Month: April 2019

Pucanje

Pukao je.

– Prilikom pregledanja testa, zamolio sam dve devojčice da ostanu samo kako bismo zajedno dali ocene. One su proanalizirale svaki kontrolni zadatak koji ja pregledam, kada su imale sugestiju rekle su mi, dodao sam bod gde je moglo. Svima sam izašao u susret. Nakon toga opet neko nezadovoljstvo. Kontrolni učenice koja se pobunila nije bio ni za jedan. Dati jednu rečenicu, bez ikakvog smisla, to nije ni za jedan.
Svoje nezadovoljstvo izražavala je kroz histeričnu viku, te sam je opomenuo rekavši da ne može tako da se ponaša, nakon čega je učenica sela na klupu i okrenula mi leđa. Na moja upozorenja, ona je odgovarala sa: “Niste Vi nikakav čovek, ni autoritet kada ja ovako mogu da sedim i ne možeš mi ništa”. Sledi da sam učenicu uputio na razgovor kod direktora, na šta mi se dete unelo u facu i reklo: “Ajde, izbaci me ako možeš” i uštivnuši me, onda se okrenula tako da me je kikom udarila po očima. U tom trenutku, u stanju neuračunjljivosti, za šta imam dokaz od psihijatra, ja sam je ošamario, te je ubrzo učenik P.P. ustao i tri puta me udario u glavu. Zbog njegovih udaraca lekari su konstantovali da je trauma pretrpljena i stavili mi kragnu”.

Ne, ovo se nije desilo u zemlji gde je sve moguće – Americi, u nekoj crnačkoj četvrti i školi, gde profesori redovno nose još par očiju na leđima za svaki slučaj, i gde su ovakvi incidenti redovniji od samih časova. Ovo je nusprodukt naše svakodnevice koji se odigrao u elitnijoj školi (jer se zove gimnazija) u našem glavnom gradu pre par dana. Profesor fizike koji se drznuo da odbrani svoju čast, zanimanje, znanje, ugled, autoritet (koji mu drsko, nevaspitano, mizerno govance zvano gimnazijalka oduze u agresivnom naletu svog latentnog debilizma), dobrovoljno je nakon ovog incidenta dao otkaz. Kada više nisi u stanju da se nosiš sa sveopštim ludilom koje je zarazilo i maloletne beskorisne crve (uzora bezbroj), kada ne postoji način da ostvariš svoje ljudsko pravo na rad koji će ti doneti ne samo materijalnu, nego i duhovnu satisfakciju (na vidiku ni jedne), kada ne postoji zakon koji delikventa može da strpa u zatvorenu instituciju za popravku lošeg karaktera i vaspitanja (ali takve ne postoje jer i običan ukor “može da ih emotivno i psihički obogalji”), kada je pri tom i javnost podeljena u tumačenju ove priče (jer su po jednima deca budućnost koja se ne sme sputavati, a odrasli dovoljno gluvi, slepi, mutavi i mudri po potrebi i nahođenju, dok drugi to vide kao atak na najobičnije ljudsko dostojanstvo koji mora biti sprečen ako želimo da nadvladamo nadiranje maloumnosti i bezobrazluka), i ne preostaje mnogo. Zapravo, profesoru preostaje da nastavi sa svojom terapijom antidepresiva koje koristi već duže vreme upravo zbog lošeg podnošenja teške situacije na poslu, koja egzistira jedno duže vreme, i kojoj po njegovim rečima nije jedini izložen. Neko će reći – a što se uopšte bavi time, kad nije u stanju da sa najlakšom profesijom na svetu gde ima toliko slobodnog vremena, raspusta, i mogućnosti da te boli uvo, pa ko hoće da uči nek uči, ko neće pokloniš mu ocenu a tebi sve ravno, gde može itekako da se uživa i ne izvoljeva? Valjda zato što postoje takvi ljudi koji u tome vide mesto do koga im je stalo, koje doživljavaju kao hram znanja, društvene i lične perspektive, odabranog utočišta, nimalo lake ali uporne i istrajne trke ka osvajanju zajedničkog cilja svih igrača u timu.

O istom trošku, potpredsednica Vlade smelo i nesuvislo izjavljuje:
– Zgrožena sam ovim postupkom, kao žena i majka. U vremenu kada država čini sve da smanji nasilje, ogromnu pošast svakog društva, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu da bilo ko, a posebno prosvetni radnici, šamaraju decu. I dok se borimo da se nasilje nad ženama iskoreni, ukazujući svakodnevno da mlade, treba da učimo toleranciji, nenasilju i poštovanju, imamo situaciju da onaj ko treba da ih podučava, sprovodi upravo suprotno. Da li su to lekcije koje jedna devojčica treba da nauči, da je šamar normalna stvar”.

