Imitacija smrti

Dan u kome saznaju da će postati roditelji za većinu ljudi bude jedna od najvažnijih vesti u njihovom životu. Dan koji je u stvari uvod u nešto što nikad nije postojalo pre toga, uglavnom nezamisliv (osim ako nije po prvi put) iako vizuelno i emocionalno opipljiv naspram bliskih ili nepoznatih koji su već u tome. Nekome donese ostvarenje dugo očekivanog sna, nekom nažalost neprijatno iznenadjenje, nekom mnoštvo upitnika koje ne može da zameni odlučnom tačkom, pa navodi na preispitivanje dok ne bude kasno, ali dan koji zasigurno znači neku vrstu preokreta i inicijaciju neke drugačije budućnosti. Ukoliko se opredele da “stvar” isteraju do kraja, porodici sledi manje više uzbudljiv period iščekivanja, psihofizičkih priprema, planova, prilagodjavanja postojećim uslovima ali i angažman na stvaranju bolljih od onih koji jesu. Nerodjenoželjeno dete u stvari biva unapred jako voljeno, paženo, maženo i očekivano sa nestrpljenjem i nadom da će sve proteći u najboljem redu. Dan u kome se ono pomalo zastrašujuće, nekada traumatično, bolno ali vremenom zaboravljeno iskustvo zvano porodjaj i donošenje novog bića na svet desi, za većinu ljudi postaje najvažniji praznik i radost. Dan u kome nakon proživljenog napora i uglavnom sterilne, zagušljive, neprijatne bolničke atmosfere, majka sa svojom bebom u pratnji porodice izadje i ode svojoj kući, za većinu ljudi znači kraj jedne neizvesnosti i korak ka nečemu konkretnijem, što podrazumeva odgajanje, brigu i ljubav – vajanje novog bića. Ali…

Neki nezvanični podaci tvrde da je u Srbiji tokom poslednjih 40 godina preko 10.000 majki (a brojka se možda može i umnogostručiti za nešto duži period) izašlo iz bolnice bez svog novorodjenčeta. 10.000 beba je proglašeno mrtvim a da ih njihovi roditelji nikada nisu videli, niti dobili konkretne dokaze o uzrocima smrti, niti da su ta tela sahranjena u porodičnim grobnicama. Bar 20.000 roditelja je ostalo uskraćeno radosti odgajanja svog deteta koje je nečijom odlukom, zlom namerom i zločinačkim delom proglašeno nepostojećim, a u stvari oteto, prodato, može biti i ubijeno, bez ikakvog lekarskog izveštaja o detaljima rodjenja i smrti koji bi u normalnim okolnostima bili prosledjeni i roditelju i nadležnim organima. Opravdane sumnje i “dokazi” bez dokaza o pravim smrtima, sa neregularnim otpustima i smrtovnicama bez tela, govore da je preko 10.000 osoba, od kojih su neki sada u već zrelim godinama, ostali u neznanju da ne pripadaju (po prezimenu, mestu rodjenja i prebivališta, genetici) onome kako zvanični dokumenti tvrde. Sa 10.000 ljudi se neko a da to nije sudbina, ozbiljno, veoma grubo i surovo poigrao.

