Samo sam-a

Srećne su. I same.

Zašto su žene koje su dugo same, srećne žene?

Ne, ova gornja rečenica nije moje pitanje. Nije ni moja konstatacija. Možda bih se setila da postavim takvo pitanje da sam se suočila sa tom činjenicom. Sopstvenom, ili tuđom, kroz koju bih uočila prisustvo enormne sreće koja ne podrazumeva prisustvo drugih ljudi, jer je jedan dovoljan da svoju sreću može bez napora nositi sam. Ova gornja rečenica je naslov anonimnog pisanog priloga sa jednog sajta za upoznavanje (hm, a da  naslov i sam tekst nije nekako zalutao na to mesto, s obzirom na poruku koju nosi?). A nosi sledeće…

One nisu sebične. One samo uživaju u sopstvenom društvu. Imaju cilj, znaju šta hoće i kako da do toga dođu. Njihov univerzum nije drugo biće, već osobiti san, ambicija, dalekosežni plan. Niko im nije potreban da bi izašle u svet i osvojile ga. Tišine se ne boje. Jake su jer sve mogu same. Ako, i kad, pronađu nekog, mogu mu se dati samo pod uslovom da ih mogu motivisati, učiniti ih još boljim. Oni moraju biti čuvari njihovih leđa dok one i dalje hrabro pokoravaju svet. Takvi su ponosni što su one uspešne. Presrećni jer one nisu od onih koje ugađaju i žrtvuju se zarad njihovih muških potreba. Oni znaju da imaju zvezdu vodilju koja će im osvetliti njihov dotle beživotni život a nju učiniti još radosnijom i srećnijom no što već jeste. I voleti je više i jače no što ona može sebe.

???

Dobro, probah da ovo prosejem i kukolj odvojim od žita. Na dnu sita je ostalo ovo:

Nesebične su.
Kako se meri sebičnost? Da li je i kako moguće odrediti koliko si nesebičan ukoliko ne postoji niko sa kim možeš i moraš nešto da deliš? Imam dva kolača i ne moram da dam njemu nego će moj stomačić lepo ugostiti oba. Em sam nesebično ugodila svom želucu, em nema sa kim da se natežem da je bolje da on uzme drugi jer ću se ugojiti ako poklopam sve. Nesebično trošim svoju platu na krpe, tašne i cipele kojih imam taman kao da sam stonoga. Ne moram da brinem da će jesenja rasprodaja proći bez mog udela jer njemu treba kupiti jaknu. Nesebično sebi odrežem 20 dana godišnjeg umesto 10, i još idem all inclusive umesto da se znojim pored šporeta, perem sudove i nosim sendviče na plažu. Nesebično gladim daljinski upravljač ridajući nad scenama omiljene serije umesto da me nervira što sate provodi gledajući utakmice ili filmove čiji žanr ne podnosim. Nesebično se širim na krevetu umesto da mi on sebično oduzima moju neophodnu polovinu celog. Da, ona je nesebična da ugodi sebi. Koliko on mora biti poseban da je velikodušna nesebičnost ne izda? Ili je još i oplodi i njenu dosegnutu sreću rasparča na delove, poput polomljene vaze koju niko više ne sastavi.

One uživaju u sopstvenom društvu. Ne treba im slušalac kome bi morale ispovedati tajne u najsitnija crevca, ili ona debela. Za to imaju drugarice, a o tome ovde nije reč. Ne treba im gledalac koji će primetiti da su daleko od one predivne iz albuma Moj savršeni život i Ja u hiljadu slika na Instagramu koji zapraćuju stotine obdarenih kandidata koji bi je ženili još juče a dali joj ono što želi još odmah. A Da je on stalno tu, video bi da ujutru ume da bude i podbula, raščupana, da joj smrdi iz usta, da ume da ispusti glasoviti gas i originalni podrig, obavi veliku nuždu posle koje se ne zalazi u kupatilo bar 15 min, da nije isekla nokte, a ni obrijala dlake baš svuda, da joj bazde noge iako nosi skupocene salonke, da joj kroz orman nekad protutnji uragan a kroz stan tornado dok se ne najave gosti. Ne treba im neko ko će svojom osobenošću da duplira sve te nesavršenosti a otkrije njihove koje u stvari i ne postoje, nego se samo pričinjavaju. Ne treba im klovn, majstor, naredbodavac, kuvar, maser jer one sve to umeju same, kad i ako hoće. O senzitivnim tačkama a da nisu pod razno da ne govorimo. One sigurno umeju da uživaju u sopstvenom društvu.

One su ciljovite, ambiciozne i znaju. Ne treba im više roditelj, učitelj, tutor, trener, razredni, mentor da bi znale kuda i kako. Dovoljan je direktor a i on može postati višak jer mogu same postati to isto i sa vrha piramidalne osmatračnice uključiti svoje treće oko za bolji pregled svoje socijalne, profesionalne, emotivne, duhovne šahovske table na  kojoj uvek povlače dobro smišljene poteze sa izvesnim matiranjem protivnika na kraju partije. Znaju sve fore i finte a glavne adute čuvaju u postavi hermes tašnice ili ispod rezervne gume svog bmw-a. Poznajući muškarce u prste, kolena, pleksuse, adamove jabučice i ćele, uvek su tri koraka ispred njih. Sa ženama ide malo teže jer se mačke uvek dočekuju na noge. Njihovi snovi su realni iako košmarni na momente. Ali one znaju da je budnost pobednička opcija.

