Uputio se na daleke pute. Prešao je preko sedam gora i nevidljivog mađarskog mora. Kao i uvek, na krilima realnosti pratila ga je njegova omiljena stjuardesa čije ime je najveća istina i za SVR i za GRU (tamo neke skraćenice nebitne) ali tajna za sve ostale (mada kopka koje sve istočnjačke i zapadnjačke borilačke veštine ona zna, da li ume da koristi minobacač, čuva li ispod suknje bočicu cijanida za svaki slučaj, da li je sposobna da preuzme avion u letu ukoliko krene po zlu, da li je dovoljno duhovita da ume da nasmeje najčešće ozbiljnog šefa). Let je bio ugodan do momenta sletanja na džombavu pistu neuglednog, smradom cigareta i smoga obavijenog aerodroma koji je obasjavalo hladnokrvno sunce. Ipak, telohranitelji su uspešno razgrnuli neprijatnu zavesu ustajalog vazduha i suvišnih ljudi. Aurus Senat je sa ugrejanim sedištima strpljivo čekao svog vlasnika gosta i gosta domaćina. Na otvorenom auto putu do zatvorenog grada klanjali su mu se gusto stisnuti panciri. Stanovnici najužeg jezgra sivog grada postali su privremeno taoci značajne posete (tako i treba, ne možete imati samo privilegije). Usputni saputnici su svojom bitnošću dodavali na ozbiljnosti teme putovanja, pa se za broj maskiranih snajperista može samo licitirati. Agentice i agenti za organizaciju turističkih putovanja, nevidljivo su pratili stvar iz svog ugla. Ukrštene plavo–crvene sa crveno-plavim, obe podvucene belim zastave, vijorile su se mašući uzbuđenjem preplavljenim građanima. Himne su se dizale u nebo, ispaljeni plotuni nišanili oblake, probuđena crkvena zvona parala atmosferu. A onda se krenulo na ozbiljan posao. Gosti su se jako iznenadili nivoom tehnološkog razvoja domaćina u oblasti digitalne energetike i protetike, veštačke i prirodne inteligencije, digitalne poljoprivrede i digitalizovanih privrednika na raznim poljima. Zato je nekoliko našiljenih penkala sigurnim potezima potpisalo ozbiljno sročena dokumenta, memorandume i ugovore o ekonomskoj i drugim saradnjama. Mi smo njima prodali to, oni nama ono. Ali smo nešto od srca i poklonili – nemalog dlakavog Pašu, poreklom sa Šar Planine i iz poznate porodice, koji je izmamio prvi spontani osmeh svom budućem gazdi. Od srca smo nešto i primili, tj. ne baš mi ali pošto je on mi, mi je on, to se možemo osetiti počastvovanim što smo orden velikog Aleksandra Nevskog dobili i precednik Srbistana pored nekolicine poštovanih precednika -menistana, -tarstana, -džikistana i Belerusije. On tj. mi smo se osetili veoma zahvalnim i uzbuđenim tim povodom a to bi potvrdio sigurno i pojačani broj otkucaja naših srdaca da se našao neko to da izmeri. Dotle je stotine novinara, tv stanica, i fotografa strpljivo čekalo svoj komad priloga kojim će nahraniti neobaveštene. 100-tine hiljada gladnih građana (dobili jedan ili dva uručena sendviča za truckanje iz svih mogućih unutrašnjosti do prestonice i čekanje satima po ulicama? prava informacija još uvek nedostupna), gladnih senzacije koja se ne pruža svaki dan, a to je susret sa prvim čovekom planete i prvim čovekom univerzuma (makar bio mali, ali je naš), strpljivo je lutalo strogo omeđenim ulicama ne mareći za promrzline. Kao da je uopšte i bitna ta Svetohramska žrtva koja se ne može meriti sa Igmanskom. Za 5 miliona eura donacije gosta Skadru na Vračaru, treba sve izdržati i podržati. Osobito prisustvo srpske majke koja je u bliskom prisustvu patrijarha, vladika i ministara, neposredno prisustvovala prisustvu velikog gosta (da si gostu znao ko je ona, uzeo bi joj autograf, ali kad si neobavešten, ako ti je, sad plači nad prolivenom prilikom). Mada, koji uposleni državni službenik može odbiti takvu ponudu