Normalna je stvar da ova nazovi dušebrižna, odgovorna, obrazovana kreatura popije šamarčinu od koje bi prebrojala sva sazvežđa. I da pažljivije prouči ovaj slučaj kad već ne zna o čemu govori (i ne samo ovaj, nego i onaj o zlostavljaču i -čima žena iz redova sopstvene partije koji će se sada vucarati pod prisilom javnosti po sudovima, ali sigurno spasiti svoju bednu kožu jer je na pravoj strani, na šta se inače ni u jednom momentu nije osvrnula kada već drvi o pravima sopstvenog pola). I da ako već jeste u toku, ali i dalje ovo tvrdi, dobije neki ozbiljan lek. Pravni za početak.

Ovaj profesor nije jedina žrtva učeničkog nasilja u poslednje vreme. Nedavno je izašao video klip snimljen od samih učenika koji izvrgavaju ruglu svog profesora u tehničkoj školi, poigravajući se đačkim dnevnikom, posprdno se smejući, pri čemu očajni nastavnik ide od jednog do drugog pokušavajući da to spreči. Epilog  se ne zna, valjda nije umro od tolikog poniženja, a školarci su već spremni za viši nivo igre. Važno je da ima dovoljno antidepresiva, rešiće se to već… Izdržaće se sve psovke, verbalne uvrede, pretnje, nedozvoljeni snimci, podsmesi, izazivanja, batine, pa i ucene od samog obrazovnog sistema.

Usput, Član 82 dopunjenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz ove godine kaže:

  • Kontrolni mora da se najavi pet dana unapred
  • Ukoliko više od polovine učenika dobije jedinicu na testu, on se automatski poništava, a direktor može natavnika da pošalje na dodatno usavršavanje
  • Ocena mora da se unese u dnevnik osam dana od provere, u protivnom se poništava
  • U toku časa nastavnici imaju pravo da đacima zadaju petnaestominutni test čija ocena ne ulazi u dnevnik. To je samo rekapitulacija onogo što su deca usvojila u toku prethodnih 30 minuta tog časa
  • Na sajtu škola javno mora da bude objavljen raspored kontrolnih i pismenih zadataka
  • Na ocenu iz vladanja ne mogu da utiču ostale ocene. Na primer, ako učenik ima sve petice, a recimo da je počinio vršnjačko nasilje da i da zato ima jedinicu iz vladanja, to što je odličan đak ne može da utiče na to da mu se promeni ocena iz vladanja.

Šta ovo zapravo znači? Realno, ono što je sasvim jasno – mi svemoćni đaci možemo da se ciframo, da se žalimo, protestujemo, bojkotujemo, ne smemo da budemo iznenađeni i prepadnuti testovima, ali smemo da prigovaramo donetoj oceni te da je direktor opravdano razmotri, pa i poništi, a prosvetnog radnika istrese iz gaća i baci na pojačani nadzor i rada, i ocenjivanja. Tada će se oformiti komisija koja će naše nezadovoljstvo ponovo ispitati, uz prisustvo direktora naravno (koji je ne samo glava firme, nego i sociolog, psiholog, pedagog, stručnjak za sve predmete, sudija, policajac, mali pajac). Takođe je moguće pregovarati i o smanjenoj oceni iz vladanja. Da li će ovim zakonom biti i određena jačina upotrebljenih decibela histeričnih tinejdžera, snaga upućenih šamara nastavniku, minutaža obesnih monologa, dužina snimaka duela koji će se pojaviti na društvenim mrežama, obim dozvoljenog psovačkog vokabulara, minimum gradiva koje treba savladati za prolaz, maksimum strpljenja koje treba dobro utrenirati da neiživljenu mladež ne sastaviš s patosom? Trebalo bi valjda! Jer u suprotnom ovaj Zakon ima rupa, a ko zakon kopa, sam u rupu pada. Profesorima ostaje… da pojačaju dozu pilula za lilule, deci lepo upišu najviše ocene još u septembru a do juna formalno održe sve te bespotrebne časove, ili da lepo predaju meč i prepuste svoje radno mesto nekom KO HOĆE DA “RADI”. I ćuti. Trpljenje ili pak neizazivanje izazova se podrazumeva.

Dobro znamo da slika nije crno bela. Znamo da postoje oni koji kroz pedagoške vode nikada nisu smeli da zaplivaju, da su svoje tiranske metode mogli i smeli da sprovode samo na sebi, da su neki totalno zalutali u obrazovanje, da ne poseduju nikakva znanja niti veštine, da su agresivni, nepravični, dvolični, neznalice, manijaci. Znamo da takvi ne smeju da preuzmu ulogu vaspitača i predavača, ali to je neka druga tema i problem, podjednako bitan i veliki. Ovo je druga strana medalje koju je baš mrsko nositi.

Gde ćemo ovakvi stići? Onamo gde se zakon bezakonja u lice svesnih ludila smeje? Gde demonkratija vlada? Gde se glas smisla guši? Gde se pravo nepravdom ruši? Gde ubijamo sebe slaveći život samoizdaje? Gde gubimo smer i pravac? Gde je svako mamac? Gde je pravda izopštena luda? Gde poželiš da se sakriješ i odnegde opet počneš… ali nemaš kud. Svet je možda sazdan baš onakav, kakvim treba da bude. No svejedno… deca su (makar i onakva s početeka priče) naša budućnost. Nadajmo se najgorem. Verujmo u najbolje. Uostalom, oni što dolaze su rezultat onih koji prolaze.

