema kada su najpotrebniji (i koliko policajaca u stvari treba da dežura po ulicama, trgovima, usamljenim ili posećenim mestima da bi se mi osećali sigurnim)? Možda društvo i sistem koji je ubicu napravilo takvim kakav jeste (neshvaćen, iskompleksiran, neostvaren, besan ili naprosto prirodno lud i predodredjen da uništava)? Možda …i pri tom nijedno možda i pored drugih potencijalnih možda, ne može da zasluženu kaznu za počinjen zločin smanji, jer bi takav pokušaj i nagoveštaj istog samo potvrdio da ljudi veoma lako i brzo zaboravljaju loše, kako bi lakše podneli neko sutra. Hajka i uzvitlana prašina povodom slučaja je velika. S razlogom.

Predlozi sankcionisanja ubice raznoliki su i krvožedni. Smrtna kazna kao mogućnost i kao potencijal za koji nema osnova, jer bi se država definitivno dodatno odrodila od evropskih standarda i njima promovisane ljudskosti i na neki način tolerancije za najteže zločine, stoji samo kao neostvariva pretnja najogorčenijih. Neki su za vremenski lagano ali fizički najsurovije mučenje zločinca. I svi jesu u pravu. Ali nikom se ne daje za pravo dok konačno onaj koji se pravom bavi ne izvaga stepen užasa i patnji kroz koji je prošla Tijana, kao i neke prethodne ali i buduće žrtve (jer zlo neće prestati sa ovim slučajem kakav god završetak ove priče bio, a priča nije gotova dok sud ne donese poslednju reč, pa ni tada jer će u memoriji najbližih to ostati neizbrisiv žig, bola i srama). Zakonodavstvo neće moći, koliko god u njemu osećajni i pravedni ljudi radili (a istina i pravda se ne rukovodi emocijama, mada bi definitivno trebala) da nadoknadi ove strašne gubitke.

Njega treba kazniti, nemilosrdno, grubo (iako njegova bol ne može biti ravna onoj koju je njegova žrtva preživela, i ne računajući uopšte patnju njene porodice), bez uzimanja u obzir ikakvih olakšavajućih okolnosti (koje će  neki ljudi, zvani advokati, sigurno prizvati, a ovom prilikom ne bih doticala tu temu, iako je podjednako teskobna po sve one koji su njihovim “stručnim” doprinosom uspevali da već počinjeni zločin svojom bezobzirnošću udvostruče, valjda u sprezi sa “višom silom” ili onima koji su to morali da spreče i još za pobedu pravde odgovorni), bez traženja opravdanja i rešenja koje nudi bele umesto prugastih košulja, bez milosti i sažaljenja kakvo ni sam nije imao kada je svojoj žrtvi oteo šansu za povratak u okrilje porodice i spokojan, lep život.

Ostaje samo, a to Samo nije tako jednostavna stvar, da na život i ljude oko sebe gledamo nekim drugim očima. Možda za početak da decu naučimo da se drže svojih malih “čopora”, svojih prijatelja gde god se našli, u koje god doba dana ili noći (a kasna noć i prohladno rano/kasno jutro je za neke uzraste ipak vreme koje traži, moli, zahteva neko drugo mesto bivanja, onu “ćeliju” društva iz koje se tako ubrzano beži, i to ne samo zbog ovakvih opasnosti, nego i nekih drugih funkcionalnih konsekvenci). Treba sebe da naučimo da se treba bojati i onih naizgled pitomih i dobrih (velikih meda-kasapina koji se slikaju za socijalne mreže sa svojim malim rodjacima odašiljuci nesumnjivu ljubav i nežnost), ali i onih divljih i loših koji su uočljivi na prvi pogled, pri tom i uzori i trepeti, a da tako masovno i hladnokrvno to pokazuju jer je to tako moderno i mužjački. Da treba zazirati i od žena jer one takodje nisu “operisane” od veoma čudnih poriva zlostavljanja nejakih i čak istopolnih. Da treba voleti, voleti ljude, probati da se zlo na neki smišljen način svede na ništavnost.

Treba shvatiti da je život stalno na iskušenju neslučajnih dogadjaja i neslučajnih prolaznika koji u jednom trenu mogu svu lepotu i jednostavnost življenja preokrenuti u košmar. Treba umeti da se takvim iskušenjima neprepoznavanja opasnosti stane na kraj, i pre nego što se dese, i nakon što se dese. Zločin bez kazne je najveća kazna sa umnoženim zločinom na plećima. Nadam se da je Tijana sada, iako daleko od svojih najdražih, ipak na nekom dobrom mestu. To nije uteha ili želja, to je samo jedina mogućnost. Ionako više drugih nema…potrošene su.

Žao mi je Tijana…neopisivo.