Prva četvrtina

Zima se napokon, kao što i priliči dostojanstvenoj gospođi, pokupi i ode. Odnese je njen zimski san, gurnuvši drago proleće u prvi plan. Trešnjin cvet je u zanosu, magnolija miriše, dok sunčeva toplina polako jezu briše. Sa prirodom se bude i ljudske nade. Ne, ovog puta će biti potpuno drukčije, upićemo nosnicama svaki miris, dodirnuti svaki probuđeni pupoljak, primetiti ono što uvek promakne. I tek tako prođoše tri prva meseca 2019-te kosmičke pustolovine. Šta smo uspeli da uradimo za to vreme?

***Nešto malo pre roka, rodile su se dve mame. Pardon, dvojica tata. Ili ipak mama i tata? A da nije…? Kao da je uopšte važno, kad će se ionako jednog dana zakonski zvati roditelj 1 i 2 (a zašto bih ja na primer pristala da budem broj 2? pa ja sam i numerološki broj 1, a sad da budem drugi broj? neće moći!…ali o tome ovde nije reč, pa da se vratim na svetsku senzaciju koja će jednog dana postati običaj). Prošle sedmice je jedna baka, i to u ozbiljnim godinama, podarila dete svom sinu i njegovom drugu (zvanom muž, žena, partner, neki već đavo). Na 9 meseci je iznajmila svoju živahnu matericu u koju je ubačena sperma njenog sina i jajne ćelije sestre tog drugog dase. Iz te ogromne, božanskom silom udružene ljubavi, rodila se jedna devojčica. Surogat mama je postala baka, jedan od učesnika roditelj, drugi roditelj genetski materijal iz drugog kolena, a beba… beba će postati jedno konfuzno biće kome u životu neće biti jasno šta se dešava, ali kome će njeni očevi, majke, brojevi 1 i 2 prepustiti da još u ranom detinjstvu odluči hoće li ostati žensko ili postati muškarac. Epilog ove priče je da su svi na kraju jako ponosni na svoju odluku i doprinos. Svetu je ovim činom dokazano da ne postoji nijedna prepreka koja može da onemogući razmnožavanje jedne ljubavi, makar cela akcija bila nakaradna. Jeste li? Ako pitamo gomilu istopolnih parova koji žude za potomstvom, ovo je verovatno bio najbolji mogući poduhvat. Sa time se može složiti i naša premijerka koja je postala roditelj detetu svoje partnerke, osim što je našoj domaćoj kuhinji ostalo nejasno ko je bio glavni začin (a nije ni važno, važno da je sin zdrav i prav) i da se nikakve babe nisu uplitale, već prepustile svojoj deci da svoje bebe prave same kako znaju i umeju. Drage bebe, želimo vam da odrastete u nekonfuziji. Drage babe, vaše je da gledate svoja posla. Dragi svete, tvoje je da istrpiš svaki ljudski naum. Čak i onaj …

***
Zrnce sna

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Dragi Dobrice Eriću, mili pesniče koji će se Čovekom zauvek zvati, sada znamo da si zrno u svoj dlan sakrio, da te miran san svojim plaštom prekrio. Neka ti je srećan put do zvezda kojima pripadaš. Ne bi se onako dobar nikada naljutio što su te Neki samo uzgred na odlasku spomenuli, i besramno Niko, od Onih koji “Važne” od “Nevažnih” dele, na počinak ispratio. Pusti… za Dobricama uvek samo dobro ide, a zlo uvek ostaje tamo gde i pripada.

***
“Dete u Srbiji  ima veoma dobre šanse da preživi prvu godinu života, a gotovo 100 % dece ima odlične šanse da pohađa osnovnu školu.
Gotovo 60% devojčica iz romskih naselja uda se pre 18. godine života, a samo petina romske dece pohađa srednju školu.
U Srbiji 115.000 dece živi u apsolutnom siromaštvu, dok je dodatnih 30% u riziku da padne ispod linije siromaštva”.
Saopštenje srpske kancelarije UNICEF-a.