Pukao je šamar. Pukao je Čovek. Pukao je motiv da se boriš. Pukla je profesija. Pukla je prilika da od neke dece nekad postanu ljudi. Puklo je očekivanje boljeg sutra. Nema veze… pukla je i veza s vezom.

U laži je istina

Juče je istina po drugi put zatvorena. Na određeno, neizvesno ili zauvek, uskoro ćemo biti obavešteni. Kažu da se to očekivalo… jer valjda postoje granice trpljenja dokle istina može da tera i da ne povredi dotaknute. Kada pređe sve granice, pa i one iza teritorije određene zemlje, koja se službeno vratima odvaja od neke druge, bez pardona se cokulom razvali prepreka, naoružani istinu uzmu pod miške i u oklopnom vozilu odvedu na nepoznato mesto. Zapravo, odvedu je u zatvor i pred sud koji efikasno odreže nestrpljivu kaznu.

Džulijan Asanž, Australijanac, koji je Istini omogućio da procuri kroz zadihtovane mehanizme odbrane svekolikog zla, juče je primenom sile prekoračio prag svoje ćelije da bi zamenio novom. Sve je započelo sa neprofitnim internet medijem po imenu Vikilis (necenzurisana vikipedija-mesto gde skriveni podaci “cure”) koji je on osnovao 2007-e godine. Cilj ovog sajta je bilo doturanje javnosti pažljivo skrivanih dokumenata sa svih strana sveta, u kojima su se nalazili podaci o najgorim prljavštinama na polju politike, ekonomije, iz svakodnevnog života. Skoro 10.000 dokumenata je obelodanjivano na dnevnoj bazi. Tu su se mogle videti diplomatske depeše, odluke o ratnim dejstvima na ugroženim područjima bliskog i dalekog Istoka ali i ostalim mestima, o malverzacijama banaka, o tretiranju zatvorenika u najozloglašenijim zatvorima, o građanskim ratovima, zagađenjima, budućim osvajačkim planovima najmoćnijih vlada i zemalja, o novim ekonomskim potezima kojima su rušene i građene nove imperije, imena ubica, plaćenika, svega zloćudnog čega u principu nismo bili svesni, ili ne u toj meri. Par godina kasnije, Asanžu je od strane demokratske Švedske podmetnuta lažna prijava vezana za seksualni napad, na osnovu čega je uhapšen, njegovi računi blokirani a sam Vikiliks finansijski oštećen. Premda je po Asanžovim rečima cilj Vikiliksa bilo suprotstavljanje neprijatnim režimima moćne Rusije, Kine i nekih azijskih država (kao “prirodnih” neprijatelja moćnog, modernog i pravednog zapada), na kraju se u bazu svih informacija slilo najviše podataka sa područja Amerike. Sav taj materijal koji mu je doneo mnogobrojna novinarska priznanja i nagrade, bio je dovoljan da se Džulijan proglasi neprijateljem zapadnjačkih vlada te da on potraži azil u Ekvadorskoj Ambasadi u Londonu. Tako je proteklo 7 godina prinudne izolacije bez velike nade da rešenje postoji, i male da su pregovori mogući. Za to vreme, Asanž je i imao, i nemao kontakt sa spoljnim svetom. Limitirani internet, retke posete pristalica, obožavalaca, stalni nadzor. Kada prekršiš pravila ponašanja domaćina, puštajući u etar prepisku i nepodobštine vladara zemlje koja te primila u okrilje, logično je… Možda to nije jedini razlog (zar ikad postoji samo jedan?), ali dovoljan da je sada moguće sa Istinom činiti što i do uvek – saseći je u korenu od strane onog kome ne odgovara (a takvih je mnogo), ne dopustiti adekvatnom kaznom da ikom slično padne na pamet (a to je nemoguće, premda neizvesno kad će se ponoviti), vinovnika zbrke konačno “opametiti” (zaboravlja se da se savest i samosvest ne prljaju i kvare tek tako i da moral ima svoje adrese).
Engleska premijerka je povodom hapšenja izjavila da je to dokaz da niko ne može da bude iznad zakona. Postavlja se pitanje, kako oni koji sve rade, samo nikako po zakonu, a najviše ispod njega, mogu i da daju ovakve izjave, da pravdaju svoje postupke, da zastrašuju probuđene, da mirno spavaju sa teretom svojih najgorih pobuda? Ali to nikad nije ni bilo upitno – svet je sazdan od paklenih planova đavoljih igrača kojima se slabi pokoravaju. Malo zbog neobaveštenosti, više zbog neznanja, a mnogo usled zastrašenosti. Doneti zakoni, osmišljeni od strane onih koji ih se sami ne drže,  nameću se pod pretnjom odmazde u slučaju kršenja, pogotovu onima kojima je jasna njihova selektivna primena, koji s pravom ne žele da im se pokore. Među njima prednjači Asanž, i zato mora da plati. Da će se to završiti samo na novcu, neće, jer je iznetog prljavog veša nedodirljivih toliko, da to više niko ne može da opere, ukloni, spali, negira. Englezi ga terete za kršenje uslova kaucije, Amerikanci za poniženje usled iznošenja podataka koji nisu smeli nikud, a kamo li u svet. Par dodatnih meseci, par doživotnih kazni. Spominje se i ona namenjena najvećim zločincima – električna stolica ili kako to već kod vladara sveta ide. Kod donošenja presude, presudno će biti da je – ono što smo pročitali i videli, podmetnuta “laž” i da nas naše oči u stvari “varaju”. Mi naravno znamo da se ratovi ne vode zbog ličnih interesa, nego zbog uvođenja demokratije tamo gde nemaju pojma šta to znači. Finansijski kolapsi su redovna terapija za otrežnjenje onih koji su se malo opustili u trošenju i pomamili za kreditima. Prebacivanjem otpada preko tuđe ograde zapravo se budi svest o globalnom zagađenju koga niko ne sme biti pošteđen. Ucene su dobar način da se neposlušnik nauči da koristi uši. Korpucija je nužda beskompromisa do cilja. Primena nasilja nad civilima znači da su obični malo zaboravili pravila igre. Otimačine i otmice su lek protiv grčevito drživih za svoj džep i uljuljkanih stanja. Prevarom se vaspitava uvežbanost za preimućstvo na tržištu robe i ljudi. Odgovor postoji za sve, a ispravan je uvek na strani onog ko zabranjuje postavljanje ikakvih pitanja. A Istina?