One osvajaju svet. Oko polusveta se ne trude, to je za one koje ne mogu same. Penju se na Himalaje, voze podmornice, skaču niz vodopade, lete u svemir. Dobijaju nagrade, medalje, diplome, krune. I pohvalnice za pokušaje čija su ostvarenja za sada rezervisana samo za muškarce jer su samo fizički jači, ali neće zadugo. Vladaju institucijama, državama, ljudima, životinjama, virtualom, naukom, glumom. Penju se na tronove odakle plaču ponete uzburkanom emocijom ili smeju se donete na to mesto pravdom. One mogu to same, bez ikoga. Čak i bez onih koji bi tapšali za sva ta ostvarenja, ali je bolje da je stvar transparentna, fluidna i uticajna.

Tišina im ne može ništa. Ne boje se odzvanjanja sopstvenih koraka izmedju svoja četri zida. Ni muzike svojih glasnih misli koje mogu slobodno da menjaju prostorije a ne udare u nekog. Ne moraju da slušaju nečije hrkanje, gundjanje, jadanje, pevanje. Tišinom se greju u ledenim danima ljudske bezobzirnosti, nesmotrenosti, površnosti i nametljivosti. Tišina u prisutnosti ljudi im govori da su opasne, da je se boje. Sa prisutnom tišinom ne postoji reč koja bi ih probudila, umorila i tražila potreban odgovor. One su jake toliko da mogu da nose čak i pretešku tišinu na svojim plećima.

Ali… jednog dana Možda se pojavi on. Ona njega svesno ne traži. Ne očekuje. Ne priželjkuje. I zašto bi kada sve može sama. Ali kad je već tu, kada mu je već upala u oko,  od čega je oslepeo i ne može da se kreće ukoliko se nje ne drži, i pride je snažan kao vo, zna razne majstorije, ima velike uši koje pažljivo prate šta ona priča, velike oči u koje ona propada ali dočekuje se u njihovim mekim jastucima, ima velika usta koja su tako sočna, veliko čelo koje govori da je jako pametan, velika pleća koja nagoveštavaju da je može nositi do vrha planine i nazad a da ne posrne, velika stopala koja čvrsto hodaju po realnosti, velike snove koji su malo manji od njenih, veliku dušu koja shvata koliko je ona posebna, veliko razumevanje koje joj neće namaći robijanje po kujni i vešernici nego će on to preuzeti na sebe, veliki ponos koji će se njome ponositi i nju svuda nosati, veliko srce da je u sebe uvuče i nikad ne pusti jer je ona tako specijalna da tek sada shvata da je dotle kucalo uzalud – uzeti ga. Dozvoliti mu da poremeti bioritam. I sve ostalo treba da mu je veliko,  i da on takav hoće da je zadrži mada shvata da i dalje može sama, ali da je bolje da ipak ima čuvara koji će je čuvati od sveta ali i sebe same. Ona naravno uvek može poželeti da opet bude sama, ali ne mora. A može da se desi ako se on ne potrudi. A ako se ne potrudi onda nije ni vredan njene nesamoće. I zato ona može odreći sve i ponovo postati vlasnik samo sopstvenog života a ne i njegovog koji joj se natrpao kad je uhvatila neka slabost.