Prema definiciji OUN-a, siromaštvo je manjak materijalnih dobara potrebnih za zadovoljenje najvažnijih potreba svakog pojedinca, porodice ili veće društvene grupe. U to se ubraja nedostatak hrane, odeće, skloništa. 115 hiljada mališana se budi svakog jutra, bez nade da će tog dana imati na svom stolu šolju toplog mleka, komad hleba, toplu jaknu, cele cipele, suv krevet. Možda neće imati ni sto, a verovatno ni obavezan krov nad glavom. Umotani u prnje, bez lekova, bez topline doma, možda i  roditeljske nežnosti, pružaće svoj dlan sklupčani na ulici. Jači će raditi teže poslove za neophodni obrok. Nadaće se naivno vremenu koje im neće uvlačiti jezu u kosti. Nadaće se da će im odrastanje dati bolju šansu. Nadaće se da će se pojaviti dobri ljudi koji mogu da pomognu. Ako prežive, a moraće kad su već tako hrabro zakoračili i prebrodili onu kritičnu prvu godinu života. Naučiće možda da sriču slova, da preguraju dan, da veruju u velikodušnost pojedinaca, ali i da su rođeni u zemlji nemarnih i često ravnodušnih pojedinaca i službi koje zbog njih postoje. Uvideće nepojmljive krajnosti i ruglo kome mogu biti izvrgnuti upravo zbog lošeg starta koji im je život namestio. Boriće se onako kako umeju, veoma često poštenije od onih koji imaju. 115 hiljada srca, para očiju, duša koje imaju ista prava kao i ostali, ali su im uskraćena. I još koliko hiljada koji će im se pridružiti ako samo neko nadležan ne počne da misli i na druge osim na sebe. A siromašna većinska Srbija nije samo gladna hleba. Sita je svega ali žudna nade da postoji ikakvo sutra.

***Za to vreme…
“Prirodno je ljudsko nezadovoljstvo i želja da želimo više i bolje, i da nikada nismo zadovoljni – to je ono što pokreće civilizaciju… Promenile su se potrebe, nekad su ljudi želeli da imaju hrane, a danas u svetu nema mnogo gladnih, a tri milijarde nas ima problem s gojaznošću. Niko na izborima neće da kaže – imamo veći problem s gojaznošću nego što imamo gladne”. Rekao je i ostao živ. I živeće još dugo i srećno s rupom u glavi. Valjda zato što mu je stomak prepunjen, on sit, a ovce na broju. Možda mu doušnici nisu javili o broju od 115 hiljada dece koji zajedno sa svojim roditeljima i ostalima čine pola miliona ljudi u njegovoj zemlji, koji žive u potpunoj bedi. U taj jad se ne računaju sendvičari koji imaju barem obezbeđenu hranu tokom turneja. Ni oni “mislioci” koji mu javno po portalima odaju počast i pružaju podršku pa se računaju u zaposlene. Kako predsednik jedne države čijih 500 hiljada ljudi gladuje može mirno da spava? I pri tom ih gleda u oči i govori im da trebaju na dijetu jer su debeli od silne raskoši i nerada? I pri tom je sam sve deblji i zadrigliji. I pri tom zaboravlja da još uvek živi na boljem delu planete, mada u analnom području Evrope. I pri tom je njegovo nezadovoljstvo onim što ima sve veće, i želi još više i bolje (da bude ko?), i to je izgleda jedino što pokreće njegovu personalnu necivilizovanost. I pri tom zaboravlja da kada savlada neizdrž, gladan pokreće ozbiljnu revoluciju.