Gde u stvari Istina živi? Da li je sve ono što se može videti, pročitati po raznolikim medijima realan prikaz stvarnosti? Možemo li mirne duše otvoriti novinu ili internet stranicu, pogledati vesti, i u potpunosti poverovati plasiranoj informaciji, izveštaju, pregledu, obaveštenju o nekom događaju? Koliko toga ostaje nedostupno za javnost ili makar one na koje se određeni podaci odnose? Da li je potrebno mnogo grebsti ispod površine da bi došli do suštine nekog vanrednog događaja, skrivene namere, otvorenog plana? Čime osim pera i tastature raspolaže novinar izveštač, novinar istraživač, novinar reporter? Poseduju li osim moći interpretacije (onog što je obavezno preneti) i moć poimanja? Postoji li hrabro, neustrašivo, objektivno novinarstvo i koji su mehanizmi njegovog opstanka? Da li moć prodiranja u dublje slojeve priča koje se direktno odvijaju pred  pronicljivim očima, ili negde u pikselima teško dodirljivih podataka, bez ikakve nade može biti nadvladana moći onih koji krše svaki, ponajviše moralni zakon?
Zašto postavljam ova pitanja kada su odgovori ne samo naslutivi, već potpuno jasni. Činjenica o nezavisnom novinarstvu je oduvek vodila ka vidljivim i nevidljivim žrtvama ispravnog ubeđenja da Istina mora da preživi. Koliko dugo? Malo duže od onih koji za nju polažu svoj život (nemali broj je svoju pravdoljubivost platilo glavom…Asanž takođe?). Njihovoj časti se dive oni kojima je Istina bitna, mada su neretko sami preslabi da istraju u njenom širenju ili borbi da se Laži dalje spreče.

Ono što ovu priču o Džulijanu Asanžu čini veoma teškom i pomalo tužnom, jeste ogromna verovatnoća da će se Istina njime predvođena sada malo povući u senku. Naravno, Džulijan u svom pohodu na razotkrivanje najgorih neljudskih nedela nije jedini umni i sposobni Don Kihot. Međutim, veterenjača je bezbroj a njihova snaga ogromna. Broj lutaka čije udove pokreću konci velikog Mastera igre je još veći. Prepuštenost neminovnom je ravna unapred prihvaćenom porazu. Potpis na predaju već unapred obezbeđen. Zašto je Istini tako teško da dođe k sebi? Ne… zašto je Laži tako lako da se nametne tebi… meni… nama? Kako je moguće ćutati pred njenom evidentnošću i biti miran u redu za odrubljivanje zdravog razuma? Asanž možda nije mario za gubitke (svojih godina u azilu ili zatvoru) jer je znao da ne može ostati netaknut i prihvaćen zbog onoga što čini, možda bi ga neko čak prozvao ludim u otvorenim naumima ogoljavanja sramote  i bezumlja svemoćnih sila, ali moralne norme nekako uvek nadvise čoveka klanjajući se njegovoj hrabrosti da prežive. Zato je Moral isto što i Istina. Zato se njime i njome ogrću samo najhrabriji.