Možda bi neko sumnjičav ovakve informacije preimenovao u glasine, u malo okasnelo probudjenu a u stvari nikada prežaljenu bol nesudjenih očajnih roditelja koji se naknadno hvataju za slamku, izmišljotine kako bi se uznemirila javnost i bacila ljaga na ionako okrnjen renome već ozloglašenog zdravstva koje hropće i posrće u skoro svakom segmentu, kako bi se malo udarilo i na ugled policijskih organa koji nikako da počnu da rade svoj posao kako treba, da se malo zatalasa onde gde zapravo ne može da postoji ništa osim “čistote, gugutanja, nežnosti”, i profesionalizma koji bar tu nema razloga da izaziva neki revolt iako itekako ima. Ne treba spominjati učestale priče žena koje su na porodjaju izdržale mnogo gori tretman no steone životinje po štalama; nošenje ludačkih okrvavljenih košulja spavaćica tokom boravka u bolnici; neljubaznost osoblja koje očekuje dodatnu nadoknadu za svoj trud i požrtvovanje; obroke koji bi možda odgovarali bolesnicima obolelim od srca ali ne i majkama koje instinktivno treba da dokuče kako se može izvući mleko, multiplicirati preko noći njegove skromne količine i same ućutkaju pregladnele, nepresvlačene, osute bebe; jedva izvučene žive glave zbog bacanja kockice da li treba čekati prirodni porodjaj, ili se ipak poigrati forcepsom ili nožem kad nevaspitana i razmažena porodilja ne može da ispuni ono što svaka normalna pristojna žena može, i to ćuteći; a ni selektivno ubadane epidurale i prisustva polumuškaraca u obliku muževa koji moraju da vide ono što im nije posao.

Ali nije o tim „trivijalnim“ stvarima reč. Reč je o mnogo ružnijim i pogubnijim posledicama koje su unesrećile previše ljudi u prošlosti pa i sadašnjosti, izazvale sumnju u dobre ishode, strah da dobre stvari mogu da se izokrenu u nešto nepredvidjeno a izvan kontrole, i što je najgore, bez adekvatnih sankcija. Retki su imali sreće da nakon čak nekoliko decenija uspeju da upornom potragom pronadju svoje potomke, što mnogima koji trenutno jesu članovi udruženja Porodica ukradenih beba predstavlja samo san ali i daje izvesnu nadu . Oni definitivno odbacuju pre nekoliko meseci donet predlog Lex Specialisa koji predvidja da se neki do sada nerazrešeni slučajevi stave van zakona i zatvore kao zastareli slučajevi. Odbacuju da je gonjenje sumnjivih lica sada u nadleštvu skromnih nezavisnih policijskih grupacija a da se pri tom evidencija o rodjenim i umrlim u bolnicama nekada prolongira i po šest meseci umesto zakonskih 15 dana. “Najefektniji” ili bolje rečeno najsramniji deo istog predloga kao utešnu nagradu oštećenim daje mogućnost ubiranja materijalne nadoknade do 10.000 evra u zavisnosti od slučaja, čime mogu potpisati prekid svoje potrage i time nekako utolili glad sopstvene boli za izgubljenim roditeljstvom.
Da li se godine patnje, praznine, opravdane sumnje, manjka dokaza, poklanjanja sopstvene krvi i mesa u neznane svrhe i zbog zlokobnih namera mogu potkupiti hiljadama pa i milionima novčanica? Koliko jedan život vredi na ovim prostorima? Koliko vredi poverenje u one koji su nadležni da daju sve od sebe da novi život pripadne onima koji su ga stvorili a i u one koji mogu da mahinacije i manipulacije spreče, otkriju i kazne? Mogu li se oskrnavljena srca i duše zakrpiti obećanjem da je to verovatno bila nenamerna greška ili smeju tek tako bezočno proglasiti sumnjičavošću bez pokrića?

Dan u kome saznaju da je njihovo dete ipak živo i da negde obitava, da su nesrećom bili lišeni sreće njegovog odgajanja, za sve one koji su prošli pakao nepredvidjenog gubitka i nepostojećih smrti, sigurno je dan koji će slaviti kao novi rodjendan i trenutak koji im više niko ne može oduzeti.
Ne dajmo da se iko poigrava životima živih, niti životima “umrlih” koji ništa od toga nisu hteli. A dešava se, i to mnogo češće no što mislimo i verujemo da može. Ne dozvolimo da nam iko ikada ukrade našu nadu, sreću, budućnost, makar se “samo” detetom zvala. U tome je zapravo – Sve.

(Avgust 2015)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s