***Tog dana je, sit roštilja ali neutoljivo gladan još jedne medijske pobede, otišao u Institut za majku i dete, i pred upaljenim kamerama pokazao koliko je jedan dečiji život, već ugrožen smrtonosnom bolešću, što zbog nepoštovanja procedura, što zbog odsustva znanja, a najviše odsustva morala, zapravo ništavan. Tog dana je, u vreme zvanične zabrane poseta bolnicama zbog epidemije gripa, raskopčanog zaštitnog mantila i sa labavom maskom hrabro ušao u sterilnu sobu gde je ležao mali bolesnik. Nije ustuknuo ni pred gripom, ni od lekara koji ga je plašljivo upozorio na nedozvoljenu radnju ali fasciniran njegovom moći ipak propustio do malog pacijenta, niti pred užasnom bolešću koja nije zarazna ali je pogubna po dete ako se umeša sve ono o čemu se inače jako vodi računa. Valjda je zov slave, i nepromišljene majke da svoje čedo ovekoveči sa jedinstvenom prilikom u životu, makar po cenu smrti, bio jači od svega. Pale su i maske, one s lica, i one s razuma svih prisutnih. Svi su se nakon tog plemenitog čina osetili veoma zadovoljnim i uspešnim, olakšani činjenicom da su svi preživeli taj komplikovan zadatak. Nadamo se, i mali Zlatan. Neka ga sam život čuva, kad već smrtonoše ne umeju. A to što su se “neki” nakon toga pravdali da su bili naterani situacijom da se sve tako desi, i da bi o njemu ko zna šta mislili da je takvo što odbio, šta ne reći …

***Ulični protesti započeti prošle godine i dalje traju. Uporne ne usporava kiša, sneg, hladnoća, loša medijska propraćenost, antipropaganda, policija, prebrojavanje. Ni slabiji ili vičniji govornici, nervoza pozicije, osokoljenost opozicije. Doduše, kao kandidati predvodnici pojavljuju se oni koji s politikom imaju veze koliko i ja s baletom. Ali imaju stav i karakterističan rečnik. Kao što i ja imam volju da stojim na prstima i budem crni labud. Imamo li znanja, veština i mogućnosti da promenimo svet svojim angažmanom? Teško. Ali se upornost uvek isplati. Sa druge pak strane, mineri narodne volje zaplakuju kako je nemoguće raditi u uslovima gde agresori ne priznaju dosadašnje izuzetne ekonomske rezultate, suficite, investicije i povećane penzije i plate, gde ministar obrazovanja neke svoje antiprotivne kolege naziva neozbiljnim (jer ozbiljni naravno slušaju i marljivo rade svoj posao), dok jedan bivši gradonačelnik demonstrante naziva šakom jada obećavajući da će na mržnju opozicije biti odgovoreno ljubavlju, ljubavlju prema zemlji i svima onima koje nije zanela neobjašnjiva mržnja prema jedinom valjanom izboru. Upad na javni servis završio je bez krvi, samo je srča pokazala srčanost obe strane da isteraju svoje, a prve i da vinovnike nereda propuste samo kroz šake, mada ne i zakon, osim ako ne ponove grešku. A grešnika svuda. I otpadnika.
Trčimo, hodajmo, posrćimo … poput maratonaca… do zelene trave.