I, da li žene zaista mogu same? Da li su one zaista jako srećne pošto su dugo bile same?
Moguće. Ali nema garancije. Kao što je nema ni za šta u životu. Moguće je da je istina da nisu navikle da budu nečije devojke ili žene. Moguće je da imaju užasne traume i loša iskustva, i da ne postoji niko ko bi mogao dobiti šansu da zbog njega jedva stečeni mir izgube, iako mora ne mora da se ponovi. Moguće je da imaju bivše ljubavi koje iz njihovih srca nisu iseljene iako ih realno više nema, bile žive ili ne. Moguće je da pauziraju do nove nesamoće igrajući se s vremenom i sobom. Moguće je da ne umeju da se vežu jer su površne. Ili ubeđene da to mogu da učine kad reše. Moguće je da previše cene svoju slobodu a svakog ko bi je ugrozio vide kao uljeza. Moguće je da su naučene da ženi nije potreban niko. Moguće je da preziru sve ono što liči na konvencionalnost. Moguće je da zapravo mogu da vole samo sebe i da im ništa preko toga nije potrebno. Moguće je da će pre izabrati da budu same no da bude sa bilo kim. Moguće je da imaju previše samotnjačkih godina iza sebe da bi se navikli na drugog. Moguće je da zastavu slobode isključivo nosi jedna, sama. Moguće je da ne želi da ikoga više ubeđuje, navikava, primorava, vaspitava, objašnjava mu. Moguće je da se najbolje snalazi kada stvari ostavlja i nalazi na istom mestu. Moguće je da ne voli previše da priča i nekome nešto dokazuje. Moguće je da je umorna od traženja. Moguće je da se plaši da će joj neko jako nedostajati ako nestane. Moguće je da je žrtva za oboje ili drugog neuporediva sa žrtvom koju mora da istrpi samo zbog sebe. Moguće je da mrzi. Ili da je ravnodušna. Moguće je da je niko ne želi. Moguće je da je nekima zaista bolje da budu same jer ne bi mogli sa drugima iako za vezivanjem vape. Moguće je da bi neko upuštanjem u vezu upropastio nečiju sreću koja traži srodni par a ne gorko iskušenje. Moguće je da je svaka ova mogućnost opravdana koliko i apsurdna. Moguće je da iza svake odluke o samoći stoji Ogroman Razlog koji bi nekom drugom bio nevidljiv ili smešan. Moguće je da one iz suprotnog tabora nisu celovita i samosvesna bića. Moguće je da je sve postavljeno kao crno belo, iako većina živi u sivom,  i miri se sa tim da sreća u stvari ne postoji. Ili možda baš postoji i da je možeš samo sam doseći jer bi je neko nepažnjom, svojim prisustvom mogao upropastiti. Moguće je da je onaj sporni naslov i propratni tekst inat drugima ili samouteha.
Moguće je da se to isto dešava ne samo ženama no i muškarcima. I da svi oni-mi verujemo da svoju sreću kujemo sami, snažno udarajući po činjenicama koje treba preoblikovati u svemoćno oružje pogodno samo za taj par ruku, dovoljno dobro, dovoljno jako da može da saseče svaku nesreću koja uporno naliće.
A opet, zar Sreća ne traži hrabre koji se ne bore samo za sebe? Lažna se savršeno slizuje sa dovoljnim samim sebi. I liči na neki patrljak sreće ili čak svoju suprotnost okićenu oreolom tupog samopouzdanja koje se lagano topi.

A šta ako te samoća navikne u stvari na sebe, i toliko zavoli da nećeš da je pustiš? Obgrli te čvrsto i ne da da se drugome daš? I šapuće ti one divne, nežne reči kako će sve biti u redu, da ćeš ti uspeti, jer si jak(a), dovoljno pametan(na) da umeš i možeš sam, a da će ti, ako se opustiš, stečeni mir ukrasti neko nedostojan i bezvredan? I tako čuvate jedno drugo, silno se stežući i hrabreći. Dok ne dođe trenutak posrnuća, prosvetljenja, probuđenosti, kada shvatiš kako ti je osvojena samoća podmetnula užasnu laž, i da niko, nikada, ne treba, i ne sme da bude sam…barem ne po svom izboru, mada je izbor uvek svoj. Ne treba i ne sme, osim kada se snevaju mali snovi koje valja uvek pretočiti u velike… da ne zakržljaju u samosti. I takvi, nestanu obamrli od iščekivanja da ih neko primeti, zavoli i poželi da spoji sa svojim. A samoća je stalno tu. Vreba i nahvata i one “nesame”, što tišinu mrze ili je se plaše. Iz prikrajka gleda da se privuče i zarobi. Ako joj ne uspe ranije, to savršeno udesi u starosti, mada ume da nacilja sasvim precizno i mnogo ranije. Tako te pripremi za tišinu, i na san i plan o budućnosti koja ne postoji. Ne samo što si na poprištu ostao (i bio dobrovoljno ili silom) sam, i što si istrošio sve bonuse i kredite za lične renovacije, već što nastupa noć iza koje se ne rađa novi dan.

Osamoćena sreća? Dobra šala. Kao onaj vic:
Pričaju muž i žena:
– Hajde da sebi priuštimo jedan lep vikend.
– Hajde, može, super ti je ta ideja.
– Ništa onda, vidimo se u ponedeljak.

P.S. vicu – pogađaljka – Ko je vlasnik super ideje? Pa ona-j što je uspela-o da nađe nekog ko je-ga voli više no što sam sebe voli, i učinio je-ga srećnijim no što je bila-o kao sam(a). Mada, ko zna, u svakom vicu leži zrno istinske nečije ne-sreće.

P.P.S. Isto tako, znam… Sigurno je da žene mogu mnogo toga same. Čak i kada nisu same, moraju same. Čak i kad jesu, a ne moraju same. Ima takvih. Nebrojivih. Hrabrih. Jakih. Odlučnih. Neophodnih. Znam, jer neke od njih poznajem. Da li su dovoljno srećne? Ne smem da ih pitam. Možda nesreća prisluškuje.

2 comments

    1. Hvala, najpre na čitanju, a posebno na komentaru.
      Ovo je veoma ozbiljna tema. Čini mi se, realno jako prisutna, i dovoljno zanimljiva da bi se o njoj razmišljalo. Želela sam da je dopunim još nečim ali je već dovoljno dugačko. To drugo, kao polazna tačka lako nadoveziva na ovo, dotiče (donekle) sličnu (ali i pomalo različitu) tematiku. Zato će i to uskoro biti predmet još jednog mog teksta. Hvala na praćenju!

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s