“Počinje era masovnog nadzora. Sloboda je na izdisaju” – govorio je.
“Ako želite da zaustavite nepravdu, morate da se potrudite da što više ljudi za nju sazna”- poručio je.
“Morate se odupreti, možete se odupreti” – uzvikivao je dok ga je nekolicina nosila ka policijskom vozilu. Možemo li? Ili je cela ova farsa u kojoj živimo neoboriva realnost kojoj se ne treba suprotstaviti… poput naplašenog, ili pak ravnodušnog prema sopstvenom a naročito tuđem životu, ogrezlog u ružnoj i jedinoj izvesnosti koja obezvređuje svaki smisao. Moramo li? Što se mora, nije uopšte teško, samo treba, treba lupiti šakom o sto… i glavom u zid… Boli to. Ali Istina tamo čeka i likuje.

 

Prva četvrtina

Zima se napokon, kao što i priliči dostojanstvenoj gospođi, pokupi i ode. Odnese je njen zimski san, gurnuvši drago proleće u prvi plan. Trešnjin cvet je u zanosu, magnolija miriše, dok sunčeva toplina polako jezu briše. Sa prirodom se bude i ljudske nade. Ne, ovog puta će biti potpuno drukčije, upićemo nosnicama svaki miris, dodirnuti svaki probuđeni pupoljak, primetiti ono što uvek promakne. I tek tako prođoše tri prva meseca 2019-te kosmičke pustolovine. Šta smo uspeli da uradimo za to vreme?

***Nešto malo pre roka, rodile su se dve mame. Pardon, dvojica tata. Ili ipak mama i tata? A da nije…? Kao da je uopšte važno, kad će se ionako jednog dana zakonski zvati roditelj 1 i 2 (a zašto bih ja na primer pristala da budem broj 2? pa ja sam i numerološki broj 1, a sad da budem drugi broj? neće moći!…ali o tome ovde nije reč, pa da se vratim na svetsku senzaciju koja će jednog dana postati običaj). Prošle sedmice je jedna baka, i to u ozbiljnim godinama, podarila dete svom sinu i njegovom drugu (zvanom muž, žena, partner, neki već đavo). Na 9 meseci je iznajmila svoju živahnu matericu u koju je ubačena sperma njenog sina i jajne ćelije sestre tog drugog dase. Iz te ogromne, božanskom silom udružene ljubavi, rodila se jedna devojčica. Surogat mama je postala baka, jedan od učesnika roditelj, drugi roditelj genetski materijal iz drugog kolena, a beba… beba će postati jedno konfuzno biće kome u životu neće biti jasno šta se dešava, ali kome će njeni očevi, majke, brojevi 1 i 2 prepustiti da još u ranom detinjstvu odluči hoće li ostati žensko ili postati muškarac. Epilog ove priče je da su svi na kraju jako ponosni na svoju odluku i doprinos. Svetu je ovim činom dokazano da ne postoji nijedna prepreka koja može da onemogući razmnožavanje jedne ljubavi, makar cela akcija bila nakaradna. Jeste li? Ako pitamo gomilu istopolnih parova koji žude za potomstvom, ovo je verovatno bio najbolji mogući poduhvat. Sa time se može složiti i naša premijerka koja je postala roditelj detetu svoje partnerke, osim što je našoj domaćoj kuhinji ostalo nejasno ko je bio glavni začin (a nije ni važno, važno da je sin zdrav i prav) i da se nikakve babe nisu uplitale, već prepustile svojoj deci da svoje bebe prave same kako znaju i umeju. Drage bebe, želimo vam da odrastete u nekonfuziji. Drage babe, vaše je da gledate svoja posla. Dragi svete, tvoje je da istrpiš svaki ljudski naum. Čak i onaj …

***
Zrnce sna

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Dragi Dobrice Eriću, mili pesniče koji će se Čovekom zauvek zvati, sada znamo da si zrno u svoj dlan sakrio, da te miran san svojim plaštom prekrio. Neka ti je srećan put do zvezda kojima pripadaš. Ne bi se onako dobar nikada naljutio što su te Neki samo uzgred na odlasku spomenuli, i besramno Niko, od Onih koji “Važne” od “Nevažnih” dele, na počinak ispratio. Pusti… za Dobricama uvek samo dobro ide, a zlo uvek ostaje tamo gde i pripada.

***
“Dete u Srbiji  ima veoma dobre šanse da preživi prvu godinu života, a gotovo 100 % dece ima odlične šanse da pohađa osnovnu školu.
Gotovo 60% devojčica iz romskih naselja uda se pre 18. godine života, a samo petina romske dece pohađa srednju školu.
U Srbiji 115.000 dece živi u apsolutnom siromaštvu, dok je dodatnih 30% u riziku da padne ispod linije siromaštva”.
Saopštenje srpske kancelarije UNICEF-a.