***
Mi se borimo protiv ekstremizma, nasilja i loših ideologija.
Mi sarađujemo sa vladama, liderima nestabilnih, u razvoju, i država u nastajanju, kako bi pospešili njihovu efikasnost.
Mi radimo na povećanju stabilnosti i razumevanja između Izraela i Palestine.
Mi pružamo nova rešenja vođama kako bi odbranili liberalnu demokratiju i uspostavili politiku nade.
Mi pomažemo državama, narodima i njihovim vladama na putu teških izazova koji danas vladaju svetom.
Mi smo Institut za globalne promene, a naš osnivač je Toni Bler, bivši engleski premijer (koji je tokom svog premijerovanja pokrenuo vojne akcije svoje vojske u Iraku, Sijera Leoneu, Avganistanu i na Kosovu), biznismen, vlasnik fondacija, savetnik banaka i kompanija, jedan iz grupe najglasnijih i odlučujućih koji su se založili za bombardovanje Srbije i kopnenu invaziju na njenu teritoriju (i koji je zajedno sa svojim istomišljenicima i pokretačima tog jednostranog rata protiv naše zemlje bio u odsustvu od strane Okružnog suda Beograda osuđen na 20 godina zatvora, da bi se potom ta presuda ukinula). Kako bi izgladio odnose i pokajao se, gospodin Toni Bler je kao najveći prijatelj zemalja u nastajanju i nestajanju, ponudio svoje ekspertske usluge našoj vladi pre par godina, što mu je zarad oproštaja bivših grehova odobreno. Priča se da je jako osetljiv na naš nezavidan ekonomski položaj te savete daje besplatno. I ja bih mogla besplatno savetovati šta za obući za konferenciju za štampu, i da treba pokazati zube i nokte pokvarenim provokatorima, i da se moraju imati svoji novinari, novine, televizije i ostale potrebštine za duži o(p)stanak, i da treba obećavati toliko da na kraju i gluv poveruje, i naučiti jezik gestova. Nebesplatno bih savetovala sa kim treba spavati da se ne bi bio upišan, koliko dugo treba puzati do cilja, koji su ciljevi realni a koji bujna mašta. Ali Bler je jeftiniji, tj. sve daje jer se mnogo zbog prošlosti kaje. Da bi porodica Bler mogla da preživi, i supruga mora nešto da se pita. Zato je ona savetnik Specijalnog suda našeg neprijatelja koji živi u Prištini. A ako je naš bivši neprijatelj sada prijatelj, a njegova žena prijatelj naših neprijatelja, to samo znači da smo zapravo svi mi prijatelji koji upadaju u bezrazložna neprijateljska raspoloženja koja će proći kad svi izađemo iz klimaksa. To u stvari znači da nam je pre svega potreban psihijatar koji će ovu zavrzlamu rešiti tako što će nam dati jako sredstvo za umirenje. A može nešto i za čvrst san.
Da, Mi opstajemo dok drugi ne odluči drugačije.

***Ne, ne, nisu  nam se dešavale samo neke ozbiljne stvari! Zapravo, jedan naš čovek je sredinom januara konačno pronašao svoju sreću, što je takođe ozbiljna stvar, ali lepa ozbiljna. Na lotou je osvojio celih 6 miliona evra! Ajoj sume pregoleme! I pošto je taj anonimus verovatno glup i ne ume da se snađe sa tolikim novcem, razni eksperti su pritrčali da ga savetuju šta s njime učiniti. Jedan biznismen je predložio da sve to uloži u proizvodnju ili turizam i ugostiteljstvo. Drugi reče da bi mu najpametnije bilo da nakupuje zlatne poluge i deponuje ih u Londonskom depou (koliko poluga može da stane u ručni prtljag i ima li taj depo katanac i šifru?). Jedan profesor ekonomista kaže da se sva jaja ne stavljaju u jednu korpu i da je najbolje uložiti deo u zlato, drugi u gotovinu, treći u nekretnine. Neiskvarena direktorka jedne velike internet firme preporučuje da ne treba biti škrt i da deo treba donirati, nešto uložiti u nešto, a ostatak u obrazovanje i putovanja što ti nikad ne može propasti. Još jedan akademac tvrdi da treba investirati u oblasti koje daju sigurnu dobit, u sigurne valute, a počastiti se malo i uređivanjem sosptvenog života i hirića. Ja bih preporučila ovom srećniku da nijednu preporuku ne sluša, već samo sebe. Ako mu ostane nešto, dobro je. Ako ne, živeo je i bez toga. Eto, ima i lošeg u svemu tome…da ubodeš premiju i poludiš od neodlučnosti.