kao što je slobodan neradni radni dan, besplatnu hranu i pozorišnu predstavu? Samo neucenjeni. A da je gost bio upućen u to da je samo sa područja naše otete zemlje njemu u čast pristiglo više od 2000 podr- i obo-žavatelja, da je njihov tj. naš grad bastion srpstva poput metropole bio okićen zastavicama, posterima, panoima, i majicama njegovog lika, da je samo veče ranije čitava Avala i njegov toranj blistao u bojama ruske i srpske zastave, da su oči i nade svih nas bile uprte u njegovo Njet ili Da (zavisi od tematike), možda bi njegova poseta potrajala duže a osmeh bio širi. Ovako…kao da nije sve to baš znao, kao da mu je sve to bilo pomalo dosadno, kao da je jedva čekao da skine ovu tezgu s vrata, kao da ga je boleo zub pa je sve to posmatrao poprilično ozbiljno, te je nakon masovnog delirijuma građanstva, a osobito svog domaćina kome osmeh zahvalnosti, sreće i ponosa nije spadao sa lica, ubrzao nazad kući. A tek u specijalnim prilikama vidiš da gospodar našeg malog univerzuma ume da se široko smeje, ume da potisne sve brige, muke i sekiracije oko prethodne vlasti i svojih najgorih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, i da se opusti kao čovek, mada ne koliko njegov ministar spoljnih poslova koji osim što zna da se smeje probava i da zapevava. Doduše, treba se zapitati, da li glavnom ipak podrhtava želudac od treme pred gospodarom sveta, pred neizvesnošću odluke da se konačno zgrejemo ruskim gasom ko ljudi, koji će nam se ako Bog Rusa i Bog s neba dozvoli preko Turcije dati. Ali da se to i ne desi, bitno je da su državnici dveju prijateljskih zemalja u večiti mozaik svetog hrama ugradili po jedan kamenčić, potpisavši se tamo i ostavivši tako neizbrisiv trag na zajednički trenutak najdubljeg razumevanja i uzajamne podrške. Podjednako je bitno i to što je gost na našem jeziku ukratko zahvalio za sve što je doživeo i preživeo tog dana. U 20 sati i 16 minuta, sve je bilo gotovo. Vinuo se u visine i ostavio nas u oblaku prašine. Ali srećne. Blokada naših, na trenutak promenjenih okolnostima, života je otklonjena. Zastavice su pale, agenti poslati na zasluženi odmor, zadovoljstvom i obećanjima ispunjeno građanstvo mirno otišlo na počinak. U dubini duše narod zna da je sve proteklo u najboljem redu. Zna da nas on, putnik što je prešao daleke pute, ipak voli. Da im, zapadnjačkim hijenama, neće dozvoliti da nas ucenjuju. Da ga, njega narod, neće na nemilost ostaviti. Da mu je, on narod, dužan. Da mu je, on putnik, odan. Da smo kvalitetan tampon, dobar uložak, odnosno zahvalni ulog koji ima bitnu ulogu za mir između istoka i zapada. U dubini duše domaćin zna da je sve uradio kako treba ali će naredni put uraditi mnogo više i daleko bolje. Gost će mu to potvrditi osmehom širokim približno njegovom. Jer mali uvek znaju šta veliki vole.
A oni najmanji, srednji, zakržljali, zaglavljeni? Zna li iko šta njima treba? Ko će njima ispuniti želje? Uglavljuju li se oni u neki mozaik? Mogu li se nadati dolasku spasa s visina? Ili ih niskost položaja unapred osuđuje na kopanje izlaza skrivenog u podnožju?
Previše pitanja na koje je u stvari lako odgovoriti… dovoljno je upotrebiti mudar citat dragog nam putnika koji je prešao daleke pute da bi se dočepao naše rute:
„Uvek moramo znati šta ćemo dobiti zauzvrat. To je veoma jednostavno razumeti ukoliko se prisetimo našeg detinjstva…
Izašao si u parkić i nosiš čokoladicu. Utom ti priđe neko i traži ti čokoladicu! I šta radiš? Stisneš je u pesnicu i pitaš šta ćeš dobiti zauzvrat.
Sve što mi želimo jeste da znamo šta će oni nama dati“.
Znači logično…daće nam…ono što srednjacima i pripada. To? Ma ne… ono.
Lavirintiranje 