Prema definiciji OUN-a, siromaštvo je manjak materijalnih dobara potrebnih za zadovoljenje najvažnijih potreba svakog pojedinca, porodice ili veće društvene grupe. U to se ubraja nedostatak hrane, odeće, skloništa. 115 hiljada mališana se budi svakog jutra, bez nade da će tog dana imati na svom stolu šolju toplog mleka, komad hleba, toplu jaknu, cele cipele, suv krevet. Možda neće imati ni sto, a verovatno ni obavezan krov nad glavom. Umotani u prnje, bez lekova, bez topline doma, možda i  roditeljske nežnosti, pružaće svoj dlan sklupčani na ulici. Jači će raditi teže poslove za neophodni obrok. Nadaće se naivno vremenu koje im neće uvlačiti jezu u kosti. Nadaće se da će im odrastanje dati bolju šansu. Nadaće se da će se pojaviti dobri ljudi koji mogu da pomognu. Ako prežive, a moraće kad su već tako hrabro zakoračili i prebrodili onu kritičnu prvu godinu života. Naučiće možda da sriču slova, da preguraju dan, da veruju u velikodušnost pojedinaca, ali i da su rođeni u zemlji nemarnih i često ravnodušnih pojedinaca i službi koje zbog njih postoje. Uvideće nepojmljive krajnosti i ruglo kome mogu biti izvrgnuti upravo zbog lošeg starta koji im je život namestio. Boriće se onako kako umeju, veoma često poštenije od onih koji imaju. 115 hiljada srca, para očiju, duša koje imaju ista prava kao i ostali, ali su im uskraćena. I još koliko hiljada koji će im se pridružiti ako samo neko nadležan ne počne da misli i na druge osim na sebe. A siromašna većinska Srbija nije samo gladna hleba. Sita je svega ali žudna nade da postoji ikakvo sutra.

***Za to vreme…
“Prirodno je ljudsko nezadovoljstvo i želja da želimo više i bolje, i da nikada nismo zadovoljni – to je ono što pokreće civilizaciju… Promenile su se potrebe, nekad su ljudi želeli da imaju hrane, a danas u svetu nema mnogo gladnih, a tri milijarde nas ima problem s gojaznošću. Niko na izborima neće da kaže – imamo veći problem s gojaznošću nego što imamo gladne”. Rekao je i ostao živ. I živeće još dugo i srećno s rupom u glavi. Valjda zato što mu je stomak prepunjen, on sit, a ovce na broju. Možda mu doušnici nisu javili o broju od 115 hiljada dece koji zajedno sa svojim roditeljima i ostalima čine pola miliona ljudi u njegovoj zemlji, koji žive u potpunoj bedi. U taj jad se ne računaju sendvičari koji imaju barem obezbeđenu hranu tokom turneja. Ni oni “mislioci” koji mu javno po portalima odaju počast i pružaju podršku pa se računaju u zaposlene. Kako predsednik jedne države čijih 500 hiljada ljudi gladuje može mirno da spava? I pri tom ih gleda u oči i govori im da trebaju na dijetu jer su debeli od silne raskoši i nerada? I pri tom je sam sve deblji i zadrigliji. I pri tom zaboravlja da još uvek živi na boljem delu planete, mada u analnom području Evrope. I pri tom je njegovo nezadovoljstvo onim što ima sve veće, i želi još više i bolje (da bude ko?), i to je izgleda jedino što pokreće njegovu personalnu necivilizovanost. I pri tom zaboravlja da kada savlada neizdrž, gladan pokreće ozbiljnu revoluciju.

***Tog dana je, sit roštilja ali neutoljivo gladan još jedne medijske pobede, otišao u Institut za majku i dete, i pred upaljenim kamerama pokazao koliko je jedan dečiji život, već ugrožen smrtonosnom bolešću, što zbog nepoštovanja procedura, što zbog odsustva znanja, a najviše odsustva morala, zapravo ništavan. Tog dana je, u vreme zvanične zabrane poseta bolnicama zbog epidemije gripa, raskopčanog zaštitnog mantila i sa labavom maskom hrabro ušao u sterilnu sobu gde je ležao mali bolesnik. Nije ustuknuo ni pred gripom, ni od lekara koji ga je plašljivo upozorio na nedozvoljenu radnju ali fasciniran njegovom moći ipak propustio do malog pacijenta, niti pred užasnom bolešću koja nije zarazna ali je pogubna po dete ako se umeša sve ono o čemu se inače jako vodi računa. Valjda je zov slave, i nepromišljene majke da svoje čedo ovekoveči sa jedinstvenom prilikom u životu, makar po cenu smrti, bio jači od svega. Pale su i maske, one s lica, i one s razuma svih prisutnih. Svi su se nakon tog plemenitog čina osetili veoma zadovoljnim i uspešnim, olakšani činjenicom da su svi preživeli taj komplikovan zadatak. Nadamo se, i mali Zlatan. Neka ga sam život čuva, kad već smrtonoše ne umeju. A to što su se “neki” nakon toga pravdali da su bili naterani situacijom da se sve tako desi, i da bi o njemu ko zna šta mislili da je takvo što odbio, šta ne reći …