***Milijana, stara 21 leto, i Milojko, star 74 zime, ušli su u rijaliti. Nakon par udarnih dana po internet portalima, ovaj skladni ljubavni par je rešio da svoju čistu emociju podeli sa širokom javnošću. Obećali su seks na dnevnoj bazi. I da će mu ona davati lekove kao i do sada u određeni sat. A on, da će je štititi od mladih pastuva. Za tu svoju žrtvu, dobijaće od Hepi televizije i svojih obožavalaca, nedeljnu platu od 1200 eura, što je naspram lekara ili profesora koji to treba da zaradi za skoro dva meseca, zaista bezobrazno mala cifra. Prosečni penzioner će tu sumu videti nakon 6 meseci glodanja kostiju, kao i prodavci sa 28 radnih dana mesečno gnjavljenja za kasom i po magacinima. Ali niko od njih se s njima ne bi menjao. Izdržati takav psihološki pritisak u zatvorenom zaista vredi svih zarađenih novaca, valjalo bi tim početnicima dati i više. Hoće li Milijanina i Milojkova ljubav biti na proveri, da li će Milijana naći novog dečka (valjalo bi ubaciti još kojeg hrabrog penzionera jer ona trza na zrele i iskusne muškarce), da li će Milojka izneti iz šoua sa nogama napred, videćemo u redovnim prenosima. Da li ste igde videli da se toliko eura baca u blato i mulj? Sportisti se barem oznoje, pevači oderu grlo, glumci obuzdavaju svoje dvostruke ličnosti, političari nas pošteno (s)lažu…

***”Ples na šipci budi potisnutu ženstvenost, oslobađa nas inhibicija i unutrašnjih stega i vraća nas našoj prirodnoj a nežnoj unutrašnjoj snazi”… tako je pre par godina voditeljka i instruktorka Una, izjavila za novine na temu otvaranja kluba namenjenih isključivo ženama, u kome je pristup muškarcima strogo zabranjen.  Zarad pronalaženja negde izgubljenih sebe, žene različitih zanimanja su svoje potrebe za afirmacijom i samopotvrđivanjem tako pronašle u Klubu srećnih žena. Tamo su ih dočekale šipke, prigušena muzika i ples koji je trebalo savladati. Tamo su odbacivale svoje strahove, predrasude, stid, i postajale ono što jesu – devojke za šipkom. Ne možemo da zamislimo da li ih u plesu vodi slika publike koja ih žudno guta, jednog muškarca koga osvajaju, ženska priroda koja ih goni da se veru o metal kao majmun o drvo. I nevažno je. Oslobođene su. Bez ili sa velovima sopstvenih tajni i tela. Ono što je važnije povodom ove priče, jeste predlog da se obgrljivanje šipke uvede kao olimpijska disciplina. Logično je da nakon svetskog šampionata od pre 7 godina dođe do evoluiranja ovog “sporta” u nešto sasvim ozbiljno i neophodno prosvećenim ženama (naravno i njihovim muškarcima). Tako će se omasoviti pojava balerina, akrobata i erosa obučenog ne u kupaći, tangu ili til, nego u sportski kostim, a sve sadržano u jednoj osobi. Neće biti potrebe da zamišljamo kako ona sa šipke pravo klizi ka njegovim ustima iz koje viri novčanica koje joj trpa u grudnjak ili gaćice, ne, jer je to primitivno, prosto i prošlost. Ovo je na višem nivou, i kao takvo zaslužuje olimpijsku medalju za hrabrost i elastičnost. Hoćemo šipke!

Da li je prvi kvartal ove godine bio uzbudljiv? Valjda. Doneo je mnogo starih stvari, i nestvarnih. Svet i dalje hrli u rupe koje sam sebi kopa. I penje se ka vrhovima koje je teško osvojiti. Ko će se pre skotrljati u stvarnost? Aprilu, hajde, dokaži svoju nedosadnost. A ti proleće na posao!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s