***Ulični protesti započeti prošle godine i dalje traju. Uporne ne usporava kiša, sneg, hladnoća, loša medijska propraćenost, antipropaganda, policija, prebrojavanje. Ni slabiji ili vičniji govornici, nervoza pozicije, osokoljenost opozicije. Doduše, kao kandidati predvodnici pojavljuju se oni koji s politikom imaju veze koliko i ja s baletom. Ali imaju stav i karakterističan rečnik. Kao što i ja imam volju da stojim na prstima i budem crni labud. Imamo li znanja, veština i mogućnosti da promenimo svet svojim angažmanom? Teško. Ali se upornost uvek isplati. Sa druge pak strane, mineri narodne volje zaplakuju kako je nemoguće raditi u uslovima gde agresori ne priznaju dosadašnje izuzetne ekonomske rezultate, suficite, investicije i povećane penzije i plate, gde ministar obrazovanja neke svoje antiprotivne kolege naziva neozbiljnim (jer ozbiljni naravno slušaju i marljivo rade svoj posao), dok jedan bivši gradonačelnik demonstrante naziva šakom jada obećavajući da će na mržnju opozicije biti odgovoreno ljubavlju, ljubavlju prema zemlji i svima onima koje nije zanela neobjašnjiva mržnja prema jedinom valjanom izboru. Upad na javni servis završio je bez krvi, samo je srča pokazala srčanost obe strane da isteraju svoje, a prve i da vinovnike nereda propuste samo kroz šake, mada ne i zakon, osim ako ne ponove grešku. A grešnika svuda. I otpadnika.
Trčimo, hodajmo, posrćimo … poput maratonaca… do zelene trave.

***
Mi se borimo protiv ekstremizma, nasilja i loših ideologija.
Mi sarađujemo sa vladama, liderima nestabilnih, u razvoju, i država u nastajanju, kako bi pospešili njihovu efikasnost.
Mi radimo na povećanju stabilnosti i razumevanja između Izraela i Palestine.
Mi pružamo nova rešenja vođama kako bi odbranili liberalnu demokratiju i uspostavili politiku nade.
Mi pomažemo državama, narodima i njihovim vladama na putu teških izazova koji danas vladaju svetom.
Mi smo Institut za globalne promene, a naš osnivač je Toni Bler, bivši engleski premijer (koji je tokom svog premijerovanja pokrenuo vojne akcije svoje vojske u Iraku, Sijera Leoneu, Avganistanu i na Kosovu), biznismen, vlasnik fondacija, savetnik banaka i kompanija, jedan iz grupe najglasnijih i odlučujućih koji su se založili za bombardovanje Srbije i kopnenu invaziju na njenu teritoriju (i koji je zajedno sa svojim istomišljenicima i pokretačima tog jednostranog rata protiv naše zemlje bio u odsustvu od strane Okružnog suda Beograda osuđen na 20 godina zatvora, da bi se potom ta presuda ukinula). Kako bi izgladio odnose i pokajao se, gospodin Toni Bler je kao najveći prijatelj zemalja u nastajanju i nestajanju, ponudio svoje ekspertske usluge našoj vladi pre par godina, što mu je zarad oproštaja bivših grehova odobreno. Priča se da je jako osetljiv na naš nezavidan ekonomski položaj te savete daje besplatno. I ja bih mogla besplatno savetovati šta za obući za konferenciju za štampu, i da treba pokazati zube i nokte pokvarenim provokatorima, i da se moraju imati svoji novinari, novine, televizije i ostale potrebštine za duži o(p)stanak, i da treba obećavati toliko da na kraju i gluv poveruje, i naučiti jezik gestova. Nebesplatno bih savetovala sa kim treba spavati da se ne bi bio upišan, koliko dugo treba puzati do cilja, koji su ciljevi realni a koji bujna mašta. Ali Bler je jeftiniji, tj. sve daje jer se mnogo zbog prošlosti kaje. Da bi porodica Bler mogla da preživi, i supruga mora nešto da se pita. Zato je ona savetnik Specijalnog suda našeg neprijatelja koji živi u Prištini. A ako je naš bivši neprijatelj sada prijatelj, a njegova žena prijatelj naših neprijatelja, to samo znači da smo zapravo svi mi prijatelji koji upadaju u bezrazložna neprijateljska raspoloženja koja će proći kad svi izađemo iz klimaksa. To u stvari znači da nam je pre svega potreban psihijatar koji će ovu zavrzlamu rešiti tako što će nam dati jako sredstvo za umirenje. A može nešto i za čvrst san.
Da, Mi opstajemo dok drugi ne odluči drugačije.

***Ne, ne, nisu  nam se dešavale samo neke ozbiljne stvari! Zapravo, jedan naš čovek je sredinom januara konačno pronašao svoju sreću, što je takođe ozbiljna stvar, ali lepa ozbiljna. Na lotou je osvojio celih 6 miliona evra! Ajoj sume pregoleme! I pošto je taj anonimus verovatno glup i ne ume da se snađe sa tolikim novcem, razni eksperti su pritrčali da ga savetuju šta s njime učiniti. Jedan biznismen je predložio da sve to uloži u proizvodnju ili turizam i ugostiteljstvo. Drugi reče da bi mu najpametnije bilo da nakupuje zlatne poluge i deponuje ih u Londonskom depou (koliko poluga može da stane u ručni prtljag i ima li taj depo katanac i šifru?). Jedan profesor ekonomista kaže da se sva jaja ne stavljaju u jednu korpu i da je najbolje uložiti deo u zlato, drugi u gotovinu, treći u nekretnine. Neiskvarena direktorka jedne velike internet firme preporučuje da ne treba biti škrt i da deo treba donirati, nešto uložiti u nešto, a ostatak u obrazovanje i putovanja što ti nikad ne može propasti. Još jedan akademac tvrdi da treba investirati u oblasti koje daju sigurnu dobit, u sigurne valute, a počastiti se malo i uređivanjem sosptvenog života i hirića. Ja bih preporučila ovom srećniku da nijednu preporuku ne sluša, već samo sebe. Ako mu ostane nešto, dobro je. Ako ne, živeo je i bez toga. Eto, ima i lošeg u svemu tome…da ubodeš premiju i poludiš od neodlučnosti.

***Milijana, stara 21 leto, i Milojko, star 74 zime, ušli su u rijaliti. Nakon par udarnih dana po internet portalima, ovaj skladni ljubavni par je rešio da svoju čistu emociju podeli sa širokom javnošću. Obećali su seks na dnevnoj bazi. I da će mu ona davati lekove kao i do sada u određeni sat. A on, da će je štititi od mladih pastuva. Za tu svoju žrtvu, dobijaće od Hepi televizije i svojih obožavalaca, nedeljnu platu od 1200 eura, što je naspram lekara ili profesora koji to treba da zaradi za skoro dva meseca, zaista bezobrazno mala cifra. Prosečni penzioner će tu sumu videti nakon 6 meseci glodanja kostiju, kao i prodavci sa 28 radnih dana mesečno gnjavljenja za kasom i po magacinima. Ali niko od njih se s njima ne bi menjao. Izdržati takav psihološki pritisak u zatvorenom zaista vredi svih zarađenih novaca, valjalo bi tim početnicima dati i više. Hoće li Milijanina i Milojkova ljubav biti na proveri, da li će Milijana naći novog dečka (valjalo bi ubaciti još kojeg hrabrog penzionera jer ona trza na zrele i iskusne muškarce), da li će Milojka izneti iz šoua sa nogama napred, videćemo u redovnim prenosima. Da li ste igde videli da se toliko eura baca u blato i mulj? Sportisti se barem oznoje, pevači oderu grlo, glumci obuzdavaju svoje dvostruke ličnosti, političari nas pošteno (s)lažu…

***”Ples na šipci budi potisnutu ženstvenost, oslobađa nas inhibicija i unutrašnjih stega i vraća nas našoj prirodnoj a nežnoj unutrašnjoj snazi”… tako je pre par godina voditeljka i instruktorka Una, izjavila za novine na temu otvaranja kluba namenjenih isključivo ženama, u kome je pristup muškarcima strogo zabranjen.  Zarad pronalaženja negde izgubljenih sebe, žene različitih zanimanja su svoje potrebe za afirmacijom i samopotvrđivanjem tako pronašle u Klubu srećnih žena. Tamo su ih dočekale šipke, prigušena muzika i ples koji je trebalo savladati. Tamo su odbacivale svoje strahove, predrasude, stid, i postajale ono što jesu – devojke za šipkom. Ne možemo da zamislimo da li ih u plesu vodi slika publike koja ih žudno guta, jednog muškarca koga osvajaju, ženska priroda koja ih goni da se veru o metal kao majmun o drvo. I nevažno je. Oslobođene su. Bez ili sa velovima sopstvenih tajni i tela. Ono što je važnije povodom ove priče, jeste predlog da se obgrljivanje šipke uvede kao olimpijska disciplina. Logično je da nakon svetskog šampionata od pre 7 godina dođe do evoluiranja ovog “sporta” u nešto sasvim ozbiljno i neophodno prosvećenim ženama (naravno i njihovim muškarcima). Tako će se omasoviti pojava balerina, akrobata i erosa obučenog ne u kupaći, tangu ili til, nego u sportski kostim, a sve sadržano u jednoj osobi. Neće biti potrebe da zamišljamo kako ona sa šipke pravo klizi ka njegovim ustima iz koje viri novčanica koje joj trpa u grudnjak ili gaćice, ne, jer je to primitivno, prosto i prošlost. Ovo je na višem nivou, i kao takvo zaslužuje olimpijsku medalju za hrabrost i elastičnost. Hoćemo šipke!

Da li je prvi kvartal ove godine bio uzbudljiv? Valjda. Doneo je mnogo starih stvari, i nestvarnih. Svet i dalje hrli u rupe koje sam sebi kopa. I penje se ka vrhovima koje je teško osvojiti. Ko će se pre skotrljati u stvarnost? Aprilu, hajde, dokaži svoju nedosadnost. A ti proleće na posao!